U vezi dva ili tri pitanja koja su pokrenuta prethodnim izlaganjem poslanika Ševarlića.
Postavio je pitanje da li se, kako je rekao, vlast nečega plaši, odnosno da li se plaši građana, konkretno, zbog toga što danas nije organizovan koncept glasanja dijaspore elektronskim putem. Tako je rečeno.
Dakle, pre svega, gospodin Rističević je potpuno u pravu. Mi godinama imamo već obezbeđenu mogućnost da ljudi koji ne stanuju trenutno na teritoriji Republike Srbije, a jesu njeni građani, učestvuju na izborima, da se korektno izjasne, u skladu sa onim što zakon predviđa i u skladu sa onim što je tekuća politička ponuda, o bilo kom nivou izbora da je reč. Dakle, pitanje da li mogu da se izjasne ti ljudi, apsolutno nije pitanje. To je potpuno jasno. To je notorna činjenica.
U tom smislu, ja ne vidim zašto bi se bilo ko nekoga plašio. Ponajmanje vidim da tu ima mesta bilo kakvom dvoumljenju na temu aktuelne vlasti, Vlade, ako želite, ili ako želite, predsednika Republike.
Zar nije najbolji mogući odgovor na pitanje da li se plaši građana u bilo kom smislu ili na bilo koji način Aleksandar Vučić, činjenica da je sa tim građanima neposredno, oči u oči, svakoga dana. Dakle, bukvalno svakoga dana. I kada obilazi Srbiju i objašnjava našu današnju politiku, ali i prikazuje rezultate svega onoga što smo postigli u poslednjih nekoliko godina, a zaista jesmo puno, od grada do grada, od opštine do opštine u ovoj zemlji, može da se čuje šta je za konkretnu lokalnu zajednicu učinjeno i postignuto, nego i kada god je reč o bilo kakvoj velikoj potrebi ljudi. Pre neki dan, na levoj obali Dunava, oči u oči sa ljudima je govorio i dogovorio se o tome kako će im se pomoći da se uredi ona infrastruktura koju decenijama nisu imali.
Možete da se setite neke prilike da je narodu bilo teško, bilo da je u pitanju poplava, klizište, šta treće, a da sa narodom nije bio, opet oči u oči, Aleksandar Vučić? Ja opet kažem - ne mogu da se setim. I to vam je odgovor na pitanje da li zaziremo od građana, da li ih se plašimo na bilo koji način.
Nikakve to veze nema, da znate, baš nikakve, sa elektronskim glasanjem, i to elektronskim iz Srbije ili iz dijaspore. Jer, ako biste vi, ne znam kako zamišljate to elektronsko glasanje, poslali mejl i rekli - ja, taj i taj, hoću da ovom prilikom glasam za tog i tog, to bi otprilike bilo na nivou sigurnosti glasa kao da uzmete sada vi parče hartije, napišete svojom rukom - ja hoću da glasam za tog i tog i pošaljete po nekome tu cedulju lokalnom biračkom odboru. Jel biste vi tako nešto prihvatili kao glas? Ja nisam siguran da biste.
A ako hoćete da sada pričamo o tome a kako se to radi na pravi način, kako se obezbeđuje i komunikaciona infrastruktura i mehanizmi zaštite, autentifikacije, kada je reč o tome da li ste vi taj za koga se izdajete, kako vam se čuva glas, kako se vrši prevencija da ga neko, dok je u digitalnom obliku, ne promeni, onda, kakav je to server na kom to treba da se nalazi i kojim putem to treba da dođe ako dolazi iz inostranstva, i iz Srbije, ali iz inostranstva pogotovo, ulazimo u mnogo dublju priču. Dakle, to je odgovor na sva pitanja što se tiče tehnike.
Što se tiče plašenja od građana, pogledajte još jednom kakav odnos sa tim građanima ima Aleksandar Vučić i setite se, mislim da ste bili na toj raspravi kad smo govorili o zakonu kojim smo rešili pitanje duga u švajcarskim francima, ko se dogovorio sa narodom da će to da bude rešeno i koji su modeli za Srbiju danas prijemčivi i mogući i koji su na kraju i bili primenjeni. Pa, opet taj Aleksandar Vučić, tako što je prešao ulicu kada je video da se ljudi okupljaju, pitao ih – o čemu je reč, ljudi, dajte da vidimo da se dogovorimo, rešenje da napravimo, sam samcit, bez ikakvog obezbeđenja, bez policijske pratnje, kao što čini svaki dan. To je naš odnos prema građanima i pokazatelj distance, koje naravno nema.
Znate li ko ima, gospodine Ševarliću, očigledno problem sa građanima, nesigurnost definitivno, ja mislim ta je nesigurnost zasnovana na izvesnom strahu, ako pričamo o strahu od ljudi? Pa, ovaj Dragan Đilas, Boško Obradović, sećate se čoveka koji je do juče rukovodio poslaničkom grupom kojoj ste pripadali i vi, koje više nema, zato što ste iz nje izašli i vi, ali i neki drugi, pa sad više nema nikako, Vuk Jeremić, dakle, sve te vajne veličine, koji smatraju da su mnogo veliki politički lideri u ovoj zemlji, naravno, listom sve sami pripadnici bivšeg režima, koji su se, kad se danas zapitate gde se ti ljudi nalaze, povukli u virtuelni svet. Jel ih vidite da negde pokušavaju sa narodom da razgovaraju, da se o nečemu dogovore, da nešto ponude? Znamo i vi i ja da nemaju šta, ali jel ih vidite uopšte negde da rade nešto? Pa, nema ih. Eno ih po ceo dan sede za onim tviter nalozima, mudruju nešto, veliki lideri u virtuelnom svetu, tviter političari, sa svojim tviter strankama i o tviter pokretima, nekakvim tviter zajednicama, mitinguju po tviter mitinzima i to je bukvalno sve što ti ljudi rade.
Ako pogledate na šta se svelo to njihovo okruženje, pa to je samo divljenje nekom virtuelnom svetu, nekom tviter nečemu. Tviter nečemu, bukvalno, ili tviter stručnjacima, tviter ekspertima za ne znam šta ili tviter novinarima. Svi se ti ljudi danas tamo po ceo božiji dan dive sami sebi, bukvalno doživljavaju oduševljenje kada imaju određeni broj nekih pratilaca, kako se to zove, lajkovanja, šerovanja i tako to. To je bukvalno kompletan njihov angažman.
Kad je reč o umišljenim političarima sa „Tvitera“, kada je reč o umišljenim ekspertima sa „Tvitera“ i kada je reč o umišljenim novinarima sa „Tivtera“, koji opet ništa drugo i ne rade, do eto sami sebe promovišu, i kad god vide tamo da im je iskočio neki palac ili neko srce, kako se to tamo grafički označava, oni smatraju da su nešto bitno za taj dan postigli.
Znate li zbog čega? Zbog te nesigurnosti iza koje, naravno, stoji taj strah koji ste pomenuli, ali ste ga pomenuli na pogrešnu adresu, zbog činjenice da u realnom svetu Aleksandru Vučiću, SNS, našoj politici i našem odnosu sa narodom ne mogu nikako da konkurišu.
Znate šta je još zanimljivije? Kad bi se na tom njihovom „Tviteru“ organizovali nekakvi izbori i tamo bi ih Aleksandar Vučić tukao sa 50% plus i zbog toga su, iako ušuškani u taj svoj virtuelni svet, izgleda i tamo strašno nezadovoljni.