Dame i gospodo narodni poslanici, naslušao sam se svega i svačega od svojih kolega poslanika koji su kritikovali ovaj rebalans i ove mere koje predviđa Vlada Republike Srbije. Neko od poslanika ustade i kaže – kako to da je budžet 2012. godine imao dug od 15,7 milijardi, a sada je 21 milijardu?
Evo jedna prosta računica. Devetstotina miliona je kamata, na 15,7 milijardi duga, 2012, 2013, 2014. dve milijarde i 700 miliona. Ako još na taj dug dodamo i štetu koju smo imali da pokrijemo iz budžeta vezano za „Agrobanku“ i Razvojnu banku Vojvodine, dolazimo da ova Vlada stvarni deficit ima ispod 3% na nivou godine.
Da sve ovo što se sada dešava jeste ništa drugo, nego plaćanje nekih tuđih obaveza, nekih tuđih dugova, nekih tuđih nepromišljenih poteza.
Ne mogu da razumem kakav to um može da bude ljudski, da zarad opstanka na vlasti ili četiri godine nove vlasti, ili šake jedne vlasti, to stavi iznad sudbine sedam miliona ljudi. Svi koji brane tu politiku neka se stide. Sedam miliona sudbina. Da se ove mere ne donose, evo pokušao sam kroz sve diskusije kolega poslanika da čujem makar jedini drugi način koji je ostvariv i koji je realan, kako da izađemo iz krize.
Niko nije dao odgovor. Niko. Jedino što nam preostaje jeste da počnemo da štedimo, ali kada ulazite u mere štednje morate da vodite računa o nekoliko stvari.
Prvo je, da one na kojima ćete da štedite da im omogućite makar minimum dostojanstva koje imaju i drugi, to je da sa preteranim merama štednje ne povučete državu u recesiju. Da privredu ne povučete u recesiju.
Mislim da su ove predložene mere nešto što je između onoga što bi oni koji pričaju da treba oštrije nastupiti i nešto što neki drugi pričaju da nam ništa nije potrebno, da možemo mi da nastavimo ovako još nekoliko godina da živimo.
Da je ova vlasat neodgovorna, mogli smo da prodamo „Elektroprivredu“, „Telekom“, „Aerodrom Beograd“ i da isfinansiramo još četiri godine vlasti, ali postavljam pitanje šta posle toga?
Neko reče da se setimo naših govora zašto smo kritikovali načine privatizacije koju sada sprovodimo. Pa zato što kada su sprovođene neke privatizacije u periodu od 2003. do 2012. godine, izbor je bio mnogo bolji, a izabrana rešenja najgora. Sada, zbog situacije u kojoj se nalazi država, najgora rešenja iz perioda 2003. do 2012. godine su danas jedina. Nemojte da se sklanjate pred tom odgovornošću.
Rezultate privatizacije nećemo da spominjemo, ali pored rasprodaje imovine, javni dug je rastao polako ali sigurno i došli smo do onog nivoa kada više zbog servisiranja javnog duga, koji je zatečen 2012. godine, moramo da preduzmemo neke malo radikalnije poteze. Pokušalo se sa svime, sa povećanjem poreskih stopa, promenama raznih osnovica i načina oporezivanja. Sve to nije dalo one rezultate koji su očekivani. Sada jedino ovo preostaje.
Priče oko poreske uprave, ja bih zamolio kolege koji kritikuju rad poreske uprave, a predstavnici su bivšeg režima, da u tu priču ne ulaze, jer ćete vrlo brzo imati priliku da se upoznate sa tim kakvu smo poresku upravu imali do 2012. godine i koji su to poreski dužnici stavljeni u fioku, da im porez nikada ne bude naplaćen. Koliko ima zastarelih poreskih potraživanja baš iz tog perioda dok ste vršili vlast?
Razumem i spreman sam da kažem, ako pogrešimo negde, da priznam tu krivicu, ali ne mogu da razumem da sve one posledice koje su loše i koje je sprovodila neka druga politika, okrivljujete SNS. Nemojte.
Budite sigurni da ćemo protiv toga da se pobunimo. Prihvatite taj deo odgovornosti već jednom. Proći će puno vremena dok vam građani to ne oproste.
Smanjivanje penzija je najteži korak. Slušao sam ovde kolege kako su čitali šta se govorilo po izbornim kampanjama. Što ne kažete da je šteta od elementarne nepogode veća nego što ćemo da imamo uštede na penzijama? Zašto to ne kažete? Zašto to krijete? Ta obećanja su data pre elementarne nepogode. Zašto to ne prihvatite? Ja to nikada ne bih radio. Čak i kada sam grešio kao narodni poslanik opozicije, bio sam ubeđen da govorim istinu, a bilo je retko da sam grešio, jer sam postavljao pitanja i 2008, 2009, 2010. i 2011. godine ko će kredite da vraća kada je Narodna skupština davala garancije na zaduženje Republike Srbije.