SANJA JEFIĆ BRANKOVIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

Sanja Jefić Branković je rođena 1984. godine.

Po obrazovanju je diplomirani pravnik.

Napušta Liberalno demokratsku partiju 2012. godine i pristupa pokretu “Naša priča”. Prelazi u Socijaldemokratsku partiju Srbije 2014. godine, a 2015. godine postaje predsednik regionalnog odbora ove stranke. Od 2012. do 2014. godine bila je narodna poslanica u Skupštini Srbije. Od 2014. Godine obavljala je funkciju rukovodioca Kancelarije za ljudska i manjinska prava u Nišu. Od 2016. godine bila je odbornica u Skupštini opštine Niš.

Na redovnim parlamentarnim izborima održanim 21. juna 2020. godine ponovo joj je potvrđen mandat narodne poslanice.

Izabrana je sa izborne liste "Aleksandar Vučić - za našu decu".
Poslednji put ažurirano: 15.10.2020, 12:37

Osnovne informacije

Statistika

  • 43
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 13.10.2021.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Koleginice i kolege, ja bih započela svoje izlaganje sa jednim malim osvrtom na značaj pravosudnog sistema uopšte u jednoj zemlji. Konkretno, pravosudni sistem svake zemlje, pa i naše, predstavlja prvi stub vladavine prava i istovremeno možemo za njega reći da predstava i najvažniji, s obzirom na to da svi ostali stubovi zavise od njega, odnosno ne mogu da funkcionišu bez efikasnog pravosudnog sistema.

Zato je za svaku državu koja pretenduje da bude demokratska ili je demokratska važno da ima dobar i efikasan pravosudni sistem iz koga će dalje proizilaziti konkretne i dobre smernice za ostale stubove vladavine prava.

Mi smo u plenumu do sada dosta puta govorili i pominjali osnovne vrednosti EU i one, upravo obuhvataju vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava. Ova oblast je kod Srbije koja pretenduje da postane članica EU regulisana kroz Poglavlje 23 i ne može se reći da ne preduzima aktivne korake kako bi ispunila svoje obaveze iz navedenog poglavlja.

S tim u vezi Srbija je nastavila da sprovodi Akcioni plan koji je usvojila još u julu 2016. godine, još pre početka pregovora o pristupanju, a takođe usvojila je i izmenjeni Akcioni plan u julu 2020. godine koji je prilagođen u skladu sa obavezama koje Srbija na putu na EU mora da ispuni.

U poslednjem Godišnjem izveštaju o napretku Srbije iz oktobra 2020. godine, opšti zaključak Evropske komisije jeste da je pravosudni sistem Srbije ostvario izvestan nivo pripremljenosti.

To znači da nije u potpunosti postignut napredak u periodu objavljivanja između dva godišnja izveštaja, ali nas to sa druge strane navodi na zaključak da aktuelni i ustavni, ali i zakonodavni okvir u Srbiji predstavljaju, odnosno ostavljaju sasvim dovoljno prostora za unapređenje, a samim tim i delovanje u skladu sa smernicama.

Kao što se može vide, aktivnosti aktuelnog skupštinskog saziva usmerene su ka unapređenju tog prostora, pre svega kroz ustavne promene, koje u ovom trenutku sprovodimo, ali i izmenu i dopunu brojnih zakona.

Njihov zajednički i jedinstveni cilj jeste da ojačaju i garancije nezavisnosti pravosuđa, ali i da uspostave potpuno objektivan, transparentan i na zaslugama zasnivan sistem za izbor na pravosudne funkcije, premeštaj, unapređenje sudija i tužilaca, itd. što će istovremeno podsticati i njihovu stručnost, ali i poboljšati kvalitet rada i sudija, ali i sudova.

U tom smislu zaista su preuzeti odgovarajući konkretni koraci, sa ciljem poboljšanja transparentnosti objavljeno je 4.000 anonimiziranih presuda, presuda četiri apelaciona suda, određeni broj odluka apelacionih i prekršajnih sudova stavljen je u onlajn bazu podataka. Te odluke su sada dostupne sudijama, što im svakako može biti od koristi u situacijama kada odlučuju u postupcima koji su slični njima.

Međutim, oni koji rade u pravosuđe, ali i građani koji svakodnevno ostvaruju svoja zakonom i Ustavom garantovana prava reći će vam da ovde ima još dosta posla. Pre svega, mislim na neophodnost povezivanja različitih postojećih baza podataka, uključujući i onu koja će sadržati presude Evropskog suda za ljudska prava.

Osim toga srpski pravosudni sistem se i dalje oslanja na nekoliko različitih aplikacija za upravljanje predmetima koji nisu međusobno povezani.

Upravo taj sveobuhvatni sistem na nivou cele zemlje, koji bi obrađivao i međusobno povezivao predmete kroz mrežu sudova i tužilaštava uz odgovarajuću tehnološku podršku mora biti naš cilj, odnosno zadatak u nekom budućem periodu.

Tehnički rad na uvođenju sistema za upravljanje predmetima za tužilaštvo i zatvorsku upravu na nacionalnom nivou započeo je tokom oktobra 2019. godine, ali koliko je meni poznato rad na tom pitanju još uvek nije završen i o to je ono što nam predstoji u narednom periodu.

Kada bude bio uspostavljen jedan takav sveobuhvatan i centralizovan sistem za upravljanje sudskim predmetima i dokumentima na nivou cele zemlje on će kao takav sigurno obezbediti efikasniju obradu predmeta, ali i lakši rad sa tim istim predmetima.

Mislim da sam u plenumu govoreći o pravosuđu i o sudijama koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju bezbroj puta ponovila da Srbija mora da pronađe odgovarajuću sredinu, odnosno balans između potrebe za modernizacijom pravosuđa sa jedne strane kroz primenu evropskih standarda, ali i želje za time da se građanima ulije više poverenja u celokupni pravosudni sistem.

Mislim da je to delimično postignuto novom Strategijom razvoja pravosuđa za period 2020/2025. godine i ona predstavlja osnov za sve dalje reforme u oblasti pravosuđa i može se reći da predstavlja tu zlatnu sredinu koja nama treba kako bismo uspostavili ravnotežu između onoga što mi želimo kao država i i onoga šta smo u mogućnosti da učinimo.

Zato sam ja smatrala da je neophodno podeliti sve te neke izazove koji stoje pred našim pravosudnim sistemom na tri celine. Jedna od njih jeste jačanje nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa. To je osnovni princip svake pravne države, pa i Srbije.

Mi smo na tom polju učinili dosta u toku proteklog perioda, što činimo i danas. Evo za primer, definisani su jasni kriterijumi za izbor na funkcije sudije i javnog tužioca, njihovih zamenika. Međutim, mišljenja sam da ono na čemu moramo i dalje raditi jeste jačanje i uloge, ali i položaja Pravosudne akademije. To će nesumnjivo doprineti jednoj boljoj pripremi kadrova za obavljanje pravosudnih funkcija na najrazličitijim nivoima.

Kad smo već kod ove teme, pomenula bih i neophodnost saradnje sudova na svim nivoima sa pravnim fakultetima, je tako radimo na unapređenju i na edukaciji samih pravnika od njihovog početka.

S jedne strane studenti na taj način upoznaju i sistem, ali se sreću i sa realnim problemima, već tokom studiranja, a ne kasnije kada oni već krenu da obavljaju značajne i bitne sudijske funkcije.

Osim toga, potrebno je češće organizovati otvorene stolove, jer sam mišljenja da se na njima jako dobro i kvalitetno mogu razmeniti različita mišljenja između različitih pravosudnih funkcija i ta njihova međusobna saradnja koja će se na taj način ojačati, pojačava i njihovu komunikaciju i doprinosi ovom cilju o kome sam malopre govorila.

Dalje, započete ustavne promene usmerene su na oslobađanje od bilo kakvog uticaja u postupku izbora, predlaganja, premeštaja i prestanka funkcije sudija, predsednika sudija, javnih tužilaca. Sve ovo ima za cilj jačanje nezavisnosti pravosuđa u našoj zemlji.

Drugi cilj, za koji sam smatrala da ga treba izdvojiti kao celinu, jeste efikasnost pravosuđa. Ovo je izazov na kome se neću dugo zadržavati iz razloga što je pitanje efikasnosti u radu pravosudnih organa tema o kojoj se u Skupštini neprestano govori i možda je ovo ujedno i najosetljivija tema, jer na nju utiče veliki broj različitih faktora.

Glavni problem jeste neravnomerna opterećenost sudova i nesumnjivo je da se davanjem značaja alternativnim načinima rešavanja sporova dolazi do izvesnog rasterećenja, ali, još uvek nisam sigurna da li je to rasterećenje, odnosno da li je to jedini način koji možemo primeniti kako bismo rasteretili sudove.

Da li će to dovesti do manjeg ili većeg smanjenja obima i bolje raspodele ostaje nam da vidimo, s obzorom da građani još uvek ne rado prihvataju, odnosno ne rado se opredeljuju za samomedijaciju kao način rešavanja sporova, nego će pre ući u parnicu i na taj način rešiti svoj problem ili ostvariti neko svoje pravo.

Na kraju, e-pravosuđe koje je uslovljeno naglim razvojem informacionih tehnologija i ono utiče na sve segmente našeg života, pa i na pravosuđe. I u ovom delu Srbija jeste postigla određeni napredak, formirane su različite baze podataka, portali sudova su uređeni registri ali, kao što sam malopre pomenula oni nisu međusobno usklađeni kroz jedinstvenu bazu što otežava rad sa svim tim pojedinačnim bazama koje postoje.

Da bi ono bilo efikasno e-pravosuđe mora, između ostalog regulisati i mogućnost podnošenja pritužbi građana na rad sudija i sudova u elektronskom obliku i uspostaviti bazu ljudskih resursa u tužilaštvima, jer će jedino na taj način moći da se ostvari pregled i kadrova, ali i onih realnih problema koji građani imaju prilikom susretanja sa pravosudnim organima.

Sudije o čijem izboru danas raspravljamo moraju dati svoj puni doprinos unapređenju transparentnosti rada. Veliki broj sudija dolazi iz manjih sredina i građani ih u sredinama odakle dolaze vrlo dobro poznaju i viđaju ih svakodnevno u nekim ljudskim svakodnevnim aktivnostima.

Lično smatram da je najbolja satisfakcija za svakog od njih da njihov rad upravo bude prepoznat kao dobar od strane građana, odnosno sredine u kojoj oni žive. Odatle proizilazi dalje i njihovo uvažavanje i njihovo poštovanje.

Sudije moraju pokazati da je pravosudni sistem tu da bude na usluzi građanima u ostvarivanju njihovih zakonom i Ustavom garantovanih prava, jer jedino tako možemo sačuvati i očuvati pravosudni sistem na onom nivou na kome i zaslužuje da bude.

Na kraju, jedna poruka za sudije. Neka vaš primarni zadatak po stupanju na funkciju bude taj da građanima pomognete da naprave razliku, odnosno da shvate da pravo i pravda nisu isto, da se ne brani delo koje je učinjeno nego čovek za koga se pretpostavlja da jeste, jer kao i u ostalim segmentima života, svaki naš postupak ima svoju posledicu, a od nas zavisi kakve će te posledice na kraju i biti.

Na vama je da sudite po savesti, znanju, umeću, a to je jedino moguće ukoliko radite posao koji volite, potpuno nepristrasno, objektivno i bez bilo kakvih spoljnih uticaja.

To su vaši izazovi i ukoliko znate za bajku "Kornjača i zec", znate da ukoliko imate cilj, a znate da se od vas očekujete da ga ispunite, onda uverite građane da je pravda, iako spora, i te kako i dostupna, ali i dostižna.

Iz svega navedenog, Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati vaš izbor, kako biste možda bili motivisaniji da svoj posao radite onako kako se od vas očekuje. Zahvaljujem.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.10.2021.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, za početak danas razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i o izmenama i dopunama Zakona o fiskalizaciji i u tom smislu treba ih posmatrati kao neku vrstu međusobnog usklađivanja, imajući u vidu činjenicu da odredbe koje su sada sadržane u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji zapravo ne sadrže one odredbe koje će biti u novom odnosno predloženom Zakonu o fiskalizaciji i na taj način, kao što je i u obrazloženju ovih zakona navedeno, mi sprečavamo tumačenje pojedinih odredbi zakona, a samim tim stvaramo i pravnu sigurnost i otklanjamo nedoumice u pogledu njegove primene.

Veoma značajna dopuna ovih zakona je ona koja se odnosi na olakšavanje ispunjenja obaveza poreskih obveznika, tako što se omogućava odlaganje plaćanja poreskim obveznicima, odnosno omogućava im se odlaganje plaćanja kamate ukoliko isplate iznos glavne poreske obaveze u potpunosti i istovremeno im se omogućava, ukoliko redovno izmiruju svoje poreske obaveze u postupku mogu odložiti plaćanje poreza. Ovo će značajno uticati na poslovanje poreskih obveznika, kao i na planiranje njihovih poslovnih obaveza, a samim tim i nekih strateških odluka koje će u svom poslovanju donositi.

Osim toga, jedan od značajnih momenata u pogledu izmena i dopuna koje sadrže ovi zakoni jeste i taj koji omogućava obveznicima da fazno prelaze na novi model fiskalizacije, u zavisnosti od svojih tehničkih mogućnosti, što će se posebno pozitivno odraziti na one obveznike fiskalizacije koji vrše promet na malo na više lokacija, odnosno na više poslovnih prostora.

Što se tiče druge tačke o kojoj danas razgovaramo, ona se odnosi na mere koje država nastavlja da sprovodi u pogledu borbe protiv virusa kovid. Možemo reći da se borba sa virusom još uvek nije u potpunosti stavila pod takvu vrstu kontrole da nam ona omogućava i dozvoljava opuštanje i upravo iz tog razloga ja bih apelovala na građane da se vakcinišu, da prate instrukcije koje država daje u tom smislu, pre svega mislim na mlađu populaciju odnosno na studente, jer će jedino na taj način moći da sačuvaju i svoje zdravlje ali i zdravlje svojih bližnjih.

Zadržala bih se još malo na studentima, odnosno na ovoj mlađoj populaciji u kontekstu vakcinacije, u smislu da moramo razumeti, javno mnjenje mora razumeti njihove potrebe i mora razumeti njihova interesovanja u ovom periodu života. Ta njihova interesovanja nisu ni izolacija ni socijalna distanca, već suprotno, druženje i uživanje u svemu onome što ovaj period života nosi. Zato moramo pronaći način da podstaknemo mlade ljude da se vakcinišu, kroz odgovarajuće stimulativne mere koje će im u potpunosti biti razumljive. Ja sam sigurna da ukoliko se tim pametnim mladim ljudima na jedan racionalan način objasni koji su benefiti vakcinacije, uz istovremene stimulativne mere u vidu možda nekih karata za bioskop ili pozorište, da ćemo imati bolji stepen i procenat vakcinisanosti ovog dela populacije.

Javno mnjenje, ali ne samo ono već i jedinice lokalne samouprave i razne ustanove, moraju slediti politiku države u pogledu potrebe za vakcinisanjem što većeg broja ljudi.

Ohrabruje činjenica da u poslednje vreme raste interesovanje za vakcinaciju, pogotovu, pomenuću grad Niš pošto iz njega dolazim, u kome u ovom trenutku imamo preko 60% vakcinisanih punoletnih građana i možda bi trebalo slediti jedan ovakav primer i podstaći mlade ljude da u ovom smeru razmišljaju.

Kao poslednja tačka o kojoj danas razgovaramo pomenula bih Zakon o zaduživanju za potrebe modernizacije železničke pruge Subotica-Horgoš u iznosu od 70 miliona evra. Ovaj projekat je proglašen projektom od posebnom značaja za Republiku Srbiju i nesumnjivo je da će u svakom mogućem pogledu olakšati i promet usluga, ali i dobara i lica u ovom pograničnom delu.

Pohvalno je za našu zemlju da radi na modernizaciji svoje železničke mreže i upravo iz tog razloga, ali brojnih benefita koje izgradnja ove železnice može dati za našu državu i za naš društveni, ali i privredni sistem, Socijaldemokratska partija Srbije će u danu za glasanje podržati sve navedene predloge. Zahvaljujem.

Četrnaesto vanredno zasedanje , 22.09.2021.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri sa saradnicima, koleginice i kolege - Hilandar.

Da li kad izgovaram - Hilandar, u vama stvaram neki neobjašnjiv osećaj poštovanja za koji prosto i nemate potrebu da pronađete razlog kojim je to poštovanje uslovljeno? I upravo taj osećaj jeste proporcionalno jednak značaju koji Hilandar ima i za srpski narod, ali i za svetsku baštinu uopšte.

Zato bih rekla da mi danas imamo i priliku ali i čast da razgovaramo, a nadam se u danu za glasanje i usvojimo, jedan zakon kojim nastavljamo jednu od najsvetlijih tradicija našeg naroda, a to je tradicija zadužbinarstva. Na taj način mi poštujemo tradiciju vraćanja metaforičkog i realnog duga svom narodu, ali i mestu iz koga zadužbinari potiču i čuvamo ih od zaborava i prenosimo nekim budućim generacijama i našoj deci.

Zadužbine imaju izuzetno veliki značaj u očuvanju, razvoju i promovisanju kulture i obrazovanja, ali i nauke i umetnosti svakog naroda i nemoguće je govoriti o razvoju obrazovanja i kulture a da ne pomenemo brojne zadužbine koje su imale pre svega funkciju škole u vreme kada su nastajale, obrazovale su niz generacija i kao takve godinama kasnije prerasle i u univerzitete.

Primera radi, u Kapetan Mišinoj zadužbini danas se nalazi Rektorat našeg najvećeg univerziteta u Beogradu. Ovo za svoje, ali i za današnje vreme, velelepno zdanje koje predstavlja simbol grada Beograda, svom narodu u svrhu obrazovanja ostavio je kapetan Miša Anastasijević, kako bi se odužio svojim korenima. Nedaleko odatle nalazi se i Kolarčeva zadužbina, koja je podignuta kao prvi Narodni univerzitet i koja i danas ima nemerljiv značaj u popularizaciji nauke i umetnosti.

Prosto je nemoguće nabrojati sve one zadužbine koje su iza sebe ostavili i znameniti Srbi svom narodu, ali i istaknuti pojedinci i širom Srbije kroz istoriju osnovano je više stotina zadužbina. Neke od njih su vremenom, nažalost, uništene ili ugašene ili nisu obnovile svoj rad, pa o njima možemo čuti ili iz predanja ili iz prepričavanja legendi. U svakom slučaju, zadužbine imaju svoje duboke korene i podsećaju nas na to kako je izgledala naša istorija, naša prošlost, podsećaju nas na naše pretke i upravo zahvaljujući njima saznajemo mnogo toga o srpskim vladarima, o našem narodu, o svemu onome čemu moramo biti zahvalni za ono što mi suštinski danas i imamo.

Tokom najtamnijih vekova za našu državu usled brojnih ratova i gubitka teritorije i sopstvene države, upravo su zadužbine bile te koje su čuvale našu kulturu od zaborava i simbolično su predstavljale svetlo na kraju tunela, koje je našem narodu bilo preko potrebno i davalo snage da iznova i iznova obnavlja svoju državu.

Zato želim da pomenem da u srpskoj istoriji prosto ne postoji zadužbina koja je značajnija od zadužbine utemeljivača dinastije Nemanjića, odnosno zadužbina manastira Hilandar.

Važnost donošenja ovog zakona o kome danas razgovaramo, Zakona o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar utoliko je veća ukoliko je posmatramo kroz istoriju, jer sama delatnost Hilandara tokom vekova snažno je uticala ne samo na verski život u Srbiji, nego i na srpsku književnost, umetnost, pa i sticanje pravnih i naučnih saznanja tog vremena i predstavljao je vitalnu sponu između celokupne vizantijske i srpske kulture.

Hilandar je u vreme još od kada je nastao osposobljavao najviši sloj srpske crkve, književnosti, teologije i oni su učeći u ovoj instituciji iznedrili jedan potpuno novi sloj i naučnika ali i učenih ljudi i predstavljao je svojevrsni univerzitet odnosno preteču univerziteta koje danas imamo, jer su kroz njega prolazili i istaknuti teolozi, ali i umetnici i pisci tog vremena, a zahvaljujući kojima danas imamo saznanja o brojnim spisima iz tog vremena.

Pomenuću i to da je zahvaljujući relativnoj zaštićenosti Hilandar izbegao sudbinu skoro svih drugih srednjevekovnih manastira koji su često, pa čak i nekoliko puta bili pljačkani, uništavani i upravo iz tog razloga Hilandar danas predstavlja, odnosno poseduje najočuvaniju riznicu srpske srednjovekovne kulture, originalnih fresaka, ikona, rukopisa i mogu reći da on danas predstavlja centar srpske kulture, tradicije i naše duhovnosti.

Zato manastir Hilandar kao posebno zdanje od neprocenjivog značaja za očuvanje našeg kulturnog nasleđa, zajedno sa 19 drugih manastira i celokupnom baštinom Svete gore, od 1988. godine biva upisan u Listu svetske baštine Uneska.

Zbog svega ovoga, Zakon o čijem predlogu danas razgovaramo predstavlja formalnu ali i institucionalizovanu podršku koju država na ovaj način pruža manastiru Hilandar i na taj način čuva spomenik srpske kulture, kako bi očuvala i kontinuitet značaja zadužbinarstva u Srbiji koje za naš narod ima i te kako posebnu dimenziju.

Pomoć, donacije i pružanje pomoći i priznanja Hilandaru postojali su još u vreme kada je Hilandar nastao, kao zadužbina Stefana Nemanje, a obnovom srpske države obnovljena je i pomoć koja je upućivana Hilandaru. Najpre, ustavobranitelji su poklonili manastiru 100 hiljada groševa, zatim je Aleksandar Karađorđević slao 500 dukata godišnje, Kraljevina Srbija otplatila je dugove manastira, a kasnije Kraljevina Jugoslavija je, osim brojnih vidova pomoći i donacija, svake godine simbolično slala pomoć Hilandaru u iznosu od 30 hiljada tadašnjih dinara.

Svojevrsnu prekretnicu u pomoći koja se daje Hilandaru predstavljala je 2004. godina, odnosno požar koji je nastao na Hilandaru i obuhvatio gotovo polovinu manastirskog kompleksa. Stiče se utiska da je nekako nakon ovog nemilog događaja interesovanje za pomoć koju treba pružati Hilandaru dostiglo svoj vrhunac u smislu da je pomoć pružana sa svih strana, i od strane institucija, međunarodne zajednice, od strane pojedinaca, organizacija, kompanija i možda je to predstavljalo na neki način preteču jedne ovakve pomoći, odnosno ukazivalo je na neophodnost kontinuirane pomoći koja će se pružati Hilandaru kako bi se eventualno predupredile svi događaji, kao što je recimo požar koji je bio 2004. godine.

Oni koji su ikada kročili na Svetu goru kažu da njen duh u njima ostaje zauvek i u srcu svakoga onog ko ga oseti. Ko je bio na Hilandaru on sa sobom ponese neka neobjašnjiva osećanja i neki osećaj mira koji prosto ne ume da objasni niti da prevaziđe i upravo u tom smislu pomenula bih, odnosno citirala Svetog Savu koji je u Hilandarskom tipiku rekao – nijedno mesto na zemlji se sa ovim ne može uporediti i zaista je tako.

Sve što mi danas zovemo Srbija, sve što zovemo srpska kultura, svetosavlje, utemeljeno je upravo u Hilandaru. Hilandarski tipik, a zatim i Karejski tipik, pa i Zakonopravilo ili Krmčija kako se zove zbornik građanskih i zakonskih propisa vizantijske države koje je prevedeno početkom 13 veka, trebalo bi da nas podseti na to kakav je značaj imati Zakonopravilo u dobu u kome je on nastao. Možemo li mi uopšte danas da zamislimo koji je to značaj za doba u kome je nastalo, imati jednu knjigu Zakonopravila. Može li se slobodno reći da niko na planeti u tom trenutku nije imao zbirku zakona u tom obimu kao što je bilo Zakonopravilo. Zato mislim da o Zakonopravilu moramo učiti više, moramo učiti decu u osnovnoj školi, moramo o tome učiti na fakultetima, bar u onoj meri u kojoj i mi, naša deca uče o Magna carta libertatum, odnosno Velikoj povelji slobode iz 2015. godine. Mislim, da on zaslužuje podjednaku pažnju kao i dokument o kome sam sada govorila.

Sveti Sava je u Zakonopravilo uveo mnogobrojne propise i o socijalnim pravima, ali i zaštiti osiromašenih i obespravljenih ljudi i čitavo jedno poglavlje odnosi se na prava žena. U tom kontekstu posmatrajući možemo reći da on predstavlja preteču svih onih prava koje u ovom kontekstu danas pominjemo i koje imamo regulisane brojnim zakonima u našoj zemlji.

Za kraj bih rekla da Hilandar čuva najveće dragocenosti srpskog naroda u svojoj riznici manastira. Možda javnost još uvek ne zna koliki je i kakav značaj te riznice, kao i mesta na kome se one nalaze. Naravno, sve će se ovo u vremenu koji je pred nama pokazati. Sigurna sam da će biti u fokusu ovog zakona.

Iz tog razloga SDPS će u danu za glasanje podržati ovaj zakon u potpunosti, uvažavajući značaj koji on ima za očuvanje naše tradicije.

Zahvaljujem.

Deveto vanredno zasedanje , 22.07.2021.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ja bih uputila pitanje Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Naime, Zakon o visokom obrazovanju, u svom članu 39. koje je vezano za obim studija, u svom stavu 7. kaže, da osnovne akademske studije imaju od 180 do 240 esp bodova. Ovakva definicija problematična je iz najmanje dva razloga.

Prvi jeste taj, što iz ovoga proizilazi da studijski programi osnovnih akademskih studija mogu, recimo imati 200 bodova, što nije u skladu sa standardima za akreditaciju, a drugi je što se izostavlja reč „najmanje“, koja inače stoji, kao odrednica u ostalim stavovima ovog člana, a koji se odnose na druge nivoe studija, čime se ujedno ograničavaju osnovna načela Bolonjske deklaracije i sprečavaju studenti da polažu dodatne predmete, u skladu sa svojim interesovanjima, ali i potrebama.

U tom smislu moje pitanje upućeno Ministarstvu glasi – da li je moguće da se ovaj stav podeli na dva dela i to tako da glasi – osnovne akademske studije u trogodišnjem trajanju od najmanje 180 bodova, odnosno osnovne akademske sudije u četvorogodišnjem trajanju koje bi imale 240 bodova?

Na ovaj način bi se izbegla problematična tumačenja sa jedne strane, a sa druge strane jasno bi se definisalo trajanje studija na koji se broj bodova odnosi i ujedno bi se ispoštovala i načela Bolonjske deklaracije, gde studenti svojim dodatnim angažovanjem mogu da ostvare i dodatni broj bodova u svojoj diplomi.

Treba imati u vidu da trogodišnje i četvorogodišnje studije suštinski predstavljaju dva različita nivoa studija, nakon kojih sleduju i različita zvanja, pa osobe koje završe trogodišnje studije imaju 180 bodova stiču naziv pravnik, ekonomista, filolog i slično, dok onaj koji završi četvorogodišnje studije ima 240 bodova, stiče znatno veće zvanje i priznatije zvanje, jer se dodaje odrednica – diplomirani, i ona daje dodatne mogućnosti i za zaposlenje ali i označava i posedovanje nekih temeljnijih i većih znanja, ali i naprednijih kompetencija u čemu je u stvari i suština razlikovanja ova dva nivoa studija.

Takođe, važnu ulogu u pravljenju ove razlike ima i prohodnost ka samim master studijama nakon završenog studiranja, koje je u skladu sa trajanjem osnovnih akademskih studija moraju da traju jednu ili dve godine kako bi se dostigao prag od pet godina studiranja i 300 bodova za završene master akademske studije.

Sve napred navedeno ukazuje na to da se radi o velikoj razlici, da li studije traju tri ili četiri godine, odnosno da li iznose 180 ili 240 bodova. Mislim da je važno napraviti jasnu razliku u Zakonu o visokom obrazovanju i da taj način jasno bi bilo definisano da nije moguće napraviti takav program osnovnih akademskih studija koje će, recimo nositi 200 ili 220 bodova, jer trenutno zakonsko rešenje ne dozvoljava ovakvo tumačenje.

Zahvaljujem.

Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2021.

Uvaženi predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, a odnosi se na funkcionisanje i rad lokalnih saveta za bezbednost.

Za početak izuzetno je važna činjenica da je sam koncept bezbednosti u Srbiji shvaćen tako da se njegov fokus premešta na bezbednost pojedinca i kad to kažem mislim na bezbednost i životne sredine i ekonomsku bezbednost i zdravstvenu bezbednost i na kraju i ličnu bezbednost svakog pojedinca u ovoj državi.

Staranje o celokupnoj bezbednosti se generalno i u suštini nalazi u ingerenciji države kroz rad MUP-a i Ministarstva odbrane, ali i lokalne samouprave na sebe moraju preuzeti deo odgovornosti, a kasnije ću objasniti i na šta tačno mislim. To znači da država u poslednje vreme zaista i kvalitativno, ali i kvantitativno zauzima jedan potpuno drugačiji pristup kada je reč o pronalaženju onih modela koji bi dali najbolje rezultate, a kako bi se građanima pre svega na lokalnom nivou obezbedila ta bezbednost i sigurnost koja im u skladu sa zakonom i Ustavom ove zemlje pripada.

Da bi se to ostvarilo svi činioci jedne lokalne samouprave moraju u tome aktivno učestvovati, pre svega kroz formiranje lokalnih tela. Tu mislim na Savet za bezbednost na nivou jedinica lokalnih samouprava, kojih u ovom trenutku ima preko 100 u celoj Srbiji.

Šta je tu sporno? Pravni osnov za osnivanje Saveta za bezbednost proizilazi iz statuta gradova i opština kao najvišeg pravnog akta svake jedinice lokalne samouprave, ali ne proizilazi iz akta više pravne snage, odnosno iz zakona. To praktično znači da mogućnost osnivanja, formiranja i samo funkcionisanje lokalnih saveta za bezbednost zavisi od volje lokalnih samouprava i zato možda treba pronaći modelitete koji će biti univerzalni na nivou cele Srbije.

Osim toga, jedan ovakav model postojanja lokalnih saveta za bezbednost daje jedan nestabilan karakter tih istih neformalnih, odnosno formalnih radnih tela na lokalnom nivou. One mogu biti privremenog karaktera. Veoma često se dešava da nemaju dobru saradnju sa svim činiocima na nivou lokalnih samouprava. Možda njihov rad upravo iz tog razloga i nije u dovoljnoj meri prepoznat i sve ovo navodi nas na zaključak i na razmišljanje da treba pronaći neki drugi model koji bi podrazumevao obaveznost osnivanja ovakvih saveta koji bi se osnivali na nivou lokalnih samouprava.

Iz tog razloga molim da se pokrene inicijativa za izmenu i dopunu onih zakonskih rešenja kojim bi se osnivanje lokalnih saveta za bezbednost postavilo kao obaveza, a ne kao preporuka koja ostavlja dovoljno prostora lokalnim samoupravama da odluče da li će ovakva tela na lokalu formirati ili ne.

Za kraj, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici. Pa, zar ima bolje motiva da se kroz uspostavljanje jednog obaveznog tela u smislu Saveta za bezbednost na lokalnom nivou pruži puna zaštita ženama žrtvama nasilja na jedan kontinuirani planirani i sistematičan način. Hvala.

Osma sednica Prvog redovnog zasedanja , 20.04.2021.

Hvala.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, pitanje bih uputila Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a odnosi se na medijsku pismenost, odnosno na uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje.

Naime, nakon rezultata dobijenih istraživanjem, a koji su sprovedeni marta i aprila meseca 2016. godine, narodni poslanik SDPS iz Niša, Predrag Jelenković, uputio je inicijativu nadležnim ministarstvima za uvođenje medijske pismenosti u obrazovni program naše zemlje. Pitanje se odnosilo na planove koje imaju Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture u pogledu uvođenja medijske pismenosti u programe obrazovanja na svim nivoima školovanja u našoj zemlji.

Kao epilog jedne ovakve inicijative i upućenog pitanja, bila je pozitivna reakcija i jednog i drugog ministarstva, i to tako što je inicijativa sprovedena u delo, odnosno medijska pismenost je zvanično postala deo programa našeg obrazovanja u srednjim školama.

Mi iz SDPS smo jako ponosni na to što smo bili inicijatori uvođenja jedne ovakve vrste pismenosti u naš obrazovni sistem, jer se u praksi pokazalo da ova vrsta pismenosti postaje sve korisnija, pre svega u sprečavanju zloupotreba kojima je društvo svakodnevno izloženo.

Složićete se sa mnom da medijska pismenost predstavlja snažno sredstvo za formiranje društvenog sistema vrednosti, ali i za kreiranje javnog mnjenja i zbog toga je razumevanje funkcionisanja masovnih medija ali i pravilno tumačenje medijskih sadržaja od izuzetne važnosti za budućnost čitave jedne zemlje i kreiranje javnog mnjenja u njoj.

U Evropi i u zemljama u okruženju upotrebljava se pojam „medijska pismenost“ i upravo iz tog razloga ja i govorim na ovaj način, međutim, u našem obrazovnom sistemu ona se nalazi pod nazivom – jezik, mediji i kultura, iako je suština ista.

Na kraju, moje pitanje se odnosi na konkretne normative. Kako je normativima o stručnoj spremi nastavnika u srednjim školama predviđeno da predmet – jezik, mediji i kultura mogu da predaju samo određeni profili nastavnika među kojima se ne nalaze komunikolozi ali i diplomirani novinari i žurnalisti, ovo moje pitanje praktično predstavlja inicijativu upućenu Ministarstvu prosvete od strane SDPS sa sagleda i njih, odnosno da ih uvrsti u ove normative, kako bi im dali šansu da ubuduće mogu biti angažovani na predavanju ovog predmeta u obrazovnom sistemu u srednjim školama. Zahvaljujem.