VEROLJUB ARSIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 28. avgusta 1969. godine. Živi u Požarevcu.

Srednju elektro-tehničku školu završio u Obrazovnom centru „13. oktobar“ u Kostolcu.

Od 1990. godine vršio je funkciju direktora DP „EMICK“ Kragujevac. Osnivač je i vlasnik PD D.O.O. „VECKO“ Požarevac.

Za narodnog poslanika biran je na izborima koji su održani 2000. godine, 2003. godine, 2007. godine, 2008. godine, 2012. godine, 2014. godine i 2016. godine. U devetom sazivu bio je na funkciji šefa poslaničke grupe, a u desetom (2014. - 2016.) i jedanaestom (2016. - 2020.) skupštinskom sazivu bio je na mestu potpredsenika Narodne skupštine.

Odlukom Predsedništva SNS od 28. februara 2012, Veroljub Arsić postavljen je za predsednika Okružnog odbora SNS-a za Braničevski okrug.

Govori engleski i ruski jezik.

Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. ponovo je izabran za narodnog poslanika. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 07.08.2020, 12:33

Osnovne informacije

Statistika

  • 25
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Treće vanredno zasedanje , 25.02.2021.

Dame i gospod narodni poslanici.

Kao što se često pomisli u našoj javnosti da je Komisija za zaštitu konkurencije ta koja ima primarnu ulogu da zaštiti krajnjeg potrošača od monopolskog položaja pojedinih učesnika u trgovini. Međutim, sama suština rada ove Komisije mnogo je ozbiljnija i dublja nego što to običan građanin može da pomisli, a verujem i većina nas narodnih poslanika jer je teško razumeti ko je sve posledice možemo da imamo u slučaju da Komisija ne radi svoj posao ili ne postoji. Ovde je reč o jednom jako važnom organu koji odgovara za svoj rad, pre svega Narodnoj skupštini. Mi kao narodni poslanici u obavezi smo da ukoliko taj organ radi kako treba, da uživa našu punu podršku i zaštitu od svega onoga što može da im se desi u njihovom radu.

Da li je uvek bilo baš tako? Pa, ne mogu da kažem da jeste. Često naši organi koje smo postavili da bi regulisali određena dešavanja u ekonomskom, političkom i svakom drugom životu Republike Srbije budu ometana u vršenju te svoje primarne funkcije. Pre svega, ako neko ima monopolski položaj na tržištu, nije samo pitanje po kojoj će ceni da pruža svoje usluge ili prodaje svoju robu i da na taj način štitimo krajnjeg potrošača, odnosno konzumenta robe i usluga, već ako neko ostvari taj monopolski položaj on počinje da kontroliše sve privredne tokove u Srbiji.

Na žalost, imamo jako bolna iskustva iz prošlosti da se to dešavalo. Cilj svake države jeste da se u najvećem delu izdržava od domaće potrošnje. Domaća potrošnja pokreće na prvom mestu domaću privredu, a količina domaće potrošnje opredeljuje državi saznanja u kakvom ekonomskom i socijalnom statusu ima svoje građane.

Druga stvar, vezano za domaću potrošnju jeste i učešće svih dobavljača u tom procesu i nekoj trgovini ili pružanju usluge. Imamo jedno jako loše iskustvo kako to izgleda kada Komisija nije postojala, čak i kada je postojala bila ometana od raznih državnih organa, sudova, od predsednika Vlade i nije mogla da zaštiti, odnosno ostvari svoju primarnu delatnost zbog čega je osnovana od Narodne skupštine.

S druge strane, zbog nepostojanja ili nemoći Komisije da uradi ono što se od nje očekuje imali smo jednu jako duboku ekonomsku krizu u kojoj je jedan mali broj ljudi sticao veliku ekonomsku dobit, a pri tom je uništavan svaki sektor u Srbiji koji je imao bilo kakve veze sa delatnošću koja se obavljala na toj teritoriji.

Početak tog jednog zločinačkog, ekonomski zločinačkog poduhvata koji je bukvalno osiromašio ne samo građane, već i onaj zdravi deo i realni deo srpske privrede, započeće 2005. godine. U tome su učestvovali, mogu da kažem i tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica i mnogi drugi, naravno uz posredovanje i predsednika Republike Srbije Borisa Tadića. Reč je o preuzimanju C marketa od strane kompanije Delta. Tada Komisija nije postojala, možda je postojala neka Vladina, ova kakvu sada imamo, ne. Ona je započela sa radom februara meseca 2006. godine, čini mi se. Ovde je reč o 2005. godini kada za 44 miliona evra i stečaja, uz saglasnost Trgovinskog suda koji je vodio stečajni postupak, kompanija Delta postaje vlasnik 60% udela, odnosno imovine C marketa.

Pričam o 44 miliona evra, ali pričam i o 64% tržišta i udela na tržištu koji je imala kompanija Delta i koji je dobila preuzimanjem C marketa. Kada kontrolišete 2/3 tržišta, vi kontrolišete sve, svakog dobavljača, bez obzira da li je proizvođač, da li je uvoznik, da li je velikoprodaja. Sve privredne tokove u Srbiji.

Kada imate 2/3 tržišta, vi određujete rokove po kojima ćete da platite robu, uslove kako ćete da je nabavite i kako ćete da je prodajete, koliko će dobavljač da vam plati što ćete da prodajete njegovu robu, sa kojim rokovima ćete da mu plaćate robu i na koji način ćete da gomilate njegov kapital na svojim računima ili imovini kompanije kojom raspolažete?

Takav jedan potez koji je napravljen 2005. godine i koji nije mogao da se desi bez političke podrške države, pre svega mislim na tadašnjeg predsednika Vlade, Vojislava Koštunicu, njegovu Vladi, ali i sudova koji su u tome i te kako učestvovali.

Šta su rekli tadašnji nekakvi ekonomisti, analitičari? Kažu da je to presedan i ukazuju na to da je bez odgovarajuće reakcije državnih organa. Prošla je i činjenica da jedan čovek na poziciji direktora firme koja se prodaje i na čelu firme koja se kupuje.

Obzirom na to da je Delta već vlasnik Maksi diskonta, da je kupila Pekabetu, kupovinom C marketa, Delta bi mogla da postane monopolista kada je reč o trgovini. Tu bi trebalo da reaguje antimonopolska komisija i da utvrdi koliki procenat tržišta Delta ima. Možda je bila pri Vladi ta monopolska komisija, ali ne ova kakvu sada imamo.

Znači, kupovinom C marketa, Mišković je postao 2/3 vlasnik Srbije. Počeo je preko svoje kompanije da isisava novac, da uzima, da otima od svakog dobavljača, jer ako se ne prihvate njegovi uslovi neće nabavljati robu i nabavljaće robu od konkurentske firme. Rokovi su bili bajkoviti, godinu i više dana.

Preduzeća koja su bila prinuđena da rade sa „Delta kompanijom“ da bi pokrivali svoju likvidnost podizali su kredite koji su bili indeksirani u evrima, a Centralna banka da bi još više osiromašila te dobavljače, a pomogla Miškoviću da postane bogatiji određivala je visoke kamatne stope na dinarske kredite, pa su mogli da biraju hoće li da se izlože riziku promene kursa dinara u odnosu na evro ili će bez rizika da kupe kredit koji ne mogu da otplate. Rezultat je bio da ni jedan, ni drugi kredit nisu mogli da otplate, jer je kompanija „Delta“ raznim špekulacijama kupovala devize na tržištu, držala na raznim računima sestrinskih kompanija bo belom svetu i plaćala robe i usluge koje je konzumirala posle godinu dana 20% i 30% jeftinije u evrima nego što je to bilo u trenutku nastanka dužničko-poverilačkog odnosa.

Mnoge kompanije su tada otišle iz Srbije, mnoge kompanije su propale u Srbiji da bi „Delta lend“ bio bogatiji. Pričam ne samo o stotinama miliona evra, pričam i stotinama hiljada izgubljenih radnih mesta, sve zato što, na prvom mestu, država nije htela da radi svoj posao.

Kako se dalje odvijala situacija? Valjda zbog pritiska koji je Srbija trpela, jer, znate šta, srpsko tržište je zanimljivo i drugima, Mišković dolazi na ideju da proda svoj trgovinski lanac, zaradio je dovoljno novca. U toj transakciji treba da se zaradi još malo.

Da ne bi neko rekao da ja pričam neke stvari koje nisu osnovane govorim vam sledeći primer kako je Narodna skupština postupala tada. Da bi se uvećala vrednost imovine koju je Mišković hteo da proda morali ste da napravite neke zakonske pretpostavke po kojima će ta vrednost da postane još veća. Narodna skupština jula meseca 2010. godine, na predlog ministra trgovine, Slobodana Milosavljevića, donosi nov Zakon o trgovini, zakon kojim direktno povećava vrednost imovine kojom raspolaže „Delta kompanija“.

U članu 45. zakona se kaže – za trgovinske formate čiji ukupni prodajni i skladišni prostor iznosi preko 2.000 kvadratnih metara bruto površine izrađuje se studija uticaja na strukturu tržišta. Studija uticaja naročito sadrži ocenu u pogledu interesa potrošača i drugih kupaca za postojanje trgovinskog objekta date površine i namene, potrebe postojanja različite strukture različite strukture trovinskih formata i različitih trgovinskih subjekata na širem i užem tržišnom području, potrebe unapređenja trgovine uvođenjem novih oblika prodaje i distribucije robe, itd., da ne čitam.

Znači, niko nije mogao ni jedan ozbiljni trgovinski format da otvori u Srbiji bez ove studije koju je bilo nemoguće dobiti kao pozitivnu. Ako bi se neko pobunio od narodnih poslanika opozicije bio bi napadnut da štiti interese velikih trgovinskih lanaca, a ne malih pružaoca trgovinskih usluga, a te male više niko nije mogao da zaštiti zato što je Mišković kontrolisao 65% tržišta. Bili su osuđeni na propast gde god se nalazila „Delta“, jer niti su mogli da nabave robu po uslovima po kojima je kupovala „Delta“, ni po ceni, ni po drugim rokovima.

Narodna skupština usvaja ovaj zakon. Na taj način smo oterali već i „Ikeu“ i „Lidl“ i svakog drugog, svaki drugi trgovinski lanac koji je hteo da bude prisutan u Srbiji.

Da je to tako govorim, a činjenica je šta se dešavalo sledeće. Pričam o julu 2010. godine. Jula 2011. godine započinje formalna prodaja jednog dela „Delta kompanije“, odnosno „C–marketa“ i povezanih lica koja su to radila u „Delta kompaniji“. Naša Komisija dva puta odbija da da saglasnost. Dva puta Upravni sud poništava odluku Komisije za zaštitu konkurencije i dva puta je vraća na ponovno odlučivanje, da bi iz trećeg puta Komisija dala pozitivno mišljenje. A, što ga ne bi dala?

Jesu li imali podršku Narodne skupštine? Nisu, to se vidi po Zakonu o trgovini iz 2010. godine. Jesu li imali podršku pravosudnih organa? Nisu, jer su sudovi donosili odluke, iako su odluke Komisije bile potpuno u skladu sa zakonom. Jesu li su imali zaštitu Ministarstva trgovine? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Vlade? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Republike tada, Borisa Tadića? Nisu. Naprotiv, svi su oni učestvovali u tome da se Mišković još više obogati. Svi do jednog.

Tadić je išao da pregovara sa „Delezom“, da im potvrdi svoju odanost Miškoviću i transakciji Zakonom o trgovini iz 2010. godine. Cvetković je pregovarao sa Miškovićem, pomagao mu da se ta transakcija obavi. Šta su rekli na kraju? „Delez“ kupuje „Maksi“, odnosno trgovinski lanac koji pripada „Delti“, za 932,5 miliona evra. Pazite, 2005. godine je Mišković to kupio za 44 miliona evra, samo 44. Na ovaj iznos treba dodati 300 miliona evra dugova koje kupuje „Deleze“, koji su nastali neplaćanjem obaveza dobavljačima koji su snabdevali „Delta“ kompaniju i tih 300 miliona evra „Delta kompanija“ je na razne načine rasporedila po svojim sestrinskim i povezanim licima u okviru Miškovićeve imperije.

Kako prolaze mali akcionari? Nikako. „Deleze“ je kupovinom preuzeo sve obaveze „Maksija“, pa i sudske sporove. Čuli smo za spor sa deoničarima „C-marketa“ i „Delez“ poštuje zakone u svim zemljama pa će tako uraditi i u Srbiji.

Jelena Krstović je napomenula da je odbačena žalba deoničara „C-marketa“ tako da „Delez“ neće imati nikakvih problema kada je u pitanju pravni spor u vezi sa privatizacijom „C-marketa“. Sud je potpuno očistio sve Miškovićeve dugove, prevalio ih je na obične građane. Više ništa ne duguje.

Šta kažu dalje iz „Delte“? Da je to srpska kompanija i da porez ostaje ovde. Tačan iznos još nije poznat, jer se tek rade finansijski obračuni. Sredstva od prodaje uložićemo u agrar, primarnu proizvodnju voća i povrća. Povećavamo naš voćnjak u Čelarevu, a novac će biti usmeren i u nove tehnologije u agraru. Deo sredstava će ići u izgradnju šoping molova, pa se priprema početak radova u Bulevaru Despota Stefana i na Autokomandi. U planu su i centri u Banjaluci i Novom Sadu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ništa od ovoga nije ispunjeno. Novac je ispumpan iz Srbije, završio je jednim delom u Sloveniji, jednim delom je završio u Bugarskoj, jednim delom i to najvećim na Kipru. Nigde više, ni porez nije plaćen u Srbiji. Sve laži. Sve je laž do laži.

Dok nas iz Delte tako obmanjuju, šta kaže premijer tadašnji Mirko Cvetković? „Siguran sam da će velikih ulaganja biti još i da će Srbija ove godine ostvariti planirani nivo investicija od tri milijarde direktnih investicija belgijskog Deleza od skoro milijardu evra, jedne od najvećih u poslednjih nekoliko godina.“ To je ta njihova najveća strana investicija, prodaja imovine koja je kupljena iz stečaja od države. Time se hvali i Đilas. Time se hvalio i Mirko Cvetković. Time se hvalio i Boris Tadić. Time se hvalio i Balša Božović. Time se hvalio i ovaj predsednik Fiskalnog saveta. Ne znam samo da li je možda i „Ces Mekon“ učestvovao u ovome, u o voj nečasnoj celoj priči.

Znači, ništa od svega ovoga se nije desilo. Nismo suštinski imali te prave, stvarne investicije strane u Srbiji. Jer, nije isto kada na livadi napravite fabriku i u nju zaposlite ljude, s tim da to ne može da se meri. Kada kupite trgovinski lanac i zaposlite ljude koji već rade u njemu i to prikažete kao stranu investiciju, a od te strane investicije novac je završio u egzotičnim poreskim rajevima. Tako su vodili državu do 2012. godine. I to im je bilo malo.

Šta kaže Miodrag Kostić? Ne vidim ništa dramatično u odluci Miškovća, mada je priznao da bi više voleo da je ostao u društvu velikih srpskih biznismena itd, da ne čitam eksponente politike bivšeg režima.

Dame i gospodo narodni poslanici, i to im je bilo malo. Nije samo Zakon o trgovini promenjen 2010. godine da bi se Mišković još više obogatio. Promenjen je još jedan zakon, jer je trebao da bude amnestiran za sva krivična dela koja je radio u privredi, za koje je povlačio krivičnu odgovornost, a i ovaj novac koji nije mali i koji je Srbiji u tom trenutku bio preko potreban, koji je izneo van Srbije. Te iste 2011. godine menja se i Zakon o deviznom poslovanju, i po tom zakonu iz 2011. godine Delta je mogla da iznese novac iz Srbije, da avansira plaćanja roba i usluga i da nikada ne uveze tu robu, nikada ne uveze te usluge i nikada ne vrati devizna sredstva u Srbiju. Zašto bi to i radio, ionako je zarađivao na rastu kursa evra, na propadanju standarda života građana i propadanju srpske privrede.

Sada, neka me neko ubedi iz bivšeg režima da Mišković nije imao podršku za sve ovo što je radio. Neka me ubede ovi iz bivšeg režima koji bi ponovo na vlast, pre svega mislim na Đilasa i Šolaka, a da ne sarađuju sa Miškovićem, da bi on opet u nekoj situaciji sve ovo ponovio samo sa nekom drugom kompanijom. Mene niko ne može da ubedi.

Naš posao, narodnih poslanika, jeste pre svega da one državne organe koji nama odgovaraju za svoj rad zaštitimo od bilo kakvih spoljnih uticaja, da očekujemo od njih da rade u skladu sa zakonom, da u skladu sa zakonom koji smo mi izglasali donose odluke i regulišu ono za šta smo očekivali da bude regulisano kada smo ih osnivali, da kao narodni poslanici postavimo sve institucije na svoja mesta i ne dozvolimo da više bilo ko, bilo kada, na bilo koji način, ponovi nešto što je uradila Delta kompanija sa Srbijom, sa srpskom privredom i sa srpskim građanima. Jedna jako teška i bolna lekcija.

Tako da, ne vidim nijedan od razloga, pošto je izveštaj sasvim korektan, tačno su opisane nadležnosti koje ima Komisija, šta su radili sa tim nadležnostima u 2019. godini, kakvi su njihovi kadrovski kapaciteti, kakve imaju planove za stručno usavršavanje kadrovskih kapaciteta i za još bolji rad te Komisije, tako da ne vidim nijedan razlog zašto ne bismo ovaj zaključak koji je predložio Odbor za privredu usvojili i na plenumu Narodne skupštine.

Treće vanredno zasedanje , 24.02.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, sam Predlog zakona o saradnji sa Republikom Severnom Makedonijom u oblasti borbe protiv trgovine ljudima govori nam jednu jako važnu činjenicu koja se proteklih decenija nekako uvek gurala u stranu, a to je da sa Severnom Makedonijom i njenim građanima delimo isti ekonomski prostor, da imamo mnogo toga zajedničkog i da probleme koje imamo jesu zajednički u jednom delu i da te zajedničke probleme treba da rešavamo.

Srbija je unazad nekoliko godina i često napadana od svojih komšija, čini mi se najviše iz razloga ne jačanja srpskog velikonacionalizma, jer toga u Srbije u ozbiljnoj meri nije bilo, nego zbog ekonomskog razvoja Republike Srbije, čini mi se da ti političari koji su u tim trenucima vodili svoje zemlje, na prvom mestu, nisu bili odgovorni ni prema svojim građanima, jer ne mogu da zamislim da neko napada ekonomski razvoj svog suseda, a da ne vidi u tome priliku da i on nešto profitira, odnosno da svojim građanima podigne životni standard.

Znate koliko nekoga u Hrvatskoj brine što Srbija možda dva ili tri puta ima veći rast BDP nego što ima Hrvatska ako od tog rasta BDP Srbije on u nekom povezanom nizu dobije bolji životni standard.

To je odlika bila nesposobnih političara koji su želeli da svoje unutrašnje probleme prevale na Srbiju ili na taj sukob sa Srbijom, jer čini mi se da je Srbija u regionu uvek trebala da bude dežurni krivac, da za te svoje probleme, koji su čisto unutrašnje prirode, okrive Srbiju.

Meni je drago što naše komšije iz Severne Makedonije Srbiju ne gledaju kao neprijatelja i ne trebaju. Dokazali smo više puta da želimo da sarađujemo sa Severnom Makedonijom, da želimo da razvijamo dobre i političke i ekonomske i svake druge odnose. U tome u prilog ide to da je Srbija jedan deo svojih vakcina protiv Kovida ustupila građanima Makedonije kao izraz i dobre volje, ali i želje da se našem susedu zaista pomogne po pitanju suzbijanja ovog Kovida.

Drugi zakon, čini mi se, da je mnogo interesantniji jer problematika duže traje, a i više utiče na sve tokove društvenih života i u Srbiji i u zemljama u okruženju, a kao što znamo i u EU. Reč je o Sporazumu sa Evropskom agencijom oko čuvanja graničnih pojasa.

Tu moram da kažem da osim što smo dobili i ozbiljne probleme kada je započela migrantska kriza, a započela je negde 2015. godine, Srbija je opterećena fiskalnom konsolidacijom i pokušajem oporavka svoje sopstvene privrede, opterećena ponižavanjem od dela međunarodne zajednice da je Srbija kriva za sve što se ovde dešavalo devedesetih godina.

Nažalost, i samoponižavana od bivšeg režima, zatekla ju je i migrantska kriza. Mnogi misle da tada Srbija nije bila na određenom skeneru. Jeste i te kako. I te kako, jeste došlo do promene vlasti, jeste da je Srbija dobila priliku, ali i u jednom delu međunarodne zajednice koji Srbiji nikada nije bio naklonjen, očekivali su i našu grešku.

Grešku da bi opravdali sve ono što je rađeno prema Srbiji devedesetih godina, da bi Srbija i Srbi, pre svega, bili prikazani kao varvari, kao siledžije, kao nasilnici i da uvuku Srbiju u svoje probleme i da na taj način i reše migrantsku krizu praveći od Srbije zemlju koja će da zaustavi migrantsku krizu a sve one negativne posledice u tom zaustavljanju i sama Srbija snosi.

Zaista bih hteo da kažem i da odam priznanje, pre svega, pripadnicima MUP i čitavoj Vladi koju je predvodio Aleksandar Vučić, zato što je Srbija taj ispit položila. Za razliku od mnogih zemalja koje su se smatrale i samoproglašavale da su mnogo bolje uređene, mnogo više civilizovane i mnogo više humane nego Srbija.

Tim ljudima koji su došli, ne ulazim u to da li su to ekonomske prirode, političke prirode, bezbednosne prirode kojima se Srbija našla na ruti nikome od njih od državnih organa dostojanstvo nije narušeno. Delom i što je Srbija imala gorka iskustva sa sopstvenim narodom a velikim delom i što Srbi nisu takvi, iako su nas takvima prikazivali.

Tada je Srbija počela da stiče ogroman ugled u međunarodnoj zajednici, ne samo među političarima, već i među običnim građanima koji su iz ko zna kojih razloga pratili situaciju vezano za migrantsku krizu i kakav odnos imaju migranti na putu ka njihovom nekom odredištu koje su oni sami sebi zacrtali.

Nažalost, gospodine ministre, rukovodstvo Srbije je zbog toga bilo napadano iznutra. Bio sam svedok ovde više puta od poslanika koji su podržavali dragana Đilasa kako napadaju i predsednika Srbije i predsednika Vlade dok je bio Aleksandar Vučić i sve ministre unutrašnjih poslova i ministra odbrane, u krajnjem slučaju, kako Srbija postaje izbeglički raj, kako se Srbi proteruju i da se na tim prostorima naseljavaju izbeglice, kako se prave čitava naselja.

Čitave teorije zavere smo slušali, ne samo u medijima, nego, nažalost i ovde u Narodnoj skupštini. Njihovo pravo je bilo da o tome govore, neću u tome da ih sprečavam, ali naše je pravo bilo da zatražimo i njihovu odgovornost na nekim izborima što se i desilo pre nešto malo manje od godinu dana.

Kao posledica jedne takve neodgovorne politike koja je vođena i u delu medija koje predvodi Dragan Đilas i Šolak pojavile su se nekakve straže, gospodine ministre, neke parapolicijske strukture koje su počele da legitimišu migrante na ruti kroz Srbiju, da ih zastrašuju i meni je drago što sam sada čuo od vas obećanje da toga u Srbiji više ne može da bude, zato što smo mi kao narodni poslanici zakonom ovlastili samo jedan državni organ da vrši legitimisanje, a to su pripadnici policije, odnosno MUP. I to ne važi samo za građane Srbije, važi za bilo koga ko se nađe na teritoriji Republike Srbije.

Nemojte da dozvolite da taj ugled koji smo sticali povodom ove krize bude na bilo koji način narušen, jer čini mi se da svaka naša greška se 100 puta teže popravlja nego bilo koju grešku da napravi bilo koji drugi narod ili bilo koja druga država.

Imamo svoje strukture bezbednosti, one odgovaraju za bezbednost svih građana Srbije i svih koji se nađu na teritoriji Republike Srbije. Ako neko misli da preuzima zakon u svoje ruke, van institucija, mora biti kažnjen u skladu sa zakonom, ko god da bude i tu nema diskusije.

Koliko je ugled u svetu i koliko Srbija pod rukovodstvom Aleksandra Vučića popravlja svoj ugled u svetu govori činjenica da jedan veliki deo svetske javnosti prati šta se dešava u Srbiji po pitanju borbe protiv pandemije, odnosno virusa koji je zadesio čitavu međunarodnu zajednicu.

Nama ostaje da se još više borimo da taj ugled prikažemo u pravom svetlu. Jer, gospodine ministre, već nedeljama unazad dobijam pozive građana, naših građana iz dijaspore koji postavljaju jedno pitanje, a to je – da li oni mogu da uđu u Srbiju? Naši građani. Nisu oni krivi zato što postavljaju to pitanje.

Oni su napustili neku drugu Srbiju, neku drugu Srbiju koja je bila ponižavana od dela međunarodne zajednice i okrivljavana za ratove devedesetih godina, ponoviću to i samoponižavanja od bivšeg režima i to samoponiženje je išlo do toga da smo mi kao građani trebali da se osećamo krivim za nešto što kao pripadnici jednog naroda nismo činili, niti je bilo ko u naše ime to mogao da učini.

Napustili su takvu Srbiju. Oni ne poznaju ovu sada novu Srbiju. Ne poznaju našu Srbiju. Ne znaju da je Srbija to mesto gde će najviše da budu uvaženi i najviše da budu bezbedni i najviše zaštićeni nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, jer su naši državljani i da ne dozvolimo da preko društvenih mreža ih bilo ko plaši da će biti uhapšeni ili vraćeni sa granice ukoliko žele da obiđu svoje rođake ili dođu u Srbiju. Da im ukažemo da mogu da budu, bez obzira što ne žive ovde, naši su građani, ako se nalaze ovde da budu i vakcinisani. Taj ugled o kome govorim nije bitan samo Međunarodnoj zajednici, bitan je pre svega i nama da prestanemo da se osećamo krivim.

Ja sam malo stariji, ne mogu oni taj osećaj kod mene da naprave, ali kod ovih mlađih ljudi, kod generacija koje su dolazile posle, koje su jednostavno preko svih medija zarad nekih političkih, unutar političkih obračuna ponižavali čitav jedan narod, e to su razlozi zbog kojih moramo još više da se posvetimo vraćanju ugleda Republike Srbije u Međunarodnoj zajednici, jer pripadnika naših naroda i naših građana ima po čitavom svetu.

Ne vidim ništa loše i u tome i u ovom sporazumu koji smo zaključili između Srbije i Sjedinjenih Meksičkih Država. Neko će da kaže šta imamo tu zajedničko? Možda bi trebali da postavimo pitanje pa i ako nemamo, zašto ne bismo razmenjivali iskustva? Zašto ne bi širili kulturu, zašto ne bi neko upoznao Srbiju na malo drugačiji način u nekom drugom svetlu nego što je Srbija bila predstavljena devedesetih godina ili od 2000. do 2012. godine, jer kroz bilo kakvu razmenu, kroz bilo kakvu saradnju koja je iskrena ne može da proizađe ništa loše, ništa negativno. Od toga možemo da imamo samo nekakav boljitak. Boljitak jeste da se ugled Srbije podiže na prvo mesto, jer taj ugled znači da Srbija postaje ekonomski prihvatljivija za bilo kog investitora.

I da naši građani koji su pre 10 i više godina napustili Republiku Srbiju, da prikažemo jednu činjenicu, a to je da će u vrlo kratkom vremenskom periodu u Srbiji mnogo veću šansu da imaju da uspeju u životu i da se ostvare na profesionalnom planu nego u tim zemljama gde se danas nalaze. Sigurno da bi nam takva naša želja i borba da to postignemo bila mnogo lakša da nemamo taj unutrašnji problem, koji je uočen u bivšem režimu, Draganu Đilasu i Šolaku, koji na svaki način svaki uspeh Republike Srbije pokušavaju da ponište ili prikažu kao zločin.

Setite se samo da do pre nekoliko nedelja govorili su da od vakcinacije u Srbiji nema ništa, da bi sami stali u red i primali vakcine za koje su govorili da nisu dobre i da ne postižu puni efekat. Znate šta, napadali su predsednika Republike Srbije, Vladu Republike Srbije, sve ministre u Vladi zašto nismo obezbedili samo vakcine zapadne tehnologije. Kao da je to bilo u tom trenutku bitno. Bilo je bitno, da se pre svega zaštite životi građana Republike Srbije i javno zdravlje.

Ali, kome je stalo samo do novca? Dokazano je da su u prošlosti mislili samo o novcu. Takvi će još manje u budućnosti da misle o našim životima, jer su pokazali koliko su brinuli i o našim životima dok su nam ih upropaštavali, tako što su uništavali našu privredu, naš privredni i ekonomski sistem i bilo kakvu budućnost da ona deca koja ostanu u Srbiji da mogu da imaju i da se ostvare.

Nema nikakvih problema da ćemo podržati ove zakone, gospodine ministre, jer koliko vidim da ovakvim sporazumima Srbija polako ali sigurno mnogo brže nego što bi neki drugi hteli zauzima mesto u regionu, u Evropi i u svetu koje joj pripada.

Treće vanredno zasedanje , 23.02.2021.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako se približavamo datumu početka stupanja na snagu ovog zakona čini mi se da se političke strasti u Srbiji sve uzavrelije i uzavrelije, pa sad navodno i same ove izmene zakona ne idu u prilog dobroj nameri Vladi Republike Srbije i onom obećanju koje su dali SNS i Aleksandar Vučić da će svako u Srbiji ko ima značajnu imovinu morati da dokaže odakle mu ta imovina.

Čuo sam od nekog kolege da je ovde pričao o navodnoj kozmetici samog zakona i da se gubi na suštini i da je to samo jedan marketing. Ja mogu da kažem da je on sa tog svog, prilično površnog stanovišta, branio baš one koji treba da dođu pod udar zakona, jer prilikom donošenja prvog zakona jedna od ključnih reči koja može da opredeli kako bi se zakon sprovodio jeste – posebnih znanja o utvrđivanju zakonito stečene imovine i posebnog poreza koji treba da se plati na tu imovinu. Tu problem nastaje kod dela da samo sud može da kaže da li je nešto u skladu sa zakonom ili nije, da li je zakon prekršen ili nije, a već imamo zakonodavstvo koje podrazumeva da ako je imovina stečena vršenjem krivičnog dela može biti oduzeta i data državi.

Dokazivanje krivice mnogih tajkuna u Srbiji jako je teško. Jako je teško prvo zbog protoka vremena od kad su učinili krivično delo, do toga da ćete uvek naići na zid ćutanja kod potencijalnih svedoka koji bi mogli da optuže nekog za to vršenje krivičnog dela, odnosno da svedoče na sudu.

Jedan od primera je i Bastaćev kum. On je optužio Bastaća da je reketirao investitore koji su se bavili nezakonitom gradnjom stambenih objekata na teritoriji opštine Stari grad. Ja verujem da je to zaista Bastać i radio, ali ako pogledate da to dobije sudski epilog, sama izjava njegovog kuma nije dovoljna. Kum protiv Bastaća, Bastać protiv kuma, pojeo vuk magarca, nema dela. Da li će to da kažu oni koji su davali novac Bastaću? Neće, zato što su se nezakonito bavili gradnjom. Njima nije u interesu da se pojave pred sudom, a opet s druge strane ja verujem da velika većina tih ljudi se ne bi bavila nezakonitom gradnjom da je grad Beograd u vreme Dragana Đilasa obezbedio planska dokumenta da te zgrade koje se prave imaju zaista i građevinsku dozvolu. Jer, često je taj reket koji mora da se plati Bastaću i Đilasu bio mnogo veći nego uređivanje gradskog građevinskog zemljišta i dobijanje svih potrebnih dozvola. Ti ljudi su naterani na tako nešto, ali da se pojave na sudi i to da kažu neće. Tako da je jako teško dokazivati krivicu.

Kada se najveći broj imovine i prihoda stekao u proteklom periodu? U vreme dva događaja. Jedan je bio privatizacija, gde mogu da kažem da je to bila čista pljačka državne imovine, oni to zovu društvena, državna je, državne imovine gde je nešto prodavano po 20 i više puta jeftinije nego što je to tržišna vrednost, pa čak neki put i po 100 puta jeftinije. Razliku ceni je trebalo negde ostvariti, a tu imovinu koja je stečena iz razlike u cenama kroz razne finansijske špekulacije prisvojiti i na to, naravno, državi ne dati ništa.

Drugi postupak kada se najviše kralo jeste Zakon o javnim nabavkama. Skoro je nemoguće bilo kakav ozbiljan krivični postupak sprovesti za kršenje Zakona o javnim nabavkama zato što to nije ni postojalo kao krivično delo. Zloupotrebe u postupcima javnih nabavki postale su krivično delo 1. aprila 2013. godine i to na osnovu novog Zakon o javnim nabavkama koji je obećala SNS i Aleksandar Vučić još u izbornoj kampanji. To je bio poslanički zakon. Napisali su ga, predložili i izglasali narodni poslanici. Inicijativu su pokrenuli narodni poslanici SNS, ali do tada nije postojalo krivično delo – zloupotreba u postupku javne nabavke. Mogli su lepo da aneksiraju ugovore bez ikakvih ograničenja, da ostvaruju ekstra profite, da sve bude po zakonu i da niko ništa ne odgovara.

Takvu smo Srbiju zatekli i da odgovorim na to pitanje – pa što ih država više ne procesuira? Pa nisu bili ni glupi, ni ludi. Pisali su zakone ovde da bi mogli da rade to što rade, ili ako su prvo uradili, pa su kasnije uvideli da mogu da dođu pod udar zakona, menjali su taj zakon da bi sami sebe ovde amnestirali i da bi sprečili da država reaguje u slučaju promene režima.

Takav je bio bivši režim, takav je bio Dragan Đilas. Takvu oni Srbiju bi želeli da vide u budućnosti ukoliko dođu na vlast. To jeste problem.

Ovde je reč o porezu. Znate, kod jednog ozbiljnog kriminalca ili tajkuna, koji zaista imaju odlične pravne savetnike, advokate u biti je da nekoga za nešto prevare i prevariće svaki put kada im se za to ukaže prilika bez obzira koliko je to mali iznos novca za profit koji ostvaruju. To vam je najbanalniji primer „Delta“ kompanije Mišković. Na poslu jednom je čovek zaradio stotine miliona evra, nije hteo državi da plati porez na prenos apsolutnih prava i utajio ga u iznosu od pet miliona, a ceo posao je koštao preko 200 miliona evra. Profit, čist profit 200 miliona evra.

Vidite kakva je njihova bit. Naravno da kada je sada ovaj zakon počinje da dolazi u primenu, da će on da bude napadan kao politički obračun sa neistomišljenicima. Nemamo mi ništa protiv njih, neka samo dokažu, pokažu i plate porez državi na prihode koje su ostvarivali i da svi građani Srbije znaju kako i koliko su ih ostvarili. To povlači naravno političku odgovornost, ali ne može po onoj narodnoj – i jare i pare. Ne može po onoj narodnoj da budeš i lopov i slobodan. To odmah da raščistimo.

Zato jeste sada čak i od nekih poslanika, za koje sam se ja iznenadio, ovaj zakon napadan, jer u suštini napad na ovaj zakon je to da se brani sve ono što se radilo proteklih godina od strane prethodnog režima.

To je jedan zaista ozbiljan problem, u smislu da ljudi počinju da se osećaju i ponašaju nedodirljivo i daju za pravo nekim drugima da misle da mogu i oni drugi kasnije to u budućnosti da rade. Pa ne može. Zakoni su doneti kao opšta akta koji važe za sve, pa i za Dragana Đilasa, Šolaka i Miškovića i bilo kog drugog građanina Republike Srbije. S jedne strane ostvaruješ prava, s druge strane imaš odgovornost prilikom ostvarivanja tih prava.

Evo još jedan primer, vidite koliko idu u te krajnosti. Evo, skoro se povela polemika, o tome je govorio moj kolega Nebojša Bakarec, recimo, oko Đilasovog brata. Neko će da kaže – pa dobro, ali to je već ispričana priča. Pa možda i jeste, ali ipak građani treba da znaju da ljudi kao što je Dragan Đilas, kada dođete do toliko enormnog bogatstva, šest stotina miliona evra, ne možete baš sve da radite transparentno. Morate da pronađete neke ljude kojima verujete, a koji nisu toliko izloženi javnosti kao što je Dragan Đilas. Pa kome će više da veruje nego rođenom bratu? I nažalost, za tih 12 godina koliko su bili na vlasti, Dragan Đilas se pokazao samo kao najveći hohštapler i lopuža, ali ih imamo mnogo još uvek po Srbiji, po dubini. Nema gde nisu mogli, da nisu upleli svoje prste, da steknu neku imovinu, da pokradu, pre svega naše građane, svoje građane, da ih osiromaše.

Neke stvari nepovratno ne možemo da ih ispravimo, zato što su pravili zakonsku regulativu da to urade, ali neke stvari kroz ovaj zakon možemo da bar učinimo pravednijim, a to je – ako ste nezakonito sticali imovinu, ako ti prihodi nisu bili vidljivi, ako na te prihode niste platili porez, pa platićete ga po ovom zakonu. Ne zato što bi se vama neko svetio, nego da vratite građanima ono što ste im oteli i da više nikada nikome u Srbiji ne padne na pamet da radi to što su radili od Srbije Dragan Đilas i Mišković.

Imovinska karta

(Beograd, 27.07.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
- Skupština grada Požarevca (Odbornik) Grad Kvartalno 16000.00 RSD 09.03.2012 - 23.05.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Plata) Republika Mesečno 81000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Paušal) Republika Mesečno 30300.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
- Skupština grada Požarevca (Odbornik) Grad Kvartalno 16000.00 RSD 23.05.2016 - 27.07.2018.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Plata) Republika Mesečno 81000.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Paušal) Republika Mesečno 30300.00 RSD 03.06.2016 -