Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 sati.
Sada određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 15.00 sati.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao diskusije nekih svojih kolega i mislim da niko ne shvata ozbiljnost rada ovakve jedne Komisije. Ne samo ozbiljnost, nego i važnost, jer uvek ćemo moći da se baziramo na tome da je to u svrhu zaštite potrošača, borba protiv monopola, kartela i da u suštini utiče na životni standard i građana. Sve je to tačno. Neću opšte o tome da polemišem, ali je važnost u tome da utiče na sve privredne tokove u Republici Srbiji, u jednoj državi. Koliko god to nekima izgleda nevažno, ne bitno, ja samo mogu da vas podsetim na loša iskustva iz Republike Srbije kada nismo imali dovoljno dobru zakonsku regulativu i kada je rad ovakvih regulatornih tela bio na početku ili jednostavno zakonska regulativa sa kojom smo raspolagali nije odgovarala trenutnoj ekonomskoj situaciji koja je bila u državi.

Po meni, trebalo je pre osnovati ovakvu jednu komisiju, nego započeti postupak privatizacije društvenog sektora. To odmah da raščistimo. Mnogi se zalažu za privatizaciju, nikoga nisam čuo da govori protiv privatizacije. Izbegli bismo mnoge ružne stvari koje su nam se desile, ne samo ružne, nego i jako loše, i ne bismo imali tako ozbiljne posledice, kao što je bila svetska ekonomska kriza od 2008. do 2012, 2013. godine, dokle je bila na vrhuncu, i uopšte ne bismo bili u situaciji da grupa mangupa, iskorišćavajući nedostatak zakonske regulative i koristeći činjenicu da su tada državu vodili neodgovorni, a bogami i korumpirani političari, dođe do enormnog bogatstva i, ne samo upropastila državu, nego svakog građanina pojedinačno, i to na više načina, kroz zatvaranje preduzeća koja su bila predmet privatizacije, kroz preduzeća u restrukturiranju, kroz razna preduzeća koja su se bavila uslugom, kroz cene kapitala u Republici Srbiji i na kraju inflaciju i gubitak vrednosti nacionalne valute.

(Milorad Mirčić: Tema.)

To da govorimo o temi, biće nekima jasno. Da su znali ranije možda bi drugačije odredile svoje političke diskusije.

Još 2005. godine započeta je jedna od kriminalnih aktivnosti u Republici Srbiji. Tada je već počeo da postoji lanac maloprodajni, koji se zvao, čini mi se, „Tempo“ u vlasništvu „Delta kompanije“, odnosno gospodina Miroslava Miškovića. Sada ga zovem gospodinom, kasnije ću da mu dam i pravi nadimak.

Počeli su da otvaraju formate velike trgovinske formate, pogotovo u velikim gradovima. Tu su učestvovali sa nekom konkurentskom cenom da bi 2004. godine, odnosno 2005. godine započeli jedan ozbiljan projekat preuzimanja jednog ozbiljnog trgovinskog lanca koji se zvao „Maksi“. Tada, koliko je meni poznato zakon još nije ni stupio u primenu, jer je bio u početku primene, Komisija je možda i bila osnovana ne sećam se ima malo više od desetak godina, skoro 15, je jedino regulatorno telo koje to preuzimanje regulisalo bila je Komisija za hartije od vrednosti i niko više, apsolutno nijedno regulatorno telo.

Dešava se razni sumnjivi transakcijama otkupom akcija od malih vlasnika itd, da je u jednom trenutku u jednom procesu, koji je bio po meni nezakonit i koji je dan danas sumnjiv, i o kome tadašnji direktor „C marketa“ Radulović je mogao to da ispriča, ali očigledno je prvo sklonjen u Španiju, a kada je sve bilo kasno, kada je bio ozbiljno bolestan mogao je da se vrati u Srbiju, došlo je do preuzimanja „Maksija“. To već sa lancem maloprodajni koji ima „Tempo“ postaje ozbiljno pokriven od tržište Republike Srbije.

I, sada možemo da pričamo o monopolima po pitanju prodaje robe - biće prodavana po ovoj ceni, po onoj ceni itd. Međutim, isto tako važno jeste kako je roba nabavljana, jer kada imate monopol na maloprodaji vi ostvarujete monopol i kod svih dobavljača, bez obzira da li su oni uvoznici, posrednici na domaćem tržištu ili domaći proizvođači.

U jednoj takvoj situaciji taj novi lanac koji potpuno kontroliše „Delta“ počinje da usisava kapital čitave privrede Republike Srbije, svakog dobavljača, svakog uvoznika i to tako što iskorišćavajući svoj monopolski položaj na tržištu uslovljava dobavljača cenom, rokovima i drugim naknadama da bi prodavao njegovu robu. To je išlo čak dotle da je uslovljavao dobavljača da posebno zakupi mesto na rafu na kome bi prodavao svoju robu tzv. pozicioniranje robe, a to se zove reket, jer usluga trgovine to ne podrazumeva.

Pošto je to jedan fin uspešan biznismen, a po meni najobičniji špekulant i mangup, ne samo da nije poštovao inače već reketaške uslove koje je postavljao svojim dobavljačima, nastavio je da ih ucenjuje i u daljem poslovanju, a to je da iako je dobio ekskluzivne rokove od neplaćanja 90, 120, 180 dana robu nije plaćao. Preko sudova se jako dobro štitio da ne može da bude predmet sudskog izvršenja i u svemu tome isisavao je kapital svih preduzeća, puštao ga u svoj dalji obrt da obogaćuje svoju kompaniju, a dobavljače …

(Poslanici SRS dobacuju.)

Jel to dobacuju branitelji lika i dela Miroslava Miškovića? Ja mislim da oni dobacuju.

Znači, dobavljači su morali gubitke, odnosno sredstva koja su upotrebili za nabavku robe i prodaje te iste robe kompaniji „Delta“ da nadoknađuju kod poslovnih banaka. Treba da govorimo koje su banke bile tada na tržištu? Malo smo se igrali – uzimala davala.

U tom isisavanju kapitala to su bile posledice samo za dobavljače. Sada dolazimo do posledica za čitavu državu. Kad tad je morao tu robu i da plati. Sada pazite, kada obeća da plati nekoliko dana pre toga ide profaktura kompanije, ćerke koja se nalazi najčešće u Rumuniji, Bugarskoj, na Sejšelima ili na Kipru, za uvoz roba i usluga. Isporučuje se poslovnim bankama i na osnovu te profakture, pričam o velikim vrednostima, nekoliko desetina miliona evra, dolazi do pada nacionalne valute. Kupuje stranu valutu novcem svojih dobavljača kojima ne plaća više od pola godine.

Tada je na udaru svaki građanin Republike Srbije jer kroz gubitak vrednosti nacionalne valute gubi i on deo svog životnog standarda.

(Poslanici SRS dobacuju.)

Kasnije dobavljači, pošto su se zaduživali u kreditima koji su im bili indeksirani u stranim valutama vraćaju rate kredita koje su bile mnogo skuplje nego pre te operacije koju je pravio Mišković i „Delta kompanija“.

Da bi uvećao svoju vrednost, svoje kompanije, odnosno trgovinskog lanca jer je planirao da se toga pre ili kasnije oslobodi, kreće u postupak prodaje kapitala, ali da bi kapital bio što bolje prodat morao je da se izmeni Zakon o trgovini i po tom zakonu morala je da se napravi studija o proceni uticaja na konkurenciju ukoliko su trgovinski formati veći, čini mi se, od 500 kvadrata, ne sećam se, davno je to bilo.

Znači, čak i da je neko hteo da konkuriše „Delti“ ili „Maksiju“, kako god, nije bio u mogućnosti jer bi uvek ta studija bila nepovoljna po tog novog investitora. Kada je to prodao „Delezu“, znate šta je bilo sa zakonom? Promenjen je. Vraćen je kao da ta obaveza ne postoji.

Da bi se zaštitio od nezakonitog iznošenja deviznih sredstava iz države 2010. godine, čini mi se da je to baš ta godina kad je „Maksi“ prodat, menja se Zakon o deviznom poslovanju, po kome vi za plaćeni uvoz robe i usluga nikada ne morate da izvršite ni uvoz robe, ni uvoz usluge, niti da vratite devizna sredstva u državu. Toliko o tome koliko je rad jedne ovakve komisije važan. Ne zbog EU, nego zbog Srbije.

Voleo bih da pitam kolege poslanike iz bivšeg režima, sve su oni ovo znali, o svemu ovome ovde je bilo diskutovano, što su glasali za takve zakone? Što su amnestirali Miškovića za kriminal koji je napravio, ne samo prema državi, nego prema svakom građaninu Republike Srbije? Ili su u tome zajedno učestvovali, zajedno sa Tadićem, zajedno sa Đilasom, zajedno sa Bojanom Pajtićem i svim ostalima i nije im bilo uopšte stalo ni do države, ni do građana.

Mi ćemo podržati izveštaj o radu Komisije zato što smatramo da Komisija ima rezultate, da treba da postoji, da to nije forma radi EU, nego da bi se regulisalo nešto u Republici Srbiji od čega imaju korist svi osim špekulanata i lopuža kakav je bio Mišković.

Nemojte meni da stavljate stvari u usta koje nikad nisam rekao, to odmah da raščistimo, kao što je i raščišćeno oko tog novca koji je dat Tomislavu Nikoliću. A to, ja postavljam drugo pitanje – jel amnestiralo nešto Miškovića da bude uhapšen i procesuiran? Bogami nije. Bogami nije ga amnestiralo, proveo je koliko, čini mi se pola godine u pritvoru i osuđen je prvostepeno i njegov sin je osuđen za utaju poreza i to na jako ozbiljne kazne, čini mi se da je tu bio i Milo Đurašković. Tako da, ništa mi ne dugujemo Miškoviću da bi ga štitili za onaj kriminal koji je pravio i za ono što može da se dokaže pred sudom i za šta je odgovarao. Ako neko drugi to nije radio, a mogao je, to pitanje postavite njima. Ali, SNS, Aleksandru Vučiću, bivšem predsedniku Republike Srbije Tomislavu Nikoliću, to ne možete da amputirate. Nikako. Znači, on je osuđen. Za nas je taj deo priče završen, proglašen je krivim, nije mu pomoglo ništa. Ne možete da potkupite ni SNS, ni rukovodstvo SNS.

Kolega, ipak ja biram društvo u kome ću da se nalazim, sa Miškovićem neću nikada u to budite sigurni. To o čemu je Mišković pisao, da je tako ne bi bio osuđen. Može on da napiše šta god hoće, može da kaže šta god hoće, on je odgovarao u skladu sa zakonom, procesuirali su ga nadležni državni organi, znači tužilaštvo i sud, a zasluga SNS je ta što tražimo od tužilaca i sudija samo da rade svoj posao, ništa više, što nisu smeli dok je bio bivši režim i što su počeli da zovu kad smo došli na vlast, šta da radimo po nekom predmetu, radite po zakonu i završite ga.

Da je Mišković bio u pravu i da je to istina, postoji više načina da se krivični postupak zaustavi. Jedan je abolicija, dok traje, drugi je pomilovanje. Tomislav Nikolić ni jedan od ova dva instituta nije upotrebio, tako da je Miškoviću baš nešto mnogo i ne verujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, neću se više javljati na repliku, jer neću više da učestvujem u tome. Nemam ja nikakav teret ni prošlosti, može neko da dobacuje, može da radi šta god hoće, može i da mrzi Tomislava Nikolića zato što je pobedio Borisa Tadića na predsedničkim izborima. E, izgleda mi da je cela ta srdžba to što je DS izgubila vlast pobedom Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Da li su neki tu izgubili novac, ja sad u to neću da ulazim. Niko to ne spori da je pobedom Tomislava Nikolića smenjena jedna loša, koruptivna garnitura i lopovska koja je vodila Srbiju do 2012. godine, kao što niko ne može da spori da reforme koje sprovodi Aleksandar Vučić jesu u korist države, jesu u korist građana Republike Srbije. Jeste i to da je trebalo hrabrosti sprovoditi te reforme, a ne samo pričati iz klupe. Jeste bila hrabrost i pustiti tužioce da rade svoj posao i da mangup kakav je bio Mišković odgovara pred sudom. Tu hrabrost neki drugi nisu imali i sad se prave važni da spominju Miškovića, kada su ćutali dok je on bio najmoćniji. Meni to ne mogu da prigovore, jer sam ga napadao i za „Delta elektro“ u Kragujevcu, što su neki tad ćutali i ućutkivali me da o tome ne govorim.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se ovde neke stvari iznose paušalno i lakomisleno. Prvo, kada su u pitanju preduzeća u restruktuiranju. Hajde da raščistimo kako su nastala ta preduzeća u restrukturiranju. Nastala su zato što su uglavnom raskidani privatizacioni ugovori, tako što su za vreme vlasti Vojislava Koštunice, DS i ostalih stranaka bivšeg režima, prodavani u bescenje, a onda imovina, koja je bila višestruko veća, vrednija nego cena po kojoj su kupili ta privredna društva, stavljena pod određene terete kod poslovnih banaka, a krediti koji su povlačeni završavali su kod drugih pravnih lica. Takvo stanje je zatečeno. Kasnije su raskidali ugovore o privatizaciji i vraćali upropašćena preduzeća državi. Pa, prihvatite odgovornost onih sa kojima ste bili na listi.

Nije tačno da se za nekoga nešto priprema, šminka, doteruje. Većina tih preduzeća u restruktuiranju, velika većina, posluje pozitivno, odnosno ne pravi više gubitke, a i one obaveze za koje oni nisu krivi, već privatizacioni vlasnik koji ih je vratio nazad, se otplaćuju, pa samim tim i vrednost tih preduzeća kada budu bila privatizovana, neće biti za 20% od knjigovodstvene vrednosti, pa ste imali situaciju da se manje plati preduzeće nego što ima novca na tekućem računu ili robe u magacinima, nego će biti po tržišnim vrednostima.

To što se toga i te priče tiče odmah da stavimo tačku na taj deo priče. Ono isto što se u ovoj diskusiji stalno provlači jeste da su privatizacije koje su urađene… Za razliku od ranijih privatizacija ove su urađene javno, transparentno i mogao je svako da učestvuje. Samo je problem što oni koji se žale na te privatizacije imali su nameru da opet za jeftin novac dođu do vredne imovine i tu imovinu rasprodaju, kao što je to bilo ranije. Nađite mi jedan jedini primer privatizacije do 2012. godine da je predmet privatizacije opstao, da dan danas živi. Nađite mi.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam, kolega.

Jedini koji je opstao je „Bambi“ Požarevac, ali on nije privatizovan ni po Vlahovićevom modelu, ni po Koštuničinom, ni po bilo kom drugom, nego po modelu, odnosno zakonu koji je tada napisala i predložila i ova Skupština usvojila od strane sadašnjeg guvernera Jorgovanke Tabaković. Samo je „Bambi“ opstao.

Ja sam kritikovao način na koji se privatizuju preduzeća, jer kada imate 20% od knjigovodstvene vrednosti početnu cenu, a knjigovodstvena vrednost je već pet puta manja od tržišne, onda nailazite na taj problem. Kad neko nešto plati onoliko koliko košta, on o tome vodi računa, neće da ga rasprodaje, jer mu se ne isplati, onda ulaže u njega da bi vratio svoj novac i zaradio još više. To su neki principi. Nadam se da se u tome slažemo.

Što se tiče RTB Bor, da li je trebao da ostane državi ili ne? Vreme će da pokaže. Samo mogu da vam kažem da otkad je došao kineski investitor, svi zaposleni u RTB Bor dobili su povećanje plata, i to ne malo, red je veličina od 15 do 25 hiljada dinara po zaposlenom. Niko nije otpušten, a imaju u planu još ljudi da zapošljavaju. Po meni je to uspešna privatizacija.

Da li država može tu da bude dobar poslodavac? Smatram da ne može. Jeste Bor nama važan zbog tog broja zaposlenih, ali ne možemo Bor da poredimo sa Javnim preduzećem Elektroprivreda Srbije koje je nacionalno dobro i koje treba da ostane u vlasništvu Republike Srbije. Reformisan, ali treba da ostane.

Što se tiče transfera prema nekim gradovima, pošto ste se i toga dotakli, samo da vam kažem, u vreme bivšeg režima transferi su bili nenamenski. Znači, trošilo se kako je ko stigao i kako je smatrao da mu treba, a efekti su bili nikakvi zato što je novac u najvećem broju slučajeva završavao u privatnim džepovima.

Kada su u pitanju namenski transferi, to je druga priča, to možete da potrošite samo za to i to i ni za šta više. To je velika razlika između onoga kako je bilo do 2012. godine i kako je sada. Da nije te razlike, ne bismo imali most koji košta 600-700 miliona evra i još uvek ne znamo koliko će da košta kada bude 100% vršio svoju funkciju koju ima.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima Pavle Petrović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, imamo jednu raspravu i ja se sa mnogim stvarima koje su rečene u toku rasprave ne bih složio.

Prvo, odmah bih skrenuo pažnju predstavnicima Fiskalnog saveta za procedure donošenja Zakona o budžetu. To su naše procedure i o našim procedurama mogu da govore samo narodni poslanici. To odmah da zaboravite.

E, sad, problem jeste u tome da je to došao neko ko nema pojma šta se dešavalo ranijih godina, pa da kaže nešto tako, ja bih prihvatio. Ali ste, isto tako, znali da su svi budžeti do 2017. godine donošeni uz prethodno mišljenje MMF, koje smo dobijali neposredno pred poslednje rokove za donošenje budžeta. I vi ste u tome svemu učestvovali i sve ste to znali. I onda kažete - trebali ste da usvojite Zakon o budžetu 10. januara, da bi poslanici mogli da ga razgledaju 15-20 dana, kažete da toliko njima treba. Šta će, da ulaze u analitiku? Najvažnija su prihodna i rashodna strana. To je ceo budžet, ostalo su diskreciona prava Vlade, koja traži da joj da saglasnost Narodna skupština. I ono na šta treba da se obrati pažnja jeste opet u toj analitici, na sedam ili osam stvari i to je to.

Ali, znali ste da predlog zakona o budžetu može da bude utvrđen posle davanja mišljenja MMF-a, da bude upućen u skupštinsku proceduru i da zbog budžetskih korisnika mora da bude završen pre 23-24. decembra, naročito zbog toga što po tom zakonu o budžetu imate transferna sredstva jedinicama lokalnih samouprava, koje takođe trebaju svoje budžete da donesu na osnovu našeg budžeta i sredstava koje budemo opredelili. Sve su to povezane stvari.

Drugo, kada je u pitanju MMF i ono za šta smo stalno optuživani, jeste da mi njih slušamo, izvršavamo njihova naređenja. Doduše, ne od vas, kolege, nego od kolega poslanika. Mogu odmah da kažem da je to ili zlonamerno rečeno, ali i da je potpuno netačno.

Mi smo Zakon o budžetu pisali i donosili onako kako je to bilo najbolje za Srbiju. Održivost budžeta, znači, jednog plana trošenja finansijskih sredstava, cenio je MMF, nije davao saglasnost, nego uslovljavao, cenio. Na osnovu te ocene koju je davao MMF, mi smo dobijali mogućnost da na jeftiniji način servisiramo obaveze koje smo imali prema bankama i drugim finansijskim organizacijama kojima se Republika Srbija zaduživala do 2012. godine. Da nismo to radili, niko ne bi verovao u rezultate sprovedenih reformi, pa bismo verovatno i dan-danas bili pod merama, i to onim oštrim merama fiskalne konsolidacije, zato što sve što god se uradi dobro u ovoj Srbiji mora neko da negira, pa negira to na najbrutalniji i najstrašniji način. Prihvatam da to radi ovde u Narodnoj skupštini, ali ne prihvatam da radi na drugim mestima, ako predstavlja državni organ. I tu dolazimo do srži problema, uopšte kada je Fiskalni savet u pitanju.

Imali smo dva zaista zanimljiva radna dokumenta, čija je prezentacija bila, zamislite molim vas, na Kopaonik biznis forumu, gde su predstavnici Fiskalnog saveta iznosili neke svoje stavove za koje ja zaista neću da ulazim u njihovu verodostojnost, ali bih zamolio da kada se pojave tamo znaju da rade za državu Srbiju, da za svoj rad odgovaraju Narodnoj skupštini, a da njihove privatne ili neke druge impresije ne mogu kao članovi Fiskalnog saveta da iznose na drugim mestima, osim u Narodnoj skupštini.

Evo jedan jako zanimljiv tekst, da se snažan rast zaposlenosti uz spor rast proizvodnje nije ni desio, pouzdano dovodi se u pitanje pouzdanost ankete o radnoj snazi. Znate, ne bih ja tu imao ništa protiv da to kažete ovde, evo ništa vam ovde nije zabranjeno, samo tada može neko i da vam odgovori, da dovede u pitanje i vaše analize i vaš rad i sve ostalo, ali ljudi, vi odlazite na Biznis forum na Kopaoniku, koji organizuje onaj, jedan od tvoraca propasti srpske privrede, Vlahović, koji je započeo te loše privatizacije i koji je debelo odgovoran, ako ne direktno onda moralno za sve ono što ih je snašlo, što nas je snašlo do 2012, 2013. pa sve do 2016. godine.)

(Mihailo Jokić: I uzimao 5%.)

Neću da govorim o tome koliko je uzimao.

Pa su tamo pozvani strani ambasadori, pa su između ostalog pozvani i neki privrednici, domaći. Odlično. Pozvani su i strani.

Vi sad tamo kažete – podaci koje daje država Republika Srbija nisu tačni. Pa, to kažite kao Pavle, ali kao predsednik Fiskalnog saveta, e, to ne možete. Da nemate težinu koju vam daje država, nego vašu samo intelektualno i naučnu i ništa više, pa koliko vredite, toliko će i da vam veruju.

Kad su iznosili ovde mnogo podataka koji idu u prilog da Vlada Republike Srbije, predsednik Republike Srbije iznose neistine, ja se samo pitam – a kako to 2012. godine 60 i preko 60% penzionog fonda se punilo iz budžeta Republike Srbije, a danas manje od 40%? Gde je ta finansijska razlika sada nastala? Ko je to odjednom počeo da puni budžet Republike Srbije, odnosno Fond penzijskog i invalidskog osiguranja? Što taj podatak niste izneli, da je i on, recimo, začuđujući?

Što ne postavite pitanje da, možda, smo imali zaposlene koji su pravno bili nevidljivi i nisu ostvarivali svoja prava i da smo primenom zakona naterali poslodavce da ih prijavljuju? Da li je to mogla da bude jedna od teorija? Mogla je, a što nije? Pa, zato što treba ružno pričati o svojoj državi pred stranim ambasadorima. Ne znam zašto? Mislite da će više da vas vole? Neće. Da vas cene? Budite sigurni da vas posle toga ne cene ni malo, jer oni to svojim državama ne bi radili. Ili, samo jedan kao podatak, o ovome možemo čitavu jednu temu i diskusiju da sprovedemo.

Druga, isto, „Biznis forum“ Kopaonik. Kaže ovako - prijavljuje se, pa između ostalog se kaže, pazite ovo, na međunarodnom privatnom savetovanju, privatnom. Kaže ovako – zemlje centralne i istočne Evrope su prethodne decenije imale osetno brži privredni rast u odnosu na Srbiju, pa su u ekonomskom razvoju dodatno odmakle, BDP po stanovniku Srbije je bio na početku decenije na nivou od oko 62% proseka zemalja centralne i istočne Evrope, a od 2017. godine pao je na ispod 55%. Između ostalog, navodi se da je jedan od razloga zašto Republika Srbija ima taj zaostatak, to da je i nedostatak da poseduje hroničan nedostatak vladavine prava i da je konstantno prisutna korupcija. To se kaže, koje godine, samo da vidim, 2018. godine, pretpostavljam, pošto je ovo 2017. godina bila. Mart 2019. godine. Uh, još crnje i gore.

Što niste označili i onih 3,4% minus BDP-a za vreme ove lopovske vlasti pre nas, godine 2009? Što niste ušli u analizu?

Kaže - ne postoji poverenje u državne institucije. Pa, ko je to nepoverenje napravio? Kad je to počelo?

Kažete – nedostaje domaćih investitora i subvencija koje bi se davale njima. To je isto tema o kojoj bih mogao danima da pričam. Ali, znate zašto? Vama je to možda smešno. Znate li koliko je domaćih investitora do 2012. godine pobeglo iz Srbije, pravih investitora, koji su imali fabrike? Nisu preprodavali kao Mišković prodavnice, koji su imali proizvodnju, pobegli su iz Srbije do 2012. godine. Prodali „Delezu“ i to knjiže kao investiciju, a to kako je privatizovan „Maksi“, to tek da ne pričam, tadašnji „C-market“. I da ne ulazim u sve ostale podatke.

E, sad, vi meni recite kakva je naša startna osnova kada većina investitora, a svi su ozbiljni ljudi, znaju da smo do 2012. godine, da je naša nacionalna valuta izgubila 50% vrednosti? Mislite da ne znaju? Jako dobro mislite. Sada, šta misle ti strani investitori, ili domaći, domaći pogotovo, o nama, kada znaju da je inflacija do 2012. godine se kretala u rasponu od 9,5% do 14%?

Kad pričate o korupciji, borba protiv korupcije je sistemska. Ne može se rešavati ni pojedinačnim hapšenjima, ni pojedinačnim potezima. Setite se samo štrajka u Republičkom geodetskom zavodu, koji još traje. Znate li šta je razlog? Što ne mogu više da uzimaju novac od stranaka u postupku. To je sistemski rešeno. Više ne zavisi ništa od njih. Stranka dođe, preda dokumentaciju, može i kod notara, postupak prvostepeni se započne, u roku od 30 dana mora da bude završen. To je kraj priče. A sad ne daju građanima da uđu da predaju dokumentaciju, ili valjda treba i tu, da bi ušli, treba neko da ih časti. Pa, ko su ti ljudi? Kad su se oni navikli na takve stvari? Sigurno nisu 2013, 2014. i 2015. godine. Navikli su se pre dvadesetak godina.

Sad možemo da pričamo o mnogim temama i mnoge teme da otvaramo.

Još nešto, kad se merimo sa zemljama centralne i istočne Evrope, moram da postavim još jedno pitanje – jel oni imaju pristup fondovima EU? Svi do jednog. Ono što mi možemo preko predpristupnih fondova da apliciramo jeste nekih desetak procenata što oni mogu da uzmu kao članice EU. Pa, jesu li ta bespovratna sredstva značajna za rast njihovog BDP? Jesu, i to mnogo, da ga dupliraju, a mi moramo da se oslanjamo na sebe i svoje resurse i ni na koga više. I onda negiramo da smo, zato što smo morali da se oslanjamo samo na sebe i svoje resurse, imali rezultat.

Ne znam, čini mi se, hajde da ocrnimo sve što je dobro. Ja ne kažem da smo u svim oblastima uspeli, ali su napravljeni ozbiljni pomaci.

Kad kažete – realna domaća potrošnja. Znate, domaća potrošnja, životni standard može da se meri na nečemu koje neki zovu nauka, neki zovu metoda, statistika, ovako ili onako. Znate šta je po meni, evo, ja sam neuk, ne razumem se u te stvari, nijednu stvar od tih stvari ne razumem, a to je gužva na putevima. Vidim da se prvi put slažemo. Ali, ja to vidim po broju vozila koji su na putevima. To je meni neki reper. Kad čovek počne da sipa gorivo u automobil, da ode negde sa svojom porodicom na neki izlet, na neko letovanje, pa čak i da ih izvede u grad, u bioskop, znači da bolje živi, kvalitetnije.

Toga je sve više i više u Srbiji, i te vaše publikacije i sve drugo o čemu pričate nekako padaju u vodu. Mnogo toga još mora da se uradi, to je činjenica. Tek smo započeli postupak reformi, ali nemojte da nas poredite sa onima koji imaju mnogo više besplatnih para nego Srbija, koji nisu imali sankcije, koji nisu imali ratove, koji nisu imali atomsku bombu koja se zvala DOS, sada bivši režim. Ne krećete od nule, nego krećete iz minusa. To je velika razlika.

Pretpostavljam, neke od vas poznajem lično, da li volite Srbiju kao zemlju? Ja se nadam da volite. Zamislite, napravili ste nešto što će vam mnogi prebacivati čitavog života, da jedan deo svoje profesije u jednom trenutku niste hteli da uradite. Pričam o 2012. godini. Tada niste obavestili građane Srbije i Narodnu skupštinu u kakvom su stanju naše javne finansije. Izgovor je bio, razlog, prihvatam da je razlog, razlog je bio da niste hteli da se mešate u izborni proces koji je bio u toku. Da li je tako?

Zašto sam postavio pitanje da li volite Srbiju? Da su Boris Tadić, Dragan Đilas i ekipa tada pobedili na izborima, da li vi stvarno mislite da biste sedeli danas tu? Bili biste članovi Fiskalnog saveta, samo ne znam čega, jer su naše javne finansije bile takve da država ne bi ni postojala, da su ostali da vladaju još jednu godinu. Kada sledeći put pomislite da govorite ili naginjete ili napravite i kontra stranu, postavite pitanje – da li je baš to toliko loše da moram da radim protiv svojih građana i protiv svoje države zato što nekoga ne volim ili zato što se sa nečijom politikom ne slažem.

Odmah da postavimo stvari na svoje mesto. Žao mi je što sam vas naljutio. Nije mi to bila namera. Ovo je obična diskusija. Ovoga u Skupštini ima svakog dana.

Šta je Fiskalni savet? Prosto pitanje – šta je Fiskalni savet? Neko telo čija je uloga definisana Zakonom o budžetskom sistemu. Za koga radi Fiskalni savet? Za koga radi Fiskalni savet? Hoćete da vam kažem? Za Narodnu skupštinu. Ni za koga više. Vi ste naše sredstvo, oruđe, zovite kako god hoćete da nas izveštavate šta Vlada Republike Srbije radi sa javnim finansijama, a ne da se šetate po belom svetu. To je vaša uloga, zbog toga postojite, zbog toga ste osmišljeni.

Kada je u pitanju taj Biznis forum na Kopaoniku kažete – nije privatno. Pa jel Bečki ekonomski forum privatan? Jeste. Bio sam par put. Odu tamo i svako priča svoju priču. Svako hvali svoju firmu, kompaniju itd. I ovo je tamo. Bila je predsednica Vlade. Pričala je o rezultatima svoje Vlade. Nije pričala ništa loše o svojoj državi. Bio je predsednik Republike. Pričao je lepo o svojoj državi. Bila je guverner NBS. Pričala je lepo o svojoj državi. Samo ste vi otišli da pričate pred stranim ambasadorima i stranim investitorima i domaćim loše o svojoj državi. To pričajte ovde. Tu je mesto. Tu je istina.

U tome je razlika shvatanja vaše uloge. Nemate pravo da zloupotrebljavate funkciju na kojoj se nalazite i idete okolo i loše pričate.

Znači, ovde imate pravo da kritikujete i ministra i predsednika Vlade, sve osim poslanika. Možete da uđete u diskusiju sa njima. I guvernera imate pravo. Koga god poželite iz izvršne vlasti imate pravo da kritikujete, ali ne radite to na forumima koji nisu državni. To nemojte. To bi isto bilo kao kada je Vuk Jeremić odlazio u UN da priča loše o svojoj Srbiji. Vi želite takvu ulogu da imate? Želite da bude kao on?

Nemojte mi spočitavati da sam rekao ili želim nešto što ni u jednom trenutku meni nije palo na pamet. To što vi govorite da ja želim je tačno onoliko koliko vi od 2012. godine objavljujete svoje izveštaje na sajtu, čini mi se da ste to počeli da radite tek od 2014. godine. Toliko o tome.

(Pavle Petrović: Nije tačno.)

Sada mi recite, ja bih voleo da mi objasnite, tamo sede neki ljudi koji odlučuju hoće li da investiraju u Srbiju ili neće. Sede ambasadori koji treba da lobiraju kod svojih privrednika da te svoje privrednike dovedu u Srbiju, a vi tamo ispričate što ispričate i kažete - ja sam govorio istinu.

Prvo ja se ne slažem da je to istina, ali u redu. Ali, znate gde je mesto gde se taj problem rešava i gde je mesto dijaloga? Ovde. Ovde se donosi zakon. Ovde se utvrđuju strategije, ovde se na strategije daje saglasnost.

Pa umesto da ste pozvali koleginicu Tomić - ajmo da imamo jednu zajedničku sednicu Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu, Odbora za privredu pa da vidimo šta ćemo sa državom da uradimo, pa da pozovemo ministra finansija, pa da pozovemo ministra privrede, pa da sednemo sa njima da rešavamo probleme, ako postoje, u ovom obliku ili u onom, svejedno.

U tome je razlika. To morate da shvatite. Vaša primarna uloga jeste da u ime Narodne skupštine kontrolišete stanje javnih finansija u Republici Srbiji, nadgledate kako Vlada sprovodi svoju strategiju i o tome obaveštavate Narodnu skupštinu. Kada dođe do bitnih odstupanja da obavestite odmah Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava koji ima pravo da reaguje.

Kada budete tu svoju ulogu shvatili da ste vi sredstvo Narodne skupštine, a ne priča sama za sebe i da postojite radi sebe samih, onda možemo da razgovaramo.

Poštovani predsedniče Fiskalnog saveta, pročitajte član do kraja, nemojte to po pola. Zato imate te probleme sa poslanicima da vam ne veruju. Kaže ovako - Fiskalni savet je nezavisan državni organ, 2. stav člana 92a, pa kaže - za obavljanje poslova iz svoje nadležnosti Fiskalni savet je odgovoran Narodnoj skupštini.

Vi ste nezavisni prema izvršnoj vlasti, niste prema Narodnoj skupštini. Izbij te iz glave četvrtu granu vlasti, to ne postoji. Kaže ovako, čini mi se u članu 92ž, nisam baš siguran - Fiskalni savet obavlja sledeće zadatke, priprema mišljenja, nacrt fiskalne strategije, priprema... itd. Fiskalni savet podnosi iz analize iz stava 1. tačka 2) ovog člana Narodnoj skupštini u roku od 15 dana.

Sve što radite obaveštavate Narodnu skupštinu. Zato vam i kažem, nije tamo vama mesto, nego ovde. Mi ćemo vas vrlo rado kao predstavnika čak i ubaciti u delegaciju Narodne skupštine da idete na Kopaonik biznis forum, ali problemi se rešavaju ovde, ne tamo. Tamo se reklamira svako za sebe, problem je ovde, ovde se rešava. Tako da, zaboravite na te priče.

Ono što je najvažnije, vi kada kažete tamo nešto, ko će vama da odgovori? Najčešće niko. Ovde ako ste u pravu, pričaćemo da ste u pravu. Ako se ne slažemo, pričaćemo da se ne slažemo, iznosićemo kontra argumente. Šta god da bude, ne može da bude loše za državu, šta god da bude. Kada pričate jednostrano, bez odgovora, verujte mi to nikada ne može da bude dobro.

Nastavljamo sa radom.
Saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova.
Da li još neko od predstavnika poslaničkih grupa ili predsednika želi reč?
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite.