Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka sa svojim saradnicima, mi danas imamo pred nama niz sporazuma koji se odnose na različite oblasti. Bez obzira na to što se radi o različitim oblastima, one suštinski imaju jedan zajednički cilj, a to je unapređenje međusobnih bilateralnih odnosa, ali istovremeno i uzajamni razvoj svake od ovih zemalja sa kojima mi potpisujemo danas, odnosno ukoliko potvrdimo zakone o potpisivanju sporazuma.

Počeću od Maroka, jer je tako i raspoređeno na dnevnom redu kada pogledamo tačke dnevnog reda.

Sporazum zaključen između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko odnosi se na saradnju u oblasti odbrane. U obrazloženju predloga jasno je navedeno koji su ciljevi i principi na kojima će se jedan ovakav sporazum zasnivati.

Moram da kažem da nacionalna bezbednost i stabilnost svakako predstavljaju preduslov za normalno funkcionisanje svake države, pa i naše, u svakom njenom segmentu.

Predloženim zakonom se upravo definiše pravni osnov za vojnu saradnju u oblasti odbrambene i bezbednosne politike, ali i saradnja u oblasti vojnog obrazovanja, obuke, medicine, itd.

Kolega je malopre pomenuo da se ove godine obeležava 64. godina uspostavljanja bilateralnih odnosa sa Kraljevinom Marokom i ovaj Sporazum zapravo produbljuje i dalje realizuje sve one započete pregovore u pogledu saradnje sa Kraljevinom Maroko.

U tom kontekstu, ja bih se osvrnula na činjenicu da u odnosu na prethodni period u toku 2020. godine razmena sa Marokom, odnosno trgovinski odnosi sa Marokom, beleže jedan veliki skok, pa je na primer u 2020. godini uprkos pandemiji ukupna robna razmena između naše zemlje i Maroka, iznosila nešto više od 30 miliona dolara.

U vezi sa tim, bez obzira što smo suštinski daleko u odnosu na Kraljevinu Maroko, jedan ovakav vid pa i vojne saradnje koja nadalje produbljuje i ostale segmente saradnje suštinski može značiti i povezivanje naše zemlje sa tržištem afričkih zemalja.

Samo bih pomenula u kontekstu istog da Maroko nije priznao tzv. samo proglašenu državu Kosovo, već ovaj deo Srbije, kako to Ustav i kaže, smatra njenim teritorijalnim integritetom. Mislim da to moramo poštovati.

Što se Rusije tiče, Sporazum koji zaključujemo sa Rusijom odnosi se na osnivanje i funkcionisanje kulturno informativnih centara na teritoriji ovih dveju država. Inicijativa za jednom ovakvom saradnjom potekla je od Rusije iz 2017. godine.

Generalno, strateškom značaju Rusije u ukupnim bilateralnim odnosima, sa našom zemljom ne treba mnogo govoriti jer se on ogleda u svim segmentima koje povezuju naše dve države, a nas povezuje i istorija i kultura i mentalitet i u tom smislu jedan ovakav sporazum, zapravo znači samo konkretizaciju onih odnosa koji suštinski kada pogledamo Rusiju, već postoje.

Ovim sporazumom se reguliše i način osnivanja i funkcionisanja kulturnog centra Srbije, koji će biti osnovan u Moskvi, odnosno Ruskog centra za nauku i kulturu koji će biti osnovan u Beogradu i na taj način jedna i druga zemlja, kao učesnice ovakvog sporazuma, zajedno rade na negovanju i kulture i jezika, ali i očuvanju sopstvene tradicije i istorije.

Možemo reći da jedan ovakav sporazum zaokružuje sveukupnu saradnju koju imamo i koja se realizuje od strane jedinica lokalne samouprave sa raznim ruskim gradovima.

Na primer, ja dolazim iz Niša. Grad Niš je 2017. godine uspostavio saradnju sa ruskim gradom Kaluga i ona obuhvata i privrednu i ekonomsku i različite vidove saradnje, koji zaista znače u onim situacijama u kojima treba razmeniti i iskustva, ali i mišljenja i neke druge segmente.

Osim toga, Niš je pre dve godine bio domaćin Međunarodne konferencije o ekonomskoj saradnji Rusije i balkanskih zemalja i ovo je bio jedan svojevrsni vid za razmenu i znanja i informacija, ali i za njihovu konkretizaciju prilikom posete i jednih i drugih zemalja.

Podsetiću vas, takođe, i na činjenicu da je pre 13 godina Vlada Ruske Federacije angažovala specijalne jedinice za razminiranje, odnosno za uklanjanje zaostalih bombi sa niškog aerodroma i za te namene izdvojila šest miliona dolara, što je u tom trenutku i gradu Nišu, ali i osposobljavanja aerodroma u Nišu bilo i te kako važno.

Još jedan sporazum koji se odnosi na vojnu saradnju, a o kome danas razgovaramo jeste Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke.

Nemačka se već dugi niz godina nalazi na listi vodećih privrednih partnera Srbije i nemačke kompanije su prisutne gotovo u svim segmentima naše privrede i u svim sektorima srpske privrede.

Rezultat takve prisutnosti ogleda se u trgovinskoj razmeni koja je u protekloj godini iznosila 4,8 milijardi evra. Ona se, naravno, može dodatno ojačati kroz uspostavljanje lanaca dobavljača među srpskim preduzećima, s obzirom na to da nemačke kompanije, usled pandemije, premeštaju svoju proizvodnju iz geografski udaljenih zemalja u Evropu.

Osim toga, Nemačka je i najveći bilateralni trgovinski partner Srbije kako u pogledu uvoza, tako i u pogledu izvoza, a nemačke kompanije nastavljaju sa investicijama u našoj zemlji.

Prema podacima Privredne komore Srbije, tokom 2019. godine Srbija je izvezla robu na nemačko tržište u vrednosti od jedne milijarde evra, odnosno uvezla robu u vrednosti od 1,5 milijardi evra. Složićete se da to nije uopšte mali iznos ukoliko uzmemo u obzir privredu i značaj privrede za svaku, pa i za našu zemlju.

Kada uzmemo u obzir sve ove pokazatelje onda je jasno da je saradnja u oblasti odbrane potpuno prirodni sled događaja već uspostavljene saradnje koju imamo sa Nemačkom u raznim segmentima i nije zanemarljiva činjenica da ona i u političkom smislu predstavlja jedan važan korak koji naša zemlja preduzima, posebno ako uzmemo u obzir to da Nemačka na putu ka EU može imati značajnu ulogu i da nam njena podrška i razumevanje od strane Nemačke i te kako mogu značiti na putu koji nas čeka.

Sledeći sporazum jeste Sporazum koji zaključujemo sa Ukrajinom, a koji se odnosi na ukidanje viza. Sa aspekta međunarodnog prava, odnosno u međunarodnim odnosima zaključivanje bilateralnih sporazuma kojima se liberalizuje vizni režim smatra se i te kako značajnim korakom u razvoju odnosa između dve zemlje i unapređenju političkih odnosa, pre svega, jer znamo da vizna liberalizacija kao krajnji ishod svakako ima i razvoj ekonomske, kulturne, naučne i svakog drugog vida saradnje.

Zaključivanjem jednog ovakvog sporazuma državljanima obe države produžava se boravaka bez vize sa 30 dana u periodu od 60, odnosno sa 90 dana u periodu od 180 dana.

U obrazloženju jednog ovakvog zakona, kojim se potvrđuje ovaj Sporazum, navedeno je da su očekivanja od jednog ovakvog sporazuma takva da doprinese povećanoj ekonomskoj saradnji između naše dve zemlje i ja ne sumnjam da će rezultat jednog ovakvog sporazuma biti zaista i takav.

Inače, bilateralni odnosi naše zemlje sa Ukrajinom su do sada tradicionalno bili dobri, te smatram da postoji obostrani interes da realizacijom jednog ovakvog sporazuma produbimo saradnju i u svim drugim segmentima naših života.

Moram da kažem, mislim da to danas niko nije pomenuo, da je danas Međunarodni dan pismenosti i mislim da je ovo prava prilika da razgovaramo o studentima, odnosno da ih podstaknemo na jedno kritičko razmišljanje u pogledu samog značaja obrazovanja. U tom smislu, ovo će biti uvod za moje izlaganje vezano za sporazum koji imamo sa Bankom za razvoj, odnosno Zakon o potvrđivanju Okvirnog sporazuma koji se odnosi na zajam za studentsko stanovanje, a koji je naša zemlja zaključila sa Bankom za razvoj Saveta Evrope.

Kolege su pomenule da se radi o zaduživanje kod banke za sprovođenje ovog projekta koji se, između ostalog, omogućava pristup univerzitetskom obrazovanju onim studentima koji su možda u težoj materijalnoj situaciji i kojima visoko obrazovanje možda deluje nedostižno.

Između ostalog, naša država već finansira i školovanje, ali i subvencioniše troškove života određenih kategorija studenata, tako da je ovo samo nastavak priče koja se već u Srbiji sprovodi kada je reč o obrazovanju.

Sredstva opredeljena ovim zajmom omogućiće izgradnju novog studentskog doma u Nišu koji pruža šansu za studiranje novih 400 studenata i izgradnju novog studentskog doma u Beogradu za kapacitet 1.000 kreveta.

Prema podacima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, na godišnji konkurs za prijem u studentske domove prosečno se svake godine prijavi preko 20.000 studenata, što je daleko iznad kapaciteta kojima univerziteti u Srbiji i u studentskim domovima raspolažu.

Evo, ja kao bivši student univerziteta u Nišu ne mogu da sakrijem zadovoljstvo što će se na ovaj način visoko obrazovanje učiniti pristupačnijim i samim tim omogućiti svakom od studenata da na jedan potpuno novi način, kroz društveni život i kroz otkrivanje nekih potpuno novih iskustava, možda oni đaci koji su planirali da ne studiraju sada imaju druge šanse i druge mogućnosti, što će se svakako jednog dana odraziti i na buduće generacije koje ćemo iznedriti iz tih domova.

Univerzitet u Nišu ima 14 fakulteta u svom sastavu i on predstavlja jednu zaista dobru intelektualnu osnovu za povezivanje studenata koji izađu sa fakulteta sa ekonomskom zajednicom, privrednom zajednicom, ali i međunarodnim institucijama u kojima će možda oni jednog dana i raditi.

U ovom trenutku Studentski centar Niš pruža uslugu smeštaja u svoja četiri paviljona i oni raspolažu sa kapacitetima za smeštaj 958 studenata. Onda vam je jasno koliki je značaj izgradnje novih 400 ležaja. To je maltene polovina od onog broja kojim trenutno grad Niš raspolaže.

Grad Niš svake godine izdvaja sredstva za nagrađivanje najboljih studenata, ali i stipendiranje njihovog studiranja. Međutim, lično smatram da nije suština u tome koliko će se finansijskih sredstava izdvojiti, već mislim da je suština u tome da studenti osete da su prihvaćeni, da ih zajednica prepoznaje i da prepoznaje njihov trud i rad i da na kraju on ispuni i svoju svrhu.

Za kraj ja ću se usuditi da pomenem neke od uspehe studenata Univerziteta u Nišu, rizikujući da ću nekoga u tom nabrajanju izostaviti. Studenti ekonomskog fakulteta i veliki uspeh koji oni postižu na takmičenju u rešavanju poslovnih problema koji se organizuje u čak 30 zemalja. Zatim, studenti Pravnog fakulteta na međunarodnom takmičenju u simulaciji suđenja. Lično sam učestvovala u takvim takmičenjima i smatram da to predstavlja jedan odličan vid saradnje i upoznavanja studenata iz drugih zemalja i kada se studenti nekog fakulteta u Srbiji pokažu kao najbolji, onda vam je jasno da taj fakultet zaista ima svoju težinu. Zatim, studenti medicinskog fakulteta, uspeh studenata Umetničke akademije. Mi imamo i brojne naučnike koji su sada predavači na brojnim univerzitetima širom sveta.

Izreka kaže – po jutru se dan poznaje. Ako znamo da niški univerzitet jeste do sada iznedrio brojne generacije uspešnih pojedinaca, među kojima je i bivši ministar finansija, među kojima je selektor reprezentacije u šahu, među kojima su poslanici, državni sekretari, naučnici, onda nam je potpuno jasno, ja u to ne sumnjam, da je opravdanost sredstava koje izdvajamo za ove namene u potpunosti korektna i dobra.

Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicom, mi danas razmatramo, kao što smo mogli da čujemo od kolega koje su malopre govorile o izmenama aneksa četiri CEFTA sporazuma, koji se odnosi na proizvode sa poreklom i metode administrativne saradnje.

Mislim da je velikim delom ova tematika obrađena u prethodnom izlaganju, ali ću se ukratko osvrnuti na sam sporazum o slobodnoj trgovini na Balkanu, odnosno na CEFTA sporazum i na to zašto je on u stvari nama izuzetno važan. Zato što se stvaranjem zone slobodne trgovine zemlje Zapadnog Balkana zapravo opredeljuju za jednu ekonomsku i privrednu saradnju i razvoj i, pokazujući na taj način, da su potpuno slobodne i otvorene ka tome da vode jednu zajedničku ekonomsku politiku i preuzmu na sebe i obaveze, ali i odgovornosti koje su vezane za razvoj čitavog ovog regiona. Nesumnjivo je da to još više naglašava evropsku perspektivu ovog regiona, ali i želju naše zemlje za pridruživanjem EU.

Još u 19. veku engleska kao najrazvijenija zemlja tog vremena počela je da širi ideju o slobodnoj trgovini, što nedovoljno razvijene zemlje u tom trenutku nisu prepoznale kao sopstveni interes, pa je u to vreme snižavanje carina najčešće bio čin u stvari posledica nekih dobrosusedskih odnosa i predstavljao je nameru nekih prijateljskih odnosa između dve susedne zemlje koji je na kraju rezultirao zaključenjem brojnih bilateralnih sporazuma o liberalizaciji, što na kraju predstavlja uvod za ekonomske integracije koje mi danas poznajemo i na Balkanu, ali i svuda u svetu.

Danas je sistem slobodne trgovine naročito značajan za male zemlje iz više razloga. S jedne strane, ograničenost resursa, ali i nedovoljna domaća proizvodnja određenih proizvoda nameću potrebu za većim uvozom. Što je uvoz veći, on nužno pokreće, odnosno stvara potrebu za povećanim izvozom kako bi se mogao isfinansirati taj povećani uvoz i na kraju sve ovo rezultira jednom povećanom otvorenošću jedne zemlje i privrede ka čitavom svetu.

Ministarka je malopre pomenula da je Vlada juna ove godine donela zaključak o prihvatanju teksta ovog Aneksa 4 i razlog za ovakav zaključak jeste potreba za implementacijom novog seta pravila koja se odnose na poreklo robe, pre svega one koje su predviđene odredbama PEM Konvencije, odnosno kako je u obrazloženju navedeno, obezbeđuje se time dinamična veza sa PEM Konvencijom. To bi u praksi značilo da određeni industrijski proizvodi mogu biti izrađivani u više od jedne zemlje u regionu, a koje pripadaju EFTA, CEFTA i zemljama Mediterana. Drugim rečima, indirektno se podstiču i investicije, ali i industrijska saradnja u ovim oblastima.

Upravo je PEM Konvencija ta koja ima za cilj da doprinese i intenzivnijoj saradnji zemalja potpisnica, zatim, pojednostavljenju uslova za dobijanje porekla robe, ali i bliže povezivanje samih predstavnika poslovnih zajednica.

Načelno posmatrano, ovaj zakon jeste važan i on će svakako omogućiti efikasniju proizvodnju, jasnije će definisati i uvoz i izvoz, ali pod uslovima da svi učesnici u ovom lancu moraju da se pridržavaju određenih pravila. Tu mislim na činjenicu da moraju da poznaju pravnu regulativu, ali i da je poštuju, zatim, da prilagođavaju svoje poslovanje onim uslovima koji su CEFTA sporazumom predviđeni, da međusobno sarađuju i da se blagovremeno obučavaju, ali i informišu. Tu, pre svega, mislim na stručnu obuku carinskih službenika.

Na samom kraju, samo bih pomenula da je CEFTA sporazum jedan moderan i liberalan sporazum o slobodnoj trgovini i on pokriva više od 90% međusobne robne razmene u regionu. Ovo je posebno značajno za Srbiju, imajući u vidu da razmena sa potpisnicama CEFTA obuhvata blizu 53% srpskog izvoza i oko 15% izvoza iz čitavog sveta.

Ne zaboravimo ni to da je region obuhvaćen CEFTA-om ima dobar trgovinski suficit i to svakako treba iskoristiti u korist naše privrede.

Zbog svih napred navedenih argumenata, naša poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije u danu za glasanje podržaće predložene izmene. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.

Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.

U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?

Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.

Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.

Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.

Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicima, danas u okviru objedinjene rasprave razgovaramo o nekoliko predloga zakona i odluka koje se odnose na sudsku vlast kao posebnu granu vlasti i ja se nadam da ćemo danas imati jedan konstruktivni razgovor, odnosno pretres koji će za posledicu imati jasnu sliku svrhe njihovog donošenja.

Ustavom i zakonima Republike Srbije utvrđeni su standardi u pogledu nezavisnosti sudija kako u postupanju, tako i u pogledu donošenja odluka i posebno ističem to da Ustav Republike Srbije izričito propisuje nezavisnost sudske vlasti. Razrađujući dalje ovo ustavno načelo to bi praktično značilo da državni organi i pojedinačni nosioci funkcija moraju da obezbede i materijalnu, ali i funkcionalnu nezavisnost, tako da sudija nije dužan da bilo kome, pa čak ni drugim kolegama sudijama ili predsedniku suda objašnjava svoja pravna shvatanja ili utvrđeno pravno-činjenično stanje, osim u slučaju kada obrazlaže odluku ili kada to zakon izričito nalaže u situacijama u kojima je to neophodno.

Napred navedene ustavne i zakonske garancije se mogu oceniti kao adekvatne i o tome svedoče brojna istraživanja i naučni radovi na ovu temu. Dakle, možemo reći da standard, ja ću ga nazvati integritet sudija jeste na zadovoljavajućem nivou u našoj zemlji.

Složićete se sa mnom da bi analiza ove teme trebalo da se zasniva na odgovarajućem uzorku mišljenje Etičkog odbora Visokog saveta sudstva, kojim bi se između ostalog utvrdio i tačan broj odluka Etičkog odbora Visokog saveta sudstva u odnosu na ukupan broj zahteva, što nažalost nije slučaj.

Naime, stiče se utisak, iako odbijam da verujem u to da Etički odbor Visokog saveta sudstva jeste osnovan, ali ne sprovodi u potpunosti svoje ingerencije i mislim da je to neki zadatak koji im stoji u narednom periodu. Dokaz za ovakvu tvrdnju može se pronaći u GREKO drugom izveštaju o usklađenosti Republike Srbije u okviru Četvrtog kruga evaluacije koji je usvoje oktobra 2020. godine i njime se ukratko preporučuje Srbiji da sistem ocenjivanja rada sudija u potpunosti revidira.

Naime, u izveštaju se navodi da Etički odbor između ostalog treba da obezbedi pisane smernice o etičkim pitanjima, ali i da ostvari druge rezultate u okviru svoje nadležnosti. Osim toga, utvrđeno je da Etički odbor Visokog saveta sudstva još uvek nije počeo da sprovodi svoj mandat u pogledu sudijske etike, da etički kodeks za tužioce još uvek nije usvojen, te da treba preduzeti dalje mere da se efikasno prenesu etička pitanja i na sudije, ali i na tužioce i na taj način obezbede valjane smernice i poverljivo savetovanje sa njihove strane.

Da krenemo redom. Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca usvojen je aprila ove godine. Izmene postojećeg Kodeksa iz 2013. godine zasnovane su na preporukama koje su pripremili eksperti Saveta Evrope u okviru zajedničkog projekta EU i Saveta Evrope – jačanje nezavisnosti i odgovornosti pravosuđa. Dalje, upravo donošenje izmena i dopuna zakona o kojima danas raspravljamo, mislim na Zakon o sudijama i Zakon o Visokom savetu sudstva, jeste korak napred ka ispunjenju preporuka koje su navedene u izveštaju, a odnose se na revidiranje sistema ocenjivanja rada sudija.

U čitavom ovom postupku mislim da je izuzetno važno skrenuti pažnju na ulogu Visokog saveta sudstva u smislu pružanja snažnije podrške i integritetu sudija, ali i pružanju još jače reakcije povodom svih oblika pritisaka na nezavisnost u radu sudija, uključujući i medijske pritiske i izjave političara i javnih ličnosti. Visoki savet sudstva mora svojim aktima i svojim delovanjem u potpunosti preuzeti, ali i ispuniti svoju zakonsku ulogu nezavisnog i samostalnog organa koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudija.

Jednim velikim delom ta uloga od strane Visokog saveta sudstva zaista i jeste realizovana, a drugim delom će se svakako realizovati ukoliko ovaj zakon, odnosno ovi zakoni budu usvojeni u danu kada se o njima budemo izjašnjavali, a posebno mislim na uspostavljanje obaveznosti izveštavanja o radu, ali i primenu Etičkog kodeksa od strane samog Etičkog odbora.

Osim napred navedenog, misli da je veoma važno intenzivirati sam rad Etičkog odbora Visokog saveta sudstva i učiniti ga transparentnim kako bi njegove odluke, ali i praksa obezbedili i veći uticaj pravila, ali i uspešniju primenu samog kodeksa oko koga imamo preporuke.

Ukoliko bi najjednostavnije moralo da se precizira uloga i delovanje Etičkog odbora to bi onda značilo sledeće – da najpre pruži načelna mišljenje o ponašanju nosilaca sudijske funkcije u odnosu na pravila Etičkog kodeksa, da donosi pisana uputstva i praktične smernice i naročito da obavlja poverljiva savetovanja sa podnosiocima inicijative.

Mislim da ovako jasno i precizno definisani zadaci moraju biti bezuslovno, ali i kumulativno ispunjeni kako bi izmene zakona o kojima danas razgovaramo u praksi zaista i imale svoju svrhu.

Uostalom naša je obaveza da u skladu sa revidiranim Akcionim planom za Poglavlje 23 izmenimo ova dva zakona, tako što ćemo uspostaviti etički odbor kao stalno radno telo Visokog saveta sudstva i odrediti njegove nadležnosti, ali i obaveze.

Sa druge strane, moram da kažem da percepcija korisnika sistema pravosuđa o integritetu sudija jeste povoljna ali još uvek nije na potpuno zadovoljavajućem nivou, ali prema anketama koje su sprovedene od strane organizacije civilnog društva, čak nešto više od polovine anketiranih građana smatra da je integritet sudija na izuzetno visokom nivou.

Osim toga, velika većina njih, čak 85% ocenjuje da se sudija u svakom postupku pred kojima se on našao ponašao veoma profesionalno tokom samog trajanja postupka. Posmatrano regionalno najpovoljnija ocena profesionalnosti sudija je u Vojvodini, dok je relativno najmanja u južnoj i istočnoj Srbiji.

Što se tiče predsednika sudova, kao jedne od tačaka o kojima raspravljamo u okviru objedinjene, odnosno zajedničkog pretresa na nekoj od proteklih sednica jasno je iznet stav Socijaldemokratske partije Srbije po tom pitanju, u smislu da predsednici sudova osim nadležnosti koje su propisane zakonom moraju biti i otvoreniji ali i transparentniji prema javnosti kako bi ona bolje razumela sve ono što oni rade.

Ukoliko su postupci koje preduzimaju nedovoljno transparentni potpuno je prirodno da se usled nedostatka informacija pogrešno i interpretiraju i na predsednicima sudova je zadatak da očuvaju i ugled, ali i integritet suda za čiji su rad odgovorni. Naša poslanička grupa, u tom smislu zaista želi puno, puno uspeha.

Na kraju pravni okvir naše zemlje zaista jeste dobar. Važne korake koje je Srbija preduzela, verifikovala, verifikovala su i stručna tela u EU. Zato će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati predloge izmena, odnosno izmena i dopuna ovih zakona, smatrajući ih neophodnim za potpuno uspostavljanje nezavisnosti sudske vlasti, ali i razvoja pravosuđa u našoj zemlji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnicima, u vreme kada je životna sredina sve ugroženija, mogu slobodno reći, neodgovornim ponašanjem pojedinaca i jednog dela velikih kompanija, ne samo u Srbiji, već svuda u svetu, posebno je važno razmišljati o načinima na koje možemo zaštititi životnu sredinu i ublažiti štetu koju nanosimo prirodi direktno ili indirektno i na taj način utičemo na ugrožavanje sopstvenih života.

Danas razmatramo predloge dva međusobno povezana zakona, a to su zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode i Zakona o vodama. Ja ću se više osvrnuti na zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode. U svom kasnijem izlaganju ću obrazložiti i zašto.

Ministarstvo zaštite životne sredine sprovelo je javnu raspravu o Nacrtu ovog zakona u periodu od 19. marta do 7. aprila ove godine. Možda je jedan od ključnih razloga za donošenje ovog zakona, a koji je, kako smo i od prethodnika mogli da čujemo, izazvao veliko interesovanje javnosti je upravo izgradnja malih hidroelektrana i njihov negativni uticaj na prirodu.

Navedena tema praćena je opravdanim pritiskom javnosti i izražavanjem bojazni na koji će se način urediti ova oblast.

Naime, ovim predlogom zakona precizirano je da se započeti postupci vezani za izgradnju malih hidroelektrana u zaštićenom području obustavljaju po službenoj dužnosti danom stupanja na snagu ovog zakona, a da one koje su već izgrađene i obavljaju delatnost u skladu sa važećim propisima nastavljaju da rade do isteka važećih dozvola, odnosno ugovora.

Pripremajući se za ovu sednicu, gotovo je bilo nemoguće ne primetiti različite interpretacije člana 35. Predloga zakona, a koji se odnosi upravo na zabranu izgradnje u zaštićenom području. Ovim članom navedeno je da izgradnja malih hidroelektrana može biti dozvoljena ukoliko se radi o projektima od nacionalnog značaja i opšteg interesa, pa reakcija javnosti u tom smeru suštinski ide ka tome da ona može predstavljati jednu vrstu opasnosti, s obzirom da nisu jasno definisani kriterijumi za proglašenje nacionalnog značaja i opšteg interesa.

Međutim, pre donošenja bilo kakvog zaključka koji se odnosi na pitanje zabrane izgradnje hidroelektrana u zaštićenim područjima treba istaći da je Narodna skupština u međuvremenu donela Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije, tako da se ovim nacrtom praktično vrši usklađivanje sa njim.

Evo, napraviću paralelu. Zakonom o korišćenju obnovljivih izvora energije u članu 5. propisano je da se zabranjuje izgradnja hidroelektrana u zaštićenim područjima, izuzetno od ovog stava Vlada može, na predlog ministarstva nadležnog za rudarstvo i energetiku, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva zaštite životne sredine, dozvoliti radove i aktivnosti, odnosno one projekte koji su od javnog ili opšteg interesa.

Osim toga, ja ću pomenuti i to da je važećim Zakonom o zaštiti prirode, samim članom 57. propisano da Vlada može u skladu sa zakonom dozvoliti napred navedene radove. Dakle, primedbe koje se odnose na nacrt ovog zakona, a koje idu u smeru dozvole izgradnje malih hidroelektrana, suštinski i ne predstavljaju novinu, jer one kao takve i danas postoje u važećem zakonu koji mi sada primenjujemo. Zato su ovakve opaske, mogu slobodno reći, neprihvatljive.

Ekološki pokreti i pobune građana kao odgovor na zagađenje vazduha, seču šuma, eksploataciju ruda, zapravo jesu opravdane sve dotle dok one imaju realno obrazloženje. Međutim, kao rezultat jedne takve pobune jeste bio novi Zakon o obnovljivim izvorima energije koji je skoro usvojen u Skupštini i kojim je suštinski zabranjena izgradnja svih hidroelektrana u zaštićenom području i zato mislim da donošenjem ovog zakona Srbija u stvari dobija jedan celovit i značajan pravni akt kojim se pruža potpuna zaštita prirodi, ali i uređuju načini i mehanizmi za upravljanje njenim vrednostima.

Ugrožavanje životne sredine, degradacija njenih lepota i vrednosti jesu vremenom uticali postepeno na formiranje svesti o tome da je neophodno preduzeti i hitne mere, ali i mogu reći radikalne mere radi njene zaštite, a doprinos svakog od nas za njen spas u današnje vreme jeste imperativ.

Moram da kažem da naspram obaveze države stoji pravo pojedinca i to jeste tačno, ali navedena konstatacija mora imati dva smera. Dakle, naša je dužnost da kao pojedinci damo svoj doprinos očuvanju prirode i životne sredine, ali se postavlja pitanje kako. Evo, ja ću navesti par praktičnih načina kojima direktno svojim ponašanjem možemo uticati na očuvanje životne sredine.

Za početak kupujmo pametno tako što ćemo proizvoditi manje otpada. Tu mislim na ambalažu, na kupovinu domaćih proizvoda, mislim na kupovinu samo onih količina namirnica koje su nam potrebne, na korišćenje pamučnih torbi umesto plastičnih kesa. Dalje, razvrstavajmo ambalažu, iako je obaveza lokalnih samouprava da preko preduzeća kojima je povereno obavljanje poslova sakupljanja i transporta otpada reguliše primenu, odnosno primarnu selekciju otpada tako što će obezbediti odgovarajuće posude, a zatim i za reciklažu. Dok se to ne desi, ja smatram da nas ništa ne sprečava da razvrstavamo otpad u granicama svojih mogućnosti.

Dalje, možemo koristiti vodu mnogo racionalnije nego što to činimo danas. Milionima godina na zemlji postoji ista količina vode i ona se ne povećava, ali se i ne smanjuje i upravo od nas i našeg ponašanja zavisi kakav će kvalitet te vode i biti.

I na kraju štedimo energiju. Najveći deo energije koji koristimo dolazi iz izvora koji doprinose degradaciji prirode i zato je veoma važno da efikasnije koristimo energiju kako toplotnu, tako i električnu, čime ujedno smanjujemo i troškove u našem kućnom budžetu.

Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati navedene predloge zakona, rukovodeći se idejom da su voda, vazduh, energija, prostor nezamenljivi i neobnovljivi, te da u duhu parole koja je svima nama poznata „nije teško biti fin“ u stvari podstaknemo javnost da razmišlja na ovaj način. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena zamenice predsednika Visokog saveta sudstva sa saradnicom, koleginice i kolege, ja ću se danas baviti isključivo temom dnevnog reda, jer mislim da jedino na taj način možemo danas razviti jednu raspravu koja je konstruktivna i koja je svrsishodna, a samim tim i daje odgovarajuće odgovore na pitanja.

Visoki savet sudstva dostavio je Predlog odluke o izboru predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu, Višeg suda u Pančevu i Privrednog suda u Beogradu.

Dakle, danas razmatramo odluku o izboru predsednika sudova različitog ranga i nadležnosti, ali svi oni imaju jedan zajednički cilj, a to je da na najbolji mogući način, u skladu sa svojim znanjem i iskustvom, pokažu jednu nepristrasnost, inovativnost i kreativnost, kako bi sudovi na čijem će čelu biti zaista i dobro funkcionisati.

Uloga sudova i sudija od strane građana se vrlo često percipira na jedan potpuno jednostavan način, u najužem mogućem smislu. To znači da sudija rukovodi suđenjem, usmenom i javnom raspravom, u prisustvu stranaka, svedoka, punomoćnika i nakon rasprave donosi određenu odluku kojom odlučuje o nekom pitanju.

Donošenje presude jeste kruna svakog sudijskog posla, ali to nije jedini posao kojim se sudije svakodnevno bave, a pogotovo ne predsednici sudova koji ispred sebe u svom jednom radnom danu imaju zaista veliki broj obaveza, ali i odgovornosti koje pred njima stoje.

Kada stupe na dužnost svakom sudiji se najpre raspoređuju određeni predmeti po kojima će postupati, odnosno pravna oblast u kojoj će postupati, kao i vrsta sudijskog posla kojim će se baviti, zadužuju se određenim brojem predmeta, i to tako da se na najbolji mogući način ostvari, onoliko koliko je to moguće, ravnomerna raspoređenost predmeta među sudijama.

Osim toga, u toku jedne godine nije redak slučaj, pogotovo ne u malim sudovima, da jedan sudija bude zadužen predmetima određene vrste, a da se u toku godine ti predmeti prošire i na, recimo, parničnu, krivičnu i mnoge druge oblasti, što dodatno opterećuje svakog sudiju, ako zanemarimo činjenicu da pored svega toga ima i predmete kojima se već bavi i koja su njegova specijalnost.

Osim toga, sudije dežuraju ili se vrlo često nalaze u pripravnosti i u danima kada sudovi ne rade, a pojedine sudije imaju dodatna zaduženja koja se odnose na koordinaciju, dostavljanja na pisarnicu, arhivu, vrše obuku i kontrolišu rad sudijskih pomoćnika, kontaktiraju sa javnošću itd. Znači, radi se o jednom širokom spektru poslova kojima se i sudija, ali i predsednici sudova bave i u tom smislu mislim da je važno da razumemo šta je ono što oni obavljaju, kako bismo razumeli i rezultate njihovog rada, odnosno odsustvo istog.

Bez obzira na sve ove navedene parametre, sudije ispred sebe imaju jedan glavni i osnovni cilj u svom postupanju, a to je da imaju jednu zakonsku i etičku obavezu da sa istom marljivošću postupaju u svim onim predmetima koji su im dodeljeni i za koje su zaduženi. To jeste jedna, da kažem, odgovornost više koja stoji svakom sudiji u opisu posla.

U kakvoj su vezi priča sa mog prethodnog, odnosno uvodnog izlaganja sa ovim o čemu mi danas govorimo? Ja bih počela od toga da stručna javnost, mogu reći, poslednju deceniju vrlo često upozorava na neravnomernu opterećenost sudova u Srbiji, iako ta nejednaka opterećenost sudova nije problem samo u beogradskim sudovima. Mi ne smemo zanemariti činjenicu da sudovi u Beogradu rešavaju između 60% ili 70% svih predmeta u srpskom pravosuđu. Složićete se sa mnom da to nije nešto čime se moramo pohvaliti, posebno ako uzmemo u obzir da jedan sudija, parničar u radu ima oko 600 predmeta, recimo u Prvom osnovnom sudu u Beogradu, a čak preko 1.600 u Trećem osnovnom sudu u Beogradu. Znači, samo pomenuta dva beogradska osnovna suda rešavaju preko 36% predmeta svih osnovnih sudova u Srbiji, a ima ih 66.

Nesporno je da sudije ne mogu uticati na broj tužbi koje će građani podneti, odnosno stranke podneti. Međutim, sudija na kraju uvek odgovara za ono što uradi, a ne za ono što nije bilo moguće uraditi. Ukoliko tako postavimo stvari, u toliko će nam biti i jasnije zašto je važno da ne samo kvantitet, već kvalitet sudijskih odluka jeste zapravo suština njihovog posla.

Kao i svi ostali građani, a to takođe često zanemarujemo i sudije i predsednici sudova imaju pravo i na osmočasovni radni dan, na nedeljni, dnevni odmor, bolovanje i oni vode decu u vrtić, u školu, kuvaju ručak, vode računa o svojim starim roditeljima, imaju svoje hobije. Dakle, vrlo često posmatramo sudije i predsednike sudova kao neko ko odlučuje isključivo i samo o ljudskim sudbinama, zanemarujući da i oni imaju svoje privatne živote i da treba razumeti način na koji oni funkcionišu. Posao sudije ne prestaje ni onda kada se završi radni dan, ali isto kao što niko ne očekuje od lekara da pregleda i operiše što brže, ne bi trebalo da očekujemo ni od sudova i sudija da rešavaju predmete velikom brzinom, a da pri tom zanemare kvalitet donošenja samih odluka.

Upravo, iz tog razloga, naspram pomenutog prava svake stranke stoji i obaveza države da svoj pravosudni sistem uredi tako da svakom građaninu omogući jednak pristup sudu i pravo na pravično suđenje u razumnom roku, a to opet znači da sudije u svakom sudu, u svakom gradu treba da imaju približno jednake uslove rada, što u ovom slučaju nije praksa u Srbiji.

Polazeći od želje za uspostavljanjem mehanizama za praćenje stanja u pravosuđu od strane civilnog sektora, sačinjen je polazni Izveštaj o praćenju stanja u pravosuđu za 2020. godinu i opšte stanje. Analizirajući ovaj izveštaj, jeste zadovoljavajuće. Ocenom od jedan do pet data je ocena tri, odnosno preovlađuje ocena tri u velikom delu oblasti kojima se ovaj izveštaj bavi, i to zaista nije loša stvar. Aktivnosti, praćenja, analize podataka u ovom izveštaju ostvarili su se u okviru projekta „Otvorena vrata pravosuđa“, a on je podržan od strane američke agencije za razvojnu pomoć.

Za kraj ću posebno istaći to da je neophodno da sudije doprinose očuvanju ugleda i dostojanstava, a sve kroz promociju rada sudova. Stičem utisak da prilikom svakog svog izlaganja vezanog za sudije insistiram na tome da sudije moraju biti te koje će voditi računa o očuvanju ugleda i dostojanstva samih institucija u kojima rade. Sudijski posao jeste javan, ali vrlo često se sudovi doživljavaju kao institucija koja je zatvorena za javnost.

Sa jedne strane, svedoci smo činjenice da javne ličnosti vrlo često u sredstvima javnog informisanja komentarišu slučajeve koji još uvek nisu dobili svoje epilog na sudu, a sa druge strane sudije očekuju da će svoje mišljenje o tom predmetu zapravo istaći u obrazloženju odluke koja nije dovoljna da bi se taj slučaj u potpunosti dovoljno jasno objasnio široj javnosti. Mislim da treba postaviti pitanje – da li bi otvoreniji stav sudstva zaista doprineo većem poverenju i poštovanju sudija? Ja mislim da bi.

Unapređenje transparentnosti nije strana tema o kojoj ja danas govorim. Iz tog razloga usvojena je, koliko je meni poznato, Komunikaciona strategija za period 2018-2022. godine. Znači, ona je i dalje na snazi. Mislim da će njenom primenom zaista biti ostvarena bolja komunikacija sa građanima, ali i razumevanje od strane istih za sve probleme sa kojima se sudovi i sudije suočavaju.

Sve dok sudije kvalitetom svoje ličnosti, svojim ponašanjem van suda, poštovanjem, ophođenjem prema građanima, strankama i ličnim primerom stiču autoritet i poštovanje, dotle će institucija koju oni predstavljaju zaista imati svoj integritet.

Složićete se sa mnom, na kraju, da sudije nisu oličenje sudova, ali jesu njegovo ogledalo. Socijaldemokratska partija Srbije će podržati vaše predloge za izbore predsednika ovih sudova, imajući u vidu to da će oni zaista uložiti sav svoj trud i napor da poboljšaju ugled, integritet i poverenje ustanove čiji će predsednici biti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, pre analize novih zakonskih rešenja mislim da je važno podsetiti se osnovnih ciljeva i načela obaveznog penzijskog sistema. Tu su pre svega smanjenje siromaštva u starosti, tzv. apsolutni životni standard i održanje prihoda i životnog standarda u starosti na nivou na kome je postojao, odnosno koji je sličan onom koji je postojao u vreme radnog veka svakog pojedinca.

Međutim, obezbeđenje adekvatnog nivoa penzija zahteva sve veće rashode od strane države i nije ni malo lako balansirati između prihoda i rashoda koje treba izdvojiti za ove namene i upravo u tome i jeste izazov penzijskih reformi današnjice, ne samo u našoj zemlji, veći i svuda u svetu, i zato su osnovni ciljevi penzijske politike EU između ostalog adekvatne i finansijski održive penzije.

Ono što dodatno komplikuje reformu je suprotnost ova dva cilja. Sa jedne strane adekvatne penzije poskupljuju celokupni državni sistem, a sa druge strane svaka ušteda dovodi u pitanje i adekvatnost samih penzija. Zato dobra reforma podrazumeva pronalaženje pravog balansa i ravnoteže između ova dva jednako važna cilja.

Iskustvo koje imamo na osnovu reformi koje su sprovedene 2005. godine upozorava nas na to da česte promene ovog sistema bez nekog temeljnog promišljanja i analiza, kako finansijskih efekata, ali tako i efekata koji će se odraziti na sam standard penzionera, nisu dobre i zaista trebamo voditi računa o tome da oni ne budu praksa i u narednom periodu. Ovo se posebno odnosi na sistem kao što je penzijski čije se promene tiču velikog broja ljudi, i upravo zbog toga što je ovo veliki sistem koji obuhvata veliki broj ljudi i na njemu je i do sada, a očekuje se u narednom periodu, najlakše je rezati i zato to treba izbegavati u svakom mogućem smislu.

Dakle, treba imati u vidu da penzijska reforma uvek mora da zadovolji oba cilja, a to su adekvatnost i finansijska održivost.

Najvažnije promene u predloženom zakonu o kome danas raspravljamo odnose se na utvrđivanje prava za korisnike iz tzv. opcije pet i opcije tri, o kome su moje kolege danas već govorile, a saglasno zaključku Vlade iz novembra 2020. godine, tačnije navedenim korisnicima se obezbeđuje isplata razlike između iznosa ostvarene prevremene starosne penzije i starosne penzije.

Dakle, reč je o licima koja su prihvatila Program Vlade Republike Srbije za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju. Međutim, zbog izmena zakona iz 2014. godine, umesto starosne penzije ostvarili su pravo na prevremenu starosnu penziju sa trajnim umanjenjem iznosa penzije.

O čemu se ovde u stvari radi? Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o PIO iz 2014. godine promenjeni su uslovi za ostvarivanja prava na starosnu penziju, odnosno podignuta je starosna granica za sticanje prava na starosnu penziju za oba pola na 65 godina i uvedena je, ne tako popularna mera, prevremena starosna penzija, odnosno trajno umanjenje penzije ili kako je zovemo – penali.

Uvođenje prevremene starosne penzije jeste se negativno odrazilo na korisnike socijalnog programa, tj. onih koji su se opredelili za posebnu novčanu naknadu iz opcije 5, odnosno 3, o kojoj sam malopre govorila, a pravo na ukidanje penala za odlazak u penziju pre 65 godine ima oko sedam hiljada radnika koji su, mora se priznati, protivno svojoj volji morali da se penzionišu zbog činjenice da su im firme otišle u stečaj ili restrukturiranje, a oni su do penzije imali još dve, odnosno pet godina.

Ovaj zakon nesumnjivo predstavlja nastavak uređivanja sistema PIO u okviru reforme koja je započeta još 2002. godine. Dakle, cilj je stvaranje uslova za dugoročnu ekonomsku održivost penzijskog sistema, za pravičnu sigurnost, ali i odgovarajući socijalni položaj i sadašnjih i budućih penzionera.

Reforma, kao što znamo, do sada je imala svojih sedam faza u kojima se menjala, a mere koje su sprovođene uglavnom nisu imale neku pozitivnu konotaciju, ali su manje ili više dovele do pozitivnih rezultata. Tu mislim na zaustavljanje rasta deficita i smanjenje dotacija koje se za ove svrhe izdvajaju iz budžeta. Zato je došlo vreme da se posvetimo pozitivnim merama, odnosno onim merama koje će pozitivno uticati na penzionere.

Kako je jedno od programskih načela Socijaldemokratske partije Srbije radna etika i socijalna sigurnost, to podrazumeva sigurnost svakog pojedinca i njegove porodice, zato će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati Predlog ovog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, ministarka sa saradnicima, ovlašćeni predstavnik SDPS kolega Bačevac u svom izlaganju izneo je stav naše političke grupe u pogledu Zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma, i u tom smislu ću se u svom izlaganju osvrnuti na preostale tri tačke dnevnog reda, a koje su međusobno povezane i odnose se na garancije koje daje Republika Srbija, a koje su neophodne za realizaciju ugovora kojim se kreditira gasifikacija Borskog, Zaječarskog, Kolubarskog okruga, kao i izgradnju gasovoda Leskovac-Vranje.

Počeću od juga, imajući u vidu to da dolazim iz ovog dela Srbije. Gasovod je u grad Leskovac stigao još pre 13 godina i na njega je do sada priključeno nekoliko velikih industrijskih kompanija. Pre nekoliko dana gradsko veće ovog grada donelo je odluku o pristupanju izradi programa gasifikaciji grada za period 2021-2025. godine, i tim navedenim programom je planirano širenje gasovodne mreže i stvaranje uslova za priključenje svih onih domaćinstava koja žele da uđu ovaj sistem, a na teritoriji samog grada Leskovca. Dakle, ovim planom predviđeno je da se ceo grad Leskovac gasifikuje do 2025. godine.

Cilj jedne ovakve odluke jeste da gas kao energent bude ekonomski prilagođen svakom potrošaču, jer omogućava s jedne strane regulaciju potrošnje, tako da stigne do svakog domaćinstva, ali i privrednog subjekta sa druge strane.

U tom kontekstu, u narednom periodu, prema informacijama kojima raspolažem, biće uloženo preko 32 miliona, i to je značajno ne samo za grad Leskovac, već dalje za Vranje i za Vladičin Han. To praktično znači da završetkom izgradnje razvodnog gasovoda Leskovac-Vranje, sa pripadajućim glavnim merno-regulacionim stanicama, stvorićemo uslove za izgradnju distributivnih gasovoda u svim naseljima, ali ujedno i povezivanje industrijskih, komunalnih i individualnih potrošača na taj distributivni sistem.

Ukratko ću se osvrnuti na izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine, u kome se navodu da najveći stepen zagađenja vazduha upravo potiče od termoelektrana u kojima se koristi ugalj, ali i od individualnih ložišta. Mi smo o tome u Narodnoj skupštini do sada dosta puta razgovarali, ali imajući u vidu značaj ove teme, kao i povezanost sa ovim o čemu danas govorimo, mislim da na njega treba stalno i podsećati.

Mi znamo da se Srbija sprema da do 2025. godine poveća korišćenje energije iz obnovljivih izvora na čak 27%, ali i da otvori nove površinske kopove za ugalj.

Takođe, znamo da EU planira da najkasnije do 2050. godine ugasi sve termoelektrane na ugalj i tako značajno smanji zagađenje.

U tom smislu, prošlogodišnje istraživanje Agencije za zaštitu životne sredine EU o posledicama zagađenja životne sredine označilo je Srbiju i nekoliko zemalja Balkana kao crne tačke u Evropi. To bi trebalo da nam bude alarm da krenemo da razmišljamo o zaštiti naše životne sredine na jedan potpuno drugačiji način.

Jedan od razloga za to jeste svakako zastarelost energetskog sistema koji kod nas sada postoji. Sama ideja da treba čuvati životnu sredinu je novija od postrojenja koja mi u našoj zemlji imamo, a od kojih Srbija dobija više od polovine energije.

Dakle, oko 70% električne energije koju proizvede EPS potiče upravo iz termoelektrana. To jeste proces koji počinje od uglja i završava se našim upaljenim sijalicama u domovima većine od nas.

Razlog za ovako visok procenat leži u tome što je najveći deo našeg sistema za proizvodnju električne energije izgrađen u prošlom veku, kada su se zemlje najviše oslanjale na ugalj i potencijal velikih reka. U to vreme tehnologija nije bila razvijena na način kao što je to sada, a kada govorimo o proizvodnji električne energije, sunca, vetra ili drugih obnovljivih izvora i oni kao takvi nisu bili komercijalno dostupni, pa je možda razlog za korišćenje ovog energenta u to vreme imao opravdanje, što sada svakako nije slučaj.

Ne smemo zanemariti ni to da se u Evropi o ekologiji na način o kome mi to sada činimo krenulo razgovarati još pre dvadesetak godina. Ovo jeste relativno novija ideja u Srbiji, ako polazimo od onih faktora koji su uticali na nemogućnost stvaranja svesti o ekologiji i njenom značaju u našoj zemlji.

U Srbiji i dalje, iako to neretko priznajemo, postoji mišljenje da je struja iz uglja najjeftinija, što je verovatno posledica socio-istorijskih okolnosti u kojima se naša država nalazila godinama unazad.

Pomenuću i to da je Srbija u obavezi da primeni odredbe evropske direktive o velikim ložištima i to tako da postepeno smanjuje emisije, kao i da zatvori termoelektrane koje su veliki zagađivači, a u koje u isto vreme nema ni svrhe, niti ekonomskog opravdanja ulagati.

U narednih 10 do 15 godina Srbija će sigurno morati da pronađe način da izdvoji značajna sredstva za izgradnju novih gasovoda, ali i da se posveti smanjenju zagađenja vazduha, ekologiji i svim ostalim aspektima u ovom kontekstu, ali na jedan sveobuhvatniji i planirani način.

Nesumnjivo je da ovakva ulaganja ekološka podrazumevaju i napore u sferi socijalne politike, a kad to kažem, mislim na neophodnost da se ljudi koji rade u okviru eksploatacije samog uglja moraju obezbediti u smislu da im se pronađe alternativni posao kojim će se baviti, jer o tome retko govorimo, a itekako je važno, i zanemarujemo da veliki broj ljudi danas zapravo u ovim postrojenjima i radi.

Države u EU su ovaj ekološki problem, odnosno nazvaću je ekonomskom tranzicijom, već prošli i to je sad period koji nas očekuje u narednom periodu. Ja mislim da ćemo mi to na jedan dobro planirani način da sprovedemo u odgovarajućim rokovima.

Ono što je za sada važno jeste da u Srbiji itekako postoji svest o potrebi da se ove promene dogode i to je dobar početak za našu zemlju.

Još jedan od razloga više da SDPS podrži donošenje ovih zakona leži i u činjenici da je jedan od načina da se smanji korišćenje uglja prelazak na prirodni gas, odnosno energent čije sagorevanje emituje između 50% i 60% manje ugljendioksida nego termoelektrane na ugalj.

Naša zemlja ima malu proizvodnju gasa i on ne zadovoljava sve potrebe tržišta i dugoročno smo prinuđeni da ga uvozimo, što činimo i sada. Zato moramo pažljivo razmatrati sve opcije u ovom pogledu, uvažavajući i političku, ali i socijalnu i ekonomsku komponentu, odnosno stranu same gasifikacije i njenog procesa.

Pomenuću samo još jednu zanimljivu činjenicu, da se u Srbiji trenutno iz obnovljivih izvora energije dobija samo 20% energije. Mi se u budućnosti moramo okretati i nekim drugim obnovljivim izvorima energije i kod nas, u tom smislu, pomenula bih solarnu energiju, koja još uvek nije dovoljno iskorišćena.

Mi smo pre nekih desetak godina kao razlog za slabo korišćenje solarne energije i solarnih panela imali opravdanje u smislu da ona remeti poljoprivrednu proizvodnju. Međutim, brojna svetska istraživanja i primeri pokazuju da ispod solarnih panela vrlo uspešno može da se organizuje intenzivna povrtarska proizvodnja više različitih kultura, gde paneli služe kao neka vrsta zaštite od preteranog sunčevog zračenja i padavina, tako da i ovakav izgovor više ne možemo imati uz sebe, odnosno ne sme nam služiti kao izgovor da se ne posvetimo solarnim panelima i energijom koja odatle dolazi.

Dalje, još jedan bitan podatak jeste da energetski gubici u Srbiji jesu čak tri puta veći od evropskog proseka i na to smo nekoliko puta upozoravani, a prema podacima Svetske banke Srbija izgubi oko 15% energije prilikom transporta, dok je taj prosek u EU oko 5,5%.

I na kraju, svaki način proizvodnje električne energije, za koji god vid se odlučimo, na neki način šteti životnoj sredini. Na nama je kao društvu da pronađemo način koji će, sa jedne strane, biti dovoljno efikasan da služi javnom interesu, ali sa druge strane da obezbedi dovoljno energije uz minimalni negativni uticaj na samu životnu sredinu. Što mi duže pronalazimo balans između dobrog i korisnog, to će duže trajati i negativne posledice po zagađenje vazduha koje imamo u našoj zemlji.

Ukoliko svoj motor pronađemo u činjenici da je situacija najlošija na Balkanu i da su zemlje sa procentualno najvećim brojem smrtnih slučajeva zbog zagađenja Albanija, BiH, Crna Gora, Rumunija i Srbija i sve dok vazdušno zagađenje, zagađenje bukom, loš kvalitet vode, vazduha i izloženost hemikalijama uzrokuju čak 13% svih smrtnih slučajeva na ovom području Evrope, onda nam je jasno koliki je značaj ova tri zakona o kojima danas razgovaramo. Hvala lepo.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka sa saradnicima, danas razmatramo Predlog zakona o zaštiti poslovne tajne. Mi u ovom trenutku već imamo zakon koji reguliše ovu materiju iz 2011. godine i on je tada kada je bio donet bio usklađen sa direktivama EU, konkretno, direktivom iz 2004. godine. U međuvremenu promenile su se i okolnosti, promenilo se tržište, promenio se način poslovanja, ali i uslovi poslovanja i potpuno je bilo logično da će EU posvetiti posebnu pažnju ovom jednom ovako važnom segmentu u poslovanju svakog privrednog subjekta.

U tom smislu doneta je nova direktiva, vi ste malopre o njoj govorili, i prirodno se pojavila potreba za usklađivanjem našeg zakonodavnog okvira sa direktivom EU koja je u međuvremenu i doneta.

Između ostalog, tom direktivom, a sada i našim Predlogom zakona, preciziraju se određene formulacije, odnosno jasnije se definišu neki pojmovi koji su možda izazivali nedoumicu prilikom same primene zakona i suštinski možemo reći da Predlog ovog zakona, odnosno potreba za usvajanjem, odnosno donošenjem ovog Predloga zakona, jeste harmonizacija domaćeg prava sa pravom EU.

Svi mi znamo, a posebno oni koji dolaze iz privrede, šta je poslovna tajna i vrlo često u svakodnevnom govoru suočavamo se sa ovim terminom, ali kada dođemo u situaciju da primenimo isti nismo u potpunosti sigurni da li ta ista informacija, dokument ili roba, bilo koji element predstavlja poslovnu tajnu i zato je veoma važno precizno zakonom definisati na šta se poslovna tajna odnosi da bismo pravilno mogli i da je primenjujemo, odnosno da bi građani razumeli šta je ono šta se smatra zakonitim, odnosno nezakonitim postupanjem.

Za početak Predlogom zakona daje se definicija poslovne tajne i pod kojim uslovima određene informacije uživaju pravnu zaštitu.

Mislim da je važno istaći da je između ostalog ovim zakonom pojačana i građansko-pravna odgovornost onih na koje se sumnja da povređuju poslovnu tajnu i u tom smislu proširena je definicija samih pojmova zakonitog i nezakonitog pribavljanja informacija. Vi ste malopre pomenuli da je novina u ovom Predlogu zakona i to što su njima obuhvaćeni i naučno-istraživačke institucije i udruženja građana jer oni do sada važećim zakonom nisu imali neku posebnu zaštitu jer se štitila samo komercijalna delatnost, odnosno domen, odnosno doseg zakona se odnosio samo na robu.

U tom smislu važno je napomenuti da naučno-istraživački instituti međusobno razmenjuju jako važne informacije sa privredom i to su informacije koje proizilaze iz njihovog uzajamnog poverenja, rada, istraživanja, možda i nekih uzajamnih praksi i zato je važno što je ovaj zakon obuhvatio i taj deo.

Do sada se ovom temom vaše ministarstvo nije bavilo. Ono je bilo u ingerenciji Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Upravo iz razloga koje sam malopre pomenula jeste značajno što se sada ono nalazi u domenu vašeg delovanja. Rad na donošenju ovog zakona započeo je još 2019. godine u okviru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja koje je u saradnji sa Zavodom za intelektualnu svojinu izradio predlog, odnosno nacrt ovog zakona. On je dalje prosleđen Evropskoj komisiji na mišljenje decembra 2019. godine, nakon što je u martu 2020. godine su stigli komentari na taj naš predlog, nakon toga usledilo je i usklađivanje predloga o kome mi sada govorimo sa mišljenjem Evropske komisije na taj zakon.

Malopre sam pomenula da je ovim zakonom pojačana građansko-pravna odgovornost držaoca poslovne tajne sa jedne strane, ali i njegova odgovornost sa druge. Vrlo često zanemarujemo da naspram svakog prava stoji i obaveza i da ono što za jednog titulara nekog prava predstavlja pravo, za sva treća lica istovremeno predstavlja i obavezu i mi se time moramo rukovoditi.

Još jedna od stvari na koju bih skrenula pažnju jeste i da je Predlogom zakona došlo do izmene rokova za ostvarivanje zaštite u slučaju povrede poslovne tajne, odnosno za podnošenje tužbe zbog povrede poslovne tajne. Važećim zakonom predviđen je subjektivni rok od šest meseci od dana saznanja, odnosno tri godine od učinjene povrede. Ovim zakonom se sada menjaju rokovi na godinu, odnosno na pet godina, što dodatno stvara, odnosno pruža pravnu sigurnosti i omogućava onima koji smatraju da je došlo do povrede poslovne tajne neki duži vremenski period u kome oni mogu zahtevati i sudsku zaštitu.

Još jedna od novina koja je uvedena ovim predlogom jeste i to da je do sada onaj koji je držalac poslovne tajne, odnosno od sada onaj ko je držalac poslovne tajne može zahtevati da se roba povuče sa tržišta u slučaju da neki od elemenata te robe sadrži povredu poslovne tajne i ne samo roba, nego i svi drugi dokumenti bili oni u elektronskom obliku ili nekoj drugoj formulaciji, a koja suštinski predstavlja poslovnu tajnu.

Još jedna od bitnih stvari kada govorimo o povlačenju robe sa tržišta koja često može da bude veoma skupa, a koju sada ovaj Predlog zakona daje jeste i to da se ona može predati u dobrotvorne svrhe umesto što će povući sa tržišta kako bi možda poslužila nekim drugim istraživačkim timovima ili u nekom budućem radu i dala neke rezultate za koje možda u tom trenutku na tržištu nema mesta ili nije prilika za iste.

Pomenula sam da se Predlogom zakona uvodi i preciznija formulacija u smislu šta se smatra zakonitim sticanjem. Recimo, ukoliko u toku nekog istraživanja ili proizvodnje nezavisno od samog tog procesa proizvođač dođe do određenih rezultata koji predstavljaju poslovnu tajnu, ali u isto vreme je do njih došao na zakoniti način one se neće smatrati kršenjem poslovne tajne upravo iz razloga postojanja njegove savesnosti u postupanju u smislu da je u trenutku kada je došao do određenih saznanja možda paralelno rukovodeći se nekim sopstvenim proizvodnim procesima ili planovima došao do nekim informacija koje istovremeno predstavljaju poslovnu tajnu nekog drugog privrednog subjekta.

Osim toga, ovaj zakon obezbeđuje i zaštitu šireg kruga lica, odnosno obuhvata i širi krug lica koji se može podneti tužba i obuhvata ne samo ona lica za koja se sumnja da nezakonito pribavljaju poslovne informacije, odnosno tajne, već i protiv lica koja pružaju usluge takvim licima i ovakvim proširenjem subjekata protiv kojih se može usmeriti tužba jeste u stvari način da se obuhvati što veći broj ljudi, da se samim tim ozbiljnost ove teme stavi na neki odgovarajući nivo.

Složićete se sa mnom da je teren razgraničenja zakonitog i nezakonitog pribavljanja informacija veoma, mogu slobodno reći klizav, i on ostavlja dovoljno prostora za interpretaciju koju ne smemo dozvoliti. U tom smislu, član 17. Predloga zakona upravo se bavi ovom temom navodeći izuzetke od slučajeva u kojima se neće primenjivati odredbe ovog zakona, a sve sa ciljem ostvarivanja nekog drugog cilja, odnosno javnog interesa, u konkretnom slučaju kada se te informacije i pribavljaju.

Tu mislim na novinare koji dolaze do određenih informacija kroz istraživačko novinarstvo, mislim na advokate koji prikupljaju određene informacije u slučaju zastupanja svojih klijenata i mislim na zaposlene koji su u okviru određene firme prinuđeni da daju, ne bih rekla prinuđeni, možda je grupa reč, koji su dužni da daju određene informacije predstavnicima sindikalnih organizacija u okviru same firme. U tom slučaju oni te informacije daju kako bi se ostvarilo pravo na slobodu izražavanja i obaveštenosti, ali tu istu odredbu treba tumačiti sa dosta opreza.

Upravo iz tog razloga, ovaj član 17. Predloga zakona isključuje primenu odredaba ovog zakona ako se informacije objavljuju ili čine javno dostupnim radi ostvarivanja prava na slobodu izražavanja i obaveštenosti, a u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zatim, presudama Evropskog suda za ljudska prava itd. Njegova primena je sa razlogom odložena do pristupanja Srbije EU, što jasno pokazuje svesnost činjenice da možda nije najbolje krenuti sa primenom ovakve jedne odredbe zakona u ovom trenutku, nego onda kada se dostigne odgovarajući nivo usaglašenosti sa postupanjem, ali i sa dokumentima EU.

Složićete se sa mnom da je sa aspekta privrednih subjekata poslovna tajna od ogromnog značaja. Suštinski, ozbiljnost jednog poslovnog sveta se upravo ogleda u zaštiti podataka i informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu, a posebno u oblasti finansija. U privredi je takođe značajna i odredba koja se odnosi na sankcionisanje nezakonitog korišćenja poslovne tajne, jer uspeh svake poslovne kompanije i privrednih subjekata u ogromnoj meri zavisi i od načina na koji će ona sačuvati sve one informacije koje jesu sastavni deo njenih proizvodnih ili razvojnih procesa.

Ako pođemo od toga da poslovna tajna predstavlja znanje, a da je znanje kapital, u toliko pre ćemo shvatiti i značaj ove teme o kojoj danas govorimo.

Da bi bilo jasnije, ja bih iznela samo to da se poslovnom tajnom štite različite vrste informacija, ne samo roba, kao što je to do sada bio slučaj, već su to i procesi proizvodnje, to su poslovni planovi, finansijski planovi, reklamne strategije, rezultati ispitivanja tržišta koji vrlo često mogu biti od značaja za to ka kojim će se klijentima, odnosno kupcima usmeriti poslovanje određenog privrednog subjekata, zatim spiskovi dobavljača, itd.

Da bismo govorili uopšte o poslovnoj tajni, poslovna tajna mora da sadrži određene karakteristike. Za početak, ona mora biti poverljiva, to znači da čak i kada je takva ona je poznata određenom krugu lica u okviru preduzeća ili firme koja se bavi tim pitanjem. Složićete se sa mnom da je u praksi vrlo često neka informacija vredna upravo zbog toga što je sakrivena od očiju javnosti. Zato treba jasno razgraničiti koja se informacija u smislu poslovne tajne zaista smatra i bitnom za poslovanje.

Dalje, informacija mora biti nedostupna, što znači da nije lako saznatljiva trećim licima i mora biti zaštićena, a to znači da imaoc informacije ima dovoljno jasno izraženu volju da je ne otkriva. Tu dolazimo do jednog preduslova koji se mora ostvariti kako bi se zaštitila određena informacija ili dokument privrednog subjekta koji će se kao takav smatrati poslovnom tajnom. To znači da svi ti takvi dokumenti moraju biti javno, odnosno jasno obeleženi kao poslovna tajna. To onda znači da svaki od njih mora preduzeti razumne mere kako bi zaštitio određenu informaciju, proizvod ili bilo koji segment svog poslovanja od očiju javnosti, odnosno od trećih lica, jer jedino u tom slučaju možemo smatrati da se radi o poslovnoj tajni i sprečavamo mogućnost za zloupotrebe istih od strane samih pravnih lica.

Na kraju, malopre sam pomenula sindikalne predstavnike u okviru preduzeća. Mislim da je to jedan od važnih aspekata i da moramo naglas izgovoriti šta u stvari znači, kako se ne bi odredba ovog zakona tumačila drugačije. Nameće se logično pitanje da li sindikalni predstavnik, osim prava da dođe do određene informacije ima i obavezu da istu i sačuva.

Ličnog sam mišljenja da sindikalni predstavnici u okviru svake firme, odnosno kompanije mogu koristiti određenu informaciju kao poslovnu tajnu samo u svrhu posla kojim se bave i samo u onim okvirima koji su određeni kao ingerencija sindikalnog predstavnika internim dokumentima svakog privrednog subjekta. Zato se mora uložiti dodatni napor, posebno od strane sudova, da u svakom konkretnom slučaju oceni da li postoji javni interes ili ne za odavanje određene informacije, odnosno ima dovoljno mehanizama da pruži zaštitu i očekujemo do sudova da će zaista uložiti dodatan oprez u ovom smislu.

Napraviću jednu kratku komparaciju. Ono što Ustav Srbije garantuje fizičkim licima kada je reč o zaštiti podataka o ličnosti, to ovaj zakon čini sa pravnim licima, odnosno privrednim subjektima i on im omogućava da uskrate svim nepozvanim licima podatke koji za njih predstavljaju poslovnu tajnu. Ukoliko ovako shvatimo predlog zakona, mislim da će nam biti jasnije kog je obima i koji opseg u životu svakog od nas pokriva.

Na kraju, rekla bih samo to da ako je „Koka-kola“ čija je receptura obično isticana kao najuspešnija priča o poslovnoj tajni, uspela da sačuva tu tajnu više od jednog veka, ako je boza, napitak koji se na ovim prostorima služi više od 1000 godina uspeo da ostane dobro čuvana tajna koja se i danas poslužuje u poslastičarnicama, zašto mi onda ne bismo na isti način zaštitili informacije i sve druge elemente i dokumente, kao i znanja koja su predmet regulisanja ovog predloga zakona? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarko, koleginice i kolege narodni poslanici, oba predloga zakona o kojima danas razgovaramo i Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o rodnoj ravnopravnosti imaju jedan zajednički cilj, a to je da unaprede ljudska prava u Republici Srbiji i načelna rasprava o predlozima ovih zakona je bila izuzetno dobra i očekujem da će i ova rasprava u pojedinostima danas biti zaista konstruktivna i da će dovesti do poboljšanja samog teksta jednog i drugog zakona.

Kao što ste pomenuli, Odbor za ljudska i manjinska prava dao je mišljenje da Skupština treba da prihvati ovaj amandman i mislim da je to dobro, posebno uvažavajući činjenicu da se na ovaj način vrši bliže usaglašavanje sa pojedinim međunarodnim organizacijama, kao što je Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije Saveta Evrope, a to ste i vi malopre pomenuli.

Oba predloga zakona posvećuju posebnu pažnju uvođenju posebnih mera i njihov cilj jeste postizanje pune ravnopravnosti onde gde ta neravnopravnost suštinski i postoji, odnosno kod onih kategorija koje se nalaze u nejednakom položaju.

U tom smislu članom 7. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije predviđena je izmena postojećeg člana 14. ovog zakona, a koja se odnosi na gore pomenute mere.

Ukratko bih se zadržala na podsticajnim merama i njihovom značaju u smislu da one jesu veoma važne u trenutku u kome se mi sada nalazimo, odnosno u trenutnoj situaciji i smatram ih apsolutno neophodnim kada je reč o naročito osetljivim grupama, posebno u uslovima u kojima se Srbija danas nalazi kada imate slobodu da izrazite svoje mišljenje na najširi mogući način i upravo iz tog razloga Zakon o zabrani diskriminacije treba tumačiti i posmatrati iz više uglova kako bi se svi aspekti diskriminacije i pozitivni i negativni mogli sagledati na valjani način i ispravile postojeće razlike.

Međutim, u skladu sa međunarodnim okvirom te mere moraju imati i svoju svrhu, odnosno moraju trajati dotle dokle potreba za njima realno i postoji. Zato je važno da se njihovo trajanje ograniči samo dotle dok se ne postigne ravnopravnost jer je postizanjem ravnopravnosti suštinski potreba za njegovim postojanjem postala izlišna i ovakvo rešenje je predviđeno standardima, kao što sam rekla. Na taj način pokazujemo svoju otvorenost i spremnost da pratimo njihov korak.

Dakle, nije teško prepoznati nastojanje, odnosno nameru da se izmenama i dopunama zakona kroz ovaj amandman i odredbe i pojmovi, ali i definicije usklade sa praksom Evropskog suda za ljudska prava i stavovima koje ovaj sud jeste zauzeo, a u vezi sa primenom člana 14. konvencije. Mislim da idemo u dobrom pravcu i drago mi je da ste prepoznali značaj ovog amandmana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Na član 9. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, kao što smo čuli, podnet je amandman sa predlogom da se izmeni postojeći član 20. u stavu 1. ali osvrnuću se na stav 2. Objasniću iz kog razloga.

Stav 2. postojećeg člana 20. kaže –zabranjeno je uskraćivanje prava ili javno ili prikriveno priznavanje pogodnosti u odnosu na pol, odnosno rod i rodni identitet ili zbog promene pola, odnosno prilagođavanja pola rodnom identitetu, kao i zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta ili posebne neke deteta.

Zašto to kažem? Stav 2. člana 20. postojećeg zakona u delu koji se odnosi na pojam trudnoće daje nam prostora da se zamislimo da li smo možda dobro razmotrili sve eventualne situacije koje se u tom kontekstu mogu pojaviti, a na koje možda nismo obratili dovoljno pažnje.

Zakon ne pokriva, suštinski nije ni moguće da pokrije sve situacije koje se u životu mogu deseti i koje se mogu javiti prilikom same primene zakona, ali konkretno kada je o ovome reč, želim da pomenem da nije redak slučaj da žene vrlo često doživljavaju diskriminaciju zato što imaju rizičnu trudnoću, odnosno trudnoću koja zahteva mirovanje i bolovanje, pa samo definisanje pojma trudnoće na ovaj način može ostaviti prostora za diskriminaciju, jer nije jasno definisana, pa ima prostora za različita tumačenja, samim tim i primenom.

Zato mislim da ova odrednica pojma nije dovoljno jasna i može se desiti da ista ne pokriva i bolovanje zbog održavanja trudnoće o kome sam malopre govorila ili bolovanje koje žene često uzimaju na poslu u situaciji kada moraju da vode računa o svom bolesnom predškolskom detetu, recimo i to jeste zaista čest slučaj. U tom smislu možda je bilo prostora da se razmotri ovaj pojam i da se malo jasnije i preciznije definiše član 20. ovog zakona.

Praksa takođe pokazuje da je veoma učestala diskriminacija žena koje su odsutne sa posla zbog negovanja dece i nije nepoznanica da žene sa malom dece i teže napreduju na poslu i ređe dobijaju unapređenje. Verujem da se svaka žena sa tim, a ako ne u svom slučaju, suočila sa nekim takvim slučajem u svom okruženju.

Ovo je nesumnjivo vid zaštite materinstva, molim vas da razmotrite tu opciju prilikom neke naredne izmene ovog zakona, jer time dodatno podstičemo i natalitet koji nam je važan, ali i ohrabrujemo žene da u isto vreme pronađu balans između materinstva i između svoje poslovne karijere. I te kako je važno da ih ohrabrimo kako bi se one usudile na taj korak pronalaženja neke ravnoteže između te dve bitne životne odluke. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, a odnosi se na funkcionisanje i rad lokalnih saveta za bezbednost.

Za početak izuzetno je važna činjenica da je sam koncept bezbednosti u Srbiji shvaćen tako da se njegov fokus premešta na bezbednost pojedinca i kad to kažem mislim na bezbednost i životne sredine i ekonomsku bezbednost i zdravstvenu bezbednost i na kraju i ličnu bezbednost svakog pojedinca u ovoj državi.

Staranje o celokupnoj bezbednosti se generalno i u suštini nalazi u ingerenciji države kroz rad MUP-a i Ministarstva odbrane, ali i lokalne samouprave na sebe moraju preuzeti deo odgovornosti, a kasnije ću objasniti i na šta tačno mislim. To znači da država u poslednje vreme zaista i kvalitativno, ali i kvantitativno zauzima jedan potpuno drugačiji pristup kada je reč o pronalaženju onih modela koji bi dali najbolje rezultate, a kako bi se građanima pre svega na lokalnom nivou obezbedila ta bezbednost i sigurnost koja im u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje pripada.

Da bi se to ostvarilo svi činioci jedne lokalne samouprave moraju u tome aktivno učestvovati, pre svega kroz formiranje lokalnih tela. Tu mislim na Savet za bezbednost na nivou jedinica lokalnih samouprava, kojih u ovom trenutku ima preko 100 u celoj Srbiji.

Šta je tu sporno? Pravni osnov za osnivanje Saveta za bezbednost proizilazi iz statuta gradova i opština kao najvišeg pravnog akta svake jedinice lokalne samouprave, ali ne proizilazi iz akta više pravne snage, odnosno iz zakona. To praktično znači da mogućnost osnivanja, formiranja i samo funkcionisanje lokalnih saveta za bezbednost zavisi od volje lokalnih samouprava i zato možda treba pronaći modelitete koji će biti univerzalni na nivou cele Srbije.

Osim toga, jedan ovakav model postojanja lokalnih saveta za bezbednost daje jedan nestabilan karakter tih istih neformalnih, odnosno formalnih radnih tela na lokalnom nivou. One mogu biti privremenog karaktera. Veoma često se dešava da nemaju dobru saradnju sa svim činiocima na nivou lokalnih samouprava. Možda njihov rad upravo iz tog razloga i nije u dovoljnoj meri prepoznat i sve ovo navodi nas na zaključak i na razmišljanje da treba pronaći neki drugi model koji bi podrazumevao obaveznost osnivanja ovakvih saveta koji bi se osnivali na nivou lokalnih samouprava.

Iz tog razloga molim da se pokrene inicijativa za izmenu i dopunu onih zakonskih rešenja kojim bi se osnivanje lokalnih saveta za bezbednost postavilo kao obaveza, a ne kao preporuka koja ostavlja dovoljno prostora lokalnim samoupravama da odluče da li će ovakva tela na lokalu formirati ili ne.

Za kraj, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici. Pa, zar ima bolje motiva da se kroz uspostavljanje jednog obaveznog tela u smislu Saveta za bezbednost na lokalnom nivou pruži puna zaštita ženama žrtvama nasilja na jedan kontinuirani planirani i sistematičan način. Hvala.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, možda se ne događa često da na sednicama Narodne skupštine razgovaramo o članovima odbora, delegacija i drugih radnih tela, ali sam isto tako mišljenja da je vrlo dobro da građanima možda na jedan bolji način približimo i to kako funkcionišu odbori, ko su njihovi članovi, koje su njihove ingerencije i kako odbori i radna tela uopšte funkcionišu.

Kao i svaka parlamentarna demokratija tako i Srbija vrlo često dolazi u situaciju da se bori, odnosno da vodi računa o tome kako će izgraditi svoje institucije, pre svega na demokratskim principima, a parlament kao centralna demokratska i prestonička institucija zauzima u tom smislu jedno posebno mesto.

Još od donošenja Ustava 2006. godine, a zatim i prvog zakona u Narodnoj skupštini 2010. godine, a na kraju i realizacijom finansijske nezavisnosti Narodne skupštine u odnosu na izvršnu vlast, stvoreni su preduslovi za unapređenje zakonodavnog rada Narodne skupštine, a to se svakako postiže kroz jačanje kapaciteta samih odbora i drugih radnih tela Narodne skupštine.

Pomenuću i to da je funkcionisanje Narodne skupštine, predmet analize godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije, uz istovremeno postojanje Rezolucije iz 2013. godine, o ulozi Narodne skupštine, u pregovorima prilikom pristupanja EU, i sve ovo nas dodatno obavezuje da na jedan transparentan način, razgovaramo i o radu, ali i o sastavu svih skupštinskih odbora i tela koje čini narodni poslanici u ovoj Skupštini.

Nadzorna uloga Skupštine kao jedan od četiri najbitnije funkcije Narodne skupštine, jeste okvir za današnju raspravu, imajući u vidu, rastuću vrednost, i nadzora, ali i kontrole u parlamentarnom životu širom sveta, posmatrano na globalnom nivou, pa tako i u Srbiji, međutim da li je percepcija nadzorne uloge Skupštine od strane šire javnosti dobra ili je potrebno približiti dodatno ovu funkciju, tako što ćemo o njoj i više govoriti, odnosno svojim postupcima i sami na nju upućivati.

Nesporno je da parlament predstavlja ključnu, neposredno biranu i reprezentativnu političku instituciju, on predstavlja ono što je najblaže rečeno, može se nazvati „voks populi“. Sve što rade skupštinski odbori, zapravo, predstavlja na neki način zalaganje narodnih poslanika za ono što jeste u interesu građana.

Skupštinski odbori razmatraju izveštaje kojoj Narodnoj skupštini u skladu sa zakonom podnose i nezavisne institucije, organi i tela, nakon čega odbori podnose svoje izveštaje Narodnoj skupštini koja dalje daje preporuke, odnosno, predloge na osnovu onoga što je na odboru izneto.

Takođe, radi pribavljanja informacija, odnosno stručnih mišljenja, narodni poslanici koji se nalaze u odborima mogu dobiti dodatna objašnjenja, razjašnjenja u vezi svakog od pitanja koja se odnose ne samo na predloge zakona, već i na ostale izveštaje koji se odborima podnose.

U tom smislu pomenula bih javno slušanje, koje predstavlja mehanizam koji je na raspolaganju skupštinskim odborima. On zaista predstavlja jedan dobar način da se i šira javnost ali i organizacije civilnog društva i upoznaju sa radom predloga zakona koji će doći na dnevni red, ali isto da utiču na rad Skupštine tako što će svojim sugestijama i predlozima dovesti do toga da možda određeni predlozi budu ili unapređeni ili izmenjeni, što opet odgovara interesima za koje se svako od njih zalaže.

Takođe, još jedna od važnih stvari, a koja je vezana za suštinsku delotvornost samih javnih slušanja kao kontrolnog mehanizma Narodne skupštine jesu i teme o kojima se raspravlja na javnim slušanjima, odnosno, teme kojima su javna slušanja posvećena.

Praksa je pokazala da se u organizovanju javnih slušanja uglavnom birane životne teme, odnosno, one koje su od značaja za probleme građana i sistemske probleme u društvu. To jeste jedan od najboljih načina da se na transparentan način o tome i razgovara, ali i da se iznesu konstruktivni predlozi.

Uzeću primer Odbora za ljudska i manjinska prava. Proteklih mesec dana, građani islamske veroispovesti obeležavali su Ramazan. Uvažavajući odluke Kriznog štaba o radnom vremenu ugostiteljskih objekata, to bi praktično značilo da ugostitelji iz ovog dela Srbije, pre svega iz Novog Pazara nisu u mogućnosti da rade za vreme iftara. Zahvaljujući apelu Odbora za ljudska i manjinska prava, Vlada Srbije izašla je u susret i omogućila je ugostiteljima iz Novog Pazara da izmene svoje radno vreme, kako bi muslimansko stanovništvo iz ovog dela Srbije, moglo da u uslovima pandemije, poštujući sve one mere koje je propisao Krizni štab, zadrži svoje uobičajene ramazanske navike.

Zar to nije najbolji pokazatelj iskrene želje Vlade ali i samih poslanika da uzajamnim poštovanjem i uvažavanjem verskih posebnosti svojih građana dođemo do nekih zajedničkih rezultata.

Navešću još jedan primer u kome saradnja može biti dobra, odnosno rezultati saradnje mogu biti dobri uprkos tome što se ne radi samo o formalnim skupštinskim telima, odnosno odborima, već se ona ostvaruje kroz saradnju neformalnih tela, odnosno, neformalnih grupa ali i onih koji formalno predstavljaju rad Narodne skupštine.

Pre svega, tu mislim na Predlog zakona o klimatskim promenama, koji je od strane Zelene poslaničke grupe koja okuplja narodne poslanike koji pripadaju različitim političkim partijama koji učestvuju u radu parlamenta, podneo, odnosno, pripremio četiri amandmana na Predlog zakona o klimatskim promenama od čega je Vlada Republike Srbije usvojila tri, i oni su kao takvi postali sastavni, odnosno integralni deo Predloga zakona o klimatskim promenama.

Ovo je prvi put u desetogodišnjoj istoriji rada Zelene poslaničke grupe da su se za neki zakon iz oblasti zaštite životne sredine podneti i usvojeni zajednički, naglašavam, međustranački amandmani.

Da zaključim, odbori Narodne skupštine zaista predstavljaju jednu važnu kariku u sprovođenju parlamentarne kontrole. Skupštinski odbori često se smatraju mesto gde se odvija suštinski i pravi rad parlamenta. Kontrola kroz parlamentarne odbore, o kojima sam malopre govorila ističe se i kao najsistematičniji metod za kontrolu rada izvršne vlasti.

Iz tog razloga, shvatajući značaj rada samih odbora, način na koji se u njemu učestvuje ali i uvažavajući predloge partija koje su podnele kandidate za ove odbore, polazeći od toga da su oni svojim radom dovoljno kompetentni da unaprede sve one teme koje će se na odboru naći SDS će u danu za glasanje podržati njihov predlog.

Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine Pantiću, danas razmatramo predloge odluka o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju u osnovnim i prekršajnim sudovima, a kako se sudovi već duži vremenski period suočavaju sa nedostatkom kadrova u skoro svim sudovima sa blizu 400 sudija na godišnjem nivou manje, učestali predlozi za izbor sudija jesu, ja sam pokazatelj da zaista imamo nameru da pojačamo kadrovske kapacitete svih sudova na nivou države i da time doprinesemo da se rasterete sudovi i da na taj način daju svoj doprinos otklanjanju nedostataka u radu samih sudova širom zemlje.

Danas razmatramo izbor 89 sudija osnovnih sudova i 27 sudija prekršajnih sudova. Povećan broj postupajućih sudija neće otkloniti sve nedostatke i mi to i ne očekujemo, ali će svakako u velikoj meri doprineti i povećanju procenta rešavanja starih predmeta, zatim suđenja u razumnom roku ali i efikasnijem radu sudova uopšte. Među sudijama čiji izbor danas razmatramo nalaze se i neke od mojih kolega sa fakulteta i ja sam sigurna da će oni navedenu diskusiju u toku dana shvatiti kao jednu vrstu preporuke kojom će se voditi na početku obavljanja jedne ovako važne funkcije kao što je funkcija sudije.

Predlogom ove odluke obuhvaćen je, između ostalog, i izbor 14 sudija Osnovnog suda u Nišu. Ja dolazim iz Niša i kao neko ko je profesionalno povezan sa radom svih sudija na području grada ja mogu da kažem da jedan od najvećih problema sa kojima se suočavaju niški jesu upravo stari predmeti. Mi jesmo dosta govorili na tu temu, ali ja i dalje smatram da upravo zbog pandemije koja je zadesila celu našu zemlju, koja je u velikoj meri uticala na rešavanje tih predmeta, možda jeste tema za razgovor upravo program i rešavanje starih predmeta na nivou svih sudova, ja ću se osvrnuti na Osnovni sud u Nišu.

Osnovni sud trenutno u Nišu ima 56 postupajućih sudija u ovom trenutku i godinu je započeo sa 21.000 predmeta od kojih 2.800 spadaju u tzv. kategoriju starih predmeta, što znači da bi svako od njih morao na godišnjem nivou da reši preko 350 predmeta, složićete se da je to veliki broj i jedna pomoć u ovom smislu povećanjem broja sudija Osnovnog suda u Nišu zaista će rasteretiti i same sudije ali im omogućiti efikasniji rad.

Analizom ostvarenosti ciljeva iz programa rešavanja starih predmeta za 2020. godinu kada je reč o osnovnom sudu, utvrđeno je da je ukupan procenat ispunjenosti ciljeva iz prethodnog programa preko 92% i to uopšte nije mali posao, ako uzmemo u obzir da je pandemija u velikoj meri usporila rešavanje i starih predmeta, ali i realizaciju programa koji je tada bio predviđen.

U tom smislu treba pomenuti da je procenat ispunjenosti ciljeva u parničnoj materiji i u velikoj meri zavisio i od novih tužbi koje su klijenti podneli protiv banaka zbog troškova obrade kredita i oni su u velikoj meri povećali broj predmeta o kojima sudije raspravljaju. Otprilike oko 3.800 ih je bilo samo u toku protekle godine.

Na osnovu napred navedenih ostvarenih rezultata donet je program rešavanja starih predmeta za 2021. godinu i kao takav predviđa odgovarajuće mere i aktivnosti koje treba preduzeti na nivou osnovnog suda. Tu mislim na metodološke mere, unutrašnje, spoljne mere i preventivne mere koje treba preduzeti.

Možda jedan ovakav pristup razgovora na ovu temu jeste malo suvoparan i nije posebno zanimljiv, ali ja svesno o njemu govorim na jedan ovako opširan i detaljan način kako bi se 14 budućih, ja se nadam, sudija Osnovnog suda u Nišu moglo da uključi u ovaj problem odmah pri stupanju na funkciju.

Biti sudija je jedan od najvažnijih uspeha svakog studenta prava i u tom smislu ja moram da pomenem institut o kome se možda ne govori često, u okviru Pravnog fakulteta u Nišu, to je Institut mobilne pravne klinike, kao i Institut pravne klinike za zaštitu od diskriminacije. Mobilna pravna klinika za svakog studenta prava praktično predstavlja svojevrsni vid prakse na osnovu kog on stiče ona znanja koja će kasnije primenjivati, možda baš na ovaj način o kome mi danas razgovaramo.

Zahvaljujući njoj kroz rešavanje praktičnih primera i predmeta, uz mentorstvo profesora naravno, građanima koji nisu u mogućnosti da sebi omoguće učešće advokata kako bi ostvarili neko svoje pravo, pruža se besplatna pravna pomoć. Sa jedne strane to je korist za onoga kome je ta pomoć neophodna, sa druge strane omogućava studentima prava da steknu praktična znanja u periodu kada im je to najneophodnije kako bi se kasnije odvažili da možda postanu jednoga dana i sudije.

Upravo iz ugla jednog bivšeg studenta Pravnog fakulteta u Nišu, ja mogu da kažem da je meni ova Pravna klinika u radu vrlo pomogla za sve ono čime sam se kasnije bavila i prosto stvorila mogućnost za jasno razlikovanje između prava i pravde koji se vrlo često pominju kao sinonimi, a i te kako nisu, i potvrdilo je značenje latinske izreke da je pravo umetnost ravnoteže između dobrog i jednakog i to ona zaista i jeste.

Da se vratim na program rešavanja starih predmeta u Osnovnom sudu u Nišu. Pomenula sam metodologiju koja je navedena kao prvi korak ka realizaciji samog programa za 2021. godinu i ona podrazumeva korišćenje univerzalnih obrazaca u koji će se unositi podaci ostvarenih rezultata iz protekle godine i ona predstavlja neku vrstu sumiranja onoga što je urađeno kako bi se napravio jasan pregled onoga što je izostalo, odnosno što treba uraditi u narednom periodu. Uz sve to, treba dodati da se ti izveštaji sada unose aplikativno, odnosno elektronskim putem i to zaista jeste jedan dobar način da se vodi evidencija o onome šta je na nivou sudova urađeno.

Interne mere za realizaciju ciljeva predviđenih programom podrazumevaju formiranje timova, to Niški osnovni sud već uradio. Zatim, značajniju ulogu pisarnice i ustrojenje dostavne službe kako ne bismo imali problema sa dostavljanjem pisama, a samim tim i usporavanjem rešavanja određenih predmeta.

Zadržala bih se na eksternim merama koje se odnose na saradnju sa spoljnim institucijama i to je jedan od veoma važnih faktora u ostvarivanju ciljeva koji su predviđeni samim programom. Sud u skladu sa svojim mogućnostima i kapacitetima mora da održava konstantnu komunikaciju sa spoljnim institucijama od kojih u velikoj meri i zavisi njihov rad. Možda on nije toliko vidljiv, ali krajnji ishod u velikoj meri zavisi od delovanja spoljnih institucija koje utiču na rad samog suda i na rokove u kojima oni moraju postupati.

U tom smislu, Osnovni sud u Nišu planirao je potpisivanje brojnih protokola o saradnji sa spoljnim institucijama. Kada to kažem mislim na policijsku upravu u Nišu, Državno pravobranilaštvo, Kazneno-popravni zavod, Advokatsku komoru, Poštu, Centar za socijalni rad „Sveti Sava“.

Sve su to institucije koje moraju postupati na način, njihovi postupci moraju biti usklađeni sa programom koji prati rešavanje, da bi na kraju dalo i svoj efekat. Ja ću navesti jedan primer. Recimo, prilikom pregleda krivičnih predmeta utvrđeno je da se značajan broj glavnih pretresa uopšte ne može održati iz razloga jer nije postupljeno po naredbama za dovođenje okrivljenog iz mesta prebivališta ili zaposlenja ili kazneno-popravnog zavoda.

Takođe, često se događa da se u ovim predmetima ne nalazi izveštaj lica koja su bila dužna da postupe po naredbi suda, odnosno da je taj izveštaj stigao kasno, kada je postupak već poodmakao i kad već više nema prostora za delovanje, a samim tim i gubi na svom značaju. Zato je važno da spoljne institucije shvate i preuzmu na sebe deo i obaveza, ali i odgovornosti, kako bismo mogli da govorimo o efikasnom radu sudova.

Kada je reč o prekršajnim sudovima, pošto danas govorimo i o sudijama koji se prvi put biraju za sudije prekršajnih sudova, nesumnjivo je da oni predstavljaju neizostavnu kariku u našem pravosuđu u pogledu zaštite prava građana, ali istovremeno oni jesu jedan od najznačajnijih činilaca kada je reč o prilivu prihoda u budžet Republike Srbije. Međutim, sudije na svoj način, svako svojim autoritetom javne vlasti i po strogo definisanim pravilima, suštinski obavljaju isti posao.

Kada je reč o sudijama u prekršajnoj materiji, ne smemo izostaviti činjenicu da oni postupaju po preko 270 različitih propisa i zakona i to zahteva neki dodatni trud i neko dodatno angažovanje i u primeni i u tumačenju, ali i u praćenju samih propisa. Sigurna sam da sudije koje se prvi put biraju za sudijske funkcije prekršajnih sudova imaju u vidu kolika je njihova odgovornost u smislu praćenja i primene, a pre svega pravilne primene propisa iz svih ovih oblasti koje se nalaze u njihovoj ingerenciji.

Naš zajednički cilj, i države i pojedinaca i sudova i sudija, jeste da stvorimo nezavisno, nepristrasno i efikasno sudstvo koje će se zasnivati na temeljima poštovanja osnovnih ljudskih prava i sloboda. Da bismo to ostvarili, tome moraju doprineti i same sudije, svojom stručnošću, osposobljenošću i posvećenošću poslu kojim se bave.

Moram naglasiti i to da efikasnost u njihovom radu ne sme nikako ići na uštrb kvaliteta sudskih odluka, pa sam pojam kvaliteta pravde ne zavisi samo od kvaliteta sudskih odluka i kvalitetnog rada samih sudija, već zavisi i od toga kakvi su nam propisi i da li su primenjivi, zavisi od nezavisnosti i nepristrasnosti suda, kvaliteta, kvantiteta, opreme za rad i mnogih drugih faktora koji stoje na putu jednog efikasnog pravosudnog sistema u svakoj zemlji, pa i u našoj.

Na kraju, za sve sudije čiji izbor danas razmatramo, moram da iznesem jednu poruku. Justinijan je rekao: „Pravo je postojana i neprekidna volja da se svakome dodeli šta mu pripada.“ Pa, eto, neka poruka za njih bude – nemojte izgubiti tu volju, nego se njome rukovodite i mislim da će vaš uspeh biti u svakom slučaju dobar. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, čuli smo da danas razgovaramo o potvrđivanju tri sporazuma koje je Vlada Republike Srbije zaključila sa Vladom Narodne Republike Kine, Vladom SAD i Vladom Republike Francuske. U svom izlaganju ja ću se osvrnuti na svaki od njih redosledom po kome se oni nalaze na našem današnjem dnevnom redu.

Sumirajući rezultate ostvare saradnje Republike Srbije i Narodne Republike Kine mi zaista možemo reći da se Srbija izdvojila u odnosu na ostale države Zapadnog Balkana kada je reč o dostignutom stepenu kako ekonomske, tako i političke saradnje sa ovom azijskom državom.

Mogu reći da je istorijski vrhunac u kinesko-srpskim odnosima postignut 2016. godine, potpisivanjem sveobuhvatnog strateškog partnerstva kao najvišeg nivoa partnerstva koje se može zaključiti od strane bilo koje države sa Narodnom Republikom Kinom i on suštinski predstavlja jedan sporazum sa najvećim simboličkim značenjem za Kinu i njegov prevashodni cilj jeste da saradnju učini sveobuhvatnom, što se u slučaju naše zemlje zaista i čini.

Ono što Srbiju čini jedinstvenom u odnosu na ostatak regiona jeste činjenica da je ona najčešće bila prva država koja je činila određene korake, a kojima bi u isto vreme predstavljala prekretnicu u odnosima sa Kinom. Tu mislim na prvi Institut „Konfučije“ kao glavu instituciju za promociju kineske kulture, koji je u Srbiji otvoren 2006. godine. Zatim, 2017. godine Srbija i Kina su ukinule vize za svoje građane. Dalje, Kineski kulturni centar, za koji je planirano da bude najveći u Evropi, trenutno je u izgradnji i biće u Beogradu.

Ne samo u ovom pogledu, već i u pogledu poslovne saradnje naš odnos je zaista u velikoj meri unapređen. Tu mislim na smederevsku „Železaru“, na fabriku za proizvodnju guma u Zrenjaninu, na strateško partnerstvo u RTB „Bor“ i na kraju na fabriku „Šinju“ u Nišu, čije se otvaranje očekuje narednih dana.

Slično poslovnoj saradnji je i trgovina između ove države i ona pokazuje uzlazni trend u poslednjih 10 godina. Prema najnovijim podacima Zavoda za statistiku Republike Srbije, vrednost trgovine robom između ove dve države je prešla tri milijarde dolara.

Kina zaista jeste treći najveći trgovinski partner Srbije, a isto tako ne smemo zaboraviti ni njenu ulogu u samoj pandemiji, odnosno borbi protiv virusa i njenom značaju u pogledu vakcina koje smo nabavili, njihovu nesebičnu pomoć. Te vakcine su sada prestigle broj od tri miliona i to zaista za naše građane puno znači i pokazuje jasan odnos ove države prema Republici Srbiji.

Što se tiče sporazuma sa Amerikom, on se odnosi na podsticanje investicija između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD i predstavlja produbljivanje već postojeće saradnje koja postoji između ove dve države i u političkom, ali i u ekonomskom smislu.

Ta saradnja se sada ovim sporazumom ostvaruje otvaranjem Kancelarije međunarodne razvojne finansijske korporacije SAD u Beogradu sa ciljem podsticanja i podrške privrednog razvoja i investicija.

Dolazak jedne ovako važne finansijske kompanije utoliko je veći, odnosno njegov značaj utoliko veći jer će Srbiju staviti na listu poželjnih destinacija za investiranje, a ako tome dodamo i činjenicu da je ovo jedina ovakva kancelarija, odnosno kancelarija ovog tipa van Amerike na nivou Zapadnog Balkana, onda nam je jasno koji je njen cilj, odnosno jasno nam je da će benefiti od njenog otvaranja biti i više nego dobri.

Međunarodna razvoja finansijska korporacija sada ima ukupni kreditni kapacitet od 60 milijardi dolara i ona će možda u najvećoj meri pomoći radu malih i srednjih preduzeća, a to znači da će im omogućiti bolji pristup finansiranju, odnosno jeftinije kredite po prihvatljivijim uslovima, što će u velikoj meri podstaći njihov rast i razvoj, a mala i srednja preduzeća kao stub svake, pa i naše privrede zaslužuju jedan ovakav podsticaj i jednu ovakvu meru koja će im olakšati poslovanje.

Nesumnjivo je će otvaranje jedne ovakve kancelarije podstaći jedan veliki investicioni zamak u Srbiji, ali i u regionu ako uzmemo u obzir potencijale koje Srbija ima u regionalnom smislu kada govorimo o njenom izvozu.

Na kraju, bilateralni odnosi između Srbije i Francuske u okviru sporazuma o kojem danas raspravljamo jesu i tradicionalno, ali i istorijski i vrlo bliski i vrlo povezani i beleže stalni napredak. Možda je prekretnica u jednom ovakvom odnosu bila poseta francuskog predsednika Makrona 2019. godine, posle punih 18 godina od poslednje posete jednog francuskog predsednika Republici Srbiji. Stiče se utisak da je upravo ta poseta intenzivirala saradnju u skoro svim oblastima, i kultura, i sport, i energetika i upravo u tom smislu sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske se odnosi na oblast sprovođenja prioritetnih strateških projekata u oblasti infrastrukture, energetike, industrije, tehnologije i tu, pre svega, mislim na modernizaciju elektromreže i početak izgradnje beogradskog metroa, odnosno dugo očekivanog beogradskog metroa.

Podsetiću vas da ovo nije izdvojeni slučaj podrške našoj zemlji od strane Republike Francuske, pa je tako uz podršku Francuske Srbija uspela da pokrene radove na beogradskom aerodromu, a tu je i projekat rešavanja deponije u Vinči.

U ovom trenutku francuske firme veoma uspešno rade u Srbiji, trenutno zapošljavaju oko 12.000 ljudi, od čega je više od polovine u industrijskom sektoru.

Zbog svega napred navedenog, smatrajući da napori Vlade Republike Srbije zaista idu u smeru stvaranja jednog povoljnog poslovnog okruženja i obezbeđivanja uslova za zaključenje sva tri sporazum, SDPS će u danu za glasanje podržati predloge sva tri sporazuma. Hvala.