VEROLJUB ARSIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen 28. avgusta 1969. godine. Živi u Požarevcu.

Srednju elektro-tehničku školu završio u Obrazovnom centru „13. oktobar“ u Kostolcu.

Od 1990. godine vršio je funkciju direktora DP „EMICK“ Kragujevac. Osnivač je i vlasnik PD D.O.O. „VECKO“ Požarevac.

Za narodnog poslanika biran je na izborima koji su održani 2000. godine, 2003. godine, 2007. godine, 2008. godine, 2012. godine, 2014. godine i 2016. godine. U devetom sazivu bio je na funkciji šefa poslaničke grupe, a u desetom (2014. - 2016.) i jedanaestom (2016. - 2020.) skupštinskom sazivu bio je na mestu potpredsenika Narodne skupštine.

Odlukom Predsedništva SNS od 28. februara 2012, Veroljub Arsić postavljen je za predsednika Okružnog odbora SNS-a za Braničevski okrug.

Govori engleski i ruski jezik.

Na redovnim parlamentarnim izborima 2020. ponovo je izabran za narodnog poslanika. Izabran je sa izborne liste “Aleksandar Vučić - za našu decu”.
Poslednji put ažurirano: 07.08.2020, 12:33

Osnovne informacije

Statistika

  • 114
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Sedamnaesto vanredno zasedanje, 09.02.2022.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedna od tačaka dnevnog reda o kojoj sada raspravljamo jeste i Republička izborna komisija, njene personalne promene koje će imati ukoliko usvojimo Predlog. Razlog jeste navodna želja bivšeg režima da dobiju fer izborne uslove.

Znate, kada nemate rezultate dok ste vršili vlast ili imate rezultate koji su poražavajući, kada je bivši režim vršio vlast preko 600.000 ljudi je ostalo bez posla.

Za vreme bivšeg režima nije napravljen ni jedan put, nije sagrađena ni jedna bolnica, nije otvorena ni jedna fabrika i nisu bili potrebni nikakvi izborni uslovi da bivši režim na izborima koji su održani 2012. godine … vlast.

Iskreno, kao narodni poslanik koji je učestvovao i kao opozicioni narodni poslanik na mnogim izborima, ja bih voleo da smo tada imali ovakve izborne uslove kao opozicija. Po prvi put od kada se sprovode izbori u Srbiji stranke koje ne učestvuju u radu parlamenta imaće svoje predstavnike u Republičkoj izbornoj komisiji.

Znate, ako aktuelni režim koga predvodi Aleksandar Vučić ima stabilan dinar, nisku stopu inflacije, za kratko vreme zaposli preko 600.000 ljudi, kada se gradi deset ili dvanaest auto-puteva, kada je Srbija jedno veliko gradilište, kada minimalna zarada bude mnogo veća nego za vreme bivšeg režima, onda neko mora da bude kriv bivšem režimu zašto ne može da pobedi Aleksandra Vučića na izborima.

Onda će uvek da se uhvate za nešto. Te ljudska prava, te diktatura, ne mogu da pristupe medijima, što naravno nije tačno, imaju čak i medije koji oni kontrolišu, gde su i oni vlasnici, pa sve do samih izbornih uslova koje se oni potpisali i postavili dok su bili vlast.

Čitavo vreme od izbora 2020. godine priča se o nekoj navodnoj krađi za predsedničke izbore 2022. godine i ovi parlamentarni vanredni koji treba u istom danu da se održe.

Naši građani to i ne znaju i zato možda neko i poveruje u tu njihovu priču. Ali, pored sada ovih šest članova Republičke izborne komisije koji dolaze iz reda predstavnika opozicije koja nije parlamentarna, moram da kažem građanima da svi organi za izbore se formiraju po sledećem principu. Imamo stalni sastav, to je sada ovo što biramo, i proširen sastav.

Kako se ulazi u prošireni sastav? Pazite, i Republička izborna komisija ima isti princip i lokalne izborne komisije i birački odbori. Onog časa kada vam Republička izborna komisija proglasi listu, imate pravo na još jednog člana te iste komisije, na još jednog člana biračkog odbora i njihove zamenike.

Sada možete da zamislite kada 20 predstavnika lista bivšeg režima, ako je to moguće da sakupe dovoljan broj potpisa, potvrde im se liste i imaju svojih 20 članova u Republičkoj izbornoj komisiji i 20 članova u organima za sprovođenje izbora kao što su birački odbori, neka mi neko pokaže kako možete da zloupotrebite to i da navodno pokradete izbore? To je gotovo nemoguće.

Bivši režim jako dobro zna da gube izbore prvenstveno zbog toga kako su se ponašali dok su bili na vlasti. Da bu bili dobri na vlasti, mi ih nikad ne bi pobedili. Da su oni otvarali fabrike, nikada ih ne bi pobedili. Da su gradili autoputeve, nikada ih ne bi pobedili. Da su gradili bolnice, nikada ih ne bi pobedili, škole.

Sada neka razmišljaju, imaju sve vreme ovoga sveta, zašto više nikada neće dobiti priliku da vladaju Srbijom i nikakvi organi za sprovođenje izbora, tela, kako god se zovu, neće u tome da im pomognu, jer o tome ne odlučuju ni organi, ni tela, nego građani Republike Srbije, a građani Republike Srbije najbolje znaju kakvi su bili dok su bili na vlasti.

Onda ide jedna sledeća priča - diktaturra. Šta su obeležja diktature? Zabrana slobode kretanja. Može da se kreće po Srbiji i van Srbije kako ko god želi. Zabrana slobode okupljanja. Evo, imali smo situacije da se okupljaju ispred Vlade Republike Srbije, evo sada u ovom trenutku ispred Narodne skupštine, blokirali su autoputeve na neprijavljenim skupovima protivzakonito i niko ih u tome nije sprečavao. Niko. O kakvoj diktaturi onda govorimo?

O tome što hoćemo mlade ljude, koji nemaju dovoljno životnog iskustva i znanja, da prevarimo da je u Srbiji diktatura, jer prirodno je, mlad je čovek uvek pun energije, pun je želje za promenama i da se taj njegov nedostatak životnog iskustva iskoristi da podrži najobičnije lopuže koje su vladale Srbijom do 2012. godine.

Evo, sada imamo jednu situaciju da napadaju predsednika Republike Srbije, čak planiraju da mu pišu i krivične prijave zato što je u jednoj TV emisiji obećao da će država pomoći i mladima zbog otklanjanja posledica izazvanih korona virusom. Kaže - nema pravo na to predsednik, to je kupovina glasova. Ne kupujemo mi nikakve glasove.

Država ne postoji radi sebe same. Država postoji radi svojih građana i deo prihoda koja država ima, takođe, može da se vrati svojim građanima u skladu sa zakonom o kome će Narodna skupština da se izjasni.

To što će po proceni Đilasa, ukoliko nekim čudom dođe na vlast, u državnoj kasi biti manje od 100 miliona evra za njega, koje je planirao da uzme za sebe, kao što je uzimao dok je vršio vlast, to je njegov problem, ali država postoji radi svojih građana, da bi svojim građanima popravila kvalitet života na određenoj teritoriji, da bi svojim građanima i svojoj privredi stvorila ekonomske pretpostavke da se razvijaju i napreduju.

Setimo se kako je bilo do 2012. godine. Katanac za katancem, zatvorena fabrika za zatvorenom fabrikom. Ljudi iz Srbije su bežali. Sada nas optužuju zašto su mladi do 2012. godine bežali iz Srbije. Kakve veze ima s tim Srpska napredna stranka?

Takođe, u toj želji da prikažu da je u Srbiji nekakva diktatura stalno su govorili da su nezavisnost i samostalnost nosilaca pravosudnih funkcija ugroženi.

Setite se samo onog sudije Majića koji je stalno pričao kako je pravosuđe u Srbiji dovedeno do ruba propasti, kako sudije gube svoju nezavisnost i samostalnost u odlučivanju, kako se presude donose iz samo jednog centra moći u Srbiji itd, itd, itd.

Sada ja moram da pitam da li je neki sudija smenjen od 2012. godine? Nije nijedan. Da li je i jedan sudija razrešen, osim ako nije stekao uslov za penziju ili po njegovom sopstvenom zahtevu? Nije nijedan. O kakvoj to diktaturi govorimo?

Da li neko hoće da kaže da su svi nosioci pravosudnih funkcija u Srbiji kukavice koje ne smeju da se odupru tom jednom centru moći? To nije moguće.

Oni koji pričaju o nezavisnosti i samostalnosti sudija, samo da podsetim kakva je reforma sprovedena 2010. i 2011. godine. Hiljadu sudija je razrešeno koje je izabrala Narodna skupština. Hiljadu tužilaca je razrešeno koje je izabrala Narodna skupština. Da li je to reforma pravosuđa?

Opštinski odbori političkih stranka donosili su odluke ko treba da bude izabran za sudiju, ko treba da bude reizabran. Ko je kakvog političkog stava, koju stranku simpatiše kandidat za razrešenje od sudije ili od tužioca, tako su odlučivali. Pa, moje kolege poslanici su čitali ovde odluke tih opštinskih odbora Demokratske stranke.

U kakvom je sastavu radio Vrhovni kasacioni sud? Visoki savet sudstva u kakvom je sastavu radio? O tome se izjasnio Ustavni sud. Zamislite da oni koji pričaju o samostalnosti i nezavisnosti sudija i tvrde da su danas ugroženi, izabrali su za predsednika Vrhovnog kasacionog suda osobu koja u tom trenutku nije ispunjavala pretpostavke za izbor, bez mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i takav predsednik Vrhovnog kasacionog suda prelazi u Vrhovni savet sudstva i on odlučuje ko će biti izabran ili reizabran za sudiju ili ko će biti razrešen.

Pa, to su prava obeležja diktature – suspendovan Ustav, suspendovana samostalnost i nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija. Apsolutno se tada, doduše ne iz jednog centra moći, odlučivalo kakve će presude da budu napisane, jer su znale sudije da ako ne poslušaju, mogu opet da budu pod udarom Nate Mesarević, Homena, Nenada Konstantinovića i Boška Ristića. E to su bili ti koji su naručivali presude i koji su učestvovali u toj lakrdiji o tome ko će biti reizabran, a ko će biti razrešen za sudiju ili tužioca. Lakrdija.

Boško Ristić je ovde podmetnuo papir za izbor Nate Mesarević. Podmetnut je papir. Nema ga u izvorniku Narodne skupštine. Pokušajte da ga pronađete predlog Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva za izbor Nate Mesarević. Pokušajte da ga pronađete ovde u Narodnoj skupštini. Nema ga. Sklonjen je.

Nata Mesarević je izabrana na direktan predlog direktnom primenom Ustava, nepoštujući zakonsku proceduru za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. I to tad Majiću nije smetalo, nije smetalo ni Đilasu, nije smetalo ni Bošku Ristiću, ni Nenadu Konstantinoviću, ni Homenu, ni tadašnjoj ministarki pravde. Nikome nije smetalo, jer su imali uticaj na pravosuđe i mogli ste da pišete koliko god hoćete krivičnih prijava, protiv njih ni jedna neće biti procesuirana. Mogli ste da pokrećete parnice protiv kompanija koje su bile bliske režimu na vlasti, ili će taj postupak da stoji u nekoj fioci ili nikada neće biti izvršena presuda po osnovu nekog potraživanja, nikada.

Hajde, recite mi jel neko dobio „Delta“ kompaniju na sudu u to vreme? Recite mi samo jedan primer, samo jednu presudu, a mislite da nije bilo ispunjenosti uslova za pokretanje tih postupaka i donošenje presuda koje bi nalagale Miškoviću da plati svoje obaveze prema dobavljačima? Jesu. Ali, svako ozbiljan je znao da je to unapred izgubljena bitka, jer ima svoje privatne sudije, ima svoje privatne tužioce, ima svoje privatne političare. Imaju Vrhovni kasacioni sud, kontrolišu VSS. Sad vidim i onaj profesor koji priča o, ne mogu da se setim, sa Pravnog fakulteta, koji je bio i član VSS od 2007, 2008. godine, priča o tome kako ustavne promene nisu dobre, kao nam je pravosuđe u haosu, a on je učestvovao u pravljenju haosa i treba da ga bude sramota i da se pokrije ušima. Kome on ima šta više pravo da predaje i da prigovara? Nikome ništa.

Evo, sad ima problema i oko toga da referendum i promena Ustava nije dobra. Kaže - nije dovoljno demokratska. Procedura za izbor sudija nije ono što bi bivši režim hteo. Šta bi hteo? Pa, istu onu vlast koju je imao 2008, 2009, 2010. godine, da se igra ping-pong sa sudijama i tužiocima. Zato ta reforma, koju sad sprovodi SNS, nije dobra, a njihove reforme, koje je Ustavni sud ocenio kao neustavne, oni su super. Ili ako im spomenete, doterate ih do zida, što bi naš narod rekao, e tada nekako gledaju da pobegnu od te teme glavom bez obzira.

Kad čovek nema rezultata, nema politiku, nema viziju, nema odricanja, može jednog građanina da prevari, samo jednom i čini mi se da je to najveći problem Dragana Đilasa. Ne može on više nikoga ga prevari, apsolutno nikoga. I zato mu najviše i smetaju reforme koje sprovodi SNS i Aleksandar Vučić.

Neka on vodi svoju politiku, mi ćemo svoju. Neka mu bude jasno, u Srbiju se na vlast dolazi samo izborima. Nema više paljenja Skupštine. Nema više upadanja u državne institucije. S tom pričom je Srbija završila. Kad bude neko imao više glasova nego SNS, mi ćemo rezultat priznati, ali neka budu uvereni da ćemo svaku izbornu volju građana sačuvati.

Šesnaesto vanredno zasedanje, 04.02.2022.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi kao diktatorska stranka prihvatamo amandmane opozicije i zahvaljujemo se svakom narodnom poslaniku koji ne podržava Vladu Republike Srbije, na konstruktivnom dijalogu i njihovoj želji da doprinesu izbornim uslovima koji se raspisuju u Srbiji.

O tome kako je ko član politički stranke, kako se treba dozvoljavati ili braniti, ja sam čovek koji smatra da u svrhu demokratizacije društva, političke stranke jesu nosioci demokratije u jednom društvu, ne treba ograničavati ljude kako će, po svojoj želji ili meri da menjaju političke stranke, ali o tom potom, to je neka druga tema.

Kao što je svima već poznato, zakoni o kojima sada raspravljamo u pojedinostima su rezultat nekog međustranačkog dijaloga. Jedan deo dijaloga je bio bez posrednika Evropskog parlamenta, a drugi je bio sa posrednicima. Neke od mojih kolega su iznele oštre zamerke i čak iz vladajuće strukture zašto smo to radili sa evroposlanicima, čak i bivšim. Pa, sve svoje kolege mogu da vas podsetim samo na period 2014. i 2015. godine, kada je Srbija započela svoje privredne reforme. Tada su nama posrednici između investitora koji treba da dođu u Srbiju i srpske privrede bio MMF. Nama MMF zbog ničeg drugog nije trebao. On je trebao nama da da ocenu mera fiskalne konsolidacije koje smo tada provodili da bismo stekli, naravno, ako položimo njihov ispit, dobijemo dobre ocene, poverenje investitora.

Posmatrajte malo analogno i evroparlamentarce. Oni su ovde došli na poziv bivšeg režima sa jednom željom. Ta njihova želja je bila da ih bez izbora dovedu na vlast u Srbiji, kao što su to uradili u nekim drugim zemljama, čak i nama nekim susednim zemljama. Ne želim da spominjem da to neko ne bi zloupotrebio. Kada su videli da od toga nema ništa, prihvatili su da učestvuju u međustranačkom dijalogu.

Želja, pak, Srpske napredne stranke je bila ta da se jedan deo javnosti koji sa nepoverenjem gleda na rezultate koje ostvaruje Srpska napredna stranka i njen predsednik Aleksandar Vučić na izborima uvere da su izborni uslovi u Srbiji potpuno demokratski i da je zaista rezultat koji ima i Srpska napredna stranka i predsednik Aleksandar Vučić želja građana Republike Srbije. To čisto da raščistimo.

E, sada, ja bih samo hteo da napomenem kako to neki iz bivšeg režima gledaju na rezultate, odnosno na demokratski iskazanu volju građana Srbije na izborima kada glasaju za Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića. Uvek ćete imati dosta tih skrivenih poruka bivšeg režima da ne treba podržavati Aleksandra Vučića. Ako ne mogu da utiču na celokupan narod, onda na jedan deo naše populacije, da kažemo koji je, eto, dosta obrazovan, ima određen nivo znanja i da oni ne treba da se mešaju ni u jednom slučaju sa biračima i građanima koji podržavaju Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku.

Eto, to je jedna polemika koja se vodi u našoj javnosti od kada je spomenik postavljen. Svi već znaju da govorim o spomeniku Stefanu Nemanji.

Tu se prvi oglasio Vladeta Janković, o kome je govorio moj uvaženi kolega, sa nekom pričom da taj spomenik treba promeniti, da mu treba promeniti lokaciju, da može da bude u Marinkovoj bari, ne znam gde sve. Ja nisam iz Beograda, pa ne mogu sva ta beogradska naselja ni da popamtim, nemojte mi zameriti. To je valjda zato što su tamo ljudi nedostojni da budu u prestonici, u krugu dvojke, da obiđu taj spomenik, da mu se dive, jer Bože moj, intelektualna elita nije zato, prvo, da se mešaju sa njima, to je već fašistička ideologija, dokazaću vam da su u pitanju fašisti u nastavku svoje diskusije i da, eto, kao niže obrazovani i niže vredni da se premesti u ta naselja, da ne moraju da gledaju, kako oni to kažu, ruglo od spomenika.

Naravno da će uvek pronaći nekog umetnika, istoričara koji će to da osporava, pa su našli jednu gospođu, o čijem ja umetničkom delu ne želim da diskutujem. Verujem da je zaista umetnik koji je svojim radom ostavio trag u srpskoj umetnosti, ali mislim ovo što je izjavila, da mu nije baš ni vreme, ni mesto.

Dva su izlaza iz ove užasne situacije, kaže Irina Subotić, u kojoj se našao Beograd, jedan je da uz taj spomenik stoji vrlo jasno napisana formulacija, čitava legenda koja bi objasnila zašto je taj spomenik ruglo, zašto je loš za Beograd i zašto tu njemu ne bi trebalo da bude mesto. Ajde da kažemo da ona spomenik gleda kao umetnik i da joj pređemo preko toga. To se danas radi sa kolonijalnim spomenicima, o kojima je bilo reči da se ruše, ali su ljudi rekli - nećemo ništa da rušimo jer su oni rušili, doduše ovi pre nas i Đilasovi i te kako su rušili, ali se onda se postave natpisi pored spomenika. Tu se dovode škole da se edukuju ljudi šta je bio kolonijalizam, koliko je on uništio naroda, ljudi pretvorio u robove i obogatio se na taj način. Sve to može da se uradi, samo ne da se taj spomenik glorifikuje.

Da li je to neko rekao da je Stefan Nemanja kolonizator? Da li je to neko rekao da je SNS kolonizator? Da li je to neko rekao da su građani Srbije robovi? Ja to tako tumačim. Zašto je to važno, malo kasnije.

Onda dodaje da je nedozvoljeno da se to smatra velikim remek delom i da se tu okupljaju ljudi, da se tu donose jabuke i cveće, jer je to samo sramota za naš needukovan narod. To znači - ako ne glasate za Đilasa, glasate za SNS i Aleksandra Vučića, vi ste needukovani, neobrazovani, nekulturni, nedostojni, bezvredni. Skriveno, ali tako jeste, samo lepo napisano.

Drugo rešenje je da bude izmešten kako je to rađeno u mnogim drugim sredinama. To se posebno radilo sa socijalističkim spomenicima u Budimpešti, kada su našli čitav jedan potpuno pust deo grada gde su smestili tzv. spomenike. Oni onda govore sami za sebe. Postoji tu čitava priča šta je realizam, šta je socrealizam, šta je staljinizam i ko je dizao te spomenike. Aleksandar Vučić ispade ravan Staljinu. Tako to kaže bivši režim, inače Evropa Nostra, predstavnik Evropa Nostra.

Beograd, navodno, ima više simbola. Ja nisam iz Beograda, Beograđani neka mi ne zamere neke stvari. Kažu da je jedan od simbola grada Beograda stari tramvajski most. Usudio se jedan predsednik opštine Šapić da kaže da taj most treba srušiti. Kakve su reakcije bile bivšeg režima na to? Sada vam kažem da napravite poređenje između naših spomenika, nacionalnih spomenika, koji treba da odražavaju duh kolektivnog jedinstva jednog naroda, koji je narodu neophodan da bi narod opstao i tuđih spomenika.

Stari tramvajski most je tuđ spomenik. Podignut je 1942. godine od strane nacističkih okupatora, da bi lakše preko Save prevozili teško naoružanje na istočni front. To nije naš most. Mi smo ga nasledili.

Čudi me da, recimo, Dragan Đilas, kao bivši gradonačelnik Beograda, to ne zna ili se pravi da ne zna i kaže – ideja da se sruši most koji je obeležje Beograda. Kakvo, bre, obeležje Beograda? Obeležje Beograda je tzv. Brankov most. Most kralja Aleksandra, nacisti su ga srušili u aprilskom bombardovanju 1941. godine. Taj most se zvao Most kralja Aleksandra. Otvoren je u decembru 1934. godine i dobio je ime po tada već ubijenom kralju Aleksandru.

Ja iz Požarevca to znam. Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda, to ne zna.

Idemo dalje. Ima još njih koji bi da brane nemačke spomenike. Kaže, „Ne davimo Beograd“, onaj Lazović – Šapić sa otvorenim nipodaštavanjem govori o tim činjenicama i značaju koji most ima, koji je preživeo nacistička razaranja. A nacisti ga napravili.

Ja nemam ništa protiv herojskog dela učitelja Zarića, koji je spasao taj most, taj most je bio neophodan Beograđanima, ali šta je bio taj most i zbog čega je napravljen? Ne samo za prevoz naoružanja, tim mostom su nacisti prevodili hiljade Jevreja u NDH i na Staro sajmište. Što o tome ne kaže nešto Evropa Nostra? Šta kažu Savo Manojlović i Evropa Nostra u peticiji koju su uputili Zoranu Radojičiću, gradonačelniku Beograda, Goranu Vesiću? Kaže ovako – za taj most, zašto bismo se lišili najsvetlijih momenata naše istorije? Prevođenje Jevreja u NDH najsvetliji trenutak naše istorije? Prvo, to nije naša istorija, to je nacistička istorija. Srbi su uvek tu ideologiju odbacivali, čak i pod okupacijom istih nacista. Imali smo dva oslobodilačka pokreta. A oni nas izjednačavaju sa nacistima. A Stefana Nemanju nazivaju kolonizatorom, Aleksandra Vučića Staljinom.

Šta kaže još Savo Manojlović? Zašto bismo se kao narod koji je toliko stradao lišili jednog od simbola antifašizma? Jel treba da ponovim o Jevrejima, Romima, Srbima rodoljubima?

To su njihove vrednosti. Spomenik Stefanu Nemanji je naša vrednost.

Zašto pokušavaju toliko da naruže taj spomeni, potpuno nezasluženo? Ja smatram da je to veličanstven spomenik. Zato što je svakom narodu potrebno nešto što će da ga povezuje, nešto što će da ga ujedinjuje, da bi taj narod opstao.

Neki kažu da se to zove kolektivni duh jednog naroda, koji odražava jedinstvo jednog naroda. Između ostalog, to bi trebalo da bude i spomenik Stefanu Nemanji.

Imate mnogo stvari koje utiču na taj kolektivni duh jednog naroda. Tu je crkva, setite se samo kako su se ponašali prema Hramu Svetog Save kada je završen. Tu je vojska. Ponoš je uništio našu vojsku. Tu su reprezentacije, u bilo kom sportu. Gde su nam bile te reprezentacije za vreme njihove vlasti? Ako bi i dospele na neki svetski kup, neslavno su odlazile. Nije im trebao kolektivni duh jednog naroda jer su smatrali da tako ne mogu dugo da vladaju i ne mogu da pokradu sve. Imate i cenjene sportiste, Novak Đoković je, između ostalih, jedan takav. Šta mislite, zašto je čitava država stala iza njega? On povezuje čitav narod.

Kako su se oni odnosili prema našim sportskim velikanima? Da vas podsetim, jednu fudbalsku zvezdu Dragana Džajića hapsili su kao najvećeg kriminalca, slikali su to, vodili ga sa lisicama, kao da je član "Zemunskog klana" ili Velje nevolje, samo da bi naružili jednog čoveka koji može da se pomogne da se narod očuva u teškim vremenima.

E, zato to isto rade i sa Stefanom Nemanjom. Radi jedan deo građanske intelektualne elite koji kažu da je Kosovo nezavisna država, da je Srbija genocidna država, da su Srbi genocidan narod, da je Republika Srpska genocidna država i da treba da nestane. Eto, to je bivši režim koji okuplja Dragan Đilas oko sebe i kroz te male sitnice pokazuje svoje pravo lice. Jer, zamislite, ne može on da kaže nešto direktno, ali indirektno treba građani Srbije, po njemu i po svim ovim izjavama koje su bile, da se stide što su Srbi, da prihvataju sve, što god im se nameće, da prihvate nezavisnost Kosova, da se odreknu svega, zato što sramota postoji koju im nabijaju potpuno nezasluženo Đilas, Marinika, Vladeta Janković, ovi umetnici, svaka čast za njihova umetnička dela, Savo Manojlović, Evropa nostra.

Građani će sigurno da imaju na umu to kada izađu na izbore. E, onda će im biti kriv narod i ponovo će biti krezubi, nepismeni, nestručni, zato što gube na izborima.

Setite se, ovde je i moj uvaženi kolega Martinović o tome govorio, kada je onaj Đorđe Vlah pričao, pisao članke o tome kako za Vučića i SNS glasa krezuba Srbija. Jasnu polarizaciju u društvu hoće da naprave. Krug dvojke, a uglavnom su oni koji su u tom krugu 1943. i 1944. godine došli iz šume, da isteraju sve ove odavde, ne kao oslobodioci, oni pošteni to nisu radili, pravi borci za slobodu srpskog naroda to nisu radili, ali ovi jesu i njihovi potomci nam danas to rade, ništa drugo. Pokušavaju da ponize ostatak naroda, pokušavaju da zaborave, da nas nateraju da se zaboravimo i da se stidimo što smo Srbi, da prihvatimo da kao narod i država ne trebamo da postojimo, da bi oni mogli da, kroz izgovor intelektualnog uzdizanja naroda, pljačkaju po Srbiji gde god stignu, i Dragan Đilas i Savo Manojlović, Vladeta Janković i svi sa njima.

Ja mislim da će ponovo neki narod da im bude kriv što neće napraviti rezultat kakav očekuju i nikad neće pogledati sebi u lice, da postave sebi pitanje - koji je njihov doprinos zašto ih građani neće.

Šesnaesto vanredno zasedanje, 03.02.2022.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što reče moj uvaženi kolega, Srbislav Filipović, ova sednica je neposredno pred raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, redovnih predsedničkih izbora, beogradskih izbora. Juče smo imali jedan zakon kojim su vladajuće stranke sebe bukvalno razvlastile u izbornom procesu. Danas imamo u raspravi određene zakone koji su vezani za investicije i izvore finansiranja tih investicija.

Naravno, kao i pred svake izbore, mnoge teme se otvaraju. Mnoge teme su odjednom postale bitne i bivši režim na svaki mogući način pokušava da ili uveliča svoje rezultate dok je bio na vlasti ili da umanji rezultate sadašnje vlasti, rezultate koje ima SNS i predsednik Republike Srbije, predsednik SNS, Aleksandar Vučić.

To je sve legitimno, ali ja mogu da kažem da je zaista vrhunski bezobrazluk ono što se radi. Retko u svojoj političkoj karijeri sam video takve bezobzirne neistine koje su iznošene i kada su u pitanju rezultati koje Republika Srbija ima nekoliko godina unazad.

Naravno, danas raspravljamo opet o putnoj infrastrukturi, o finansiranju koridora po Srbiji. Deset i više auto-puteva se pravi u ovom trenutku i uvek će da se postavi pitanje, odnosno bivši režim postavlja pitanje – a šta će nama putevi? Tamo gde nema puteva, nema ni života. Nema ni razvoja nema ni prosperiteta, a na kraju nema ni ljudi.

Dokle je Srbija uznapredovala kao država koja može da finansira izgradnju svoje saobraćajne infrastrukture govori i činjenica da evo započet je jedan projekat izgradnje brzog puta od naplatne rampe u Požarevcu do opštine Golubac. Proći će brzi put i pored Požarevca i pored Velikog Gradišta. Golubac koji znaju samo po Golubačkoj tvrđavi, jedna velika većina naših građana, ali možete da zamislite da jedna od, po broju stanovnika, najmanjih opština na teritoriji Republike Srbije, jedva da ima 10.000 stanovnika, dobija brzi put. Put koji je za tu malu opštinu, za te ljude tamo, znači život. Cena takvog jednog puta je negde oko 300 miliona evra, nešto oko 70 kilometara je ta deonica.

Sad, možete da zamislite kako se bivši režim ophodio prema regionima i ravnomernom regionalnom razvoju.

Koliko je koštao "Most na Adi"? Više od dva brza puta naplatna rampa Požarevac-Golubac.

U našoj javnosti često se, valjda opet u toj želji da se rezultati umanje ili prikažu, na pogrešan način stalno govori o nekakvoj "beogradizaciji". Zato nas napadaju oni koji su Beograd isključivo koristili za svoje lično bogaćenje. Više mojih kolega je govorilo o tih 600 i nešto miliona evra koliko je Đilas pokrao dok je bio gradonačelnik grada Beograda.

Prirodno je da jedan veliki broj građana želi iz unutrašnjosti da pređe u Beograd, zato što Beograd kao metropola, kao glavni grad, pruža veće šanse na određeni uspeh. A šta opet radi SNS i Aleksandar Vučić? Kroz izgradnju saobraćajne infrastrukture pokušava da čitavoj Srbiji, svim regionima u Srbiji, svim građanima Srbije, pruži mogućnost izbora, da ne moraju da ostavljaju svoja imanja, dolaze u Beograd ili veće centre ili, čak, štaviše, da idu na zapad, u pečalbu ili privremeni rad sa koga se obično nikad više ne vrate.

Ako jedna takva opština kao što je Golubac dobija takav jedan put, mogu da zamislim samo šta je u ostatku Srbije, kako se gradi i kako se Srbija saobraćajno povezuje i omogućava tim stanovnicima da pronađu posao, ostvare svoje ambicije, ostvare svoje ciljeve i na kraju, ono što je najvažnije, ostanu tu gde su sada.

Druga tema koja se stalno otvara u javnosti, po meni, prilično nezasluženo, vezana je za zaštitu životne sredine. Imamo stalno neke primere kako se govori kako režim Aleksandra Vučića ništa nije uradio po pitanju zaštite životne sredine, kako bi oni to da su na vlasti uradili mnogo bolje, kako bi Beograd bio maltene ekološka oaza, zeleni grad, itd. Samo postavljam jedno prosto pitanje - a zašto to niste uradili dok ste bili na vlasti? Ko vam je to branio? Šta vas je u tome sprečavalo? Ili je bilo važnije, naravno, da se ukrade 600 miliona evra? Izgleda da je to bio primarni cilj bivšeg režima.

Nije tačno da se ništa ne radi po pitanju zaštite životne sredine. Samo u toku protekle godine imali smo nekoliko primera da je veliki broj nehigijenskih i divljih deponija zatvoren, da je očišćen, da je izgrađen veliki broj sanitarnih deponija, da sa današnjim zakonima omogućavamo finansiranje pogona za prečišćavanje otpadnih voda. Naše lokalne samouprave u najvećem broju slučajeva to ne mogu same, bez pomoći Republike.

Isto tako, rešava se i čvrsti komunalni otpad, opet ovim zakonima. I nisu to teme koje su bile iznuđene od bivšeg režima, nego je to planski rađeno, da ima svoj cilj, da opravdava sredstva i da nije u svrhu izborne kampanje.

Međutim, moram da kažem da sada trenutno jedna aktuelna tema jeste inflacija koja postoji na teritoriji Republike Srbije. Opet se pokušava da se ta inflacija prikaže da je mnogo veća i mnogo gora nego što jeste, a ja opet moram da pitam građane Republike Srbije - da li je poskupela električna energija? Nije. Da li je poskupelo grejanje? Nije. Da li je poskupeo gas? Nije. Da li je država stavila pod kontrolu i zaustavila rast cena životnih namirnica? Jeste. Pa, o kakvoj to katastrofalnoj inflaciji govore ovi iz bivšeg režima?

Našli su onog veselka od Šoškića, nesretnog guvernera, jednu marionetu koja je bila za vreme bivšeg režima, da on sad napada rezultate i monetarne i fiskalne politike i inflacije. Znate šta? To što on govori, po meni, ne priliči jednom bivšem guverneru Narodne banke Srbije. Meni više liči na jednu najobičniju babu narikaču, a u nekim etapama njegovih diskusija meni čak više liči na Mister Bina iz engleskih humorističkih serija. On napada sve što god stigne.

Hajde da vidimo kakvi su rezultati Mister Bina zvanog Šoškić, dok je bio guverner Narodne banke Srbije. Na dužnost je stupio 2010. godine. Mnogi građani ne znaju, ali najvažniji posao centralne banke jeste kontrola inflacije i predviđanje u kojim će inflatornim tokovima da se kreće privreda. Godine 2010. inflacija je, za vreme čuvenog Mister Bina Šoškića bila 8,6%. Godine 2011, pazite, pun kapacitet guvernera Narodne banke, cela godina iza njega stoji, inflacija je bila 11%. Godine 2012. inflacija je bila 8%. To su rezultati guvernera Mister Bina Šoškića.

Ako pogledamo neke druge njegove rezultate, odnosno rezultate vlasti od koje je on izabran, možemo da vidimo da je 2010. godine broj zaposlenih u Srbiji bio 2.396.000 a 2011. godine 2.253.000. Da li onih 11% inflacije ima veze sa 140 i nešto hiljada novonezaposlenih ili gubitka radnih mesta? Svakako da ima. Godine 2012. taj broj je bio 2.228.000, da bi posle samo jedne godine vlasti SNS broj zaposlenih u Srbiji skočio na 2.310.000. Neka nam objasni bivši guverner Mister Bin Šoškić kako to da je za vreme njegove vlasti i njegovog vođenja monetarne politike toliki broj ljudi u Srbiji ostao bez posla i tolika inflacija bila, koja je znači za dve godine blizu 20%?

Možemo i neke druge podatke da iznosimo za vreme rada guvernera Šoškića. Recimo, direktne investicije u 2010. godini su bile milijardu 278 miliona. U 2011. godini tri milijarde 544. Neko bi pomislio, pa vidite, to je super, tri i po milijarde direktnih stranih investicija, kada ne bi znao šta se iza tog iznosa krije, a to je dve milijarde evra za koje je Mišković prodao Delezu "Maksi". Znači, prave, direktne strane investicije za 2011. godinu bile su negde oko milijardu i po evra.

Uvek ćemo takvim tezama da se koristimo i da ih zamenjujemo, da bismo pokazali kako je bivši režim bio bolji od vlasti koju predvodi Aleksandar Vučić.

Možemo da se vratimo i broju zaposlenih. Po našem Zavodu za statistiku, u 2020. godini broj zaposlenih lica je bio 2.894.800, dok je 2012. godine, kada su oni prestali da vrše vlast, bio 2.228.000. Znači, razlika je 670 hiljada, odnosno čak i više nego 2008. godine za 70 hiljada zaposlenih, kada je bivši režim preuzeo vlast na teritoriji Republike Srbije.

U svojim jako smešnim tezama gospodin Šoškić tvrdi da je za rast naših deviznih rezervi kriva Evropska centralna banka.

Nije to zasluga. To što se naše devizne rezerve uvećavaju, nije zasluga politika koje se sprovode na teritorije Republike Srbije, nego, eto, Evropska centralna banka je štampala novac, pa je deo tog novca završio i u Srbiji. Samo, pri tome, izbegava da kaže da Republika Srbija nije imala nijedan način da dođe do te primarne emisije Evropske centralne banke i da su jedine zemlje koje su dobijale taj novac, bile prezadužene zemlje u evro zoni za otplatu postojećih kredita i da taj novac moraju da vrate Evropskoj centralnoj banci. Znači, nije to klasična, primarna emisija kakvu je sprovodio gospodin Šoškić.

On kaže da su rezultati ove inflacije, jeste da je inflacija uvezena, ali i on je imao te 2010. i 2011. godine uvezenu inflaciju, samo moram da pitam kakvu? Zemlje EU i Evro zone su se tada mučile da podstaknu inflaciju. Nije bilo inflacije, ali je u Srbiji i te kako bilo. Znate zašto je bilo inflacije u Srbiji? Zbog pada vrednosti dinara, jer svaki privrednik, svako u nizu je uračunavao u cenu svog proizvoda i usluge i kursne razlike koje mogu da nastupe u svakom trenutku.

Znači, za jedan ozbiljan pad BDP-a i jedan ozbiljan pad zaposlenih u Srbiji, naravno, snosi odgovornost Centralna banka iz tog vremena i njen guverner, Šoškić.

Moram da podsetim građane Srbije, 2010. godine inflacija je bila 8,6%, 2011. godine 11%. Red bi bio ako bi gospodin Šoškić bio iskren prema građanima Srbije da kaže da je štampao dinare, da je zato postojala inflacija, da je zato postojao nestabilan dinar i da je to radio iz razloga da se isplate plate u javnom sektoru i da se isplate penzije, a kroz inflaciju i gubitak vrednosti dinara u odnosu na evro, sve to što je povećavano gubilo je vrednost pre nego što je došlo do tih ljudi kojima je to bilo namenjeno. E time se služi bivši režim.

Ako pogledate te društvene mreže i portale koje finansira i dobrim delom politike sprovodi Dragan Đilas, naići ćete na jednu zaista frapantnu tvrdnju. Baš me interesuje, tu je kolega iz stranke penzionera.

Pošto su svesni da na predstojećim izborima ne mogu da naprave rezultat kakav oni priželjkuju i očekuju i da neće doći na vlast i ponovo se dočepati državne kase, predlažu da osim onog ustavnog minimuma da neko izađe na izbore, a to je da bude pravno sposoban, sa navršenih 18 godina, da se odredi i maksimalan broj godina da bi građanin mogao da izađe na izbore, jer su, navodno, građani koji imaju puno godina, kako to ide u onoj seriji, vanustavna kategorija, pa im treba zabraniti pravo glasa, valjda i pravo života, da bi, eto, onda oni, možda, nešto popravili svoj rezultat na izborima. Treba da ih je sramota.

Treba da ih je sramota, jer očigledno oni ne cene to što građani misle. Njima nije važna ocena koju će građani da daju i nama koji sada vršimo vlast i njima koji su vršili vlast. Njima nisu ni važni rezultati koje oni imaju. Nisu njima važni ni rezultati koje mi imamo. Njima nije važna ni Srbija, već isključivo jedna gola borba da se dočepaju fotelja, ali ne fotelja zbog njihove udobnosti, ne fotelja zbog odgovornosti prema građanima i prema državi, nego fotelja da bi nastavili tamo gde su stali 2012. godine, a to je da ponovo budu još bogatiji, da „Telekom“ prodaju Šolaku. Kad je već kupio fudbalski klub, šta je za njega tek jedan „Telekom“, da oni budu još bogatiji. Građani Srbije da budu još siromašniji. Što ih više ode iz Srbije u inostranstvo njima lakše, manje brige, dovešće neke druge sa strane, ako budu hteli da dođu, naravno, a ako ne, sve će ovo biti njihovo i oni će biti neprikosnoveni vladari.

Od te želje ne prezaju ni od čega, od toga da su vređali porodicu predsednika Srbije, sad kažu da nisu, kao da mi imamo amneziju i gubitak pamćenja, dok prizivaju nasilno preuzimanje vlasti, pa čak i ne samo paljenje Skupštine, kao što su to radili 2000. godine, već i ako treba snajperskom puškom.

Setite se samo onih naslovnih stranica određenih nedeljnih novina, „Nina“, itd. gde je snajper uperen predsedniku u grudi. Sve se to dešavalo, ne pričam ja nikakve hipoteze, nikakve teorije. Ovo je zaista bilo u Srbiji. Ovo se zaista dešavalo u Srbiji sada kažu nije to ništa. Nije ništa zato što priželjkuju rezultat da bude pozitivan. I baš me vrlo interesuje ko će im opet biti kriv tog 3. aprila kada budu počeli da stižu rezultati sa biračkih mesta. Da li će biti krivi oni, da li će im biti kriv Aleksandar Vučić i diktatura koju on sprovodi, kako to oni kažu ili će biti krivi oni sami.

Mislim da građani na izborima svakome od nas daju ocenu, svakoj političkoj stranci, svakom političkom učesniku i sa tom ocenom moramo da se pomirimo i da je prihvatimo. Tako razmišljamo mi koji želimo ozbiljno da se bavimo politikom. Ako nam se ne sviđa rezultat da vidimo gde smo pogrešili i da li je možda greška u nama. Oni koji nasilno žele da preuzimaju vlast, uvek grešku vide u nekom drugom da bi nasilje koje treba da nastupi, opravdali.

Potpuno sam siguran da će građani 3. aprila glasati za produžetak reformi koje sprovodi predsednik Srbije, Aleksandar Vučić i da mogu građani Srbije da budu potpuno mirni, nećemo dozvoliti da se njihova izborna volja menja nasilnim putem.

Imovinska karta

(Beograd, 27.07.2018.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
- Skupština grada Požarevca (Odbornik) Grad Kvartalno 16000.00 RSD 09.03.2012 - 23.05.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Plata) Republika Mesečno 81000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Paušal) Republika Mesečno 30300.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
- Skupština grada Požarevca (Odbornik) Grad Kvartalno 16000.00 RSD 23.05.2016 - 27.07.2018.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Plata) Republika Mesečno 81000.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije (Paušal) Republika Mesečno 30300.00 RSD 03.06.2016 -