SANJA JEFIĆ BRANKOVIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

Sanja Jefić Branković je rođena 1984. godine.

Po obrazovanju je diplomirani pravnik.

Napušta Liberalno demokratsku partiju 2012. godine i pristupa pokretu “Naša priča”. Prelazi u Socijaldemokratsku partiju Srbije 2014. godine, a 2015. godine postaje predsednik regionalnog odbora ove stranke. Od 2012. do 2014. godine bila je narodna poslanica u Skupštini Srbije. Od 2014. Godine obavljala je funkciju rukovodioca Kancelarije za ljudska i manjinska prava u Nišu. Od 2016. godine bila je odbornica u Skupštini opštine Niš.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo joj je potvrđen mandat narodne poslanice.

Izabrana je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 12:37

Osnovne informacije

Statistika

  • 52
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesnaesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 28.12.2021.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi gospodine Pantiću, koleginice i kolege, što se tiče prve tačke o kojoj danas razgovaramo, pretpostavljam da je ovo jedan od poslednjih, ako ne i poslednji put da odlučujemo o sudijama koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju.

O ovoj temi sam govorila u ovom mandatu dosta često. Ponoviću, bez obzira na to, samo još jednom da sudijski poziv treba shvatiti isključivo kao privilegiju malog broja pripadnika pravničke profesije kojima je društvo poklonilo poverenje i ovlašćenje da odlučuju o zaštiti prava i sloboda građana. Zato se ovom temom neću toliko ni baviti. Poželeću im sreću u radu od strane naše poslaničke grupe. Nadam se da će suditi po svojoj savesti, u skladu sa svojim umećem i poštenjem, uvažavajući pravničku i sudijsku profesiju.

Pripremajući se za ovu diskusiju, kada je reč o Komisiji za zaštitu konkurencije nemoguće je zanemariti, odnosno ne osvrnuti se unazad i analizirati i nastanak, ali i uspostavljanje i pravni okvir, kao i sve one druge segmente koji danas čine postulate rada Komisije. Mi smo nedavno usvojili Godišnji izveštaj o radu Komisije za zaštitu konkurencije za 2020. godinu, iz kojeg se vidi da je Komisija 2020. godinu, i pored otežanih uslova rada zbog pandemija virusa Kovid 19, okončala sa poboljšanim merljivim indikatorima rezultata rada u skoro svim aktivnostima u oblasti zaštite konkurencije na tržištu Republike Srbije.

Želim da kažem da politika konkurencije i pravo konkurencije jesu dva potpuno zavisna, ali i odvojena elementa, pa tako politika konkurencije kao širi pojam obuhvata i pravila i mehanizme delovanja institucija, kako bi se obezbedila zaštita konkurencije na tržištu i to je ono o čemu ja danas želim da govorim.

Nesporno je da se sprovođenjem politike konkurencije obezbeđuje unapređenje ekonomske efikasnosti učesnika na tržištu, kao i optimalna upotreba resursa, što opet za posledicu ima i privredni rast, ali i produktivnost. Takmičenje ponuđača na tržištu generalno utiče na formiranje nižih cena, kvalitetnijih i raznovrsnijih dobara i usluga, kao i na povećanje proizvodnje, odnosno stvaranje održivih radnih mesta. Pri tom, ne treba izostaviti ni to da je funkcionalna konkurencija ono što predstavlja garant uspešnih evropskih integracija. Tu ne mislim samo na ispunjenje formalnih uslova, već i uspešnog delovanja Srbije kao buduće države članice.

Kada smo već kod Evropske unije, mi moramo biti svesni da je politika konkurencije važna za našu zemlju iz prostog razloga što su i politika, ali i pravo konkurencije Srbije u potpunosti zavisni i vezani za politiku i pravo konkurencije Evropske unije.

Naša je obaveza da uskladimo svoje zakone sa pravom Evropske unije, uključujući i ostvarivanje pune komplementarnosti samog sistema primene, jer je ista propisana članom 73. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju kao posebna obaveza naše zemlje. Srbija se može pohvaliti time da je do danas ovaj zadatak u velikoj meri i ispunjen, ali nam preostaju otvorena pitanja vezana za primenu važećih pravila.

Pohvalno je, recimo, to što je zakonodavni okvir zaštite konkurencije u Srbiji dobar, a ključne institucije za sprovođenje politike zaštite konkurencije su uspostavljene i u potpunosti rade svoj posao. Međutim, nedovoljno razvijeni kapaciteti za obavljanje poslova iz nadležnosti institucije za zaštitu konkurencije uslovljavaju ograničenje primene ovih pravila i u praksi.

U prilog tome govori i činjenica koja je navedena u izveštaju koji smo usvojili nedavno, iz 2020. godine, a u kome se navodi da Komisija ima 53 zaposlena lica i da kao takva po broju zaposlenih u odnosu na zemlje u regionu ima čak 20 do 40% manje zaposlenih. Mi, dakle, imamo zakonodavni okvir koji je definisan, konzistentan i u visokom stepenu usklađen sa relevantnim pravom Evropske unije, ali pored konkurencije i koncentracije u oblasti državne pomoći takođe je uspostavljen i osnovni zakonodavni okvir, uključujući i postojanje Komisije za kontrolu državne pomoći.

Znači, imamo sve preduslove koji su neophodni kao polazna osnova za uspostavljanje jednog dobrog sistema zaštite konkurencije, a na nama ostaje samo da taj sistem i sprovedemo.

U tom smislu, važno je identifikovati i prepreke koje nam stoje na putu kako bismo krenuli da ih rešavamo, pa tako mislim na postojanje pitanja materijalnog i procesnog karaktera koja moramo unaprediti u okviru pregovaračkog poglavlja 8. Osim toga, važno je precizirati postojeće norme, jer postojeće zahtevaju visok stepen stručnosti prilikom primene, a naša sredina zahteva da sve norme budu jasne i precizne kako bi mogle da se lakše razumeju.

Dalje, neophodno je unaprediti organizacioni i stručni kapacitet Komisije, o čemu sam malopre govorila, u odnosu na potrebe i obim posla koji Komisija ima. Zatim, potrošačke organizacije koje su veoma retko prisutne u ovoj materiji i nije zabeležena neka značajnija saradnja sa samom Komisijom. Isto tako, stiče se utisak da je poslovna zajednica u određenoj meri, mada nedovoljno dubinski, upoznata sa propisima o zaštiti konkurencije, ali istovremeno ima velika očekivanja od same Komisije, kako u pogledu razvoja politike konkurencije, tako i u pogledu unapređenja prakse primene zakona.

Dalje, aktivnosti na planu promovisanja značaja politike zaštite konkurencije su, po mom ličnom mišljenju, ređe nego što bi to trebalo da bude. One moraju biti kontinuirane kako bi se podigla svest o značaju zaštite konkurencije.

Na kraju, Komisija jeste transparentna u svom radu, ali bi možda objašnjenja mogla biti i opširnija, ali i sveobuhvatnija, kako bi podstakla javno mnjenje na razmišljanje.

Kada je reč o domenu delovanja sudova, potrebno je unaprediti kapacitete suda, pre svega kroz specijalizaciju predmeta zaštite konkurencije u upravnom sudu, kao i obuka postupajućih sudija upravnog suda. Zatim, treba razmotriti mogućnost uspostavljanja posebne organizacione celine, recimo, možda specijalizovana sudska veća.

U svakom slučaju Komisija za zaštitu konkurencije je ključna institucija u ovoj oblasti i ona ostvaruje svoju osnovnu nadzornu funkciju u postupcima koje pokreće i sprovodi. Njen pravni položaj je u skladu sa zahtevima za postojanje operativno nezavisnog tela koje vrši nadzor nad poštovanjem pravila konkurencije na tržištu Srbije i u tom smislu, evo recimo jedne preporuke Komisiji, možda nije loše sprovesti sveobuhvatne sektorske analize na tržištu, a koje se smatraju naročito ranjivim sa aspekta rizika narušavanja konkurencije.

Sve ovo navodi na zaključak da moramo posmatrati politiku zaštite konkurencije kao jednu bitnu pretpostavku za podsticanje razvoja mikro, malih i srednjih preduzeća. Dugoročno posmatrano za njih nema većeg podsticaja od jake tržišne konkurencije koja ih stimuliše da unapređuju sve aspekte svog poslovanja u cilju prepoznavanja potreba potrošača, a da bi u uslovima globalne konkurencije uopšte uspela da opstanu domaća mikro, mala i srednja preduzeća moraju postići odgovarajući nivo konkurentnosti. To će se postići udruživanjem u klastere, ali i kroz brojne vidove subvencija od strane države.

Kroz udruživanje u klastere ova preduzeća praktično imitiraju rad velikih preduzeća, zadržavajući sa druge strane svoju pravnu i poslovnu samostalnost, a ujedno postaju konkurentni i postaju, između ostalog i saradnici tih velikih preduzeća. U Srbiji je do danas osnovano više od 25 klastera, a ukoliko posmatramo nefinansijski sektor mala i srednja preduzeća u Srbiji učestvuju sa 99% u ukupnom broju preduzeća.

Dakle, na području Nišavskog okruga, odakle ja dolazim, imamo skoro 14.000 preduzeća od kojih 74% čine velika, a samo 22% mala preduzeća. Zato ne smemo zanemariti ni to da kao i u većini evropskih zemalja, tako i u Srbiji mala i srednja preduzeća predstavljaju značajan izvor i zapošljavanja, ali i sa druge strane produktivnosti i u njima je zaposleno čak dve trećine ukupnog broja radnika nefinansijskog sektora privrede Srbije.

Dosadašnja praksa Komisije za zaštitu konkurencije pokazuje da do povreda konkurencije često dolazi zbog neznanja ili zbog nedovoljne upućenosti učesnika na tržištu i na osnovu ovoga prepoznata je potreba da se kod samih učesnika na tržištu podigne nivo svesti o potrebi, ali i načinima da se poslovanje uskladi sa propisima u oblasti zaštite konkurencije, pa u nameri da učesnicima na tržištu pomogne u tom procesu programa usaglašavanja poslovanja sa pravilima o zaštiti konkurencije Komisija je donela smernice u kojima u kratkim crtama daje opis i pojašnjenja pojedinih koraka koje treba preduzeti u donošenju takvih programa.

Na kraju cilj svih tih smernica jeste da se učesnici na tržištu kako oni veliki, tako i mali, odnosno mala i srednja preduzeća usmere prilikom izrade tih svojih internih akata i pravilnika kojima bi obezbedili da njihovo poslovanje bude usklađeno sa važećim propisima.

Veoma je važno istaći to da jaka konkurencija na domaćem tržištu jeste od izuzetnog značaja, jer pristupanjem Srbije Evropskoj uniji, ali i svetskoj trgovinskoj organizaciji, mogućnosti za zaštitu domaćeg tržišta biće značajno smanjene ili u potpunosti onemogućene, tako da će se domaća preduzeća faktički takmičiti, ne samo sa drugim domaćim preduzećima, nego i sa preduzećima iz regiona i ostalih industrijskih razvijenih zemalja.

Mi ćemo kao poslanička grupa u danu za glasanje podržati ove predloge u nadi da će se sve ove mere prepoznati kao potencijalno rešenje svih onih problema koji postoje u domenu tržišta konkurencije. Zahvaljujem.

Petnaesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 23.12.2021.

Zahvaljujem, predsedavajuća, uvažena ministarka sa saradnikom. Mi danas razmatramo Predlog odluke o izboru na funkciju javnih tužilaca. Državno veće je u skladu sa Ustavom i Zakonom o javnom tužilaštvu uredno sprovelo proceduru i donelo odluku o predlogu koji danas razmatramo.

Kao zemlja koja vrlo ozbiljno pristupa svojim obavezama, pre svega onim obavezama sadržanim u Poglavlju 23 koje se odnosi na pravosuđe, mi smo pristupili promeni Ustava, a sve sa ciljem unapređenja kvaliteta pravde i nezavisnosti pravosudnog sistema.

Pozdravljam odluku RIK-a da u narednom periodu sprovede aktivniju kampanju u pogledu približavanja referenduma, odnosno akta o kome će se građani na referendumu izjašnjavati, jer mislim da samo približavanjem materije građanima suštinski možemo i da objasnimo zašto je važno da iskoriste svoje pravo da u tom danu izađu i donesu odluku koja se tiče između ostalog i njihovih svakodnevnih i obaveza, ali i odluka u životu.

Aktom o promeni Ustava Republike Srbije menjaju se ustavne odredbe o uređenju sudova i javnih tužilaštava i ovo je možda poslednji put da o jednoj ovakvoj odluci razgovaramo. Kada kažem da akt sadrži određene izmene, tu mislim na organizacione promene koje obezbeđuju i samostalnost, ali i odgovornost javnog tužilaštva.

Funkciju javnog tužilaštva vrše vrhovni javni tužilac, glavni javni tužioci i javni tužioci, a glavni javni tužioci vršiće funkciju sadašnjih javnih tužilaca, a zamenici javnih tužilaca postaće javni tužioci koji vrše funkciju javnog tužilaštva zajedno sa glavnim javnim tužiocima.

Predviđenom promenom obezbeđuje se veća samostalnost i odgovornost nosioca javnotužilačke funkcije, a u skladu sa nazivom najvišeg suda u Republici Srbiji promenjen je i naziv najvišeg javnog tužilaštva u Vrhovno javno tužilaštvo, kojim rukovodi vrhovni javni tužilac. Glavne javne tužioce i javne tužioce bira Visoki savet tužilaštva, a za razliku od važećih ustavnih odredaba glavne javne tužioce više neće predlagati Vlada, niti birati Narodna skupština, već će najvećeg javnog tužioca u Republici Srbiji dalje birati Narodna skupština, na predlog Visokog saveta tužilaštva, posle sprovedenog javnog konkursa.

Visoki savet tužilaštva je samostalni organ, prema navedenom aktu, samostalni državni organ koji obezbeđuje i garantuje samostalnost javnog tužilaštva, Vrhovnog javnog tužioca, glavnih javnih tužilaca i javnih tužilaca i njega čini, kao što smo to danas nekoliko puta i mogli da čujemo, 11 članova, od kojih su pet javni tužioci koje biraju glavni javni tužioci i javni tužioci i četiri istaknuta pravnika koje bira Narodna skupština, vrhovni javni tužilac i ministar nadležan za pravosuđe. Pri tome, ono što je i te kako važno za ostvarivanje nezavisnosti tužilaštva je i to da ministar nadležan za pravosuđe ne može da glasa u postupku utvrđivanja disciplinske odgovornosti javnih tužilaca i to je možda jedan od mehanizama kojim se sprovodi apsolutna nezavisnost u njihovom radu.

Javno tužilaštvo je u nekom prethodnom periodu jasno odredilo svoje prioritete u radu, a to su odlučna borba protiv kriminala, povećanje efikasnosti i krivično gonjenje kroz dalju efikasniju primenu tužilačke istrage, kao i sporazuma o priznanju krivice. Osim toga, pomenuću i značaj jačanja međunarodne saradnje, uključujući i aktivno učešće u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, kao i brzu i efikasnu međunarodnopravnu pomoć u bilateralnim odnosima.

Međutim, da bi javno tužilaštvo bilo efikasno, ono mora dosledno sprovoditi i svoje osnovne principe, ali i one principe koji postoje u radu javnih tužilaštava kroz primenu načela samostalnosti, nepristrasnosti, profesionalnosti i odgovornosti, a osim toga neophodan je i dalji rad na uspostavljanju i unapređenju rada disciplinskih organa Etičkog odbora i Poverenika za samostalnost Državnog veća tužilaca.

Na kraju, Javno tužilaštvo mora sarađivati sa drugim institucijama, odnosno koordinirati svoj rad sa drugim državnim organima i mislim da mora uložiti u nekom narednom periodu više truda prilikom realizacije poslova u okviru svojih nadležnosti.

Mi ćemo kao Socijaldemokratska partija Srbije podržati njihove predloge u danu za glasanje, poželećemo im sreću u radu i ja se nadam da će svi ovi prioriteti koje su oni izneli kao neku zvezdu vodilju kojom će se rukovoditi u narednom periodu zaista i biti ostvareni. Zahvaljujem.

Četrnaesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 21.12.2021.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovani ministre sa saradnicima, evo, danas na dnevnom redu iako imamo zakone koji regulišu one oblasti života koje kada posmatramo u nekom kraćem roku možda ne daju odmah rezultate, ali dugoročno posmatrano i te kako mogu biti bitni i za našu budućnost ali i za naš razvoj i meni je drago da smo danas imali jednu konstruktivnu raspravu gde smo detaljno obrazložili sve one članove zakona koji se menjaju i koji su sada predloženi. U tom smislu ja se neću ponavljati, nego ću pokušati samo da zaokružim celinu današnje diskusije.

Iako se među navedenim predlozima zakona ne nalazi izmena Zakona o visokom obrazovanju, koji bi eventualno sadržao određene izmene u pogledu načina bodovanja i u pogledu zakonskog regulisanja tzv. „bolonjaca“, a u skladu sa pitanjem koje je naša poslanička grupa predložila, ja očekujem da će u tom nekom narednom periodu i ovaj zakon doći na red.

Ono što je nesumnjivo jeste da izmene, odnosno izmene i dopune zakona koje danas imamo na dnevnom redu, u velikoj meri utiču na to i kako ćemo se kao društvo razvijati i u kojoj meri će naš obrazovni sistem da se razvija.

Znanje se tretira kao osnovni resurs i privrednog, ali i svakog drugog razvoja i ono je nerazdvojno povezano sa samim obrazovanje, a svako savremeno društvo istovremeno zahteva i znanje, ali i kompetencije bez kojih na kraju ne bismo ni mogli da očekujemo boljitak ni u društvu, ni u privredi, ali ni u bilo kom drugom aspektu našeg života.

Osim toga, to znači da moramo tokom svog života učiti ne samo u učionicama, već i van fizičkog okruženja učionice. To opet znači da moramo da učimo da se ophodimo jedni prema drugima, da poštujemo jedni drugi, da proslavljamo uspehe, ali i da se pomirimo sa svojim porazima i upravo je to socijalna komponenta svakog obrazovanja, što zapravo predstavlja jednu ideju, ali i cilj svih ovih zakona na kraju.

Naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati ove zakone, prepoznajući ih kao osnovu za razvoj i boljitak našeg društva u budućnosti.

Zahvaljujem.

Deveto vanredno zasedanje , 22.07.2021.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.

Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.

U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?

Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.

Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.

Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.

Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.

Zahvaljujem.

Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2021.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, a odnosi se na funkcionisanje i rad lokalnih saveta za bezbednost.

Za početak izuzetno je važna činjenica da je sam koncept bezbednosti u Srbiji shvaćen tako da se njegov fokus premešta na bezbednost pojedinca i kad to kažem mislim na bezbednost i životne sredine i ekonomsku bezbednost i zdravstvenu bezbednost i na kraju i ličnu bezbednost svakog pojedinca u ovoj državi.

Staranje o celokupnoj bezbednosti se generalno i u suštini nalazi u ingerenciji države kroz rad MUP-a i Ministarstva odbrane, ali i lokalne samouprave na sebe moraju preuzeti deo odgovornosti, a kasnije ću objasniti i na šta tačno mislim. To znači da država u poslednje vreme zaista i kvalitativno, ali i kvantitativno zauzima jedan potpuno drugačiji pristup kada je reč o pronalaženju onih modela koji bi dali najbolje rezultate, a kako bi se građanima pre svega na lokalnom nivou obezbedila ta bezbednost i sigurnost koja im u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje pripada.

Da bi se to ostvarilo svi činioci jedne lokalne samouprave moraju u tome aktivno učestvovati, pre svega kroz formiranje lokalnih tela. Tu mislim na Savet za bezbednost na nivou jedinica lokalnih samouprava, kojih u ovom trenutku ima preko 100 u celoj Srbiji.

Šta je tu sporno? Pravni osnov za osnivanje Saveta za bezbednost proizilazi iz statuta gradova i opština kao najvišeg pravnog akta svake jedinice lokalne samouprave, ali ne proizilazi iz akta više pravne snage, odnosno iz zakona. To praktično znači da mogućnost osnivanja, formiranja i samo funkcionisanje lokalnih saveta za bezbednost zavisi od volje lokalnih samouprava i zato možda treba pronaći modelitete koji će biti univerzalni na nivou cele Srbije.

Osim toga, jedan ovakav model postojanja lokalnih saveta za bezbednost daje jedan nestabilan karakter tih istih neformalnih, odnosno formalnih radnih tela na lokalnom nivou. One mogu biti privremenog karaktera. Veoma često se dešava da nemaju dobru saradnju sa svim činiocima na nivou lokalnih samouprava. Možda njihov rad upravo iz tog razloga i nije u dovoljnoj meri prepoznat i sve ovo navodi nas na zaključak i na razmišljanje da treba pronaći neki drugi model koji bi podrazumevao obaveznost osnivanja ovakvih saveta koji bi se osnivali na nivou lokalnih samouprava.

Iz tog razloga molim da se pokrene inicijativa za izmenu i dopunu onih zakonskih rešenja kojim bi se osnivanje lokalnih saveta za bezbednost postavilo kao obaveza, a ne kao preporuka koja ostavlja dovoljno prostora lokalnim samoupravama da odluče da li će ovakva tela na lokalu formirati ili ne.

Za kraj, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici. Pa, zar ima bolje motiva da se kroz uspostavljanje jednog obaveznog tela u smislu Saveta za bezbednost na lokalnom nivou pruži puna zaštita ženama žrtvama nasilja na jedan kontinuirani planirani i sistematičan način. Hvala.

Osma sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.04.2021.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odnosi se na medijsku pismenost, odnosno na uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje.

Naime, nakon rezultata dobijenih istraživanjem, a koji su sprovedeni marta i aprila meseca 2016. godine, narodni poslanik SDPS iz Niša, Predrag Jelenković, uputio je inicijativu nadležnim ministarstvima za uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje. Pitanje se odnosilo na planove koje imaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture u pogledu uvođenja medijske pismenosti u programe obrazovanja na svim nivoima školovanja u našoj zemlji.

Kao epilog jedne ovakve inicijative i upućenog pitanja, bila je pozitivna reakcija i jednog i drugog ministarstva, i to tako što je inicijativa sprovedena u delo, odnosno medijska pismenost je zvanično postala deo programa našeg obrazovanja u srednjim školama.

Mi iz SDPS smo jako ponosni na to što smo bili inicijatori uvođenja jedne ovakve vrste pismenosti u naš obrazovni sistem, jer se u praksi pokazalo da ova vrsta pismenosti postaje sve korisnija, pre svega u sprečavanju zloupotreba kojima je društvo svakodnevno izloženo.

Složićete se sa mnom da medijska pismenost predstavlja snažno sredstvo za formiranje društvenog sistema vrednosti, ali i za kreiranje javnog mnjenja i zbog toga je razumevanje funkcionisanja masovnih medija ali i pravilno tumačenje medijskih sadržaja od izuzetne važnosti za budućnost čitave jedne zemlje i kreiranje javnog mnjenja u njoj.

U Evropi i u zemljama u okruženju upotrebljava se pojam „medijska pismenost“ i upravo iz tog razloga ja i govorim na ovaj način, međutim, u našem obrazovnom sistemu ona se nalazi pod nazivom – jezik, mediji i kultura, iako je suština ista.

Na kraju, moje pitanje se odnosi na konkretne normative. Kako je normativima o stručnoj spremi nastavnika u srednjim školama predviđeno da predmet – jezik, mediji i kultura mogu da predaju samo određeni profili nastavnika među kojima se ne nalaze komunikolozi ali i diplomirani novinari i žurnalisti, ovo moje pitanje praktično predstavlja inicijativu upućenu Ministarstvu prosvete od strane SDPS sa sagleda i njih, odnosno da ih uvrsti u ove normative, kako bi im dali šansu da ubuduće mogu biti angažovani na predavanju ovog predmeta u obrazovnom sistemu u srednjim školama. Zahvaljujem.