Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega kada je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akreditaciji u pitanju smatramo da je ovim zakonom rešen jedan, da kažem, problem, odnosno povećana konkurentnost naše privrede u međunarodnoj saradnji i da je bilo neophodno da bismo olakšali našim privrednicima u budućnosti poslovanje da donesemo jedan ovakav zakon. Kasnije, u raspravi u načelu, ja bih malo više govorio o tom zakonu.

Takođe, smatram da je jako važan i zakon koji sad donosimo, a to je Predlog zakona o predmetima od dragocenih metala, svakako iz mnogo razloga. Vidi se u samom Predlogu zakona da u članu 2. stav 1. tačka 6. da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na investiciono zlato u smislu zakona kojim se uređuju porez na dodatu vrednost, kao i investiciono srebro, platinum i paladijum. Međutim, ako pogledamo obrazloženje ovog zakona i razloge za donošenje ovog zakona vidi se da se donošenjem ovog zakona izvršava obaveza utvrđena tačkom 48. stav 1. Akcionog plana za sprovođenje preporuka iz procene rizika za pranje novca koji je sastavni deo Zaključka Vlade Republike Srbije.

Zašto sam ovo rekao? Javnost već izvestan vremenski period raspravlja oko jako velike imovine koju ima jedan bivši političar i predstavnik bivšeg režima. Priča se o nekih 25 miliona evra u nekretninama, priča se o nekih sedamdesetak miliona evra u gotovom novcu koji se nalazi po raznim računima po bankama. Govorim o bivšem gradonačelniku Beograda, bivšem predsedniku DS, Draganu Đilasu, a razlog zašto ovo govorim jeste i taj da je u vreme kada je on najviše novca sticao, odnosno otimao novca od Srbije, od građana Srbije, da je to bilo u vreme svetske ekonomske krize 2008. godine.

Znajući kakav je Dragan Đilas njemu nije bilo dovoljno da obezbedi svoj kapital koji je stekao otimanjem od Republike Srbije i njenih građana samo na stranim računima. Nije ga čuvao samo u nekretninama, nego verujem da ga je čuvao baš i u ovom zlatu, jer pričamo o dragocenim metalima, pričamo o zlatu, srebru, platini, itd.

Tako da apelujem da Uprava za sprečavanje pranja novca se pozabavi i ovom problematikom, da vidimo da li tajkun Dragan Đilas ima i po našim bankama i po raznim svetskim destinacijama, po raznim poreskim rajevima i dragocene metale, kako ih je stekao, gde ih krije i u kom iznosu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa setom ovih zakona Republika Srbija, njena privreda, javna uprava, pa čak i određena društva kapitala nastavljaju onaj reformski proces koji je započet još 2014. godine za vreme prvog mandata predsednika Vlade Republike Srbije, a sada predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića.

Ako se malo zamislimo i pokušamo da se setimo komentara koji su bili pre samo tri ili četiri godine na to da Srbija treba da krene putem digitalizacije korišćenjem savremenih tehnologija pre svega u domenu javne uprave, a kasnije i privrede, i u tom ekspozeu koji je gospođa Ana Brnabić dala u Narodnoj skupštini bivši režim se na najgrublji, najnepristojniji način podsmevao tome šta je strategija Republike Srbije. Šta god da je tada urađeno, šta god da je tada predloženo, šta god da je stavljeno pred Vladu Republike Srbije, pred ministre u Vladi Republike Srbije od strane bivšeg režima izvrgavano je ruglu i podsmehu, a čini mi se da baš to elektronsko poslovanje i način elektronske uprave koji sprovodi naša javna uprava čini mi se da su bili najveći predmet podsmeha valjda zato što ili nisu znali ili zato što nisu umeli ili zato što nisu hteli za vreme njihove vlasti to da urade.

Danas, 2021. godine ne samo da smo zbog tog početka digitalizacije naše privrede i javne uprave imali one konkretne administrativno-birokratske pogodnosti koje su ranije predstavljale za naše građane veliki problem, već se videlo i sada prilikom imunizacije koliko je Republika Srbija bila spremna da brzo započne i efikasno vodi postupak imunizacije naših građana. Dobrim delom ta brzina i efikasnost ogleda se baš u tome što su te određene reforme koje su sprovođene unazad nekoliko godina postigle izvestan stepen, mogu da kažem, i da budemo primer jednom velikom delu međunarodne zajednice kako možete biti uspešni u jednoj oblasti gde su se pogotovo zapadne tehnologije i zapadne zemlje smatrale dominantnim.

Kao što reče moj uvaženi kolege Dabić, jeste da će sa ovim Predlogom zakona i primenom Zakona o elektronskom fakturisanju svakako da će država da obezbediti bolju naplatu poreza, samim tim mnogo više sredstava za izgradnju puteva, predškolskih ustanova, školskih ustanova, zdravstvenih centara.

To jeste važno, ali svakako bih istekao još jednu jako važnu činjenicu. Po našem Ustavu svi naši građani su potpuno ravnopravni. Imaju ista prava, iste obaveze, tj. jedna od njihovih obaveza jeste da oni koji obavljaju određenu delatnost i iz te delatnosti ostvaruju određene prihode plaćaju porez.

Sadašnji oblik načina poslovanja iziskivao je velike napore raznih inspekcijskih službi da se suzbije sivo tržište jer čini mi se da u nekom načinu shvatanja da je prevariti državu nešto što je bilo lepo, privlačno. Čak šta više, bivši režim je svojim postupcima i ponašanjem preko svojih istaknutih privrednika i davao taj podsticaj da običan građanin ne mari za državu i da jednostavno država bude ta koja treba da se čerupa, da se pljačka, da se uništava, kao da ta ista država tim istim našim građanima i nije potrebna.

Tako da svakako da jeste ovo jedan od zakona koji će i na tom polju da donese određene pogodnosti. Mogu da kažem da je Srbija na kraju 20. veka u mnogim tim informacionim tehnologijama, valjda zbog svog načina poslovanja i specifičnog državnog uređenja bila po mnogo čemu ispred mnogih zapadnih zemalja, pogotovo kada je u pitanju platni promet.

Međutim, bivši režim je valjda, u želji da ne ostane bilo kakvog traga, ili ozbiljnog traga za njihove finansijske i svake druge transakcije, kojima su pljačkali građane i privredu, uništio taj platni promet, mada smo uz velike napore uspeli da ga obnovimo i stavimo u potpunu funkciju. Ali, dokle je išlo čak to uništavanje, mogu da kažem da su namerno za vreme svetske ekonomske krize koja je izbila 2008. godine, usporavali finansijske transakcije, pod izgovorom da utiču na devizno tržište i da se smanje dnevno oscilacije naše nacionalne valute u odnosu na evro. Kad to pročitate, ili saznate, vi kažete, u redu, nešto rade da nas zaštite. Nije tačno. To su radili da bi njihovi privrednici, njihovi tajkuni koji su bili jako bliski njima, ne bi imali onu konkurenciju sitnog sektora, koji su uništavali svojim poslovanjem. O tome ćemo malo kasnije kada dođemo i na jedan od ovih zakona gde se sad samo usklađuju izmene početka primene zakona.

Svakako da je Zakon o elektronskom fakturisanju jedna novina u funkcionisanju srpske privrede, naših javnih preduzeća i pokazuje da onaj proces koji smo započeli prilikom digitalizacije naše države, daje prve rezultate i da samo sada treba da nastavimo jedan korak napred po tom pitanju.

Drugi zakon, jedan od zakona o kojima danas raspravljamo jeste i zakon o izmeni i dopuni Zakona o osiguranju. Kaže se u predlogu zakona, može da se pročita, da je jedan od razloga zašto se donosi ovaj zakon to što je dosadašnje naše osiguravajuće kompanije, odnosno jedan deo, pripada društvenom kapitalu. Ustavom iz 2007. godine, društveni kapital je prestao da postoji. Sad se postavlja pitanje, još kad smo ušli u primenu novog Ustava, zašto i ovaj oblik svojine nije bio rešen. Znate zašto, zato što društvena svojina može da bude u restrukturiranju ili u procesu privatizacije. Bivši režim je hteo da proda sve naše osiguravajuće kompanije, zato nije ni izvršena, da kažem, konverzija, iz društvenog u državni kapital.

Neko će da kaže, pa, dobro, to su samo poslovi osiguranja, nije baš samo poslovi osiguranja. Znate, prvo, svaka kompanija koja dobije saglasnost naših državnih organa, pa i Narodne banke Republike Srbije, koja vrši nadzor nad radom osiguravajućih kompanija vrše određena javna ovlašćenja. Poslovi osiguranja jesu jako značajni za poslove privrede, osiguranje imovine i života građana Republike Srbije. Ali, sad tu ima još jedan drugi problem, a to je šta sa sredstvima i novcem koji privreda, građani, pa, i država uplaćuju osiguravajućim kompanijama. Tu su propisi prilično unapređeni u odnosu na vreme perioda vlasti bivšeg režima, a načini na koji se ta sredstva obezbeđuju jeste da jedan deo sredstava ide za pokrivanje rezerve radi isplate premije osiguranja, a drugi deo mora da bude plasiran, ili kod poslovnih banka određenog boniteta, ili u državne hartije od vrednosti.

Sada, za vreme bivšeg režima prihodi svih naših državnih osiguravajućih kompanija, bili su plasirani kao obezbeđenje kod određenih poslovnih banaka, pa, čak su plaćali i kamate na čuvanje tih sredstava, a ta ista sredstva su korišćena da se kupuju državne hartije od vrednosti, na koje su poslovne banke obračunavale kamate. Znači, država je plaćala poslovnim bankama kamate na sredstva koja su prikupljena od državnog ili društvenog kapitala, nazovite kako god hoćete. Tu ne mogu da krivim poslovne banke, jer poslovne banke rade ono što im vi dozvolite zakonom, ili podzakonskim aktima, nego, postavljam sad pitanje - čiji i koliki je bio finansijski motiv, da to dozvoli osiguravajućim kompanijama? Koji su razlozi bili za takvo ponašanje?

Znate, malo suludo izgleda da vi imate sredstva, da ta sredstva uplatite kod banaka, a onda kada radi penzije emitujete državne hartije od vrednosti sa kamatama 22, 24, 26% na godišnjem nivou, ta ista vaša sredstva vama banka da sa tom kamatom od 24, 25, 26% na godišnjem nivou. Zato nisu vršili konverziju kapitala. Samo su čekali pogodan trenutka da privatizuju sve osiguravajuće kompanije u Republici Srbiji.

Malo su naišli na otpor kada su pokušali da prodaju „Telekom“, pa su se nadali da će u izborima posle 2012. godine taj posao da završe. Jedino ih je u tome sprečio Aleksandar Vučić i SNS. Inače mi više ne bismo imala naše osiguravajuće kompanije, a one koje bi radile ovde na tržištu, plasirale bi sredstva u skladu sa svojim interesom, a ne sa interesima Republike Srbije.

Sada tu dolazimo do jednog, mnogi kažu tehničkog detalja, tehničkog Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama. Jeste, menja se samo datum, usklađuje se zakon sa Zakonom o elektronskim fakturama, ali pogledate zakon osnovni je donet 2012. godine. To je bio jedan od prvih zakona koji je donet za vreme vlasti SNS, a razlog jeste što se kod nekoliko privrednih subjekata na teritoriji Republike Srbije nagomilao kapital najvećeg broja naših privrednih društava, preduzeća. Mogli ste bez obzira šta god da napišete na fakturi, bez obzira kakav god ugovor da imate, prinudnu naplatu nije bilo moguće sprovesti. Menice vam nisu davali. Ako bi ste ih tužili sudu, čekali bi ste po dve, tri godine da bude zakazano prvo ročište. Da bi privrednici koji su poslovali sa tajkunskim preduzećima, a reći ću i koja su, došli nazad do svog novca, morali su stalno da se odriču dela zarade, na kraju da se odriču i dela supstance da bi povratili svoj novac i platili svoje obaveze koje su stvarali u poslovanju sa tajkunskim preduzećima.

Jedan čovek kome su prostirali crveni tepih za vreme bivšeg režima koji se hvalio da je najuspešniji privrednik u Republici Srbiji, da je njegova firma svetska kompanija je gospodin Mišković i „Delta“ kompanija. On je upravo to radio. Miškovićeva „Delta“ je bila gospodar privrednih tokova u Srbiji i njen razvoj nije bio zbog umešnosti njenog vlasnika i poslodavca i tolike profite nisu zarađivali zato što su znali da pronađu posao, nego su zarađivali zato što su bili bliski sa bivšim režimom koji sada predvodi Dragan Đilas. Forma je bila jako jednostavna. Zahvaljujući jako lošoj zakonskoj regulativi, uspostavio je monopol na tržištu.

Hteli ili ne, svaki proizvođač robe široke potrošnje u Srbiji morao je da posluje sa „Deltom“. Svaki uvoznik robe široke potrošnje morao je da posluje sa „Deltom“. Mogao je da napiše da roba koja mu je data dospeva, a rok plaćanja za 30 dana, 60 dana, 120 dana, 180 dana, dobiće novac za tri godine. A dotle će Mišković da se hvali kako je on uspešan privrednik tako što će da isisava supstancu naše privrede, prevaljuje na svoju kompaniju. Dok se privreda koja je poslovala sa njim zaduživala kod poslovnih banaka sa deviznom klauzulom, on je te iste kredite plasirao preko tih poslovnih banaka svojim poslovnim partnerima i sa parama svojih poslovnih partnera.

I onda kažete da ste uspešni. Ne, ja to zovem lopužom, prevarantom, hohštaplerom. Tu nema uspeha. Tu zloupotrebljavate poluge vlasti i bliskost sa tadašnjim režimom i Draganom Đilasom da postanete najbogatiji čovek u Srbiji, da vam sudovi ne mogu ništa, da vam sredstva prinudne naplate ne mogu ništa. To ne može bez bliskosti sa tadašnjim režimom. A tako je i bilo. I kad isisate sav kapital, ne samo što postajete bogatiji, nego sva ona preduzeća gurate u propast sa kojima ste poslovali, valjda u nadi da će neko drugi da dođe pa ćete njih ponovo da pljačkate, da ćete ponovo da im otimate. Valjda je mislio da će to uvek tako da traje. Verovatno se nadao da će Aleksandar Vučić da pristane na ono što su pristajali Boris Tadić, Dragan Đilas i ostala kompanija.

Ovaj zakon, osnovni zakon koji je donet 2012. godine, donet je zbog kompanija koje su poslovale kao „Delta kompanija“ i kao što je poslovao Mišković. I to je bio prvi znak da država neće više da dozvoli to što se radilo do 2012. godine. Tada Mišković ponovo pokrene čitavu mašineriju, svojim novcem, da ruši Aleksandra Vučić i kasnije mu se pridružuje Dragan Đilas. Jer, znate, ovde nisu u pitanju desetine miliona evra, nisu u pitanju ni stotine miliona evra, ovde su u pitanju milijarde evra. Milijarde koje su otimane od građana Srbije, od privrede Srbije, od države Srbije i završavale u egzotičnim zonama, poreskim rajevima i sve ostalo.

Pogledajte samo oko privatizacije „Maksija“. Gde god pročitate, videćete da Mišković obećava, osim što su slagali da je to najveća investicija u Srbiji, to nije nikakva investicija, prodajete imovinu, kakva je to investicija, nije to nova imovina, investicija je valjda nova imovina, svuda se obećava da je transakcija izvršena sa imovinom koja je u Srbiji i da će biti plaćeni porezi Republici Srbiji. E, sada pitam – a koliko je plaćeno? Nije ništa. Sav novac je iznet iz Republike Srbije zato što navodno vlasnici te imovine nije bio Mišković nego neke kompanije iz tih poreskih rajeva, Kipar i ostalo.

Zbog takvih je i donet ovaj zakon, kojim se određivalo da ne može više „Delta“ ni bilo ko drugi nezakonito, ne trpeći nikakve posledice, da zadržava nečiji novac a da na to ne plati ni kamatu, a dešavalo se u tim godinama pre 2012. godine da nisu plaćali ništa, pa, zamislite samo, ako je dužničko-poverilački odnos nastao 2008. godine, kurs evra je bio tada 75 dinara, ako je plaćeno 2010. godine, kurs evra je tada bio već 105-110 dinara, izračunajte sad tu razliku koju je Mišković sebi strpao u džep, i onda kaže – mi smo uspešni, mi smo motor Srbije, kakav motor Srbije, vi ste pljačkali Srbiju, i što je najgore, bivši režim je u tome učestvovao, bivši režim je donosio zakone u ovoj Skupštini, da ta gospoda dođu po što je god mogući udar zakona za sve ono nečasno što su pravili, ne samo prema državi, na prvom mestu prema građanima Srbije.

Sa setom ovih zakona koje donosimo više nikome neće biti moguće da prvo krije svoje obaveze prema svojim poveriocima, da država o tome nema pojma, da ne uživa zaštitu države i da taj podatak, ako treba, zbog drugih, bude dostupan i da onaj ko čini takve prekršaje, zloupotrebe i odgovara, ne samo krivično, nego i finansijski, što se nije dešavalo za vreme režima Dragana Đilasa.

Gospodine ministre, izgleda vi uvodite neka nova pravila, uopšte o funkcionisanju budžetskog sistema. Do sada su ministri finansija bili ti koji su prikupljali sredstva, a njihove kolege iz Vlade su ta sredstva trošili i oni su se prikazivali uglavnom kao nešto mnogo dobri, a minisar finansija je bio dežurni državni poreznik koga baš nešto i nisu voleli građani Srbije. Međutim, sada imamo priliku da vidimo da Ministarstvo finansija ima i drugačiji odnos prema građanima.

Potpuno se slažem sa vama kada ste rekli da iza ovih brojeva stoje naši građani, njihovi životi, njihove porodice i njihove sudbine. To je, čini mi se osnovna stvar koju mnogi kritičari, svega ovoga što radi Vlada, predsednik i vi kao ministar ne žele da vide. To je, čini mi se najveći problem. Evo, već kada je održana ta sednica Odbora za finansije, prva vest je bila da država povećava deficit, da ne treba da se daje pomoć građanima i da ne treba da se ulaže u odbranu.

To su bile prve vesti i te prve vesti su, u stvari prenete po ocenama našeg Fiskalnog saveta koji, očigledno nije uspeo da prevaziđe to da miljenici koji su sarađivali sa Božidarom Đelićem i ostalom kompanijom neće više nikada doći na vlast u Srbiju. Naravno, kako ga od milošte zovu, deda Pavle i tako dalje, nikako ne može da preboli to što više nije ni član Saveta guvernera, nije ni pomoćnik ministra i što CES Mecon više ne može da rasproda imovinu Srbije i nikako sa tim da se pomiri.

Kada sam čitao ovu ocenu rebalansa, gospodine ministre, ja sam uporno tražio, gledao Fiskalni savet, uporno tražio i deo članaka o „ER Srbiji“ kada smo donosili Zakon o budžetu za 2021. godinu. Čini mi se da je čika Pavle, deda Pavle, kako ga od milošte zovu, odustao od toga da se bar kada je u pitanju „ER Srbija“ bavi politikanstvom i da nama šalje političke pamflete ovde u Narodnu skupštinu.

Ali, još uvek to nije u potpunosti tako. Dovoljno je da pročitate samo par stvari. Obično građane to ne zanima, najčešće ni one koji izveštavaju o tome kakav je budžet. Često izveštavaju oni koji se u to uopšte ne razumeju.

Zato i ta ocena i jeste da imamo neselektivnu pomoć, da imamo veliko povećanje u oblasti odbrane i onda se navode primeri zašto to tako ne bi trebalo da bude.

Evo, sada ću da pročitam jedan deo koji kaže Fiskalni savet ili čika Pavle, deda Pavle, kao ga već zovu – povećanje deficita u zemljama centralne i istočne Evrope, uglavnom je u rasponu od 1-2% BDP, dok u Srbiji ono iznosi 4%. Pri tome, Srbija je pre rebalansa bila zemlja koja je planirala manji deficit od proseka centralne, istočne Evrope, a sada je postala zemlja koja ima veći fiskalni deficit od proseka zemalja centralne istočne Evrope.

To je potrebno da zaista, ako neko želi da izveštava o budžetu dobro da istraži sve što je napisao. Mi poslanici, isto tako treba da istražimo, da proverimo da li je sve to tačno.

Fiskalni savet je rekao, ko nema mozga on će da prihvati odmah na prvu, ali ima i nas koji imamo mozga. Pa, smo pogledali neke uporedne tabele, Srbija ima negde oko 14 – 15% za 2020. i 2021. godinu. Češka je, recimo, imala sa 30% predkriznih 44%. Razlika je u jednom procentnom poenu. Ili recimo, evo nama našeg komšije, Hrvatska 72,77% u predkriznom periodu, sada ima 86,3% planirano, a mislim da će biti i više, što su sa nama rame uz rame zemlje centrale i istočne Evrope, kako to oni kažu. Evo, Mađarska 65,5%, a planirano je da 2021. godinu završi sa 80%, i Mađarska je tu blizu nas, ili Austrija, zemlja evrozone, 70,5% predkriznih, sada 87,2% isto 15%. Evo, Slovenija, 65% predkriznih, sada 80,5%. Rumunija 35% predkriznih, sada 52%,to je skoro 20%. Slovačka 48,5%, sada 64%, to je 16,17%. Nije Srbija uopšte pri vrhu, nego u proseku zemalja centralne i istočne Evrope u odnosu na javni dug koji je uvećala u kriznim godinama.

Čini mi se da je ovaj deo teksta koji je napisao čika Pavle, deda Pavle, čisto jedan politički pamflet.

To se vidi već čim pogledate sledeću stranu. Kaže ovako – ovde je reč o pomoći našim građanima i privredi. Još jedna izuzetno skupa i neracionalna mera koje je specifična za Srbiju, jer neselektivna je isplata pomoći svim punoletnim građanima od 60 evra, za sve penzionere uvećano još za 50 evra. Problem sa ovom merom je to što za nju nema raspoloživih sredstava u budžetu. To znači da svi poreski obveznici prvo moraju da se zaduže, a zatim uz kamatu da im se ta sredstva isplate.

Pazite, narodni poslanik može da kaže da se svi poreski obveznici ili građani zadužuju, može da kaže i neki politički komentator, analitičar u nekim novinama ili u nekom sredstvu javnog informisanja, ali i jedni i drugi se bave politikom, i narodni poslanici i politički analitičari. Fiskalni savet ne sme da se bavi politikom, a ova ocena je isključivo politička, i to se vidi u tekstu koji je rekao.

Znate šta je najveći problem? Najveći problem je taj što smo godinama do 2012. godine, zaduživali svakog građanina Republike Srbije do iznosa od 78% BDP sa kamatama po kojima se država zaduživala, a danas se ni fizičko lice sa najgorim kreditnim rejtingom u Srbiji ne zadužuje sa 7 ili 8% kamate. Znate zašto? Nije bilo drugačijeg načina, nego da Đilas tako dođe do svojih čuvenih 700 ili 800 miliona evra koje je oteo preko RTS-a.

Fiskalnom savetu smeta zato što država postoji radi njenih građana i hoće da pomogne svojim građanima da što lakše prebrodimo, prvo, zdravstvenu krizu koja uvek sa sobom povlači i ekonomske posledice, znači to nije dobro, a kada je ovaj mangup lapao 700 miliona evra iz budžeta Republike Srbije preko RTS-a, e to je bilo dobro, deda Pavlu, ili čika Pavlu, tada ga nije bilo, tada nije imao nikakve ocene.

Šta je to neselektivan pristup? Kaže, ne trebamo da dajemo svima nego samo jednoj određenoj populaciji.

Hajdemo malo da budemo jasni, bez obzira na finansijski i ekonomski status naših građana pojedinačno gledano, jedna ovakva zdravstvena kriza ostavlja ozbiljne posledice, ne samo po zdravlje nego i po mentalno zdravlje svakog čoveka i cilj je da pokažemo građanima da postoji država koja brine o njima i pomaže im da ove mere, koje već dugo traju, što je god moguće i lakše prežive i prebrode.

To ide čak dotle, gospodine ministre, da vam kažu da vi niste smeli da planirate u budžetu za 2021. godinu, znači ovo što sada menjamo, kažu vam da niste smeli da planirate precizno prihode od akciza, jer ste bili zaplašeni mogućnostima da Srbija uvede novo vanredno stanje. Evo, to pišu u oceni Fiskalnog saveta i da ste samo zbog toga vi planirali 170 milijardi dinara prihoda od akciza na naftine derivate. To kaže naš Fiskalni savet.

Hajde da pogledamo koliko je bilo planirano u 2020. godini pre krize i pre nego što smo znali za vanredno stanje. Planirano je 168,5 milijardi. Nismo znali da će u 2020. godini da bude vanredno stanje, planirali smo 168,5 milijardi. Vi ste planirali u 2021. godini 170 milijardi i 100 miliona, a ostvareno je 173 milijarde, planirano je u stvari za 2021. godinu ovim rebalansom tri milijarde uvećanje.

Znate zašto im to smeta? Zato što je dobar deo tih prihoda od akciza, poreskih prihoda i svih drugih poreskih davanja rezultat onih mera koje ste sprovodili u toku 2020. godine, toliko napadanih evra po građaninu, toliko napadanih neisplaćenih minimalnih zarada, to je rezultat toga i prenosi se u 2021. godinu, ali to deda Pavle, čika Pavle, neće da kaže. To mu smeta.

Isto tako se pominje zašto se privredi koja dobro radi pomaže. Ama, ljudi, svako ko, prvo, ozbiljni ljudi koji se bave privredom, tu pomoć isključivo koriste za svoje radnike, a to što ih rasterećujemo omogućavamo im da investiraju i u moderniju proizvodnju i otvaranje novih radnih mesta i povećanje konkurentnosti privrede koja je u Srbiji, nigde drugde, nego u Srbiji, da budu još konkurentniji, da imaju još više radnika, ali to takođe Fiskalni savet neće da vidi.

Njima je jedini razlog zašto se povećava za odbranu, kao da ne vidimo u kakvom svetu danas živimo i ne vidimo koliko je zemaljska kugla danas nesigurno mesto, ali svakako najveći deo tog novca opet će otići u našu namensku, gde rade naši građani, gde rade naši ljudi, od toga će da prime plate, ali to Fiskalni savet opet neće da kaže.

Njima je za cilj da svaki potez koji Vlada ima, koji Aleksandar Vučić, kao predsednik Republike, stvori autoritetom, želi da pomogne i Vladi i građanima Republike Srbije… Po njima to nema smisla i treba na svaki način napadati, zato što vide da je sada Srbija mnogo bogatija nego u 2012. godine i ponovo bi da rasprodaju državnu imovinu, kao što je to čika Pavle, deda Pavle radio dok je bio pomoćnik Božidara Đelića ili dok je bio u Savetu guvernera Narodne banke ili da se Đilas ponovo domogne samo sada, pošto imamo više para, mnogo više od 700 miliona evra.

Mislim da treba da nastavite da pokazujete da Vlada Republike Srbije prvenstveno brine o svojim građanima, o svojoj privredi, a Fiskalni savet prepustite nama narodnim poslanicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o pravima osuđenih lica, odnosno lica koji izdržavaju zatvorsku kaznu, uvek je to jako osetljivo pitanje. Pre svega, u zatvor ne idu ljudi koji su gazili travu tamo gde to nije smelo da se radi, nego u zatvor odlaze ljudi koji su po presudama naših sudova počinili teška krivična dela i svakako da sama zatvorska kazna smanjuje obim ljudskih prava koje osuđeno lice ima, pre svega po pitanju ograničenja prava kretanja, ali svakako i da sama osuđujuća zatvorska presuda ne sme da naruši osnovna ljudska prava koja svaki građanin Srbije ima, pa čak i lica koja su na izdržavanju zatvorske kazne.

Uvek je tu jako teško pronaći meru koja je to da svrha kažnjavanja bude, pre svega, kako to neke kolege rekoše, resocijalizacija, odnosno prevaspitavanje lica koje je činilo krivično delo, a da pri tom ne dođe do ugrožavanja njegovih osnovnih ljudskih prava. Recimo, ne sme da bude prisilan ili prinudan rad i u toj valjda želji da neke stvari malo popravimo, često naš sistem i društvo odlaze u sasvim drugi kraj.

Nije samo kazna zatvora predviđena u svrhu resocijalizacije. Kazna zatvora je kazna, zato što je neko kršio zatvor, odmazda države što je neko prekršio pravila i time narušio ne pravila države, nego pravila građana koji žive u toj državi.

Treća svrha kažnjavanja jeste, svakako i preventivna, kakvu to poruku država šalje prema nekom potencijalnom učiniocu krivičnog dela, jer krivično delo ne čine oni koji razmišljaju šta će se sa njima desiti ako državni organ otkrije da su počinili krivično delo, već onima koji o tome uopšte ne razmišljaju. I je jedan od ciljeva kažnjavanja jeste da do što više ljudi dopre poruka da postoje zakoni koji moraju da se poštuje, a ko ih ne poštuje, da će biti osuđen na vremensku kaznu zatvora.

Međutim, imamo i krivična dela koja se čini iz nehata, predviđene su zakonske kazne, krivična dela bez elemenata nasilja, krivična dela sa manjom materijalnom štetom itd. I tu se išlo na jedan sasvim drugi institut, kazna zatvora ostaje, možda bude i uslovna osuda, može da bude kazna zatvora gde bi se kazna izdržavala u vanzavodskim uslovima i kazna zatvora, naravno, u zavodskim uslovima. I tu već počinjemo da gubimo svrhu onoga zašto smo mi kao narodni poslanici donosili određene pogodnosti za lica koja prekrše zakon.

Pre svega, to je bila naša namera za lica, a za krivična dela koja su učinjena iz nehata, bez namere, ili gde nije pričinjena značajna materijalna šteta. Zahvaljujući reformi pravosuđa koju je bivši režim sprovodio, došli smo u situaciju da se lica koja su počinila najteža krivična dela osuđuju na vanzavodsko izdržavanje sankcija.

Da stvar još bude gora, čak i u tom vanzavodskom izdržavanju sankcija, gde je opet namera bila da se poboljšaju uslovi života u zatvoru onima koji održavaju kaznu, imajući u vidu da lica koja izdržavaju kaznu van zavoda to rade u kućnim uslovima, pa će više država imati novca i sredstava da stvori i ovima drugima bolje uslove.

Data je još jedna mogućnost, a to je da lice koje je osuđeno na kaznu zatvora koja je duža u trajanju od šest meseci, ne izgubi posao, jer u zakonu piše, o vanzavodskom izdržavanju krivičnih zatvorskih sankcija, da može da ide i na posao. E, to se tumačilo da mora da ide na posao i onda se svrha kažnjavanja prema licima, gde je i sam smisao bio da to budu počinioci lakših krivičnih dela, prevalili su naši pravosudni organi na teške. Evo, jedan primer. Velja nevolja prebio čoveka, dobio kaznu zatvora koju će da izdržava u vanzadovskim uslovima, još da ide na posao. Koji mu je posao? Da bije ponovo nekog? E, to je to izigravanje zakona i to je ta igra između ljudskih prava i izdržavanja zatvorske kazne.

Pod ljudskim pravima se podrazumeva da svako ima pravo na advokata i pravično suđenje. Potpuno se slažem. Osumnjičeno lice ima pravo na poverljive razgovore sa svojim zakonskim zastupnikom. I sa tim se slažem. Ti razgovori ne smeju da se prisluškuju, ne smeju da se snimaju, ne mogu da se koriste u sudskom postupku itd. Advokat ima pravo da prećuti čak i ako mu osumnjičeno lice koga on zastupa prizna izvršenje krivičnog dela. I to je ljudsko pravo. Njegov branilac ima pravo da zna istinu o celom slučaju, ne mora da je predstavi sudu.

Ali, je li pravo i advokata da osumnjičenom ili okrivljenom licu unese mobilni telefon u zavod za izdržavanje zatvorskih sankcija, jer i istražni zatvor je zatvor? Nema. Ima li pravo advokat da prenosi naloge osumnjičenoga ka pripadnicima grupe koji nisu uhapšeni, da im prenosi naloge koga treba, na koje svedoke treba uticati i treba ih zastrašiti? Nema pravo. Jer, svrha pritvora jeste na prvom mestu da ne utiče na svedoke. A ako to radi njegov advokat sa njegovim nalogom? Na drugom mestu, da ne ponovi izvršenje krivičnog dela. Ako se prenosi pretnja, postoji mogućnost i da se ostvari ta pretnja. Šta ćemo sa tim kad je mera pritvora izrečena, u vezi ovog slučaja?

Samo hoću da kažem kako je jako tanka nit između sprovođenja zakona i određenih prava koja imaju osumnjičena ili osuđena lica. I gde je ta mera koju treba da pronađu, pre svega, naši tužilački, sudski organi, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, pa i ova Komisija koju mi danas biramo?

Naravno, moram da postavim pitanje – advokatura, Advokatska komora, ustavna kategorija, da li i oni nešto misle da učine u vezi svojih kolega koji zloupotrebljavaju procesna i ljudska prava, krše zakon, učestvuju u izvršenju krivičnog dela, da li oni treba da budu samo osuđeni za saučesništvo ili može i Advokatska komora da reaguje preventivno i jednostavno, oduzme im dozvolu za rad, zato što nisu dostojni obavljanju jedne takve profesije?

Ovo je samo jedan deo svega onoga sa čim će ova Komisija koju sada biramo morati da započne jedan proces rešavanja svih ovih problema koje imamo u samom izdržavanju kazne zatvora, kršenju ljudskih prava, znam da se ne krše, samo sam naveo primer kako pod izgovorom za ljudska prava možete da zloupotrebite, obesmislite Krivični zakonik, Zakon o krivičnom postupku i svrhu kažnjavanja.

Nažalost, to se dešava danas u realnom vremenu, dešavalo se i ranije, danas mnogo manje, a cilj nam je da se takve stvari više ne dešavaju.

Znači, ne može sud da zaključi sporazum o priznanju krivice ako je počinjeno teško krivično delo da bi zbog tog sporazuma on dobio vanzavodsko izdržavanje krivične sankcije. Sporazum o priznanju krivice je institut kada je neizvesno hoće li tužilac da dokaže krivicu, odnosno da se osumnjičeni ili okrivljeni odbrani. Tad se ide na sporazum o priznanju krivice. Ako je krivično delo čisto i dokazivo, onda ja moram da postavim pitanje šta radi taj tužilac, šta radi taj sudija?

Onda dolazimo do ovog dela koji se zove vanzavodsko izdržavanje krivičnih sankcija. Onda dolazimo do ovog dela da advokat prenosi naloge okrivljenog šta treba da rade sa svedocima, da li da ih zastraše, da li da ih potkupe, da li da ih ubiju. Mislim da će Komisija imati ozbiljan posao pred sobom. Ja sam uveren da ćemo imati prve rezultate već u sledećih nekoliko meseci.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji su moje kolege podnele na član 21. tiče se člana 35. osnovnog zakona. Član 35. osnovnog zakona reguliše energetske dozvole, način dobijanja energetskih dozvola i šta se radi sa tom energetskom dozvolom, a amandmanom je samo bliže uređen jedan građevinski deo samog predmeta energetske dozvole.

Međutim, moram da primetim da Srbija već duži vremenski period u velikom delu kasni sa izdavanjem energetskih dozvola, ne sada od kada je ovaj zakon u primeni, postoje određeni drugi razlozi. Zakon o energetici iz 2011. godine je bio otvaranje puta ka zloupotrebama u energetskoj oblasti i trgovinom energetskim dozvolama. Zato danas Srbija nema dovoljan broj objekata, odnosno dovoljno energije iz obnovljivih izvora koji bi davali tu energiju.

Šta se dešavalo? Bivši režim je bukvalno na svakoj reci, potoku, slivu, vetropolju izdavao energetske dozvole, energetske dozvole kojima nije bio cilj izgradnja tih postrojenja, nego trgovina. Prodavale su se energetske dozvole. Znači, Ministarstvo izda energetsku dozvolu određenom licu, to određeno lice je rezervisalo energetski objekat na određenom potezu i trgovalo sa budućim investitorom da mu proda tu energetsku dozvolu. Zato i ne treba da čudi što je u članu 35. osnovnog zakona na koji se odnosi ovaj amandman predviđeno da energetska dozvola nije prenosiva, što nažalost nije bio slučaj u zakonu koji je doneo bivši režim 2011. godine.

Koliko je to bio ozbiljan posao i ozbiljan biznis govori i činjenica da u periodu od 2012. godine do stupanja na snagu osnovnog zakona bukvalno je bilo skoro nemoguće da tadašnji sadašnji ministar energetike pokrene bilo kakvu proceduru oko izgradnje objekata za korišćenje obnovljivih izvora energije.

Ne bih da sada spominjem imena ljudi koji su imali skoro u svom posedu preko 90% energetskih dozvola koje je izdao bivši režim, zbog nekih drugih stvari, jer je reč o članovima porodice nekih uglednih građana Republike Srbije i ne treba oni zbog toga da trpe, ali mi poslanici znamo o kome se radi. To samo pokazuje dokle je bivši režim bio spreman da ide, da im nije bilo na pameti da se uradi nešto dobro za Srbiju, da se Srbija učini energetski samostalnijom, efikasnijom, da bude pod manjim pritiskom Energetske zajednice.

Njih je interesovao isključivo njihov lični, privatni profit od poslova koje su radili u određenim ministarstvima i državnim organima. Zato ne treba da nas čudi zašto toliko bivši režim, sada na čelu sa Draganom Đilasom, želi da se vrati na vlast u Republici Srbiji. Njih interesuje samo profit, nema tu nikakvog govora ni o zaštiti životne sredine, ni o ekologiji, ni o zdravlju naših građana, ni o energetskoj efikasnosti i sigurnosti, njih interesuje samo profit. Samo pogledajte zakone koje su oni donosili, videćete da su zakone pisali da bi mogli privatno da se bogate, a Srbija da bukvalno propada do poslednjeg dinara koji bi oteli od nje.

Dame i gospodo, narodni poslanici, pomenutim amandmanom uređuje se jedan deo oblasti koji decenijama nije bio uređen, a reč je o našim elektroenergetskim objektima, odnosno trafo stanicama, pojedinim visoko naponskim mrežama, za niskonaponske sam siguran da ih ima na hiljade kilometara, koje nisu bili registrovani, upisan u katastar nepokretnosti i mogu da kažem da po sadašnjem važećem zakonu o javnim nabavkama i njihovo održavanje i nije moguće iz javnih izvora, niti iz prihoda koje ostvaruju korisnici tih elektroenergetskih postrojenja baš iz tog razloga.

Ovim amandmanom se daje mogućnost da se ti elektroenergetski objekti upišu u katastru nepokretnosti, i da faktičko stanje privedemo i pravnom stanju, kada su u pitanju naši elektroenergetski objekti.

Ovo i ne treba da čudi, zašto je ovako. Jedno je opravdanje koje je važilo možda u decenijama ispred nas da su ti objekti pravljeni velikim delom 70. tih godina, ubrzanoj elektrifikaciji, jer znate i sami kako je to rađeno u vreme socijalističke Jugoslavije, hteli ili ne hteli, vršila se eksproprijacija oduzimanje zemljišta, često i bez naknade, ali to su neka druga vremena sa kojima mi danas trpimo posledice i nije to tema ovoga što želim da kažem o ovom amandmanu, već zar su bile potrebne tolike decenije, da se jedan ovakav problem reši.

To samo pokazuje kako se bivši režim odnosio prema Republici Srbiji i njenim dobrima i njenom elektroenergetskom sistemu.

Važnije je bilo da se taj elektroenergetski sistem koristi za onu čuvenu krađu struje koje su pravili Vuk Hamović i Vojin Lazarević, ili je mnogo važnije bilo da tadašnji ministar koji je vodio oblast planiranje izgradnje, odnosno legalizacije Šumarac, osnuje Inženjersku komoru.

Nije bilo bitno da li naš elektroenergetski sistem ima važeće dozvole, važeće građevinske dozvole, da bude upisan u katastar, da može „Elektrodistribucija“ sa njim da raspolaže u punom kapacitetu, važnije je bilo da napravimo nevladinu organizaciju, da njoj damo javna ovlašćenja u skladu sa zakonom tadašnjim i da naplaćujemo provizije, odnosno licenciranje inženjera svih u Srbiji koji bi zbog prirode svog posla morali da imaju licencu, a od toga gospodin ministar Šumarac, lepo da živi, da ništa ne radi i da na jedan način prevremeno obezbedi sebi penziju što je san mnogih ljudi, ali samo pokazuje kakav je njihov odnos…

Koleginice, dovoljno smo dugo poslanici i vi i ja, da znam da kada prođe drugi minut, koristim vreme poslaničke grupe. Nemojte da me opominjete.

Molim vas da me ne prekidate zbog toga sledeći put.

Smo pokazujemo kakav je odnos bivši režim imao prema Republici Srbiji. Jedan od najvažnijih sistema privrednog, ekonomskog, životnog, jeste energija koja nam je neophodna za život, a nisu o tom delu ni najmanje vodili računa, vodili su računa samo kako da sebe obezbede da ništa ne rade, da što više do novca dođu i da nastave da pljačkaju i varaju građane Srbije na svakim sledećim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da po današnjem nekom mišljenju i standardima koji postoje u Srbiji rudarstvo i energetika i zaštita životne sredine ne idu nekako zajedno. Tako je bilo mišljenje, tako preovladava i mislim da smo sa ovim zakonima napravili jedan od prvih koraka da pokažemo da je to i te kako moguće.

Zato je Odbor za privredu, rudarstvo i energetiku organizovao javno slušanje po pitanju donošenja ovih zakona, ne samo iz razloga da poslanici koji treba da se izjasne, pre svega da diskutuju, a kasnije izjasne o ovim predlozima zakona, budu upoznati šta su to novine koje ovi zakoni donose, već i radi toga da bi naša stručna javnost, a kasnije i građani šta nas to očekuje kada ove zakone usvojimo.

To je bilo 9. ovog meseca. Već 10. aprila, ovde ispred zgrade Narodne skupštine održan je nekakav performans pod nazivom „Ekološki ustanak“. Čini mi se da organizatori nisu ni hteli ni da znaju, ni da čuju o čemu je to Odbor raspravljao kada je bilo to Javno slušanje.

Isto tako, nisu hteli ni da znaju, ni da pročitaju šta to piše u ovim zakonima o kojima danas raspravljamo, niti smo mi kao predstavnici građana dobili bilo kakvu inicijativu sa bilo kakvim zahtevima koji se postavljaju pred ovaj parlament i nas narodne poslanike. Onda, mogu da raspravljaju ako taj uslov nije ispunjen, a to je osnov, onda je to isključivo bio jedan politički performans određenih ljudi koji, pod izgovorom zaštite životne sredine, žele da spreče dalji razvoj Srbije.

Zato što, kada pročitamo bar ono što su oni dostavili medijima, više od 95% njihovih zahteva je sadržano u ovim zakonima. To bi naš narod rekao – zašto kucate na otvorena vrata.

To je, ja mislim, jedan od razloga zašto nisu ni hteli na neki drugačiji način da izrade neki svoj politički stav po pitanju ove oblasti.

Naravno da baš iz ovog razloga koji sam rekao na početku, do sada je bilo mišljenje da energetika, rudarstvo ne idu sa zaštitom životne sredine. U ovim zakonima mi sada treba da pronađemo meru, odnosno zakon treba da odredi meru u kojoj bi smo mogli da koristimo naša prirodna bogatstva, dakle rudna bogatstva, da kasnije dođemo i do energije koja nam je neophodna radi razvoja ne samo privrede i ekonomije, nego društva i u celini, a da pritom ne ugrozimo našu životnu sredinu.

Mislim da je ovo jedan dobar korak da imamo neka potpuno nova zakonska rešenja. Zakon o obnovljivim izvorima, odnosno Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije je jedan potpuno novi zakon u Republici Srbiji i na potpuno drugačiji način tretira ovu temu koja je do sada na određeni način bila regulisana i Zakon o energetskoj efikasnosti, da onu energiju do koje dolazimo, za sada relativno lako ali u budućnosti neće biti tako, na jedan racionalan, ekonomičan način koristimo i na taj način damo doprinos i svojoj energetskoj efikasnosti, energetskoj sigurnosti, a kasnije i zaštiti životne sredine.

Nadam se da ćemo u nastavku debate po ovim predlozima zakona pokazati da je moguće koristiti i energiju, odnosno proizvoditi je, koristiti prirodna rudna bogatstva i zaštiti Srbiju u ekološkom smislu i sredinu u kojoj živimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mada nas je neko uporno početkom 21. veka vodio da budemo zemlja trećeg sveta iz 20. veka to se nije desilo. Bili smo na odličnom putu.

Jako smo zanimljive teme otvorili, evo u ovom kratkom delu rasprave o setu ova četiri zakona koji se tiču rudarstva i energetike. Postavili nekoliko pitanja i ja bih najviše voleo da smo mnogo od ovih danas aktuelnih pitanja postavljali i u tom periodu iz prve dekade 21. veka kada su nas vodili u jako uspešno ka tome da budemo zemlja trećeg sveta iz 20. veka.

Recimo, nisam primetio da je bilo ko od boraca za zaštitu čovekove okoline, napravio bilo kakav protest kada je rođeni brat ministra za planiranje i urbanizam i zaštitu životne sredine, uvozio olovne akumulatore u Srbiju, stare, upotrebljene, da bi naplatio od te iste Srbije subvencije zato što ih je otkupljivao i prodavao.

To je samo jedan primer. Možemo raspravljati o tome satima, godinama, niko nije postavio pitanje šta je sa tim starim akumulatorima, ko je tu osim rođenog brata Olivera Dulića zarađivao novac?

Zašto država nije reagovala? Šta se radilo sa sumpornom kiselinom iz tih olovnih akumulatora onima koji spominju sumpornu kiselinu? Šta se radilo sa olovo sulfidom, šta se radilo sa drugim raznim komponentama tih olovnih akumulatora koji i te kako mogu da zaštite životnu sredinu i ugroze zdravlje i živote naših građana?

Tačno je i ono što sam rekao u svom prvom izlaganju, kao predstavnik Odbora za privredu, rudarstvo i energetiku da je Odbor organizovao javno slušanje po pitanju ova četiri zakona, a isto tako je jako tačno da je ministarstvo, mesecima koji su prethodili donošenju samog zakona, vodilo prilično veliki broj javnih rasprava po pitanju ovih zakona.

Na neki su bili pozivani članovi Odbora, tako da mogu da budem svedok da je toga zaista i bilo, dobar deo tih javnih rasprava bio je organizovan od strane Privredne komore Srbije gde je bila bila prisutna i stručna javnost, gde su bili prisutni konzumenti u ovim oblastima, gde su trebali da budu prisutni i neki koje sam video ovde ispred Skupštine pre samo nekoliko dana gde nisu u tom trenutku nijedan jedini problem iznosili vezano za ova četiri zakona. Valjda zato što nisu ni želeli da učestvuju u tim javnim raspravama, nisu ni znali šta piše u zakonu. Pa bi onda znali da mnoge stvari, od ovih koje su ovde, koji su oni kao zahteve ispostavili ne znam kome, zaista ne znam, nikom nisu tražili iz Skupštine da obavi razgovor sa njima, ali bi znali da će ti njihovi zakoni biti ispunjeni donošenjem ovog seta zakona.

To samo pričamo oko toga kakvi dupli standardi postoje i kakvi se dupli standardi stalno prave, od kada od Srbije pokušavamo da napravimo i lepše i normalnije mesto za život, nego što je to bila prva dekada 21. veka kada nas je režim, bivši režim, koji sada predvodi Dragan Đilas, uspešno vodio da postanemo zemlja trećeg sveta 20. veka.

Evo, sad smo imali situaciju da raspravljamo oko već nekih programa i događaja koji će biti u budućnosti. Postavljaju se pitanja, vode se javne debate, a niko u suštini još uvek, dok traje istraživanje ne zna kakva će tehnologija da bude korišćena i niko ne želi da prihvati činjenicu da ovo nije Srbija trećega sveta iz 20. veka.

Da Srbija donosi svoje zakone, i da će kada zakoni iz ove oblasti budu doneti, morati striktno i da se poštuju, jer samo na taj način, možemo da postignemo one ciljeve koje smo postavili ispred sebe, da Srbija sebi obezbedi ekonomski razvoj, da obezbedi energente koji su nam potrebni za taj ekonomski razvoj i da zaštiti životnu sredinu. Životnu sredinu koju svi koristimo.

Naravno, uvek će biti i onih koji će nečim biti nezadovoljni, a ja bih da poručim i ministrima, a i svojim kolegama poslanicima da Srbija ne sme biti talac ekonomskih interesa, raznih kompanija u svetu. Ne sme biti talac ni Rio Tinta, ne sme biti talas ni njegove konkurencije. Jer, ako ste talac, onda neko od toga drugi ima korist, a vi imate apsolutno uvek samo štetu.

Zato me i ne čudi zašto su neki koji su ovde podizali ekološki ustanak pre samo nekoliko dana dobrim delom finansirani od raznog kapitala koji ima svojih interesa da se ovde u Srbiji nešto ne desi.

Nema tu samo političkog interesa, ima jednog klasičnog, logičnog, ekonomskog, ljudi pogledajte danas vreme u kome živimo. Vakcinacija koja treba da bude predmet javnog zdravlja, stanovništva na čitavoj planeti, postalo je žrtva geostrateških, političkih i ekonomskih interesa.

Što mislite da Srbiju u nekoj drugoj oblasti ne može da bude žrtva i talac, može i te kako. Može i te kako.

Evo već se priprema javnost za mnoge stvari koje treba da se dese u Srbiji koji će biti dobri za Srbiju, ali da pokušaju da to ometaju, da odlože da to ne uđe u primenu.

Evo, raspravljali smo toliko toga o tim minihidorelektranama i koje je kolega Tomić već i spomenuo da neće biti izgradnje u zaštićenim područjima itd. Što jeste svakako predmet zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije.

Da li su samo mini hidroelektrane tema ovog zakona? Da li ima nekih drugih odredbi u ovom zakonu koje nam pomažu da Srbija postane zdravije mesto za život? To niko nije spomenuo, niko od protivnika ovih zakona koje donosimo.

Niko, recimo, nije spomenuo da je predmet ovog zakona regulativa kojom će raditi elektrana na biorazgradivi otpad. To niko ne spominje, nije interesantno. Da li je dobro za Srbiju? Svakako da jeste. Em ćemo dobiti energiju, em ćemo, da bi smo dobili tu energiju, koristiti otpad koji nam zagađuje životnu sredinu.

To u sredstvima javnog informisanja nećete videti, nije zanimljivo. Kao što nije zanimljiva ni elektrana na deponijski gas, gas koji nastaje odlaganjem čvrstog komunalnog otpada i raspadanjem tog otpada u deponiju, a jeste izvor energije. To niko neće spomenuti. Kao što neće spomenuti, recimo, ni elektrane na gas iz postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda. Ni to neće spomenuti.

Nema ekonomskog interesa, ne pravimo nikom konkurenciju. Neće neka druga kompanija koja nije prisutna u Srbiji da dobije konkurenciju neke kompanije iz Srbije. I zato ćemo uvek o nekim fatamorganama koje se još nisu ni desile da napravimo problem, politički, i postali talac u ekonomskom smislu neke druge kompanije.

Ovo je samo jedan deo toga što se ne govori o ovim zakonima, a trebalo bi. Trebalo bi zato što niko u ovoj Srbiji nije valjda takav da može da se ponaša kao što se ponašao bivši režim kada je u pitanju zaštita životne sredine, kao što se ponašao tada ministar Oliver Dulić. Jer, tada je bilo bitno da „Farmakom“ zaradi, da njegov brat zaradi. Trpeli smo, uvozili smo otpade i nije bilo ekoloških ustanaka. To je, da kažem, samo jedan deo problema.

Kad postavljamo pitanje – da li ćemo uvek, po svaku cenu da insistiramo, moram opet sebi da postavimo sebi pitanje – koje će biti posledice? Jer, energija je svima nama potrebna, ne samo fabrikama, ne samo industriji. Energija nam je potrebna i za naša domaćinstva.

Tu i nastaje taj problem, jer neko se neko bori da bude energetski nezavistan i samostalan, a neko ima svoju želju, naravno, potpuno legitimno, ali da ne dozvolimo da budemo njegove žrtve da svoj energetski projekat ili paket plasira u Srbiji.

Zato imamo sve ove probleme koje danas u javnosti, to u suštini nisu pravi problemi, često provejavaju, da je to nešto što će Srbiju da unazadi, da uništi, da naruži.

Da postavimo drugo pitanje – šta je sa površinskim kopovima za eksploataciju uglja? Da li oni naružuju Srbiju? Još kako. Ja dolazim iz Požarevca, drugi energetski sektor u Srbiji, drugi kopovi po veličini u Srbiji.

E sad, da li ćemo da se okrenemo i da damo podršku obnovljivim izvorima ili će ti kopovi da budu još veći, termoelektrane još jače, još više da zagađujemo našu okolinu da bi neko ostvarivao svoje ekonomske interese ili ćemo da postepeno prelazimo na smanjenje količine energije koju dobijamo, barem u procentualnom smislu, od uglja i drugih neobnovljivih izvora?

To su sve pitanja koja moramo da postavimo kada krenemo da hvalimo, ali i kritikujemo zakon, a ne da večito, pod izgovorom nekakve borbe za zaštitu životne sredine, zatvaramo oči pred problemima koji postoje, jer da su tako radili pre 50 ili 60 godina hidroeletrana na Đerdapu ne bi postojala. Ne bi postojala.

Opet, malo poreklo vučem iz tog dela koji je u Đerdapskoj klisuri. Mom ocu je potopljena kuća zbog izgradnje te brane. To je bila cena da tadašnja, ta zemlja, kako god se zvala, može da obezbedi neki svoj ekonomski napredak.

Kao rezultat imamo jednu branu, jedan deo potopljenih naselja i imamo Dunav koji je sad u tom delu plovan tokom čitave godine i jedan od najlepših delova ne samo Srbije i Evrope, već čitavog sveta.

Ne mora sve što se uradi u tako jednom velikom projektu da bude štetno ni po prirodu, ni po okolinu, ni po ljude. To navodim samo kao jedan primer. Naravno da sam protiv toga da se prave mini hidroelektrane koje će potpuno da ugase jednu reku. To je, čini mi se, nedostatak bio-zakonske regulative iz ranijih perioda koje sada otklanjamo. Ali, ljudi, ne možemo da zabranimo da tamo gde nema nikakvog razloga da se u nekom trenutku ne napravi neka takva jedna mala elektrana, doduše bez cevi.

Za sve to su potrebne ozbiljne analize. Kao što mi, narodni poslanici, ne želimo da sečemo preko noći i određujemo samo na osnovu prvog saznanja i prve informacije, takođe molim i građane Srbije i zainteresovanu javnost da to isto ne radi i oni, već da dobro provere kakvi su efekti ovih zakona koje sada donosimo pre nego što unapred počnu da ih kritikuju.

Najsmešnije mi je bilo kada sam pročitao njihovu tu, nazovite, deklaraciju ispostavljanja zahteva gde je više od 95% njihovih zahteva već usvojeno u ovim zakonskim rešenjima. Onda dolazimo do one priče da to nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine, da je to, pre svega, politički projekat.

Često se završavaju i interesi nekih drugih kojima finansijski, naravno, nije u interesu da Srbija na određeni način napreduje u svakom pogledu, a najviše u ekonomskom.

Kada je u pitanju Zakon o energetskoj efikasnosti, svakako da je to jedna novina u našem zakonodavstvu i svakako da određuje načina na koje ćemo da trošimo našu energiju, da budemo efikasni u tom smislu.

Moj kolega, Mijatović, je dotakao tu temu, kako se danas građani odnose prema energiji zato što je relativno jeftina, što neće uvek moći da bude tako i da je bolje da na vreme započnemo te procese oko toga kako ćemo tu energiju da koristimo.

Mislim da je odličan potez ministarstva što je predložio jedan ovakav zakon Narodnoj skupštini. Već vidim da će po mnogim sredstvima javnog informisanja koje koristi bivši režim Srbija da bude upoređivana, oni to kažu, sa uporedivim zemljama u regionu oko količine novca koji se finansira u energetsku efikasnost ovih zgrada. Odmah moram da kažem, Srbija najvećim delom sama mora da obezbedi ova sredstva. Mi nemamo pristup kao te zemlje sa uporedivim ekonomijama, a to su Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Češčka, Slovačka i Mađarska. Nikog nisam zaboravio. Nemam ništa protiv tih zemalja, ali mi nemamo pristup fondovima EU iz kojih oni finansiraju energetsku efikasnost.

Mi imamo pristup pretpristupnim fondovima, koji su po stanovniku deset i više puta manji nego da smo članica EU, tako da će Vlada Republike Srbije to morati da obezbedi zajedno sa svojim lokalnim samoupravama najvećim delom iz svojih sopstvenih prihoda, ali što pre počnemo pre ćemo da dostignemo one rezultate kojima ćemo biti zadovoljni, a to je da, pre svega, racionalno koristimo energiju, da smanjimo zavisnost od fosilnih goriva. Nikada, da budemo jasni, ne u bliskoj budućnosti, neće biti moguće da ih potpuno izbacimo iz upotrebe i da zaštitimo životnu okolinu, a uz sve to podignemo ne samo kvalitet života u Srbiji, nego i životni standard naših građana. Ova četiri zakona su odlična polazna osnova za takav jedan projekat i u danu za glasanje treba ih podržati.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dva minuta je jako malo vremena, ali može da se iskoristi.

Kao što reče koleginica Marković, jedna od tema jeste i sastav parlamenta Odbora za stabilizaciju i pridruživanje i hteo bih da kažem da taj odbor koji jeste sredstvo za olakšavanje Srbiji ulaska u EU nije nastao za vreme vlasti bivšeg režima zato što je bivši režim, koji sada predvodi Dragan Đilas, EU imao samo u pogledu obećanja građanima da će jednog dana, kada se to nekim slučajem desi, dok su oni na vlasti, Srbija postati punopravan član EU.

Jako je kratko vreme od dva minuta da pričam o tome šta se sve dešavalo po pitanju evropskih integracija koje je sprovodio Dragan Đilas, ali mogu samo da kažem jednu stvar, da je za vreme vlasti Dragana Đilasa Beograd godinu dana bio bez gradonačelnika zato što Dragan Đilas, kada je bio na vlasti, nije smeo da izađe na izbore Aleksandru Vučiću koji je tada bio opozicija, lice u lice, da izađu pred građane Beograda i da građani Beograda izaberu gradonačelnika.

Zato nas uopšte ne čudi što Dragan Đilas ne želi više da izlazi na izbore i traži da ga neko drugi kroz neke prelazne institucije dovede na vlast, da bi nastavio započeti posao, a to je da bude još bogatiji nego što je bio kada je gubio vlast.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da je današnji dan, radni deo Narodne skupštine započeo jednim svečanim činom, a to je bilo polaganje zakletve predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To svakako jeste nešto što je lepo, pogotovo ako se i nastavak rada odnosi na debatu i izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i mnogo što šta imamo da kažemo i o tome kakva sve iskušenja čekaju sudije kada budu izabrani, kada budu položili svoju zakletvu i kako moraju mnogo upornosti i hrabrosti da imaju da odole svim onim pritiscima koje jedan takav poziv i posao povlači.

Trenutno u Srbiji imamo najveći pritisak ne ovde u Narodnoj skupštini prema nosiocima pravosudnih funkcija, ne od Vlade Republike Srbije, ne od predsednika Republike Srbije, to je bilo u nekim vremenima, možda ranijim za vreme bivšeg režima. O tome govori i ona čuvena reforma pravosuđa koju su sprovodili 2008. i 2009. godine. Ovde imamo jedan pritisak i na narodne poslanike i na nosioce pravosudnih i tužilačkih funkcija od tzv. intelektualne elite Republike Srbije. To je ona elita koja nas kao narodne poslanike, Vladu Srbije koju mi biramo i predsednika Srbije koga građani biraju nazivaju krezubom Srbijom.

Valjda u tolikom svom samoljublju zaboravljaju da ipak mi znamo nešto pomalo, da nešto po neki put možda i pročitamo za razliku od njih koji su jel te mnogo načitani, mnogo pametniji, mnogo sposobniji, mnogo bolji od nas, pa sa tim malim skromnim znanjem koje uspemo da sakupimo sričući jednu stranicu možda dan ili dva moramo nešto i da priupitamo jedan deo te intelektualne elite.

Ponovo smo imali jedan po meni jako ružan komentar o radu Narodne skupštine i izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda u nekoj emisiji gde su ovde i moje kolege dotakli – nema veze, mi smo političari, imaju pravo o nama da pišu i da govore, ali me iznenađuje kada član, odnosno čovek koji je nosilac pravosudne funkcije kaže sledeće – u izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda ukazuje na kršenje procedure prilikom izbora predsednika Jasmine Vasović koja je, kako kaže, do sada nezabeležena, pa postavlja pitanje – da li je normalno da ima samo jedan kandidat, pitao je Majić, napominjući da nije samo tu pitanje persone, jer o njoj nemamo podatke, već da je ovo pitanje procedure ko god da je na tom mestu, reče sudija Majić.

Postao je sudija 2000. godine na predlog JUL-a, nemam ništa protiv, takvo je bilo to vreme. Odbor za pravosuđe je predlagao sudije, Majić je ušao na kvotu JUL-a, predložen, izabran, samo mi nije jasno zašto to krije. Da li zato što sad pripada nekoj drugoj intelektualnoj eliti pa nekako mu je to neugodno? Remeti njegovu biografiju.

Znači, on je jedan recidiv jednog dela našeg ustavnog poretka tada, nema potrebe da se stidi da to krije, ali onda ne može da se predstavlja da je nešto pametniji i bolji od nas, nego da je isti kao i mi.

Sad pazite, pričamo o proceduri. Jedan deo procedure mene jako interesuje. Drugi put sam ga video u Narodnoj skupštini, od primene ovog Ustava, a to je da je Komisija koja je predložila kandidata, tada kandidata, sada predsednika Vrhovnog kasacionog suda, sagledala svu dokumentaciju i pribavila mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda o kandidatu za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Što Majić nije rekao da Nata Mesarević nije imala pribavljeno mišljenje, a u Ustavu Republike Srbije i u Zakonu u sudijama piše da je to obavezno. Samo mi smo nepismeni, pa su se nadali da to ne znamo da pročitamo. Nije bilo mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, zato što je on svoj rad počeo 1. januara 2010. godine, a Nata Mesarević je izabrana u novembru 2009. godine. I nisam video ovde u Narodnoj skupštini, kad pričamo o proceduri predlog Visokog saveta sudstva, nego je Natu Mesarević predložio Odbor za pravosuđe po starom Ustavu, da vlada kao sudija po novom Ustavu i onda će naravno sudija Majić da kaže - ova procedura koju smo mi sproveli po Ustavu je kršena, a ova druga gde niko, ni čak ono lice koje, onaj organ koji je Ustavom jedini vlastan da predloži predsednika Vrhovnog kasacionog suda, nije to uradio pred narodnim poslanicima, nego je predložio Natu Mesarević, Boško Ristić. I što se taj papir krije? Sakrili su ga, ne možemo ni dan danas da ga pronađemo, pa će sudija Majić da priča o proceduri.

Dalje, isto me tako iznenađuje, ja sam narodni poslanik i u ovoj Skupštini i u ovoj sali, narodni poslanik sam i kad krenem kući. Narodni poslanik sam dok ne dođem u svoj stan. Pa valjda je i sudija nosilac pravosudne funkcije gde god da se nalazi, na bilo kom javnom mestu, i ovde u Narodnoj skupštini i na ulici, i u televizijskoj emisiji i ne može po dva izgovora, jer to je izigravanje, valjda u nadi opet da smo mi krezuba Srbija koja je polupismena. Ne može da kaže pod izgovorom sudijske samostalnosti, nezavisnosti i slobode govora, izražavanja mišljenja. Kaže - ovo pričam kao Miodrag Majić, a ne kao sudija Apelacionog suda.

Ako je tako, zašto je najavljen u toj emisiji „Utisak nedelje“ kao sudija Apelacionog suda? Ne ide i jedno i drugo, jer Miodrag Majić da nije sudija Apelacionog suda ne bi vredeo ništa. I ovako ne vredi baš mnogo, ali ipak je sudija i ja poštujem njegovu sudijsku funkciju, a kako on poštuje svoju sudijsku funkciju, o tome ćemo malo da popričamo.

Nisu samo zakoni ti koji određuju šta ko može ili ne može da radi. Mi kao narodni poslanici imamo Poslovnik, imamo Kodeks ponašanja, pa i sudije imaju neki svoj etički kodeks koji je utvrdio VSS, objavio u „Službenom Glasniku“ 96 iz 2010. godine, znači nije ga objavila vlast Aleksandra Vučića i režim Aleksandra Vučića, već prethodni režim. Majić ga je verovatno i pisao, računajući kakvo je imala poverenje Nata Mesarević u njega, jer on je jako brzo došao do sudije Apelacionog suda, pa se u tom dokumentu između ostalog u članu 2. kaže – sudija u obavljanju sudijske funkcije svojim ponašanjem u sudu i van suda odražava jače poverenje javnosti i stranaka u postupku i nepristrasnost sudija i sudova.

Pa da bi usaglasili svoj kodeks, sudije su ubacile i bliže razradile član 154. Ustava Republike Srbije u kome se kaže da je zabranjeno političko delovanje sudija – zakonom se uređuje koje su druge funkcije, posao ili privatni interesi spojeni sa sudijskom funkcijom, pa to piše i u stavu 6. člana 2. Etičkog kodeksa – sudija mora da izbegava učešće u političkim aktivnostima koje mogu da ugroze utisak nepristrasnosti. Pa u poslednjem stavu člana 2. kaže se – sudija je dužan da van suda u svojim ličnim odnosima sa pripadnicima pravne profesije izbegava situacije koje bi opravdano mogle da izazovu sumnju u njegovu nepristrasnost, a pričamo o emisiji gde je bila, reče kolega Mirković – Marinika Tepić.

Razumeo bih da je to bio jedan sudija Apelacionog suda, jedan sudija VKS ili možda više sudija iz apelacionih sudova pošto ih ima više, pa da neke svoje pravne argumente zbog nekog napretka u radu pravosuđa razmeni, ne, ovo je čista politička emisija gde se daju isključivo političke ocene određenih događaja i stvari u Republici Srbiji. Ništa drugo.

Da bi pokazao kakav sve besmisao sprovodi sudija Majić kao sudija Apelacionog suda, moram još jedan deo Etičkog kodeksa da pročitam. Znači, ovo je obavezujući dokument za sve sudije. Ustanovio ga je VSS i objavio u „Službenom Glasniku“. Znači, svaki sudija mora da ga zna.

Sudija mora da se uzdržava od nedoličnih postupaka, kao i od postupaka koji mogu narušiti poverenje javnosti u sud. Dobro. Šta ćemo sada sa Majićevom izjavom – pravosuđe u Srbiji funkcioniše u atmosferi preživljavanja i strahu da je u takvim uslovima nemoguće ostvariti funkciju koja je pravosuđu poverena u demokratskom društvu.

Nas napadaju da mi narodni poslanici narušavamo samostalnost i nezavisnost sudija, a ako pročitate šta rade nosioci pravosudnih funkcija, pokušavaju da stvore nepoverenje kod građana u nosioce pravosudnih funkcija u naše sudove i samim tim i uopšte izbor nas kao narodnih predstavnika.

Sudija je dužan da čuva ugled suda i sudijsku funkciju kroz pisanu izgovorenu reč. Čini mi se da se tu oglasilo neko udruženje sudija i tužilaca. Sudija je kao lice izloženo stalnom sudu javnosti, slobodno i svojevoljno prihvata lična ograničenja koja mu nameće sudijska funkcija.

Pa, izvinite, Miodrag Majić se polaganjem sudijske zakletve odrekao nekih građanskih prava i postavio sebi ograničenja koja sada ne poštuje, a to je da on daje političke stavove i političke ocene. Kao jedan primer, Srbija je postala zemlja apsurda, ovde komedijaši postavljaju pravila, a od genijalaca prave kriminalce i budale. To je izjavio jedan sudija Apelacionog suda. Samo ne znam ko je ovde komedijaš, na koga je mislio, bolje da je imenovao. Da li je mislio na kolegu Martinovića, na mene, na nekog ovde, na predsednika Vlade, na predsednika Republike, na ministre, možda i na kolegu Marijana Rističevića?

Ali, isto tako ne znam da li je za genijalca mislio da je Dragan Đilas? Evo, u toj istoj emisiji Marinika Tepić je branila Đilasa govoreći da mi provlačimo Đilasa kroz blato i pravimo od njega fašistu. To niko nije ovde rekao. To niko ovde nije njega optužio za fašizam, jesam ja Majića optužio za presudu koja je uvod u fašističku ideologiju, ali Đilasa niko nije optužio za fašizam. A, to da je lopina, to jeste i to najgore vrste. Znate, kada neko ima toliko para, ne može da opravda odakle mu taj novac, sigurno nije zarađen i stečen u skladu sa zakonom.

Znači, bavili su se svim i svačim, od izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, do toga šta to radi Narodna skupština. Pa isto tako za presude koje smo čitali, nije problem da neko pročita neku presudu iako ne znaju čije su, znači sada se vraćam na onaj početak krezube Srbije koja je sada na vlasti, da mi ne znamo čije su presude.

„Oni su tokom izbora prvog sudije u zemlji isključivo govorili samo o meni, i to u prisustvu predstavnika VSS koji bi trebao da štiti sve sudije, ne samo mene“. Možda bi on bio i u pravu, ali na prvom mestu, on mora da poštuje taj VSS, svakog kolegu sudiju, svaku presudu koja je napisana, svaki stav Vrhovnog kasacionog suda, pa da dobije tu punu zaštitu koju ima. Još nešto, jako je teško braniti sudiju Majića, zato što ovde govorimo, ne o nekim diskrecionim pravima sudija u sudijskom postupku, nego o materijalnim dokazima i činjenicama koje ne može niko da ospori.

Tu se umešala i profesorka Pravnog fakulteta, gde pokušavaju da do kraja unize Narodnu skupštinu, pa na pitanje - da li je normalno da se u Skupštini komentarišu i čitaju sudske presude, Bajović je rekla da je teško napraviti distinkciju gde prestaje sloboda govora, a počinje govor mržnje, naravno da to ne priliči jednom parlamentu, a možda je i bila namera da se ta institucija obesmisli, rekla je ona, napominjući da postoje drugi problemi.

Sada ja moram da postavim pitanje, da li su suđenja javna? Jesu. Mislim da samo suđenja kada su u pitanju poveravanje dece, imaju određen stepen javnosti, ne potpunu, a sva druga od parnica, do krivičnih postupaka su javna suđenja. Hoće neko da me ubedi da neka presuda koja je pravosnažna, okončana, ne može da bude predmet debate u Narodnoj skupštini zato što to nekome nije normalno. Ja kažem da taj koji to kaže, nije normalan.

Postoji više razloga zašto je to tako, ali jedan od najvažnijih jeste da Narodna skupština donosi zakone po kojima sude sudovi i sudije. Da smo mi ti koji određujemo pravni okviru za rad sudova, ne ulazeći u to kakve će oni presude da donose. Onaj, još jedan važniji razlog je da ukoliko primetimo da naši zakoni koje mi donosimo u nekom delu nisu baš potpuno razumljivi ili ispravni, da budu i promenjeni. Ali, na svaki mogući način pokušaće da od Narodne skupštine naprave nešto što ne predstavlja građane, ili ako predstavlja građane, da je to ona krezuba Srbija i da su oni kulturna elita i intelektualna elita koja je greškom naroda sada na vlasti.

Ono najvažnije, ne libe se ni od čega da unize Narodnu skupštinu i narodne poslanike. „Stvorili smo društvo međusobne mržnje, polarizovano do krajnjih granica, a kada dođemo do ovakve debate u Skupštini, došli smo do ivice iza koje ide nasilje“, ocenjuje u „Utisku nedelje“ sudija Apelacionog suda, Miodrag Majić.

Sad, znači mi koji nismo pretili nikome, nismo napali nikoga, samo zbog debata koje vodimo kao rezultat imaćemo nasilje. Kao da se kolega Martinović sam sebe udario na sednici odbora, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da je sam sebe udario ovde ispred stola predsedavajućeg, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da je Marijan Rističević sam sebe udarao ispred Skupštine, a nije to radila klika okupljena oko Boška Obradovića. Kao da je Maja sama sebe napala u svom kabinetu, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da smo mi za Ivanjdan pokušavali da upalimo Narodnu skupštinu, a nije klika koju podržava sudija Majić i koju predvodi Dragan Đilas.

O kakvom to nasilju oni govore? Jel o onom nasilju jednog tabloida na kome je nacrtana snajperska puška koja je uperena predsedniku u grudi? Jel o tom nasilju govore? Ili, jel govore o onom nasilju, ta intelektualna elita, kada Brkić poziva da se najmlađem sinu Aleksandra Vučića sudi iako danas ima nešto više od tri godine? Gde je bila ta intelektualna elita kada su narodni poslanici bivšeg režima nosili vešala po Beogradu? Kada su sačekivali svoje nove kolege pejntbol puškama? Jel o tom nasilju Majić mislio?

Ne znam o kom drugom bi mogao da misli. Verovatno o tom. Ili pokušava jedan tragičan slučaj bivšeg kolege koji se nije bavio politikom tri godine, neću ime da spominjem zbog poštovanja prema porodici, da jedan takav tragičan slučaj zloupotrebljava u političke svrhe. Ljudi moji, to je morbidno. To je bez ikakvog dostojanstva, to je dno ljudskog dostojanstva. Ne postoji ništa gore, ništa niže u politici. To nije čak ni za politiku. Ali, o tome će da piše Majić, da izaziva sumnju, da plaši ljude.

Samo na jedno pitanje koje sam mu postavio ovde nije odgovorio u toj emisiji, samo na jedno.

Rekao sam da je u jednom delu bio možda i u pravu, kada je rekao – opasne su veze političara i sudija, ali mi nije odgovorio koliko su opasne veze sudija sa ambasadorima koji su ovde. To kad mi bude odgovorio i da mi da odgovor zašto tako misli i da li je njegova nevladina organizacija finansirana od neke od tih ambasada, e onda možda budem počeo da menjam mišljenje o njemu, a ovako, izvinite, zadržaću jako loše mišljenje o njemu dokle god prvo prestane da krije da je izabran na predlog JUL-a za prvi sudijski mandat i da odgovori na ovo pitanje koliko su opasne veze sudija sa ambasadorima drugih zemalja.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda na osnovu, pre svega, Ustava, a zatim i zakona koji bliže uređuje način izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Jedan moj mladi kolega je čak i spomenuo istorijat vrhovnih sudova u Srbiji, uz jednu konstataciju, koliko sam ja razumemo, da do sada integritet tog najvišeg pravosudnog organa nije bio narušen od njegovog osnivanja. Nažalost, ja ne mogu da se složim sa kolegom. Narušili su ga i te kako. Narušili su ga za vreme čuvene reforme pravosuđa. Narušili su ga kada su birali ko će od sudija da ostane sudija, a koga će oni zbog nekog svog stava da pošalju van pravosudnih organa. Slično je bilo i u tužilaštvu, ali vrhunac bezobrazluka koji su imali jeste izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda iz 2009. godine.

Kad pogledate sada predlog koji imamo za novog kandidata, pa pogledate i obrazloženje, u jednom delu obrazloženja pronaći ćete komisije za kandidata za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda Jasminu Vasović, utvrdila završnu ocenu pet, sve u skladu sa članom 17. navedenog pravilnika i sastavila prethodnu listu kandidata na obrascu koji je sastavni deo pravilnika. Komisija je pribavila mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda o kandidatu za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je Narodna skupština birala Natu Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda pribavljeno mišljenje Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda nije postojalo.

Može neko da očekuje da je to samo formalnost. Međutim, član 144. Ustava Republike Srbije predviđa obavezu da predsednika Vrhovnog kasacionog suda na Predlog VSS po pribavljenom mišljenju Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog Odbora Narodne skupštine bira Narodna skupština.

Sad možete da zamislite kad izaberete predsednika Vrhovnog kasacionog suda 30. novembra 2009. godine, a naš Vrhovni kasacioni sud počne sa radom 1. januara 2010. godine i to ga je predložio VSS koji nije bio ni u kompletnom sastavu. Sad vidite kako su se igrali sa nosiocima pravosudnih funkcija.

Sve to govorim zato što bivši režim uporno pokušava da prikaže sadašnju vlast i predsednika Republike Srbije kao diktatora i da pravosuđe u našoj Srbiji ne funkcioniše, a ovo je samo jedna mala epizoda oko toga kako je sistem pravosuđa u Srbiji funkcionisao za vreme njihove vlasti i sada doživljavamo takve kritike od tih ljudi koji su to radili za vreme vlasti.

Da je samo nedostajalo mišljenje sednice Vrhovnog kasacionog suda, Opšte sednice, nego su, dame i gospodo narodni poslanici, nama ovde u Narodnu skupštinu u proceduru uputili falsifikovani dokument. Da li verujete da se u Narodnoj skupštini nalazi dokument koji ne odgovara ni zakonu, niti je potpisan, niti je predat od nekoga ko na to ima pravo.

Jeste VSS predložio Natu Mesarović. Samo mi nađite gde je taj izvornik ovde u Narodnoj skupštini. Nađite mi papir u Narodnoj skupštini potpisan od VSS kojim se Nata Mesarović predlaže za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Nema ga. Sakrili ga. Arhiva je dostupna, kolege, možete da proverite, a onda su se setili da u proceduru upute predlog, a ne mišljenje Odbora za pravosuđe na osnovu koga je Nata Mesarović bila birana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Takav su odnos imali prema pravosuđu Đilas i kompanija da bih ih slušali. Što se čudite? Tri advokata su odlučivala o sudbini srpskog pravosuđa. Nemam ništa protiv advokata odmah da se razumemo. Tri advokata. Homen koji je bio tada u Ministarstvu pravde, Boško Ristić koji je bio predsednik Odbora za pravosuđe i Nenad Konstantinović i Dušan Petrović koji je tad bio ministar u Vladi. Tako je odlučivano ko će biti sudija, ko će biti tužilac i ni jednom od tih advokata nije palo na pamet da su možda u sukobu interesa, jer zašto da ne? Zašto ne uništiti, recimo, malu advokatsku praksu. Jednostavno, promenite Zakon o parničnom postupku, odredite da advokat može da bude samo onaj koji je usko specijalizovan za jednu oblast, oni svi vlasnici velikih advokatskih kancelarija, imaju advokata sami koliko oni hoće, mala advokatska praksa bi nestala u Srbiji. I sve su zakone donosili da bi sebi ugodili. I sve su sudije i tužioce držali u strahu da ne prođu kao njihove kolege prilikom reizbora 2009. i 2010. godine.

Čuli smo ovde da je Nata Mesarović postavljala i svog sina za sudiju. Sećam se kada je bila jednom ovde u Narodnoj skupštini. Znate kako se ponašala prema narodnim poslanicima koji su tada bili opozicija? Kao da predsedava sudijskim većem. Ponižavani su narodni poslanici ovde od te iste Nate Mesarović. Bio sam na toj sednici.

Sada jedna ekipa, predvođena jednim rijaliti sudijom, nemam ništa protiv rijalitija, ali mislim da nosiocima pravosudnih funkcija tamo nije mesto, pokušavaju da ubede građane Srbije kako pravosuđe u Srbiji ne funkcioniše.

Evo, moj kolega Milenko Jovanov danas je u svom izlaganju, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS, govorio o sudiji Majiću. Govorilo je nas dosta kolega, čak se i spominje i to kako sam ja tražio da on dođe ovde da ga priupitamo o nekim stvarima. Jesam. Imao bih mnogo štošta da ga priupitam kao narodni poslanik. Ja se u njegov posao ne mešam, samo bih postavio određena pitanja više po pravilima kodeksa ponašanja nosilaca pravosudnih funkcija, nego o presudama koje piše, a naravno da ću uvek braniti stav Vrhovnog kasacionog suda i Ustavnog suda Republike Srbije, čak i kada su oni u suprotnosti sa presudama sudije Majića, jer ja time nisam narušio samostalnost i nezavisnost pravosudne funkcije, već sam podržao one sudske instance koje odlučuju o tome da li je neka presuda doneta u skladu sa zakonom i Ustavom ili nije.

Čini mi se da tabloidi, kao što je NIN i još neki, pokušavaju da mi stave reči u usta koje nisam rekao i očigledno je da ono što mi govorimo ovde na sednicama Narodne skupštine nekima daje za povod da pokušaju da naruše dostojanstvo i Narodne skupštine i svakog narodnog poslanika pojedinačno.

Podsetiću samo kolege o jednom članku koji je hvalio sudiju Majića i po kome se oglasilo čak i Udruženje sudija Srbije. Između ostalog se kaže da nas to Udruženje poziva kao poslanike da se uzdržimo od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo, a nosioce javne vlasti da znanje i energiju usmere na kvalitetno obavljanje svojih nadležnosti umesto na međusobne optužbe i prozivanje pojedinaca. U saopštenju se podseća da su sudove i sudije dužni da nakon zakonito sprovedenog postupka donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravedno utvrđenom činjeničnom stanju na koju je pravilno primenjeno materijalno pravo. Ja to podržavam. Apsolutno podržavam taj stav, ne baš njih, ali nemam ništa protiv tog stava.

Današnji NIN, zamislite, sudija Apelacionog suda u Beogradu, pripadnik srpskog pravosuđa u jednom tabloidu. Doći ćemo i na naslovnu stranu.

Samo da pokažem kakva je dvoličnost sudije Majića i postavljam pitanje - zašto se udruženje sudija nije oglasilo na prethodne izjave i pitanje - da li će da se oglasi na ovo što je u tom intervjuu rekao sudija Majić? Setite se, da podsetim udruženje sudija je tražilo od narodnih poslanika da ne daju izjave po kojima će narušiti poverenje građana u pravosudni sistem Republike Srbije.

U današnjem broju, evo jedno pitanje - može li se u ovakvoj atmosferi uopšte reći da je pravosuđe treća grana vlasti? Sudija Majić odgovara - odavno govorim da se ne samo zbog toga ne može ozbiljno tvrditi da naše pravosuđe ispunjava svoju Ustavom garantovanu svrhu, jednačina je nažalost jednostavna, izraženost ovakvog stanja obrnuto je proporcionalna broju ljudi koji su spremni da se založe za to da se ovakvo stanje promeni. Upravo je uvredio sve kolege sudije, bez obzira na nivo sudova, da li su to sudovi osnovne, više ili bilo koje druge nadležnosti.

Ili vezano za današnju temu pitanje - kako tumačite to što ni nije javnost nije zainteresovana ko će biti na mestu vrhovnog mesta sudije? Zar nam je svima svejedno i da li to znači da kao narod verujemo da se presude više ne donose u sudovima? Dame i gospodo narodni poslanici, da je neko jedva prošao za sudiju, da jedva završio pravni fakultet, da je tek postao sudija zna da odgovor na ovakvo ponižavajuće pitanje se ne daje. Vidite sad šta sudija Majić odgovara - bojim se da je upravo to jedan od osnovnih razloga. Građani velikim delom veruju da je nevažno ko će biti pravi sudija. Sad znači vređamo i građane. To je ona priča njihova o krezuboj Srbiji koja vlada, da je većina građana Srbije nepismena, glupa. Nisu oni, građani Srbije, dostojni vlasti koju oni treba da vode Đilas i Šolak i Majić. Prema uvreženom mišljenju to će i onako biti prolazna politička marioneta. Gospodine predsedniče, i vas je uvredio. Dok će se suštinske odluke i u ovoj kao i u svim drugim oblastima donositi na Andrićevom vencu. Ovo je izuzetno opasno uverenje. No, možda je još opasnije to što iz razgovora sa kolegama shvatam da ni oni ne veruju da je to značajno i da je jasno da se na takvu poziciju ne dolazi bez predsednikovog zelenog svetla.

To je rekao sudija Majić bez ikakvog dokaza. Bez ikakvog. I još je ljut na svoje kolege zašto ne reaguju i to potvrđuje nastavkom - zato mnogim i iskusnijim kolegama nije palo na pamet da konkurišu niti da se suprotstave. Jasno im je da sudije nemaju vlast, da su mahom izgubile dostojanstvo i da ne mogu da utiču na stanje čak i u sopstvenoj branši, a to je onda pravi poraz ovog i ovakvog pravosuđa.

Da li Udruženje sudija Srbije u svom saopštenju misli samo na narodne poslanike koji prema njima podstiču nepoverenje građana u sudstvo ili se to odnosi i na nosioce pravosudnih funkcija pa čak i kada je u pitanju rijaliti sudija Majić? Naravno da su se dotakli i onog dela o kome sam govorio na prethodnoj sednici.

Šta kaže Majić - nedavno je Veroljub Arsić u Skupštini izjavio da štitite silovatelje i pitao kada ćete kako kao sudija doći u Skupštinu da vas on priupitaju šta radite? Da li su vas zvali da dođete? Iskren da budem, ja bih voleo da dođe. Ali sudija Majić odgovara - nisu me zvali, a i da jesu doživeo bih to samo kao jedan, još jedan vid šegačenja sa ustavnim poretkom. Sudija svoje stavove objašnjava u odlukama koje donosi. Pa, gospodine Majiću, čitali smo i vaše odluke. Čitali smo odluku koju ste potpisali kao sudija Apelacionog suda i kojom ste poništili prvostepenu osuđujuću presudu za obljubu nad trinaestogodišnjom devojčicom i to potkrepili u svom obrazloženju da je to običaj kod naših Roma, da deca romske nacionalnosti, devojčice od trinaest godina nemaju pravo da uživaju zaštitu naših zakona i da nad njima može da se izvrši obljuba.

To je napisao i potpisao sudija Majić i sva sreća što ta presuda nije ostala u pravnom poretku. Govorio sam o tome na prethodnoj sednici. Ta presuda da je ostala u pravnom poretku Srbije bila bi početak uvođenja Srbije u fašističku ideologiju jer kada izopštavate jednu etničku, versku ili nacionalnu grupu zbog njihove boje kože ili različitosti koju imate iz ustavnog i zakonskog sistema jedne zemlje, a to je Hitler radio sa Romima i Jevrejima od 1936. godine, počinjete to isto da radite što se dešavalo u nacističkoj Nemačkoj.

Ne znam koliko je sudija Majić ozbiljan u svemu ovome što tvrdi. Još nešto, kako uopšte neko dođe na ideju da bi sudija trebalo pred parlamentom da objašnjava presude, možemo li da zamislimo situaciju u kojoj on sedi u sali dok ga poslanici vređaju ili gađaju paradajzom? Odgovor je sledeći - bojim se da je malo stvari koje ovde možemo da zamislimo jednako kao što se ne plašim da se imajući na umu do sada viđeni nivo debate poslanici ne bi zadržali samo na paradajzu.

Dame i gospodo narodni poslanici, on je nas proglasio za nasilnike. Pokušava da prikaže kako je on nešto viša klasa od nas koje su birali građani, a njega je za sudiju Apelacionog suda postavio VSS, na kome je predsedavala Nata Mesarević koja je na neustavan način izabrana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Zašto bih voleo da dođe u Narodnu skupštinu sudija Majić? Između ostalog i zbog današnje naslovne strane u tom istom NIN-u i kaže Miodrag Majić - opasne su veze političara i sudija. Slažem se, ali bih da ga pitam - a kakve su veze između sudija i ambasadora u Srbiji? Koliko su one opasne? Da li su te veze između sudija i ambasadora u Srbiji 2013. godine oslobodile krivične odgovornosti za počinjen ratni zločin Gnjilansku grupu? Što ne kaže sudija Majić koji stalno priča da je samostalnost i nezavisnost pravosuđa ugrožena, kako je on to mogao u jednom takvom diktatorskom režimu, jer tada je SNS bila na vlasti, pričamo o presudi iz 2013. godine, ako je takav diktatorski režim, kako je mogao da donese jednu takvu presudu?

Nije bio režim ni tada, ni sada diktatorski, nego sve ono što je on radio pokušava, iz njemu znanih razloga, to će morati isto, voleo bih da nam objasni ovde, pokušava da prevali na odgovornost aktuelnoj vlasti.

Stanje u pravosuđu jest važno za funkcionisanje jedne države, za osnovna prava građana, ali, ljudi, kakva su prava građana bila kada vam sudije biraju četiri advokata?

Opet kažem, nemam ništa protiv advokata, ali imam protiv ovih koji su akumulirali toliku političku moć da su se za sve u oblasti pravosuđa pitali. Birali su sudije, birali su tužioce, Skupština je donosila zakona kako su oni tražili, pa kakva su onda pravila građana? Kakva su onda ljudska prava u takvoj državi?

Sada nama ta ista ekipa koja je obrukala srpsko pravosuđe, jer oni preki sudovi posle Drugog svetskog rata ne mogu nikako da se nazovu srpskim pravosuđem, ali ovi jesu, obrukali srpsko pravosuđe od njegovog nastanka, prvi i jedini put do danas. Narušili su prava i sudija koji nisu izabrani i tužilaca koji nisu izabrani. Ustavni sud je to potvrdio.

Isto tako, jedno možda najvažnije pitanje koje bih mu postavio, pošto je reč o toj skandaloznoj presudi koja je iznad svake sudske prakse koju naše pravosuđe poznaje - kako ga nije kao sudiju, kao čoveka, verovatno i kao oca, sramota da ostane na toj funkciji kada je takvu jednu njegovu presudu poništio Vrhovni kasacioni sud i utvrdio da nije doneta u skladu sa zakonom? I on ima pravo da priča o paradajzu? I on ima pravo da priča o dostojanstvu drugih sudija? I on ima pravo da priča o nama, narodnim poslanicima? Kakav on to legitimitet ima i koga on predstavlja?

Postoji li rijaliti sud? Čuo sam da u Americi postoje. Vode javne debate, prenose, snimaju se serije i emisije. Očigledno da on više voli anglosaksonsko pravo od našeg kontinentalnog na osnovu koga je i doneo oslobađajuću presudu za Gnjilansku grupu. Neka vidi da li bi ga oni birali za sudiju tamo, ja sam siguran da ne bi, jer samo Boško Ristić, Homen, Petrović mogu da ga izaberu za sudiju, niko drugi. Sad će on da posipa pepelom sve.

Šta je tu sporno što javnost nema neko veliko interesovanje za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Da smo bespravna država, da sudovi ne funkcionišu, da su ugrožena ljudska i građanska prava i te kako bi javnost bila zainteresovana, a kada je u nekoj oblasti stanje dovedeno u red interesovanje javnosti prestaje tog trenutka.

Jeste tačno da još puno moramo toga da radimo da postignemo one pune kapacitete koje bi želeli da srpsko pravosuđe ima, ali to odsustvo dela javnosti koje nije zainteresovano za ovako nešto potvrđuje nam baš upravo to da smo na dobrom putu i da će Narodna skupština po drugi put izabrati predsednika Vrhovnog kasacionog suda u skladu sa zakonom i Ustavom Republike Srbije, za razliku od bitangi iz Đilasovog režima koji su to radili na neustavan i nezakonit način.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naravno da je zdravlje naših građana najvažnije i da je to možda i najvažniji razlog zašto popis stanovništva koji je planiran da se sprovede u 2021. godini treba odložiti za neka vremena kada će javno zdravlje biti daleko bezbednije i kada sam postupak popisa stanovništva, domaćinstava i stanova može da se sprovede na jedan način, onako kako je to i zamišljeno, planirano i da podaci sa kojima raspolažemo budu što je god moguće verodostojniji.

Međutim, gospodine ministre, moram da kažem i da mi je izuzetno žao što neće biti popisa 2021. godine, a to iz razloga zato što je poslednji popis bio 2011. godine, pre tačno 10 godina.

U članu 6. osnovnog Zakona o popisu stanovništva 2021. godine kaže se da će, između ostalog, da budu popisana i lica koja se smatraju da su u radnom odnosu. To je bilo i 2011. godine, pa bismo, eto, imali priliku da vidimo razliku između Đilasove vlasti, tad je on bio na vlasti, 2011. godine, i vlasti koju predvodi SNS i Aleksandar Vučić.

Najviše kada je u pitanju tih 10 godina nekako da taj kukavički bivši režim, moram tako da ga nazovem, pokušava nama da pripiše njihove rezultate i ono šta su oni radili. Evo, kako god, kad god otvorite bilo koje novine, da li nedeljne, da li dnevne, koje kontroliše Đilas, uvek će naći nekog profesora koji ne radi i ne živi u Srbiji nego valjda u inostranstvu, a oni valjda smatraju da su ti koji su van Srbije vredniji, više vrede kao ljudi, kao stručnjaci, više znaju, ja ne mislim da je tako, nemam ništa protiv da neko bude profesor i u Notingemu i u Firenci, ali mislim da našima ništa ne nedostaje znanja koliko ga i ovi imaju, i sledeći podatak će da iznesu.

Recimo, u poslednjih 10 godina Srbija je najniža u regionu po rastu bruto proizvoda. I onda to obrazlažu. I nikada neće istinu da kažu do kraja. Godine 2010, 2011. i 2012. Đilasov režim je bio na vlasti i tada smo imali katastrofu od BDP, tad smo imali minuseve, da ne pričam koliko je vremena trebalo da sve njihove gluposti koje su napravili u državi i koje su nam sa svim tim problemima ostavili, trebalo da rešimo.

Još jedan podatak će uvek da iznose, koji je jako netačan, a to je da nas u tome upoređuju, kako oni kažu, sa uporedivim ekonomijama, pa tu navode, između ostalog, Bugarsku, Hrvatsku, Rumuniju, Češku, Slovačku. Nemam ništa protiv tih zemalja, ali mi nemamo uporedive ekonomije. Nemamo. Oni su članovi EU, mi nismo. Oni mogu da koriste fondove EU, mi možemo predpristupne fondove koji su po deset puta manji nego iznosi koje oni mogu da povuku. Mi moramo sami da nađemo sredstva i finansiramo razvoj Republike Srbije, dok oni jedan dobar deo sredstava povlače iz fondova EU. I to nikad ti ekonomisti tipa Ćulibrk itd. neće da vam kažu. Ali, to nije ni čudno, zato što oni ne znaju koliko jedan hektar ima kvadratnih metara. To neka nauče.Evo, vi ste ministar poljoprivrede, kad sretnete Ćulibrka recite mu koliko ima kvadratnih metara jedan hektar, on još to nije naučio. Još to nije naučio, verujte mi. Znači, to je jedan od načina kako to oni sve izokrenu.

Mislim da bi taj popis koji je trebao da se desi zaista pokazao i razliku u vlasti između nas i njih zato što pokušavaju opet kroz razne ekonomske analize, evo sada ću da vam navedem jednu glupost za koju koriste te profesore iz inostranstva. Neću da im spominjem imena. Ne treba.

Kaže ovako - više je vredelo 330 evra 2011. godine, nego 550 evra 2021. godine. Onda se ubi čovek da nam objasni kako mi ne znamo da razlikujemo evre u 2021. godini sa onim evrima iz 2011. godine. Zato mislim da nam je taj popis konačno potreban.

Još jedna stvar, da završimo, a to je da prestanu više da zamajavaju ovaj narod kako godišnje Srbiju napusti 70, 80, 90, 100 hiljada ljudi. Aman ljudi, pa koliko su rekli da je do sada napustilo, pola Beograda više ne bi bilo ovde. Taj trend je sada obrnut, možda nismo zadovoljni, ali smo napravili rezultat i uvek će da pokušaju da nas ubeđuju kako je za vreme Đilasove vlasti bilo bolje zato što smo propadali, nego za vreme vlasti Aleksandra Vučića kada Srbija napreduje.

To meni liči na onu tvrdnju Mirka Cvetkovića - Srbija je statistički izašla iz krize, ali to građani još ne osećaju. Oni su to sada malo preformulisali, pa bi da kažu da građani žive bolje, ali je Srbija statistički u krizi. I uvek su se služili svim tim manipulacijama.

Ako hoćemo prave podatke da iznesemo, i o broju stanovnika u Srbiji, o broju domaćinstava i o broju zaposlenih, neka uzmu neke podatke koji su uporedivi. Pet poslednjih godina unazad jesu godine kada je Srbija uspela da sprovede postupak reformi da njeni građani osećaju blagodeti reformi koje smo sprovodili 2014. godine kada je Aleksandar Vučić prvi put bio predsednik Vlade Republike Srbije.

Zahvaljujući tim reformama danas imamo i privredu i državu koje odolevaju ovoj pošasti koja se zove pandemija korona virusa. Zahvaljujući tim reformama, koje je započeo Aleksandar Vučić, a bivši režim ne da nije ni hteo, nego nije ni smeo to da uradi, danas imamo takvu ekonomsku situaciju u Srbiji kakva jeste.

Ali, gospodine ministre, šta god da uradite za Srbiju, šta god da uradite u oblasti poljoprivrede, pošto ste za to zaduženi, vaša koleginica koja je bila u prepodnevnom delu za privredu, vaš kolega koji je bio juče za saobraćaj i infrastrukturu, Momirović, uvek će da vas napadaju da vi to kao ministar ne radite zbog Srbije, nego da bi ste ostali na vlasti.

Evo još jedan suludi način razmišljanja. Još kažu - Aleksandra Vučića baš briga za živote i zdravlje građana, on je vakcine nabavio da bi produžio svoju vlast. Eto, to je način vođenja politike bivšeg režima, koji sada predvodi Dragan Đilas.

Mislim da je sve ovo uvredljivo i za građane Republike Srbije i voleo bih da imamo još jedan popis 2026. ili 2027. godine, da bismo onih deset godina vlasti, koje sprovodi SNS, potvrdili kroz taj popis. Ko će tada biti na vlasti, ne znam, ali znam ko neće biti, Dragan Đilas, bivši režim, koji su uništili i upropastili Srbiju i više nikada neće biti u situaciji da ponove to što su uradili sa nama i otimali nam budućnost čitavih 12 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kroz diskusiju koja traje već dobar deo dana, mnogo smo čuli o značaju saobraćajne infrastrukture, o našim odnosima u regionu. Moram da se složim sa kolegama poslanicima, da svakako jeste jedan ovakav sporazum jako važan i to nije jedini projekat kad je u pitanju infrastruktura koju Srbija ima sa BiH.

Naravno, neki u Srbiji su se i zapitali zašto mi to radimo. Postoji više razloga. Ima onih političkih, naravno, ima onih demografskih, ima i onih čisto ekonomskih.

Politički šaljemo poruku da se Srbija zalaže za mir. Demografski po pitanju migracija ekonomskih. Po pitanju razvoja regiona u ekonomskom smislu i Srbije kao države u ekonomskom smislu, jer ako neko misli da će Srbija na duži vremenski rok da ima ovakav rast ekonomskog razvoja, a da pri tome privrede u regionu stagniraju ili beleže gubitke u velikoj je zabludi.

Jednostavno, delimo isti ekonomski prostor, upućeni smo jedni na druge, naše privrede su kompatibilne. Svakako da zbog toga imamo jednu veliku ekonomsku razmenu koja daje za pravo da se ulaže u infrastrukturu, pa čak, kroz sporazume i sa drugim državama.

Onaj demografski jeste zato što na teritoriji BiH živi veliki broj građana koji su pripadnici srpskog naroda. Cilj Republike Srbije nije da oni napuštaju svoja ognjišta zbog ekonomske nemoći države u kojoj žive i sele se po Evropi, u dijasporu ili dolaze u maticu Srbiju, cilj Republike Srbije je da oni ostanu na tom prostoru, a da ekonomski budu razvijani i da ekonomski ne postoji taj motiv zbog koga bi dolazili u Srbiju. Svakako da jedan od ovih sporazuma ide tome u prilog.

Međutim, gospodine ministre, koliko god da se vi upinjete da objasnite koliko je ovo značajno za Republiku Srbiju, koliko god svi mi zajedno ulažemo velike napore da se Srbija izgradi u svako smislu, koliko god ulažemo napore da se smanji broj nezaposlenih u Srbiji za 320 hiljada radnih mesta, novih radnih mesta, odnosno povećao broj zaposlenih u odnosu na 2011. godinu, bez obzira što je Republici Srbiji dato preko 2,5 milina doza vakcina, bez obzira što je sad već preko 21% vakcinisanih, bez obzira na to što smo dali pomoć privredi na početku pandemije kada je bilo vanredno stanje, koje je naša privreda trebala da preživi, šta god da ste uradili gospodine ministre, vi, ja, bićete zajedno sa predsednikom Republike Srbije optuženi da to ne radite za narod, da to ne radite za građane, da to ne radite za Srbiju, nego da radite da biste opstali na vlasti.

Evo, unazad nekoliko dana, ta teza preovladava kroz medije koje kontroliše Dragan Đilas. Uvek će da vam se javi neki penzioner koji će traži da mu se vrati penzija, koja je umanjena 2014, odnosno 2015. godine.

Gospodine ministre, tada niste bili u politici, mere fiskalne konsolidacije započete su krajem 2014. godine, to je bio novembar mesec. Tačno je da je tada zbog jako lošeg stanja koje je država imala u javnim finansijama trebalo kupiti vreme da se započne oporavak srpske privrede i da kroz taj oporavak imamo bolju ekonomsku situaciju nego tada.

Nažalost, tada su morale da budu smanjene i penzije, jedan deo penzija, ne svih penzionera i zaposlenih u organima državne uprave.

Znate li, ministre, kolike su bile uštede na penzijama za taj period 2015/2016, 2017. godine, kada smo počeli sa ublažavanjem mera. Na penzijama se uštedelo negde oko 700 miliona evra. Da li znate koliko je Đilas prihodovao od 2008. do 2012. godine? Isto 700 miliona evra. Deo tih 700 miliona evra nalazi se na Mauricijusu, po raznim egzotičnim destinacijama, pa, bih tog našeg sugrađanina koji traži da mu država vrati umanjenu penziju, pozvao da tuži Dragana Đilasa, da mu taj deo novca koji mu nedostaje, a koji nije hteo da solidarno podeli sa državom da mu to da Dragan Đilas, jer da nije on ukrao tih 700 miliona evra, penzije ne bi bile ni smanjene.

Ali, zamislite tu percepciju, gospodine ministre, da je bolje napraviti stelt autoput, da vas ne bi napali, da se dodvoravate građanima i ponovo budete ministar, doduše, oni koji su pravili stelt autoputeve, a svedoci smo da je toga bilo do 2012. godine, pa nestao nam je čitav autoput od Preševa do Vranja, jel tako? Nema ga, plaćen je.

Svi kriju novac po egzotičnim destinacijama i Mauricijusu. Tada bi valjda vas Đilas obožavao.

Kažu da smo onih 100 evra, tzv. helikopter novac, davali građanima da bi pobedili na izborima koji su bili održani 2020. godine. Taj novac je bio potreban građanima i zbog vanrednog stanja, pandemije i zbog psihološkog stanja, i da se kroz taj novac naš realni uslužni sektor, pa i turizma održi na jednom određenom nivou. Nema to nikakve veze sa izborima, ali je lepo praviti kao jedno poređenje. Da smo takvi kao što nas oni predstavljaju, gospodine ministre, da li bi mi 2016. godine, raspisali vanredne parlamentarne izbore? Tada smo imali komotnu većinu ovde u Narodnoj skupštini, 156 poslanika je imala lista koju je predvodio Aleksandar Vučić. Jer, samo u tom trenutku mere fiskalne konsolidacije su bile najžešće, najžešća su bila umanjena i u javnom sektoru i u penzijama i mi smo izašli na izbore.

Sad dolazimo do apsurda još jednog, koji je, po meni morbidna stvar. Spominjali smo do sada puteve, neki novac, mostove, pruge, aerodrome, ali da optuže predsednika Republike Srbije da je obezbedio vakcine ne da bi zaštito javno zdravlje i živote građana Srbije, nego da bi pobedio na predsedničkim izborima. Pazite to ludilo.

Godine 2009. i 2010. nismo imali ni jednu jedinu vakcinu protiv svinjskog gripa. Ljudi u Srbiji su umirali. I oni valjda zato to nisu nabavljali, da bi mogli više da ukradu. Još kažu – nije Vučić kupio te vakcine, to smo mi građani kupili. Pa, ko je i rekao da je kupio Aleksandar Vučić? Kupila je Srbija, prihodima koje ima iz budžeta, koji puni naša privreda, naši građani. Jedan tih od tih 100 evra se vratio državi kroz poreze, doprinose zaposlenih, itd, itd. Ali, po njihovoj percepciji, bolje je da ukradete. To je njihova percepcija. Tako oni gledaju državu.

Zašto napadaju toliko Aleksandra Vučića? Pa, da bi došli na vlast. Zašto hoće vlast? Pa, zato što je Srbija ponovo finansijski i ekonomski mnogo jača nego kad su odlazili sa vlasti i ponovo hoće 700 miliona evra za četiri godine. Ponovo hoće da pune svoje račune po deviznim destinacijama i na Mauricijusu. A narod, pobediće ih. Kako je ono rekao Mirko Cvetković – statistički, Srbija je izašla iz krize samo to građani još ne osećaju. E, sad prave neke obrnute statistike – da Srbija nije izašla iz krize, ali da građani pogrešno osećaju da mnogo lakše žive nego što su živeli za vreme njihovog režima. I statistički će opet da kažu da ti putevi koji se prave, ti mostovi koji se obnavljaju i prave, nemaju nikakvog ekonomskog smisla, jer zašto bismo mi rešavali problem naših građana Republike Srbije tako što će oni zbog svih tih projekata da dobiju priliku da ostanu u Srbiji.

Njima je cilj da naši građani napuste Srbiju i odu u EU, ne da budu u Srbiji u EU. Draganu Đilasu je cilj, Šolaku i svima ostalima da građani Srbije napuštaju Srbiju, jer njihovo obećanje EU u koju su nas vodili 12 godina je da smo imali strahovite migracije u periodu od 2003-2004. do 2014. godine, koji su uzrokovani baš time kakva nam je bila ekonomija i privreda, kakva nam je bila infrastruktura, kako su naši ljudi i građani živeli. To je njihova vizija Republike Srbije, pošto su uvideli da nemaju kapacitet da Srbiju odvedu u EU. Rešili su da građane proteraju tamo, čak i one kojima se ne ide. A usput, što će biti bogati, pa, to je valjda nagrada. Naši građani treba da se pomire. Učinili su im uslugu, oterali su ih iz mesta gde su se rodili, gde su se školovali, gde su porodice planirali da ostvare. To je nagrada na koju polaže pravo Dragan Đilas, Šolak, Mišković i cela ta bulumenta, to bogatstvo. Otvorili su nam oči da u Srbiji nema budućnosti.

Zato najviše Aleksandar Vučić smeta. Zato svaki rezultat i uspeh koji Srbija ima to je zarad, eto, da ostanemo na vlasti. A oni bi da dođu da kradu ponovo. E, pa, neće više nikad oni doći na vlast! Možda neki drugi, jednog dana, prirodno je izgubiti izbore u normalnom demokratskom društvu kakvo je Srbija, ali ova bulumenta, ovi lopovi koji su ojadili Srbiju, koji su napravili „stelt“ puteve, koji su nam zatvarali fabrike, koji su nam upropašćavali porodice…

Gospodine ministre, meni je nešto preko 50 godina, 14 godina mi je ukrao Dragan Đilas i njegov režim, 14 godina života ukrao je svakom čoveku koji je bio živ tada u Srbiji.

Ovi mlađi imaju prilike da mnogo više osete kvalitet ovih reformi koje sada mi sprovodimo. Ali, ta lopuža, da bi sejao po svetu novac, mi je otela, ne samo meni, nego još sedam ili osam miliona građana Srbije, godine života i deo budućnosti. Zato više nikad oni da vladaju Srbijom neće.