Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre sa saradnicima, pred nama je danas set predloga zakona koji se odnose na elektronsko fakturisanje, zatim rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, tzv. RINO, kao i Zakona o registru administrativnih postupaka.

U samom obrazloženju Zakona o elektronskom fakturisanju kao primarni razlog za njegovo uvođenje navedena je povećana vidljivost onih transakcija koje se obavljaju između subjekata i javnog sektora, zatim subjekata javnog i privatnog sektora i, na kraju, subjekata privatnog sektora koji se nalaze u sistemu PDV-a u našoj državi.

Pod elektronskim fakturama, kao što znamo, podrazumevaju se oni računi koji se izdaju i primaju elektronskim putem i na način koji je naveden u Predlogu zakona nesumnjivo je da će samo uvođenje postupka elektronskog fakturisanja ubrzati sam način funkcionisanja, odnosno razmenu faktura. Zatim, sam postupak plaćanja je mnogo brži i efikasniji, jeftiniji, a mogućnosti za pravljenje grešaka prilikom sačinjavanja samih faktura su minimalizovane.

Ja ću pokušati da kroz analizu pogodnosti, odnosno prednosti koje ovaj zakon ima, izdvojim određene celine na osnovu kojih bih možda malog bolje objasnila zašto je ovaj zakon dobar, odnosno zašto bi trebalo da ga podržimo u danu za glasanje.

Za početak to je ušteda novca, zatim ušteda vremena i manje grešaka u radu. Kada kažem ušteda novca, tu mislim na uštedu koja se ostvaruje u smislu korišćenja poštanskih usluga.

Kod većine kompanija, odnosno velikog broja kompanija koje izdaju veliki broj faktura, pre sveta uzmimo za primer one koji se bave veleprodajom, zaista je reč o velikom broju faktura koje se šalju na mesečnom nivou, a samim tim i sredstva koja se izdvajaju za poštanske usluge.

Kod slanja fakture kompanija ne plaća samo poštarinu, veći i kovertiranje i štampanje. Negde sam pronašla podatak da elektronske fakture u ovom smislu donose uštede kompanija do čak 60% kada je reč o ovom pitanju.

Poštanski troškovi mogu biti veći ukoliko se kupcima šalju fakture preporučenom poštom uz povratnicu i nije teško izračunati koliki je to iznos na mesečnom nivou, a koji jedna kompanija koja, recimo, pripada nekom nivou srednjih preduzeća, može, odnosno mora na mesečnom nivou izdvajati za potrebe slanja fakture.

Ukoliko uzmemo za primer da je slanje jedne fakture 75 dinara, a ona, recimo, mesečno pošalje između 2.000 i 2.500 faktura, to bi onda značilo da je trošak na mesečnom nivou samo za poštanske usluge oko 150 hiljada dinara i složićete se sa mnom da jedna ovakva ušteda u pogledu sprečavanja, odnosno odsustva slanja poštom tih istih faktura mogla da dovede do značajnih ušteda na godišnjem nivou, posebno kada je reč o onim privrednim subjektima koji spadaju u privatni sektor, jer za njih zaista vreme u bukvalnom smislu znači i novac.

Sledeća tema, odnosno celina koju bih pomenula u kontekstu prednosti ovog zakona jeste ušteda vremena i ona možda najdirektnije utiče na sam ishod i način poslovanja svih preduzeća, počev od malih, srednjih i do velikih kompanija. Vreme se troši ne samo na unošenje podataka, već i na arhiviranje, plaćanje računa.

Zatim, kada je reč o nekim malim preduzećima koja ne koriste elektronsko bankarstvo, to podrazumeva odlazak u banku, što dodatno iziskuje i trud i vreme svakog od njih i zaista, ukoliko posmatramo na jedan sveobuhvatan način, uvođenje elektronskih faktura dovodi do uštede vremena u svakom mogućem pogledu.

Na kraju, ali ne i najmanje važno jeste sam poslovni softver, odnosno poseban program u koji će obrađivati i čuvati sve one podatke koji se odnose na jednu fakturu u digitalnom formatu i on u svakom mogućem pogledu mogućnost za greške prilikom unosa samih podataka koji se digitalno čuvaju svodi na minimum.

Možda je upravo jedna od ključnih odluka eFaktura, odnosno ona koja ih razlikuje od klasičnih papirnih, upravo ta, a to je njihov potencijal za automatsku obradu, što u nizu svih onih koji učestvuju u postupku izdavanja i slanja, pa i plaćanja faktura, tu mislim i na državu i na poresku upravu i carinu i kupce i prodavce, zaista podrazumeva jednu sveobuhvatnu uštedu, odnosno ima brojne benefite.

Mi smo pre nekoliko dana protekle nedelje u stvari govorili o značaju zaštite podataka o ličnosti i poštovanju svih onih odredaba koje se nalaze u drugim zakonima, a koje se tiču materije zaštite podataka o ličnosti i mislim da je i Zakonom o elektronskom fakturisanju, kao jednom zakonu koji generiše i automatski obrađuje podatke o svim privrednim subjektima koji bi ušli u sam sistem elektronskog fakturisanja, da bi to praktično značilo da on mora da sadrži jedan dobar sistem zaštite svih tih podataka, odnosno da učini dostupnim samo one podatke koji su u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, jer ćemo samo na taj način moći da stvorimo jedno stabilno poslovno okruženje i da sačuvamo njihovu privatnost.

Takođe, u poslednjih godinu dana priča oko zaštite životne sredine i sama politika zaštite životne sredine u Srbiji nekako je intenzivirana. Složićete se sa mnom da i javnost o tome dosta više govori, ali i opredeljenost Vlade da izdvoji značajna sredstva zaista dolazi do izražaja i prosto se realizuje u svakom od koraka koje preduzima kada je reč o zaštiti životne sredine. E jedan od njih može biti i elektronsko fakturisanje.

Tu mislim na jedan niz događaja koji sveobuhvatno može uticati na zaštitu životne sredine. Počeću od potrošnje papira, a samim tim i seče stabala. To nužno utiče na smanjenje troškova transporta, odnosno energije za transport. Zatim, to dovodi do smanjenja emisije štetnih gasova, što za kraj ima posledicu smanjenja ugljen-dioksida.

Znači, radi se o jednom potpuno racionalnom i razumnom zahtevu da se prelaskom na elektronske fakture zaštiti u krajnjoj liniji životna sredina, što, priznaćete, jesmo stavili kao neki svoj prioritetni cilj u nekom narednom periodu.

Zakon koji uređuje ovu oblast jeste novina u Srbiji. On nije u potpunosti prihvaćen ni kao pojam, a da ne govorim o načinu na koji će se on sprovesti. Međutim, to nije slučaj samo sa Srbijom. Naprotiv, takva situacija jeste i u drugim zemljama, mnogo razvijenijim nego što smo to mi. Konkretno, sam stepen usvajanja elektronskih faktura se u svetu kreće samo oko 8% u odnosu na ukupan broj faktura koji se izdaju. Na nivou EU taj prosek iznosi od 8% do 41%, u zavisnosti od razvijenosti same države i to jeste mali broj, ukoliko uzmemo u obzir da godišnje se na nivou EU izda preko 35 milijardi faktura. To jeste veliki broj.

Ohrabruje činjenica da se upotreba, odnosno prihvatanje i usvajanje samih elektronskih faktura jeste u porastu i to jeste tendencija, odnosno namera naše države i očekujem da će, nakon usvajanja ovog zakona, svi ovi benefiti elektronske fakture biti prihvaćeni na način na koji sada pokušavamo da ga obrazložimo.

Ne samo prednosti, nego jedna od bitnih stvari koju možda treba pomenuti, a koje može predstavljati eventualni rizik za potpunu primenu ovog zakona tiče se malih preduzeća i odnosi se na ono što za njih može predstavljati prepreku prilikom njegove primene.

Tu mislim na poslovni softver koji i mala i srednja preduzeća moraju koristiti kako bi se uključili u sam sistem elektronskog fakturisanja. Uzmimo za primer da jedno malo preduzeće ne može da izvede računicu po kojoj bi joj štednja bila veća uvođenjem ovog softvera nego što bi se ostvarila ušteda o kojoj sam malopre govorila i u vremenu, i u svemu drugom, i u tom smislu možda treba razmisliti o tome kako ih podstaći da se priključe sistemu elektronskog fakturisanja, odnosno možda kroz sufinansiranje tih programa koje oni moraju imati.

Upravo u tom smeru i ide predlog ovog zakona, imajući u vidu da im je obaveza za korišćenje elektronskih faktura pomerena za 1. januar 2023. godine, dakle, ona im je ostavila sasvim dovoljno prostora da razmisle o svojim poslovnim poduhvatima, da izvedu svoju matematiku, odnosno računicu koliko se to njima isplati i u kom konkretno poslovnom trenutku, kako bi se na vreme prilagodili elektronskom fakturisanju u svemu na način predviđen Zakonom o elektronskom fakturisanju.

Ako posmatramo sa aspekta države, mislim da je jasan cilj uvođenja, odnosno donošenja ovog Zakona o fakturisanju, a to je jaz koji postoji između PDV-a, zatim borba protiv neprijavljenog PDV-a i nenaplaćenih poreza. Ako pođemo od toga da porez predstavlja osnovnu obavezu svakom građaninu u ovoj zemlji, onda je njegova opravdanost utoliko veća.

Što se tiče izmena Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, ja se na njemu neću zadržavati, obzirom na to da se radi samo o usklađivanju datuma. Tim zakonom je predviđen početak primene, odnosno uvođenja elektronskih faktura od 1. jula 2021, pošto istovremeno razgovaramo o Zakonu o elektronskom fakturisanju, koji taj rok pomera za 1. januar 2022. godine, ova izmena se odnosi isključivo na to usklađivanje.

Ukratko bih se osvrnula i na Zakon o registru administrativnih postupaka, kao jednom zakonu koji se odnosi na metodologiju administrativnog postupka, odnosno administrativnih postupaka i sam njihov sadržaj koji postoji na portalu E-uprave i pokušaću da iznesem argumente sa moje strane, odnosno sa strane poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, zašto je ovaj zakon važan i šta će on nama, odnosno svim građanima ove zemlje suštinski i doneti.

Složićete se sa mnom da privredni subjekti i građani vrlo često prilikom ostvarivanja nekih svojih prava ili pokretanja nekih postupaka koji su i po zakonu obavezni, ali koji, prosto, žele i sami da ostvare, jednostavno ne znaju na koji šalter treba da odu, ne znaju koje obrasce treba da popune, ne znaju koliki je iznos taksi i koliki je iznos naknada koje moraju da plate. Ispred svake od uprava vi imate oglasnu tablu na kojoj se nalaze popisani postupci, pa ljudi pokušavaju da na taj način prebrode ovaj problem i upravo iz tog razloga to zahteva ogroman trud i vreme svakog od nas.

Dalje, administrativni postupci, sigurna sam da se svako od nas sa time suočio, traju veoma dugo i oni dugoročno posmatrano mogu predstavljati jedan nesigurni poslovni ambijent za sve one koji se usude da se bave nekim poslom u Srbiji, a uvođenjem, odnosno donošenjem jednog ovakvog zakona, koji bi na sveobuhvatan način sistematizovao i postupke i način njihovog donošenja i obrasce koji bi bili jednoobrazni i iznos taksi, zaista stvara jedno dobro poslovno okruženje, koje stvara sigurnost za svakog privrednog subjekta koji želi da u Srbiji radi bilo šta.

U tom smislu, pokrenut je i višegodišnji projekat „E-papir“, čija je posledica donošenje ovog zakona i njegov cilj jeste bio da se svi administrativni postupci obavljaju elektronskim putem, da kažem, iz fotelje. Po onome što sam pronašla u materijalu, očekivani rezultati ovog projekta do 2021. godine su delimično realizovani. Trebalo je da do ove godine bude uspostavljen registar svih administrativnih postupaka, da se optimizuje 500 najučestalijih i najskupljih postupaka, zatim, da se izvrši digitalizacija 100 postupaka za izdavanje dozvola i saglasnosti i da se smanje troškovi administracije u privredi za oko 15% u odnosu na ono koliko se sada izdvaja.

Pokušaću da sumiram šta je od svega toga urađeno. Uključilo se 84 institucije javne uprave na republičkom nivou, kao i Privredna komora Srbije, popisano je oko 2.500 administrativnih postupaka. U svakoj instituciji određen je koordinator koji se bavi ovim pitanjem i to zaista jeste pohvalno, jer imate službenika koji se bavi samo tim pitanjem, a da je u isto vreme rasterećen nekih drugih poslova koji ga mogu ometati u realizaciji primarnog cilja. I na kraju popisani su na jednoobrazan način svi postupci i kao takvi uneti u elektronsku bazu.

Moram da kažem da bi ovim zakonom svi administrativni postupci i ostali uslovi bili i transparentni i dostupni, a samim tim sprečili bi mogućnost za zloupotrebu, zatim, protekciju i korupciju, jer bi se u tom kontekstu umesto odlazaka sa jednog na drugi šalter, pri čemu rizikujete da dobijete potpuno pogrešne i oprečne podatke o tome kako određeni postupak treba voditi od strane različitih službenika, zaista na jedan ovakav način, preko jednostavne pretrage, odnosno registra svih postupaka, građani mogu olakšati sebi poslovanje i kreirati svoje poslovne zadatke.

Iz tog razloga, imajući u vidu da svi ovi zakoni o kojima danas razgovaramo zaista jesu u interesu građana, omogućavaju im da svoje poslove završe što pre, zatim, utiču na odsustvo korupcije i na smanjenje mogućnosti malverzacije, ja lično mislim da su ovi zakoni odlični. Zato će SDPS u danu za glasanje podržati sve ove predloge zakona. Hvala lepo.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odnosi se na medijsku pismenost, odnosno na uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje.

Naime, nakon rezultata dobijenih istraživanjem, a koji su sprovedeni marta i aprila meseca 2016. godine, narodni poslanik SDPS iz Niša, Predrag Jelenković, uputio je inicijativu nadležnim ministarstvima za uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje. Pitanje se odnosilo na planove koje imaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture u pogledu uvođenja medijske pismenosti u programe obrazovanja na svim nivoima školovanja u našoj zemlji.

Kao epilog jedne ovakve inicijative i upućenog pitanja, bila je pozitivna reakcija i jednog i drugog ministarstva, i to tako što je inicijativa sprovedena u delo, odnosno medijska pismenost je zvanično postala deo programa našeg obrazovanja u srednjim školama.

Mi iz SDPS smo jako ponosni na to što smo bili inicijatori uvođenja jedne ovakve vrste pismenosti u naš obrazovni sistem, jer se u praksi pokazalo da ova vrsta pismenosti postaje sve korisnija, pre svega u sprečavanju zloupotreba kojima je društvo svakodnevno izloženo.

Složićete se sa mnom da medijska pismenost predstavlja snažno sredstvo za formiranje društvenog sistema vrednosti, ali i za kreiranje javnog mnjenja i zbog toga je razumevanje funkcionisanja masovnih medija ali i pravilno tumačenje medijskih sadržaja od izuzetne važnosti za budućnost čitave jedne zemlje i kreiranje javnog mnjenja u njoj.

U Evropi i u zemljama u okruženju upotrebljava se pojam „medijska pismenost“ i upravo iz tog razloga ja i govorim na ovaj način, međutim, u našem obrazovnom sistemu ona se nalazi pod nazivom – jezik, mediji i kultura, iako je suština ista.

Na kraju, moje pitanje se odnosi na konkretne normative. Kako je normativima o stručnoj spremi nastavnika u srednjim školama predviđeno da predmet – jezik, mediji i kultura mogu da predaju samo određeni profili nastavnika među kojima se ne nalaze komunikolozi ali i diplomirani novinari i žurnalisti, ovo moje pitanje praktično predstavlja inicijativu upućenu Ministarstvu prosvete od strane SDPS sa sagleda i njih, odnosno da ih uvrsti u ove normative, kako bi im dali šansu da ubuduće mogu biti angažovani na predavanju ovog predmeta u obrazovnom sistemu u srednjim školama. Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine Pantiću, koleginice i kolege, za početak, ja bih u ime poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, Rasima Ljajića želela da svim vernicima islamske veroispovesti čestitam ovaj veliki praznik, odnosno početak svetog meseca, Ramazana.

Danas na dnevnom redu imamo dva predloga odluke. Ja ću se fokusirati na Predlog odluke kojim razgovaramo o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju. U skladu sa Zakonom o sudijama u vezi sa odlukom o broju sudija u sudovima, Visoki savet sudstva je dostavio predlog Narodnoj skupštini, odluke za izbor sudija, osnovnih sudova u Kraljevu, Leskovcu, Aleksincu, Somboru, Novom Pazaru, Užicu i Požarevcu, a koji se po prvi put biraju na sudijsku funkciju i ukupno ih je 37. Ukoliko ova rasprava ide tokom kojim je započela, ja očekujem da ćemo njihov izbor u narednih dan ili dva i potvrditi.

Visoki savet sudstva je u obrazloženju Predloga odluke taksativno naveo sve postupke koje je sproveo u skladu sa Zakonom o sudijama. Mislim da u tom smislu ne bi trebalo da postoji ništa sporno, odnosno nema smetnji da oni budu i izabrani.

Načelno, za početak Predlogom odluke o izboru sudija pokazujemo jasnu nameru ali i volju da povećamo broj sudija u svim sudovima, pre svega osnovnim, imajući u vidu obim posla koji osnovni sudovi na nivou cele zemlje imaju, a pre svega, kako bi se obezbedila ravnomerna raspoređenost predmeta sudijama na taj način olakšao posao i na kraju, ispoštovalo jedno od osnovnih pravnih načela, a to je načelo suđenja u razumnom roku, koje u velikom roku zavisi od broja sudija, odnosno kadrovskih rešenja, a i ravnomernoj raspoređenosti predmeta po kojima će te sudije i postupati.

Kao što sam u nekom od svojih prethodnih izlaganja i navela, u periodu između 2012. i 2020. godine, sudstvo je bilo deficitarno za oko 400 sudija godišnje, i u tom smislu to jeste zaista predstavljalo veliki problem kada je reč o samom funkcionisanju sudova. Vidimo da se taj trend smanjuje, imajući u vidu to da iz sednice u sednicu, prosto imamo predloge po kojima biramo nove sudije, odnosno one koje se po prvi put biraju na ovu funkciju.

Što se kandidata tiče, mi smo u materijalu za današnju sednicu dobili biografije svih 37 budućih sudija osnovnih sudova. Ja ću početi od grada Kraljeva, jer je tako nama i stigao materijal.

Visoki savet sudstva je predložio izbor čak osam sudija za Osnovni sud u Kraljevu. U ovom sudu, u ovom trenutku sudijsku funkciju obavlja 27 sudija, što znači da priliv novih osam sudija predstavlja faktički trećinu od ukupnog broja koji sada imaju i to će zaista u velikoj meri olakšati rad osnovnih sudova u Kraljevu.

Ovo posebno, ako uzmemo u obzir činjenicu da svaki sudija u proseku u Kraljevu postupa na preko 60 predmeta, odnosno svaki od njih reši blizu 80 predmeta godišnje i to zaista jeste veliki broj.

Među kandidatima, kada govorimo o Osnovnom sudu u Kraljevu, najveći broj njih dolazi iz nekog sistema u kom je već obavljao sudijsku funkciju, izuzev jedne, ja sam u biografiji pronašla, radi se o Danijeli Gunjić, koja je kao advokat koji se bavio ozbiljno pitanjima krivične materije, radne materije, privredne, imovinsko-pravne, zaista pokazuje jedan širok dijapazam oblasti kojima se bavila u sklopu advokature i na taj način mislim da ona može dati dovoljno veliki doprinos da funkcionisanje Osnovog suda u Kraljevu pođe nekim svojim očekivanim tokom.

Takođe, od 2010. do 2018. godine obavljali funkciju člana Upravnog odbora Advokatske komore i bila je učesnik Radne grupe za sprovođenje i nacionalne strategije pravosuđa Ministarstva pravde kao predstavnik upravo Advokatske komore.

Završila i obuku za medijaciju i možda je upravo taj širok spektar oblasti kojima se ona bavila i kandidovao za jedno od ovih mesta o kojima danas razgovaramo.

Što se tiče grada Leskovca, i tu je predloženo osam kandidata, odnosno sudija. U ovom sudu trenutno ima 37 postupajućih sudija. Dakle, danas biramo četvrtinu od njihovog ukupnog broja i ja moram da kažem da Osnovni sud u Leskovcu zaista ima veliku opterećenost ukoliko posmatramo broj predmeta po sudiji. Kad to kažem, mislim na podatak da svaki sudija u Osnovnom sudu u Leskovcu ima prosečno između 300 i 400 predmeta na godišnjem nivou, što znači da bi oni morali tim predmetima da se bave punih 19 meseci, neprimajući nijedan novi predmet kako bi blagovremeno, odnosno u roku koji im je određen i završili, što je prilično nemoguće i u praksi neizvodljivo. Mislim da će ova pomoć u broju sudija zaista biti velika.

Kada smo već kod Osnovnog suda u Leskovcu, mislim da je, uprkos činjenici da veliki broj sudija ima veliki broj predmeta po kojima postupa, možda satisfakcija za njihov rad upravo i 2017. godine, kada ima je Vrhovni kasacioni sud dodelio nagradu za najbolje postupajući sud u smislu najvećeg broja rešenih predmeta po godini i to verovatno jeste jedna dobra motivacija za sve one koji u ovom sudu rade.

Osnovni sud u Leskovcu, takođe, učestvovao je i u okviru projekta „Otvorena vrata pravosuđa“ u tzv. tematskim otvorenim vratima na temu zašto suđenja traju dugo. Inače, ovaj projekat „Otvorena vrata pravosuđa“ ima upravo za cilj jačanje poverenja građana u pravosudne institucije kroz poboljšanje komunikacije između samih građana, sudija i sudova.

Kao i kod ostalih sudova u zemlji, problem osnovnih sudova u Leskovcu predstavlja i dugotrajno suđenje i neurednu i neadekvatno dostavljanje pošte poziva strankama itd.

Nije redak slučaj da se građani žale na odugovlačenje postupka. Recimo, prema novom zakonu i izvršenju i obezbeđenju, svi predmeti kojima se traži neko potraživanje prešli su kod javnih izvršitelja, što bi trebalo da rastereti sudove u velikoj meri da ubrza postupke.

Mislim da se ovim novim zakonom vodilo računa i o dužnicima, a najviše u pogledu problema koji se javljaju onda kada dužnik odbije da primi rešenje o izvršenju. Možda je posledica jednog ovakvog stava dužnika što u Srbiji prosto vlada kultura izbegavanja uručenja možda iz neke prakse koja je ranije postojala i upravo iz tog razloga važno je edukovati građane da prijem pošte, odnosno odbijanje prijema pošte ili pismena može dovesti do gubitka njihovog prava koji im je zakonom zagarantovano.

U konkretnom primeru, to znači, recimo, da ako se dužnik ne može izjasniti da li su podaci o delu koji se na njega odnosi tačni ili ne, može se desiti da se dužniku saberu dugovanja za nekoliko godina i da se taj iznos prikaže veći nego što inače jeste, odnosno da u sebi sadrži deo dugovanja koji je zastareo, jer u pogledu zastarelosti određenog dugovanja ne postoji evidencija niti mehanizam o kome se mora voditi računa.

Razlog za odlaganje suđenja može se potražiti i u prelasku na tužilačku istragu, jer taj proces nije pratilo i adekvatno kadrovsko i tehničko opremanje tužilaštava. Tužiocima se duplirao posao, a da po dva tužioca dele u isto vreme po jednog zapisničara i istovremeno moraju da usklađuju dane u kojima će postupati, što opet sve doprinosi jednoj sveobuhvatnoj slici o odugovlačenju postupaka čak i onda gde realnog opravdanja za tako nešto nema.

Što se tiče Osnovnog suda u Aleksincu i Somboru, ukoliko Predlog odluke bude podržan, a nadam se da će tako i biti, oni će dobiti novo troje, odnosno četvoro sudija osnovnog suda. Među njima ja sam izdvojila Dejana Petkovića, budućeg kandidata, kao i Mariju Pešić kao sudijske pomoćnike koji su se bavili poslovima i u prekršajnom sudu i u tužilaštvu i bavili su se privrednim pravom. Marija Pešić se bavila porodičnim pravom, nasiljem u porodici, zaštitom dece. Znači, vidimo da se ovde radi o kandidatima koji suštinski imaju jedno sveobuhvatno znanje iz različitih oblasti i da će svako u sklopu svojih mogućnosti dati ovaj doprinos sudovima u kojima budu izabrani.

Na kraju, iz Godišnjeg izveštaja o radu svih sudija, odnosno sudova za 2020. godinu, vidimo da je najveći broj predmeta upravo rešavam u osnovnim sudovima. To i jeste logično i utoliko je opravdanost predloga ove odluke veća.

Osnovni sudovi širom zemlje primili su tokom 2020. godine blizu milion novih predmeta, a u Zaključku navedenog izveštaja o radu svih sudova u Republici Srbiji za 2020. godinu, ukazuje se na izuzetne rezultate osnovnih sudova tokom pandemije, kada je rešeno preko dva miliona predmeta i to jeste za pohvalu, ukoliko uzmemo u obzir da stari predmeti nisu trpeli, da se postupalo po programu rešavanja onoliko koliko se moglo i da se pratila dinamika prijema novih predmeta i njihovog rešavanja, tako da je broj suštinski dupliran u odnosu na broj predmeta koje osnovni sudovi u toku jedne godine prime.

Kada na to dodate činjenicu da u uslovima višegodišnje zabrane zapošljavanja imamo i smanjeni broj u sudovima, što je dodatno uticalo na uvećanje obima poslova, zatim nepovoljnu starosnu strukturu koja se sada, izborom novih, mlađih sudija, popravlja, onda zaista ima potpuno dovoljno prostora da se nastavi jedan ovakav dobar kontinuitet učestalog izbora, odnosno imenovanja sudija, naravno, u granicama u kojima je to neophodno i u granicama u kojima će se poštovati pre svega kvalitet, a ne kvantitet onoga što dolazi na dnevni red sednice Skupštine.

Dalje, raspisivanje konkursa za pripravnike i uvođenje sistema karijernog napredovanja, o tome ste govorili nekoliko puta, zaista može biti jedan od načina na koji ćemo dostići odgovarajući nivo pravosuđa u kome bi on zaista zadovoljio realne potrebe društva u kome se nalazimo.

Na kraju, od sudija se očekuje da u narednom periodu ulože svoj maksimalni napor kako bi, pre svega, smanjili broj nerešenih predmeta, kako bi povećali ažurnost, kako bi na jedan efikasan i kvalitetan način povratili poverenje građana u pravosudni sistem. To jeste naš zajednički cilj. Cilj je da stvorimo jedno nezavisno, nepristrasno i efikasno sudstvo, a pre svega na temeljima poštovanja osnovnih ljudskih prava i sloboda svih građana i u tome će u velikoj meri doprineti i sam integritet sudija, odnosno sudije moraju svojom stručnošću, osposobljenošću, posvećenošću, ali i načinom na koji će se ponašati i u sudnici, ali i van suda, pokazati da sudije zaslužuju jedno duboko poštovanje od strane građana, jer jedino na taj način mogu i povratiti poverenje.

Iz svega napred navedenog mi očekujemo da će sudije ispuniti svoju ulogu, odnosno da će ono što se od njih očekuje i ispuniti i zato će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati Predlog ove vaše odluke.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi gospodine Milojeviću, mi danas razgovaramo o Predlogu odluke za izbor predsednika najvišeg suda u našoj zemlji, odnosno predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Tendenciozno kažem predsednik iako se radi o pripadnici ženskog pola, kako ne bih prejudicirala prerano donošenje zaključaka.

Za početak mogu reći da kao društvo možemo biti zadovoljni situacijom, odnosno načinom na koji se rodna ravnopravnost sprovodi u našoj zemlji. Tu mislim na činjenicu da se pripadnici manje zastupljenog pola nalaze na nekim veoma važnim i odgovornim funkcijama, ne samo u okviru izvršne, već i u okviru zakonodavne, sada vidimo i u okviru sudske vlasti u Republici Srbiji.

Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u Republici Srbiji. On je počeo sa radom 2010. godine i trenutno ima 41 postupajućeg sudiju. Njegov zadatak, pre svega, jeste da koordinira, kontroliše i da usaglašava rad svih sudova na nivou naše zemlje. Složićete se da to nije ni malo jednostavan zadatak, jer se, između ostalog, od njega očekuje da se bavi brojnim pitanjima koja kao takva jesu vrlo kompleksna, odnosno složena.

Tu mislim na obezbeđenje jednake pravne zaštite svih građana u Republici Srbiji, pre svega sprovođenjem zakonitih postupaka, zatim organizacija rešavanja predmeta, u skladu sa načelima pravičnosti postupka u razumnom roku i sve to uz poštovanje ljudskih i manjinskih prava i osnovnih sloboda svih građana koji žive na teritoriji Republike Srbije.

Osim toga, dobro pravosuđe zavisi od delotvornog upravljanja, ali i od kvalitetnog i racionalnog korišćenja resursa kojima pravosudni sistem u jednoj zemlji raspolaže.

Dakle, vidimo da se ovde radi o jednoj uzročno-posredničinoj vezi između svega onoga što Vrhovni kasacioni sud sa jedne strane radi, i svih sudova sa druge strane. On se mora posmatrati isključivo na ovaj način, odnosno svako drugačije shvatanje bilo bi pogrešno.

Vrlo često se u javnosti pominje da je pravosuđe sinonim za sudove. Naprotiv. Pravosudni sistem ima jedno potpuno šire značenje i ono obuhvata niz institucija koje svaka u okviru svojih ingerencija može doprineti stvaranju jedne uobičajene, odnosno jedne jedinstvene slike o stanju pravosuđa u jednoj zemlji.

Isto tako, moram da pomenem da sudovi nisu ni generatori mnogih društvenih problema koje mi imamo, iako se tako ponekad čini. Ako posmatramo kvalitet pravde kroz način postupanja sudija, ja moram da izdvojim da ona zavisi od niza faktora.

Jedan od njih su kvalitetno zakonodavna rešenja koja moraju biti usaglašena sa međunarodnim standardima, zatim dobre obuke nosilaca sudske vlasti koja podrazumeva i njihovo permanentno usavršavanje, odgovarajuća teritorijalna organizacija sudova, što znači da moraju biti adekvatno podeljeni u smislu njihove stvarne nadležnosti i na kraju, obezbeđenjem adekvatnog broja sudija i sudijskog osoblja kako bi sav taj posao mogao i da se kvalitetno iznese.

Započeta sudska reforma, odnosno reforma sudske vlasti nije moguća samo uz izmene Ustava. Tačno je, Ustav predstavlja i početnu i krajnju fazu, odnosno segment uređenja jednog pravosudnog sistema, ali mislim da mi kao društvo moramo stvoriti jedan ambijent u kome će se položaj sudske vlasti posmatrati na jedan nezavisan način u smislu da ne sme zavisiti ni od kog drugog organa vlasti koje u zemlji imamo, ali samo u onoj meri i onom obimu koji je neophodan da bi mu se ta nezavisnost i samostalnost obezbedila.

Pomenuću i to da Vrhovni kasacioni sud ima priliv od preko 15.000 predmeta godišnje, odnosno da otprilike 15.000 predmeta godišnje završi pred ovim sudom, od čega su krivičari znatno manje opterećeni u odnosu na građansku materiju, što je i logično ako uzmemo u obzir da ona obuhvata i radno pravo i privrednu materiju. To jeste ogromno opterećenje za sam Vrhovni kasacioni sud.

Mi tu ne smemo zaboraviti da, osim ovih predmeta po kojima Vrhovni kasacioni mora da postupa, on ima i neke druge obaveze izvan suđenja, a koje u krajnjoj liniji utiču na celokupno sudstvo, suđenje i sudove na nivou cele zemlje. On se mora baviti ujednačavanjem sudske prakse kako bi sprečio, odnosno otklonio nejednako postupanje sudija u istim ili sličnim predmetima. Zatim, mora se baviti zauzimanjem jedinstvenih stavova oko spornih pitanja koja još uvek izazivaju nedoumice, pa zatim ponovo stvaraju neujednačenu sudsku praksu. Zatim, Vrhovni kasacioni sud mora aktivno učestvovati u samom procesu donošenja zakona. Tu mislim na davanje određenih predloga kako bi se stvorile, odnosno kako bi u zakone ušle pravne norme koje bi bile primenljive i koje bi kasnije mogle da otklone potencijalne probleme u funkcionisanju pravosuđa.

Dakle, vidimo da se ovde radi o jednom veoma širokom spektru međusobno povezanih pitanja koja samo u jednoj zajedničkoj sinergiji mogu dati odgovarajuće evekte.

One se velikim delom već rešavaju na sednicama građanskog odeljenja koje se održavaju jednom mesečno u okviru Vrhovnog kasacionog suda i oni jesu primer dobre prakse, jer predstavljaju neku vrstu usavršavanja, razmenom mišljenja i to jeste u suštini zadatak Vrhovnog kasacionog suda.

Pomenuću i to da su napori Vrhovnog kasacionog suda na ujednačavanju sudske prakse pohvaljeni od strane Evropskog suda za ljudska prava. Recimo, stav Vrhovnog kasacionog suda o konverziji kredita koji su uzeti u švajcarskim francima, poslužio je kao inspiracija za donošenje zakona. Kao takav on jeste pravičan iz mnogo razloga. Najpre, pomirio je suprotstavljene interese, održao je zaključene ugovore na snazi, olakšao je položaj dužnika, otklonio je eventualnu, krizu bankarskog sistema koja je mogla nastupiti u tom slučaju i, na kraju, potencijalno je smanjio broj sudskih predmeta koji su mogli znatno usporiti rad sudova, koji su i onako do tada bili dovoljno opterećeni.

Navešću primer Slovenije koja je upravo po modelu, odnosno stavu Vrhovnog kasacionog suda po ovom pitanju donela svoj zakon o konverziji i to jeste pohvalno, odnosno pokazuje da je, kada je reč o ovom pitanju, Vrhovni kasacioni sud zaista uložio napore da se ovim pitanjem ozbiljno i pozabavi.

Gospodine Milojeviću, vi ste pre nekih mesec dana, ukoliko se ne varam, među prioritetne aktivnosti Vrhovnog kasacionog suda naveli rešavanje starih predmeta i u tom smislu izneli svoj predlog jedinstvenog programa rešavanja starih predmeta u Srbiji za period od 2021 - 2025. godine. Mislim da je važno da o tome govorimo sve češće i sve glasnije kako bismo razumeli značaj rešavanja ovih predmeta, jer jedino na taj način možemo sumirati realan rad sudova u ovom trenutku, a koji bi bili rasterećeni tih starih predmeta koje nosimo godinama unazad.

Tako je Vrhovni kasacioni sud, uz podršku EU, kroz projekat izvršio analizu rešavanja starih predmeta prema izmenjenom jedinstvenom programu za period 2016 - 2020. godine. Nakon toga, izvršena je sveobuhvatna analiza onoga što je urađeno po pitanju starih predmeta za period od 2012. do 2020. godine i ja moram da kažem naglas da rezultati nisu bili pohvalni, odnosno oni ukazuju da nije ispunjen program koji je predviđen strateškim dokumentima Vrhovnog kasacionog suda.

Tu ne bih odsustvo rezultata povezivala sa radom sudija i sudova. Naprotiv, ne smemo ih posmatrati subjektivno i za to postoje verovatno mnogi objektivni razlozi koje moramo sumirati i sagledati da bismo znali da pronađemo uzrok neispunjenja onih planova koji je strateškim dokumentima Vrhovni kasacioni sud odredio. Tu mislim na preopterećenje beogradskih sudova i sudova u sedištima apelacije, odnosno na manje opterećene sudove. Zatim mislim na neočekivani priliv novih predmeta,zbog čega je u

sudski sistem u tom periodu ušlo preko dva miliona novih predmeta koji nisu ni planirani ni obuhvaćeni ovim strateškim dokumentom.

Mogu reći da jedan od razloga za to može biti i nepopunjavanje slobodnih sudskih mesta, kojih je u zadnje četiri godine otprilike bilo 400 na godišnjem nivou. Taj trend se u poslednjih godinu, dve znatno poboljšao u smislu da se zaista vodi računa o tome da se slobodna, odnosno upražnjena sudijska mesta popunjavaju kako bi se posao mogao što pre završiti.

Na kraju, ne manje važna jeste situacija oko vanrednog stanja i pandemije virusa Kovid, koja je u velikoj meri smanjila efikasnost, odnosno usporila trend smanjenja ovih starih predmeta.

Sudski sistem se jeste stabilizovao u tom smislu 2018. i 2019. godine, ali još uvek treba raditi na tome se preispitaju razlozi postojanja starih predmeta, pre svega u građanskoj materiji, što nije slučaj i sa krivičarima, da se popune, odnosno da se dopune pojedinačni programi njihovog rešavanja, jer ćemo jedino na taj način, aktivnošću samih predsednika sudova moći da pronađemo uzrok, a samim tim i rešenje ovog problema.

Vi ćete se složiti sa mnom da formiranje timova za praćenje rešavanja starih predmeta u sudovima, takođe, nisu dali očekivane rezultate, a razlog za to je možda bio što oni nisu bili dovoljno produktivno iskorišćeni, što možda mehanizam za njihovu kontrolu u smislu izveštavanja, obaveze redovnog sastajanja i ostalih sitnih segmenata koji u krajnjoj liniji mogu imati krucijalni značaj za smanjenje predmet.

Osim toga, prema zaključku radne grupe koja je trebalo da prati rešavanje, odnosno sprovođenje tog jedinstvenog programa, ideja je bila da se stari predmeti dodeljuju isključivo iskusnim sudijama. Praksa je pokazivala da u pojedinim sudovima te iste predmete rešavaju mlađe sudije koji su ili nedovoljno iskusni ili, prosto, nisu toliko u materiji da bi se njom mogli ozbiljno baviti.

Na kraju, kandidatkinja za predsednika Vrhovnog kasacionog suda gospođa Vasović je u svom programu unapređenje rada sudova kao neki od osnovnih ciljeva navela niz stvari. Ja ću pokušati da ih sumiram na jedan jednostavan način.

To podrazumeva ujednačavanje sudske prakse, o kojoj sam malopre govorila, zatim unapređenje stručnosti pravosuđa kroz usavršavanje rada samih sudija, unapređenje transparentnosti i dostupnosti samog pravosuđa i, na kraju, institucionalno jačanje sudske vlasti i jačanje saradnje sa ostalim institucijama koje zajedno čine jedan pravosudni sistem.

Priznaćete da jedan ovakav plan jeste prilično ambiciozan, ali, kao što je Gete govorio, svaka smela ideja u početku izgleda kao ludost i zato, nesumnjajući u dobre namere kandidatkinje, kao i spremnost da se navedenim pitanjima zaista ozbiljno i pozabavi, Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića će u danu kada se bude odlučivalo o njenom izboru podržati vaš predlog. Hvala.

Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Negotina i osnovnih sudova u Kruševcu i Novom Pazaru. Razlozi za prestanak njihove funkcije jesu, kod jednog ovih sudija, navršavanje radnog veka, odnosno kod preostalo dvoje sudija, postavljanje na višu sudijsku funkciju, odnosno za sudije višeg ranga.

Ja sam sigurna da navedene sudije u svom dosadašnjem radu jesu dale svoj puni doprinos i razvoju i unapređenju, ali i reformi samog pravosuđa, ali da su, isto tako, svesni da imenovanjem na više položaje, odnosno funkcije sudova višeg ranga, imaju i veću odgovornost za sprovođenje, odnosno za nastavak razvoja pravosuđa i njihov doprinos u tom smislu.

Podsetiću vas da je u proteklih 10 godina Srbija prolazila kroz jedne sveobuhvatne reforme u pogledu pravosuđa i ona je nužno nailazila na brojne teškoće. Kad to kažem, tu mislim na prebacivanje predmeta u druge sudove, na otvaranje odeljenja pojedinih sudova, adaptaciju zgrada, kadrovsko rešavanje problema odnosno kadrovske nedostatke, itd. Sve ovo jeste imalo negde za cilj da nova organizacija sudova iznese sav teret reforme koja bi kao takva bila funkcionalna, odnosno koja bi dala rezultat u smislu vidljivog razvoja samog pravosuđa u našoj zemlji.

To ne znači da mi još uvek nemamo probleme u pogledu funkcionisanja samih sudova i ja ću tu pomenuti ono što se vrlo često u javnosti ističe, a to je veliki broj starih predmeta koji još uvek imamo. Još uvek imamo i postupke koji predugo traju i vrlo često, pa mogu reći nestručna javnost, iznosi potrebu za tim da sudovi što pre reše određene postupke, odnosno da ih brzo rešavaju. Ja mislim da brzina nije odlika sudova, odnosno njihovog postupanja, već da to treba prepustiti policijskim organima, istražnim organima, inspekcijskim organima, ali ne i sudovima. Svaka karika koja postoji u okviru jednog pravosudnog sistema mora dati svoj pun doprinos, kako bi se efikasnost sudstva ali i samog rada sudija na kraju mogla i videti.

Ne kažem da je ovo opravdanje za predugo postupanje u pojedinim predmetima, ali svaki sudija, i vi ćete se sa mnom složiti, ja sam sigurna, mora dati i neki svoj lični doprinos kada govorimo o tome kako će u pojedinim postupcima i postupati, odnosno kojom brzinom i kojom efikasnošću.

Mislim da sam već pominjala primer Apelacionog suda u Nišu, koji već nekoliko godina unazad u potpunosti ispunjava program rešavanja starih predmeta i on danas nema stare predmete ukoliko računamo trenutak od kada su ti predmeti došli u apelacioni sud do trenutka njihovog rešavanja. Ili, recimo, problem rešavanja dostavljanja pismena u Novom Pazaru, kao jedan dobar primer koji je povećao efikasnost dostavljanja pismena za čak 80%.

Lično smatram da treba iskoristiti sve ove dobre primere koje imamo u okviru raznih sudova u Srbiji, da ih treba prilagoditi odnosno adaptirati i u okviru nekih drugih sudova, kako bi se kao krajnji rezultat pojavila efikasnost u radu, ako ne svih, onda bar većine sudija koje imamo na teritoriji Republike Srbije.

Takođe, mislim da ima sasvim dovoljno prostora i za unapređenje sudstva, odnosno pravosuđa, u pogledu usaglašavanja spornih pitanja. Sudije ovu materiju znaju mnogo bolje nego ja, zato što se sa time susreću u svakodnevnom radu, ali mislim da izmene i dopune zakona ponekad donosimo ili prebrzo, zbog važnosti odnosno hitnosti pitanja o kojima se radi i da one od samog početka imaju određene pravne praznine koje se možda u tom trenutku ne uočavaju, ali kasnije izazivaju velike probleme u pogledu usaglašavanja postupanja sudija kada je reč o njima.

Navešću primer, recimo, kada se pojavi neka potpuno nova vrsta spora, u tom slučaju prirodno je da sudije i sudijska veća nemaju izgrađen stav o postupanju u konkretnom slučaju i to može biti jedna od stvari koja možda jeste zanemarena, ali kojoj treba pružiti jednu posebnu pažnju, jer ona vodi ka sigurnosti u jedan pravni sistem jedne države, a samim tim gradi i poverenje građana u isti.

Sve ovo vremenom jeste dovelo do opadanja samog značaja usaglašavanja spornih pitanja, ali mi to ne bismo trebali da dozvolimo, iz razloga što su predsednici suda upravo oni koji su dužni da sve vreme prate ova usaglašavanja i da sve dok postoji potreba da se makar ijedno pitanje koje se javlja kao sporno reši, da organizuju sastanke, da kroz razne kolegijume ili sastanke sa odeljenjima drugih veća, pokušaju da dođu do jednog zajedničkog stava.

Ovde je i značajan doprinos Vrhovnog kasacionog suda i njegovih odluka i zaključaka sa sednica odeljenja u pogledu ujednačavanja sudske prakse i mislim da bismo tome trebali posvetiti neku veću pažnju.

Ovo me dovodi na razmišljanje o izmeni i normativnog okvira u delu koji se odnosi na samostalnost sudija u donošenju odluka i vođenju sudskih postupaka, pre svega poštovanjem prezunkcije nevinosti kao jednog od osnovnih ljudskih prava u svakom pravnom sistemu, pa i u našem. To znači da treba sprovesti normativne izmene u onom delu koji bi obavezao uvođenje zabrane komentarisanja sudskih postupaka u toku njihovog trajanja, a posebno uveo zabranu kršenja prezunkcije nevinosti uz propisivanje odgovarajućih sankcija za takvo postupanje. Zašto to kažem?

To kažem zato što smo svedoci sve češćeg komentarisanja sudskih postupaka i kršenja pretpostavke nevinosti, naročito ona učinjena posredstvom sredstava javnog informisanja i ona mogu da dovedu do uznemiravanja građana, javnosti i stvaranja potpuno pogrešne slike o odgovornosti nekog lica za neko kažnjivo delo i pre nego što je sam sudski postupak pokrenut. Mislim da tome moramo posvetiti pažnju. Mehanizama ima sasvim dovoljno, a na nama je koliko ćemo biti efikasni i kakve ćemo mere preduzeti kako bismo u tom kontekstu rešili ovaj problem.

Razvoj pravosuđa postavljen je i kao strateški prioritet Vlade Republike Srbije i on podrazumeva ne kratkotrajan već naprotiv jedan dugotrajan proces, koji bi sa svim svojim izmenama na kraju trebalo da dovede do stvaranja potpunog poverenja građana u pravosudne institucije, jer je to jedini način da ostvarimo vladavinu prava i da sa sigurnošću možemo da kažemo da je Srbija jedna pravna država u kojoj se poštuju ne samo ljudska prava nego i zakoni koje ovaj parlament donosi.

Pomenula bih i to da je Evropska unija u poslednjih šest godina pružila potpunu podršku vladavini prava i razvoju pravosuđa u Srbiji, pa tako samo u ovom trenutku EU finansira pomoć pravosudnim reformama u iznosu od preko 13,5 miliona evra.

Na kraju, mi danas, iako se tako čini, ne govorimo samo o prestanku funkcija sudija u negativnom kontekstu. Naprotiv, sudije osnovnih sudova u Kruševcu i Novom Pazaru preuzeli su funkcije sudija Apelacionog, odnosno Višeg suda i zato mi danas možda moramo da govorimo i o tome šta je ono što pred njima stoje kao zadaci, kako bi odgovorili na povećanu odgovornost imenovanjem na ove funkcije.

Zato ću ja njima za kraj uputiti par poruka, a ja se nadam da će oni to shvatiti na pravi način. Za početak, sudije moraju imati i integritet i autoritet i moraju se usavršavati i raditi na sebi i zato im poručujem da sude po njihovoj savesti, jer je savest najbolji prijatelj pravde, da sude prema svom karakteru, jer im to obezbeđuje nepristrasnost u donošenju odluka i da budu inovativni i otvoreni za predloge svojih kolega, jer tako pokazuju i svoju stručnost, ali i spremnost da budu efikasni u radu. Zato ćemo mi u danu kada se o ovome bude odlučivalo, Socijaldemokratska partija, polazeći od socijalne pravde, pružiti punu podršku jednom ovakvom predlogu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se danas u svom izlaganju osvrnuti, pre svega, na Predlog odluke o izboru zamenika Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti.

Predloženi kandidat, kao što možemo videti iz biografije koja nam je dostavljena, već deset godina radi kod vas, ima desetogodišnje iskustvo, diplomirani je pravnik i ja sam sigurna da je to sasvim dovoljan period da ona, zapravo, pokaže svoje kvalitete i spremnost da se ovim poslom zaista i bavi i tu nemam nikakvu dilemu, ali sam isto tako sigurna da je dovoljno upoznata i sa svim onim problemima i nedostacima koji postoje kada je reč o zaštiti ovog prava i u tom smislu mislim na nemogućnost upravnog izvršenja rešenja Poverenika, o tome smo danas već govorili, ali i na sve veći broj slučajeva zloupotrebe prava na pristup informacijama od javnog značaja i možda su to teme o kojima će se u nekom daljem radu malo podrobnije i raspravljati.

Sama etimologija reči "privatnost" potiče još iz antičkog doba. Još je Aristotel u svom delu politika govorio, odnosno razdvajao privatnu i javnu sferu. To su kasnije činili i stari Grci. Zatim, Francuski građanski zakonik iz 1805. godine garantuje pravo na privatnost. Dakle, jasno je da se ovde radi o jednom institutu o kome se govorilo mnogo pre nego što mi o njemu danas raspravljamo, ali očigledno je trebalo da dođe do određenog trenutka, odnosno društvene zrelosti da bi se o njoj moglo raspravljati na način na koji mi to činimo danas.

Zato kažem, privatnost je u formi kakvoj je danas poznajemo uvedena u zakonodavstvo tek u XIX veku i u tom smislu najvažniji međunarodni akt koji to reguliše bila je Evropska konvencija o ljudskim pravima iz 1950. godine. Moja koleginica Nataša je malopre govorila o nekim praktičnim primerima zaštite, odnosno kršenja prava na zaštitu podataka o ličnosti, pa ću se ja osvrnuti na pravni aspekt ove teme.

Na nivou EU, kao što je poznato, postoji Opšta uredba o zaštiti podataka i ona je stupila na snagu 2018. godine. Koliko je ona bila kompleksna govori i činjenica da je ostavljen rok od dve godine državama članicama da mu se prilagode, odnosno da svoje zakonodavstva uključe na način na koji to Opšta uredba čini i ona je, bez svake sumnje, svrstala podatke o ličnosti pod zaštitu bez presedana, odnosno stavila ih je na sam prioritet zaštite i ja očekujem da ćemo mi to jednog dana i učiniti tako što ćemo je svrstati u jednu od osnovnih fundamentalnih ljudskih prava, ako mogu tako da se izrazim.

Naš Zakon, vama je to poznato više nego meni, o zaštiti podataka o ličnosti u najvećoj meri predstavlja prevod ili adaptaciju ove Opšte uredbe. Usvojen je u novembru 2018. godine i možda je baš ta adaptacija, odnosno to preuzimanje gotovih rešenja iz same Opšte uredbe razlog brojnih neusaglašenosti, kada mogu tako da kažem. Tu mislim na neusaglašenost u pogledu pojmova, prakse, mehanizama. Ti mehanizmi i pojmovi su ili nedovoljno objašnjeni u našem domaćem zakonodavstvu ili su previše uopšteni, pa stvaraju konfuziju u trenutku kada je praktično treba i primeniti.

Na to treba dodati i neusklađenost odredaba svih ostalih zakona koji se bave pitanjem obrade podataka o ličnosti, o tome je kolega Bačevac malopre govorio, i to jesu stvari koje otežavaju funkcionalnost samog zakona i uopšte primenu ovog zakona na način na koji bi to trebalo da se čini.

Da bi se svi ovi nedostaci otklonili, ja sam sigurna da mora postojati neka sinergija i međusobna povezanost različitih institucija i organa koji se bave ovom temom svako u svom domenu. Za početak možda treba ažurirati, odnosno doneti potpuno novu strategiju zaštite podataka o ličnosti, ali i akcioni plan za njeno sprovođenje, jer ćemo jedino tako znati da li ta strategija ima svoju svrhu, odnosno da li je u krajnjoj meri i ispunjava.

Zatim, predstoji nam ratifikacija konvencija. Konvencija Saveta Evrope o pristupu zvaničnim dokumentima je stupila na snagu 1. decembra 2020. godine, a Srbija ju je potpisala još 2009. godine. Kada sve ovo završimo ja sam sigurna da će naš zakon predstavljati, on i sada u stvari predstavlja, ali da će tada predstavljati jedan veliki korak na polju uređenja privatnosti u Republici Srbiji i da će manjkavosti izmenama i dopunama koje su nam najavljene svakako biti otklonjene.

Tendencija je da naš zakon usvoji najbolju praksu iz EU kada je reč o tome kako se formuliše samo pravo na privatnost, odnosno da ćemo usvojiti onu preambulu koju nemamo sada, a koja će ovo pravo svrstati u red prava bez presedana.

Ja ću izneti par podataka. Samo u prethodnoj godini Poverenik je primio preko devet hiljada predmeta, a podaci nam govore da je do sada samo 13% organa javne vlasti, uključujući i privredne subjekte, ispunilo svoju zakonsku obavezu u smislu da u okviru segmenta u kome radi imenuje lice koje će biti zaduženo za rukovanje podacima o ličnosti. To je veoma značajan podatak jer on suštinski pokazuje na možda odsustvo razumevanja pojedinih privrednih subjekata u ovoj sferi u smislu značaja koji lični podaci o svakom od nas mogu imati u svakoj sferi našeg života.

Takođe, za kraj bih samo spomenula da zabrinjava i tendencija rasta iz godine u godinu, kada je reč o kršenju ovog prava, pri čemu je čak 80% žalbi koje dođu do vas pravno osnovano i to jeste zabrinjavajući podatak.

Na kraju, kako nas i član 81. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju obavezuje da svoje zakonodavstvo u ovom kontekstu uskladimo sa njim, a s obzirom na opredeljenost Vlade da ide ka EU, ja sam sigurna da će kroz nedostatke koje smo danas izneli doći do onog nivoa koji mi zaslužujemo.

Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, potpredsednici, koleginice i kolege, klub košarkaša u kolicima „Nais“ iz Niša osnovan je 2017. godine, sa željom, pre svega, osoba sa invaliditetom da se kroz sport i jedan kreativni rad ukratko zaboravi na kolica i uz veliku volju samih osoba sa invaliditetom uradi nešto lepo.

Ovaj klub je zvanično počeo sa treninzima 2019. godine, u maloj hali, odnosno maloj sali hale „Čair“, imajući u vidu da je to bila jedina dostupna opcija i uprkos toma što nije prilagođena osobama sa invaliditetom, odnosno, nema odgovarajući prilaz oni su nastavili da treniraju u ovom prostoru.

Grad je onoliko koliko je mogao u okviru svojih budžetskih sredstava opredeljivao finansijska sredstva za njihov rad kako bi mogli da učestvuju u organizaciji turnira, ali i u takmičenjima u okviru lige.

Kako je tokom protekle godine, a sada i u ovoj godini hala „Čair“ usled nepovoljne epidemiološke situacije pretvorene u privremenu Kovid bolnicu, to su u istoj obustavljene sve sportske i rekreativne aktivnosti kako bi se, pre svega, sačuvali životi građana i ne samo građana Niša, nego stanovnika južnog dela naše zemlje koji su upućivani na lečenje u ovu bolnicu.

Verovali ili ne, u jednoj takvoj situaciji ovi hrabri momci nisu odustali od želje za socijalizacijom, za uključenjem u normalan život, kao i da na taj način ostvare svoje potrebe da izađu iz svojih kuća i da se uključe u društvene tokove. Uprkos jednoj takvoj situaciji, oni su pokušali da pronađu rešenje da nastave sa svojim treninzima i u tom smislu rešenje je pronađeno u opštini Bojnik koja je udaljena čak 60 kilometara od grada Niša.

Uz svu ljubaznost domaćina u Bojničkoj sportskoj hali nakon četiri meseca ovi momcima ponestalo je snage da putuju, a upravi je ponestalo finansijskih sredstava da se izbore sa ovim putovanjima, pa je pitanje opstanka samog kluba ozbiljno bilo dovedeno u pitanje tokom prošlog meseca.

Samom upornošću uprave kluba, ali i dobrom voljom grada Niša delegacija kluba je u dogovoru sa gradonačelnicom uspela da premosti navedeni problem i u saradnji sa osnovnom školom „Ivo Andrić“ iz Niša klub je dobio termine za treninge u njihovoj sali koja je u potpunosti prilagođenja svim njihovim potrebama, a kada to kažem, mislim da je omogućen slobodan pristup i prilaz svim prostorijama ove sale.

Međutim, jedno ovakvo rešenje jeste kratkoročno i u tom smislu želim da postavim pitanje, odnosno molbu Ministarstvu sporta i Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu da pomognu gradu Nišu, i logistički i finansijski i na bilo koji drugi način, da se najpre postavi rampa, odnosno da se prilagodi prilaz hali „Čair“ za osobe sa invaliditetom, posebno ako uzmemo u obzir da želja i volja ovih ljudi ne jenjava uprkos situaciji u kojoj se nalaze.

Dakle, grad Niš ima jasnu volju, grad Niš je pokazao da ima razumevanja za njihov vedar duh i molim Ministarstvo da onoliko koliko je to moguće pomognu i gradu Nišu, ali i ostalim lokalnim samoupravama da se ovaj problem osoba sa invaliditetom što pre reši kako bi se uključili u društvene tokove. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko, predstavnici Zavoda, danas raspravljamo o Predlogu odluke o Programu statistike za period 2021-2025. godine, a sve u skladu sa Zakonom o zvaničnoj statistici, na osnovu kojeg se, između ostalog, ovaj Program i donosi na period od pet godina.

Osim toga što se ovim Programom definišu dalje aktivnosti u pogledu oblasti u kojima će se statistika raditi, njime se nastavlja i kontinuitet harmonizacije, odnosno usklađivanja statističkih istraživanja koje do sada imamo, kao i drugih aktivnosti sa međunarodnim statističkim standardima, a pre svega standardima Eurostata. Ja bih posebno podvukla usaglašenost sa Eurostatom, jer je to jedini način da podaci kojima raspolažemo budu i uporedivi, ali i upotrebljivi, jer održavaju realno stanje u oblastima na koje se statistika, koja se u konkretnom slučaju radi, i odnosi.

Iz Programa vidimo da su njime predviđene aktivnosti u pogledu uvođenja nekih novih pokazatelja kojima se obezbeđuje usaglašavanje i primena međunarodnih standarda u oblastima o kojima do sada to nije rađeno i mislim da je to jedan dobar početak, odnosno napredak u smislu unapređenja načina na koji se dosadašnja statistika vodila.

Sistem zvanične statistike mora da odgovori izazovu pružanja realne slike i društvenih, ali i ekonomskih kretanja u zemlji kako bi se time omogućila dobra osnova za dalju analizu, ali i za unapređenje, a samim tim, na kraju krajeva, i na donošenje odluka u različitim oblastima, a od kojih zavisi kvalitet života građana u našoj zemlji.

Zato je važno da se kod postojećih statističkih pokazatelja primene sva ona metodološka rešenja koja su već usklađena, odnosno da se kod onih novih primeni model koji se koristi u Evropskoj uniji, naravno uz uspostavljanje mehanizama da se ti i takvi modeli prilagode onim mehanizmima koje mi već imamo i koji su kao takvi uopšte u našoj zemlji primenljivi.

Kako su sama statistička metodologija i analiza dobijenih statističkih rezultata veoma složeni procesi, treba iskoristiti sve one pogodnosti koje pruža primena savremene tehnologije i inovacija, a to će se, između ostalog, postići i angažovanjem mladih ljudi kojima su savremene tehnologije bliske. Njihovom obukom i usavršavanjem, mislim da je u jednom delu programa upravo to i navedeno kao potencijalna prepreka za realizaciju ciljeva navedenih ovim Programom, Republički zavod za statistiku mora pred sebe postaviti jedan cilj, odnosno mora unaprediti svoju kadrovsku politiku, nedopuštajući da jednog dana dođemo u situaciju da imamo i zakonodavni okvir i dobar plan i usvojen program i funkcionalne mehanizme za rad, ali da praktično nemamo kadrove koji će se ovim pitanjima baviti.

Možda treba obratiti pažnju na možda detaljniju analizu kadrovskih potreba koje Zavod za statistiku ima kako bi unapredio sve one poslove kojima se bavi i na koje se, na kraju krajeva, država i njene institucije i oslanjaju.

Iako Republički zavod za statistiku realizuje najveći deo statističkih aktivnosti, gotovo je nemoguće sačiniti validne podatke i sprovesti odgovarajuća istraživanja bez koordinacije Zavoda sa nekim drugim proizvođačima zvanične statistike, sa Narodnom bankom, ministarstvima, Nacionalnom službom za zapošljavanje itd.

U okviru očekivanih rezultata zvanične statistike koji su navedeni u Programu, ja ću se osvrnuti na nekoliko oblasti za koje mislim da mogu biti od značaja kada je reč o podacima koji će se u tom kontekstu i obrađivati.

To je, pre svega, tržište rada. Kako je socijalna pravda, kao i principi na kojima se ona zasniva vodeća ideja Socijaldemokratske partije Srbije, ona ujedno obezbeđuje socijalnu sigurnost građana i otklanjanje nejednakosti, kao i život bez straha svakog od građana za sopstvenu egzistenciju, statistički indikatori u oblasti tržišta rada, tu pre svega mislim na detaljniju statistiku u pogledu radne snage, zatim neformalnu zaposlenost po polu, strukturi, starosnim grupama. Sve su to pokazatelji koji mogu biti od značaja kako bismo unapredili tržište rada i kako bi ono kao takvo odgovorilo zahtevu zarad koga i postoji.

Dalje, socijalna zaštita. Statistički podaci u ovoj oblasti moraju da obuhvataju podatke o polu, starosnoj strukturi, obrazovanju, radnom statusu, ukoliko želimo da dalje razvijamo sam sistem socijalne zaštite, odnosno korisnicima socijalne zaštite pružimo toliko da se osećaju dovoljno sigurnim u svojoj zemlji koja im tu socijalnu zaštitu i pruža.

Životna sredina kao još jedna iz oblasti o kojoj smo juče govorili prilikom rasprave o Zakonu o klimatskim promenama, za njegovu punu implementaciju veoma je važno napraviti jednu analizu podataka o investiranju u sam sektor zaštite životne sredine, ali i o podacima koji se odnose na izdatke, ali i prihode koji se ostvaruju u pogledu zaštite životne sredine i u tom smislu veoma je važno da blagovremeno planiramo sredstva, odnosno da ih opredelimo kako bismo odluke u skladu sa time i donosili.

Dakle, da zaključim, statistika možda deluje na prvi pogled kao jedna oblast koja prikuplja, odnosno obrađuje neke podatke koje mi u različitim kontekstima i koristimo, ali ona predstavlja daleko više od toga. Ona nam mora pružiti sve one elementi koji su neophodni kako bi predstavljali instrument za unapređenje života građana kroz donošenje odluka koje će se na te statističke podatke i oslanjati. Zato će naša poslanička grupa u danu za glasanje podržati ovaj Program. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, predstavnici Agencije za energetiku, mi danas raspravljamo o Izveštaju o radu Agencije za energetiku za 2019. godinu iz kojeg se na jedan sveobuhvatan način možemo upoznati sa stanjem u energetskom sektoru u Srbiji.

Značaj Agencije, a time i Izveštaj o kome danas govorimo, utoliko je veći ukoliko ga posmatramo iz ugla da se ona faktički bavi regulacijom svih cena iz oblasti energetike, odnosno garantovanog snabdevanja električnom energijom i gasom za domaćinstva, cenom pristupa za prenos električne energije, transport gasa, distribuciju električne energije, kao i za transport nafte i naftnih derivata.

Dakle, radi se o jednom širokom spektru poslova koji u velikoj meri utiči ne samo na kvalitet života građana, nego i na stanje privrede i uopšte ove oblasti u Srbiji.

Što se samog Izveštaja tiče, on je dosta detaljan, ali bih ja kod njega izdvojila samo par stvari za koje smatram da zaslužuju značajniji pažnju. Najpre, iz Izveštaja vidimo da je sigurnost snabdevanja električnom energijom, prirodnim gasom i derivatima nafte u 2019. godini bila na zadovoljavajućem nivou. Međutim, možda ovde treba obratiti pažnju na podatak o kome je moja koleginica iz poslaničke grupe, Jasmina, govorila da je potrošnja električne energije u domaćinstvima umanjena za samo 0,6% u odnosu na prethodnu godinu, kao i to da je još uvek prisutan izuzetno nizak stepen gasifikacije domaćinstva.

Tu možda treba potražiti potencijal za veći rast u ovom sektoru, ali mora biti praćen odgovarajućim razvojem gasne infrastrukture i država na tome aktivno radi. Očekujem da će u narednom periodu ona i pokazati svoje rezultate.

Istovremeno, ona je povećana u industriji, što jasno pokazuje da je industrijska proizvodnja u porastu i to je dobro jer vidimo jedan pozitivan trend rasta kada je o tome reč.

Strategijom razvoja energetike Republike Srbije za period 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine predložen je put tržišnog restrukturiranja i tehnološke modernizacije energetike Republike Srbije, kako bi se bolje pripremila za ovaj period koji nam predstoji, a to je period rasta jedne opšte tražnje dobara i usluga i mi za to moramo biti spremni. Mislim da Strategija na jedan dobar način to i reguliše kako bismo mogli da dočekamo ono što će u budućnosti svakako biti naš zadatak.

Iz primene Zakona o energetici i Strategija razvoja energetike Republike Srbije trebalo bi da proistekne jedna odgovarajuća energetska politika kako bi smo uz adekvatnu ekonomsku i socijalnu politiku, kao i politiku u oblasti zaštite životne sredine mogli da idemo ka jednom održivom energetskom sistemu i efikasnijoj ekonomiji koja će svakako dati jedan doprinos sveobuhvatnom napretku Republike Srbije.

Danas je izvesno da energetika predstavlja jedan od sektora ekonomije koji ima najveći negativan uticaj na životnu sredinu, a njegova zasnovanost dominantno na konvencionalnim izvorima energije predstavlja realnu pretnju po održivost privrednih tokova.

Neobnovljivost najkomercijalnijih i najzastupnijih energenata današnjeg svega kao što su ugalj, nafta i gas je vrlo bitna karakteristika svetske energetike i ona utiče na održivu budućnosti, odnosno na mogućnost sadašnjih generacija da ostvare ekonomski rast, odnosno da u budućnosti ne uskraćuju mogućnost da uživaju u blagodetima koje mi danas imamo.

Prema izveštaju Sekretarijata energetske zajednice na Zapadnom Balkanu, kreiranje politike i propisa koji se odnose na energetiku i na energetsku tranziciju još uvek nije u potpunosti završeno. To se i na nas odnosi. Najkritičniji i najizazovniji zadatak na putu ka ugljeničnoj neutralnosti jeste da se najpre obori udeo fosilnih goriva u proizvodnji struje koji kod nas sada iznosi preko 61%.

Dakle, da zaključim, kako je EU jedan od najvećih zagovarača unapređenja energetske efikasnosti na Balkanu, mislim da je važno da iskoristimo sve one pogodnosti i svu pomoć koju nam EU u tom smislu pruža, a Srbija je samim članstvom u energetskoj zajednici pokazala svoju jasnu nameru i opredeljenost da usvajanjem onih pravila i standarda EU u domenu energetske efikasnosti prati EU u tom smislu.

Zato će SDPS u Danu za glasanje podržati usvajanje vašeg izveštaja. Hvala.

Hvala.

Uvaženi predsedniče, potpredsednice, ministarka sa saradnikom, koleginice i kolege narodni poslanici, danas, između ostalog, razgovaramo i o Predlogu kandidata za izbor članova Veća Agencije za borbu protiv korupcije. Predlog sadrži 18 kandidata čije se biografije nalaze u materijalu koji smo dobili.

Pre nego što se upustim u neku dublju analizu same ove priče, želim da pričam jedno retoričko pitanje – šta je, u stvari, suština Veća Agencije za borbu protiv korupcije?

Naime, članom 20. Zakona o sprečavanju korupcije predviđeno je da Veće Agencije odlučuje o žalbama na odluke koje donosi direktor, izuzev odluka koje se odnose na prava i obaveza zaposlenih, zatim zauzima načelne stavove za primenu ovog zakona, nadzire rad direktora i prati njegovo imovinsko stanje.

Dakle, jasno je da se ovde radi o drugostepenom organu koji, pre svega, treba da ima korektivnu funkciju, odnosno odlučivanjem o žalbama na odluke direktora suštinski se pokazuje da se na taj način kontroliše njegov rad i ostvaruje ono za šta Agencija, odnosno Veće Agencije u suštini postoji.

Ako pođemo od toga da je izbor rukovodilaca Agencije za borbu protiv korupcije bila jedna od bitnih promena starog Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, onda je preciziranje postupka za izbor članova veća Agencije jasan pokazatelj ostvarivanja same svrhe izmene zakona koji je tada donet, jer članovi Veća, između ostalog, moraju da prođu konkurs, da polože test, da osvoje najmanje 80 bodova da bi uopšte mogli da budu u poziciji da uđu kao predlog, odnosno da mi o njima uopšte i raspravljamo.

Na osnovu svih ovih, ali i drugih zakonskih rešenja koji spadaju u set antikoruptivnih zakona jasno se vidi volja i namera države da suštinski kontroliše korupciju na jedan pravi način i u tom smislu ona omogućava Agenciji da na jedan preventivan način reaguje svuda tamo gde se eventualno pojave rizici za postojanje same korupcije. Mislim da je to jedan dobar način na koji bi ona trebalo da funkcioniše.

Srbija je u tom kontekstu u prethodnom periodu znatno pojačala i represivni i preventivni mehanizam delovanja kada je reč o borbi protiv korupcije i ja mislim da sam u jednom od svojih prethodnih izlaganja navela da se mi od 2019. godine više ne nalazimo na listi globalno nezadovoljavajućih zemalja kada je reč o borbi protiv korupcije prema Izveštaju o usklađenosti sa GREKO preporukama i ja mislim da je to jedan odličan pokazatelj.

Takođe, pomenula bih i podatak koje je iznelo Ministarstvo pravde Republike Srbije, po kome su od marta 2018. godine do jula 2020. godine podnete krivične prijave zbog korupcije protiv čak 24.000 ljudi. To jasno pokazuje da među njima ima i funkcionera lokalnih samouprava i direktora javnih preduzeća, kao i funkcionera republičkih organa i u tom periodu izrečeno je preko 1.300 osuđujućih presuda.

Uprkos tome što je borba protiv korupcije jedan složen proces i što u javnosti vrlo često prisustvo korupcije možda percipiramo na način na koji to ne bi trebalo da činimo, mislim da je svima nama i ideja, ali i cilj da se suprotstavimo korupciji, a ne percepciji korupcije, jer je razlika velika i u bitnoj meri može pogoršati stanje u odnosu na ono kakvo je trenutno, kada je reč o borbi protiv korupcije.

Na kraju, Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića pruža punu podršku svim državnim organima u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. Mi smatramo da je neophodno da čitava politička, ali i sva druga javnost da svoj pun doprinos i podršku svim nadležnim organima koji se bave ovim pitanjem.

Važno je da država pokaže da je jača od korupcije i da ima ne samo snage, već i dovoljno institucija i institucionalnih mehanizama da na nju deluje, jer će na taj način biti poslata jedna jasna poruka da nije dozvoljen bilo kakav vid ponašanja ili organizovanja, pa i delovanja a koji mogu naneti štetu i bezbednosti države i načinu na koji ona funkcioniše.

Izborom članova Veća mi suštinski dajemo svoj doprinos borbi protiv korupcije i zato će poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije Rasima Ljajića podržati ove predloge. Hvala.

Uvaženi predsedniče, potpredsednici, koleginice i kolege, u skladu sa članom 287. Poslovnika, tražim obaveštenje od Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Naime, deonica auto-puta Koridora 10 prolazi kroz sam grad Niš, odnosno kroz jedno od niških naselja Komren. Imajući u vidu indikatore buke u životnoj sredini kao i granične vrednosti predviđene uredbom, imam saznanja da je na ovom delu auto-puta izvršeno merenje buke. Međutim, ja ne raspolažem informacijama o rezultatima dobijenih merenja a stanovnicima ovog dela grada može biti od velike važnosti saznanje o eventualnom prekoračenju vrednosti indikatora buke i s tim u vezi molim vas da mi u ime šest hiljada stanovnika, koliko živi u ovom gradskom naselju, pružite tražene informacije.

Ako uzmemo u obzir da se ovde radi o kućama koje se nalaze odmah pored puta, izlišno je govoriti o potrebi za objašnjenjem ovog tipa.

Koliko je meni poznato, na ovoj deonici planirano je postavljanje zaštitnog zida i to je priča koja već nekoliko godina postoji i Nišlije se tom rešenju i nadaju. Oni bi, sa jedne strane, stanovnike naselja Komren zaštitili od buke, ali i od zagađenja, imajući u vidu frekventnost ovog dela koridora, odnosno auto-puta, koji vodi dalje prema Sofiji, odnosno prema Bugarskoj.

Moram da napomenem i to da ovaj deo auto-puta prolazi kroz gradsku opštinu Crveni krst i on praktično deli ovo naselje Komren na dva dela i tako otežava svakodnevnu uzajamnu povezanost i komunikaciju između stanovnika. Zato vas u ime gra-đana Niša molim da, ukoliko je to moguće, hitno postavite pomenute ploče i iz bezbednosnih ali i iz drugih sigurnosnih razloga. Složićete se sa mnom da je jedan ovakav predlog opravdan iz mnogo razloga i zato se iskreno nadam da ćete ga uvažiti. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi zameniče predsednika Visokog saveta sudstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i to za Privredni i Drugi osnovni sud u Beogradu, Osnovni i Prekršajni sud u Kragujevcu i Prekršajni sud u Kruševcu.

Mi smo pre nekih mesec dana već razmatrali neke predloge odluka o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i ja u tom smislu delim identično mišljenje koje sam i tada iznela, ali kako se ne bih ponavljala u tom smislu želim da kažem da za početak ovim predlozima odluka o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju u suštini pokazujemo jasnu nameru i volju da se poveća broj sudija, a kako bi se obezbedila i ravnomerna raspoređenost predmeta, sudijama olakšao posao i na kraju ispoštovalo jedno od osnovnih načela na kojima se zasniva suđenje i pravosuđe, a to je načelo suđenja u razumnom roku.

Mi iz Predloga odluke, koja je podneta od strane Visokog saveta sudstva, ne možemo mnogo toga zaključiti kada pogledamo biografije onih koje danas biramo, osim da se radi o mladim ljudima koji su svoje kvalitete i posvećenost pokazali u dosadašnjem radu i ja uopšte ne sumnjam u to da će njihova kompetentnost biti baš onakva kakvom je očekujemo. Prosto, očekuje se da će njihova buduća predanost radu biti na odgovarajućem nivou.

Baš zato što se radi o sudijama koji se biraju prvi put na sudijsku funkciju mislim da upravo danas, sada i ovde moramo izneti sve one izazove koji ih čekaju, odnosno koji stoje pred njima u nadi da će ih oni u svom budućem radu sa puno entuzijazma i primeniti, odnosno pokušati da iz prevaziđu.

Rukovodeći se izrekom – slušaj učitelja, ali ne idi za njim, pre svega očekujem da će buduće sudije znati da prepoznaju nedostatke pravosuđa i da će se za njihovo otklanjanje boriti baš onako kao što su se borili da danas budu na spisku onih koje biramo, odnosno o kojima raspravljamo, pa eto neka prvi korak ka tom cilju bude modernizacija sudstva kroz neka kreativna normativna i organizaciona rešenja, pošto po biografijama vidimo da se radi o mladim ljudima koji, izborom po prvi put na ovu funkciju, mogu, u suštini, da u punom kapacitetu pokrenu pitanje modernizacije sudstva, posebno imajući u vidu to da pripadaju generaciji kojoj su savremene tehnologije i te kako bliske.

Dalje, još jedna od stvari na koju bih im skrenula pažnju jeste otvaranje ka javnosti. Transparentan rad sudija je jedini odgovor na visoki stepen kompleksnosti ove materije i ona u suštini stvara jednu potpuno drugačiju sliku sudstva, ukoliko ta transparentnost bude na odgovarajućem zadovoljavajućem nivou.

Dosta čujemo i dosta se o tome raspravlja, o skraćivanju dužine trajanja postupaka i smanjenje ukupnog broja nerešenih predmeta. Mislim da je u tom smislu već pokrenuto dosta toga i da će se ti predmeti rešiti na način na koji to dinamika dozvoljava, pa eto neka nastave u tom smeru.

Kada govorimo o privrednim sudovima, s obzirom na to da se sudije biraju na ova mesta, imajući u vidu okolnost da se broj predmeta koji se rešavaju pred Privrednim sudom povećava iz godine u godinu čak u proseku od oko 30% , 30% iz godine imamo povećanje broja predmeta u Privrednom sudu, kao i činjenicu da svaki sudija ovog suda mesečno reši blizu 80 slučajeva, složićete se da to nije mali broj, izlišno je govoriti o potrebi povećanja broja sudija Privrednog suda.

Što se tiče prekršajnih sudova, prosečan broj rešenih predmeta po sudiji Prekršajnog suda iznosi 55 na mesečnom nivou i, analizirajući rad prekršajnih sudova u Srbiji, najopterećeniji su prekršajni sudovi u Sremskoj Mitrovici, Jagodini i Subotici, dok je u proseku najveći broj predmeta na mesečnom nivou rešen u Senti i u Beogradu.

Prekršajne sudove treba ohrabriti da razmotre primenu postojećih rešenja, jer se vrlo često pokazalo da rešenja koja se primenjuju pred nekim drugim sudovima, uz određena prilagođavanja, faktički mogu biti primenjena i prilikom odlučivanja od strane prekršajnih sudova i tako bismo došli do jedne ujednačene prakse u rešavanju nekih svakodnevnih problema u radu i poboljšala bi se uopšte efikasnost u postupanju prekršajnih sudova.

Kako se većina građana, složićete se sa mnom, u svom životu jedino i suočava sa prekršajnim sudovima, uspešnost funkcionisanja ovih sudova ima često odlučujući uticaj na stvaranje opšte slike o stanju u sudstvu. U dosadašnjoj praksi prekršajnih sudova kao najčešći problemi koji su se javljali imamo dostavljanje, odnosno pozivanje i obezbeđivanje prisustva okrivljenog i drugih učesnika u postupku, kao i problemi u vezi sa izvršenjem prekršajnih sankcija.

Recimo, u velikim gradovima, kao što su Niš, Novi Sad i Beograd, procenat uspešnih dostava ne prelazi 20% i to veoma negativno utiče na trajanje postupaka i dovodi do zastarelosti prekršajnih gonjenja ili izvršenja prekršajnih sankcija.

Recimo, ja ću navesti jedan dobar primer, kada je reč o prevazilaženju problema u vezi sa dostavljanjem. Prekršajni sud u Novom Pazaru već nekoliko godina unazad svakog januara obnavlja svoj ugovorni odnos sa Omladinskom zadrugom i to tako što za poslove dostave u gradskim naseljima na teritoriji opštine angažuju kurirsku službu. Time je značajno poboljšanja uspešnost dostave uz istovremeno smanjenje troškova za ovu svrhu.

Odeljenje ekspedicije Prekršajnog suda predaje poštu angažovanim kuririma od kojih je svaki zadužen za određeni deo grada. Naravno, svi oni su obučeni za obavljanje ovih poslova kako bi se sve odvijalo u skladu sa zakonom i tu za sada nema problema u funkcionisanju. Eto jednog dobrog primera koji možda možemo primeniti i u ostalim gradovima kako bismo poboljšali efikasnost u onim sferama u kojima je ona potrebna.

Na kraju imam samo jednu poruku sudijama čiji ćemo izbor, nadam se, podržati u danu za glasanje. Nema tog propisa i institucije koji će vam obezbediti nezavisnost, samostalnost i nepristrasnost ako vi samo niste takvi. Od vas se očekuje da snagom svog karaktera i savesti, jer savest je najbolji drug pravdi, sami obezbediti i svoju nezavisnost, samostalnost, nepristrasnost i stručnost.

Još nešto, veoma je važno da budete sudije i van suda i van sudnice. Dajte svoj doprinos unapređenju pravosuđa, počev od ovog trenutka, odnosno od trenutka vašeg izbora. Raspravite sporna pitanja, ujednačite sudsku praksu i primenite zauzete stavove i sigurna sam da rezultati vašeg rada neće izostati, a mi ćemo biti ponosni što smo za vas glasali, odnosno što smo opravdali vaš izbor. Hvala.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam infrastruktura u kulturi. O tome smo dosta čuli danas od prethodnih govornika.

Ja bih samo istakla da su glavni ciljevi projekta pre svega renoviranje, obnavljanje i proširenje ustanova kulture, a one se uglavnom nalaze u istorijskim ili zaštićenim zgradama i kao takve okategorisane su kao kulturno nasleđe i nalaze pod zaštitom države.

Stanje brojnih zgrada u Srbiji je i te kako loše i moram da kažem da za to postoje brojni razlozi. Jedinice lokalne samouprave usled ograničenih budžeta često nisu u prilici da izdvoje dovoljan iznos sredstava kako bi se pozabavili renoviranjem ili dogradnjom starijih zgrada i zato je pomoć države u tom smislu i više nego neophodna i to sve govori u prilog potpunoj opravdanosti ovog zajma o kome danas govorimo.

Navedenim zajmom, između ostalog, obuhvaćeno je i Narodno pozorište u Nišu, o tome je govorila malopre koleginica narodna poslanica iz Niša, i ona podrazumeva obnovu postojeće zgrade Narodnog pozorišta, kao i izgradnju tzv. male scene u Nišu.

Niš je jedan od prvih gradova koji je ušao u istoriju srpskog pozorišta i prvi poznati pozorišni događaj zabeležen je u Nišu još davne 1883. godine i mislim da Niš zaslužuje ne samo renoviranje zgrade, već i izgradnju dugo očekivane male sale o kojoj danas želim da govorim.

Niš ima samo jedno Narodno pozorište i ono se nalazi pod zaštitom države kao spomenik kulture, a ideja o izgradnji male scene postoji dugi niz godina. Mala scena za ljubitelje pozorišta, odnosno oni koji vole pozorište i te kako znaju o čemu pričam, mala scena namenjena je baš za predstave koje su rađene da bi se igrale na maloj sceni i ona podrazumeva jednu potpuno drugačiju interakciju sa samom publikom i jedan potpuno drugačiji doživljaj za one koji uživaju u predstavama koje se igraju na maloj sceni.

Sadašnje Narodno pozorište u Nišu raspolaže sa 390 sedišta u parteru i 156 na balkonu, a izgradnjom male scene bi se omogućilo igranje svih onih predstava koje iz tehničkih nemogućnosti do sada nisu mogle biti igrane na jednoj ovakvoj sceni.

Niš ima bogatu kulturnu baštinu. Festival glumačkih ostvarenja, poznati filmski susreti jesu ponos svih Nišlija i on se održava u gradu još od 1966. godine na letnjoj pozornici. U tom kontekstu pomenula bih da je nedavno letnja pozornica i obnovljena ulaganjem čak 15 miliona dinara koje je obezbedilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija i to je ono što Nišlijama omogućava da uživaju u jednom ovakvom festivalu koji je potpuno jedinstven u ovom delu Balkana.

Kada govorimo o zgradama kulture, moram da pomenem i to da Niš još uvek nema adekvatnu zgradu muzeja, odnosno čini se da je najveći broj odvojenih objekata upravo onaj koji se nalazi u okviru Narodnog muzeja. Započeti su pregovori sa Vojskom Srbije o ustupanju određenih objekata od strane vojske, a koji se nalaze u njihovom vlasništvu, međutim, pregovori nisu završeni. Ja mislim da će to biti jedan od narednih koraka kada je reč o ovoj zgradi.

Moram ponovo da se vratim na temu male scene i improvizovanih pozorišnih scena. Možda javnost nije dovoljno upoznata sa time, ali Niš ima jedan fantastičan festival međunarodnog karaktera koji se zove Urban fest. To je jedan festival koji se u junu mesecu svake godine igra na otvorenoj sceni, da kažem pod otvorenim nebom, na različitim improvizovanim lokacijama u gradu. To je jedan svojevrsni mi ga zovemo maraton, pozorišni maraton koji imamo u gradu, i tada prosto važi parola pod kojom se igraju sve ove predstave, ceo grad je pozorište i zaista jeste tako. Ja bih volela da imate priliku da dođete u Niš da učestvujete u jednom takvom događaju, odnosno da ga doživite na način na koji ga mi iz Niša doživljavamo.

Iako je celokupni projekat planiran u iznosu od oko 30 miliona evra, od kojih 20 miliona evra zapravo podrazumeva zajam o kome danas raspravljamo, a preostalih 10 je planirano za izdvajanje iz budžeta Republike Srbije i uprkos tome što se Niš nalazi samo na okvirnoj listi, ja se nadam da će preostati dovoljno sredstava da se ovaj projekat realizuje i kada je reč o našem pozorištu u Nišu. Ja sam sigurna da Vlada Srbije ima dobru nameru u pogledu procene neophodnosti koji su to objekti u koje treba ulagati, a ja sam tu da u ime Nišlija zamolim prosto da se uzmu u obzir sve ove okolnosti koje sam navela prilikom odlučivanja o tome u koje će se zgrade ulagati.

Na kraju, umetnički izvođači „Jesenje sonate“, „Herostata“, „Mrtvih duša“, „Violinista na krovu“, „Gospođe ministarke“ i drugih velikih naslova koji se igraju u Narodnom pozorištu u Nišu zaslužuju da svoje umeće i svoj talenat pokažu u nekom novom, renoviranom i izmenjenom svetlu. Hvala lepo.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, ja ću pokušati da se pridržavam dogovora koji smo imali u vezi sa vremenom koje mi je preostalo bez obzira na vreme koje moja poslanička grupa ima.

Uvaženi predsedniče Komisije, članovi Saveta, koleginice i kolege narodni poslanici, pripremajući se za ovu diskusiju o izveštaju Komisije za zaštitu konkurencije prosto je bilo nemoguće ne osvrnuti se na nastanak i uopšte način na koji smo došli do Komisije koju danas imamo.

Za početak možda bi trebalo napraviti razliku između politike konkurencije i prava konkurencije. U tom smislu, politika konkurencije ima neki širi pojam i ona zapravo podrazumeva način na koji državne institucije funkcionišu, predviđaju odgovarajuće mehanizme kako bi delovale na samo tržište i to bi trebalo da bude naš fokus dana. Mislim da smo u tom smislu i uspeli prilikom onoga što smo danas mogli da čujemo od narodnih poslanika.

Nesumnjivo je da je politika konkurencije jedna od stvari koja je neophodna za Srbiju ukoliko želi da postane članica EU. Sam član 73. Sporazuma o pridruživanju zapravo obavezuje Srbiju da uskladi svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU. Tu nas čekaju važni koraci i u tom smislu imamo dosta stvari koje još uvek treba popraviti kako bismo došli do određenog nivoa koji će zadovoljiti one potrebe koje EU pred nas postavlja.

Pohvalno je, recimo, to što je naš zakonodavni okvir veoma dobar, što su uspostavljene institucije, što se iz ovog izveštaja može i videti, i što one rade svoj posao. Međutim, mi još uvek imamo odgovarajuća ograničenja koja se suštinski odnose na samu primenu onih pravnih pravila koja važe u ovoj oblasti. Tu, pre svega, mislim na broj zaposlenih koji imate, a koji možda nisu odgovarajući ni po strukturi ni po načinu na koji oni rade, imajući u vidu obim posla koji imate i uopšte organizaciju same Komisije, pa tako u odnosu na region, kao što u Izveštaju piše, čak 20 do 40% manji broj ljudi radi u ovoj Komisiji nego što je to slučaj sa zemljama u okruženju.

Mislim da je vrlo važan korak ka unapređenju rada i same Komisije i uopšte zaštite konkurencije u Srbiji, suštinski da pronađemo ono što predstavlja prepreku kako bismo tu istu prepreku mogli da prevaziđemo i da u tom kontekstu nastavimo da radimo. Eto, jedna od takvih jesu organizacioni stručni kapaciteti o kojima sam malopre govorila. Stiče se utisak da potrošačke organizacije nisu dovoljno prisutne u ovoj materiji i da nije zabeležena neka značajnija saradnja sa Komisijom. Mislim da to ne bi bio loš korak.

Sledeća stvar o kojoj želim da govorim jeste i poslovna zajednica koja kao takva, s jedne strane, ima u vidu propise koje mi primenjujemo, ali kao da nije dovoljno uključena u smislu predlaganja nekih novih pravila, mera ili postupaka koje Komisija treba da preduzme kako bi poboljšala stanje u oblasti zaštite konkurencije u Srbiji.

Moj kolega je malopre govorio, gospodine Periću, vi takođe, o delu koji se odnosi na delovanje sudija i na to da je potrebno unaprediti kapacitete suda, pre svega kroz specijalizaciju ovog predmeta. Eto, možda nije loše da razmislimo o ideji da se stvori neka posebna organizaciona celina u vidu specijalizovanog sudskog veća koja će se baviti time i koja bi vama u mnogo čemu pomogla i kasnije kada tumačite same odluke i obaveštenja koja bi onda bila koezistentnija i koja bi bila razumljivija svima onima koji se zapravo ne bave tom temom na način na koji se vi njome bavite.

Pošto nema mnogo vremena, zaključiću sa time da zaštitu konkurencije u Srbiji i na tržištu treba posmatrati kroz neki vid podsticaja malih, mikro i srednjih preduzeća, da se oni kao takvi udruživanjem u klastere zapravo mogu javiti kao jedan konkurent velikim preduzećima koji stvaraju rizik za postojanje opasnosti koje se javljaju u pogledu zaštite konkurencije. Možda je to ono na čemu treba raditi osnaživanjem malih, mikro i srednjih preduzeća, oni imitiraju rad velikih preduzeća i stvaraju neko potpuno drugačije tržište kao uslov za jedno dobro funkcionisanje tržišta u Srbiji. Hvala lepo.

Hvala.

Uvaženi predsedniče, potpredsednici, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih postavila Ministarstvu pravde i Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Naime, grad Niš se već godinama suočava sa pronalaženjem rešenja za rešavanje problema oko izgradnje azila ili prihvatilišta za pse lutalice kako bi se našlo neko adekvatno rešenje u smislu njihovog zbrinjavanja. U poslednjih par godina broj pasa lutalica na ulicama grada se drastično povećao i ja sam sigurna da bi se građani Niša složili sa mnom da rešavanju ovog problema treba pristupiti što pre, odnosno da mu treba dati prioritet u narednom periodu.

U skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja iz 2009. godine, grad Niš je doneo odluku o postupanju sa psima lutalicama i tada je poverio poslove hvatanja, zbrinjavanja i čuvanja JKP „Mediana“ iz Niša i u tom smislu možda treba razmisliti o tome da su se u odnosu na period iz 2009. godine brojne okolnosti promenile i da možda treba izvršiti određene izmene i dopune zakona ili doneti novi zakon koji bi na jedan sistematičniji način regulisao ovu oblast.

Obavljajući delatnost od opšteg interesa pomenuto komunalno preduzeće prihvata, steriliše, čipuje i, nakon izvršenog tretmana koji ne može trajati duže od 30 dana, vraća pse na ulicu. Mi sada u Nišu imamo prihvatilište koje može da primi najviše 80 pasa, što je daleko ispod potreba za grad veličine grada Niša.

U tom smislu, moram da kažem da je grad pokrenuo jednu dobru inicijativu, odnosno da je došao na jednu dobru ideju i u tom kontekstu Skupština grada Niša usvojila je izmene plana detaljne regulacije za gradsku opštinu Palilula, čime je odlučeno da se prostor kod kazneno-popravnog zavoda u Nišu zapravo prilagodi za izgradnju azila ili prihvatilišta za pse lutalice. Ta izgradnja azila u sklopu kazneno-popravnog zavoda značila bi da se na taj način ostvaruje višestruki opšti interes. Sa jedne strane, na taj način bismo rešili dugogodišnji problem koji imamo sa psima lutalicama u gradu, odnosno sa njihovim zbrinjavanjem, a sa druge strane će se omogućiti licima koja su osuđena, koja se nalaze u kazneno-popravnom zavodu da se starajući o njima zapravo resocijalizuju.

Mislim da je ovo jedna odlična ideja, a na nama je da tu ideju realizujemo, odnosno da je sprovedemo u delo.

U tom smislu, ja ću vas podsetiti na to da je grad Niš zajedno sa JKP „Mediana“, kao i Višim i Osnovnim sudom, potpisalo Sporazum o primeni medijacije u svim onim slučajevima u kojima građani traže odštetu, odnosno naknadu štete za ujede pasa i samo u prošloj godini taj iznos naknade štete je bio preko 10 miliona dinara.

Kao što sam rekla, neki prvi koraci su već pokrenuti i ostalo je još da se okončaju pregovori u pogledu samog definisanja Sporazuma između grada, Ministarstva pravde i kazneno-popravnog zavoda, kao i javno komunalnog preduzeća o kome sam malopre govorila kako bi se definisali svi oni elementi Sporazuma oko izgradnje azila u sklopu kazneno-popravnog zavoda.

Moje pitanje upućujem i jednom i drugom ministarstvu, a u smislu – dokle se stiglo sa definisanjem elemenata samog Sporazuma? Mislim da bi građani Niša bili više nego zadovoljni ukoliko bi se ovo pitanje rešilo što pre, jer se radi o problemu koji je decenijski i koji stvara velike probleme u svakodnevnom funkcionisanju. Hvala.