Član 27, gospodine Marinkoviću.

Dakle, morate pre svega da vodite računa o tome da je tačka dnevnog reda Predlog zakona o ljudskim tkivima i ćelijama, a ne Predlog zakona o presađivanju ljudskih organa. To je jedna stvar.

Druga stvar, vidim da neki ne mogu a da ne pomenu Kosovo i Metohiju, i to oni za čije vlasti je Kosovo i Metohija, odnosno Albanci na KiM proglasili nezavisnost, priznalo ih stotinu država a oni su reagovali tako što su pobegli u Rumuniju ili tako što su se pravili da se to nije desilo.

Onima koji neprestano imputiraju Aleksandru Vučiću i nama iz SNS kako hoćemo da izdamo KiM, da ga nekome damo, da ga prodamo itd, ja vas podsećam šta je juče rekao Hašim Tači, zaglavili su se juče Albanci u Briselu oko tvrdog stava Aleksandra Vučića što neće da prizna nezavisnost Kosova i Metohije. Hašim Tači je juče rekao, pred celim svetom je juče rekao – razgovori nisu uspeli zato što Vučić ne popušta po pitanju priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije. To kaže Hašim Tači, a vi svakoga dana uporno pokušavate da optužite tog čoveka kako on navodno hoće da izda Kosovo i Metohiju. Slušajte malo šta priča Hašim Tači. Evo, nemojte da slušate nas, slušajte njega. Razgovori su, kaže, zapeli, došli smo u blokadu, ništa nismo postigli zato što je Aleksandar Vučić tvrd. Kada je čuo da tražimo priznanje Kosova i Metohije, tog momenta su razgovori završeni.

Gospodo narodni poslanici, jedan od najvećih neprijatelja zdravlja građana Srbije, a pogotovo zdravlja dece i omladine, nažalost, je zloupotreba narkotika. Zbog toga mislim da je izuzetno važna dobra saradnja Ministarstva zdravlja sa Ministarstvom unutrašnjih poslova.

Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čelu sa dr Nebojšom Stefanovićem, je u poslednje četiri godine postiglo veoma zapažene rezultate u borbi protiv ove vrste kriminala. Od 2014. do 2018. godine Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije zaplenilo je 43% više narkotika nego u periodu od 2010. do 2014. godine. Osim povećanih zaplena droge, i to različitih vrsta narkotičkih sredstava, a inače ta zaplena droge iznosi 13,7 tona u periodu od 2014. do 2018. godine, ukupan broj izvršenih krivičnih dela je smanjen za skoro 9% u odnosu na period od od 2010. do 2014. godine. Ono što je takođe važno da se naglasi, a povezano je sa narko-trafikingom, jeste da je 17% manje krivičnih dela protiv imovine građana, kao i 19% manje ubistava.

Ono što posebno treba naglasiti, to je da je 2017. godine u Republici Srbiji otkrivena prva laboratorija ekstazija, a značajno je uvećana zaplena sintetičkih droga i po ovim rezultatima Srbija je među prvim zemljama u Evropi. U periodu od 2014. do 2018. godine oduzeto je 1.800.000 tableta ekstazija, što je tri puta više nego u periodu od 2010. do 2014. godine.

Ono što takođe želim da naglasim, što je veliki uspeh Ministarstva unutrašnjih poslova, to je da su postignuti izuzetni rezultati kada je u pitanju borba protiv nelegalne trgovine narkoticima sa policijama Španije, Češke, Nemačke i Austrije, praktično do 2012, odnosno do 2014 godine Republika Srbija, po ovom pitanju, gotovo da uopšte nije ostvarivala međunarodnu policijsku saradnju.

Član 27. gospodine Marinkoviću, ja sam mislio da ćete vi da reagujete, ali pošto niste, moram ja. Ne znam da li ste dobro pratili izlaganje koje je bilo pre nekoliko minuta? Ja koliko znam postojao je samo jedan čovek u istoriji 20. veka kojeg su zvali „Dr Smrt“. To je bio Jozef Mengele, SS lekar u Aušvicu.

I da se u 2018. godini u Narodnoj skupštini Republike Srbije, srpski ministar zdravlja uporedi sa Mengeleom, to je neviđena bruka i sramota i vi ste na to morali da reagujete. Zlatibor Lončar je „Dr Smrt“? Zlatibor Lončar je vršio in vivo eksperimente da bi se rađala deca sa plavim očima, da bi smo imali čistu belu rasu, da bi smo istrebili Jevreje, Slovene, bez obzira da li su Rusi, Srbi, Poljaci, itd?

Pa dobro vam je čovek i rekao, nemojte samo da čitate novine, čitajte malo i knjige. U knjigama piše ko je bio Jozef Mengele.

(Aleksandar Šešelj: Ja samo gledam slike.)

Pa dobro, gledajte i slike. Kakve veze ima Zlatibor Lončar sa Mengeleom?Dakle, gospodine Marinkoviću prvo nije tačka dnevnog reda Zlatibor Lončar, tačka dnevnog reda su predlozi zakona i nemojte da dozvolite da bilo ko ovde vređa gospodina Lončara i njegove saradnike, a pogotovo nemojte da dozvolite da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije srpski ministar poredi za Jozefom Mengeleom i da se kaže – E, ja sam negde pročitao da je Zlatibor Lončar „Dr Smrt“.

Zlatibor Lončar nije doktor smrt. Zlatibor Lončar je…

(Vjerica Radeta dobacuje.)

Ja vama nisam dobacivao, saslušajte ako želite, ako ne želite, radite šta vam je volja.

Zlatibor Lončar je ministar zdravlja Republike Srbije, došao je u Narodnu skupštinu da razgovara o predlozima zakona. Možemo da polemišemo da li su ti zakoni dobri ili ne. Mi iz Srpske napredne stranke ćemo da ih podržimo, ali ne možemo da dozvolimo da se Zlatibor Lončar vređa, i to na najgori mogući način.

Dame i gospodo narodni poslanici …
(Aleksandra Jerkov: Ja želim da se Skupština izjasni.)

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da se podizanjem i obnovom ratnih memorijala jačaju bezbednosne strukture Republike Srbije. Time se podiže patriotska svest i gaji uspomena i sećanje kod pripadnika naših bezbednosnih struktura. Tu pre svega mislim na pripadnike Vojske Srbije, na sve one koji su u prošlim vekovima dali svoje živote za odbranu otadžbine i odbranu srpskog naroda.

Oni koji ne razumeju amandmane SNS ne razumeju ih zato što su naše politike dijametralno suprotne. Sada smo maločas mogli da čujemo kako se jedna narodna poslanica podsmeva amandmanu u kome se pominje upošljavanje kapaciteta. To je danas najveći patriotizam. Danas je najveći patriotizam otvoriti fabriku, zaposliti ljude. Danas je najveći patriotizam omogućiti da ljudi primaju plate. Danas je najveći patriotizam podržati zakon koji će omogućiti porodicama da imaju više dece, da suzbijemo belu kugu, a najveća izdaja zemlje je bila zatvarati fabrike, isterivati ljude na ulicu, ostavljati ljude bez hleba, ostavljati ih bez bilo kakve perspektive, da od svoje plate mogu da izdržavaju sebe i članove svojih porodica i zbog toga mene uopšte ne čudi zašto poslanici Dragana Đilasa ne razumeju amandmane SNS. Zato što oni ne razumeju našu politiku. Naša politika je politika patriotizma, a danas se patriotizam pokazuje tako što u Subotici, Kraljevu, Nišu, u svakom gradu i svakoj opštini u Srbiji otvorite novu fabriku, otvorite neko novo radno mesto, zaposlite nekog roditelja i tako mu omogućite da izdržava i sebe i svoju porodicu i donesete i izglasate zakon u Narodnoj skupštini koji će da stimuliše te zaposlene roditelje da imaju što više dece.

Pre svega, niko ne poziva vas da glasate. Što se mene tiče, baš me briga da li ćete glasati ili nećete glasati.

Ono što mene zanima, ako ste primetili, poštovane kolege, poslanici kojima je novi gazda Dragan Đilas, dolaze onako u smenama, pa mene zanima ko je komandir straže, a ko je razvodnik straže? Vidim da se smenjuju otprilike na svaka dva sata. Pretpostavljam da je komandir straže Dragan Đilas, a da je razvodnik straže Vuk Jeremić, a dežurni oficir bi možda mogao da bude, Marijane, Janko Veselinović. Jel tako? I, otprilike po grupicama dolaze da kažu kako nas treba da bude sramota.

Nas treba da bude sramota zato što smo smanjili stopu nezaposlenosti sa 26% na 12%, što smo za tri godine zaposlili u Srbiji 150 hiljada ljudi, što nismo sproveli ni jednu pljačkašku privatizaciju, što nismo opljačkali „Razvojnu banku Vojvodine“, „Agrobanku“, što ni jedno preduzeće nismo doveli do stečaja. Jel zbog toga treba da nas bude sramota? Ne, mi smo na to ponosni.

Zbog toga što je budžet Srbije puniji, zahvaljujući domaćinskoj politici koju vodi Aleksandar Vučić i SNS, mi možemo da odamo dužno poštovanje, da podignemo i obnovimo ratne memorijale Srbije i srpskog naroda. Jedini memorijali koji su ostali iza vas, nažalost, su zatvorene fabrike, su uništena radna mesta, su opljačkane banke. To su vaši memorijali.

A naši memorijali – nove fabrike, nova radna mesta, više novca za naše porodice i za našu decu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što je pokazao čovek koji ima bogatog tatu, a mi ga, nažalost, nemamo, evo, ovako izgledaju te zapuštene spomen kosturnice u Kuršumliji.

(Balša Božović: To nije spomen-kosturnica.)

Evo, vidite. Ovako izgledaju zapuštene spomen kosturnice u Kuršumliji. To je fotografija od 3. maja.

(Balša Božović: To je manastir. To je crkva.)

Gde vam je ona slika sa onim mladencima?

Znači, ispred te spomen-kosturnice, koje je do te mere lepo uređena, slikaju se mladi ljudi koji stupaju u brak i treba da vas je sramota što obmanjujete građane Srbije.

(Balša Božović: LJudi koji stupaju u brak slikaju se ispred kosturnice?)

Pa, vi ne znate kako se do Kuršumlije dolazi. Vi ne znate kako se do Kuršumlije dolazi.

Ali, da vas pitam ja nešto drugo, stalno govorite o nekim ratovima, hajde da stvari izvedemo na čistac, da li smo trebali da dozvolimo mi kao narod da nam se u Hrvatskoj desi 1990. godine ono što nam se desilo 1941. godine?

(Aleksandra Jerkov: I 1993.)

Da li je besmisleno bilo stvaranje Republike Srpske? Da li je besmislena bila odbrana Kosova i Metohije od NATO bombardovanja? Za vas je besmisleno, za nas nije. Za nas je …

(Aleksandra Jerkov: Vučić je branio.)

Pa, jeste, Vučić je branio Srbe i u Republici Srpskoj Krajini i u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji.

Vučić je sa Pala. Vučić je sa Pala još 1992. godine izveštavao o ratnim dejstvima u Republici Srpskoj, o tome kako se srpski narod brani od udružene hrvatsko – muslimanke koalicije. Vas treba da bude sramota. Gde ste bili tih godina?

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje ovog zakona će svakako uticati na jačanje bezbednosnih struktura Republike Srbije. O tome govori i današnja zajednička združena vežba Vojske Srbije i MUP, koja je održana u Kraljevu, pod nazivom „Zajednički udar 2018. godine“. Ova vežba je pokazala da je Vojska Srbije i da su pripadnici MUP apsolutno sposobni da obezbede mir i bezbednost svih građana Srbije, uključujući i srpski narod na KiM.

Ono što, takođe, želim da kažem da ćemo upravo mi iz SNS, predvođeni predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem, u ovoj godini u gradu Kraljevu zaista podići dva velika memorijala. U septembru mesecu ove godine otvoriće se turska fabrika „Tajp-tekstil“, koja će da zaposli 1800 građana Kraljeva i fabrika „Leoni“, koja će zaposliti 5000 ljudi, i to će biti najveća fabrika „Leonijeva“ na Balkanu.

Grad Kraljevo je ovo zaista zaslužio. Kraljevo je u Drugom svetskom ratu, odnosno na početku Drugog svetskog rata, za vreme neprijateljske okupacije, kao što znate, oko Kraljeva su vođene teške borbe, oba antifašistička pokreta su izgubila mnogo ljudi u borbama oko Kraljeva. Grad Kraljevo je, nažalost, doživeo ekonomsku devastaciju od 2000. do 2012. godine. I mi sa ponosom možemo da kažemo da ćemo da grad Kraljevo podignemo iz pepela, ekonomskog pepela. Ove dve fabrike doneće prosperitet svima onima koji žive u Kraljevu i koji žive na teritoriji Raškog okruga.

Replika, zato što je pomenuta SNS.

Zahvaljujem se, gospođo Gojković.

Pošto je gospodin Boško Obradović tražio neka objašnjenja, evo, ja ću pokušati u ova dva minuta da mu ih dam.

Spomenik teroristima, o kojima je govorio, je upravo srušila vlast SNS uz pomoć žandarmerije.

Što se tiče postojanja dva antifašistička pokreta, a pošto vidim da to kod vas izaziva nedoumicu, nema nikakve sumnje da su u Srbiji i da je srpski narod u Drugom svetskom ratu imao dva antifašistička pokreta, ali vaš pokret nije sledbenik ni jednog, ni drugog, nego jednog trećeg. Vi ste ideološki sledbenici Pokreta „Zbor“, odnosno LJotićevaca.

Pokret „Zbor“ je pre Drugog svetskog rata nosio naziv Jugoslovenski narodni pokret „Zbor“. Oni su postali Srbi tek kada je okupirana Kraljevina Jugoslavija. Onda su se setili da su Srbi.

LJotićeva žena je bila Hrvatica, Ivka, iz mesta Bakar kod Šibenika. Nije to toliko ni važno, ali hoću da vam kažem da nisu oni baš toliki Srbi kakvima se danas predstavljaju, ali ono što je najgore od svega, gospodin Boško Obradović je sledbenik pokreta, jednog malobrojnog pokreta, koji je, nažalost, bacio ljagu na srpski narod u Drugom svetskom ratu. Srbi su dominantno bili pripadnici dva antifašističkog pokreta, ali, eto, našla se jedna mala grupica koja je služila Nemcima.

Gospodin Boško Obradović je sledbenik, između ostalog, Marisava Petrovića, komandanta Petog dobrovoljačkog odreda, tzv. Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Marisav Petrović je 1941. godine, kada je bilo masovno streljanje u Kragujevcu, vodio srpsku decu, srpsku omladinu, građane Kragujevca, Nemcima pred streljačke strojeve. Ne znam kakve veze ima Boško Obradović ni sa Đeneralom Dražom Mihailovićem, ni sa Ravnogorskim pokretom, ni sa partizanskim pokretom? On je pisao za „Novu Iskru“. „Nova Iskra“ je glasilo LJotićevaca. Dakle, ni Dražino, ni partizansko glasilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, za SNS je Drugi svetski rat završen 1945. godine. Nema više ni četnika, ni partizana.

Ja samo hoću da kažem da vi 1999. godine, kada ste pisali, a mi smo ovde to čitali više puta, za „Novu Iskru“, niste Dražu Mihajlovića nazivali velikim učiteljem, nego Dimitrija LJotića. Vi ste pod uticajem Dimitrija LJotića rekli da su najveću štetu u duhovnom i kulturnom smislu srpskom narodu naneli Vuk Karadžić i Dositej Obradović.

Zaista ne znam, a voleo bih da znam, gde je sahranjen Draža Mihajlović, ali čudi me da to pitanje niste postavili 2004, 2005. i 2006. godine, kada su formirane različite komisije koje su trebale da ispituju zločine koji su se desili u Srbiji. Vas to tada nije zanimalo. Vi ste tada bili vojvoda kolubarski. Vi ste dobijali novac iz „Kolubare“, od DSS i od Koštunice 2004, 2005. i 2006. godine. Kada su žuti preuzeli vlast, onda ste postali vojvoda od dijaspore, pa su vas finansirali žuti preko Ministarstva za dijasporu. Što njih niste pitali gde je grob Draže Mihajlovića? Vas u suštini to ne zanima ni dan danas, nego vi pokušavate da preko onog LJotićevskog odela obučete Dražin kaput, pa da se niko u Srbiji ne doseti da ste vi u stvari sledbenici jedne malobrojne grupe ljudi, koja je u Drugom svetskom ratu služila Nemcima. Vaši prijatelji su bugarski fašisti. Vaši prijatelji su oni koji polažu spomenike na Blajburgu i, što je najgore, ovde ste ih dovodili u Narodnu skupštinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, pročitaću ako treba još sto puta šta je Boško Obradović pisao o LJotićevom pokretu „Zbor“. Dakle, Dimitrije LJotić – „Zbor“. Koje su vrednosti „Zbora“; kaže Boško Obradović, koje on baštini - nacionalizam, vera, duhovne vrednosti, organski duh, monarhizam, nacionalna kultura, protiv stranačke demokratije. Znači, protiv stranačke demokratije, ukinuti parlamentarizam, rodosluženje itd. On je naslednik kaže „Zbora“, „Ornasa“, „Belih orlova“ itd. I kaže - to su omladinski krugovi koji nama mladima pružaju jaku ideološku hranu.

Znači, vi ste sledbenik „Zbora“, ali ono što mene užasava kod vas, to je vaše katastrofalno istorijsko neznanje. Kaže – Draža i LJotić su se u Sloveniji udružili protiv komunista. Gospodine Obradoviću, Draža Mihajlović nije video Sloveniju u toku Drugog svetskog rata. On je čovek bio u Bosni, a Dimitrije LJotić je otišao u Sloveniju i poginuo u automobilskoj nesreći kod Ilinske Bistrice u aprilu 1945. godine. O kakvom spajanju Draže i LJotića vi govorite? Draža je celo vreme rata bio i borio se protiv onih koji su služili Nemcima. O tome postoje na stotine i stotine izveštaja Draže Mihajlovića, Vladi u Londonu. Čitajte malo te arhive.

Zahvaljujem se gospodine Milićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, jutros, ako ste primetili, skoro svi predstavnici opozicije, neću da kažem svi, ali skoro svi predstavnici tzv. građanske, demokratske, proevropske opozicije očigledno po diktatu, i to po diktatu novog gazde Dragana Đilasa, postavili su skoro identično pitanje, a to je šta radi Aleksandar Vučić kao predsednik Republike vezano za Kosovo i Metohiju.

Optuživani smo direktno i indirektno za izdaju Kosova i Metohije, da vodimo nepatriotsku politiku, da nameravamo da pogazimo Ustav Srbije, da vodimo nekakve tajne pregovore, da smo spremni da prihvatimo nezavisnost KiM, da prihvatimo stolicu KiM u organizaciji UN, itd. Očigledno je reč da je o diktatu, jer nemoguće da skoro istovetno pitanje postave i predstavnici Dveri i Demokratske stranke i stranke Vuka Jeremića i Dosta je bilo i ovih poslaničkih klubova koji su nastali iz Pokreta Dosta je bilo.

Dakle, svi su imali identično pitanje, a to pitanje je u stvari predstavljalo napad na Aleksandra Vučića, na Vladu Srbije, na SNS,da smo izdajnici i da nameravamo nešto loše da uradimo kada je u pitanju KiM.

Zašto ovo govorim? Kod nas Srba, nažalost, ima jedna osobina da mi pokušavamo da budemo senilni i da se dodvoravamo onima koji nas inače ne vole ili nas ne vole baš previše i koji nam ne misle baš mnogo toga dobrog. Nadam se da ovu moju diskusiju niko neće pogrešno da razume.

Pokušaću da objasnim kolika je količina licemerja danas bila prisutna u Narodnoj skupštini, jutros, kada su postavljana ova pitanja o KiM, kada su se mnogi junačili pričajući o KiM, sa nečim što ću vam sada pročitati, a to je otprilike taj politički milje,to je ta demokratska, proevropska, građanska Srbija koja SNS optužuje za izdaju KiM. Dakle, nadam se da me niko neće pogrešno razumeti.

Govorim o čoveku koji je do juče bio samo glumac. Bio je glumac i ostao je glumac, ali kada neko izađe iz sveta glume i otvoreno podrži jednu političku opciju, onda ja njega ne posmatram više samo kao glumca, nego ga posmatram kao političara. I kada neko iz sveta umetnosti zakorači u svet politike, onda mora da bude spreman da trpi određene političke kritike.

Zašto sve ovo govorim? Nikola Đuričko je 25. juna 2018. godine, dakle, to je juče bilo, dao intervju za hrvatski „Jutarnji list“ novinaru koji se zove Vid Bajić. Zašto ovo govorim? Zato što su nas upravo takvi jutros optuživali da smo izdajnici, da maltene mrzimo sopstveni narod i da ćemo učiniti sve po diktatu iz Brisela, da ćemo prodati KiM, evo, ministar je bio živi svedok tih pitanja.

Kaže gospodin Đuričko sledeće – „Volim Zagreb, tu imam puno prijatelja, poznanika i često se zateknem ovdje, kako privatno, tako i poslovno. Na Danima satire sam prvi put, iako je moje kazalište već dolazilo. Po Zagrebu se uvijek sjajno promuvati, evo, bili smo na „Animal festu“, odlična zabava - kaže Đuričko, koji se osim u glumi okušao i u glazbi, televizijskom voditeljstvu te režije.“

Sad nešto o tom njihovom evropskom, drugosrbijanskom, građanskom patriotizmu i odbrani KiM. Ovde su nam se podsmevali, tražeći od nas da navodimo ratove koje smo 90-ih dobili, koje smo gubili, u kojima smo učestvovali, u kojima nismo učestvovali, prozivali su nas, ko je malo politički pismen, da smo u stvari mi Srbi i Srbija krivi za raspad bivše Jugoslavije, da smo mi odgovorni za ratove u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, da smo mi odgovorni za ono što se desilo na KiM. I, kaže gospodin Đuričko sledeće, za te famozne devedesete godine, a juče sam vam juče čitao deo onoga što su oni tih 90-tih godina pričali, ali što sad pokušavaju da sakriju kao zmija noge, kaže – bilo je najteže vrijeme za ove prostore, raspad sistema, mene je od vojske spasila Akademija. Studirao sam desetak godina, a mi s umjetničkih studija bili smo oslobođeni vojske. Dakle, s jedne strane imaš to, a s druge mene koji pokušava napraviti karijeru, a usput mora i odrasti, te se osamostaliti. Srećom, rano sam shvatio i ispraznost tih nacionalističkih priča. Devedesetih sam se intenzivno bavio kazalištem usred svega toga, a da nije bilo tako i da sam nekako završio u vojsci, istog bih trena dezertirao, govori Đuričko, pa dodaje da je u vrijeme, zarađujući od glume, živio mnogo bolje od svojih roditelja, a već tada je razvijao ljubav i prema filmu i prema kazališnim daskama usporedo.

Kaže – Đurička dio srpske javnosti, kaže ovaj hrvatski novinar, Đurička dio srpske javnosti ne podnosi upravo zato što je bio bez dlake na jeziku komentirajući dnevno političke okolnosti. Nakon snimanja filma u BiH sa Anđelinom DŽoli, završio je i na nekakvoj opskurnoj listi anti Srba, a vlastiti je politički angažman zacementirao i podržavši kandidata Sašu Jankovića na predsedničkim izborima prošle godine. Janković je u snažnoj kampanji govorio da Vučić drži Srbiju u izvanrednom stanju, da sije strah, a svakoga tko se drži Ustava proglašava izdajnikom. Problematizirao je i Srebrenicu, te niz srpskih nacionalističkih mitova, zbog čega jasno nije bio omiljen među djelom birača. Isto se dogodilo i Đuričku, koji ga je neskriveno podupirao.

Đuričko objašnjava tu svoju podršku Saši Jankoviću, koji, vidim sad, ubi se od odbrane KiM, zajedno sa Vukom Jeremićem. Kaže Đuričko – činilo mi se da kao punoljetni, slobodni građanin Srbije mogu izreći svoj politički stav. To mi je donijelo mnogo neprilika i danas zbog toga ne mogu igrati u nekim beogradskim dvoranama u Srbiji, pazite, on to govori u Zagrebu.

U Srbiji postoji represija nad svima koji nisu istomišljenici nekakvog generalnog diskursa i tome treba stati na kraj, po svaku cjenu. Neki ljudi zbog svega odustaju izražavati svoje stavove, no politički stav se mora formirati i jasno komunicirati bez obzira na to što možeš time izgubiti. To kaže čovek u Zagrebu, a evo danas, ako pročitate „Večernje novosti“, Milorad Pupovac koji živi u Zagrebu kaže da već mesec dana ne može nigde da napravi ni jednog jedinog koraka u Zagrebu, a da ne bude izložen najgorim mogućim napadima i uvredama samo zato što je Srbin i zato što je srpski poslanik u Hrvatskom saboru.

Kaže gospodin Đuričko o tome i kakva je naša Srbijanska, kaže, politička kultura – Srbijanska politička kultura je na jako niskom nivou. Mi smo mlado društvo, tek moramo sazreti kroz brojne procese. Nismo mi još ni devedesete izgurali. Ponekad mi se čini da opet padaju iste one nacionalističke kiše kao onda. Nadam se da neće sve to jednog dana opet doći na naplatu. Prije svega se moramo pomiriti sa činjenicom da je povjest znanost i da se njome bave znanstvenici, a ne ekipa u kafiću. Kad to prihvatimo, tek na temelju toga možemo formulirati stav, a kod nas je na snazi obrnut proces, povjest se falsificira i koristi za manipulacije ljudima. Neću dalje da čitam.

Zašto sam ovo pročitao? Zato što nam lekcije o odbrani KiM, o tome kako ćemo mi da izdamo KiM, o tome kako ćemo mi da prodamo za ne znam šta srpski narod koji živi na KiM, lekcije o patriotizmu nam drže ljudi koji otvoreno priznaju usred Zagreba da su studirali da ne bi išli u vojsku, da su namerno produžavali svoje studije da ne bi otišli u vojsku i da su nekim slučajem i otišli u vojsku, oni bi, kaže, iz te vojske odmah dezertirali. A, evo, danas, koliko sam ja obavešten preko „Tanjug“, srpska delegacija u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope je oštro protestvovala zbog istupa hrvatskog premijera Andreja Plenkovića, koji je Srbiju i danas optužio da je agresor na Hrvatsku i da je ona glavni krivac za sve ratove koji su vođeni tokom devedesetih godina.

Tako da svi ovi koji su jutros, vidim da nema nikog od njih ovde u sali, očigledno postavili pitanje po diktatu novog gazde te tzv. evropske i te tzv. demokratske opozicije, taj novi gazda zove se Dragan Đilas, čovek koji ima samo prijavljenu, kolika mu je neprijavljena, to samo Sveti Bog zna, ima prijavljenu imovinu od 25 miliona evra, koji se prikazuje kao nekakav socijaldemokrata, kao ujedinitelj te tzv. prodemokratske i proevropske opozicije i koji je, dakle, po diktatu njihovom, odnosno oni su po diktatu njegovom postavljali ta pitanja, optužujući aktuelno rukovodstvo Srbije za izdaju. Evo, to rade ovakvi ljudi koji su spremni na najgori mogući način da ružno govore o svojoj državi .

Svojevremeno sam, a to su radile i moje druge kolege dok smo bili u opoziciji, nikada ružno, mislim da je to elementarni politički kodeks, o svojoj zemlji se nikada ne govori, pa ne govori se čak ni o njenoj vlasti, ne govori se ružno kada se ode u inostranstvo, brane se državni i nacionalni interesi. Zastupa se makar jednim delom zvanična državna politika, a ne odeš u Zagreb kod onih koji kažu – tvoj narod je odgovoran za raspad bivše Jugoslavije i onda im kažeš – ja nisam od tih, studirao sam glumu, da su me mobilisali, ja bih odmah sutra dezertirao.

Zašto sam sve ovo rekao? Ne prihvatamo da nam lekcije o KiM, o patriotizmu, o odbrani Srbije drže Saša Janković, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i oni koji bi i danas, samo da im se pruži prilika, Srbiju prodali, kao što su je svojevremeno i prodavali, što bi rekao naš narod – za čanak sočiva.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po amandmanu gospodina Delića. Potpuno razumem intencije podnosioca amandmana i on je suštinski dobrim delom u pravu.

Samo želim da dam nekoliko napomena. Mislim da se ovde niko ne plaši bilo koga, ne plašimo se mi nikoga iz bilo koje ambasade. Vama je, gospodine Deliću, vrlo poznato da upravo predstavnici najvišeg državnog rukovodstva Srbije, tu pre svega mislim na predsednika Republike Aleksandra Vučića, mislim i na ministre u Vladi Srbije, svake godine odaju dužnu poštu postradalima u Donjoj Gradini, u Republici Srpskoj, gde je bilo jedno od najvećih stratišta u okviru logora Jasenovac.

Kao što znate, upravo je Aleksandar Vučić inicirao obeležavanje progona Srba iz Republike Srpske Krajine. Četvrtog avgusta se to redovno radi već nekoliko godina unazad. To je jedan veliki dan tuge i jedan veliki dan sećanja na jedan tužni događaj koji se dogodio 1995. godine, koji je trajao nekoliko dana, ali za tih nekoliko dana, kao što znate, etnički je gotovo potpuno očišćena teritorija tadašnje Republike Srpske Krajine, izuzev istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, koji su 1997. godine Erdutskim sporazumom mirno integrisani u sastav Republike Hrvatske.

Slažem se ja sa vama, suštinski ste vi, kažem, u pravu, ali možda je malo degutantno, ali prosto kao pravnik želim da vam dam jednu formalno-pravnu napomenu, čisto da imate u vidu. Nemci, ustaše i svi oni koji su nemilosrdno ubijali Srbe, Jevreje, Rome, Ruse, Poljake u toku Drugog svetskog rata u svojim logorima u Aušvicu, Mathauzenu, Buhenvaldu, Treblinki, Jasenovcu, Staroj Gradišci, Jadovnu, itd, oni su izbegavali, namerno su izbegavali termin koncentracioni logor. Naravno, svima je bilo jasno da su u pitanju koncentracioni logori, da su u pitanju logori za masovna uništavanja i istrebljivanja ljudi, ali Nemci i ustaše su se dosetili da te logore formalno nazovu drugačije, a ne koncentracioni logori.

Gledali ste, gledala je ogromna većina građana Srbije one užasavajuće snimke sa kapije logora Tri u Jasenovcu, gde onaj ustaša u crnoj uniformi stražari sa puškom o ramenu, a iza njega piše – sabirni i radni logor Jasenovac. Dakle, oni su se klonili tog termina koncentracioni logor. Znali su oni da će jednog dana neki od njih kad-tad da odgovaraju za počinjene zločine i onda su te logore, koji su u suštini bili koncentracioni logori, koji su bili logori za masovna uništavanja svih onih koji su bili suprotne vere, nacije ili ideološkog opredeljenja, nazivali sabirni i radni logori, kao što je bio slučaj sa Jasenovcem, ili su ih jednostavno nazivali radni logori.

Mislim da, kako god da su ih nazivali, termin „zarobljeništvo“, koji se spominje u članu 2. Predloga zakona o ratnim memorijalima, svakako u sebi uključuje i koncentracione logore i sva druga mučilišta za naš narod i za sve druge narode koji su teško postradali u Drugom svetskom ratu.

Zbog toga se nadam da će u danu za glasanje ovaj predlog zakona dobiti i vašu podršku, zato što delimo ista uverenja, kada je ova tema u pitanju, a to je da zaista treba obeležiti svako mesto na kome su Srbi, na kome su Jevreji, Romi, na kraju krajeva pripadnici bilo koje druge nacije, ali naravno naš narod pre svega ubijan, zatvaran i mučen samo zato što je pripadnik srpske nacije i pravoslavne veroispovesti. U tom smislu taj termin „zarobljeništvo“ mislim da je dobro izabran, zato što on obuhvata sve ustanove u kojima su zatvarani ljudi, bez obzira da li su se te ustanove nazivali sabirni logori, radni logori ili nekako drugačije.

Mislim da ne bismo trebali zbog terminoloških nedoumica i terminoloških razmimoilaženja da se delimo po ovom pitanju, jer i vi, i ja, i vaša, i moja poslanička grupa, mislim, delimo ista uverenja, a to je da treba obeležiti svako mesto na kome su Srbi stradali.

Na kraju krajeva, drago mi je zbog toga, već nekoliko godina od kada obeležavamo 4. avgust, na taj dan se pozivaju pripadnici svih političkih partija, svi narodni poslanici, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi pripadaju, i meni je uvek na neki način drago da vidim ljude koji su iz drugih poslaničkih grupa, a koji su dali svoj doprinos da se obeleži dan stradanja Srba, ma gde da se on desio, da li u Oluji, ili na nekom drugom mestu.

Nažalost, tih stratišta je i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a i u ovim ratovima tokom 90-ih godina bilo mnogo. Platili smo ogromnu cenu. Vrlo često smo tu cenu plaćali zbog naše naivnosti. Ponekad smo učestvovali i u nečijim tuđim ratovima, ponekad smo ginuli zbog nečijih tuđih interesa i zbog toga je važno da iz svega toga izvučemo pouku, da vodimo računa samo o Srbiji, da vodimo računa samo o srpskom narodu i o drugim građanima Srbije, da na svet gledamo srpskim očima, da mislimo srpskom glavom, ničijom tuđom, ni američkom, ni francuskom, ni engleskom, niti bilo čijom drugom.

Da smo tako radili u Prvom, a pogotovo u, to moram da naglasim, Drugom svetskom radu, danas bi nas bilo mnogo više, nekoliko miliona više, ne bismo imali problem bele kuge, bili bismo jedna mnogo razvijenija, srećnija država, mnogo razvijeniji i srećniji narod.

Zbog toga sam ubeđen da ćemo u danu za glasanje postići konsenzus i da ćemo glasajući za ovaj predlog zakona još jedanput odati pijetet svim onima koji su stradali za otadžbinu i koji su stradali samo zato što su bili pripadnici srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja i dalje ostajem pri uverenju da je Ministarstvo upotrebilo tačniji i opšti izraz „zarobljeništvo“, zato što pojam „zarobljeništva“ obuhvata sve tipove i sve vrste logora, ma kako se oni zvali.

Ono sa čim ne mogu baš do kraja da se složim sa gospodinom Delićem, to je da je postojala striktna razlika između zarobljeničkih logora, gde su isključivo smeštani oficiri i vojnici, i koncentracionih logora, gde su ubijani civili. Bilo je mnogo oficira, bilo je mnogo vojnika koji su stradali i u koncentracionim logorima, mnogo ih je stradalo i u Jasenovcu, kako pripadnika zvanične Jugoslovenske vojske, tako i pripadnika Narodno oslobodilačkog pokreta, odnosno Partizanskog pokreta. Nisu ono smeštani ni u kakve zarobljeničke logore i apsolutno ni jedno pravo, koje im garantuju Haška i Ženevska konvencija, nije bilo poštovano.

Tako da, mislim da je Ministarstvo dobro postupilo što je upotrebilo ovaj širi izraz „zarobljeništvo“ i mislim da taj pojam „zarobljeništva“ mogu da se podvedu i logori, ma kako da su ih oni koji su u tim logorima ubijali druge ljude, ma kako da su ih ono formalno nazivali, da li sabirni i radni logori, da li samo radni logori ili već nekako drugačije.

Ono što želim da kažem, mislim da je važno da mi Srbi izvučemo neke pouke. Dame i gospodo narodni poslanici, nije Franjo Tuđman prvi koji je svesno umanjio broj žrtava u Jasenovcu. On je u svojoj knjizi Bespuća povjesne zbiljnosti naveo da je u Jasenovcu ubijeno najviše 30 do, kako on kaže, 40 tisuća ljudi, ali čovek koji je prvi značajno umanjio broj stradalih Srba u Drugom svetskom ratu je bio Srbin, to bi trebali da znate, Bogoljub Kočović. Bogoljub Kočović je 1985. godine, dakle četiri godine pre Franje Tuđmana, napisao knjigu Žrtve rata u Jugoslaviji. Predgovor za tu knjigu je napisao Desimir Tošić, inače, kasnije jedan od osnivača Demokratske stranke.

Bogoljub Kočović u toj knjizi kaže, na jednom mestu, u stvari na više mesta, da je ukupan broj stradalih Srba u Drugom svetskom ratu po svim osnovama, i od Nemaca, i od ustaša, i od Italijana, i u međusobnim ideološkim obračunavanjima partizana, četnika, ljotićevaca i ostalih, 487 hiljada. Dakle, on je prvi spustio onu brojku sa 1.706.000 kolika je bila zvanična brojka ubijenih odnosno stradalih u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, on ju je spustio, što se tiče Srba, na 487 hiljada. Znači, po njemu, po Srbinu, ne po Franji Tuđmanu, po jednom Srbinu, u Jasenovcu, u Staroj Gradiški, Jadovnom, u nemačkim logorima, u odmazdama koje su Nemci sprovodili nad srpskim narodom, koje su sprovodili Italijani nad srpskim narodom, u međusobnim obračunima partizana i četnika, ukupno je dakle stradalo od 1941. do 1945. godine 487 hiljada Srba.

Zašto ovo napominjem? Nažalost, među nama, među pripadnicima našeg naroda ima i takvih da nama suštinski i pravi neprijatelji sa strane i ne trebaju. Mi smo dovoljni sami sebi. Hajde da konačno budemo pametni, evo sad, u 2018. godini, pa da se makar oko ovog pitanja složimo, ujedinimo i saberemo i da podržimo jedan predlog zakona zato što je on suštinski dobar i zato što se on suštinski, kada čitate član po član ovog zakona, odnosi na svako mesto na kome su stradali Srbi, ma kako se to mesto zvalo. Ovaj predlog zakona odnosi se i na Jasenovac, i na Staru Gradišku, i na Jadovno, i na Mauthauzen, i na Aušvic, i na stradanje Srba u Mačvi u Prvom svetskom ratu, i na stradanje Srba u Bosni i Hercegovini i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, i na koncentracione odnosno zarobljeničke logore i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Dakle, Predlog zakona je suštinski dobar i on vodi računa o svima onima, odnosno čuva sećanje na sve one koji su postradali od tuđinske ruke, nekad, doduše, i od naše srpske ruke, nažalost, i zbog toga mislim da Predlog zakona zaslužuje podršku i mislim da je intencija ministarstva bila da se upravo ovako, i ja se više po ovom pitanju neću javljati za reč, malo širom formulacijom, postigne takav obuhvat da se pod stradalima podrazumevaju svi oni koji su izgubili život kao ratne žrtve, bez obzira na formalni naziv ustanove, ako to uopšte može da se nazove ustanova, kao što je logor, u kome su ti ljudi izgubili život.

I za kraj, da kažem još jednu rečenicu apropo onoga što ste vi na početku vašeg izlaganja rekli, koliko je istorija čudna, ta naša srpska i koliko mi o njoj, čini mi se, još uvek malo znamo. Jedna od poslednjih žrtava logora Jasenovac bio je potpukovnik Pavle Đurišić. Dakle, oficir koji nije bio smešten ni u kakav zarobljenički logor, kome nikakve haške i ženevske konvencije nisu pomogle i koga su ustaše zajedno sa Zaharijem Ostojićem, Dragišom Vasićem, Petrom Baćovićem i ostalom grupom oficira jugoslovenske vojske u otadžbini zarobili, prebacili iz Stare Gradiške u Jasenovac i Pavla Đurišića u aprilu 1945. godine, pred samo zatvaranje logora, živog zapalili. Ja mislim da to dovoljno govori o tome da je formulacija iz Predloga zakona dovoljno sveobuhvatna da može da pod nju svaka srpska glava koja je pala, bez obzira gde, bez obzira od koga i bez obzira na kom mestu.