Hvala, gospodine predsedavajući.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, apsolutno je nemoguće govoriti o Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, a ne osvrnuti se detaljnije na onaj slučaj o kom je govorila gospođa Žarić Kovačević, a koji se neposredno tiče pitanja javnih nabavki u slučaju uvođenja Bus-plus sistema, naravno, od strane Đilas Dragana, poznatog žutog tajkuna i njemu potčinjenog ansambla.

U trenutku kada su uvodili Bus-plus sistem uradili su to, da se zabeleži, po pravilima koja su sami doneli, a ne po zakonu i u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Taj zakon je tada postojao, mogao je da se primeni, međutim, oni su zaključili da je za njih mnogo komotnije da primene ona pravila koja su doneli sami i to nisu ni krili.

Dakle, potpuno je tačno da su profit dodelili konkretno jednoj firmi i to tako što su ta pravila definisali na način da sve ostale firme apsolutno otpadnu iz postupka.

Pričao je Ševarlić danas ovde o tome da se vodi računa o ćiriličkom pismu. Dragan Đilas je mnogo vodio računa. Napravio je kompletnu dokumentaciju za taj posao na srpskom, ćirilicom. Rekao je da je reč o međunarodnom poslu koji će biti oglašen u međunarodnim glasilima. Oglasio ga je na jednom sajtu, u „Službenom glasniku“, isključivo na srpskom jeziku i tražio od svih da dođu da lično u papiru preuzmu dokumentaciju, na srpskom je predaju. Nije hteo da čuje da se pomeri bilo kakav rok, da bi neko ko eventualno iz bilo koje strane zemlje dolazi, a nije unapred obavešten o ovom poslu i o ovoj dokumentaciji, mogao da učestvuje, zato što je bio jasan cilj da se taj posao dodeli onome kome ga je namenio Đilas Dragan.

Tako je, naravno, i bilo. Na kraju je ostala samo jedna, jedina kompanija koja ako voli Dragan Đilas da se bavi pitanjima osnova i razvijenosti firmi koje se bave bilo čime na ovom svetu i njihovih ulaganja. Ta jedna kompanija bila je, naravno, formirana fiktivno i imala jed ukupan kapital od 500 nečega. Da li jer reč o dinarima ili evrima, apsolutno ne pravi razliku.

U svakom slučaju, taj posao je prošao tako. Nije postojao Zakon o javno-privatnim partnerstvima, nije hteo Đilas da ga sačeka, a ovaj o javnim nabavkama nije hteo ni da primeni.

Između ostalog, šta to znači, pošto pričamo o Komisiji koja treba da zaštiti nečija prava? Da je primenjen Zakon o javnim nabavkama, mogla bi Komisija da ospori ceo poduhvat. Pošto nije primenjen ovaj zakon, niko, apsolutno niko nije mogao da u ovoj meri i ovako ogoljeno koruptivan posao ospori. Zbog toga se i dogodilo da posao bude zaključen sa onima koji su dobili priliku da fantastičnih 8,57% profita ubiraju u svoj džep. Sa kim ga je tu ko dalje delio, treba da bude predmet interesovanja istražnih organa koji se interesuju za Đilas Dragana, kao što dobro znate, između ostalog i zbog onih čuvenih preprodaja sekundi na RTS.

U svakom slučaju, Đilas Dragan je bio dovoljno licemeran i tada, kao i svaki put, da se pojavi u emisiji kod Olje Bećković i kaže – pa, mi smo usvojili najnižu moguću ponudu. Kad ima jednu jedinu ponudu da izgovori rečenicu - usvojili smo najnižu moguću ponudu, sve vam govori o prirodi i karakteru tog čoveka. To ne tvrdimo mi iz SNS, to se nalazi u izveštaju koji su napravili Đilasovi BIRN-ovi, KRIK-ovi, ne znam kako se ti ljudi zovu i objavili 2012. godine.

Kad ovo dolazi iz usta ljudi koji su Đilasovi poslušnici i njegovom taboru pripadaju, onda vam je jasno da je istina ne samo to, nego može biti samo još u mnogome gora.

Kakve su posledice kad se ovako postupa? To se vidi na primeru sudbine gradskog prevoza u Beogradu i to opet govore ovi njegovi BIRN-ovi, KRIK-ovi i ostali, kako god se zvali.

Kažu ovako – završili smo sa tako kvalitetnim prevozom da smo imali 390 isključenja iz saobraćaja na dnevnoj bazi, zato što je vozni park bio u havarisanom stanju. Đilas je tada delio privatnim prevoznicima, na koje danas nešto strašno kuka, mada danas imamo javno-privatna partnerstva regulisana zakonom, i to se sve radi po strogo kontrolisanim pravilima. Danas Đilas kaže – ne, to se u nečije džepove stavlja kada se finansiraju privatni prevoznici. Tada je zbog toga što je upropastio GSP Đilas finansirao, i to obilato privatne prevoznike. Koliko obilato? To takođe kažu ovi njegovi BIRODI, KRIK-ovi, i ostala čuda.

Na svake dve milijarde koje su išle GSP iz budžeta grada, išle su još dve i po milijarde u istoj zoni jedan, u koju je radio GSP, a u drugoj zoni, u kojoj nije ni bilo GSP, išlo je na svake dve milijarde po milijardu i po do dve privatnim prevoznicima. Zašto? Jer drugačije grad nije ni mogao da funkcioniše i nikoga nije bilo briga koliko novca ide po kom osnovu, ne samo za planirana davanja, već i za ono što se častilo. Na svake planirane dve i po milijarde, plaćalo se četiri milijarde privatnim prevoznicima opet od strane Dragana Đilasa, koji je rekao da se uvodi čitav taj Bus-plus zato što, pod jedan, treba da smanji troškove funkcionisanja, pod dva, da ljudi budu zadovoljni, da bolje plaćaju karte zato što su zadovoljniji.

Kada pričamo o efektima, dakle, ne samo da su efekti da je 50% više išlo privatnim prevoznicima, nego pre toga, nego je poskupeo taj prevoz, nego su ljudi bili toliko zadovoljni zato što su ih premlaćivali kontrolori i ona komunalna milicija kako je izgledala u Đilasovo vreme, koje je bila zaista prava privatna vojska, da je opala svaka moguća naplata, jer ljudi više nisu hteli da plaćaju karte. Grozili su se i GSP i grada Beograda, a ponajviše samog Đilasa lično.

Kada se suoči sa ovim stvarima, koje opet objavljuju njegovi BIRN-ovi i KRIK-ovi i BIRODI, šta će Dragan Đilas da kaže, hoće li pružiti bilo kakav racionalan odgovor na ove podatke? Ne. Da li znate šta će da vam kaže, kazaće onom svom potrćku Bošku Obradoviću – hajde sada trči tamo, zapljuni ovog čoveka i kaži mu tebi ne valja diploma, a sam Đilas će da se okrene i da zakuka preko svojih medija – pokojna Verica Barać ugrožava moju prezunkciju nevinosti i to je kompletan odnos prema bilo kojoj ozbiljnoj temi.

Ono što je Vuk Jeremić sa onim sladostranim smehom, sa onom cikom i vriskom objašnjavao da su svi zajedno radili i Srbiji i Crnoj Gori, na ovim stvarima se to jako dobro vidi. Posebno je radio Dragan Đilas i gradu Beogradu, ali to ih nikada neće lišiti obaveze da odgovore na pitanja odakle 500 miliona u vašim džepovima u isto ono vreme dok je 500.000 ljudi u ovoj zemlji ostajalo bez mrve belog hleba.

Velika gospodo koja smatra da je neka strašna elita, što tvrdi preko ovih svojih birodija, šta god vi mislili o sebi, od ovih pitanja pobeći nećete. Hvala lepo.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnja rasprava na temu regulisanja personalnog sastava različitih skupštinskih odbora i Republičke izborne komisije otvorila je malo širu raspravu na temu odnosa u Narodnoj skupštini, odnosa između političkih stranaka, različitih parlamentarnih grupa, odnosa prema Poslovniku Narodne skupštine, prema izbornim zakonima itd. Sve ono što smo slušali tokom današnje rasprave jeste važna tema i bitno je za građane Srbije da razumeju i zbog toga kako doživljavaju našu Narodnu skupštinu, da razumeju dobro pod kakvim uslovima Narodna skupština radi, sa kojim sve dilemama mora da se izbori i na koje načine mi posmatramo moguće ispravne odgovore, odnosno prava rešenja.

Ono što se neposredno tiče današnje rasprave, a što jeste bilo usmereno prema poslaničkoj grupi SNS, koja jeste najbrojnija u parlamentarnoj većini, a i prema ostalim članovima parlamentarne većine jesu sledeće zamerke. Postavljeno je pitanje na koji način se mi odnosimo prema drugim poslaničkim grupama, ima li želje da taj odnos bude korektan, da li se taj odnos zasniva na zakonu, na Poslovniku ili na nekoj drugoj vrsti interesa. Konačno, da li se on tiče uvažavanja izborne volje građana ili je reč o kršenju te volje građana, da li je popuna ovih odbora, radnih tela Narodne skupštine organizovan na već ispravan način, kako smo se mi prema tom pitanju odnosili kao poslanička grupa i kakav će odnos biti pokazan kada se mi budemo izjašnjavali o različitim predlozima koje imamo na dnevnom redu.

Neki od tih predloga dolaze od strane poslaničkih grupa koje, čak i ljudi, koji su ovu vrstu kritike na naš račun izneli i smatraju nespornim. Međutim, postoje predlozi od strane onih poslaničkih grupa o kojima se diskutovalo danas, koje su danas, u ovom trenutku dok mi o ovome raspravljamo, utvrđene pod različitim imenom u odnosu na one prve dane po konstituisanju ovog saziva i početka rada Narodne skupštine, odnosno od juna 2016. godine. Svi znamo koliko je tu bilo velikih, drastičnih promena, kada je reč o, pre svega, onim redovima koje čine narodni poslanici predstavnici bivšeg režima.

Danas je zaista teško, eto, i nama koji se nalazimo u Narodnoj skupštini, koji smo ovde svaki božiji dan od ujutru do uveče, da kažemo da se precizno sećamo svega i kako je to išlo, koje su poslaničke grupe sve doživljavale metamorfozu, koje su sve menjale imena, sastav, ko je tu gde lutao, kome je politički pripadao, pa odustajao, onda govorio sve najgore i najstrašnije o onima sa kojima je delio klupu do pre dan ili dva, nalazio nove prijatelje, partnere, sponzore, ako želite, i patrone, pa opet menjao mišljenje nakon sedam ili 15 dana. Mnogi su se toliko puta selili da je danas zaista teško reći precizno gde se nalaze, koga uopšte predstavljaju i kakve to sad veze ima sa ovim teškoćama o kojima mi govorimo i na ovoj sednici.

Naravno, naša je želja, naš cilj od početka ovog saziva, kažem, nas iz SNS, da odnosi u Narodnoj skupštini budu uređeni na dobar način, da mi, pre svega, imamo onaj nivo korektnosti u međusobnom ophođenju koji je neophodan za jedan dobar parlament i jednu za sve razumljivu i prihvatljivu demokratiju.

Što se tiče naše poslaničke grupe, ta vrsta odnosa je, mislim, vrlo jasno pokazana, bukvalno od prvog dana našeg zajedničkog rada u ovom sazivu.

Kada smo konstituisali te odbore po prvi put, i ne samo te odbore, kada smo se bavili organizacijom Narodne skupštine u ovom sazivu, smatram da smo mi kao poslanička grupa pokazali apsolutno korektan odnos.

Moram da podsetim, pošto je i to često jedna od tema, da smo mi kao parlamentarna većina nosioci pojedinačne većine i u okviru svakog od skupštinskih odbora. Dakle, kada se negde bira rukovodstvo odbora, bilo predsednik, bilo zamenik predsednika, to se onda uvek učini tako što i mi u toj odluci učestvujemo, mi iz SNS, naše poslaničke grupe ili mi iz parlamentarne većine i od samog starta smo zauzeli stav - hajde da se dogovorimo, korektno da se dogovorimo na nivou onoga što predstavlja dobar parlamentarni dijalog, da pronađemo zajednička rešenja, tako da najširi mogući broj poslaničkih grupa bude tim rešenjima zadovoljan i kao rezultat te vrste pristupa i tog parlamentarnog dijaloga Narodna skupština je početkom ovog saziva izabrala, čini mi se, ukupno što predsednika, što zamenika predsednika iz onih poslaničkih grupa koje nisu članice parlamentarne većine ni na koji način, više od deset. Mislim da je jedanaest takvih lica bilo na samom početku saziva, što predsednika različitih odbora, što zamenika predsednika odbora.

Još jednom, u tome smo glasanjem učestvovali mi iz parlamentarne većine. Da nismo pokazali tu vrstu sluha ne bi ni bilo moguće izabrati nikoga od tih ljudi. To je valjda potpuno jasno.

Treba imati na umu da ne postoji nikakva proceduralna obaveza, da Poslovnik ne definiše bilo kakvu obavezu da neko ko pripada bilo kojoj opozicionoj grupi, bez obzira na njenu veličinu, važnost koju realno ima, koja se meri kroz izborni rezultat ili koju pridaje sama sebi, nije to uopšte važno, kako god da se zove, kom god polu u političkom spektru da pripada, ne postoji nikakva proceduralna obaveza da nekome pripadne mesto zamenika, predsednika ili predsednika nadležnog odbora. To je uvek bilo i uvek će biti stvar parlamentarnog dijaloga i tako je i u ovom sazivu. Dakle, tu vrstu širine mi jesmo pokazali.

Informacija koja nije tajna, o njoj smo mi govorili takoše javno, između ostalog i kada smo raspravljali o ovom stvarima ranije, je da je tih mesta za predstavnike različitih opozicionih parlamentarnih grupa moglo biti više. Moglo je biti više i to na naš predlog, a nije ih bilo više samo zato što nije postojala sa druge strane volja da se oko tih predloga saglasimo.

Konkretno, danas je izrečena zamerka da SRS nije dobila mogućnost da predsedava ni jednim skupštinskim odborom i treba da zna javnost da to nije tako zato što smo mi rešili da ne može i mi rekli da ne damo. Naprotiv, postojao je predlog s naše strane upućen da jedan skupštinski odbor predvodi predstavnik SRS.

Sa druge strane, nije postojala saglasnost, nisu se slagali sa tim predlogom i to je razlog zašto nisu rukovodili jednim skupštinskim odborom važnim, ja smatram da je svaki važan od samog početka. Isti takav predlog postojao je i za jednu međunarodnu delegaciju i ista vrsta odgovora sa druge strane. Dakle, ne treba sumnjati u našu volju.

Sa druge strane, niko se nikada nije postavljao, kao da je Narodna skupština, kada je reč o ovoj vrsti personalnih rešenja, super market, pa da se svako poslužuje shodno onome kako voli, nego je stvar dogovora ili ga ima ili ga nema. Ako ga nema, ništa strašno, što se kaže, život ide dalje, radimo, funkcioniše Narodna skupština. Ako dogovora ima, onda ima i rešenja.

Među tih 11, rekao bih što predsednika, što zamenika predsednika različitih odbora Narodne skupštine, bila su različita rešenja i sada su. Ne treba, pri tom da neko slučajno pomisli da nisu važni ili toliko važni zamenici predsednika različitih odbora. Mi smo u jednom trenutku, tokom ovog saziva, čak imali i činjenično stanje da dvoje zamenika predsednika različitih odbora, praktično upravlja radom tih odbora, zato što se dogodilo da u tom trenutku, negde je to trajalo nešto duže, negde nešto kraće, nema predsednika odbora, zato što su ljudi koji su se nalazili na tim mestima, rešili da više ne budu narodni poslanici, o tome obavestili Narodnu skupštinu i otišli da se bave nekim drugim dužnostima.

Ništa sporno, ali tada su zamenici predsednika i to, čini mi se u jednom slučaju u Odboru za zaštitu životne sredine, to je bio zamenik predsednika iz DS, a u drugom slučaju u Odboru za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, takođe je reč o zameniku predsednika kog je predložila DS, rukovodili radom odbora. To je, inače i dalje slučaj, ja mislim da još uvek nije izabran novi predsednik tog skupštinskog odbora. Ali, dakle, postoji apsolutno dovoljno prostora da ti ljudi daju svoje predloge, kada se oko toga uspostavi neka saglasnost i mi nikada nismo imali problem da bilo kakav predlog oko koga se dogovorimo i podržimo.

To je pokazatelj koliko je osnovano ili nije osnovano zamerati nam, znate već šta pričaju, svakoga dana, papagajski ponavljaju, što ovi predstavnici Đilasa, što ovi Jeremićevi, za koje naravno niko više ne može da utvrdi, gde su, šta su, kome pripadaju, a nisu bili predstavnici tih ljudi na izborima, jer na izborima nisu učestvovali pod tim kapama, ali govore kako smo mi strašni diktatori, kako mi nekoga uvek proganjamo, kako je Aleksandar Vučić najveći autokrata na svetu, kako je, znate čime ga sve i sa kim ga sve porede, Hitler, Musolini, Pinoče. Mi smo svi fašisti i ne mogu da se dogovore da li smo veći fašisti ili nacisti, jesmo li SS odred ili koji smo đavo.

Ali, kao što se vidi i to su činjenice, to dakle zna svako ko je te stvari pratio i ko hoće da se potrudi da te podatke proveri. Mi smo uvek želeli da imamo korektan odnos sa svima. Što su nam na ovaj način vraćali, to mnogo više govori o njima. Međutim, to je činjenično stanje.

Između ostalih, za predsednika odbora, u ovom sazivu i to Odbora za evropske integracije, bila je izabrana i Marinika Tepić, u tom trenutku na predlog poslaničke grupe LSV, kojoj je pripadala, sa kojom je izašla na izbore, te je tako uopšte postala narodni poslanik. Gde je ona sada, kome pripada, ja nisam siguran da i ta gospođa uopšte zna, ali to nije važno.

Mi se nikada nismo mešali u personalne predloge. Ko je želeo da u ime svoje poslaničke grupe predloži nekoga, od nas nije dobijao nikakav komentar, zamerku, primedbu, nikada nam nije na pamet padalo da se time bavimo, suvereno je pravo svake poslaničke grupe da da predlog u svoje ime.

I nije, dakle, postojao problem da Marinika Tepić, u tom smislu sarađuje sa parlamentarnom većinom, to su mnogi verovatno i zaboravili, to je bilo pre dve godine, otprilike, u odnosu na današnji dan, mada je bilo teško zaboraviti neke detalje tog predsedavanja, između ostalog Marinika Tepić je pokazala koliko uspešno vodi taj odbor i onda kada je predsedavala onom sednicom, na kojoj je Devenport pokušavao da predstavi jedan svoj izveštaj. Tada je, onda pokazala koliko je u stanju da rukovodi na bilo koji način.

Tako da, ako se po nečemu sećamo tog predsednikovanja koje je trajalo izvesno vreme, eto ja ga pamtim po tom detalju, između ostalog.

Što se nas još jednom tiče, sve oko čega se dogovorimo a podrazumeva dogovor kao osnov za bilo kakvo rešenje, uvek je bilo apsolutno poštovano sa naše strane.

Poslanička grupa koja je bila predmet interesovanja zbog predloga da se na određeni način sada regulišu pitanja u sastavu ovih odbora, to je poslanička grupa ili poslaničke grupe ili kako bi to sada bilo pravilno imenovati, zaista je teško da se čovek izrazi uz sve te silne promene, Saše Radulovića. To su oni iz "pokreta" kako sebe zovu, "Dosta je bilo", koji zaista jesu učestvovali na izborima kao grupa građana, pri čemu su registrovani kao udruženje građana. Onda su sami sa sobom neke sporazume o saradnji potpisivali da bi prebacivali novac. Sećate se svi tih priča. Grupa građana, sa udruženjem građana i niko na kraju ne zna gde su završavali silini novci koje su dobijali, između ostalog i na konto toga što su imali neke svoje predstavnike u Narodnoj skupštini, a kako se to kretalo sa kampanjskim novcem, to su tek priče i raznorazna predanja o kojima je teško danas premotavati film unazad, niti to mi uopšte treba da radimo. Što se tiče njih, to je jedan vrlo rečit primer kako nam se uzvraćalo na, sa naše strane, korektan odnos.

Sećate se svi sigurno samog početka ovog saziva. Dakle, da bi se izašlo u susret različitim predstavnicima opozicije, a u stvari redom sve bivšeg režima u tom konkretnom slučaju, ali eto, da ih nazovemo onako kako oni vole da nazivaju sami sebe, mi smo tada i to na nivou najšireg mogućeg dogovora, na nivou dogovora svih poslaničkih grupa, prihvatili da se u ovom sazivu drugačije definiše broj potpredsednika Narodne skupštine.

Isti procenat na izborima imali su i ti Radulovićevi, kojih izgleda nema više ili ih ima u različitim oblicima, pa mi sada o tome raspravljamo koji je pravi i DS i da bi i jedni i drugi bili zadovoljni, sve se poslaničke grupe dogovore da bude sedam potpredsednika Narodne skupštine u ovom sazivu i postigne se dogovor na nivou predsednika poslaničkih grupa. Dođemo mi u ovu salu, stavimo taj predlog na glasanje i svi glasaju za taj predlog, dakle, još jednom, predlog koji je tako definisan da bi se izašlo u susret različitim predstavnicima bivšeg režima, ljudi koji nam ne misle ništa dobro i to svi znaju, ali, eto, pokazujemo koliki smo strašni diktatori time što hoćemo da im omogućimo da imaju svako po potpredsednika Narodne skupštine, kad već imaju isti procenat.

I Radulović prekrši dogovor, na prvom glasanju, koje se ticalo njihovih interesa i želje svih drugih poslaničkih grupa da njihovom interesu izađu u susret zato što pokazujemo određeni parlamentarizam, on glasa protiv.

On pokušava da na konto dobre volje svih drugih, tada, prvog dana, napravi brutalnu, rekao bih zlobnu, političku propagandu, da pokrene kampanju na temu - Mi smo svi zla partokratija i mi svi hoćemo da povećamo broj potpredsednika Narodne skupštine, ne znamo zašto, a on je jedini pravedan na strani sila dobra i on će jedini da bude protiv toga, protiv onoga što je sam tražio i protiv onoga za šta su se svi saglasili da je u redu što se tiče odnosa između poslaničkih grupa, da nije sporno i da hoćemo da prihvatimo.

Od tog dana je bilo jasno kakvu vrstu odnosa mi možemo da očekujemo s te strane, dakle od strane predstavnika bivšeg režima. To je bilo sve vreme nekorektno, nefer, bilo je poprilično prljavo. Bilo je toliko prljavo da sam ja siguran da će one stvari koje su što Saša Radulović i svi koji su na samom početku ušli u Dom narodne skupštine, ali i predstavnici DS i ovi koji su danas Đilasovi, danas Jeremićevi, koji su danas Dveri ili nisu Dveri, ne znam šta su ti ljudi, ali nije važno, dakle sve ono što su oni radili, kako su se ponašali, kako su govorili, pisali, saopštenja pravili i o gospođi Maji Gojković, predsednici Narodne skupštine i Aleksandru Martinoviću, našem predsedniku poslaničke grupe i o zameniku predsednika poslaničke grupe "Pokret socijalista - Narodna seljačka stranka - Ujedinjena seljačka stranka" gospodinu Rističeviću, i kako su se ophodili prema Marku Atlagiću. Sve to i dan-danas rade, svi oni zajedno, što u Narodnoj skupštini, na konferencijama za štampu, preko svojih medija, televizija, novina, dnevnih, nedeljnih, kako god hoćete, to će sigurno ući u anale.

Dakle, tu vrstu odnosa, ja ne mogu da se setim kada smo mi imali u Srbiji, a to je njihov odgovor na našu želju da budemo korektni, pri čemu, još jednom, nama apsolutno nije važno kako se oni zovu, nije nam važno kakve imaju međusobne odnose, ne zanima nas da li su se međusobno svađali ili nisu. Mi samo želimo da ispoštujemo neke stvari koje se tiču i o tome mi raspravljamo danas, sa jedne strane, formalnih pravila. Dakle, onoga što definiše zakon i što definiše Poslovnik. S druge strane, nekih, da tako kažemo, moralnih etičkih pitanja, dakle, za ona pitanja koja nisu definisana strogim pravilima, šta smatramo da bi bilo ispravno, sa te etičke strane. S treće strane posmatrano šta ima bilo kakvog smisla i bilo kakve logike. Dolazimo na pitanja koja su bila danas upućena nama.

Da li poslanička grupa, koja se sada naziva Stranka moderne Srbije, ima pravo da iznese bilo kakav predlog, s obzirom da nisu ušli u Narodnu skupštinu pod tim imenom i da li mi zbog toga što stavljamo to uopšte na dnevni red imamo neku potrebu da njih imamo u Skupštini?

Drugo pitanje koje nam je upućeno - da li mi time kršimo volju građana? Treće bi verovatno bilo - da li je to odgovarajući odnos prema mandatima? Što se samih mandata tiče, to je u stvari najjasnije u celoj priči. Dakle, time se mi apsolutno nikada bavili nismo. Na onaj način na koji je to regulisano rasporedom ljudi na izbornim listama, na taj način se i realizuje, da tako kažem, tokom čitavog ovog saziva. Kada neko iz bilo kog razloga prestane da bude narodni poslanik, on biva zamenjen prvim sledećim sa svoje izborne liste.

Da, istina je da poslaničke grupe po našem Poslovniku daju predloge i da na osnovu sastava tih poslaničkih grupa i njihovog broja članova, Poslovnik kaže mi treba da popunimo radna tela Skupštine. Dakle, to je pitanje sastava. Pitanje predsednika, zamenika predsednika je druga stvar.

Danas bi zaista teško bilo reći - a na šta bi ličilo to da smo se mi sve vreme rukovodili nekim prostim proporcijama bez želje da uopšte razmišljamo o tome da li neko nekoga zaista realno predstavlja ili ne. Pa, svaki put kada bivši režim se posvađa međusobno i napravi neku poslaničku grupu, pa brže bolje naprave zahtev da se izvrši izmena sastava različitih odbora, mi to prihvatali i glasali za to, sve poslaničke grupe, kao što je danas rečeno, bez ikakve rasprave za sve predloge. Mi bismo onda verovatno na svakoj sednici, ali bukvalno svakoj sednici, imali neku izmenu i zbog toga što se oni međusobno svađaju i zbog toga što oni više ne mogu da odluče kome pripadaju, da li danas DS, a sutra su malo samostalni, pa su se udružili i napravili neku grupu, pa prekosutra došli kod Đilasa, pa dan kasnije otišli kod Jerimića, pa se vratili nazad Saši Raduloviću i tako dalje u krug, mi bismo svaki božji dan morali da usvajamo neke njihove predloge i više niko ne bi znao kakav je sastav na primer, kog skupštinskog Odbora.

Ono što ima smisla, ja se u tom pogledu slažem sa svim što je danas izrečeno, treba voditi računa o tome ko jeste realni predstavnik onih ljudi koji su se izjasnili u proleće 2016. godine i glasali, dakle, ko je te neke glasove i tu podršku dobio. I mislim da smo se i u tom pogledu ponašali korektno. Listom smo uvažavali sve one predloge koji dolaze iz poslaničkih grupa koje jesu nastale na osnovu rezultata tih izbora, neposredno nakon završetka tih izbora, odnosno početkom ovog saziva. Nismo uopšte ulazili u to kakvi su njihovi odnosi. Svaki predlog koji da poslaničke grupa koja je nastala na taj način, mislim da su sve druge poslaničke grupe prihvatale bez ikakvog upuštanja u sadržaj tog predloga.

Danas kada pričamo o ovima koji se zovu SMS i o Saši Raduloviću, mi imamo tu zanimljivu situaciju da ta originalna poslanička grupa pod tim imenom pod kojim je formirana više ne postoji. I vi ste sigurno videli kako izgleda obrazloženje ove poslaničke grupe SMS, zašto oni upućuju predlog uopšte da se na bilo koji način promeni sastav tih Odbora. Oni tvrde da su oni imaoci kontinuiteta sa tom njihovom prvom zajedničkom poslaničkom grupom. To oni kažu. Ko to hoće da prihvati, može, ko neće, ne mora.

Još jednom, mi prema tome apsolutno nikakav emotivni odnos nemamo. Ali, zaista ne postoji više nijedna poslanička grupa koja se zove onako kako su se zvali svi na početku – Dosta je bilo. Saša Radulović više nema poslaničku grupu nikakvu. Da li ima podršku još jedne poslanice ili možda postoji neko treći ili ne postoji, ja zaista ne znam, ali oni koji su potpisivali tu vrstu zahteva, više po Poslovniku ne mogu ni na koji način da utiču, a mi imamo i dalje mesta poslanika u različitim odborima koja su definisana na osnovu nekih njihovih, da kažem tako, originalnih ili inicijativnih predloga.

Ovi koji se danas zovu SMS, kako god da se zovu, ni to meni zaista ništa ne znači, niti pravim neku razliku u smislu odnosa prema njima i doživljaja koliko smo ili nismo politički neistomišljenici, između njih i ovih ostalih sa kojima su počeli saziv i Saša Radulović i ovi koji su prebegli u Đilasovu poslaničku grupu i onu treću. Meni je to sve isto.

Dakle, oni daju predlog da se na drugačiji način izvrši popuna tih odbora. Da li će se zvati SMS ili, kako su se zvali ono u jednom trenutku, slobodni poslanici, samostalni, nije važno, meni apsolutno ništa ne znači. U onom momentu kad su menjali ime, svađali su se međusobno ko može da nosi ime Dosta je bilo, ko ne može. Ali, pošto je postavljeno pitanje da li oni nama na bilo koji način politički odgovaraju, još jednom vrlo jasan, čist odgovor da čujete od mene, apsolutno jednako koliko je to bilo i na početku ovog saziva kad su bili svi zajedno sa Sašom Radulovićem, ništa manje, ništa više. Da mi tu ne vidimo nikakvu razliku, pa evo, jasan vam je dokaz sve ono što se moglo čuti u ovoj sali.

U proteklih nekoliko nedelja mi smo raspravljali o različitim zakonima, a oni su se međusobno svađali ko je za to da sluša Đilasovo naređenje da mu je zabranjen ulazak u salu, ko je za to da ipak ne sluša, ko se od Đilasa uplašio, ko se nije uplašio.

Tokom jedne od rasprava, značajnih i važnijih, rekao bih, koja se tiče izmena i dopuna Krivičnog zakonika, onoga što se u javnosti često naziva Tijaninim zakonom, ko je, ja mislim, najjasnije govorio upravo o strašnim greškama te poslaničke grupe ili te grupe u bilo kom smislu? Pa narodni poslanici iz redova SNS. Mi smo ih kritikovali, ako treba i ja lično.

Podsećao sam na njihovo sramno ponašanje, samo nekoliko meseci unazad, kada su ovde svim poslaničkim grupama, dakle svim, što pripadnicima parlamentarne većine, što drugima, bukvalno na nos nabijali da smo nehumani ljudi, da nemamo razumevanja zato što nismo u tom momentu, zamislite, njihov predlog onako napisan, nije nije bio u skladu sa dobrim standardima kada je reč o regulisanju bilo kakve pravne materije, stavili na glasanje, kaže – bezdušni ste ljudi, kakvi ste to ljudi, gde ste vi, pokažite se, zašto ne uvažavate predlog Fondacije Jurić. Kada je taj predlog pravno pripremljen na valjan način i kada je stavljen na dnevni red, samo zbog toga što smo mi stali iza tog predloga i rekli da ćemo za njega, naravno, glasati, potpuno su zaboravili na svoje reči i na te visoke moralne standarde kojima su kao bili vođeni nekada. Mi smo ih na to podsetili i rekli – vaše ponašanje je besramno, vaše ponašanje je za svaku osudu.

O toj grupi, konkretno, o poslanici Macuri i ostalima, govorili smo mi iz SNS, nije niko drugi. I to vam je odgovor kakav je naš odnos prema njihovim političkim stavovima, koliko imamo ili nemamo potrebe za bilo kim. Da li se to promenilo zbog toga što su oni u Narodnoj skupštini ovih dana? Mislim da su i danas ulazili u salu, nisam čuo da su bilo šta rekli. To je, naravno, samo njihova stvar.

Ja mislim, ako želite da me pitate za lično mišljenje, da su to uradili zato što su malo pametniji od onih koji su rešili da budu slepi poslušnici Dragana Đilasa, malo pametniji, jer kad pogledate realno, oni ovde imaju baš kao i svi drugi, poprilično širok prostor da kažu šta god misle da treba, da nas kritikuju na sve načine koje oni mogu da smisle, na taj način dođu do uha nekog glasača, pa na taj način možda dobiju neki glas, možda nekog uspeju da prevare, ja to ne znam. Ali, ako nisu u ovoj sali, ako se povinuju žutom tajkunu Đilas Draganu i njegovoj samovolji, neće imati tog prostora.

To je elementarna logika da budete ceo dan u prenosu na javnom servisu i da govorite šta god mislite da treba ili da sebi uskratite tu priliku, elementarna logika. Da se nalazim na mestu bilo kakve opozicije, naravno da bih koristio mogućnost da doprem do ljudi i oni koji jesu opozicija i od samog početka ovog saziva najbrojnija opozicija, ja mislim da tu priliku dobro razumeju, dobro razmišljaju u tom smeru i da to na dobar način koriste. Između ostalog, kažem to zato što sam gledao malo ove rejtinge koji se objavljuju u dnevnoj štampi. Oni koji su zaključili da u Narodnoj skupštini treba govoriti, pa na taj način dolaziti do razumevanja birača, ti su u međuvremenu podigli sopstveni rejting. Ovi koji su rešili da ne budu pametni nego da budu poslušni Đilasu, oni su svoj rejting, čini mi se, samo drastično pogubili.

Šta je ova moderna Srbija, kako se već zovu, zaključila? Mislim da je zaključila ovo što vam govorim sada. Šta misle ostali? To može da se razume lako, i to čujemo svaki dan. Mislim da nema dana da se ne pojavi negde neka rečenica Zorana Živkovića koji je, takođe, jedan od fantastičnih primera ljudi koji realno nemaju nikakve glasove iza sebe, koji realno nemaju nikakve birače koji ih podržavaju, a koji postaje narodni poslanik već nekoliko saziva, tako što se nalazi na izbornoj listi druge stranke, konkretno DS.

Taj čovek naprosto čezne za tim da se vrati u dom Narodne skupštine. To vidite iz svakog njegovog saopštenja, svake izjave za medije. Dođe ovde, recimo, u hol, danas je to, čini mi se, ponovo uradio, pa pričao o tome kako je on strašno zabrinut za istragu povodom ubistva Olivera Ivanovića. Naravno, iskoristio i tu priliku da najbrutalnije napadne ponovo lažima, ponovo uvredama i propagandom Aleksandra Vučića i druge ljude i nije se setio da je zapravo istina da je, ako je neko pokazivao podršku, iskazivao podršku i pružao pomoć Oliveru Ivanoviću dok je bio živ, to upravo Aleksandar Vučić i da su to potvrdili ljudi koji su bili u neposrednom okruženju pokojnog Ivanovića, koji su prisustvovali njegovim susretima sa Aleksandrom Vučićem. Njegova udovica je govorila, recimo, o tome, a ovi koji su strašno zabrinuti za taj slučaj, a govorili su sve najgore o Oliveru Jovanoviću dok je bio živ, oni se ne sećaju da nisu ni znali, verovatno, ko je čovek, ako ne računamo one poput Rade Trajković koja je znala ko je i govorila je za Ivanovića sve najgore dok je bio živ, govorila je da je reč o kriminalcu i prevarantu. Sada ona kao štiti sećanje na njega, sada kada je uz skute Dragana Đilasa.

Ovi ostali danas pokazuju tu svoju brigu verovatno time što najgore moguće uvrede izgovaraju na račun njegove udovice, a samo zato što neće žena da prihvati njihov otrovni narativ i da napada Aleksandra Vučića i SNS, jer su oni tako rešili da treba, nego žena ipak govori istinu i stalo joj da tu istinu Srbija čuje, pa je onaj Đilasov Veselinović, između ostalog, vređa svojim saopštenjima, najgore stvari govori o njoj. Nazvao ju je i đavolom i verovatno je odgovarajući pokazatelj kako se sam Đilas odnosi prema tom pitanju. Činjenica je da je pre neki dan, neki su sporazum potpisali, rešio da stavi na svoju listu, da i on može da bude narodni poslanik, ako Đilasu uspe da ušićari neki glas, ako istom konceptu kao što je Živković narodni poslanik u nekoliko saziva.

Ovo je bila digresija na temu čime se oni bave, a sve vreme poručuju da su i te kako svesni da to što nisu na sednicama Narodne skupštine ne koristi ni najmanje. Ko je tu izvukao pouku, ko nije, njihova stvar, njihov problem.

Što se nas tiče, mi vodimo računa da odnosi između različitih poslaničkih grupa budu korektni i naravno ne očekujemo čuda. Mi smo potpuno svesni da nam se na korektan odnos neće vraćati dobrim, nego ćemo biti predmet najgorih mogućih, najprizemnijih mogućih uvreda, nipodaštavanja, optužbi za sve što čovek može i ne može da smisli, ali to je prosto tako. To je prosto tako, i to je izgleda jedan od usuda parlamentarnog života u Srbiji.

Inače, kada smo kod njihovih međusobnih odnosa, verovatno je najveći greh koji prepoznaju jedni kod drugih činjenica da se oni danas malo manje plaše tog Dragana Đilasa, nego što bi on voleo. Malo sam pogledao kako je tekla geneza tih njihovih odnosa i vidim, pošto o tome govorimo, sama ova Tatjana Macura kaže da je ovaj njihov bojkot jedna velika prevara, da su oni u nekoj vrsti nepotpunog bojkota i da je tačno da svi sve vreme primaju plate, iako ne dolaze na posao, da je tačno da uzimaju troškove putovanja kada toliko putuju da se ne pojave u Narodnoj skupštini uopšte, da je tačno da su članovi parlamentarnih delegacija, da je tačno da kada putuju sa delegacijama Narodne skupštine uzimaju dnevnice. To je sve, po njenim rečima, potpuno tačno i smatra da je to besmisleno, pa su oni kao rešili da budu principijalni i da se više time ne bave.

Smatra da je njihov najveći problem što dozvoljavaju da budu pod pritiskom onih koji nisu uopšte u Narodnoj skupštini prisutni. Dakle, konkretno Đilasa i konkretno Jeremića, onih koji nisu ni učestvovali na izborima i ne može se reći da na bilo koji legitiman način imaju svoje predstavnike, ali imaju na onaj drugi.

Tačno je sve što je danas rečeno da su i Đilas i Jeremić doslovce kupili stranke u međuvremenu. Sada, koliko ko tu ima stranaka, i to je teško reći i to je jedna od teškoća sa kojima se suočavamo mi kada treba da se staramo o radu Narodne skupštine.

Da li Vuk Jeremić ima jednu ili dve poslaničke grupe? On trenutno u dve poslaničke grupe ima potpredsednike svoje stranke. Da li to onda znači da ima dve poslaničke grupe? Ja ne znam, toliko nisam pametan da vam kažem. Ipak su oni na nekom višem nivou politike u odnosu na nas koji se ovim bavimo na malo drugačiji, u stvari mnogo drugačiji način.

Dragan Đilas takođe ima svoju poslaničku grupu. Njegovi potpredsednici danas sede u KSP koja je valjda zamena za ovu stranku koju je Đilas kupio SSP. Danas su takođe izlazili na konferenciju za medije da kažu da imaju prava na neke predstavnike u odborima Narodne skupštine. Tu je ova Marinika Tepić sa početka moje priče. Dakle, ona je sada trenutno kod Dragana Đilasa, a gde će da završi, nemojte da me pitate, to verovatno ne zna ni ona, a kako ja to mogu da znam.

Takođe, kaže Tatjana Macura da su oni shvatili da politika „ua Vučić“ nema nikakvog smisla, dakle, ovo je njena poslanička grupa, pa su onda rešili da na neki drugi način pokušaju da animiraju birače, da nisu prihvatili pokornost, jednoumlje koje od njih zahteva Đilas Dragan. Dakle, to je priča o njihovim međusobnim odnosima.

Što se nas tiče, još jednom, mi svoju politiku imamo i mi svoju politiku gradimo i branimo. Da li neko od njih hoće da promeni metode rada ili neće? To je uvek na njima. Ono što mi sa svoje strane ponavljamo jeste dijalog, bilo kakav, ako treba da se vodi, treba da se vodi ovde. To je odlika dobrog parlamentarizma i poštovanja institucija. Ne na ulici, ne pod šatorima, ne upadima u RTS, ne time što ćete gađati policiju, na nju potezati noževe ili flaše, ne time što ćete prezivati nerede na ulicama naših gradova, doslovce pozivati na građanski rat, jer kada pozivate na raznorazne scenarije poput ukrajinskog ili rumunskog, a sve su to ti ljudi govorili, na tu vrstu zla su pozivali. To nije dobro i nije prihvatljivo.

Kako treba i kako može? Može u Narodnoj skupštini. Recite šta god vam je na duši, svako ima pravo u okviru onog vremena koje mu je dao narod na izborima, pa koliko se kome politički isplati, to na kraju sami građani kažu, ali rečima da – u Narodnoj skupštini. Ovi drugi načini nisu ispravni. Neki su to izgleda razumeli, neki i nisu do kraja.

Vuk Jeremić, danas smo govorili o tome, verovatno razume da za njega dobrog načina više nema, jer onaj ko je bio u stanju da onakve gadosti izgovori o Srbiji, da onako prostački psuje Srbiju i da se onako histerično cereka, pri tom pokazujući koliko uživa u toj vrsti vređanja i Srbije i njenih građana i da ne krije, ne da ne krije, nego ga čak zabavlja kada se zna šta je radio sa svojim Tadićem, Đilasom i ostalima, našim građanima. Kada se to sazna, kao što se saznalo na osnovu onog razgovora Jeremića i Roćena, sećate se kada su pričali šta su sve radili majci Srbiji i Crnoj Gori, da li je tako, tu više pravog načina nema. Sada, šta god da kaže neko od ovih njegovih potpredsednika u Narodnoj skupštini ili u onom holu na konferenciji za štampu, nikakvu više razliku ne pravi, i to je njima potpuno jasno.

Danas Đilas drži konferenciju za štampu, a Jeremić ne sme ni da se pojavi. Pitaju ga gde ti je Jeremić, kaže da nije u Beogradu, ne znamo gde se nalazi. Sakrio se u neku mišju rupu, on više ne može nikome u oči da pogleda.

Oni drugi koji smatraju da imaju nešto da kažu, oni izgleda pokušavaju da kažu. E sad, neko mu nešto može da kaže na pravi način, neko bolje da ne pokušava, jer kad kaže samo veću štetu sebi napravi.

Dragan Đilas, naravno ne želi da mi govorimo o toj vrsti nepoštovanja institucija koje oni pokazuju, o nesreći koju prizivaju za naš narod, o sukobima koje pokušavaju da generišu, o uvredama koje izgovaraju na naš račun svakodnevno, pa pokušava čovek da promeni temu. Evo, da mi ne pričamo kako se Jeremić ophodio i kako je psovao Srbiju, danas će Dragan Đilas da pokuša da priča malo o ekonomiji, pa je to do te mere smešno da je zaista suvišno objašnjavati.

Ali, objasnio mu je koliko mi se čini, još pre više od mesec dana, Miladin Kovačević, direktor Republičkog zavoda za statistiku, na primer kakav je odnos rasta i učešća u BDP industrije i to mu je ovako lepo pokazao tabelarno da čovek može da razume, da čak i neko ko državnu ekonomiju na tom nivou ne razume, kao što je ne razume Dragan Đilas da ipak može da shvati i objasnio mu da rast ili pad industrijske proizvodnje utiče, dakle, ima tako malo učešće u ukupnom BDP da ne može na osnovu toga ako se u stvari iole razumeš, da zaključiš jedan na jedan, e tako će se kretati BDP, a Dragan Đilas to ne razume. Njemu je fantastičan uspeh njegovih i njihovih minus 3,1 tzv. rasta, to nije rast to je pad BDP i njemu je dobro, a nije mu dobro kada Srbija kao prošle godine završi sa rastom koji nije negativan, nego je pozitivan od plus 4,3% i kada je po tom pokazatelju među najuspešnijim evropskim državama, kaže – to je najslabiji rezultat u centralno-istočnoj Evropi, ne znam šta je sve danas izgovorio taj čovek. Pa to može da izgovori neko ko ništa ne zna ili neko koga apsolutno nije briga kakvu će neistinu da izgovori, i što je to proverljivo u par sekundi. Ozbiljan čovek to ne može da izgori, trećeg nema.

Tom Draganu Đilasu, da bi samo nekako promenio temu, da se mi ne podsećamo i njegovih i 500 miliona koje je završilo u džepovima i na računima firmi Đilasovih i Jeremićevog psovanja majki i onog cerekanja. Pokušava da priča o investicijama, pa kaže – kakve su to investicije? Pa, to su odlične investicije, toliko dobre da ih imamo više i uspešnije nego sve ostale države u regionu. Pominje on i Albaniju i Severnu Makedoniju i BiH, ali, ili ne zna, ili opet zna, ali se ne libi ni jednu laž da izgovori, da mi kad se sabere Albanija sa Severnom Makedonijom, sa BiH, sa svima u regionu, opet od svih njih imamo više investicija, pa opet bi hteo izgleda nešto da priča o ekonomiji, ali ne znam kako da odgovori na više od pola miliona radnih mesta koje su proćerdali, koje su uništili, on i njegovi kompanjoni u vreme kada su drali kožu sa leđa naroda i da sad nekom objasni da je to bolje i uspešnije i vrednije nego stotine hiljada novih, obezbeđenih radnih mesta koje smo mi napravili u ovoj državi u samo nekoliko godina unazad.

Na koji način bi on mogao, ako baš hoće da priča o ekonomiji, da objasni da je njegovih 337 evra prosečne plate bolje i vrednije od današnjih 463, sa jasnom tendencijom, jasnim planom da dostigne 500 evra, i to će biti jako brzo. Nema načina da to objasni.

Inače, ne bi bilo loše da onog trenutka kad se dogodi, da se svi zajednički podsete i on i ovaj Živković koji je bio na izbornoj listi DS i svi ostali koji su nastali iz te stranke, a uglavnom je to slučaj sa svim predstavnicima bivšeg režima, svojih izjava iz, čini mi se 2014. godine. Čini mi se da je otprilike negde u to vreme sa njihove strane upravo u ovoj sali iz onih klupa onamo izrečeno – Aleksandre Vučiću, kada postignete da prosečna plata u Srbiji bude 500 evra, da znate mi ćemo svi morati da glasamo za vas. Mi smo obavezni da svi glasamo za vas. E, bilo bi dobro da se za neki mesec od dana današnjeg podsete te svoje izjave i tog svog obećanja.

Ja naravno ne očekujem čuda, ali videće da se i tu na tom primeru koliko je tu licemerja baš kao što ga ima na primeru skupštinskog Poslovnika ili zakona koji reguliše pitanje izbora narodnih poslanika, jer to su takođe njihove reči u papir pretočene. Njihove su odluke i u tom zakonu i u tom Poslovniku.

I kada se postavlja pitanje – zašto je dobro ili nije dobro što nisu menjani ni taj zakon, ni taj Poslovnik. A mi znamo da jedan zarez promenjen bilo gde, oni bi skočili sa pričom – eto, promenjen je zakon, promenjen je Poslovnik i zbog toga ništa ne valja. Ovako su izgleda prinuđeni da svakog dana sami svoje cipele žvaću objašnjavajući valjda nekome u Srbiji, a zapravo sve sebi samima, da kritikuju svoj zakon i da kritikuju svoj Poslovnik. I po tim njihovim pravilima danas se sudi, presuđuje, ako hoćete i u skupštinskoj raspravi njima i nama i bilo kom trećem.

Po tim pravilima se biraju narodni poslanici, kao što su birani u vreme kada su oni organizovali izbore, tako se biraju i danas. I onda i danas oni imaju odgovarajuću većinu u RIK, ako žele mogu da promene bilo koju odluku, da daju bilo koju primedbu na izbornu proceduru tokom izbornog dana, pre ili nakon. Međutim, činjenica je da oni zaista nemaju šta suštinski da zamere onom procesu koji reguliše same izbore. Da imaju, valjda bismo videli nekada neku formalizovanu zamerku, neku primedbu na neki zapisnik, toga nikad nema, jer je njima jasno onog momenta kada se izbori održe, a oni ostanu na jednocifrenom procentu, da tu više nema nikakve priče.

Jel pokušao Vuk Jeremić da izazove nerede još za predsedničke izbore 2017. godine? Smirajem izbornog dana pozivao je javno da se okupiraju birališta i da se preuzme stvar u svoje ruke, ali šta je tu mogao da očekuje Vuk Jeremić, bilo je jasno i njemu samom, sa 5%. Sa 5%, a sa druge strane, apsolutna većina 56% u prvom krugu za Aleksandra Vučića i šta tu onda Jeremić da zauzima i na kakvo nasilje poziva i ko bi ga u tome pratio? Nisu ga pratili više ni oni koji su mu bili u izbornom štabu tog dana.

Dakle, na izborima je stvar jasna. Isto tako i u ovoj Narodnoj skupštini. Što se tiče primene pravila, ta pravila menjana nisu. Mi ih samo poštujemo striktno. Sada, kako će se završiti ovaj saziv, nisam siguran da vam kažem iskreno, pošto već odavno ne liči na ono sa čime je ovaj saziv počeo i kako je počeo. Nisam siguran da će izgleda isto kao što izgleda danas, ni raspored poslaničkih grupa, ni njihova imena, ni nazivi, a boga mi ni sastav. Evo, već sada se očigledno spremaju nove promene i u poslaničkoj grupi DS. Javno su opomenuli i Gordanu Čomić i Natašu Vučković što učestvuju na radu skupštinskih odbora. Milojičić Kena je odavno na tapetu, a kako stvari stoje, izgleda da će tek biti na tapetu. Zato što su po nalogu Dragana Đilasa žuti počeli da izbacuju svoje pokrajinske funkcionere, izbacili su iz stranke jednog pokrajinskog poslanika. Izbacili su još čini mi se, jednog ili dvojicu ljudi koji su članovi lokalnih parlamenata, odnosno odbornici, pa je Kena onda rekao – e, ovi iz izvršnog odbora koji su glasali protiv tih odluka, to su časni i pošteni ljudi. Znači, oni koji su glasali za izbacivanja, ja iz Keninih reči to tako čitam, su nečasni i nepošteni. Sve mi se nešto čini da će Kena prvi sledeći da oseti svu snagu Đilasove sile i njegovog doživljaja pravde, kao i ostali koji pripadaju njihovoj poslaničkoj grupi.

Pre neki dan ona grupa Ženske parlamentarne mreže je održala sastanak, Aleksandra Jerkov i Sanda Rašković Ivić su bile prisutne i vidim već po tim njihovim čuvenim socijalnim mrežama kako se to naziva, krenuli su da ih istražuju, da im prete i da im pokazuju prstom. Tako da, nije ništa neverovatno, za očekivati je da će jako brzo možda da tu bude i novih lomova, izdvajanja, formiranja novih grupa i da ćemo mi dobijati opet neke predloge da se na drugačiji način organizuju radna tela Narodne skupštine.

Na šta tu ima smisla reagovati? Opet na ono što ne dvosmisleno ili u najvećoj mogućoj meri predstavlja onu volju koja je stajala iza poslaničkih grupa formiranih na samom početku, odnosno iza onih lista koje su dobile podršku građana, neki veću, a neki manju. Negde je to moguće jednoznačno utvrditi, negde opet nije.

Ja sa svoje strane smatram da je najpravednije pozvati narodne poslanike da po pitanju ove vrste dilema se nose onako kako smatraju da je najispravnije. Ovo nije precizno regulisano bilo kakvim poslovničkim odredbama, nego je bukvalno tumačenje onoga što smatramo da hoćemo da uvažimo ili nećemo da uvažimo. Argumente koje su oni izneli u svom zahtevu neki narodni poslanici, ne sumnjam uopšte da će smatrati za opravdane, drugi će smatrati za neopravdane, napomene gospodina Rističevića, nije bitno kako se zovu i nije bitno da li im je tu ili nije njihov dojučerašnji predsednik, nego da li može njih šest ili sedam da raspolaže mandatima onih kojih je bilo 14. to je dobro pitanje, to je pitanje koje jeste na mestu.

S druge strane, ako sad pogledamo stvar potpuno logično i do kraja, da li to ima više smisla, dopadalo vam se ili ne, ili ima više smisla da svim tim mestima raspolaže jedan Saša Radulović, koji ni nema poslaničku grupu i da sad on pokušava da predstavi sebe kao 16 narodnih poslanika, ja mislim da je to jedna vrsta dileme koju će svako od narodnih poslanika moći da odgovori, da odgovor potraži sam za sebe. Pa, kako god da se izrazi Narodna skupština, još jednom, nama ni iz džepa, ni u džep, niti nas to uopšte zanima.

Mi ćemo nastaviti da se ponašamo ozbiljno i odgovorno, da uvažavamo sve druge i, naravno, nećemo ni u budućnosti očekivati čudo. Jer, navikli smo već na tu vrstu otrovnih uvreda i otrovnih optužbi koje dolaze iz redova bivšeg režima i ne očekujemo da će to moći da se promeni. Vreme ide i neki se ljudi menjaju, sazrevaju, ovi su, pak, pokazali da za tu vrstu neke kvalitativne promene apsolutno nisu sposobni. Dakle, ništa nisu promenili u svom odnosu prema ljudima, u svom odnosu prema narodu, pa ni nama kao političkim neistomišljenicima koji i dalje proglašavaju, projektuju za neprijatelje, neprijatelje koje treba uništiti.

Bilo je danas reči o tim uvredama, neću da podsećam na sve ponovo iz početka, ali hoću da podsetim na jednu stvar koja je možda promakla i narodnim poslanicima, a i kritičkoj javnosti, i tiče se neposredno uvreda izrečenih na račun porodice Aleksandra Vučića. U ovim čuvenim Đilasovim i Miškovićevim nedeljnicima i novinama, nedavno se vodila polemika na temu upotrebe dece, tuđe dece, dece političkih funkcionera u političkim raspravama ili obračunima.

Tu je jedna čuvena novinarka saopštila jednu, za mene, neverovatnu tezu. Radila je to pokušavajući da zaštiti, valjda, neke od tih svojih političkih istomišljenika, Đilasa, njegovog okruženja, njegovih ruku, što levih, što desnih. Tu je, bukvalno, napisala sledeće – naravno da nije dozvoljeno baviti se decom političara, članovima porodice, a decom pogotovo. Međutim, kako ona kaže tamo, naravno da jeste opravdano to raditi u slučaju, kako je navela, male Milice, ne tako malog Danila i dece ministara u Vladi Srbije. Jer, kako ona kaže, interes je javnosti da se njima bavi. Interes je javnosti, zamislite, da se ta deca napadaju na najprizemnije, najodvratnije moguće načine.

Ona, pri tome, kaže – to ne važi ni za koga drugog. Štiti članove porodica i sve ostale koji imaju bilo kakve veze i sa Đilasom i sa njegovim okruženjem, ako hoćete i ovim Obradovićima i Jeremićima, sve je to potpuno u redu, zaštićeno, ali ona kaže – postoji, zamislite, jer je ona to tako zaključila, interes javnosti da to pravilo ne važi ni za Aleksandra Vučića, ni za njegovu porodicu.

Kad se sa tim suočavate, a mi se suočavamo godinama, onda i ne očekujete ništa bolje. Dakle, bilo šta bolje od toga za nas bi predstavljalo tako spektakularno iznenađenje, da je to apsolutno neverovatno. Tu vrstu odnosa ili promene u ponašanju mi apsolutno ne očekujemo, ali to nas ne sprečava da se ponašamo ozbiljno i odgovorno.

Mogu da se ljute koliko god hoće, pre svega sami na sebe, oni koji su tu vrstu patologije zapatili u našem društvu. Evo, danas, pričali smo i o visokom funkcioneru Jeremićeve stranke koji ne krije da ima najgore moguće mišljenje i o Đilasu i o Obradoviću, o sopstvenoj stranci, da kaže da tu nikakve politike nema, da je reč samo o čistom interesu. Pred njega i predsednik političkog saveta Jeremićeve stranke, takođe kaže da niko tamo ne valja ni pet para, glupi su im ovi njihovi zahtevi, sve je to neka kozmetika, jedini pravi, jedini iskren tamo je Vuk Jeremić, a ovi svi ostali su, kako je rekao, relikti DS i oni samo smetaju. Šta vam to govori? Pa, da se naljutio, nisu dovoljno ovi ostali Đilas i ekipa branili Vuka Jerimića kada je objavljen njegov razgovor sa Roćenom.

Neka se oni slobodno bave sobom, samo neka Srbiju ostave na miru, neka pošten narod, poštene građane ostave na miru, neka ne pokušavaju da prizovu bilo kakvu nesreću, neka ne prizivaju na nasilje, neka budu elementarno pošteni da sutra svojim imenom i prezimenom izađu na izbore, bilo koje, da se ne kriju ni iza dece, ni iza studenata, ni onih koje su zloupotrebili upadom u RTS i ove koje kao prodaju za neke organizatore protesta, nego naka pogledaju građane Srbije u oči i neka kažu – mi, ti koji smo bili ministri, koji smo bili gradonačelnici, koji smo bili na najvišim mogućim funkcijama u državi, koji smo vas ojadili, koji smo u svoje džepove zgrnuli, ko 500 miliona, ko malo manje, ali opet mnogo miliona evra,.

Mi sada hoćemo priliku da nastavimo da žarimo i palimo ovom zemljom i videće kako će proći. Između ostalog, videli su i na izborima za savete mesnih zajednica upravo ovih dana, što u Subotici, što u okolini Novog Sada, videli su i nešto ranije onda kada su svi zajedno, kao taj pokret Đilasovih „pet miliona“ nastupali na istom nivou izbora na teritoriji grada Šapca. Svaki put ona lista i oni kandidati koji podržavaju politiku Aleksandra Vučića osvajali su sva moguća mesta, a Đilasovi, Jeremićevi, Obradovićevi nasilnici, derikože koliko su osvajali? Koliko su i mogli kada se zna o kome je reč, jednu veliku nulu. Kad su nastupali kao taj pokret Đilasovih „pet miliona“ u Majoru, opet su sa nulom prošli.

Dakle, narod da prevare ne mogu, ali neka budu bar elementarno pošteni, neka kažu – evo, pogledajte nas u lice, ne pretvaramo se više, ne pravimo se da smo neko novi, ne krijemo se iza drugih ljudi, mi tražimo vaše poverenje. Svaki put će prolaziti baš ovako kako su prošli, ali neka pokažu taj nivo poštenja. Između ostalog, neka ga pokažu i u Narodnoj skupštini. Ako žele da imaju svoje predstavnike u našim delegacijama, a rekli su da žele, ako žele da imaju svoje predsednike i zamenike predsednika odbora, a kažu da žele, ako žele da učestvuju u razno raznim ženskim parlamentarnim mrežama itd, dobrodošli ste, nemojte onda lagati da niste narodni poslanici. Ako nećete da budete narodni poslanici, zna se kako se to reguliše na jedini pravi način, tako što kažeš – neću više da se upisujem za troškove putovanja, neću više da silazim u skupštinski restoran i na kraju krajeva neću ni tu platu, koju dobijam kao narodni poslanik. Budite iskreni prema sebi, kažite bar toliko - nismo je ni zaslužili. Hvala najlepše.

Hvala.

Što se tiče upravo iznetih pitanja upućenih predstavnicima parlamentarne većine, da li mi znamo nešto što ne znaju narodni poslanici koji pripadaju poslaničkoj grupi SRS. Nije uopšte o tome reč, ja sam siguran da oni jako dobro znaju, ako se izađe u susret njihovom predlogu da mi ne usvojimo ovaj zakon, da bi onda trebalo da nastavimo da funkcionišemo sa postojećim zakonom koji se bavi komunalnom policijom, je li tako, to bi onda bilo posledica izlaženja u susret njihovom predlogu.

Sada, koliko to ima ili nema veze sa ovim što mi slušamo danas, odnosno konkretno predlogom da se eliminiše ovlašćenje koje se tiče tačke 7, je li tako, to je sada tema ovog amandmana, ali bilo je i pitanje tačke 8.

Sedam se odnosi na snimanje, ovlašćenje za snimanje, a osam na upotrebu sredstava prinude. U postojećem Zakonu o komunalnoj policiji, u članu 16. dakle među onim ovlašćenjima koja su već predviđena i odavno na snazi, član 16 – ovlašćenje, pa onda pod rednim brojem sedam – video nadzor, znači već postoji. Znači, nije ustanovljeno sada ovim predlogom o kom mi pričamo, nego onim zakonom koji je, kako ste objašnjavali, za potrebe Dragana Đilasa sa kojim ste tada sarađivali lepo, verovatno i danas sarađujete lepo, ali sarađujete svakako, već ugrađen u zakon.

Onda, tačka 8, dakle u postojećem Zakonu o komunalnoj policiji, upotreba sredstava prinude i onda se navodi kojih sve.

Dakle, nije ni to ustanovljeno ovim predlogom zakona o kom mi pričamo danas, pa sad neko treba da spasava građane Srbije time što će te predloge da eliminiše, ne, to sve već postoji, i to ne da postoji, nego je ustanovljeno od strane političkih partnera na lokalnom nivou, doduše, ali i dan-danas političkih partnera SRS.

Inače, ja se slažem, ljudi koji dominiraju Narodnom skupštinom, što je malopre i dodatno istaknuto, podvučeno, između ostalog, verovatno dominiraju i brojem zasluženih opomena ovih dana. Sve je to u redu. Dakle, svako ima pravo da se istakne na način koji smatra da je za njega najbolji i politički najkorisniji. Ali, ako ćemo da pričamo o tome šta ko razume, ovo su stvari koje, siguran sam, razumeju svi narodni poslanici.

Dakle, zalažete se za postojeći zakon. Nije problem. Samo kažite onda građanima Srbije šta to tačno znači. To onda tačno znači da se zalažete za ove stvari koje kritikujete, ova ovlašćenja za koja govorite da nisu dobra i ne treba da postoje. Kakve to veze ima sa političkom saradnjom sa Draganom Đilasom? Da li je tu reč o nekom deljenju ovih evropskih vrednosti i standarda? Ja to ne znam. Znam da je gospodin Mirčić meni lično potvrdio ovih dana da se SRS i dalje zalaže za punopravno članstvo Srbije u EU, to mi je čovek rekao. Da li je Dragan Đilas i dalje na liniji evropskih integracija? Nisam siguran, s obzirom s kim je danas na najvišem nivou u političkoj zajednici, u savezu. To su sve sami teški antievropljani i protivnici EU. Ti ljudi menjaju mišljenje svaki dan, tako da teško je sad uhvatiti bilo za glavu, bilo za rep.

Ali, evo jednog konkretnog predloga kako može da se doprinese, pošto mi pričamo da nam je svima stalo do toga da građanima bude bolje, da se ne pravi šteta u državi, da se ne upropašćavaju lokalne zajednice. Konkretan predlog u tom smeru bio bi da, recimo, SRS prestane da podržava štetočinski režim Bastaća na Starom gradu i da time direktno doprinese da se zaustavi devastacija te gradske opštine i onih ustanova kojima, nažalost, i dan-danas rukovodi taj čovek, između ostalog, i ovaj sportski centar o kom je danas govorio naš kolega poslanik Aleksandar Marković. Da se prestane sa rasturanjem, arčenjem para, stotinama miliona dinara bukvalno, dakle, da se ta šteta zaustavi, pre svega, a onda da krenemo na pametan način da je saniramo i da učinimo da može da se spase takav kompleks, poput onog rešenja o kome je danas govorio kolega Marković, a koje se tiče sličnog problema koji su napravili isti ljudi, dakle, bivši režim i „žuto preduzeće“, ali na opštini Vračar. Tu smo uspeli da pronađemo model kako može da se zaustavi urušavanje i devastacija i da se sada krene u nekom dobrom pozitivnom smeru.

Isto to možemo da uradimo i na primeru Sportskog centra „Muškatirović“, odnosno „25. maj“, kako ga građani češće zovu. Videli ste sigurno kako to izgleda kada ljudi nemaju bukvalno nijedan jedini logičan razuman razlog da iznesu kao objašnjenje zašto se na taj način napravio dug, zašto se na taj način nedomaćinski postupa. Jedino što su mogli da ponude kao bilo kakvo obrazloženje, to je jedno, moram da kažem, nezrelo ponašanje koje ste videli vi i cela Srbija juče. Nađu nekog momka koji treba da pozove mediju da dođu, pozove ih da mu učine, da dođu i da naprave vest, prilog da naprave o novoj sezoni kupanja na bazenu i ljudi mu učine, izađu mu u susret, kažu – dobro, evo doći ćemo da napravimo prilog o jednom lepom sadržaju koji vi organizujete. I šta on uradi? Ponaša se normalno do momenta kada se uključi kamera. Kada se uključi kamera, ne priča o sezoni kupanja, ne priča o bazenu i deci koja treba da dolaze tamo, nego pokušava da na najsiroviji mogući način, onako potpuno neobrađeno, plasira prljavu političku propagandu usmerenu protiv grada Beograda, protiv ljudi koji se staraju o životu i radu u gradu Beogradu, a za račun tog Bastaća i tog opskurnog sastava koji je devastirao sportski centar, i to uradi jednom, dva puta, ne znam na koliko je to televizija uradio juče. Potpuno besmisleno, potpuno nezrelo.

Čemu to služi? Da li time postaje veliki junak u očima sopstvenim ili u očima svog okruženja? Ne znam, ja to zaista ne razumem. Ali, da na taj način dovedeš u neprijatnu situaciju novinara koji ti je izašao u susret, učinio ti je, došao da napravi prilog o nekom lepom sadržaju, a lagao si ga da je to razlog zašto treba da dođe i šta ti hoćeš da mu saopštiš, to je stvarno ispod svakog nivoa. Ali, to vam je, pogledajte, jedini odgovor, bilo kakav odgovor na jedno logično pitanje, jedno pitanje koje će postaviti svako – zašto je 200 miliona dinara štete napravljeno u roku od, koliko, dve godine samo? Jeste počeli sa dugom? Koliki je taj dug bio? Par desetina miliona dinara, koje ste opet napravili vi sami. I danas se hvalite svojim poslovnim rezultatom koji glasi – tri puta ste uvećali taj dug. To je uništavanje. To je sve, samo ne dobro. To je poslednje što treba i Starom gradu i bilo kojoj opštini, ako hoćete, i u Beogradu i bilo gde u Srbiji. To se tako ne radi.

Da bi se to zaustavilo, jasan je način, jedini pravi način, da se ta štetočinska vlast skloni. Pokazali su šta umeju, koliko umeju, odnosno ne umeju. Samo su trošili, samo su bacali pare koje nisu njihove, nego su pare građana koji su ih dali na poverenje, dali na staranje i verovali da će sa njima biti učinjeno nešto dobro. A ovi su uspeli sve da unište, bukvalno da spale njihov novac. Još je malo, još bi da se baškare po direktorskim funkcijama, foteljama, po raznim kabinetima u Gradskoj opštini Stari grad. Njima samo treba reći – hvala vam lepo, pokazali ste šta i kako umete, jer jedino što nam nudite danas je klinačko ponašanje u jutarnjim programima, napadanje na bilo kakvo gradilište da vidite da se podiže u centru grada, lomatanje ograda, skidanje znakova, maltretiranje poštenih ljudi koji rade tamo kao građevinci. Jel to jedino što umete da ponudite? Treba im onda reći – hvala, to nama ne treba. Ako neko želi, zaista želi, iskreno želi, a nije to fraza samo, da zaštiti interes građana u nekoj beogradskoj opštini, u gradu Beogradu, ali i u bilo kom gradu, bilo kojoj opštini u ovoj zemlji, jedino što može da kaže a da ima smisla, to je – ne, mi sa vama takvima nećemo da sarađujemo. To je, recimo, moj korektan i otvoren predlog SRS. Hvala vam.

Po osnovu, da vam kažem da ja nisam nikada pokazivao nepoštovanje prema poslaničkoj grupi SRS.

Evo, da vidite kako smo strašni diktatori, unapred kažem slobodno računajte vreme kako god smatrajte da je najbolje, ništa se ne ljutim.

Na temu ovoga što je rekla malopre gospođa Radeta, rekla je da se mi obraćamo praznim klupama. Ja nikada nisam pokazivao tu vrstu nepoštovanja za poslaničku grupu SRS. Ne mislim da kad se obraćam njima da se obraćam praznim klupama. Potpuno uvažavam činjenicu da su tu i da razgovaramo ma koliko god da ih je tu, njih je uvek tu jednocifren broj, evo i sad vidim manje od deset, ali ne mislim da je to problem, ne mislim da su zbog toga oni predstavnici praznih klupa. Naprotiv, oni su predstavnici nekih ljudi koji su za njih glasali, pa koliko ih je toliko ih je, nije neki impozantan broj, moram da kažem, ali gospođa Radeta greši, vi niste za mene prazne klupe ako ste se oko toga zabrinuli.

Što se tiče pohvala ili hvaljenja time da neko dobije opomene, to ste učinili sami. Dakle, hvalili ste se time da dominirate Narodnom skupštinom zbog toga što dobijate opomene. Nije baš za pohvalu razlog zašto ste te opomene dobili. Dobili ste ih zbog nepristojnog ponašanja i to one vrste nepristojnog ponašanja koje prevazilazi sve granice ukusa, zbog toga, ja se time hvalio ne bih, ali mnogo važnije pitanje demokratskog odnosa i parlamentarizma.

Mi smo ovde već govorili, kad poslanička grupa poput vaše ima pravo za raspravu na vremenu grupe 32 minuta, a na svakoj sednici raspravlja 68 minuta ili 70, dakle, dobije ne koliko joj sleduje po Poslovniku, nego budu toliko tolerantni predsedavajući, da vam daju dva puta više vremena, pa još kusur preko toga, mislim da je to pokazatelj poštovanja demokratije.

Pokažite poštovanje i pokažite želju za parlamentarizmom na nivou Starog grada, jer znate šta tamo je SNS u opoziciji i tamo se režim ovog Đilasovog Bastaća u saradnji sa vama tako demokratski ophodi prema našim predstavnicima da tu ne da nema govora o nekim sekundama i minutima za raspravu nego fizički izbacuju. Pazite, fizički izbacuju odbornike koji se nalaze u sali skupštine opštine.

Da li je to pokazatelj demokratije? Da li to pokazatelj poštovanja visokih standardna u parlamentarizmu? To je ono, ona vrsta diktature, ona vrsta nepoštovanja demokratije i demokratskih vrednosti koja je zaista na nivou fašizma. To rade ljudi koji su neposredni saradnici Dragana Đilasa, a to rade i oni kojih ih tamo podržavaju i sa njima u lokalnoj vlasti sarađuju. Jeste li i dalje među takvima? To je pitanje za vas i vaš odnos prema demokratiji.

Nije opšte pitanje šta se dešava sa razmišljanjima nas, kako ste rekli - neku godinu unazad ili danas, nego sa vašim razmišljanjem sada dok ovde govorite.

Još jednom, protiv ste toga da se usvoji novi zakon. To znači, vi ste za to da se zadrži postojeći. Da li ova ovlašćenja koja vam smetaju postoje u postojećem zakonu? Postoje. Što se onda zalažete da ostanu? Dakle, nikakvog to smisla nema.

Ako ćemo da o ovome govorimo iole ozbiljnije, pogledajte i kažite pošteno pošto je bilo reči i na temu - koji to ljudi i kakvi to ljudi dobijaju ovo ovlašćenje? Pogledajte i kažite pošteno da li su sada značajno, ozbiljno pooštreni oni kriterijumi koji se odnose na to koji to ljudi i kakvi to ljudi, sa kojim preduslovima mogu da budu u komunalnoj miliciji nakon što usvojimo ovaj zakon, a danas Komunalnoj policiji?

To imate u članu 35. pobrojano redom. Ako vam nije jasno šta je tu novo i drugačije u odnosu na postojeći zakon, 34-ta stranica obrazloženja, pa je u drugom pasusu lepo navedeno da se sada uvodi prethodna bezbednosna provera, koje nije bilo, da se uvode posebni uslovi za zasnivanje radnog odnosa, najmanje jednom u tri godine provera praktične osposobljenosti, da će to da se primenjuje kako na one ljude koji su već angažovani u komunalnoj policiji, tako i na one koji će biti angažovani po prvi put u komunalnoj miliciji i druge stvari, sve vam je navedeno tu.

Što se tiče ovih stenograma koje ste, gospođo Jovanović pomenuli, molim vas dajte ih na sto i pročitajte nam, šta je tačno Alimpić govorio te godine. Nama bi bilo dragoceno i nama i građanima Srbije da čujemo, ako je Alimpić tada priznavao da su krali na opštini Vračar, on i „žuto preduzeće“.

O tome je govorio gospodin Marković, ako ste, kažete čuli iste reči, dajte, važno je da Srbija to čuje. Neka Srbija čuje i šta je Alimpić govorio o krađama u Starom gradu koje su primenjivali i onda, a izgleda primenjuju i danas, samo ovog puta uz vašu pomoć, u ovoj ili onoj meri.

Samo da znate sa tim Alimpićem vi sarađujete i danas. Kako? Pa, onog momenta kada je započet tekući saziv Skupštine grada Beograda i izborna lista Dragana Đilasa, na prvoj sednici kada je davala predloge za svoje predstavnike u komisijama, jel znate koga je predložila? Pa toga Alimpića, između ostalog. Pa, eno svaki put kada dođu do Skupštine grada Beograda, taj Alimpić ih prati i ne znam kome nosi tašnu i koga tamo instruiše? Da li ste sa njim u saradnji, kao sa Bastaćem članom Đilasovog predsedništva na Starom gradu i da li učestvujete u tim njihovim nepočinstvima i danas? Evo, to je dobro pitanje da nam objasnite.

Vezano za napomene koje se tiču neposredno člana 34. Dakle, šta je razlika između bilo kakvih obaveza, dužnosti, kako god želite, komunalnog milicionera i čoveka koji se bavi drugim poslom u okviru jedinica lokalne samouprave?

Evo, već u članu 35. nalaze se neke obaveze i neki uslovi koji su usko vezani za posao komunalnog milicionera, između ostalog, on treba da prođe kroz odgovarajuće bezbednosne provere i da ima položen ispit. To je, recimo, nešto na šta se odnosi obaveza koja postoji, utvrđena je ovim zakonom, a nije onim zakonom koji se bavi obavezama ljudi zaposlenih u jedinicama lokalne samouprave generalno.

Dakle, kada se kaže da postoje neke stvari koje su propisane ovim zakonom i one predstavljaju razliku, evo, recimo, to je jedna obaveza i mislim da je potpuno jasno i da nije ništa sporno da tu obavezu treba da ispuni ili zadovolji čovek koji je zaposlen u komunalnoj miliciji.

Što se tiče upotrebe sredstava prinude, a to je takođe definisano ovim zakonom to nije ostavljeno na proizvoljno tumačenje bilo kome, član 26. – sredstva prinude, dakle sva sredstva prinude, komunalni milicioner može da upotrebi samo ako u obavljanju poslova na drugi način od sebe ili drugog ne može da odbije istovremeni protivpravni napad radi sagledavanja otpora, odnosno sprečavanje pokušaja bekstva. Dakle, situaciju u kojoj je neko kako je sada opisano hrani svog psa nije situacija u kojoj se vrši protivpravni napada na komunalnog milicionera, pa je potpuno jasno da ne može doći niti će doći do upotrebe sredstava prinude, ni na prihvatljiv ni na ne prihvatljiv način. Neće doći nikako.

Ali, što se tiče drugih pitanja da li su definisani tehnički uslovi koje treba da zadovolje sredstva prinude, da li su definisani protokoli postupanja u različitim situacijama? Rečeno je, i to je tačno, ja se sa tim slažem, da je za problematiku koja se tiče policije ili kolokvijalno ove standardne obične policije sve to definisano do tančina. I tehničke karakteristike različitih sredstava pa i ove službene palice i različiti protokoli postupanja, sve je to vrlo poznato, vrlo jasno i to smo zajednički ovde i ocenili kao kvalitetno.

E, baš to što je tako dobro opisano, baš to što je tako potpuno jasno, baš to se tako u tom obliku primenjuje i na komunalnu miliciju. To vam kaže član 28. Ovlašćenja komunalne milicije utvrđena odredbama 18. do 27. što dakle obuhvata sve o čemu smo govorili danas, ali apsolutno sve, ništa nije izostavljeno, ovog zakona, primenjuje se pod uslovima i na način utvrđen zakonom kojim se uređuju unutrašnji poslovi i podzakonskim propisima o policijskim ovlašćenjima i načinu obavljanja policijskih poslova.

Sve to što ste zajednički danas ocenili kao dobro definisano na ispravan način utvrđeno, kvalitetno, tako dobro, tako kvalitetno biće primenjeno i u slučaju komunalne milicije. Mislim da možemo samo zajednički da zaključimo da je dobro što je tako iako nam je zaista stalo do toga da ova oblast bude adekvatno uređena, da je zajednički podržimo i glasanjem, naravno. Hvala lepo.

Dobro, valjda nije sporno da kažemo nešto…

Hvala.

Dakle, ja sam se javio po amandmanu, a siguran sam da nije sporno da i gospodin Jojić kaže šta misli o našim komentarima ovog amandmana. Nije ništa sporno, radimo to ceo dan.

Dakle, evo, gledam član 37. stav 8. Predlog je da se posle reči „samouprave“ stavi kao izuzetak, osim ako kandidat nije dobio sertifikat o uspešnom položenom ispitu. To se odnosi na troškove osposobljavanja. To je ono na šta ste intervenisali svojim predlogom amandmana, što nije u direktnoj vezi sa pitanjem gde se vrši obuka, ko je vrši. To je regulisano ranije u ovom članu i gospodin Arsić je tu potpuno u pravu, zaista, tu obuku realizuju po predlogu ovog zakona upravo oni profesionalci za koje ste vi sugerisali da treba da vrše tu obuku, zato što su u tom domenu u potpunosti iskusni i rade to kvalitetno i oko toga se mi uopšte ne sporimo. Mi se oko toga slažemo.

Meni je nešto drugo bilo zanimljivo. Bilo mi je zanimljivo da se javio, kako je rekao, da podrži amandman poslanik Vukadinović.

Ja sam siguran da on uopšte nije upoznat sa sadržajem amandmana, jer da jeste, primetio bi širinu diskusije i odstupanje u odnosu na ono što smo mi imali da prokomentarišemo i što je zapisano u samom amandmanu.

Ja znam, gospodin Jojić to čini zato što daje širu diskusiju o celom zakonu danas. Radi to čovek celog dana i ja sam uveren, ja sam se neposredno uverio tokom naše rasprave da čovek odlično poznaje predlog zakona i prethodni ovaj, još uvek važeći zakon.

Ali, gospodin Vukadinović, ja sam siguran da nije ni pročitao ovaj amandman za koji kaže da ga podržava, niti predlog zakona uopšte.

Možda je bio zauzet, ja ne znam, pretpostavljam da je imao puno posla reklamirajući sebe u uspešnom nastupu u Narodnoj skupštini juče popodne. Pretpostavljam da je bio dodatno zauzet najavljujući svoje današnje gostovanje. Siguran sam da će biti briljantno kao ono juče, jer tu negde, na tom tviteru, ja verujem da gospodin Vukadinović jeste popularan toliko da je najbolji u čitavoj ovoj opoziciji koju okuplja Dragan Đilas, da tamo dobija dva zarez nešto u proseku, što je za pola ocene bolje nego sam Dragan Đilas lično.

Gospodine Vukadinoviću, nije sporno. Mi želimo da vi napredujete u tim krugovima, da postanete vođa tog ekstremnog krila opozicije, ali dajte ako pričamo o amandmanima, ako se javljate po tom osnovu, da to onda ima nekog smisla i sadržaja. Hvala.

Znači, prvo ovaj deo vezan za član 37.

Program stručnog osposobljavanja i sve što on sadrži i prvi i drugi deo i način kako se izvodi itd, piše u stavu 5. Dakle, definiše, donosi ministar nadležan za sistem lokalnih samouprava i ministar nadležan za unutrašnje poslove. Dakle, zna se ko to treba da utvrdi i kako, a u ostalom ova vrsta programa se realizuje već i ova vrsta osposobljavanja se već sertifikuje na odgovarajući način, jer u prelaznim i završnim odredbama i po ovom pitanju se kaže – ono što je započeto, a nije dovedeno do samog kraja do dana stupanja na snagu ovog zakona završava se po postojećim procedurama. Dakle, nije to nikakva praznina i nije potencijalna opasnost da se ne zna ko će to da uradi i na koji način.

Ono što je meni zanimljivije kad neko ovde dođe i kaže: „Da. Ja znam šta ja podržavam i šta sam kazao da se slažem.“ Ali ne ume da objasni šta je to. Meni to ipak govori da on ne zna baš ni na koju sednicu je došao, ni čime se mi danas ovde bavimo. I, kaže neće da govori o onome što je bilo juče, a on je tu nešto izgleda pobedio i mi sad nismo zadovoljni. Zanimljivo mi je da čovek neće da govori koja mu odgovara na neki način. Biće da je istina u stvari sasvim drugačija.

Kada mi podsećamo na to da neko sam sebe proglasi za najpopularnije lice među svima u opoziciji, za nekoga ko ima najveći rejting kod građana, koga građani bolje ocenjuju nego samog Dragana Đilasa, meni je potpuno jasno zašto više ne želi da govori na tu temu, jer svi dobro znamo da se to Đilasu ne dopada da čuje. Svi znamo da je Đilas osvetoljubiv čovek, dame i gospodo. To je potvrdio i Vuk Jeremić svojevremeno, kada ga je Đilas izbacio iz DS. Baš je ovako lepo opisao kakav je naopak po karakteru Dragan Đilas i kako se odnosi prema onima koji mu se politički zamere. To, uostalom danas zna i DS.

Koliko je raspušteno njihovih odbora ovih dana zbog toga što su se na čelu tih odbora nalazili ljudi koji se ne slažu sa tim da DS bude prodata, servirana na tacnu Draganu Đilasu. Šta je bilo sa dvojicom pokrajinskih poslanika koji su izbačeni iz stranke zbog toga što su lično učestvovali u sastavljanju finansijskog izveštaja i utvrdili da je Đilas potkradao DS? Kako oni prođu, tako se boje neki drugi da ne prođu i sami.

Ako treba da se ima strah od lidera opozicije, to znači da treba da se ima strah od onoga ko je najbolji po rejtingu među svim opozicionarima. Onda po tom rejtingu, bar kako je publikovano u novoj srpskoj političkoj misli, mi bi svi trebalo da drhtimo pred Vukadinović Đorđem. Da li je tako? To bi bio pokazatelj straha.

Što se tiče Dragana Đilasa, on je izgleda očekivao da će strah od njega da se zapati sud po dubini DS onog momenta kada je naložio da se raspusti pet ili šest odbora, vi koji sarađujete to znate mnogo bolje, zbog toga što ih nisu vodili ljudi koji su Đilasu lično lojalni, međutim, izgleda to nije uspelo. Nisu uspeli da zaplaše, na primer, pokrajinskog poslanika DS Nenada Borovića i poslanika Gorana Savatića i zbog toga su ih onda na kraju i isključili iz stranke. Sada sami ti ljudi kažu šta je razlog. Dakle, ovo nije tumačenje, niti izraz bilo kakve emocije, ni pozitivne, ni negativne.

Borović kaže – ja sam na to da je Dragan Đilas potkradao DS ukazivao posebno kada smo kao glavni odbor odlučivali o pristupanju DS Savezu za Srbiju i rekao da je protiv toga i rekao je da se Đilas, znači, ovo su Borovićeve reči, bogatio na račun DS, da nećemo da uđemo u savez i da ne treba da uđemo u savez sa Đilasom jer je kamatio DS i pravio štetne ugovore po DS. Reč je o onom čuvenom finansijskom izveštaju koji smo mi ovde prikazivali. To je pokazatelj odnosa Đilasa prema pitanju straha. On strahom kontroliše ljude. Između ostalog, sklon sam da zaključim, one koji se usude da kažu kako su od njega nešto popularniji i važniji ili nešto bolje znaju, sad ti neki više ne smeju to da pomenu, a stajali su iza toga veoma hrabro juče.

Što se tiče odnosa prema Beogradu, šta Beograd misli o Draganu Đilasu rekao je na izborima i to ne jednom, rekao je već više puta u nizu. Onih milijardu i 200 miliona duga koje je napravio Dragan Đilas, ostavivši bez novca i penzionere i decu i trudnice i porodilje, uništavajući sve čega se dotakao, Beograd neće da zaboravi. Beograd nije imao strah da tom čoveku kaže - hvala ti, nikada više.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dobra je bila današnja diskusija, dobro smo se osvrnuli na sve članove zakona i na predložene amandmane svakako.

Kada je reč o stručnosti koja je apostrofirana maločas, ja ne znam da li je to stvar stručnosti, ali potrebu da se ljudi plaše zakonom ne razumem. Nema potrebe za tako nečim.

Mi smo danas govorili da postoje vrlo jasna određena koja jesu sastavni deo teksta predloga, a kojima se govori pod kojim uslovima nešto može, pa između ostalog i pod kojim uslovima može pripadnik komunalne milicije da bude na zadatku, strogo u vezi sa svojim poslom i u skladu sa ovlašćenjima, a da to ne bude u službenoj uniformi. Dakle, može samo ukoliko je to njegov nadređeni i strogo u okvirima onoga što jeste predlog rada komunalnog milicionera naložio i predvideo. To naravno nema veze sa onim što smo čuli malopre, da li će neko dolaziti često i šta će meriti i da ne pričamo sada o tim vrednostima. Nije to toliko važno.

Važno je da se zna da se ljude računa i kada se u ljude ulaže, a to ima veze sa onim pitanjem – da li može lice koje je osposobljeno za poslove komunalnog milicionera da bude raspoređeno i na druge dužnosti? Kada se, dakle, u ljude ulaže i oni postižu određeni nivo kompetencija, znanja, veština koje su pokazali, da li mogu da budu upotrebljeni na bilo koji način u okviru sistema lokalne samouprave ili ih se treba odreći, recimo, u situaciji kada više ne zadovoljavaju psihofizičke uslove? Dolazi vreme, čovek stari, možda u nekom trenutku više nije za teren, ali jeste kvalitetan čovek i može da radi druge poslove.

Smatram da ima smisla pronaći rešenje da se kvalitetan čovek i u takvim uslovima upotrebi. Sa druge strane, postoji neka vrsta obaveza prema onim ljudima koji su angažovani u nekom trenutku. Sada, na primer, mi zakon usvajamo, uvodimo rigoroznije uslove, to smo objasnili, veće zahteve, ozbiljnije zahteve nego što su ljudi na snazi do danas, da li treba automatski pokazati ka vratima svima onima koji jesu angažovani u tom sistemu komunalne policije danas, a ne mogu da izađu u susret ili zadovolje te strožije uslove ili treba ljude, ako jesu kvalitetni, iskoristiti na odgovarajući način. Ja mislim da svakome treba pružiti šansu da učestvuje na pametan način, na način koristan društvu, ako je u stanju da tako nešto pruži.

Najvažnije od svih napomena koje smo čuli na samom kraju jeste kakav je naš odnos prema policiji, dakle ovoj klasičnoj policiji u našem društvu danas. Ako je pitanje bilo usmereno narodnim poslanicima SNS ili našoj stranci u bilo kom smislu, odgovor je potpuno jasan. Dakle, mi podržavamo našu policiju i jesmo ponosni na način kako policija svoje dužnosti realizuje danas, kako obavlja svoj posao. Posao je neposredno važan za zaštitu svih građana naše zemlje, ne samo zbog izvanrednih rezultata koji se mere tamo nekim pokazateljima, to rade stručnjaci, ako o stručnom pristupu govorimo danas, pa pokazuju da se, recimo, stopa kriminaliteta konstantno smanjuje već godinama unazad, ako hoćete od kvartala do kvartala, iz meseca u mesec, što je pokazatelj da ti ljudi odlično rade svoj posao.

Već i pokazujemo svoj odnos prema njima time što uvažavamo njihove rezultate na pojedinačnim primerima ili slučajevima. Znate, kada se dogodila ona neprijatnost Borku Stefanoviću pre nekoliko meseci u Kruševcu, policajac je tu reagovao. Policajac koji je bio prisutan na licu mesta reagovao je neposredno i pomogao tom Stefanoviću. Neće posle to da kažu i da priznaju ni Borko Stefanović, ni ova ekipa oko njega, već naprotiv mnogo su laži izgovorili na tu temu, ali činjenica je da mu je tada policajac pomogao i to ne samo da mu je pomogao, nego je više udaraca primio spašavajući njega, a onda se pojave i taj Stefanović lično, ali i ljudi oko njega Đilas, Jeremić onaj Zelenović, ovi Bastaći i svi kažu – sistem je hteo, zli sistem. Verovatno Aleksandar Vučić opet imenom i prezimenom i svi sa njim, da napadne Borka Stefanovića. Šta je policajac koji ga je spasao tom prilikom, ako ne čovek koji radi za državu neposredno?

Dakle, to vam je pokazatelj kako se danas reaguje, kako je svako zaštićen kao građanin, a opet sa druge strane niko ne može da računa da je po bilo čemu poseban ako se politikom bavi. Ta policija ume i hoće da dođe na vrata i ljudima koji su izabrani predstavnici SNS ako za to postoji potreba, ako se neko o zakon ogrešio ili postoji osnovana sumnja za tako nešto. Za to imate sijaset primera u mesecima unazad. Govorili ste i o tim primerima danas. Dakle, policija svoj posao obavlja visoko profesionalno. Ko hoće da unese bilo kakav trag sumnje u to na koji način policija obavlja svoj posao? Pa oni koji se uporno zalažu da se naruši mir i stabilnost ovoga društva. Upravo ti okupljeni oko Dragana Đilasa. Konstantno vam emituju najnegativniju moguću propagandu na račun naše policije i toga kako ona obavlja svoj posao.

Danas smo o tome rekli, baš na ovoj raspravi smo na to podsetili, da li je iko video jednog policajca da je pokušavao da popreko pogleda ljude koji su i kad nisu prijavljivali skupove, šetali po Beogradu ili bilo kom drugom gradu? Pa nije. Rečeno je demokratska zemlja, nek je širok put svima, samo nemojte da ugrožavate druge ljude, samo nemojte da ugrožavate tuđu imovinu, slobodno šetajte koliko vam je volja i kad niste prijavili i šator stavite na travnjak iako niste prijavili. Znamo svi i vi i mi znamo da to nije po zakonu, ali niko vas neće dirati, niko vas ni popreko pogledati neće, samo ne dirajte druge ljude i ne uništavajte ono što je tuđe.

Teško im je bilo i tu elementarnu molbu da usliše do kraja, pa znate šta su radili i u RTS i ispred zgrade predsedništva i ispred stanice policije, istog tog dana kada su rasturali znakove i ograde oko predsedništva Srbije. A šta je policija radila? Da li je ikada primenila silu, čak i srazmernu onome čemu je bila izložena, a gađali su je flašama, potezali su noževe na nju, pokušavali su da je pregaze nekim kombijem. Nije, reč je o dakle, ozbiljnim ljudima, vrhunskim profesionalcima koji su u stanju da otrpe ono što verovatno niko drugi ne bi, jer znaju da je važno da mi zadržimo ozbiljnost i taj mir sačuvamo i stabilnost sačuvamo, da bi izašli u susret onima koji namerno pokušavaju da izazovu nemir i obračune, bilo najgore što možemo da uradimo, jer oni to hoće. A mi baš treba da se trudimo da im ne uspe ni jedna provokacija, da im ne uspe želja da izazovu nemire u ovom društvu. Nerede, ako hoćete, kada se Dragan Đilas unese u lice, a videli ste sigurno te snimke, policajcu, poštenom čoveku koji profesionalno radi svoj posao i preti mu, otvoreno mu preti – šta ti hoćeš, šta ti ima da radiš, jel ti razmišljaš šta će da bude sa tobom i sa tvojima kada dođem na vlast?

To je pokazatelj najgoreg mogućeg odnosa prema policiji. I tom čoveku lično, ali i prema policiji u celini. I tu vrstu bahatosti i to dobro znate, pokazuje taj isti Đilas i ova ekipa oko njega i prema drugima, prema svima koji im se ne dopadaju na bilo koji način. Evo danas su to ponovo uradili nekim novinarima, ponovo su pretili tako isto tim rečnikom novinarima jedne televizije šta ćete vi, razmišljajte gotovi ste kada mi dođemo na vlast. I čovek pita – čekajte, šta je ovo, jel ovo neka pretnja? Đilas onako samouvereno kaže – ma to vam je moje lične obećanje.

Dakle, tu vrstu bahatosti koju su demonstrirali prema novinarima drugih kuća i ljudima iz jednog dnevnog lista, isto tako je prećeno i to ne jednog, sada sam pogrešio, znam bar dva dnevna lista, ljudi su govorili javno na televiziju izašli da se požale na šta ovo liči, kakav je ovo odnos prema novinarima. Postavi neko pitanje Draganu Đilasu koje mu se ne dopada, a ovaj odmah krene sa otvorenim pretnjama.

To je dakle, pokazatelj nepoštovanja, elementarnog nepoštovanja prema različitim profesijama i recimo tim medijima, ako treba da pričamo o tome ko ih u ovoj zemlji poštuje, a ko ih ugrožava, ali i prema policiji. Kada se dogodi da npr. neko dobije poziv da se javi tužiocu u Pančevo, a to se desilo onom zameniku Đilasovom u Skupštini grada Beograda. Taj namerno neće da se odazove na poziv, taj namerno provocira da dođe policajac na vrata i da kaže – dobili ste poziv, šta je sporno, hoće da vas vidi nadležni tužilac. Da bi to sutra opet prikazao kao neku strašnu policijsku represiju, kao brutalnost, kao šikanu, šta god, to vam je pokazatelj odnosa i prema toj policiji i prema tom tužilaštvu i prema državi u svakom smislu.

To je manir političkih kukavica, ljudi, potpuno bezidejnih, praznih koji ne mogu da ponude ništa drugo. Šta vam treba da privlačite pažnju na taj način, da izigravate žrtve, a svima je jasno da je reč o običnom glumatanju i lagarijama. Primate pozive, ne odazivate se ni jednom, dva, tri, četiri puta, pri tom ste sami toliko pametni da priznajete da znate da vam stižu pozivi, jer kažete, da posle nekog trećeg sam ih zvao telefonom da im kažem da ja uopšte nisam na toj adresi na koju oni šalju. Znači, znaš da ti stižu i ne odazivaš se, da bi onda kada dođe policija i kaže – ovo je prevazišlo sve mere, vi ste dužni da se pojavite kada vas neko pozove, da bi vi rekli – evo, proganjaju me, evo utamničiše me.

Kada pretite, kao što su pretili ovi vajni profesori, docenti, o njima je govorio i kolega Atlagić danas, dugim cevima, pa onda dođe neko da vas pita – izvinite, jel možete da ponovite, ali ovog puta za naš zapisnik da to u policiji bude evidentirano, šta ste rekli. Nije to nikakav progon i šikana, nije to maltretiranje, nije to nikakav pokazatelj diktature što su sve u stanju da pričaju i dan i noć ako treba. Ne, to je jedan normalan odnos prema zakonu. Šta je ako nije potpuno ne prihvatljiva pretnja kada nekog poput onog Bakića kaže, citiram ga - da su imali duge cevi, pa i da upadnu. Jel to saglasnost sa tim da se upada sa dugim cevima? Jel to poruka treba upadati sa dugim cevima? Treba upadati, ako je sa dugim cevima, po tim uslovima to je dobro. Jel tako rečeno?

Jel to bilo malo? Trebalo je još malo pojačati poruku, pa je onda izgovorio – i šta onda radiš? Onda kaže –uperi se ta cev u glavu kolegi vašem, e sad uzmi i pročitaj ovaj papir. Dakle, pozivanje da se nekome uperi cev u glavu, retko ćete naći primer sa kojim možete uporediti tako nešto. To je do te mere neodgovorno, to je do te mere štetno da je potpuno neverovatno da nekome nije jasno šta u vezi sa tim ne valja.

Ali, to vam je odnos i prema profesionalcima koji nisu novinari i u toj RTS, voleo je neko ili ne voleo, ali i prema policiji, koja sutra dođe pristojno i kaže, ovo sada treba neko da nam lepo objasni, da bi smo mi napravili službeni trag, belešku sačinili o tome. Skoči, da vam sada ne objašnjavam ovde ovim različitim epitetima ko je sve i kakav sve, da kaže - ne to je progon, to je maltretiranje, to je uništavanje. Koliki je progon, kolika je diktatura u ovoj zemlji? Mi svakog dana ovde ilustrujemo i to može da traje koliko god hoćete, samo pokazujući šta se sve ovde toleriše kao najnormalnija stvar na svetu.

Kakva sve gadost i bljuvotina i nepodopština i niskost, šta sve može da se i kaže i napiše i nacrta i otpeva o Aleksandru Vučiću, o ljudima koji su u njegovom neposrednom okruženju, o najbližim članovima porodice, o ljudima koji su naši politički predstavnici ili u Vladi Srbije ili u Narodnoj skupštini, to je do te mere zastupljeno da se više niko izgleda i ne obazire.

Jednog dana na naslovnoj strani, Aleksandar Vučić je Hitler. Drugog dana on je Pinoče, još nacrtaju onako kako se sada, valjda, na stadionu koji će da sagradi Aleksandar Vučić, neki ljudi oružano sprovode, da bi tamo završili onako kako su završili kod Pinočea. To je ljudima, tim ljudima koji kukaju da je ovde strašna diktatura, sve je lepo, normalno i to je elitno. Evo, dan danas oni se hvale time, kažu ponosni su na to ako budu svrstani u tu vrstu elite koja nas mrzi, koja o nama, koji pripadamo SNS, govori da smo nepismeni, da smo nekulturni, da smo sendvičari, naravno, da smo krezubi, da smo talog društva.

Dakle, lepo, kulturno i vaspitano te reči upućuju na naš račun. Onda mrze nas, ali i sebe mrze koliko mrze nas, zbog činjenice da ih u ovoj zemlji ubedljiva većina ne voli i ne zapitaju se ni na sekund, ne padne im napamet da se zapitaju, a kako će pa da me vole, kada im govorim sve najgore i najcrnje što ljudski mozak može da smisli. Nazivam te ljude krezubima, nazivam ih sendvičarima, govorim da su manje vredni od mene ovako lepog, pametnog i elitnog, a onda još tražim da mene dovedu na vlast, to ne biva.

Kada je reč o odnosima u društvu, to su elementarne stvari. Ubedljiva većina građana Srbije, dakle ponosna je na činjenicu da napredujemo kao društvo u svakom segmentu, uključujući i bezbednosno, da to činimo zahvaljujući vrhunskim profesionalcima koji su angažovani u našoj policiji i to je odgovor na pitanje, ako je to bilo u formi pitanja – da, mi smo ponosni na te ljude i mi njihov rad podržavamo i jednako smo ponosni, naravno, na činjenicu da napredujemo i u utvrđivanju naše privrede i naše ekonomije, što imamo zdrave osnove da povećavamo plate svima, što činimo i činićemo, videćete to do kraja godine ponovo, i penzije što povećavamo, što činimo već, činili smo i činićemo i to ćete ponovo videti jako brzo. Između ostalog, i tim policajcima značajno ili među onima koji dobijaju značajnije, a naravno posebno značajno i zaposlenima u obrazovanju, prosveti, odnosno u sistemu zdravstvene zaštite u najširem smislu.

Dakle, ponosni na tu vrstu rezultata, kao na svako novo otvoreno radno mesto, kao na svaki novi dobar poen, na onoj nekoj skali koja meri potencijal ove zemlje i koja otvara više prostora da uspešno gradi budućnost. Te stvari mi radimo zajedno sa građanima Srbije i nema nikakve prepreke ili barijere između nas i njih.

Srpska napredna stranka, u tom smislu, vodi se onim što je kao princip ustanovio Aleksandar Vučić - mi i narod smo jedno. Ovi koji smatraju sebe za koje kakvu lažnu elitu, a mi smo svi drugi za njih krezubi, nikakvi, manje vredni, oni su sebi odredili mesto. Što se nas tiče, mi i naš narod činimo jednu snagu koja baš zbog toga što se zajedno drži, ovakve dobre rezultate zajednički i postiže i zbog toga narod u ovoj zemlji ima na šta da bude ponosan. Hvala vam.

Svakako i dalje ne mislim da je briga o čoveku koji vredi nešto negativno i da zbog toga ne sme da zaživi.

Druga stvar, mnogo važnija, da li jeste ili nije Dragan Đilas u lice pretio novinarima "Danas", eto, ne moram ja ništa da kažem, nego svako neka pogleda svojim očima. Da li se obratio na način koji sam ja opisao ovde, rečima šta ćete i kako ćete vi kada ja dođem na vlast? Pita novinar - šta je ovo, je li pretnja? Kaže - to vam je moje obećanje, lično obećanje. Da li je tako bilo ili nije, neka pogleda svako sam. Ništa ja neću nikoga da ubeđujem.

Onaj snimak kada je pretio u lice na isti način policajcu, o tome sam govorio zato što smo o policiji pričali pre neki minut ponovo. Neka pogleda svako sam, jel isti postupak, jel na isti način, iste reči upotrebio, istu poruku poslao, jel ista vrsta bahatosti u pitanju? Neka pogleda svako svojim očima. Ja najviše volim kada je situacija takva.

Da se zaboravi šta je radio Dragan Đilas, nikako se ne slažem. Baš naprotiv, treba uvek da podsećamo, treba uvek da podsećamo zbog toga što ponovo očigledno su im se zenice raširile, namirisali su da danas Srbija ima stanje u kasi, ima u budžetu mnogo više nego što su ostavili. To je tačno, ima, ali da to njima postane plen i da ih to ponovo okuplja u zajedničkom jurišu na tu državnu kasu, to ne smemo da dozvolimo.

Ne smemo da dozvolimo iz jednog jasnog razloga, ako su nas prošli put doterali na ivicu bankrota, na ivicu potpune propasti, kompletnog državnog sistema, svega što imamo, šta će uraditi kada se, daleko bilo, ponovo nađu u istoj prilici? Postaće oni sami mnogo bogatiji nego prethodni put, to je potpuno jasno, a šta će od države ostati, države, grada, bilo kog nivoa vlasti gde im dopadne šaka?

Dakle, tu vrstu pustošenja mi ne smemo da dozvolimo iz jednostavnog razloga što novu rundu takve havarije, takvog skidanja kože s leđa, ova država ne bi mogla da izdrži, ne bi mogla iz toga posle da se izvuče koliko god upinjala. Propalo bi sve ono što smo napravili u poslednjim godinama, propao bi sav trud koji su uložili ne samo ljudi koji se bave politikom, javnim poslom ili državnom službom na bilo koji način, nego sve ono što su uložili građani ove zemlje.

Zajednički smo iznosili teške reforme, zajednički smo došli do toga da danas možemo da ulažemo i u puteve koje nismo imali, i u bolnice, škole tamo gde nam trebaju, i u to da povećavamo plate i penzije. Sada svega toga treba da se odreknemo, da kažemo nije važno i još da pristanemo da propadnemo. Nikada ne smemo da pristanemo na to, zato moramo da se sećamo i da se podsećamo stalno.

Hvala, gospodine Arsiću, i hvala što ste mi poslali neke podatke, koji su svakako korisni za ovu raspravu sada. Ja ću ih iskoristiti da onima koji su čeznuli za tim da čuju vaše mišljenje, odnosno podatke i procente koje ste pomenuli danas, malo pažljivije.

Naravno, zanimljiva je tema i naravno važna je ovo tema. Da mi moramo da objašnjavamo npr. da kada se nešto unapređuje, da kada nešto širi svoje kapacitete, to podrazumeva i odgovarajuće održavanje, pa ne znam koliko ima smisla, ali svakome je jasno da to jedno sa drugim ide, da progres, razvoj podrazumeva i odgovarajuće održavanje, u svakom smislu. Evo, preduzeće uzme, razvija se, napreduje, zapošljava više ljudi, osvaja novo tržište, pa onda to u jednom momentu podrazumeva - e, treba nam više prostora i za nove ljude da ih primimo i nove mašine da ih ubacimo. Sad kad bi se neko u tom momentu pojavio i rekao - e, ali biće nam veći trošak održavanja u odnosu na ovaj danas, pa nemoj zbog toga to da radimo, ne bi tu bilo nikakvog ni progresa, ni preduzeća. Tu logiku i taj koncept da primenite na koji god hoćete nivo, ništa se ne menja, jedno drugo prati.

Imate put tamo gde ga niste imali do juče, to je valjda dobro i korisno, da ćete to da održavate što ste izgradili a niste imali do juče, to se podrazumeva, ali uvek je pitanje onoga da li vam koristi i da li imate odakle da to održavanje izvedete, ništa drugo.

Isto je za most. Niste ga imali, napravićete nešto, sutra ćete to održavati. Jel veća korist od onoga što ste uložili? Ne pričam, naravno, o Đilasovom mostu, mada pošto su se pominjale danas raznorazne računice koliko nešto košta na parče, na kilometar ili metar, koliko to ispade na koju dužinu, to danas ni sam Dragan Đilas ne može da vam odgovori precizno, ali je mnogo gore i od cene autoputa po kilometru u izgradnji, i to u najgorem mogućem terenu. I onaj oko Grdelice, koji smo savladali, i to da uzmete kao primer, pa da uporedite sa, pa nema kilometar ovaj most preko Ade, pa će biti puta 10, 20 ili mnogo jače.

Ne zna se danas i to retko ko može da vam objasni koliko tačno košta, pa da ga izrazite po jednom kilometru da vidite šta je to kad je nešto potpuno čudno, potpuno nenormalno, a o prihvatljivosti da ne govorim ovom prilikom.

Ali, ja se uvek rukovodim onim što je sam Jeremić na tu temu izjavio onomad kad ga je Đilas izbacio iz stranke, pa je rekao Đilas - ne smeš ti, Jeremiću, da trošiš sedam miliona na jednu godinu tamo neke službe u UN, a ovaj mu uzvratio, kaže - ma i da trošim sedam miliona, mi bi mogli i 60 godina ovako da budemo u UN, pa da opet bude jeftinije nego taj tvoj jedan most bez pristupnih saobraćajnica. Potrošite, pa pogledajte dužinu mosta i biće vam jasno šta ima čudnu, veoma upadljivo čudnu cenu po kilometru dužine, ako pričamo o bilo kakvoj infrastrukturi.

Nego, da se vratimo mi na ovo naše. Dakle, ulažete i pravite tamo gde nema. Imate li odakle to da finansirate u održavanju sutra? Kakve su vaše moći, mogućnosti da nešto iznesete? Tu su, ja mislim, vrlo slikoviti ovi podaci koje ste mi vi poslali, gospodine Arsiću. Šta danas ljudi u Srbiji mogu i koliko mogu bolje, ima veze sa procentima koji su pominjani, a nije bio slučaj do pre godinu ili dve?

Penzije su u protekle dve godine, zvanični podatak, povećane 12,5 odsto. Najveće povećanje, naravno, išlo je za one koji su imali i primali najmanje penzije. To je i najpravednije i oni danas mogu značajno više nego što su mogli pre. Uvek je tu odgovor i moći će još više. Te će se penzije povećavati u periodu koji dolazi jako brzo. Već do kraja ove godine mi očekujemo novo povećanje.

Šta sve još možemo danas i više i bolje nego što smo mogli ranije? Pogledajte javni sektor, plate. Pogledajte, recimo, oblast zdravstva i obrazovanja, pominjali smo ih danas. Koliko su uvećane plate na tom, recimo, dvogodišnjem nivou? Dvadeset i osam, 30%. Ja pričam o procentima. O ovim procentima treba da pričamo i treba da se za njih čuje i ni to, naravno, kao ni penzije, ne znači kraj i ne stavlja se tačka, nego odgovor bude uvek i biće još, i to će biti jako brzo, upravo u ovim sektorima.

Ukupno da pogledate javni sektor 12 do 23% više danas, nego pre ovog perioda. Više 12 do 23%. Toliko smo snažniji i toliko ljudi mogu da priušte sebi značajnije i bolje, nego ranije. Ukupno pogledajte prosečnu platu, to je blizu 12% u oba sektora, dakle, i državni i privatni. Koliko iznosi ta plata sada ukupno? Oko 463 evra, pa da se vratimo, ali ne dve godine unazad, nego da se vratimo na onu vrednost kakva je bila u vreme bivšeg režima. Tri stotine trideset sedam evra. Ako grešim neka me ko ispravi. Stotinu dvadeset i pet evra razlike prosečne plate u odnosu na tih 337, 36%, je li tako dođe? Kad kažemo cilj je, a to je cilj koji će se takođe videti jako brzo, prosečna plata u Srbiji od 500 evra, pa da uporedimo tu razliku 160 i neki evro u odnosu na tih 337, 48% više.

Toliko bolje može prosečan građanin u Republici Srbiji da omogući sebi i da finansira i bilo kakvog troška, ali i bilo kakvih svojih potreba u odnosu na period kada se o ovoj državi starao taj režim koji je plaćao taj most. Tih 420 i plus evra, bez pristupnih saobraćajnica po sopstvenom priznanju, na kojoj dužini? Nema tu kilometara? Nema.

Minimalna cena rada, ovaj dvogodišnji vremenski prozor, 19,5%. Vi ste u pravu, gospodine Arsiću, ovih sada 27.200 nije krenulo da raste sa 25.000, nego je to raslo u proseku 15.000 i nešto dinara. Pogledajte tu razliku i opet poslušajte i shvatite isti odgovor. Nije kraj, nismo zadovoljni, hoćemo još. Idemo da ta vrednost minimalne cene rada u proseku na mesečnom nivou dostigne onu minimalnu potrošačku korpu u zemlji, da jedno drugo počne da prati.

Pitanje – kako mi stojimo u budžetu i da li smo time zadovoljni? Nije tu koleginica koja je pitanje postavila, ali i odgovor je tu lako dati. Da, zadovoljni jesmo, 21 milijarda i nešto više dinara, sada je u plusu. Ove godine u budžetu Republike Srbije, i to se dešava već četvrtu godinu za redom. Pošto su pominjane investicije, nije 12 nego 17%, 17% više investicija imamo u Srbiji ove godine u poređenju sa prethodnom, a prethodna je bila odlična. Nije bila loša godina, pa da neko kaže lako je napraviti sada veliki progres. Bila je fantastična godina. Tri i po milijarde su bile investicije u Srbiji u protekloj godini.

Kada pričamo na temu u kojim smo mi to kategorijama nešto najveći u Evropi. Upravo na ovim temama rast, rast godišnji od 4,3% koji je Srbija zabeležila prošle godine. Zvanični podatak, ozbiljne međunarodne institucije koriste to. Kaže bila je „top deset“ država Evrope, kada pogledate rast. „Top deset“. Ima li šta da je bolja vest? Kakve veze taj rast ima sa našim moćima i sposobnostima da te moći dodatno unapredimo u periodu pred nama? Ima sve moguće veze.

Investicioni plan za narednih nekoliko godina, vrednosti pet do deset milijardi na kom Srbija radi danas, u neposrednoj je vezi sa tim rastom. Ako rast bude takav da može, dakle samo kroz rast, da se ovo finansira, što bi značilo da bude preko 4%, to onda predstavlja održiv mehanizam, mehanizam koji sam sebe otplaćuje, odnosno ne jede, ne ugrožava sam sebe, ne uvodi nestabilnost, ne tera na to da se rizikuje ili nešto dodatno zadužuje, nego samo na osnovu onoga što sami pravimo, sami oslobađamo prostor da ulažemo više. Da bi održavali rast od tih investicija na taj način treba da ulažemo pametno.

Šta to znači? Upravo u autoputeve, upravo u izgradnju infrastrukture koja nedostaje i kanalizacije, tako je, ali i u asfaltiranje puteva svih mogućih kategorija i magistralnih. U takve stvari da ulažemo mi ćemo svoj rast da podstičemo, pa ćemo imati odakle da finansiramo nova ulaganja.

To je ozbiljan pristup, to je pametan pristup, ali od svega toga nemaju građani samo put tamo gde ga nisu imali i most i tunel gde ga nisu imali i različite objekte, poput domova zdravlja, kliničkih centara, tamo gde ih nisu imali, nego imaju prostor da te plate rastu da ta kupovna moć raste. To možemo da radimo zahvaljujući ovoj situaciji u budžetu, ovom rastu plata koje nisu najveće na svetu. To je tačno.

Ako pričamo o regionu, bolje su od te Severne Makedonije. Veće su, bolje su od Albanije. Hajde, ako nekoga to ne iznenađuje, ali bolje su i veće nego u BiH. Jesu, a nije bilo tako, zaostajali smo i sada smo ove godine i njih zvanično pretekli. Prvi put kada je to izmereno bilo je, čini mi se, u martu ove godine. To je bilo za 12 evra više prosečno u Srbiji nego tamo, a mi nastavljamo da rastemo.

Nastavljamo da radimo i biće ovo povećanje o kojem govorimo jako brzo. Videćete u mesecima pred nama, približavamo se kraju 2019. godine, kako smo ušli u njenu drugu polovinu. Videćete u tom momentu kada nova povećanja uslede ovde kako će ta razlika da se odrazi, ali ni to nije sve. Mi smo rekli da nas ne zadovoljava ona vrsta uspeha koji predstavlja trenutno stanje. Uvek nas zanima više.

Tim povećanjima mi ćemo sustići Crnu Goru, i to će se videti. To je bilo potpuno nezamislivo u vreme kada smo zaostajali nivoom prosečne plate za Crnom Gorom za, koliko, 150, 160 evra. Sad se sve to vreme smanjuje. U poslednje dve godine ponajbolje se videlo kako se dobro i brzo smanjuje i zato možemo da kažemo – sustići ćemo i prestići ćemo Crnu Goru.

Troškovi koji se računaju na interesantan način na nivou, e, ako je ovoliko na dan, pa da zamislimo situaciju, pa da pomnožimo sa brojem meseci, pa sa nekim brojem godina, to može da bude zanimljivo, da zvuči ovako atraktivno. Pitanje je koliko je upotrebljivo. Kao što ne moramo da objašnjavamo da li mora da se održava ono što si sam sebi izgradio, omogućio zato što ti je dobro i korisno, a imaš odakle.

Na primer, tu je ministar, čini mi se da to ima neposredne veze sa vašim sektorom. Juče smo „Dejta centar“ otvorili u Kragujevcu. Zamislite da neko kaže – ne treba to da uradimo zato što nećemo da platimo održavanje nekog servera tamo ili jednog čoveka koji o tome treba da se stara i zato nećemo da povećamo trošak, a to koliko ćemo samo da uštedimo time što uvodimo digitalizaciju u ovoj državi na pametan način, da zaboravimo.

Nije to pametan pristup. Kao što nije pametno ni zaboraviti koliko uštedite samim tim što imate kvalitetan put tamo gde ga niste imali, pa ne morate da plaćate popravke vozila, pa ne morate da plaćate razliku u gorivu koje potrošite time što idete tim zaobilaznim putevima za koje neki smatraju da će biti izbor broj jedan svima na ovom svetu. Ne, ne. Treba biti ozbiljan tu, pa videti koliko se nešto isplati.

Podjednako važno, ako ne i najvažnije, ovo o čemu govorim sada, šta možete da finansirate a niste mogli i zašto možete, pa baš zato što ulažete i stvarate, ali ovi slikoviti primeri koji mogu da zvuče atraktivno, a nemaju baš previše upotrebne vrednosti, mene uvek vrate… Mislim da se to prvi put pomenulo u jednom popularnom filmu, holivudski film je u pitanju. Razgovara čovek sa svojom suprugom koja mu zamera zbog toga što troši novac na cigarete i pita ga – koliko ti potrošiš nedeljno? On joj kaže. Ona kaže – aha, to je mesečno ovoliko, pa onda puta broj meseci u godini, pa broj godina koliko ti konzumiraš cigarete, pa kaže – vidiš kako si neozbiljan, ti si potrošio para, a mogao si da kupiš sebi novi, novcijati, najmoderniji mogući BMV, a on je pogleda ovako i pita – da li ti pušiš, a kaže ona – ne nisam nikada, a gde je onda tvoj BMV?

To je otprilike odgovor na one metafore i paralele šta mi možemo i šta ćemo da izgubimo za godinu, dve ili tri zbog toga što na prihvatljiv, održiv način ulažemo u ono što smo sebi obezbedili. To je otprilike najbolji mogući odgovor.

Srbija treba da se bavi svojim potrebama mudro. Srbija treba da ulaže u svoj rast i svoj razvoj, baš zbog toga da bi njeni građani imali više i da sutra, sve to što su obezbedili, a nisu imali nekada, imaju i na odgovarajući način da održavaju, ali i da ga učine još boljim i da ulažu još više. Ove plate i ove penzije paralelno s tim da im rastu i da vidite kako će sve odjednom početi da ima smisla i kako svako može da ga razume. Hvala lepo.

Ja o procentima rekoh neku reč malopre, ali izgleda da nisam bio dovoljno jasan.

Dakle, kako i odakle? Jel 36% više, 463 evra u proseku, u odnosu na onih Đilasovih 337? E, možda zato i možda odatle. Jel tih 500 koje su nam cilj, a koje će jako brzo biti dostignuti ne brinite ništa, 48% više u odnosu na ovo? Jel ukupno penzija 12,5% , jel ukupno plata 12% na nivou od godinu ili dve? Neka bude dve.

Jel, to problem razumeti? Ja mislim da nije nikakav problem razumeti. Sa životnim primerima se slažem. Zato sam i pričao o onom mostu Dragana Đilasa, 420 miliona evra, o njihovim priznanjima bez pristupnih saobraćajnica, za nešto što je kraće od jednog kilometra. Ja mislim da je to jedna od najboljih stvari da se slikovito prikaže kako to izgleda kada je nešto sporno. Koliko košta i nije jasan kriterijum zašto je to tako. Jer taj most može da vidi svako i svako ko ga vidi ne može, a da se ne zapita. Pitaju se ljudi već godinama - da li je moguće da je to toliko i kakvo je za to opravdanje?

Što se tiče lige Srbija, rekao sam i to malopre, ali treba to čuti i razumeti, treba biti pošten da se prihvati, se takmiči u ozbiljnim ligama onog momenta kada bude, a bila je prošle godine 2018. godine u top deset ekonomija Evrope po rastu. U top deset u Evropi po rastu. Jel proše godine Srbija na regionalnom nivou bila broj jedan, apsolutni broj jedan? Toliko snažan i ubedljiv da je jača nego svi ostali kada se stave na jednu gomilu zajedno, po investicijama koje je privukla. E to je dokaz da je Srbija danas u stanju da igra u najboljim ligama i ne samo da igra, nego da tamo ima svoje mesto pa može i u mnogo čemu da pobeđuje.

Ako je priča o ligama bila na nivou stranačke ili političke uspešnosti, igrati za tim SNS znači da ste u najvećoj mogućoj ligi apsolutni šampion, za informaciju svakome.