Zahvaljujem još jednom.
Dame i gospodo, verujem da je ovo otklonilo nedoumice i u eventualnom različitom pristupu, čitanju istovetnog teksta, ali samo jedna napomena, ne bi trebalo da dužimo u ovoj raspravi, zato što, razumeli se mi ili ne oko pojedinačnih cifri, koje se ovde pominju, postoji samo jedan način da postupimo ispravno kada je reč o ovom amandmanu. To je da ga ne usvojimo, jer kao što je poznato ne postoji delimično usvajanje.
Ovde je predloženo više stvari, ona prva na koju sam ukazivao i malo pre, odnosi se na promenu naslova ovaj put i opet se pominje ona operativna sposobnost. Dakle, ako je ono što je predlagač amandmana precizirao u prvom pominjanju termina, još jedno to se reguliše na drugi način i već je pokriveno Zakonom, ali ovde situacija u nekoliko i lošija.
Predlagač je izmenio naslov, a ni jedan jedini put se posle nije bavio tom izmenom dalje je kroz razradu člana, gde je predložena bilo kakva definicija, uvođenje, ma bilo šta što se odnosi na operativnu sposobnost u predlogu amandmana. Nije nigde.
Dakle, ovo zaista i nema neki, da kažem, smisao kroz upotrebnu vrednost i mislim da se sa tim slaže i predlagača amandmana, s obzirom da je svoje izlaganje, podsetiću, počeo rečima – da, ovo obrazloženje je u ovom delu apsolutno u redu. Hvala.

Hvala.
Još jednom i pretpostavljam poslednji put po ovom amandmanu, jer verovatno nema potrebe da se zadržavamo na ovome dalje. Dakle, sve ono što je pomenuto danas, svakako spada u ono što je precizirano članom 7. Uslovi koji treba da budu zadovoljeni da bi se garantovala neka sigurnost i koji mogu biti finansijski o kojima raspravljamo sada mogu se odnositi i na tehničke uslove koji se odnose na vozila, što je takođe precizirano u članu 7.
Samo bih zamolio da se razumemo i da ne insistiramo na raspravi gde mesta definitivno nema. Ako je jedina dilema koja je preostala, kako će ljudi, ako sam dobro razumeo, predlagača, koji čitaju ovaj zakon razumeti ovo što mi sada ovde raspravljamo, ja sam uveren da ljudi koji čitaju ovaj zakon neće tada prvi put doći u priliku da se susretnu sa sintagmom srednji kurs NBS na dan taj i taj i u tom smislu da neće imati problema.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Kratko ću i svakako po amandmanu. Neću izlaziti iz okvira teme, a pogotovo neću da pričam o stvarima koje se neće desiti nikad, a to ima veze sa onim kad ko dolazi na vlast.
Pošto predlagač amandmana ima određene rezerve prema obrazloženju koje je dobio od Vlade, mogu samo da zaključim da ne zna šta je predložio. Dakle, ne stoji da je predlog amandmana isključivo da se doda reč „redovno“. Predlagač amandmana je predložio da se uvedu i reči „ugovorne obaveze“, pa kada to utvrdi pozivam ga da ponovo pogleda obrazloženje. Možda ovo baci novo svetlo na njega.

Zahvaljujem.
Još jedan razlog koji se ne nalazi među onima navedenim u odgovoru Vlade, a na koji ukazujemo, znate to već, kada god je potrebno. Amandman ne treba da se prihvati zbog pravopisnih nedostataka.

Verovatno se nismo do kraja razumeli, da li je ili nije nastupanje sa stanovišta autoriteta vlasti, kako smo čuli, ako kažem da je u pretposlednjoj rečenici amandmana došlo do nekih pravopisnih nedostataka.

Kao i ranije danas, gospodine predsedavajući, ukazujem predlagaču da opet imamo tehničku grešku u tekstu amandmana.

Zahvaljujem na lepim rečima, i kako bismo održali saradnju na nivou koji smo već uspostavili, danas i ovde imamo pravopisnu grešku.

Dame i gospodo, izveštavam vam stav Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije, koji je, na sednici održanoj jutros, u prisustvu predstavnika predlagača, razmatrao, u načelu, predložene zakone. Tokom izveštaja predstavnika Ministarstva, ali i kroz diskusiju koja je usledila potom, istaknuto je više nego kvalitetnih rešenja koja su ugrađena u predložene predloge zakona. Takođe, konstatovano je da postoji vrlo visok nivo usaglašenosti sa dobrom praksom, standardima i preporukama EU i u skladu sa tim, na kraju diskusije, glasanjem su predstavnici Odbora jednoglasno izrazili podršku ovim rešenjima. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao i svaki put kada se pred nama nalaze zakoni koji svojim sadržajem i svojim kvalitetom zaslužuju nedvosmislenu podršku svih nas u sali, znate već, vrlo je lako početi izlaganje rečima koje se odnose na poziv, poziv svim narodnim poslanicima da uz, uveren sam, jako dobro razumevanje sadržaja zakona, današnju raspravu i mogućnost da eventualno damo neki dodatni doprinos da kroz intervenciju o amandmanima, odnosno raspravu o pojedinostima, dođemo do onakvog teksta kakvim ćemo, verujem, biti svi više nego zadovoljni. Već u obliku u kom se nalazi, dakle, u kom je stigao u Narodnu skupštinu, on je takav da zaista, u pozitivnom smislu, privlači pažnju, predlaže, kao što smo bili u prilici da čujemo do sada, više nego dobra rešenja.
Dakle, još jednom, i to će zaista biti kratko, kada je reč o zakonima koji su pred nama, dakle, zakonu koji tretira pitanje prevoza tereta, kao i drugom koji tretira pitanje prevoza putnika u drumskom saobraćaju.
Predložene mere sadrže više stvari koje treba da zasluže našu pažnju. Verujem da su uvažene kolege dobro proanalizirale tekstove zakona, da su sadržaji jasni, nesporno čitljivi i razumljivi, tako da, pre svega zbog javnosti koja ovo prati, istakao bih u svega nekoliko rečenica još jednom dobre detalje vezane i za jedno i za drugo rešenje, odnosno predloženi zakon.
Kada je reč o zakonu koji se bavi problematikom prevoza putnika, dakle, još jednom, pored toga što je nedvosmisleni cilj da se uvedu dobri standardi, zaključci iz prakse, ali i preporuke, kako one obavezujuće, tako i one koje to nisu, ali svakako u sebi sadrže dobar dodatni kvalitet, a dolaze iz pravca EU. Postoje i ozbiljne mere, vrlo rigorozne, sveobuhvatne mere, studiozno pripremane, koje su usmerene ka suzbijanju sive ekonomije.
Dakle, u konkretno ovoj oblasti, u oblasti koja se tiče prevoza putnika, mi smo danas čuli i od kolege Čikiriza, ali pre svega od koleginice Stojiljković, postoji nebrojeno mnogo primera. Kolokvijalno se koristi čak i izraz „Divlji zapad“, kada se opisuje situacija u ovoj sferi koja je važila do skora. Dakle, mere koje treba ne samo da uvedu red, uvedu sistem, mehanizam, da obezbede da se ne samo uspostave već i zaista ispoštuju i prate najviši standardi, već i mere koje treba da podstaknu razvoj usluga i da učine da krajnji korisnik koga se sve to tiče, a svakako da kada reda nema i pravila se ne poštuju, najvišu cenu tamo gde ne postoji mogućnost da tržište slobodno definiše svoja pravila i da kroz odnos cena-kvalitet pruži ono najbolje krajnjem korisniku, baš taj krajnji korisnik, odnosno građanin, snosi i najveću cenu.
Cilj je svakako ovih predloženih rešenja da se ta situacija promeni. Za to postoje adekvatni odgovori. Dobra rešenja jesu predložena, našla su svoje mesto u zakonu, između ostalog, time što se definišu potrebni uslovi za svakoga ko želi ovom delatnošću da se bavi. Dakle, vrlo precizno definisani uslovi, o njima ćemo, siguran sam, pričati i kroz dan ili dva kada budemo ovde raspravljali u pojedinostima, a koji se tiču i zahteva da postoji i odgovarajući profesionalni ugled, ali i zahteva koji se odnose na postojanje odgovarajućeg stručnog znanja, dakle, profesionalnosti i u tom smislu. Dalje, kroz zadovoljavanje vrlo rigoroznih tehničkih zahteva. Sve to takođe mora biti zadovoljeno kako bi neko mogao da se ovom delatnošću bavi.
Dalje, uvode se i licence. Vezano za njih, definišu se i okviri za uspostavljanje kvaliteta, kada je reč o staničnim uslugama. Dakle, ne samo neposredno u sferi prevoza, već i u sferi ovih drugih usluga koje su takođe u direktnoj vezi sa ovom problematikom u celini.
Takođe, uvode se i strogi uslovi kojima se suzbija sve ono što je bilo razlog uvođenja prakse koja se tiče nelojalne konkurencije, a koja se na domaćem, recimo, lokalnom planu, da ga tako nazovem, odnosi na pojave kooperacije. Kada je reč o prevozu koji se odnosi na međunarodni plan, reč je o tzv. trgovini dozvolama. Dakle, i za jedno i za drugo ponuđena su više nego kvalitetna rešenja ovim predlozima zakona.
Takođe, zaključak je, i to se može pronaći u materijalima koji prate, obrazlažu ovo zakonsko rešenje, da će kao rezultat primene biti podstaknuta konkurencija, ali na pravi način. dakle, ne tako što ćemo popuštati dalje onim pravilima, kako smo rekli, „Divljeg zapada“, već tako što će konkurencija biti podstaknuta u jednoj fer, korektnoj utakmici u kojoj postoji red i u kojoj se pravila poštuju, dakle, na jedini ispravan način.
Dodatno, ali ne i najmanje važno, uvodi se i mogućnost da i neki subjekti koji do sada nisu bili u prilici da zadovolje formalne uslove konkurišu za učešće u ovoj oblasti, odnosno za pružanje ove vrste usluga. Sve pomenuto može da se ponovi, a nećemo to raditi jer verujem, još jednom, da je razumljivo i jasno.
Pitanje prevoza tereta. Dakle, i tu imamo mere za suzbijanje sive ekonomije, i tu imamo predložena rešenja i dobre zakonske okvire za uvođenje reda, za uvođenje dobre prakse, za uvođenje visokih evropskih standarda. Napomenimo još dodatno i ovde da se ovi standardi postižu u najvećoj mogućoj meri, da su dobijene dobre ocene od strane našeg sagovornika iz Evrope.
Kada pogledate prateći materijal i tzv. tabelu usaglašenosti, primetićete da jedine pozicije gde je trenutno ovim predlogom postignuta delimična, a ne potpuna, usaglašenost jesu one koje će biti u vrlo bliskoj budućnosti takođe prevedene u status potpune usaglašenosti jednostavnim podzakonskim aktima. Dakle, s te strane razumljivo je, i dobre ocene i dobar rezultat koji je primećen od strane naših sagovornika, ali znate da volim da ovu evropsku i integrativnu komponentu istaknem svuda kada je reč o našim zakonima. Dodatno ističem i nešto što se tiče svih nas, odnosno spada u sferu onoga što život znači, a neposredno adresira i naš region.
Zahvaljujući predloženim merama veliki broj tzv. malih prevoznika koji funkcioniše u okvirima našeg regiona ili onoga što bismo nazvali nekadašnjom zajedničkom državom, biće na odgovarajući način zbrinuto svakako ukoliko to dozvoljavaju danas međudržavni sporazum, tako što će im biti omogućeno sa posedovanjem nacionalne licence nesmetano rade u čitavom regionu.
Ovo je jako važno, možda nekada ne zauzme previše pažnje kada se nađe u nizu drugih mera i onih mera koje tretiraju neposredno nešto što bismo nazvali do juče, kriminalnom aktivnošću ili nečim što bismo nazvali međunarodnim okvirom koji prevazilazi region, ali jeste zaista važno. Podsetio bih na reči koje smo razmenili tek pre neki dan, kada smo ovde razgovarali takođe o saobraćaju tada je bilo reči o vazdušnom saobraćaju, koliko je važna ta komponenta regionalne saradnje za ono što čini svakodnevni život, za ono što neposredno definiše naše međusobne odnose i našu zajedničku perspektivu. Jer, još jednom podsećam, činjenica je, mi u ovom delu Evrope jedni drugima jesmo najbliži šta god mislili, i tek onda kad razumemo da smo jedni drugima najbliži i da zajedničkim radom možemo da napravimo nešto, osetićemo pomak tek kroz tu udruženu sinergiju, i udruženi nastup. Nije to bez razloga, nas mnogo toga i dalje povezuje, a neka loša prošlost, i dalje predstavlja teško opterećenje, za ovo je nivo razumevanja i ovu vrstu zajedničkog nastupa.
Onda kada smo pričali o vazdušnom saobraćaju primetili smo koliko je važno da se novo poverenje i novo razumevanje uspostavlja na konceptima ekonomije i privrede, jer nema zdravije i logičnije baze za uspostavljanje razumevanja nego što je ta vrsta, prvo mikro, a onda i zajedničkog interesa. Tada, kroz činjenicu da će Beograd ponovo okupljati region zahvaljujući postignućima u vazdušnom saobraćaju. Danas kroz činjenicu da uvodimo onakve zakonske okvire koji će neposredno ljudima na terenu omogućiti da sarađuju ali da se privredne, ekonomske aktivnosti nesmetano razvijaju, pre svega u okviru regiona, a onda, siguran sam, želje svih nas, i šire.
Dakle, još jednom, kao što je naša ovlašćena predstavnica koleginica Stoiljković, već navela, SNS podržava ova rešenja. Ja se tim rečima sa svoje strane pridružujem, i pozivam kolege da damo, da kažem, dovoljno prostora, jednom fer i korektnom pristupu, kada je već reč o ovakvim predlozima zakona, i da ne insistiramo na zamerkama, čisto da bismo imali prostora za raspravu za dan ili dva. Dakle, da priđemo čitavoj problematici pošteno. Zašto? Jer ste na sve ono što ste čuli kao zamerke do sada, dobili u ne više od tri rečenice precizne i konačne odgovore i komentare, malopre.
Dakle, sve ono što je napomenuto kao problematično, više nego jasno, dakle, pitanje reprezentativnosti ako pogledate član 57. nedvosmisleno se odnosi na ono što se tretira Zakonom o radu. Nedvosmisleno i to kaže i sam član 57. nema potrebe da na tome insistiramo za dan ili dva. Tamo lepo kaže reprezentativna udruženja poslodavaca – prevoznika. Jasno je o čemu je reč.
Posebno da ne trošimo vreme na nešto što bi, verovatno trebalo da bude pokušaj dobre duhovitosti, da preciziramo da li se gde god se pomene termin sedište misli na geografsku lokaciju sedišta određene firme, privrednog društva, ili se misli na, ako sam ja dobro razumeo kolegu koji je o tome govorio, sedište na koje se naslanja onaj ko vozi. Mislim da nema potrebe da to radimo, ne zaslužuje ni mesto, opet ni problematika koja je takva da još jednom možemo sa njom da budemo zadovoljni i ponosni što obavljamo ovakvu vrstu posla ovako ozbiljno. Hvala lepo.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću na samom početku svako istaći podršku SNS zakonima koji se danas nalaze pred nama i ukratko najpre obrazložiti ovu podršku za zakone o kojima je reč o izmenama zakona koji su trenutno na snazi.
Dakle, strogo u najkraćem, pošto nas čeka dosta priče na temu ovog velikog zakona, odnosno novog zakona koji je takođe pred nama.
Kada je reč o Zakonu koji se bavi izmenama zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mislim da smo vrlo precizno i jasno, prihvatljivo za svakoga ko je želeo to da sasluša, čuli obrazloženje na samom početku današnje rasprave, obrazloženje koje je dao ministar.
Dakle, ova izmena se odnosi na sve one slučajeve u kojima je postojala mogućnost da zbog toga što se zadovoljavao jedan od dva uslova koja su stajali u logičkoj disjukciji, postoji mogućnost da se dođe određene štete za onoga koji je ispunio jedan uslov, a koja se ogleda u tome što se gubi određeni procenat, preciznije 0,34% od moguće zarade za svaki mesec, koji nedostaje za ispunjenje onog drugog uslova.
Dakle, tu je situacija više nego jasna.
Osnov koji se nalazi u Zakonu o radu takođe, više nego jasan i svakako da nije razlog da se ovako nešto ne prihvati.
Pronalaženje bilo kog primera na nešto što po obrazloženju nije ni bio predmet razmišljanja, nije ni bilo predviđeno da se, eventualno, izmeni, unapredi i koriguje na bilo koji način ovom izmenom zakona, a to bi se odnosilo na mogućnost da se radi neki mesec duže.
Uporedimo to, stavimo ga na vagu sa mogućnošću da se radi mnogo meseci duže, nekada i godinama duže, i dodajmo na sve to ovu razliku u primanjima i videćemo da je predloženo rešenje, više nego opravdano.
Druga izmena koja se odnosi na Zakon o visokom obrazovanju. I, ovde smo čuli listom reči razumevanja i reči podrške. Ja im se takođe pridružujem sa svoje strane.
Razgovarali smo već o svim ovim zakonima, i o ovom na nadležnom skupštinskom odboru.
Zaista smatram da je više nego smisleno da visokoškolska ustanova definiše broj rokova u skladu sa konkretnim sopstvenim potrebama koje svakako, je sama u stanju da definiše na najbolji mogući način.
Dva komentara smo čuli na temu eventualnih zamerki za ovo zakonsko rešenje, odnosno ovaj predlog.
Prvi se odnosi upravo na ovo što sam sada rekao. čuli smo kao eventualne argument da postoje različite parcijalne potrebe za različite oblasti, da nije isto na društvenim i na prirodnim naukama, da će svako od njim možda imati različite potrebe za brojem ispitnih rokova, zar to nije, dame i gospodo, samo razlog više da se ovo rešenje podrži?
Upravo pružamo mogućnost svako visokoškolskoj ustanovi da definiše te svoje parcijalne potrebe da se u skladu sa njima i postavi.
Druga stvar, da se na ovaj način uvodi nered. Mislim da smo u ovoj raspravi na skupštinskom odboru čuli čak i termin „haos“. Srećom nismo je čuli danas, barem ne još, nadam se i da nećemo, iskreno se nadam da nećemo, svakako ne stoji.
Dakle, kao što smo tada kazali jedni drugima ne mogu visokoškolske ustanove niti njihovo pravo da odlučuju o sopstvenim potrebama i da definišu način na koji će te potrebe biti zadovoljene biti i sinonim za haos, molim vas, kao ni to što predmet ovih izmena nije nešto drugo, i što tema današnje rasprave nije nešto drugo, ima veze sa visokim obrazovanjem, apsolutno nije razlog da se ovo rešenje ne podrži.
Par reči, mada iskreno, toliko je dobrih detalja vezanih za predloženi zakon o udžbenicima, da ni ovo vreme koje imamo pred sobom definisano Poslovnikom, neće biti dovoljno u smislu da se svakom detalju posveti onoliko pažnje koliko zaslužuje, a da se čovek ne ogreši, odnosno da ne propusti da još nešto kaže.
Ovo je bez ikakve sumnje izvanredan predlog zakona. Izvanredan.
I, ko je obratio pažnju mogao je da čuje da takav utisak zaista provejava ovom salom danas, i ne samo tokom ove rasprave u plenum, isto to smo mogli, dame i gospodo, da zaključimo i na raspravi koju smo imali na Odboru danas, i još jednom, ne samo danas.
Ja bih se pre svega zahvalio svima koji su izrazili podršku ovom zakonskom rešenju, u prvom redu, a onda bih se zahvalio i onima koji su izrazili rezerve i iskazali po koju kritiku, pa čak i napomenuli da neće podržati zakon. Zahvalio i njima, zbog toga što su argumenti, ili šta su već trebali da budu razlozi, da se potkrepe reči da podrške nema ili da kritika treba da bude istaknuta danas, takvi kakvi su bili.
Zbog toga, sa stajališta nekoga ko podržava zakon, mogu samo da zahvalim, a popričaćemo i o tome malo detaljnije.
Za slučaj da možda nekome ipak nije bilo do kraja jasno, šta mi to danas radimo po pitanju ovog zakona, ako sam pogrešio, ja ću da se izvinim, i znate da to nije bio nikada problem, ali čini mi se da sam dobro čuo da nekima ipak nije bilo do kraja bilo jasno šta mi to danas radimo po pitanju ovog zakona, ne dame i gospodo, ne upiremo prst i ne govorimo da je krivica nekoga što je situacija katastrofalno loša u nekom sektoru, mi danas na zadovoljstvo svih nas, govorimo o izvanrednom rešenju koje će učiniti da stvari budu bolje.
Pričamo o stvarima kojima nismo bili zadovoljni i ne želimo da kažemo ovi ili oni, su takvi i takvi, želimo da pričamo o rešenjima koja su takva da će, siguran sam, obezbediti iskorak od sedam milja u odnosu na situaciju u praksi.
Kojim putem? Pa, na primer tako što ćemo da kažemo još po koju rečenicu na temu situacije u praksi, dakle, situacije koju ćemo unaprediti kada, siguran sam, usvojimo ovaj zakon. U vezi sa tim, ja bih se pozvao na neka razmišljanja koja su objavljena u jednom pismu dnevnog lista „Novosti“, 22. maja 2015. godine, pismo koje nije želelo da prikazuje stvari lepšim nego što jesu, a opet, čućete i sami, uz ocene koje sadrži, ne izlazi iz okvira dobro ukusa niti prelazi ovu liniju upiranja prstom, koju svakako ne treba da pređemo ni mi danas.
Inače, ko potraži taj tekst, videće da je autor više nego poznat da piše o ovoj temi. Prikazana situacija, se možda najbolje ogleda u rečima koje je upotrebio kolega Obradović, da neka rešenja nažalost, nisu izdržala izazove prakse.
Pod jedan – napominje se da postoji problem u neregulisanom tržištu udžbenika, da uz konstatuje se, uz više od 70 izdavača stoji čak ocena, citiram je sada, „da je škola na neki način pretvorena u pijacu“.
To je konstatacija o jednom opštem utisku i mislim da se u potpunosti slaže sa onim što smo, takođe, čuli danas od uvaženih koleginica koje su nastupale kao ovlašćeni predstavnici svojih poslaničkih grupa, dakle i koleginice Bićanin, koja je podvukla da đaci nisu kupci i da je to takođe, važno imati u vidu kada govorimo o ovoj problematici, kao i koleginica Đerić, da ne treba da bude osnov naše logike rabat, nego kvalitet.
Drugo, napominje se da je postojao agresivan pritisak izdavača. Opet, bez upiranja prstom konstatacija. Pričali smo o ponašanju koje je možda čak i logično, za tržišno ponašanje, ali treba da budemo svesni ovde ne sme da nas vodi takva logika. Ova oblast nije nešto što sme da bude prepušteno bilo kakvoj stihiji, pa makar ona bila i zakon slobodnog tržišta.
Nazovite bilo kako, pričamo o oblasti od posebne važnosti, čuli smo danas oblasti od opšteg nacionalnog interesa. Treće, da su učenici pritom, bili nezaštićeni.
I o tome smo razgovarali danas i u smislu definisanog programa udžbenika i u smislu broja strana, odnosno količine materijala koji su morali da nose na svojim plećima, a koja nažalost, pokazivalo se, nekada je bila definisana isključivo onim što je trebalo opet da dođe u vezu sa nekom materijalnom korišću.
Da su roditelji sve to plaćali, i to je činjenica, i da se pritom udžbenici nisu mogli naslediti a što su roditelji ukazivali tokom pripreme ovog zakona, tokom onih javnih slušanja o kojima smo razgovarali tokom kompletne rasprave.
Da je cena takođe nešto na šta su ukazivali kao problematičnu, da je postojalo više razloga da se zapitamo - da li ono što je padalo na teret budžeta je zaista i moralo da bude realizovano na taj način? Pritom se posebno podvlače uplate za angažovanje komisija koje su ocenjivale određeni kvalitet.
Na samom kraju, kada smo kod kvaliteta, zaključak ovog pisma bio je da li je potpunom liberalizacijom kvalitet unapređen ili nije ipak ostane pod znakom pitanja i da jeste tema za neku dublju i širu raspravu, da mi nakon ovakvih rešenja, kada je praksa odradila svoje, nismo bili u stanju da kažemo da li je bar taj cilj bio zadovoljen, postignut ili nije.
Šta sada? Šta sa predloženim novim zakonom želimo da promenimo? Čuli ste kako je izgledala situacija do sada. Popričaćemo, siguran sam i danas i ovih dana kada budemo raspravljali dalje u pojedinostima da li smo ovakvom situacijom zadovoljni. Ne verujem da ću čuti da jesmo od bilo koga. Šta je istaklo ministarstvo kao predlagač novog zakona? Šta postavlja kao cilj koji treba ispuniti?
Pod jedan, da se obezbedi dostupan, kvalitetan udžbenik. Pod dva, da se reši problem transparentnosti i problem moguće korupcije. Pod tri, da se zaštiti porodični budžet.
O svemu ovome pričaćemo detaljnije, ali u najkraćem zašto da ne podvučemo još jednom – šta sve dobijamo ovim predlogom zakona? Vrlo su precizno definisane procedure, precizno i kvalitetno. Te procedure imaju veze i sa prvim i sa drugim ciljem koji je postavilo ministarstvo. Dakle, i sa formiranjem kvalitetnog udžbenika i sa pitanjem transparentnosti. Vrlo precizno je definisano na koji način se konkuriše, na koji način se daju ocene, ko to čini, kako se formira lista, kako se posle vrši izjašnjavanje u pojedinačnim školama, kako se formira katalog i šta se dešava u pojedinačnim slučajevima koji se mogu zateći u praksi? Na način da ono što svima nama treba da bude, pod brojem jedan, i glavni cilj prilikom razmišljanja o ovom zakonu, ovom rešenju, ali generalno o ovoj oblasti, da bude jasno rečeno da su učenici u fokusu ove problematike i, pod dva, da se povede računa o tome da je opet, još jednom, i nije nikada dovoljno puta podvučeno, reč o oblasti od nesumnjive društvene važnosti i od posebnog interesa.
Drugo, zbog dobrih rešenja kada je reč o programu besplatnih udžbenika i verujem da ćemo se složiti i oko toga.
Treće, da se zaista uvodi red, određeni red u odnosu na situaciju koju smo imali u praksi do sada, kada je reč o udžbenicima koji će se naći u upotrebi. Pričamo o onom procentu koji je neophodno zadovoljiti u smislu izjašnjenih učenika iz određene generacije za određene udžbenike. Ovo rešenje jeste dobro. Ono, složićemo se, siguran sam, predstavlja opet određeni balans.
Često pričamo o tom balansu, o traženju dobre ravnoteže između nekih različitih krajnosti, pri čemu mi možemo da nađemo različite razloge da podržimo i jednu i drugu opciju i što šta što bi spadalo u sferu između njih, pa i ono apsolutno otvoreno tržište, s jedne, i mogućnost da se možda država strogo stara o ovoj problematici, s obzirom da je, još jednom, od posebne važnosti za društvo. I jedno i drugo ima svoje za i protiv, a kada pričamo nekom balansu koji se nalazi između, on bi mogao da se nađe upravo u predloženom rešenju. Dakle, u zahtevanom procentu od 5% izjašnjenih učenika, odnosno škola koje obuhvataju taj broj učenika u okviru jedne generacije. Zašto?
Postoji u pratećem materijalu jedan prilog koji prikazuje jedno istraživanje. Dakle, predlog kako bi to moglo da izgleda ukoliko bi se primenilo sada na aktuelnu situaciju udžbenike koji su trenutno ponuđeni na tržištu i izdavače. Ukoliko neko uzme pa izbroji, ja sam nadam da sam to uradio dovoljno precizno, vidi se drastična razlika i u broju naslova, a opet i u broju izdavača, mada i oko toga treba da se razumemo u samom startu nije intencija ovog zakona da se bilo kakav broj izdavača smanji. Intencija je ovo o čemu pričamo ceo dan, da se uvede red, da se ta bespotrebna šarenolikost stavi u ad akta i da nešto što treba da bude rešeno sistemski zaista na sistem i liči.
U tom smislu i predloženo rešenje da se uvede određeni limitiran broj udžbenika po jednom razredu za jedan predmet, da se omogući da udžbenici traju četiri godine, što je opet odgovor na potrebe roditelja, sećate se, pričali smo već o tome danas. Dakle, to nije nešto što neko uveo sa ciljem da bilo koga kazni, pa ni izdavača. To je nešto što je zaista praktična potreba, što ima svoju logiku i svoje opravdanje.
Kada je reč o pratećim detaljima, pričali smo i o jeziku i o pismu. Iskoristio bih priliku i da pohvalim to što su i srpski jezik i ćirilično pismo vrednovani u predlogu zakona.
Kada pričamo o potrebama nacionalnih manjina, da podvučem da su svi oni politički akteri u čijem je osnovnom fokusu političkog delovanja zaštita ove vrste prava i ovih potreba pohvalili ova rešenja. To mislim da govori glasnije od bilo čega što ću na tu temu npr. moći da kažem. To govori samo za sebe.
Rešenja koja podrazumevaju da se zaista obezbedi da udžbenici na ovim jezicima postoje, da se na vreme pripremaju, da ne dođemo u situaciju da se zapitamo zašto ih nema i kada će ih biti, da se uvedu i adekvatna rešenja da se udžbenici koji se odnose na učenike sa invaliditetom i za učenike sa smetnjama u razvoju koji nisu uključeni u program inkluzivnog obrazovanja takođe pripremaju na vreme. Podjednako na vreme i podjednako sa ciljem da se eliminiše opasnost da se nađemo u situaciji da toga treba, a nema.
Elektronski dodatak o kome smo pričali jeste više nego adekvatan odgovor na doba u kome se nalazimo i jeste nešto što će naići samo na pohvale. Dakle, uvođenje informaciono-komunikacionih tehnologija u ovom segmentu je nešto što zaslužuje da bude podržano od strane nas ovde.
Izdavači nisu ni na koji način limitirani da učestvuju u fer tržišnoj utakmici. Niko nije favorizovan predloženim merama i rešenjima. Naproti, svako je slobodan da izađe sa toliko kvalitetnim udžbenikom da on bude prihvaćen, ne u pet posto, neka bude u 65% bilo koje generacije. Ne postoji zakonska prepreka da neko kvalitetan posao obavi na taj način. Ne postoji ni jedna.
Dalje, da je uvedena obaveza izdvajanja dva posto od neto prihoda, koji treba da obezbedi sve one potrebe o kojima sam pričao malopre, uveren sam da je stvar koju će podržati svako.
Menična garancija kao novo sredstvo obezbeđenja koje treba da obezbedi da ovo zaista bude realizovano u praksi na način na koji je predviđeno. Obaveza praćenja kvaliteta koju ćemo siguran sam podržati, itd.
U minut i po šta smo čuli kao rezerve, komentare i zamerke danas, do sada? Da je autonomija skrajnuta u stranu, da se nastavnici ne pitaju prilikom izbora udžbenika, u član 33. piše lepo, jasno i čitljivo koja je uloga nastavnika, odnosno ko zapravo čini ta nastavnička veća koja donose odluke. Ne bih da trošimo vreme na to. Da li su ili nisu predstavnici vladajuće koalicije bili nasuprot svih ostalih prilikom rasprave o ovom zakonu? Nisu, jer pričali smo, podržali su to i roditelji. Nije malo.
Dalje, da li su imali bilo kakvog uticaja na postupak donošenja ovog zakona? Faktori, kao što je izvestilac Evropskog parlamenta. Molim vas, ima ovde kolega iz nadležnog odbora, da ne pričamo o tome. Svako će ovde da posvedoči da je to pismo stiglo više dana nakon što je onaj prethodni tekst povučen od strane predlagača, a svako će takođe podjednako, siguran sam, tačno da potvrdi da su svi oni koji su se pitali zbog čega se to dogodilo danas na sednici Odbora rekli reči – ovo rešenje je zaista bolje i kvalitetnije od onoga o kojem smo mogli da raspravljamo u junu. Ko god se javio za reč, da budem dovoljno precizan.
Dalje, član 33. da li direktor donosi neku odluku? Pozivam svakoga da otvori i pročita tekst tog člana. Nigde se direktori i ne pominju. Da li je način izbora takav da favorizuje velike sredine, odnosno da onemogućava male sredine sa malim brojem učenika da se izjasne, da učestvuju i da li je ovo svojevrsna metropolizacija, pa taman onoliko koliko je bilo kakav demokratski princip isto to.
Dakle, siguran sam, razumećemo se i oko ovoga, to nije nešto na šta treba da trošimo vreme u raspravi, niti dodatno reči. Pa, ako su to bili razlozi za uslovnu podršku, uveren sam da će podrške biti u Danu za glasanje od strane onih uvaženih kolega koji su ovu vrstu zamerki iznele.

Ko prevodi udžbenike na jezicima nacionalnih manjina? Takođe je odgovoreno u članu 33. Ovo je bar jednostavno.
I zašto smo podržali odobravanje na četiri godine? Takođe, rekli smo danas mnogo puta i mislim da je ovo više nego jasno.
Na kraju, ako su ove reči prilog na temu kako se brani zakon, onda su izgleda zamerke zapravo i ovaj put bile samo prilog na temu kako se napada ono što se predlaže od strane Ministarstva, pa bilo za to prostora ili ne bilo.

Hvala vama gospodine predsedavajući i vama, dame i gospodo narodni poslanici. Ja sam siguran da, kako god tekla ova rasprava dalje nećemo čuti ni jednu jedinu reč na temu – šta je to bolje u postojećem stanju, a čuli smo kakvo je. Samim tim da ćemo uraditi jedino što je moguće, a to je podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice.
Čisto za slučaj da se možda nismo razumeli, mada biće da nije tako, jer obično i nije. Obično se ispostavi da neko nešto ne razume samo kada namerno neće. Naravno da danas nismo govorili ni o kakvom trošku za budžet i obrazovanju u tom smislu. Za slučaj da neko nije razumeo, mi smo danas govorili o predlozima zakona od kojih je bar jedan zaslužio da se pošteno i korektno proanalizira ovde danas od strane svakoga ko se za reč javi. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog obilja dobrih stvari koje sa sobom nosi i što je danas mogao da posvedoči svako ko je ovu raspravu pratio, a rekao jeste čak i posredno, ako računamo i one koji su hteli da kritikuju, šta je tu dobro, svako ko se danas za reč javio.
Što se tiče pominjanja naprednjačke većine, ne znam šta nam se tačno spočitalo. Koliko sam uspeo da ispratim, jedino što je bilo tačno u prethodnom obraćanju jeste da su nešto rekli antički pisci.
Što se tiče skandala, ne bavimo se njima danas. Još jednom pogledajte šta je tema rasprave, uvažene kolege, i ako je moguće recite koju reč na temu onoga što se danas na dnevnom redu nalazi.
Što se tiče intrigantnih priča, apsolutno ih niko nije danas spominjao, niti ima potrebe da ovu raspravu na bilo koji način kvarimo time što ćemo želeti da ovo pretvorimo sada u bilo kakav duel ili niz replika. Ali, što se odgovornosti tiče, tu jednu stvar mogu da kažem, Srpska napredna stranka je odgovornost preuzela godinama pre nego što je bila u prilici da organizuje većinu. Nažalost, neki drugi se odgovornosti i dalje uči, iako su imali decenije da je savladaju. Hvala.

Čisto zbog one ponovljene opaske o, kako beše, naprednjačkoj većini. Pretpostavljam da se odnosilo na narodne poslanike SNS, ako je to želeo da kaže onaj ko je to rekao, da ona prati. Da budemo do kraja precizni, ona se slaže sa stavom koji je izneo ministar, istina, nekoliko puta, a vezano za neke predloge nekih zakona koji su stigli ovde od strane onoga ko je repliku ponovo izazvao, verovatno rešen da se time bavi.
Dakle, slažemo se. Zašto? Rekli smo više puta. Ako zaista moramo da to govorimo ponovo, ponovićemo, nije sporno, ali da razmislimo svi zajedno, koliko nam odgovara, koliko nam ide u prilog da se bavimo ponovljenim raspravama o nečemu što zaista ne zaslužuje neko dodatno vreme. Razmenili smo mi reči o ovome dovoljan broj puta, jesmo. Mislim da smo se čak i razumeli oko toga da li jeste ili nije neophodno, odnosno da li već postoje ili ne postoje mehanizmi u našem zakonu koji bi trebalo da posluže u svrhu onoga što se tobož predlaže tim nekim predlozima, a ti neki predlozi su, i to smo rekli već dovoljan broj puta, jednostavno loši. Loši. Ako bismo i zanemarili to što su loši, suočili bismo se sa činjenicom da su suvišni, i sve se to jako dobro razume, ali, eto, nažalost, izgleda da je mogućnost da se odoli prilici da se bude u krupnom kadru ipak iznad svega.
Za onaj podatak da je podnet 31 amandman, hvala, primljeno k znanju, što se kaže, notirano. Za reči da jedva čekamo raspravu, možda čak i delimo taj utisak.

Još jedna rečenica, gospodine predsedavajući.