Bez želje da se demonstrira maštovitost, vrlo konkretno, razlozi za odbijanje odbijanje ovog amandmana.
Lično smatram da je dovoljno dobar razlog u predloženom procentu za umanjenje u slučaju jednokratne upotrebe. Predloženi procenat od strane predlagača amandmana ovde iznosi 45%, originalni predlog glasi 30%. Smatram da je potrebno ostaviti šire granice za procenu mogućeg umanjenja koje svakako upućujem na tekst zakona kako je predložen, donosi se u skladu sa odlukom jedinice lokalne samouprave. Pogledajmo poslednju rečenicu ovog paragrafa, u iznosu od najmanje 30%, a u skladu sa odlukom lokalne samouprave.
Da li se ovakvim predlogom dovodi u opasnost neka mera stimulacije koje su, kako smo bili u prilici da čujemo, već usvojile određene jedinice lokalne samouprave? Ne. Ovim amandmanom se predlaže 45%, moguće, a najmanje 30%, znači da može i 45, ako se donese takva odluka, 50% kako su bila neka od postojećih rešenja o kojima smo bili u prilici da čujemo malo pre, opet nije bilo dovedeno u pitanje. Znači, 30% najmanje, a može i 50%, zavisi od konkretne odluke.
Smatram da je potrebno ostaviti dovoljno širok prostor jedinicama lokalne samouprave za odlučivanje o ovom pitanju. Da, nekada 50% zvuči primamljivo, a onda se u praksi pokaže da možda ipak i nije dovoljno interesantno. Nekada će 30% tamo gde, bože zdravlja, kako se to kaže kolokvijalno, bude bilo dovoljno interesovanja opet biti dovoljno da to interesovanje pobudi, da ga dodatno razgrana, a da se opet i zaradi kroz ove mere naknade.
Odgovor na sva pitanja zašto određena rešenja iz ovog amandmana koji je vrlo kompleksan i vrlo sveobuhvatan nisu usvojena treba potražiti u poslednjoj rečenici koju smo dobili u mišljenju Vlade. Upućujem predlagača da dobro pogleda poslednju rečenicu. Ona eksplicitno kaže: „Amandman se ne može delimično prihvatiti a predlaže više stvari jednovremeno“. Dakle, i one stvari koje su zaslužile pažnju, nisu mogle da budu prihvaćene samim tim što je izabrana ovakva metodologija, odnosno da se sve da u jednom paketu, kroz jedan amandman.
Inače, još jedna napomena. Pronađena su rešenja da neke dobre stvari ipak budu usvojene. Pre svega mislim na poslednji predlog iz ovog amandmana, koji jeste usvojen kroz predlog u okviru odborskog amandmana. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem.
Konkretno, po pitanju člana 87, predloženi amandman unosi, predlaže korekciju za brisanje reči koje se odnose na priključenje na elektrodistributivnu mrežu, koja predstavlja jednu od glavnih izmena koje su predložene u samom članu i on o što stavlja stvar u odgovarajući kontekst, odnosno što diskvalifikuje amandman za eventualno prihvatanje, jer kao što možemo videti u obrazloženju koje smo dobili od Vlade, upravo priključenje na elektrodistributivnu mrežu, odnosno eksploatacija postojeće infrastrukture, koja je tretirana u jednoj od prethodnih članova, jeste preduslov da se postupi na način na koji je predložio predlagač zakona. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Nalazimo se u slobodno rečeno zoni amandmana koji se tiču člana 132, a kojim se podsećam preciziraju rokovi za stupanje na snagu određenih odredbi, odnosno primene.
Ove odredbe se listom odnose na članove od 8, pa onda dalje taksativno 8a, 8b, 8v, itd, koji se odnose na takozvanu objedinjenu proceduru. Inače, vrlo interesantno rešenje, rešenje koje po mom ličnom mišljenju zaslužuje posebnu pažnju u okviru ovog zakona i o kojem smo bili u prilici da razgovaramo u više navrata i na nadležnom skupštinskom odboru. Smatram ga vrlo važnim, ne bih ovo pretvorio u načelnu raspravu i govorio previše o važnosti ovog rešenja. Mislim da je više nego jasno u čemu se ona ogleda.
Kada je reč o predviđenoj dinamici za uspostavljanje određenih mehanizama u praksi, konkretno po pitanju datuma koji je ovde, konkretno u ovom amandmanu koji je trenutno na dnevnom redu, reč „1. mart“, čuli smo u obrazloženju kao potencijalni problem postavlja pitanje uspostavljanja razmene dokumenata elektronskim putem. Prvi mart koji se ovde pominje samo isključivo u 1. stavu, odnosi se na sve one poslove vezane za objedinjenu proceduru koji nisu neposredno vezani za uspostavljanje elektronske komunikacije, odnosno razmene dokumenata elektronskim putem.
U narednom stavu su propisani neki drugi rokovi, konkretno za ta pitanja koja se tiču razmene dokumenata elektronskim putem, ali iskoristio bih priliku da dam jedan zajednički odgovor za sve amandmane koji se tiču dinamike po pitanju objedinjene procedure. Svakako reč je o rokovima koji se tiču procedure kao takve, uspostavljanje odgovarajućih organa kod nadležnih organa, odnosno za uspostavljanje elektronske procedure za uspostavljanje odgovarajućih registratora, itd. Svaki od ovih pojedinačnih poslova ima po predloženom zakonskom rešenju neku predloženu dinamiku za sebe, zavisno od složenog i odnosno zahtevnosti procesa koje treba privesti kraju kako bi se ova objedinjena procedura u svakom svom parcijalnom delu uvela u praksu na pravi način.
Interesantno, mislim da su listom svi predloženi amandmani takvi da predviđaju nešto više vremena, nego što ga je predvideo predlagač zakona, osim jednog. Jedan predviđa nešto kraće rokove. Daću vam zajednički komentar za sve predloge. Prvo, lično imam dosta simpatija za taj jedan predlog o kom još nismo raspravljali, a koji predviđa nešto kraće rokove, lično sam uvek sklon realizaciji u što bržem i kraćem roku kada god je to moguće.
Ipak neću podržati taj amandman iz samo jednog razloga, jer smatram da neće biti praktično moguće da se taj skraćeni rok koji je predložen zaista iskoristi na pravi način, odnosno da se ispoštuje. Smatram da je mera prikazana u predloženom rešenju prava, a kazaću vam i zašto.
Pozvaću se na jedan primer iz prakse i na par detalja vezanih za kontekst koji su možda promakli, jer se ne nalaze neposredno u samom tekstu zakona, već su diskutovani u obrazloženju.
Prvo primer iz prakse. Dolazim sa teritorije gradske opštine Čukarica, teritorije za čije je funkcionisanje, rad, život građana svakako u meri u kojoj to zavisi od lokalne samouprave, odgovorna Srpska napredna stranka u proleće ove godine i jedno od postignuća na koje sam posebno ponosan kao neko ko pripada toj stranci i ko dolazi sa teritorije opštine Čukarica jeste upravo činjenica da je nova opštinska vlast u rekordnom, vanredno kratkom roku za naše prilike, u roku od samo dva-tri meseca uspostavila uz sistem efikasne obrade svih podnesaka građana i svih predmeta koji se otvaraju elektronsku razmenu uključujući i servis koji omogućava daljinsko praćenje statusa pojedinačnih predmeta u svakom trenutku. Jedan od najinteresantnijih aspekata a to govorim iz svog ličnog ugla, iz svega onoga što treba da predstavlja dobru elektronsku upravu, efikasnost kroz objedinjenu proceduru koja treba da predstavlja bazu jednog sistema koji će predstavljati „One stop“ sistem u pravom smislu i u svom punom kapacitetu.
Reč je o mehanizmu koji omogućava i tehničke resurse i odgovarajuće servise i odgovarajući rad zaposlenih, a opštini Čukarica bilo je potrebno dva do tri meseca. To sada smatram dobrim reperom za složenost posla koji može da se obavi u određenim rokovima. Činjenica je da to nemaju sve gradske opštine, možda se ovo postignuće za dva do tri meseca može smatrati vanredno dobrim, ajde da ga ustalimo kao dobar standard. Dakle u tom vremenskom intervalu moguće je u tom nivou postići i efikasno završiti jedno rešenje ovakve vrste.
Treba voditi računa i o nivou, ovaj dobar primer koristim kao razlog za nedavanje dužih i širih rokova, ali ujedno i kao orijentir za količinu posla koji može da se postigne na nivou jedne gradske opštine. Zašto neću podržati kraće rokove, iako bi se oni preslikali jedan na jedan sa činjenicom o potrebi za dva do tri meseca da se ovako nešto realizuje? Zato što ovaj zakon ne tretira samo ovaj nivo. Ovaj zakon treba da se primeni na nivou čitave Republike.
Ukazujem na potrebu da bi se taj posao priveo koncu na uspešan način mora se uvesti i odgovarajuća tehnička podrška širom zemlje, ali i umrežavanje, razmena podataka između različitih hijerarhijskih nivoa. Dakle i oni koji prevazilaze teritoriju gradskih opština.
Kao treće, i to je ono na šta sam mislio kada sam govorio o obrazloženju koje ide uz tekst zakona, da se uspostavi unificirano, jednoobrazno softversko rešenje za sve ove poslove po čitavoj Republici. To je onaj deo posla koji će tražiti vreme, da može lokalna zajednica ukoliko je sposobna, brza, kadra da nađe rešenje da sve ovo obavi u roku od par meseci, duboko sam uveren, ali da se uspostavi jasna vertikala i što je najvažnije jedno sistemsko rešenje koje treba da funkcioniše na odgovarajući način u svim svojim partikularnim delovima. Zato smatram da je potrebno i dodatno vreme preko određenih par meseci, odnosno baš ono vreme koje je i predloženo u originalnom tekstu na način na koji je formirao predlagač zakona. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, konkretno po amandmanu o kojem raspravljamo sada, još dodatnih par reči u prilog argumentaciji zašto amandman treba odbiti.
Pre svega mislim da je sam amandman loše formiran, loše osmišljen, logički i u smislu rezultata koje treba da postigne. Dakle, sami rezultati koje je postavio predlagač amandmana ne mogu biti dostignuti ukoliko se ovaj amandman usvoji, i to već samo po sebi govori dovoljno o kvalitetu i u pravnom, ali kažem, pre svega logičkom smislu, jer na prvom mestu imamo po ovom predlogu amandmana dodatak za dodatni uslov neophodan, dakle uslov čije se ispunjenje traži da bi se steklo pravo na zaštitu propisanu ovim članom zakona, koji se amandmanom menja.
Taj uslov se svodi po predlogu neposredno nakon saznanja za izvršenu radnju zbog koje se vrši uzbunjivanje ili nakon što je proverio podatke bitne za uzbunjivanje. Dakle, reč je o momentu kada se uzbunjivanje vrši.
Sa veznikom „ili“, jedan zajednički logički uslov, dakle sastavljen iz dve celine može biti ispunjen i to je stvar elementarne logike, ukoliko je ispunjen jedan ili drugi njegov deo, dakle bilo koji od ta dva.
Ako je namera predlagača amandmana bila da sa ovom korekcijom teksta uvede obaveznu neophodnost da se provere saznanja, neće ispuniti taj cilj. Zašto? Zato što ovako napisano postoji mogućnost da globalni uslov ovako postavljen bude zadovoljen, ako se prijavljivanje izvrši neposredno. Neposredno ili nešto drugo uradili smo neposredno, dakle, uslov je zadovoljen. Nema efekta što se tiče proveravanja.
Ukoliko je pak reč o tome da se cilja, da se postigne nova brzina, opet isti problem, samo što se kaže na drugoj strani: „neposredno ili nakon provere“, pa uradio sam nakon provere, nije bilo neposredno, ali opet dovoljno da globalni uslov bude zadovoljen, time što je zadovoljen jedan od njegovih sastavnih delova u „ili“ svezi. Tako da ni jedno ni drugo, ako je bilo osnovni cilj efekta koji se želi postići, neće biti zadovoljen, ukoliko budemo usvojili ovaj amandman.
Dodatno na temu brzine prijave, šta je ono što definiše neposredno? Pa, krajnji rok koji je ostavljen. Ako je ostavljen krajnji rok originalno identičan, dakle identičan onom koji je originalno predložen. To je ono što će definisati neposrednost, u ovom slučaju, to je opet onih godinu dana od čega smo i počeli. Dakle, rezultata nikakvih a dva reda teksta više.
Moja lična zamerka na kvalitet predloženog rešenja i na efekte, i tu nije kraj stvarima koje su mi lično sporne. U tački 4. kako je predložena, diskutuje se neko predznanje uzbunjivača na temu da li onaj kome se informacija dostavlja je već imao saznanja ili nije. Klizav teren, složićete se. U nekom obrazloženjima koje smo dobili kaže se da se ne očekuje da to predznanje može biti savršeno, ali mislim da je misao koja je postavljene u obrazloženje - važno je da ne zna da onaj koji treba da dobije informaciju ne zna. Samo po sebi ne znači baš ništa. Ako uzbunjivač nema predznanje ne može ni da zna šta onaj koji informaciju dobija ili zna ili ne zna, tako da sve to čini mnogo dodatnih problema u praksi, dodatnu konfuziju u samom tekstu, naročito ako se uzme u obzir ovako taksativno nabrojane celine treba da budu zadovoljene istovremeno da bi se opravdao status, odnosno mogućnost da se koristi zaštita.
Na samom kraju, sedma tačka predloga, to ste mogli primetiti u obrazloženju koje smo dobili od Vlade, suština da li neko zaslužuje zaštitu ili ne zaslužuje zaštitu ne leži u tome kakve su mu bile originalne namere, već u kvalitetu informacije koju pruža. Kvalitet te informacije je vrlo jasno, detaljno, precizno definisan u tački dva ovog zakona. dakle, dobijamo neko vredno saznanje o tome da je reč o eventualnim zloupotrebama, o eventualno velikoj opasnosti koja preti, to je ono što vredi i to je ono što nekoga kvalifikuje za zaštitu. Da li ima lične empatije ili nema prema bilo kome ko bi mogao biti umešan u proces, daleko je manje važno. To misle i naši sagovornici iz sveta, to misli i Vlada i tom obrazloženju se i lično pridružujem sa svojim tumačenjima. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne prihvatam predloženi amandman, i mislim da je gospodine predsedavajući više nego očigledno na osnovu toka dosadašnje diskusije i njenog trajanja, uz sve napore koje ulažete da održimo ovu raspravu na fokusu, a što uporno odbijaju, čini mi se i predlagač amandmana, i narodni poslanici koji su u ovom predlogu izrazili podršku.
Zašto amandman nije dobar, i zašto treba da ga odbijemo? On se konkretno odnosi, podsetiću kratko, pošto verujem da je malo otišla pažnja predlagaču i onima koji podržavaju amandman sa sadržaja samog amandmana na sve ostalo, da je reč o mogućnosti da se kupuju nepokretnosti od onih sredstava koja su obezbeđena za finansiranje političkih aktivnosti iz javnih izvora.
Prvo, nismo čuli apsolutno ni jedan argument protiv mogućnosti da se poseduju nepokretnosti, niti od predlagača amandmana, niti od onih koji podržavaju ovaj amandman. Dakle, tu niko ne vidi ništa sporno.
Drugo, nismo videli ništa sporno ni u formulaciji da se sve ono što spada u prihod i sa čim se raspolaže troši isključivo na redovne političke aktivnosti. Ni tu niko ne vidi ništa sporno. Nismo čak videli ni kakvu posledicu bi usvajanje amandmana moglo da ima na količinu sredstava koja se opredeljuju iz javnih izvora, zato što takva posledica i ne postoji. Ta su sredstva, i ako bismo usvojili ovaj amandman, opredeljena, pa opredeljena, u iznosu koji će biti definisan na drugačiji način.
Dakle, ne možemo da čujemo apsolutno ni jedan razlog zašto bismo ovim postigli neku dodatnu uštedu, jer sa tom uštedom ovaj amandman nema apsolutno nikakve veze.
Dakle, nije sporan motiv, nije sporan način da se utroše sredstva, nisu sporna ni sama sredstva, šta na kraju preostaje sporno? Bojim se samo, samo mogućnost da se dovoljno puta danas u raspravi upotrebi reč „zloupotreba“ i ako je crno na belo jasno da je reč o upotrebi sredstava definisanih zakonom na način koji zakon definiše.
I šta ostane, dame i gospodo narodni poslanici? Šta ostane osim mogućnosti da se sve ovo silno vreme danas upotrebi na kritiku Vlade i parlamentarne većine, vrlo opšte, vrlo načelne prirode, što ode čak toliko daleko, gospodine predsedavajući, da ako nisam negde pogrešio, narodni poslanici koji izraze podršku ovom amandmanu, zapravo budu isti narodni poslanici koji sopstvenim amandmanima budu potpuno na liniji onoga što predlaže predlagač ovog zakona, i ne samo da podražavaju mogućnost da se iz javnih izvora stiču nepokretnosti, već ih i vrlo lepo obrazlažu i podržavaju.
Tako da, iz svih ovih razloga mislim da svakako ne treba podržati ovaj amandman. Dodatno mislim i da ne treba dalje ohrabrivati ovu raspravu, s obzirom da su njene namere prosto takve kakve jesu. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, izražavam zadovoljstvo zbog konsenzusa koji je prisutan u sali danas i sa svoje strane podržavam zakone koji se pred nama nalaze.
Dakle, Ugovor o trgovini naoružanja ne samo zato što je to akt usvojen pred UN i zbog toga što Srbija kao odgovorna zemlja, kao ponosna članica zajednice svetskih naroda ozbiljno shvata svoje međunarodne obaveze, već i zbog toga što ovaj ugovor ima neposredne reperkusije na našu industriju.
Kao što je opšte poznato, naša namenska industrija ima veoma važno mesto u ukupnim industrijskim tokovima naše zemlje. Postoje vrlo važni značajni eksportni ugovori iz ove oblasti i mi kao zemlja svakako imamo nedvosmislen interes da izvozne poslove u našu industriju, uključujući i ovu oblast, učinimo samo boljim i u samo većem obimu. Tako da usvajanje dobrih standarda i uspostavljanje dobrih okvira koji se smatraju visoko kvalitetnim, za nas možda predstavljati samo veliki interes.
Kada je reč o Sporazumu o razmeni i zaštiti podataka sa Kraljevinom Španijom ovom prilikom ističem još jednom da je ukupan bezbednosni okvir, ne samo dobar okvir za uspostavljanje dublje i čvršće saradnje između država, jer podstiče i unutrašnje i spoljne poslove i saradnju u oblasti odbrane nego je i tu privreda takođe ponovo prisutna kao značajno važan faktor, kao faktor koji će učiniti da sve one kompanije koje se kod nas u zemlji aktivno bave proizvodima i uslugama u ovoj oblasti dobiju takođe nove smernice i dobiju takođe nove pravce delovanja koji će učiniti ovaj obim razmene samo većim i značajnijim.
Na kraju krajeva i bezbednost kao oblast predstavlja temelj za sve ono drugo, dobro i vredno što će se dešavati dalje u društvu i u tom smislu pozdravljam i eventualno ulaganje u registar koja su diskutovana u okviru obrazloženja ovog zakona, takvo ulaganje i ulaganje u državu i ulaganje u društvo upravo zato što su i mir i stabilnost preduslovi za bilo koju drugu vrstu progresa i bilo kakvo drugo blagostanje. Hvala vam najlepše.

Hvala gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, neću ovom prilikom uzeti previše vašeg vremena, odnosno neću iskoristiti svu raspoloživu minutažu, smatram da za to nema potrebe, da je materija koja se danas nalazi pred nama više nego jasna i da ne treba utrošiti previše truda da postignemo dobru zajedničku saglasnost o nivou korisnosti za naše građane koju ova rešenja sa sobom nose, ali i na sve druge aktere našeg društva kojih se ova predložena rešenja tiču.
Dakle, u svojstvu predstavnika SNS, najpre potvrđujem da naša poslanička grupa podržava ova rešenja, rešenja koja smo podržali svojim potpisima iz dobrih razloga koje smo čuli u konciznim, a opet vrlo sadržajnim obrazloženjima koleginica koje su danas govorili u svojstvu predlagača.
Dakle, kada je reč o Predlogu izmene Zakona o legalizaciji objekata, iz razloga što predloženo produženje roka za dostavu dokumentacije odgovara, pre svega, našim građanima. Čuli smo da postoji veliki broj građana Srbije koji je u ove procedure ušao, koji je proces započeo a koji nije do roka predviđenog aktuelnim zakonom, podneo svu neophodnu dokumentaciju. Tada bi, prosto po slovu zakona, došlo do obustave postupka. To je nešto što želimo da predupredimo, da sprečimo da se dogodi, pre svega, zato što je to interes samih građana.
Daćemo i par komentara na sve ono što se kao eventualna zamerka moglo čuti danas tokom dosadašnjeg toka rasprave. Pre toga, predlozi zakona o izmenama zakona o javnom tužilaštvu i Zakona o izmenama Zakona o sudijama, u predloženim rešenjima podrazumevaju, kao što smo čuli dobra rešenja, da osnov za prekid radnog veka bude pre svega prebačen na godine života, dakle 65 godina života, kao osnovni razlog da tamo gde je broj godina radnog staža 40 godina precizno bio osnov koji je nastupao ranije pre ovog prvog uslova, više ne bude presudan.
Taj uslov se, pre svega, odnosi na one koji su započeli svoju profesionalnu karijeru pre 25 godine života. Tada dolazi do prvog susreta sa uslovom o godinama radnog staža pre nastupanja uslova u broju godina života. Smatram da se vrlo jasno vidi osnovna logika i drago mi je što postoji opšta saglasnost da je ova logika ispravna, da je tu reč o ljudima koji su rano započeli svoje karijere, o ljudima koji su bili efikasni i na svojim studijama i u završetku svih pripremnih obaveza, da postoji dobra logika da se tim ljudima pruži mogućnost da rade do ispunjenja starosnog uslova. Dodatno u zakonu koji se tiče tužilaštva, predviđa se i mogućnost koja će, nadam se, vrlo brzo postati i zakonska obaveza, da se za one koji su najbolji među najboljima, dakle one koji su završili pravosudni ispit sa odlikom, obavezno obezbedi i odgovarajuće radno mesto.
Dozvolićete mi, dame i gospodo, na ovom mestu da jedan minuta vašeg vremena potrošim na jedno potpuno zapažanje, jedno lično razmišljanje. Godine koje sam proveo kao student nisu bile toliko davno, tako da mogu da kažem još uvek se vrlo dobro sećam kako to izgleda, kakva osećanja nose čoveka koji se trudi da iz uloge diplomca što pre stigne do završetka onoga što podrazumeva osnovne studije, eventualno bilo kakvo dalje usavršavanje, ali da što pre stupi na profesionalnu scenu, da počne da radi, da počne da stvara, da se izgrađuje ne samo lično, već i da daje svoj doprinos društvu.
Kada pričamo o nagrađivanju onih koji su završili ispite sa odlikama, nagrađivanju onih koji su započeli karijere rano, pričamo o zaista onima koji su bili najefikasniji u tom pogledu. Svaki diplomac ima takvu želju, svaki čovek prirodno oseća istu stvar na isti način, ali mislim da je kod ovih ljudi taj osećaj još jači i još ubedljiviji i sa dobrim razlogom smatram lično, mada se ne ubrajam u te najbolje, da kod njih postoji i jasan motiv da rade duže. Ne smatram, jer opet to je moj lični stav, da bi oni odlazak u penziju kasnije nego što bi možda pružio jedan raniji osnov prihvatili kao kaznu. Naprotiv, ja smatram da i sami žele da rade do 65 godine a da to ne bude sve samo na nivou mog ličnog stava, potvrdila je i struka, čuli smo danas u dosadašnjoj raspravi, stavove Visokog saveta sudstva, stavove Državnog veća tužilaca, Ministarstva pravde, Društva sudija Srbije, Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije. Dakle, vrlo jasna rešenja sa vrlo dobrim posledicama, svakako u prvoj meri za naše građane, a onda i za tužioce, zamenike tužilaca i sudije.
Zahvaljujem ovom prilikom i kolegama koje su dale podršku, kolegama koje sarađuju sa nama u okviru koalicije, ali i kolegama iz opozicije koji su takođe dali dobar sud o predloženim rešenjima i o njihovima implikacijama koji su dali i svoju podršku. Svakako razumem i potrebu da se pojave kritički tonovi na račun Vlade ili vladajuće većine, šta god da je na dnevnom redu, to je prosto normalno da se desi, čak i kada je nešto ovako nedvosmisleno i jasno i korisno na dnevnom redu. Naravno, u svemu treba imati odgovarajuću meru, ali hajde da ne kvarimo ova rešenja i ovu priliku, daljim pričama o bilo kakvoj meri.
Par komentara na neke zamerke koje su se mogle čuti danas, one su se ticale u prvom redu rokova i potreba hitnosti. Čuli smo već da je hitnost, kada je reč o Zakonu o legalizaciji nesporno jasna, nesporno utvrđena, da je reč o vrlo preciznom roku, nakon kog može da nastupi šteta po naše građane i da zaboravimo sve ostalo. To je samo po sebi dovoljno dobar razlog da pređemo na bavljenje zaključcima i na bavljenje formiranjem nekog našeg zajedničkog stava prema pitanju da li treba ili ne treba da nastupi šteta za naše građane, radije nego da vreme ovde trošimo na bilo kakve međusobne optužbe, ne samo zato što mislim da ova materija to ne zaslužuje i da ova rešenja koja treba da budu samo dobra i korisna to ne zaslužuju, već i zato što mislim da onome ko je tu vrstu rasprave o krivici bilo kakvoj i za bilo šta danas ovde započeo, to se sve i najmanje isplati, ali dobro, neka ne bude ni to najvažniji zaključak u priči.
Što se tiče hitnosti, lično zagovaram stav da sve što možemo danas ne ostavljamo za sutra, tako da i kada postoji bilo kakva rezerva da li je nešto moralo, reći ću vam vrlo ličan stav, ja sam uvek za to da nešto uradimo, ako možemo, ako smo za to spremni.
Obrazloženje da je bilo kakav ubrzani postupak predstavljao teškoću za cenjene kolege da obrade primljeni materijal, da se pripreme za sednicu, verujte, ne mogu da prihvatim iz samo jednog razloga, jer ako bih to prihvatio, prihvatio bih i tvrdnju da je procesiranje sadržaja od jedne ili dve rečenice problem za kolege narodne poslanike, što apsolutno ne verujem, čak sam i siguran da to nije slučaj. Dakle, to ću radije pripisati potrebi da se opet uputi koja strelica bilo Vladi, bilo vladajućoj većini, a ne kao realan razlog za bilo kakvo negodovanje.
Dakle, materijal je dovoljno koncizan, dovoljno sažet da je mogao da se pripremi u raspoloživom vremenu. Činjenica za to su i duge detaljne diskusije koje smo imali prilike da čujemo danas. Toliko na temu rokova i hitnosti.
Što se tiče svih drugih zamerki, a mislim da su se pre svega odnosile na neke članove Zakona o legalizaciji i ovih drugih zakona, koji nisu predmet ovih predloženih izmena, imali smo prilike da čujemo danas, upravo se i radi na tome. Dakle, upravo se radi na pripremi novog zakonskog rešenja koje treba da pokrije problematiku legalizacije.
Mislim da je veliko interesovanje za druge članove, druge delove ovog postojećeg zakonskog rešenja izvanredan osnov da svi zajedno pokažemo visok nivo interesovanja i za to novo okvirno zakonsko rešenje koje očekujemo uskoro pred nama.
Na kraju, s obzirom da nije bilo potrebe da izvedemo bilo kakav drugi zaključak na temu kako će se postaviti kolege narodni poslanici po pitanju samog glasanja, jer, koliko smo čuli, niko ne spori potrebu da se eliminiše šteta koja bi eventualno nastala po građane u slučaju jednog zakona, odnosno niko ne spori korisnost predloženih rešenja kada je reč o izmenama Zakona o tužilaštvu i o sudijama, izražavam ovom prilikom svoje duboko uverenje da ćemo postići maksimalnu širinu konsenzusa, zajedničke volje i postupiti na identičan način svi mi koji smo danas ovde u ulozi narodnih predstavnika, odnosno da ćemo jednoglasno podržati predložena rešenja ne samo zato što je prirodno da se to desi, s obzirom na ovakvu materiju, nego i zato što je to dobro čak i onda kada neko želi da napravi rezervu i da prikaže bilo kakvu razliku između opozicije i vlasti. Što ranije, dame i gospodo, uđemo u situaciju da svi zajedno podržavamo rešenja koja su dobra za celo društvo, mislim da je jasno, to će ranije početi da biva bolje i samom društvu kome pripadamo. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem gospođo predsednice.

Želeo bih da samo kratko sumiramo današnju raspravu, da se ujedno i zahvalim uvaženim kolegama na vrlo konstruktivnom pristupu danas. Svakako mislim da kolege koje su trenutno u sali, ali i onima koji trenutno tu nisu, na postupku, ako je to njihov način da uz ipak malo teatralnosti za javnu scenu, pomognu da ova rasprava završi u konstruktivnom tonu.

Verujem da smo odagnali sve eventualne rezerve i nedoumice koje su bile pokrenute danas po pitanju nekih pojedinačnih rešenja i ponavljam, uverenje koje sam istakao na početku današnje rasprave da ćemo ipak u danu za glasanje svi u ovoj sali zdušno podržati sva predložena rešenja iz dobrih razloga koje smo čuli danas više puta. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ne prihvatam dobijena obrazloženja ni u današnjim javnim obrazloženjima, ni u obrazloženjima koje smo dobili napismeno pred početak sednice, kao dovoljno dobra da bismo uvažili predlog da se amandmani prihvate. Pri tom, govorim o amandmanu kojim se trenutno bavimo, ali i o čitavom setu amandmana koji su pripremljeni i obrazloženi na identičan način, iz jednostavnog razloga što, ujedno i odgovaram na pitanje šta je to dovoljno obrazloženje – dovoljno bi bilo bilo šta sem nule.
Dakle, obrazloženje koje smo dobili opet je, a o tome smo već razgovarali na prethodnim sednicama, vrlo opšteg karaktera, vrlo suštinsko, a ne bavi se konkretnim članovima, ne bavi se konkretnom materijom koja je u zakonu zapisana. Uopšte, generalno, generičko, do te mere da komentariše neki drugi zakon obrazlažući zašto neki član ovog zakona ne treba da ostane u obliku kako je to formirao predlagač. Opšte generalno i generičko u toj meri da tvrdi da se određena politika sprovodi ili ne sprovodi, pa zbog toga materija zapisana u konkretnom članu zakona ne treba da bude prihvaćena. Opšte i generičko u toj meri da se ne vodi računa ni o tome da li je usaglašena izjavna rečenica koja se prosto prepisuje iz jednog u drugo obrazloženje amandmana sa onim što se u konkretnim članovima ovog predloženog zakona i nalazi.
Izvanredan primer predstavlja upravo primer koji je iznela koleginica Vlahović – da mi u pismenom obrazloženju čujemo jedno, a onda u usmenom obrazloženju nešto potpuno drugo. Nažalost, to je pokazatelj ozbiljnosti kojom se pristupa ovom poslu, a u određenoj meri i pokazatelj zainteresovanosti predlagača amandmana za ono što je tema konkretnih članova u konkretnom zakonu.
Moram da konstatujem da ovakav nivo pristupa zaista ne pruža drugu mogućnost do da ipak pažnju fokusiramo na one predloge i ona ponuđena rešenja kojima se nudi nešto konkretno kao posledica, nešto konkretno kao novo rešenje, nešto konkretno kao nova materija ili novi kvalitet, a ne, nažalost, kao što smo bili u prilici da zaključimo i u prethodnim situacijama ove vrste sa kojima smo se susretali u ovom domu, puku priliku da se privuče pažnja i da se zasluži malo medijskog prostora. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Pridružujem se ocenama da ne treba da prihvatimo amandman koncipiran na ovaj način. Mislim da smo razloge za ovaj stav čuli vrlo jasno. Primer koji se tiče medicinske prakse direktno daje odgovor na pitanje koje su to situacije u kojima bi zaista bilo neophodno, ne samo zbog toga što je reč o stavu međunarodne organizacije, već i zbog toga što je reč o potrebi prakse, da se zaista izdvoji situacija u kojoj figuriše postojanje ili ne postojanje namere.
Naime, primer koji smo imali prilike da čujemo, a koji se tiče medicinskog tretmana sportskog radnika ili primer da dolazi do prisustva određenih supstanci u organizmu kod sportiste, da se to adekvatnim testom utvrdi, predstavlja faktičku situaciju. Ako bismo ostavili formulaciju da je neko oslobođen odgovornosti samo tako što će dokazati da nije kriv, a imamo faktički dokaz da su određene supstance pronađene, da li se onda njegova pozicija svodi na nezahvalnu ulogu nekoga da dokazuje da nije tačan rezultat testa, koji je crno na belo tačan? Ovde igra nešto drugo, da li je postojala namera. Jedan primer ste čuli. Drugi primer. Dolazi do intoksikacije kroz, recimo, ishranu koju je obezbedio neko ko je član stručnog štaba koji se brine o sportisti. Bez ikakvog znanja tog sportiste, bez ikakve želje da dođe u takvu situaciju i u situaciju u kojoj sam sportista nije u mogućnosti da prati i, samim tim što je savestan i vodi računa, utvrdi na vreme, blagovremeno reaguje, recimo, hranu odbije.
Imali smo pitanje – kako se onda utvrđuje odsustvo namere? Vrlo jednostavno. Mislim da nije teško zamisliti postupak, gde nakon što je utvrđeno da je kroz ishranu došlo do ulaska određenih supstanci u organizam, onaj ko je, recimo, za obezbeđenje te ishrane zadužen preuzme odgovornost, da kaže – da, dogodilo se to i to. Zbog toga je kontekst i prilika ono što bi u takvoj situaciji, iako je definitivno nekim testovima utvrđeno prisustvo nekih supstanci u organizmu, zapravo bilo olakšavajuća okolnost po sportskog radnika, čak i okolnost koja bi ga lišila krivice, što bi u takvoj situaciji bilo pravedno. Hvala najlepše.

Zahvaljujem, vrlo ću kratko.
Pridružujem se predlogu da se ovaj amandman odbije i ujedno zahvaljujem kolegi Đurišiću na vrlo iscrpnom obrazloženju zašto je na ovaj način koncipiran amandman loše postavljen. Suština nedostatka jeste u kontekstu koji je propušten. Početak člana 40. jasno kaže da se ove propisane predložene novčane kazne odnose na sportske asocijacije, sportske organizacije i druga pravna lica. Tu je suštinska razlika u odnosu na predviđene kazne u članu 39, kojim se, kao što smo čuli danas, utvrđuje određena ekvivalencija između dela koja su predmet ovog zakona i uživanja opojnih droga.
Dakle, član 39. odnosi se na proizvođače, na dilere i na njihove saradnike, a članom 40, ukoliko se utvrdi odgovornost organizacija, uvodi se i način da te organizacije budu sankcionisane za utvrđenu odgovornost, a to je novčanom kaznom. To je ujedno i dobar razlog da zadržimo ovakvo zakonsko rešenje kao što ga je predložila Vlada, odnosno da uz predložene kazne za fizička lica koja počine krivično delo, prekršaj, možemo da kaznimo i organizaciju koja je bila dužna da se stara da se pod njenim okriljem takve stvari ne dešavaju. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, prihvatam obrazloženje koje smo dobili od strane Vlade i slažem se sa predloženim zaključkom, da amandman ovako koncipiran u ovom trenutku ne treba da bude prihvaćen iz razloga koji su navedeni.
Iako moram da primetim, primećujem na osnovu dosadašnjeg toka diskusije, da je na ovaj način formiran amandman, možda zapravo samo povod da se neke teme kojima definitivno nije ovo mesto i danas ponovo nađu na dnevnom redu, da tako kažem, ali hajde da probamo da se držimo konkretno predloženog amandmana, rešenja koja proističu iz njega, ako sam u ovom prvobitnom sudu negde pogrešio, mogu da se izvinim čak i u napred.
Dakle, kada je reč o predloženom amandmanu, dobili smo obrazloženje da su razlozi pre svega tehnički i mislim da tom obrazloženju niko ovde, uključujući ni vlast ni opoziciju ni predlagača amandmana nema šta da doda. Mi se slažemo da je član 4. zakona mesto na kome se definišu principi i u to nije teško da se uveri svako ko želi. Član 4. postojećeg zakona zaista nosi naslov – Principi visokog obrazovanja.
Dakle, svakom principu, uključujući i princip čestitosti, uključujući i akademski, svakako jeste mesto sam član 4. Ukoliko se postavlja pitanje – a zašto onda sada u članu 6. posebno ističem otvorenost? Prvo, treba da primetimo da to, da otvorenost jeste jedan od principa koji je definisan, zaveden u članu 4.
Dakle, principima je mesto član 4, a daću sebi konfor da protumačim ovo rešenje člana 6, otvorenost je ovde samo dodatno i posebno istaknuta. Zašto dodatno i zašto posebno, primetio sam ne samo u pismenom obrazloženju ovog amandmana, nego još nekih koji se odnose na isti član, da predlagači propuštaju da primete šta to tačno otvorenost predstavlja, šta znači, na šta se konkretno odnosi i zašto zaslužuje posebno mesto u zakonu.
Mislim da je lako pronaći odgovor i na to pitanje, pre svega kroz ovaj Zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Zašto kroz ovaj? Na više mesta, na pojedinačnim članovima, ovaj zakon potencira princip otvorenosti konkretnim merama, pa tako npr. nije teško pronaći odredbu kojom se uvodi obaveza da se kroz otvorenost, što znači obavezu, da se obezbedi informacija koja je od značaja za javnost, odnosno građane, ta informacija pruži, kao obaveza.
Primera radi, digitalni repozitorijum, tekstovi i teza, rešenja komisija, zajedno sa zaključcima. Primera radi, postoji obaveza da se da podatak o visini školarine i o načinima na koji je ta školarina izračunata, odnosno kako je vrednost uspostavljena. Primera radi, postoji obaveza da se javnost upozna sa godišnjim budžetom visokoškolske ustanove. Sve su to direktne posledice principa otvorenosti i mislim da je više nego jasno zašto on ovim predlogom zakona zaslužuje da bude posebno istaknut.
Mislim da sa druge strane, ako i zanemarimo da smo propustili da nešto čemu je mesto član 4. to i smestimo tamo, jer ipak je ovo Zakon o izmenama i dopunama Zakona. Dakle, ne možemo uticati na sve članove izvornog zakona. Šta ako ga potenciramo bez jasnog obrazloženja, šta to sa sobom povlači, kao što imamo slučaj kada je reč o principu otvorenosti. Mislim da onda ulazimo bespotrebno u sivu zonu, u zonu diskusija. Zašto se onda nešto potencira? Šta je razlog da se to čini? Da li smo dalje razrađivali to što smo želeli da istaknemo?
Predlagač amandmana to nije uradio, a mislim da vidim i zašto. Svoj stav zasnivam na pismenom obrazloženju kojim, da kažemo, kritikuje isticanje principa otvorenosti i smatra ga nedovoljno razrađenim i nedovoljno obrazloženim. Šta činimo postavljanjem nekog novog principa, neka to bude i princip akademske čestitosti, bez dalje razrade i dodatnog obrazloženja? Upravo ono na šta se predlagač amandmana sam poziva.
Da li time stvaramo konfuziju? To je nešto o čemu je trebao da razmišlja predlagač amandmana, ali smatram da nije nikakva šteta napravljena, naprotiv. Bili smo u prilici da čujemo da se i samo ministarstvo u potpunosti slaže, i ne samo ministarstvo, nikoga u ovoj sali nećete čuti da ima bilo što protiv čestitosti, uključujem još jednom i akademsku.
Za sve postoji način, a taj način je priprema kompletno novog zakona o visokom obrazovanju, za koji se još jednom svi ovde slažemo da treba da bude izrađen i sa velikim zadovoljstvom, cenim, narodni poslanici će u ovom visokom Domu dati svoj doprinos na pripremi tog zakonskog rešenja.
Iz navedenih razloga, još jednom, smatram da nema nikakvog razloga da ne prihvatimo predloženo rešenje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, sa prihvaćenim rešenjima u ovom trenutku i da svim snagama zajednički radimo na tome da se napravi novo, sveobuhvatnije i celovitije rešenje, koje će svakako uključiti sve ono oko čega se danas slažemo, ali prosto Zakon o izmenama i dopunama zakona nije način da bude uvedeno. Hvala.

Gospodine predsedavajući, potpuno sam saglasan sa vašom poslednjom napomenom sa vaše strane. Želeo sam da vam se zahvalim što ste mi preneli da u akademskoj čestitosti nema ništa nerazumljivo i sporno. Sa time se svakako slažem, kako ja verujem tako i svaki narodni poslanik ovde.
Ukazujem ovom prilikom na tužnu činjenicu da jako dugo, praktično od momenta kada ste mi to preneli, a tome ima više od sat – sat i po, od strane predlagača ovog amandmana i narodnih poslanika koji amandman zastupaju i brane, nismo čuli ni jedan jedini novi razlog u svrhu komentara ili pružanja kontra argumenata o onome što smo danas kazali u raspravi, po amandmanu konkretno, u onome što je iznelo ministarstvo po amandmanu konkretno i u onome što je odgovor Vlade po amandmanu konkretno.
Naprotiv, predlagač amandmana je u svojevrsnoj replici, ali i u svemu onome što se dešavalo kasnije zapravo potvrdio onu moju nedoumicu na samom početku današnjeg zasedanja – šta je osnovni motiv na ovaj način napisanog amandmana? Pošto je to tako i pošto mi je time dao za pravo, ovom prilikom povlačim ono na čistu dobru volju i poverenje dato, malo izvinjenje unapred. Davši mi za pravo, pokazuje da nikakvo izvinjenje te vrste zapravo nije zaslužio, a pošto ne pokazuje interesovanje za sam amandman, već za sve ono za šta sam se nadao da zapravo možda neće želeti da čini i radi danas, pozivam narodne poslanike da pošto smo već izneli svu argumentaciju po amandmanu, konkretno, nastavimo sa raspravom u današnjoj sednici. Hvala.

Dakle, pozivam još jednom da se ovaj amandman odbije iz razloga koje smo već apsolvirali danas, iz razloga s kojima  se, verujem i predlagač amandmana zapravo slaže svesno ili ne. To smo imali prilike da čujemo kada smo napomenuli da se uvođenje novih principa vrši u članu 4, a da se oni kasnije adresiraju u narednim članovima kao što sada reč u članu 6. tek na osnovu uvođenja kroz član 4.
Mislim da je to više nego jasno. Dodatno u ovom slučaju, slučaju ovog amandmana imam ličnu primedbu zato što se ovim predlogom amandmana izbacuje načelo otvorenosti onako kako je istaknuto dodatno u članu 6. za koji smatram da postoji mesto u ovom zakona iz razloga o kojima je takođe danas bilo reči.
Za sam kraj, što se tiče iznetih zebnji, da se na bilo koji način zapravo danas onemogućava da određeni etički standardi nađu svoje mesto u zakonu, moram da napomenem da i to takođe ne stoji. Ova problematika je regulisana u jednom od članova zakona, mislim da je reč o članu koji se tiče stručnih organa na visokoškolskim ustanovama. Verujem da je reč o članu 55. i da će sve potrebno na zadatu temu zainteresovani poslanici naći u poslednjem članu ovog člana gde se to pitanje tretira. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, diskusiju predlagača amandmana ovom prilikom nisam shvatio toliko kao insistiranje na samom amandmanu i njegovom usvajanju, već više kao priliku da se iskaže briga za određenu problematiku.
Inače, verujem da smo postigli vrlo visok stepen saglasnosti na Odboru za obrazovanje i na javnom slušanju i na prethodnoj sednici i zajedno sa vama iz Ministarstva usaglasili da postoji želja svih nas u čitavom našem društvu da se obezbedi članstvo u međunarodnim institucijama za sva naša merodavna tela, da to uopšte nije sporno, niti može biti.
Ovde je konkretno reč o jednom argumentu koji niko, uključujući i predlagača amandmana, ne samo ovog, svih amandmana na ovaj član, zapravo nisu osporili ni u jednom momentu, a to je argument Vlade da treba voditi računa o zakonu kojim se uređuje budžetski sistem. Niko to nije osporio. Naprotiv, neki predlagači nekih od amandmana na ovaj član zakona su se sa time potpuno usaglasili. Ako smo toga svi međusobno svesni, mislim da je ovde situacija više nego jasna i da je jasno da se ovakvim amandmanskim pristupom neće promeniti situaciju, odnosno da postoji obaveza da postupimo na određeni način. To je više nego jasno.
Jednu napomenu dodatno bih morao da dam. Osećam potrebu da to učinim. To su komentari koji govore u smeru eventualnih opasnosti da se ugrozi naše članstvo u tim međunarodnim institucijama.
Konkretno, mi smo razgovarali na tu temu na javnom slušanju organizovanom u ovom visokom domu i tada se po prvi put pojavio komentar ove vrste dobijen od strane Komisije za akreditaciju i procenu kvaliteta. Moram da kažem, napominjem još jednom, da tada nismo dobili ni jedan argument koji govori u prilog eventualnoj ugroženosti stanja u jednom od tih udruženja od strane drugog udruženja. Dobili smo samo dve preporuke, odnosno dva predloga za izmenu našeg zakona, a do dana današnjeg, iako smo to eksplicitno tražili, nismo dobili neku eksplicitnu potvrdu, jer je reč o preporukama koje su obavezujućeg karaktera ili o prostim preporukama, željama, glasnim razmišljanjima, kako bi situacija mogla da bude učinjena boljom.
Juče smo još jednom finalno, za informaciju naše javnosti, razgovarali na ovu temu na sednici nadležnog skupštinskog odbora i verujem zajednički i dobili odgovor da, kako stvari stoje po informacijama kojima se zvanično raspolaže, zapravo ništa nije hitno i ništa nije u fazi da je neposredno ugrožen status. Ako je tako, verujem da imamo vremena da radeći na novom zakonu, celovitom zakonu o kome je bilo mnogo reči ovih dana i verujem da će ga tek biti u vremenu pred nama, zajednički rešimo ovo pitanje na najbolji mogući način. Hvala vam najlepše.