Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi članovi Vlade, poštovane koleginice i kolege, kao što smo mogli da čujemo današnji dnevni red obuhvata veliki broj izuzetno značajnih pitanja, pa ću ja pokušati u svom izlaganju da se fokusiram samo na nekoliko tema, odnosno na nekoliko oblasti za koje smatram da zavređuju pažnju, posebno imajući u vidu da sam ograničena vremenom, kao i činjenice da je moj kolega Bačevac već izneo stavove koje SDP Srbije ima o njima.

Najpre želim da se nakratko samo osvrnem na rebalans budžeta za 2026. godinu i da ujedno pohvalim nameru Vlade da njime sa jedne strane očuva makroekonomsku stabilnost zemlje, ali da sa druge strane odgovori i na zahteve i potrebe građana bez odustajanja od razvojne politike kojoj teži.

38/2 MT/MP

To je po meni ujedno i najvažnija poruka koju rebalans budžeta šalje i on nikako ne sme biti posmatran samo kroz pojedinačne segmente koje u sebi sadrži ili kao pojedinačne aproprijacije, već kao jedan sveobuhvatni mehanizam koji predstavlja instrument kojim se javne finansije prilagođavaju novonastalim okolnostima u društvu, kao i prioritetima koje u ovom trenutku postoje.

Takođe, činjenica je da kada se prihodi ostvaruju mnogo bolje od prvobitno planiranih i kada postoje fiskalni kapaciteti za to odgovorna politika upravo podrazumeva raspoređivanje novca na način na koji se to sada čini ovim rebalansom budžeta.

Takođe, želim malo pažnje da posvetim i Predlogu zakona o Pravosudnoj akademiji o kome smo danas slušali dosta od strane različitih poslanika. U tom kontekstu mislim da bi trebalo jednu ovakvu temu posmatrati na jedan širi način i trebalo bi je svakako posmatrati kao nastavak reformi koje imamo u pravosuđu, odnosno koje Srbija sprovodi duži niz godina i koji bi kao takav omogućio da izbor bude sveden na jedan stručan odabir kandidata koje mi imamo pred sobom.

Mislim da je vrlo važno da kada govorimo o predlogu ovog zakona da ga posmatramo iz te perspektive, ne kao jednu izolovanu pojavu koju sada imamo pred nama kao jednu vrstu promene institucionalnog okvira, već naprotiv, kao delu jedne šire reforme pravosuđa koju Srbija već u najveće sprovodi.

Mi smo promenili Ustav, promenili smo zakonski okvir, ojačali smo garancije samostalnosti pravosuđa i u tom smislu napravljen je i te kako važan iskorak ka tome da se politički uticaj na izbor nosilaca pravosudnih funkcija dodatno i ograniči. Tu dolazimo do jednog potpuno prirodnog i logičnog pitanja, a to je da ako smo već promenili način na koji postavljamo institucionalne garancije nezavisnosti pravosuđa onda moramo da uredimo i način na koji biramo ljude koji će to pravosuđe i činiti.

Mislim da je ovde važno reći nešto što se u ovoj raspravi, pa stičem utisak, možda i zanemaruje. Ovo nije ideja koja je nastala iza zatvorenih vrata na nekoj od sednica Vlade, ovo jeste ideja koja je nastala na temeljima i EU, ali i onoga za šta se EU zalaže, kao i njene institucije.

Venecijanska komisija je, obavljene su konsultacije sa Venecijanskom komisijom i, kao što vam je poznato, u pogledu osnivanja, odnosno daljeg funkcionisanja, kao i načina na koji bi Pravosudna akademija trebalo da radi je dala svoje pozitivno mišljenje. I ne samo to. Ja ću vas podsetiti da je tokom 2024. godine Venecijanska komisija prepoznala model Pravosudne akademije kao model koji je u potpunosti prihvatljiv za profesionalni sastav budućih sudija i onih koji čine pravosudni sistem jedne zemlje.

Zašto je to važno? Pa, zato što je suština ovog modela koji je predstavljen kroz Pravosudnu akademiju predstavljen kroz jedan model. Taj model jeste da standard kao takav mora biti identičan za sve. To znači da postoje i ista pravila i ista procedura i isti kriterijumi i jedna ozbiljna prethodna priprema za posao koji nije običan posao, već jedan ozbiljan posao koji utiče na živote ljudi. Tu nema ništa sporno.

S druge strane, ako od sudija očekujemo da odlučuju o nečijoj slobodi, o nečijoj imovini, o nečijim privatnim stvarima i porodičnom životu i pravima, onda najmanje što država može učiniti jeste da obezbedi da taj čovek prođe jednu odgovarajuću obuku i jednako stručnu proveru kako bi na kraju iz svega toga proizašao kadar koji u potpunosti po svojoj stručnosti odgovara vokaciji kojom se bavi.

39/1 JJ/LjL 17.30 – 17.40

I to nije pitanje politike, to je pitanje odgovornosti i odgovornog postupanja jedne države.

Zato mislim da Pravosudnu akademiju, bez obzira na kritike koje smo danas mogli da čujemo, ne treba predstavljati kao pretnju nezavisnosti pravosuđa niti kao nekakav administrativni filter, kako sam ja mogla u današnjoj diskusiji da izvedem neki zaključak. Naprotiv, ako je pravilno uređena i ako je zaštićena od nedozvoljenih uticaja, ona može da bude upravo suprotno, jedan od mehanizama kojima se prostor za proizvoljnost u potpunosti i sužava. I to je suština Predloga ovog zakona.

Isto tako, vrlo je važno da shvatimo da ne bi trebalo da pravimo pravosuđe po meri niti onih koji su na vlasti, niti bilo koje druge političke opcije ili političke strukture. Mi moramo da pravimo pravosuđe koje je u saglasnosti sa Ustavom i pozitivnim pravnim propisima ne samo naše zemlje, već i međunarodnim pravnim propisima. A do takvog pravosuđa ne dolazi se samo deklaracijama o nezavisnosti, već upravo na ovaj način, putem institucija, procedura i ljudi koji će biti stručni da obavljaju posao za koji su se školovali.

Zato je izuzetno važno što ovaj zakon o kome danas razgovaramo dolazi na dnevni red u trenutku kada Srbija već iza sebe ima značajne korake u pogledu reforme pravosuđa i važno je što je taj proces kreiran van okvira naših granica.

Drage koleginice i kolege, mislim da smo ponekad malo skloni da o reformama govorimo samo onda kada postoji neki problem. Međutim, legitimno je pravo svakog pojedinca i svakog građanina da očekuje od jednog diplomiranog pravnika da jednoga dana nakon što završi fakultet mora da zna proceduru koja pred njim stoji i mora da zna šta se od njega očekuje od strane društva i države, da bi na najprofesionalniji mogući način mogao da obavlja taj posao.

Upravo je to merilo onoga što mi danas ovde radimo. Merilo jeste kakve ćemo institucije ostaviti iza sebe, jer ako danas ne napravimo sistem u kome će buduće sudije i tužioci biti birani kroz jasne i jednake kriterijume, onda smo zapravo napravili jedan korak koji je mnogo važniji i koji prevazilazi sve mandate u kojima se mi nalazimo.

Iz tog razloga, Socijaldemokratska partija Srbije će podržati ovaj predlog, ali ne zato što je ovaj predlog zakona savršen i ne zbog toga što o svakom detalju ne možemo da razgovaramo na odgovarajući način, već zato što je pravac razmišljanja donošenja ovog zakona dobar, a taj pravac je jasan – više stručnosti, više transparentnosti, jasniji kriterijumi i snažnije institucije. Jer, to je pravosuđe kakvo Srbija treba da gradi. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, predstavnici institucija, drage koleginice i kolege, očigledno je da od svih tačaka koje danas imamo na dnevnom redu, set pravosudnih zakona, izaziva neku posebnu pažnju i mislim da je dobro da vodimo jedan otvoreni dijalog na ovu temu i zato će se moje izlaganje većim delom odnositi na set ovih pravosudnih zakona.

Lično sam mišljenja da ovu raspravu ne bi trebalo posmatrati kroz dnevno-političku prizmu, već kroz pitanje da li ova rešenja koja predlažemo izmenama, odnosno ovim setom pravosudnih zakona zapravo doprinose većoj pravnoj sigurnosti, zatim boljem i efikasnijem radu pravosuđa i usklađenosti našeg sistema sa standardima koje smo sami sebi postavili kao cilj i prihvatili kao država koja se odgovorno bavi reformom svog pravosudnog sistema koja je krenula još od 2022. godine kada smo imali ustavne promene.

Dakle, mi smo kao što smo danas mogli da čujemo u januaru imali, usvojili navedene pravosudne zakone i nakon toga smo ih uputili na mišljenje Venecijanskoj komisiji. Dakle, upućene su sa ciljem dobijanja mišljenja, ali i ocene od strane Venecijanske komisije u pogledu njihove usklađenosti sa standardima Saveta Evrope. Zaista smatram da upućivanje zakona na dobijanje mišljenja od strane Venecijanske komisije ne treba posmatrati u bilo kom negativnom kontekstu ili konotaciji ili barem ja ne vidim zašto bi to bilo loše, posebno ako se uzme u obzir to da mišljenje Venecijanske komisije nije prosto formalnost koju mi moramo da ispunimo ili ne, odnosno nije to neka politička potvrda bilo čije politike, već zapravo ona predstavlja stručno mišljenje najrelevantnijeg savetodavnog tela Saveta Evrope za ustavno-pravna pitanja i u tom kontekstu mišljenje koje se dobija od strane Venecijanske komisije treba i posmatrati.

Zato je vrlo važno što je Republika Srbija pokazala spremnost da preporuke koje je dobila od strane tog tela razmotri na jedan odgovarajući način i da ih kao takve implementira, kako bi pravosudni sistem, kao rezultat, imao bolje pravosudne zakone, odnosno set pravosudnih zakona koji bi bili u skladu sa mišljenjem i preporukom i ocenom Venecijanske komisije.

Takođe, bez obzira na naše međusobne političke razlike, razlike u mišljenjima, stavovima ili nekim drugim segmentima, vrlo je važno da se svi u ovoj sali složimo oko jedne konstatacije i mislim da u pogledu ovih navoda to i te kako jeste slučaj, a to je da nezavisnost nije i ne sme biti privilegija sudija, kao što ni samostalnost nije privilegija tužilaca. To su ustavne garancije koje postoje isključivo zbog građana naše zemlje i kao takve ne ostavljaju prostor za bilo kakvo slobodno tumačenje i interpretaciju. A zašto?

Zato što građanin koji dođe u sudnicu mora biti siguran da odluka koja se donosi neće biti zavisna od političkog, ekonomskog ili bilo kog drugog faktora, već da će se javiti kao posledica pravilne primene pravnih propisa koji važe u zemlji, kao i činjenica koje se pred sudom i nalaze. To je način na koji funkcionišu sve ozbiljne države, koje se zasnivaju na vladavini prava i nema ničeg lošeg u tome da i Srbija teži ka jednom istom takvom cilju.

U tom smislu želim da se osvrnem na još jedno značajno pitanje, a to je pitanje položaja javnog tužilaštva. Ako pogledamo preporuke koje su bile predmet razmatranja od strane Venecijanske komisije videćemo da se suština nije odnosila na

16/3 TĐ/JG

političke ocene, već upravo na institucionalne garancije. I jedno od ključnih pitanja upravo je to – ko odlučuje o upućivanju javnih tužilaca i da li o tome odlučuje pojedinac, bez obzira na funkciju koju obavlja, ili o tome odlučuje kolektivno telo, kao što je na kraju i preporuka koja je upućena, odnosno da to čini Visoki savet tužilaštva?

Mi iz Socijaldemokratske partije Srbije smatramo da je to dobro rešenje, ne zato što povećava nečiju moć, već naprotiv – zato što raspoređuje odgovornost i kao takva ona može biti merljiva u svojim rezultatima. Institucije kao takve postoje upravo iz razloga da bi se posledice njihovog delovanja videle kroz svakodnevni život građana i da one ne zavise od pojedinca, već da zavise od tih institucija koje, nakon što podele svoju odgovornost, svaka iz svog segmenta delovanja može uticati na to da odluka bude ovakva ili onakva.

17/1 AL/MJ 13.45 – 13.50

Sa druge strane, složićete se sa mnom da nije ni cilj da institucije budu sposobne da odlučuju same, ali da traju bezgranično, odnosno da one budu nefunkcionalne i kao takve onemogućavaju građane da ostvare svoja prava. To što je neka institucija nezavisna, ali sa druge strane nefunkcionalna, podjednako nije dobro, kao i situacija u kojoj ne postoje institucije, odnosno u kojima će se odluka donositi od strane pojedinca.

Poštovane kolege, kao diplomirani pravnik ispred Socijaldemokratske partije Srbije želim da ukažem na još jednu stvar. U javnosti se često ističe i stvara utisak u stvari da je nezavisnost pravosuđa cilj sam po sebi. Mišljenja sam da to nije slučaj i da je cilj pravna sigurnost građana, a nezavisnost je sredstvo kojim mi u stvari postižemo cilj o kome govorimo.

Građanin koji čeka odluku suda nije zainteresovan za to ko je glasao za određenu odluku u nekom savetu i prilično sam sigurna da ne zna ni ko sedi u tom savetu. Ali je tom istom građaninu i te kako važno da ostvari svoje pravo u razumnom roku, da sudija sudi u skladu sa zakonima i sa pravosudnim sistemom ove zemlje i da zbog preobimnosti ili nefunkcionalnosti određenih institucija ili njihove nemogućnosti uparivanja on ne može da ostvari svoje pravo. I upravo iz tog razloga, mišljenja sam da nezavisnost pravosuđa ne treba posmatrati isključivo kao cilj, već kao sredstvo kojim ćemo postići jedan viši cilj, a to je da pravosudni sistem u ovoj zemlji funkcioniše na način na koji to rade i svi oni pravosudni sistemi u Evropi.

Još jedna važna stvar, koju, takođe, moram da pomenem, bez obzira što težimo ka tome da naš pravosudni sistem bude idealan, složićete se sa mnom da idealan pravosudni sistem ne postoji; da ne postoji evropska zemlja koja u potpunosti je završila i izvršila reformu svog pravosudnog sistema. Pravosudni sistem je proces koji traje i njegova izmena zavisi od izmene mnogih društvenih tokova koje imamo u društvu. Menjaju se društveni odnosi. Menjaju se oblici kriminaliteta. Menjaju se potrebe građana. Sve to prirodno zahteva i izmene i dopune zakona i iz tog razloga pravosuđe treba posmatrati kao jednu živu materiju koja nema kraja i u kojoj uvek treba težiti ka nekom daljem unapređenju, bez obzira na to da li to iziskuje savetovanje od strane evropskih institucija ili javnog mnjenja u našoj zemlji. Ali zaista ne vidim ništa loše u tome da se pozitivne kritike usvoje, čak i onda kada prvobitna rešenja možda nisu bila najsjajnija. Nije ni nužno da uvek budu najbolja.

Na kraju, ono što razlikuje uspešne pravne sisteme od neuspešnih pravnih sistema jeste upravo ta spremnost da se određena vlast suoči sa nedostacima i da postupi po tim nedostacima, odnosno da bude spremna da ih kao takve usvoji. Mi upravo danas setom ovih pravosudnih zakona to i činimo. Mi ne branimo svaki zarez i svaku grešku koja je postojala u prvobitnim zakonima koje smo usvojili januara meseca. Ne tvrdimo da je sve bilo idealno. Naprotiv, ono što nije bilo dobro usvajajući mišljenja i sugestije Venecijanske komisije je izmenjeno na način da to budu zakoni koji će biti prihvatljivi.

Današnjim dnevnim redom kao zakonodavno telo Republike Srbije mi zapravo pokazujemo da je moguće saslušati različite argumente, da se provere kroz jednu stručnu analizu ne samo domaćih, već i međunarodnih institucija, i da se pronađu normativna rešenja koja će najbolje odgovarati mentalitetu naših ljudi, ovom podneblju, ali i potrebama pravne sigurnosti koju svaka zemlja, pa i Srbija imaju. I mislim da je to pristup od koga treba da pođemo kada se upuštamo u analizu seta ovih pravosudnih zakona, bez obzira na naše međusobne političke razlike, jer na kraju naših

17/2 AL/MJ

mandata složićete se da građani neće pamtiti nijednog od nas po tome koliko smo puta ponovili neke naše stranačke stavove, koliko smo puta osporili predložene zakone, ili amandmane, ili koliko smo glasno govorili o tome da se sa nekim predlogom ne slažemo, već će pamtiti po tome kako se, u kojoj meri i zaista promenio njihov svakodnevni način i života, ali i funkcionisanja u koordinaciji sa institucijama i pravosudnim sistemom. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvažene koleginice i kolege, kao što znate, rasprave o pravosuđu često se svode samo na dve krajnosti, ili se od reformi u pravosuđu očekuje da reše sve društvene probleme promptno ili se o pravosudnim zakonima govori isključivo sa tehničkog aspekta, što u suštini u samoj stvarnosti ili u praksi retko ko može i videti.

Kao i obično, istina je negde između i zato pravosuđe ne treba posmatrati kao neko potpuno savršenstvo, već kao nešto što mora biti za početak uređeno, stabilno ali i predvidivo, da bi država mogla da funkcioniše.

Upravo zato važno je da današnji set pravosudnih zakona posmatramo kao jednu celinu, a ne kao niz zakona odnosno delova zakona o kojima danas razgovaramo i ne treba ga posmatrati kao sistem koji šalje određenu političku poruku već naprotiv, kao pokušaj da se odgovarajući pravosudni sistem dovede u takvo stanje u kome može funkcionisati najnormalnije, a na način na koji će građani osetiti tu funkcionalnost koju bi trebalo da postignemo ovakvim izmenama.

Iz tog razloga rekla bih da se ovi zakoni odnose na strukturne izmene koje podrazumevaju prevazilaženje problema koji su se godinama nagomilavali i koji će na ovaj način, jasnim izdvajanjem ingerencija, pre svega, dovesti do toga da sam sistem funkcioniše na jedan bolji način.

Ni jedan zakon sam po sebi ne može da popravi sistem, ali skup međusobno povezanih i usklađenih zakona i te kako može. Zato je veoma važno da podvučemo činjenicu da pravosuđe ne može da radi efikasno ako nadležnosti međusobno između institucija nisu podeljene na odgovarajući način ili ukoliko se nadležnosti prebacuju sa jedne na drugu instancu na način koji nije dovoljno jasan, tako da se u čitavom tom sistemu odluke gube u svim tim složenim procedurama.

Zato smatram da suština današnjeg seta pravosudnih zakona upravo leži u tome da se jasno razgraniče uloge koje imaju institucije i instance u ovoj zemlji kada je reč o pravosudnom sistemu.

Onda kada svako zna svoj okvir delovanja, smanjuje se prostor za sukob interesa između različitih institucija, ali sa druge strane smanjuje i potencijalna opasnost od vršenja pritisaka, bilo spolja, bilo iznutra, što omogućava rad pravosudnih organa bez bilo kakvog opterećenja, a samim tim predstavlja i preduslov za jednu sigurnu i stabilnu pravnu državu kao što je naša zemlja.

6/2 GD/LjL

Zakoni o kojima danas razgovaramo polaze od jedne važne pretpostavke a to je da pravosudni sistem ne treba reformisati tako što će se uvoditi nove strukture, već tako što će se na osnovu postojećih struktura odgovarajućim izmenama sistem prilagoditi ne samo aktuelnim dešavanjima već i svim onim društvenim promenama koje prate jedno društvo.

Da bi pravosuđe bilo efikasno, ono u svakom smislu mora pratiti sve društvene promene u kojima se nalazimo. Tu mislim i na broj predmeta, ali i na kretanje stanovništva, na razvoj pojedinih gradova, opština i delova Srbije i mislim da se predloženim izmenama zakona upravo jedan ovakav cilj i postiže.

Naravno, takve odluke nisu popularne, nikada nisu ni bile, ali su neophodne i ukoliko želimo da pravosudni sistem funkcioniše na odgovarajući način i na način koji je primenjiv građanima Srbije i kao takav dovoljno vidljiv da mogu da osete razliku između onoga kako je funkcionisao kada institucije nisu imale dovoljno jasna razgraničenja u pogledu ingerencija.

Još jedna stvar koju bih volela da pomenem danas jeste da koliko god to lepo zvučalo pravosuđe zapravo ne dobija autoritet glasnim obećanjima, već dobija autoritet tako što ćemo dosledno, najpre ćemo doneti odgovarajuća pravila koja će imati direktnu primenu prema građanima a nakon toga ih i dosledno slediti u njihovoj primeni. To se postiže na osnovu dovoljno obrazloženih zakona i uređenog usaglašavanja različitih zakonskih odredbi.

Sve to stvara jedan čvrst temelj na kome se zasniva svaka država i državni sistem, pa i naš, i bez čvrstih temelja ne bismo ni mogli da govorimo o efikasnoj državi, a još manje o pravnoj sigurnosti kojoj svi zajedno težimo.

Zato će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati navedene predloge zakona, polazeći pre svega od pravne sigurnosti koju sam malo pre pomenula, pravne sigurnosti jedne države koja pre svega ne zavisi od broja zakona koje ćemo doneti, već zavisi od toga kako ćemo dosledno primenjivati te zakone koje smo u Skupštini obrazložili na jedan odgovarajući način. Jer, ako imamo okvir, onda imamo i način na koji možemo da delujemo, a onda imamo i pravnu sigurnost koja kod građana uliva poverenje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvažene koleginice i kolege, kao što znate, u svakoj državi postoje trenuci kada politika mora da pokaže zrelost, a ne snagu i izbor sudija Ustavnog suda je upravo takav trenutak. Mi danas ne donosimo odluku koja je laka, već odluku koja je važna, i to je suštinski odluka kojom pokazujemo poverenje koje imamo u Ustav naše zemlje.

S tim u vezi, rekla bih da se pred nama ne nalaze samo imena za koja treba glasati u danu koji za to bude određen, već se pred nama nalaze ljudi koji će onda kada svi drugi govore imati snage da ćute, odnosno kada svi ćute imati hrabrosti da govore u ime Ustav i pravnog poretka naše zemlje. Zato sam mišljenja da, bez obzira na to da li govorimo o sudovima opšte nadležnosti ili o Ustavnom sudu, moramo voditi računa o

19/3 TĐ/JG

tome da naša retorika bude dovoljno argumentovana i da imamo svest o tome da svaka reč koja je izgovorena u plenumu, a koja se odnosi na ovu temu, ima odgovarajuću težinu koja prevazilazi svakodnevnu politiku. Dakle, ova tema nije i ne sme biti teren na kome će se igrati politička utakmica.

Važno je da se zapitamo šta zapravo znači biti narodni poslanik u trenutku kada donosimo jednu ovako važnu odluku kojom oblikujemo sudbinu svih građana kako danas, tako i nekih budućih generacija, da li je to samo odgovornost koju imamo prema sebi kao nosiocima određene funkcije, da li je to odgovornost koju imamo prema politici koju zastupamo ili nešto sasvim drugo.

20/1 AL/IR 13.20 – 13.30

Mislim da naša odgovornost prevazilazi prethodne dve i da kao takva ona ima jaču težinu, odnosno da predstavlja odgovornost prema nekoj budućoj deci, prema nekim budućim generacijama kojima stvaramo pravni okvir u kome će oni rasti i razvijati se.

Tokom studiranja moj profesor Ustavnog prava trudio se, uporno ponavljajući, da na nas prenese jedan važan postulat. Očigledno da je u tome i uspeo, mada mi u tom trenutku nismo razumeli kao studenti prve godine prava šta zapravo to znači. On je isticao da ne postoji savršen propis, već da postoji samo odgovor na primenu propisa.

U tom smislu ja ću se potruditi da ispred Socijaldemokratske partije Srbije posmatram izbor za sudiju Ustavnog suda baš u kontekstu ovog postulata koji je na nas, koji je konkretno na mene preneo moj profesor za vreme studiranja.

Kao prvo, od sudije se ne očekuje da nekritički i slepo slede postojeća rešenja, već se od njih očekuje da ih najpre razumeju, ukoliko ih razumeju biće u mogućnosti da ih unaprede, pa tek onda sledi primene koja mora biti u skladu sa Ustavom i pravnim poretkom naše zemlje.

Zašto je to važno? Pa, zato što Ustavni sud nikada nije ni bio samo arbitrarni tumač zakona, već je to institucija koja predstavlja most između stvarnog i realnog života sa jedne strane, a sa druge strane između zakona koji se ovde donose. I zato je veoma važno pratiti društvene trendove i pratiti atmosferu u društvu, kako bi se odgovarajući propisi prilagodili upravo onome što je građanima i potrebno.

Iz tog razloga, ja ponavljam još jednom, da izbor sudija Ustavnog suda nije i ne sme biti pitanje političkih preferencija, niti trenutnih interesa.

Opet, sa druge strane, složićete se sa mnom da pravosudni sistem ne živi u svojevrsnom vakumu, nego on predstavlja sinergiju između svih ostalih drugih društvenih okolnosti i aktivnosti i zato se pred pravosuđem o našoj zemlji nalaze tri i te kako važna izazova koja će pravosuđe na čelu sa Ustavnim sudom i sudijama, koje ćemo birati u danu za glasanje, koje će morati kontinuirano da prevazilaze.

Tu, pre svega, mislim na modernizaciju pravosuđa. Kada kažem modernizacija ne mislim samo na tehničku već i organizacionu, kadrovsku i normativnu organizaciju i modernizaciju pravosuđa, a biografije kandidata koje imamo ispred sebe govori u prilog tome da ovi kandidati i profesionalno, ali i generacijski mogu da odgovore ovom izazovu, odnosno ovom zadatku i u tom smislu rekla bih da njihova prednost ne leži u njihovim godinama, već u kapacitetu da razumeju stvarno stanje i potrebu društva u kome se danas nalazimo, i da s tim u vezi prate savremene tehnologije i kao takve primene i u sudskim postupcima i sudskom postupanju.

Drugi i te kako važan izazov jeste transparentnost rada sudova i u tom smislu otvorenost sudova prema javnosti, iako se shvata na neki drugačiji način, ne ugrožava sudijsku nezavisnost, naprotiv, ona je jača, jer u uslovima visokog stepena složenosti svih društvenih odnosa i društvenih zbivanja, u kojima se danas nalazimo, transparentnost jeste osnovni mehanizam jačanja legitimiteta sudske vlasti.

I poslednji izazov, ali ne i najmanje važan, jeste efikasnost u radu sudova koji pre svega zahteva preciznost definisanja samog pojma efikasnosti. Zašto to kažem? Pa zato što se u javnosti često ističe da sudovi nisu dovoljno efikasni, da postoje brojni predmeti stari koji još uvek nisu rešeni, zatim, da postupci traju duže nego što bi to trebalo u skladu sa odgovarajućim načelima.

20/2 AL/IR

Međutim, ja bih se tu pozvala na jednu pravnu teoriju, odnosno maksimu koja je i te kako poznata pravnicima, a to je ko brzo sudi, žuri da se kaje. Zato sam mišljenja da sudije i sudstvo, generalno pravosudni sistem nema u svojoj biti kao prevashodnu funkciju brzinu samu po sebi, već da ona mora na osnovu promišljenih postupaka, postupajući u skladu sa Ustavom i pravnim propisima da donese odluku koja će biti pravedna, pravična, zakonita i kao takva ulivati pravnu sigurnost svih građana.

U prirodi svakog čoveka jeste da teži ka savršenosti i na tom putu u svakodnevnom životu često se suočavamo sa time da imamo potrebu da ističemo stvari koje su loše, odnosno koje želimo da popravimo, gde negde u drugi plan stavljamo sve one situacije ili dobre primere koje smo i sami postigli u svom životu. Tako je i u pravosudnom sistemu.

Mislim da iz tog razloga treba govoriti i o nekim dobrim primerima prakse pojedinih sudova, kako bi se pre svega prošila svest o tome da nisu svi sudovi na nivou koji nije moguće popraviti, odnosno da ima i te kako dobrih stvari koje pojedini sudovi u Srbiji rade, ali ukoliko nedovoljno govorimo o njima, onda svest o tome zapravo i ne postoji.

Kada to kažem, mislim na Apelacioni sud u Nišu. Recimo, on već godinama unazad u potpunost realizuje program rešavanja starih predmeta. Tako da, oni u ovom trenutku praktično i nemaju zaostale predmete koji se nalaze u fazi apelacije, što jasno pokazuje da uz dobru organizaciju može doći do optimalnih rezultata, odnosno mogu se postići visoki standardi efikasnosti bez ugrožavanja obavljanja svakodnevnih zadataka sudova.

Takođe, posebnu pažnju zaslužuju i prekršajni sudovi, jer oni predstavljaju često prvu, ali i jedinu tačku susretanja građana sa pravosudnim sistemom i upravo je možda ta stepenica, odnosno prekršajni sud jeste oličenje percepcije građana prema pravosudnom sistemu uopšte i možda njemu treba posvetiti malo više pažnje.

To kažem iz razloga što se upravo u ovom segmentu pravosuđa nailazi na najveći broj problema sa kojima se građani suočavaju, a samim tim i stvaraju neku potpuno drugačiju sliku o pravosuđu. Mislim na dostavljanje poziva. Mislim na obezbeđivanje prisustva stranaka i mislim na izvršenje sankcija.

U velikim gradovima kao što su Beograd, Niš, Novi Sad, procenat uspešnih dostava pisama često ne prelazi 20%, što direktno utiče na trajanje samih postupaka, ali i na stupanje zastarelosti u pojedinim slučejevima.

Međutim, ni to nije nemoguće prevazići. Najbolji primer za to jeste grad Novi Pazar. Prekršajni sud u Novom Pazaru već nekoliko godina unazad, svakog januara, obnavlja svoj ugovorni odnos sa omladinskom zadrugom i to tako što za poslove dostavljanja angažuje kurire koji dalje raznose prema pojedinim delovima grada pisma, čime je u velikom meri ubrzano dostavljanje dokumenata strankama, a samim tim i dolazi do sprečavanja produženja trajanja postupaka, ali i opasnosti od potencijalnog postupanja zastarelosti.

Međutim, da bismo realizovali sve ove ciljeve koje imamo pred sobom i koji se odnose na unapređenje pravosudnog sistema, mi otvoreno moramo razgovarati o još jednoj veoma važnoj temi, a to je tema integriteta samih sudija.

Prema istraživanjima do kojih sam došla pripremajući se za ovu današnju sednicu, odnosno raspravu, naišla sam na podatak da je percepcija korisnika sistema pravosuđa o integritetu sudija povoljna, ali da još uvek nije na potpuno zadovoljavajućem nivou.

20/3 AL/IR

Istraživanja pokazuju da nešto više od polovine građana ocenjuju integritet sudija kao visok, dok čak 85% ispitanih navodi da se sudija tokom postupka prema njima ponašao profesionalno. Da li je to dovoljno? Nije, ali posmatrano regionalno, najprofesionalniji odnos sudija imamo u Vojvodini, što je za svaku pohvalu, dok je relativno najmanja u južnoj i istočnoj Srbiji. Dakle, to su indikatori koji potencijalno mogu usmeriti pažnju i nas koji o tome odlučujemo, ali i onih koji predlažu izvesna poboljšanja u kom smeru treba razmišljati kada je reč o tome.

Na kraju, dozvolićete mi samo na kratko da se direktno obratim kandidatima, o čijem izboru danas odlučujemo. Mislim da ne postoji nijedan propis, niti institucija koja može garantovati nezavisnost sudija ukoliko oni sami tu nezavisnost ne nose u sebi, ako ne proizilazi iz njihovog ličnog integriteta.

Nezavisnost sudija počinje od savesti, a savest je najbolji saveznik pravde.

Od vas se očekuje stručnost, nepristrasnost i odgovornost. Ono što je važno jeste da raspravite sporna pitanja, da ujednačite sudsku praksu, da primenite zauzete pravne stavove i sigurna sam i uverena ispred Socijaldemokratske partije Srbije da rezultati vašeg rada neće izostati.

Možda najvažnije jeste – budite sudije i van sudnice, jer pravosuđe se ne unapređuje samo presudama, već i profesionalnim stavom i ponašanjem i svojim ličnim primerom. Sve dok sudije kvalitetom svoje ličnosti, svojim ponašanjem van suda, svojim poštenjem, ophođenjem prema građanima i ličnim primerom stiču integritet i poštovanje, dotle će i institucije koje oni predstavljaju biti poštovane.

U tom smislu, želim da verujem da će izbor koji budemo napravili zaista odgovarati svim ovim principima o kojima sam sada govorila i kako ne bih dužila, što kaže najveći rimski pesnik Horacije, istina se izgubi u suvišnom raspravljanju i iz tog razloga ja ću ovde svoju diskusiju završiti. Zahvaljujem na pažnji.

21/1 MV/MJ 13.30 – 13.40

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što se osvrnem na sporazume koje danas imamo na dnevnom redu, imam potrebu da u ime Socijaldemokratske partije Srbije izrazim duboko žaljenje zbog neprijatnosti koje smo protekle nedelje imali u ovoj sali. Iskoristiću ovu priliku da pozovem sve političke aktere da smire tenzije, da dijalogom pokušamo da prevaziđemo trenutnu krizu u društvu, jer nasilje nikada nije bilo, niti će ikada biti način na koji je neophodno realizovati, odnosno izraziti svoju političku volju. U tom smislu, veoma je važno da sebi postavimo pitanje kakvu smo sliku poslali svetu.

Da li svako od nas ima odgovornost prema svojoj deci i da li smo svesni toga da svojim ponašanjem dajemo potpuno pogrešne modele koje će možda sutra usvojiti? Zato još jednom kažem, ne smemo dozvoliti da kao što smo protekle nedelje imali situaciju da u ovoj Skupštini budu bačene dimne bombe, da se povređuju koleginice i kolege narodni poslanici, jer to zaista nije način na koji bi trebalo da izražavamo i manifestujemo svoje različite političke stavove i svoja različita politička razmišljanja.

Građani koji prate rad Republike Srbije žele da znaju na koji način njihovi izabrani predstavnici sprovode politiku za koju su se zalagali pred izbore i imaju pravo na to da budu upućeni u odluke koje donosi Vlada, a nakon toga usvaja Skupština, a tiču se svako kvaliteta njihovog života i životnog standarda uopšte. Veliki broj takvih odluka jeste lokalnog karaktera i uglavnom se odnosi na komunalne probleme i komunalni sistem, koji je kao takav najvidljivi i najneposredniji i kao takav najjače utiče na sam kvalitet i način svakodnevnog života građana.

Međutim, postoji veliki broj odluka koje se moraju donositi isključivo na državnom, odnosno na republičkom nivou. Iz tog razloga je jako važno da o njima razgovaramo na jedan sistematičan način, odnosno na način na koji ćemo te probleme, ali i rešenja tih problema približiti građanima, jer se oni odnose direktno na njih i utiču ne samo na njihov životni standard, već i na njihovu privrednu, ali i poslovnu aktivnost u svakodnevnom životu.

Kao što znate, Srbija se kao i čitav svet suočava sa problemima koji su nastali kao rezultat globalnih, ali i geopolitičkih izazova i promena i vrlo često su van domašaja rešenja, odnosno delovanja samo jedne države i potpuno je prirodno da se od svake države, pa i od naše, očekuje da donose takve odluke koje će u velikoj meri pokušati da ublaže sve negativne efekte globalnih promena koje trenutno u svetu imamo, ali i da prilagodi svoju politiku svakodnevnim uslovima tržišta i zaštiti svoje građane od nepovoljnih uticaja onoliko koliko je to u njenoj nadležnosti, odnosno u njenim ingerencijama.

Jedan od problema koji utiče na živote svakog od nas, odnosno na svakog pojedinca i njegovu porodicu, ali i na kompanije koje rade u Srbiji, jeste svetska energetska kriza i ona iako postoji nekoliko godina unazad, čini se da je postala intenzivirana od trenutka kada su nastali sukobi u Ukrajini, što je za posledicu imalo smanjenje evropskih zaliha gasa, a sa druge strane, imamo konstantni rast cena gasa i struje širom Evrope i to je jedna od stvari kojom se svaka država mora pozabaviti kako bi sprečila negativne efekte jedne ovakve krize koja postoji svuda u svetu.

Osim toga, Srbija se suočava i sa jednim dodatnim izazovom, a to su sankcije koje prete NIS-u i potpuno je prirodno da građani sa pravom očekuju da država pokuša da odgovori na jedan ovakav problem, da pronađe rešenje, a posebno imajući u vidu da cene energenata i njihova dostupnost na tržištu variraju sa jedne strane, a sa druge strane, njihova cena vrlo često bude promenljiva i ona zaista može uticati na njihov svakodnevni život, aktivnosti i na planove koje svi građani imaju.

Kada već govorimo o energetici, ja sam uverena da država ulaže velike napore da građani u što manjoj meri osete ove posledice. I u tom smislu, ja bih pohvalila odlaganje sankcija NIS u narednih 30 dana, o čemu je juče govorila i ministarka Đedović Handanović.

Osim toga, mi danas na dnevnom redu imamo i sporazume koji predstavljaju značajan deo dugoročnog odgovora naše države na energetsku krizu u kojoj se nalazimo, a koji istovremeno omogućava Srbiji da kroz investicije u obnovljive izvore energije ne samo unapredi životnu sredinu i kvalitet životne sredine, već u budućnosti učini Srbiju manje zavisnom od uvoza energenata, što će u velikoj meri uticati na njene svakodnevne aktivnosti.

Vlada je već u prethodnom periodu zaista pokazala da je posvećena na zelenoj energetskoj tranziciji, tako da pored ulaganja u nove kapacitete, veliki napredak u oblasti energetske sigurnosti i efikasnosti, može se ostvariti modernizacijom i unapređenjem postojećih proizvodnih kapaciteta od kojih neki postoje još iz perioda Savezne Federativne Republike Jugoslavije, stara su i po više od pola veka, i kao takva su vrlo neefikasna, što sa druge strane u velikoj meri utiče na to kakva će njihova produktivnost i biti. Upravo u tom smislu pred nama je ugovor sa Evropskom investicionom bankom koji će omogućiti neophodne investicije za rehabilitaciju HE „Bistrica“ i reverzibilne HE „Potpeć“ na Limu. Ona će osigurati da navedene hidroelektrane koje su stare više od pola veka budu spremne da bezbednije i efikasnije rade i služe nekim budućim generacijama možda 30, 40 ili 50 godina.

Sve ove investicije u hidroelektrane u Srbiji osiguraće budućnost našeg elektroenergetskog sistema, takođe uzimajući u obzir da je reč o obnovljivom izvoru energije omogućiće se jedna stabilnija baza, kao i buduća tranzicija ka još čistijim izvorima energije.

Kao što sam pomenula u svom uvodnom delu izlaganja, vidimo da zbog geopolitičke situacije cene gasa mogu biti izrazito promenljive iz tog razloga njihova nabavka i snabdevanje tržišta mogu biti ugroženi. Mi se do sada nismo suočili sa nestašicom ovog energenata i nadam se da to Srbija u budućem periodu neće ni dozvoliti, jesmo sa izvesnim porastom i rastom cene, ali se one i dalje drži u granicama koje su prihvatljive i u granicama koje su podnošljive u skladu sa svim ostalim tržišnim uslovima koje trenutno imamo. To, naravno, ne treba da ne znači da Srbija ne treba da razvija alternativne izvore toplotne energije kako bi se što više oslonila na neke sopstvene i obnovljive resurse, a manje zavisila od spoljnopolitičke i situacije, ali i spoljno političkih dešavanja.

Upravo je jedan takav iskorak u razvoju sopstvenih izvora toplotne energije, o čemu je juče ministar govorio, to je Projekat za izgradnju solarno-termalne elektrane u Novom Sadu. U tom smislu toplotna energija je proizvedena na održiv način pokrivaće više od 20% potreba Novog Sada za grejanjem, čime će se zameniti potrošnje više od 16 miliona kubnih metara prirodnog gasa i ovo zaista jeste jedna od mera kojoj treba kao država da težimo.

Složićete se sa mnom da je pred nama jedan ozbiljan posao, pre svega, u oblasti upravljanja otpadom, posebno iz razloga što živimo u svetu kao i u društvu visokog konzumerizma gde svako domaćinstvo generiše znatno više otpada nego što je to bio slučaj u nekim prethodnim godinama, pa mogu reći i decenijama, pa u tom smislu mi danas razgovaramo i o ratifikaciji ugovora o zajmu između Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, a koji se upravo odnosi na unapređenje upravljanja čistim otpadom u velikom delu Srbije.

U tom smislu imamo ugovore programa čvrstog otpada u Srbiji koji obuhvataju upravljanje čvrstim otpadom u 47 jedinica lokalne samouprave i složićete se sa mnom da deponije i divlje deponije zaista predstavljaju veliki problem svake jedinice lokalne samouprave i u velikoj meri mogu uticati i na zagađenost vazduha u ovim životnim sredinama, ali i na sve ostale aspekte, imajući u vidu da komunalna preduzeća koja se bave ovim pitanjima nisu u mogućnosti da očiste onoliko koliko smo mi u stanju da uprljamo, tako da smatram da ćemo jednim ovakvim ugovorom, odnosno ratifikacijom ugovora zaista biti napravljen jedan veliki iskorak u pogledu načina upravljanja čvrstim otpadom, odnosno regulisanja deponija tj. pretvaranja nesanitarnih u sanitarne deponije na dobrobit svih građana Srbije.

Još jedna od stvari koju bih pomenula jeste da ukoliko pitate naše građane, odnosno ljude koji žive u Srbiji – šta je za njih najveće bogatstvo? Uverena sam da je jedan od prioriteta koje bi tom prilikom izgovorili jeste voda. Na sreću, Srbija jeste blagoslovena i bogata izvorima čiste vode ili bar na izvoru čistim rekama i na nama je da to bogatstvo očuvamo, odnosno da ulažemo u reke kako ne bismo zadržali trend koji, nažalost, trenutno imamo, a to je da predstavljamo zemlju koja ima jednu od najzagađenijih reka u čitavom ovom regionu. Mislim da se ovim merama koje trenutno Vlada preduzima jedna ovakva situacija, ne samo u regionu, nego i u Evropi drastično menja kada je reč o Srbiji u pogledu načina na koji postupa sa svojim prirodnim resursima.

Osim benefita koje sam pomenula, važno je da istaknem da će realizacijom ovog projekta Srbija ispuniti svoje preuzete međunarodne obaveze u procesu pristupanja EU u okviru pregovora za klaster četiri, kao i ispunjenju ciljeva Agende 2030 za održivi razvoj i Zelene agende za Zapadni Balkan i ne smemo zaboraviti da svi ovi sporazumi, zakoni i konvencije koje donosimo u parlamentu nose sa sobom mnogo veću težinu od neposredne primene koju ona ima prema građanima Srbije, odnosno njima se ispunjavaju brojne međunarodne obaveze koje je Srbija na sebe preuzela i čije odlaganje prosto nije dopustivo i koje ona mora sprovesti kako bi nastavila svoj put ka EU.

Pored svega iznetog, poštovane kolege, želela bih da se osvrnem na dva, po meni, veoma važna predloga zakona koji će, sigurna sam, doprineti većoj ekonomskoj saradnji, zatim liberalizaciji trgovine i investicijama između Egipta i Srbije, odnosno Ujedinjenih Arapskih Emirata i Srbije. Mi smo dosta juče slušali na ovu temu, kao i o benefitima koje će ovi ugovori i ta slobodna trgovina zaista imati za naše građane i za našu privredu uopšte i mislim da se ovi ugovori javljaju kao posledica jedne aktivne diplomatske saradnje naše zemlje za svetom, pored veoma značajnih uspeha koje je ona postigla na polju bilateralnih odnosa, a sada i multilateralnih odnosa, što je doprinelo širenju sporazuma o slobodnoj trgovini. Potpisivanjem ovih sporazuma, odnosno njihovim usvajanjem, srpski privrednici, odnosno proizvođači u Srbiji, što je i te kako važno pomenuti, stekli su povlašćeni položaj na tržištu od preko 1,3 milijardi ljudi, što im omogućava da svoje proizvode plasiraju na jedno otvoreno tržište pod potpuno povoljnim uslovima kako bi ispunili i svoje sopstvene ekonomske ciljeve.

Predlogom zakona o potvrđivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini između Vlade Republike Srbije i Vlade Arapske Republike Egipta u velikoj meri će povećati inače dobre dugogodišnje ekonomske odnose sa ovom zemljom, kao i diplomatske odnose i doprineće, naravno, bržem razvoju i unapređenju naših trgovinskih odnosa, kao i stvaranju uslova za podsticanje investicija. Osim toga, ovaj sporazum obezbeđuje da Srbija kao jedina zemlja u regionu ima preferencijalni pristup u trgovinskim odnosima sa Egiptom, odnosno zemljom koja ima preko 112 miliona stanovnika. Osim toga, očekivanja su da će se primenom ovog Sporazuma o slobodnoj trgovini koji obuhvata više od 16.000 proizvoda obim trgovine povećati za čak 400% Složićete se sa mnom da su to zaista impozantne cifre i da ne sme izostati efekat ovakvih sporazuma na našu privredu.

Takođe, ono što je važno da pomenem jeste da je Egipat druga najveća privreda u arapskom svetu, posle Saudijske Arabije, što ovom sporazumu daje veći značaj i govori u prilog obrazloženju koje sam malopre navela.

Drugi predlog zakona na koji bih posebno ukazala pažnju jeste Predlog zakona o potvrđivanju Sveobuhvatnog sporazuma o ekonomskom partnerstvu između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata. Bilateralni odnosi između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata su tradicionalno i bliski, ali i prijateljski i beleže stalni napredak. Potpisivanjem jednog ovakvog Sveobuhvatnog sporazuma ono se još više produbljuje nekim uzajamnim ekonomskim interesom, a u cilju dalje liberalizacije i olakšanja trgovine i investicija između ove dve strane.

Koliko su ova dva sporazuma važna za naše poljoprivrednike i kakve oni mogućnosti za izvoz naših poljoprivrednih proizvoda imaju na velika tržišta, zamolila bih ministra Martinovića da nam u kontekstu poljoprivrednih proizvoda i načina na koji će država pomoći poljoprivrednicima da oni plasiraju svoje proizvode i u kojoj meri će im jedan ovakav Sveobuhvatni sporazum olakšati da oni uopšte izađu na jedno ovakvo otvoreno tržište pod preferencijalnim uslovima i okolnostima. Verujem da država ima neki plan kako bi se jedan ovakav sporazum, ukoliko ga usvojimo u narednih nekoliko dana, što pre mogao da realizuje.

Za kraj, kao socijaldemokrata, moram da istaknem da je uslov za ekonomski prosperitet, ali i stabilnost svake zemlje njena zdrava ekonomija, ekonomija koja će se zasnivati na proizvodnji i izvozu i ekonomija koja se zasniva na javno-privatnom partnerstvu, ali i privlačenju domaćih i stranih direktnih investitora i sve to biće omogućeno upravo potpisivanjem ovih, ovakvih i sličnih sporazuma koji doprinose razvoju naše države i privrede u celini.

Još jednom na kraju bih želela da ukažem na značaju uspostavljanja jednog dijaloga u zemlji u situaciji u kojoj se danas nalazimo, jer je to jedini način da u duhu demokratije prevaziđemo svoja različita politička mišljenja.

Podeljenost u društvu koje se ne zasniva na demokratskim principima šteti ekonomiji naše zemlje i može ugroziti i stabilno poslovanje i izvore finansiranja, ali i predstavlja pretnju za povoljno poslovno okruženje koje Srbija u ovom trenutku predstavlja.

Političke podele unutar društva nisu ništa neobične i one postoje otkad je sveta i veka i politika jeste mehanizam za kanalisanje konflikta unutar jednog društva.

Međutim, stičem utisak da je to u ovom trenutku dostiglo izvesne razmere koje su potpuno drugačije od samog smisla i svrhe postojanja sučeljavanja različitih političkih mišljenja i smatram da je svako od nas svojim postupcima odgovoran za to da li će to odgovoriti na postojeću društvenu krizu njenim daljim produbljivanjem ili pokušajima da prevaziđe jednu krizu u kojoj se sada nalazimo.

Upravo u tom smislu polazeći od doprinosa SDPS za prevazilaženje jedne ovakve krize i za postupanje na način koji će ka prevazilaženju situacije koje imamo u društvu, SDPS će podržati predložene sporazume u nadi da će oni zaista uticati na prosperitet i očuvanje naše zemlje. Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi predsedniče Vlade, ministri i koleginice i kolege, mi danas i tokom jučerašnjeg dana govorimo o Predlogu rebalansa budžeta i četiri prateća finansijska zakona i danas ću pokušati da u okviru vremena koje dozvoljava moja poslanička grupa obrazložim koji su to razlozi zbog kojih će Socijaldemokratska partija Srbije u danu za glasanje podržati ovaj Predlog rebalansa budžeta.

Za početak to smo u nekoliko puta mogli da čujemo danas i juče, rebalansom budžeta za 2024. godinu predviđeno je, odnosno planirano je povećanje prihoda za iznos od 132 i po milijarde dinara, što je za 6,5% više u odnosu na ona sredstva koja su planirana od prihoda u inicijalnom budžetu.

Ono što je sada važno u ovom trenutku jeste da je neophodno da taj novac rasporedimo na odgovarajući način, odnosno da ga rasporedimo tako da pokaže najbolje moguće efekte u onim aspektima odnosno oblastima koje su obuhvaćene ovim rebalansom budžeta. To nije nimalo lak zadatak, on zahteva i jednu ozbiljnu analizu koje su to oblasti u koje treba u ovom trenutku uložiti neka dodatna sredstva kako bi pokazali neke efekte u nekom budućem periodu i zahteva zaista jedno veliko poznavanje samog sistema upravljanja javnim finansijama. Mislim da je ovim Predlogom rebalansa budžeta upravo to i učinjeno.

A, zašto to kažem? Zato što je veliki iznos izdvojen pre svega za oblast kapitalnih investicija, zatim saobraćajnica, sa druge strane veliki je iznos izdvojen i za zdravstvo, za obrazovanje, za socijalnu zaštitu, pa je tako recimo rebalansom predviđeno dodatnih 18 milijardi dinara za poljoprivredu čime će budžet, mislim da neko to već pomenuo, čime će budžet tog sektora dostići i 7,3% od ukupnog budžeta Republike Srbije.

Zatim rebalansom je dalje predviđeno povećanje u oblasti socijalne zaštite za iznos od 25,6 milijardi, pre svega sa ciljem promovisanja, ali i nastavka neke pozitivne politike pronatalitetne politike naše zemlje. Mi kao Socijaldemokratska partija Srbije u potpunosti podržavamo jednu ovakvu nameru da se porodicama sa decom pomogne u onoj meri ukoliko to, odnosno u onoj meri koliko naš budžet i naše finansije u ovom trenutku dozvoljavaju, naravno sve u skladu sa prioritetima.

Dalje, ovim budžetom, odnosno Predlogom rebalansa budžeta predviđena su i dodatna izdvajanja za obrazovanje. O obrazovanju se dosta govori ne samo kada se donose posebni zakoni koji su stručno vezani samo za obrazovanje već i u nekom svakodnevnom životu. Osećamo potrebu da se obrazovanje na svaki mogući način unapredi. To isto važi i za zdravstvo za koje ovim je rebalansom izdvojeno oko 28 milijardi dinara više.

Možda bih od svih ovih izdvajanja koja sam pomenula izdvojila ona koja podrazumevaju najveći novčani iznos od 111 milijardi dinara, a predviđena su za kapitalne projekte, za kapitalne investicije i projekte. Tu se pomenuo Ekspo 2027, zatim brza saobraćajnica, upravljanje otpadnim vodama, a za mene možda najznačajniji jeste izgradnja i rekonstrukcija prateće infrastrukture na aerodromu Konstantin Veliki u Nišu za šta je planirano dodatnih dve i po milijarde dinara.

U ovom trenutku mogu da kažem, pošto dolazim iz Niša da je u Nišu urađena nova terminalna zgrada i da je prateća infrastruktura u potpunosti završena. Ne znam da li je neko od vas imao prilike da putuje sa aerodroma u Nišu pre nego što je nova terminalna zgrada izgrađena. Ukoliko jeste onda savršeno razume kakav je to značaj ne samo za grad Niš već i za građane, ali i sve one ljude koji iz privatnih ili poslovnih razloga gravitiraju ka jugu Srbiji i u kojoj meri je ovaj aerodrom za njih predstavlja, kako da kažem, jedan veliki skok van juga Srbije. Nišlije pre nekoliko godina nisu ni mogle da zamisle da će putovati iz svog grada. Mislim da je ulaganje u aerodrom Konstantin Veliki i te kako dobra stvar i da će ona pokazati svoje efekte u nekom narednom periodu.

Zašto to kažem? Pa, primera radi, od početka ove godine Niš je posetilo do danas, Niš je posetilo oko sto hiljada turista što je oko 23% više u odnosu na period od pre 2020. godine, pri čemu je takođe jedan od važnih podataka i taj da je od tih sto hiljada turista čak 77% stranih turista. To znači ukoliko budemo imali povećani broj polazaka sa niškog aerodroma da ćemo imati i povećani devizni priliv, ali da će to generalno uticati i na turistički potencijal grada Niša.

Moram da kažem, bilo bi nepravedno da to ne učinim, da niški aerodrom u ovom trenutku ima mali broj polazaka, odnosno mali je broj destinacija na koje možete odleteti iz Niša i to jeste tačno. Sa druge strane, tačno je da i mali broj kompanija, avio kompanija leti iz Niša i to su uglavnom loukost kompanije, ali je isto tako tačno da Nišlije zaista vole da lete iz svog grada i da će ovakva ulaganja zaista strateški jednog dana doprineti većoj atraktivnosti samog aerodroma i da će kao takve privući strane avio kompanije, što će naravno biti omogućeno kada se završi planirana infrastruktura oko aerodroma, kako bi se omogućilo da ona bude privlačna svim onim kompanijama koje planiraju svoje letove iz ovog grada.

Kao socijaldemokrata želim da kažem i da pohvalim pre svega neki pozitivni trend koji se oseća u odlukama Vlade, a odnosi se na povećanje minimalne zarade koja je sada u ovom trenutku iznosi 50 hiljada i prilično je izjednačena sa minimalnom potrošačkom korpom. Nadam se u ime SDPS da će se ovaj pozitivni trend nastaviti, jer od njega u velikoj meri zavisi i životni standard građana, ali i to kakav će kvalitet života moći da priušte u sopstvenoj zemlji. Socijaldemokratska partija Srbije uvek insistira na tome da je uvek pojedinac na prvom mestu i da mu treba omogućiti da pošteno radi i zarađuje i da zaštiti i sebe i svoju porodicu. Mislim da sa jednim ovakvim pozitivnim trendom i nastojanjem Vlade Srbije tako nešto i ostvaruje.

Na kraju samo bih rekla da iznoseći zaključke jednog ovakvog predloženog rebalansa budžeta, mi smo uvereni da će on dati pozitivne efekte, da će se odraziti na privredni rast i razvoj naše zemlje, ukoliko usvojimo, a nadam se da hoćemo ovaj Predlog rebalansa budžeta iz tog razloga naša poslanička grupa će u danu za glasanje podržati predložene zakone. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedniče.

Poštovani predsedniče, uvažene koleginice i kolege, tragični događaji koje smo kao društvo doživeli pre evo više od mesec dana kao što se i po raspravi može zaključiti nikoga od nas ne mogu ostaviti ravnodušnim, ali prosto to su stvari i dešavanja na koja se ne možete unapred pripremiti i smatram da je bilo ko u tom trenutku posumnjao ili na bilo koji način mogao da predvidi da će se nešto ovako strašno dogoditi da bismo svi mi reagovali na odgovarajući način da to i sprečimo.

Vreme nažalost, ne možemo da vratimo, ali imamo obavezu i odgovornost da pokažemo saosećanje sa porodicama preminulih i da kao društvo pogledamo gde smo u stvari pogrešili.

Sada nakon četiri nedelje razgovora na ovu temu, ukoliko posmatramo iz ugla običnog građanina, onog koji je duboko potresen ovim tragičnim događajima, očekivalo se da će rasprava na ovu temu u Skupštini možda imati malo drugačiji ton, da ćemo možda imati malo više razumevanja jedni za druge, da ćemo ostaviti svoje političke razlike po strani, da ćemo prestati sa uzajamnim optuživanjima i na kraju, da ćemo svi zajedno pokušati da pronađemo uzrok jednog ovakvog nezapamćenog tragičnog događaja u našoj zemlji.

Upravo iz tog razloga, mislim da je potpuno bespotrebno da nastavimo sa prebacivanjem krivice jedni na druge i da izazivamo dalju uznemirenost ljudi. Smatram da je na nama da se potrudimo da svako iz svog ugla, u svojoj porodici, okruženju, na poslu, da sve od sebe, da svojim primerom prenese određeni sistem vrednosti mlađim generacijama, učeći ih i poštenju, i empatiji i pravim vrednostima, ali učeći ih i o tome da naspram svakog prava koje imaju istovremeno stoje i obaveze koje društvo koje od njih očekuje.

Sistem obrazovanja i vaspitanja danas u velikoj meri se razlikuje u odnosu na vreme kada se moja generacija školovala i mislim da ćemo se oko toga složiti, da škola nije jedino mesto na kome deca i uče, ali i usvajaju modele ponašanja. Ukoliko posmatramo ovaj problem van porodičnog konteksta i pokušamo da prebacimo odgovornost i na vladajući sistem, i na školski sistem i na neadekvatno okruženje, pa i na vršnjake, mislim da smo potpuno pogrešili u pristupu rešavanja jednog ovakvog problema.

Dakle, deca traže uzore, traže da budu saslušana, traže da se uvaže njihova mišljenja, traže da rastu, traže da budu deca, a mi smo ti koji moramo omogućiti i stvoriti uslove da se kao takvi i razvijaju i rastu. Znate, učitelji, nastavnici i profesori mogu u nekoj meri usmeravati svoje učenike, đake ili studente, ali ukoliko dete nema jasno izgrađen sistem vrednosti koji se primarno stvara u samoj porodici, onda takav isti rad sa detetom ili neće imati efekta ili će imati vrlo malo efekta i vrlo će malo uticati na sam razvoj i formiranje sistema vrednosti kod takve dece.

Takođe, u prethodne dve, tri nedelje smo dosta govorili o tome šta bi se moglo pojaviti kao uzrok ovakvih događaja i često smo govorili o tome da je činjenica da su savremene tehnologije i društvo u kome živimo danas potpuno drugačiji, da deca danas imaju drugačiju percepciju života i načina na koji on uopšte i funkcioniše. Deca jesu digitalno pismenija od nas danas i mi to moramo da prihvatimo hteli mi to ili ne. Recimo, sa druge strane, ja pripadam generaciji one dece koja je svoj prvi mobilni telefon dobila za 18 rođendan. To je danas u ovim uslovima nezamislivo i mi to moramo da prihvatimo, pre svega da prihvatimo da su savremene tehnologije i društvene mreže način života ove generacije dece, a mi smo tu da ih upozorimo da i društvene mreže, ali i savremene tehnologije imaju svoje prednosti, ali i nedostatke kako bismo sprečili da dođe do zloupotrebe istih.

Tu dolazim do jedne teme o kojoj bih samo ukratko govorila, pošto smatram da za nju treba malo više vremena, pa možda i nekog malo drugačijeg okruženja, apsolutno i teme o kojoj govorimo, a to je nasilje na internetu. Psiholozi su se dosta bavili ovom temom, negde se došlo do zaključka da je daleko lakše pridružiti se nasilniku na društvenim mrežama i putem upotrebe digitalnih tehnologija i da to nasilje na internetu stvara neki privid da će takvo ponašanje ostati nekažnjeno sa jedne strane, a sa druge strane deca su i te kako inteligentna i vrlo dobro znaju da ono što jednom završi na internetu pratiće ih kroz čitav njihov život i kasnije kroz karijeru. Upravo je to jedna od tema o kojoj treba razgovarati malo više i možda na malo drugačiji način, uz potpuno razumevanje te iste dece koja možda ne znaju da se snađu u savremenom svetu digitalnih tehnologija i načina na koje ono funkcioniše, pa smo mi kao odrasli ljudi dužni da im u tome i pomognemo.

To je tzv. generacija "Z", kako istraživači kažu to je generacija koja je rođena između 1990. i 2010. godine i oni zaista pokušavaju da se snađu u jednom ovakvom svetu, sa svim svojim složenostima koje danas postoje. Isto tako, oni predstavljaju generaciju koja jeste nestrpljiva, koja jeste manje fokusirana, ali i te kako inteligentna i i te kako dobro zna i šta radi i kako radi. Zato smatram da svako od nas može predstavljati uzor toj istoj generaciji i toj istoj deci.

Razgovor u Skupštini je primeren, pogotovo na ovu temu onoliko koliko smo mi u stanju da tome doprinesemo. Zato postavljam pitanje svima nama - da li mi kao narodni poslanici zaista dajemo dobar primer toj deci? Da li mi kao predstavnici naroda pokazuje dovoljno empatije, da li pokazujemo dovoljno spremnosti da saslušamo jedni druge, da ostavimo svoje političke razlike po strani i da li uopšte pokazujemo bilo kakav nivo tolerancije za uzajamne političke razlike?

Mislim da treba da pođemo od sebe i da će nam to dati najbolji odgovor na rešavanje ovog problema, odnosno na koren rešavanja ovog problema. Znate, mišljenja sam da nije ovo ni mesto, ni vreme, ni tema, ali ni način na koji treba da razgovaramo u ovoj Skupštini u ovom trenutku.

Da li zaista mislite da će ostavka ministara, pa i Vlade na kojoj se ovde insistira ili ukazivanje na krivicu samo jednog lica ili nekolicine njih, zaista rešiti problem? Da će vratiti decu roditeljima, da će umanjiti njihov bol? Neće. Neodgovorno je prebacivati odgovornost samo na jednu osobu ili prebacivati odgovornost na vlasti ili vladajući sistem, već treba posmatrati problem u daleko širem kontekstu.

Možda zato i postoji Narodna skupštine, da se u toj istoj Narodnoj skupštini odvija jedan dijalog koji će biti civilizovan, koji će biti dostojanstven ne samo ove zgrade i ovog doma, već i teme o kojoj danas razgovaramo.

Između ostalog, jedna od stvari o kojima danas pričamo jeste formiranje anketnog odbora koji bi trebao da utvrdi okolnosti koje su dovele do ovih tragedija. Socijaldemokratska partija Srbije će apsolutno pružiti podršku u radu ovog anketnog odbora u nameri da da sve od sebe da se ovakvi događaji više nikada ne ponove.

Što se tiče namere države i o tome smo dosta razgovarali u prethodnom periodu, mislim da je namera države u pogledu reakcije na ove događaje i te kako jasna, odnosno i više nego jasna i da je u tom smislu država preduzela niz konkretnih mera kao vid reakcije na njih. Pre svega govorimo o nultoj toleranciji na nasilje i mislim da je to tema koju treba pomenuti svaki put kada analiziramo ove tragične događaje.

Samo ću ukratko pomenuti ove mere pošto se vrlo često, bar je moj utisak takav, vrlo često stavljaju po strani sve ove mere koje je država preduzela u nameri da se marginalizuje ono što je povodom ovih događaja i učinjeno. Pre svega pokrenut je projekat za uspostavljanje nacionalne platforme "Čuvam te" koji treba da objedini način funkcionisanja svih službi i državnih institucija koje učestvuju u sprečavanju nasilja, u isto vreme uključuje i samu decu. Dalje, uveden je dvogodišnji moratorijum za izdavanje dozvola za nošenje i držanje oružja. Sprovedena je akcija dobrovoljne predaje oružja od strane stanovništva. Najavljena potencijalna izmena Krivičnog zakona i smanjenje starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnih lica sa 14, na 12 godina. O tome ću malo više govoriti kasnije.

Formirana je Grupa za bezbednost dece na internetu, to je ona tema o kojoj smo malopre pričali i kojoj treba posvetiti pažnju, možda baš u okviru ove grupe koja će tu bezbednost dece na internetu i razmatrati. Pošto dolazim iz Niša, mogu da kažem da je u Nišu pokrenuto formiranje Saveta za bezbednost na lokalnom nivou, verujem da to i ostale lokalne samouprave rade. Sproveden je inspekcijski nadzor u osnovnoj školi. Dakle, kada nabrojite mere na jedan ovakav koncizan način, onda se može jasno videti da država zaista jeste onoliko koliko je mogla u trenutku preduzela mere kako bi se u isto vreme moglo sprečiti, hajde da kažem, u budućem nekom periodu mogle sprečiti ovakve i slične tragedije.

Rekla sam da ću samo ukratko pomenuti krivičnu odgovornost dece, odnosno najavljenu izmenu Krivičnog zakonika i smanjenje krivične odgovornosti starosne granice sa 14 na 12 godina. Naše zakonodavstvo nije nimalo drugačije u odnosu na zakonodavstvo u okruženju. Ta starosna granica od 14 godina postoji i u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i u većini zemalja EU. Ne kažem da je to dobro, ali prosto Srbija prati trend i zemalja u okruženju, ali i zemalja u EU, kada je reč o ovoj starosnoj granici, što je verovatno procenjeno na osnovu nekog psihofizičkog razvoja same dece i mogućnosti da ona zapravo shvate značaj učinjenog krivičnog dela u svom dobu, da kažem, odnosno u uzrastu u kome se nalaze, sa izuzetkom Velike Britanije kod koje je ta granica 12 godina, verovatno zbog povećane stope kriminaliteta kod dece u tom uzrastu.

Na kraju, rekla bih samo da je u ovom trenutku o ovoj temi i te kako važno, ja znam da ne možemo, ali je važno da bar probamo da prevaziđemo međusobne političke razlike, da probamo da se ujedinimo oko jedne teme koja je svima nama bitna i da pokušamo da sebe sagledamo kao deo jednog sistema koji nije idealan, ali idealan sistem i ne postoji, ali i takav kakav imamo je naš i moramo se potruditi, ukoliko zaista imamo želju da menjamo taj sistem, da učestvujemo u izmeni tog sistema u granicama onoga što nam je dozvoljeno.

Zato, pošto smo protekle nedelje čuli da je Srbija, i sa jedne i sa druge strane smo mogli da čujemo da je Srbija naša zemlja, pa eto, ukoliko je naša zemlja, a jeste, pođimo od toga da u toj istoj našoj zemlji menjamo našu decu, da našoj deci prenesemo prave vrednosti, da od njih stvorimo ljude koji će se učiti i toleranciji i poštovanju različitosti, jer je to jedini način da im damo primer kako treba postupati i da ih na to podstičemo da bi bili bolji ljudi. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, koleginice i kolege narodni poslanici, za nama je jedan uspešno okončan postupak ustavnih reformi. Kao rezultat toga početkom ove godine Narodna skupština je usvojila set zakona koji su doneti po najvišim standardima i pristupila je sprovođenju procedure za izbor istaknutih pravnika za prvi izbor članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva.

Visoki savet sudstva je po zakonu nezavisni državni organi koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i suda i sudija i predsednika suda, ali i sudija porotnika i ima ukupno 11 članova, od kojih šest sudija biraju sudije, a četiri istaknuta pravnika bira Narodna skupština. Osim njih kao jedanaesti se nalazi predsednik Vrhovnog suda kao član po položaju.

U čitavom ovom postupku izmena Ustava mi smo vrlo često mogli da čujemo izvesne kritike koje se odnose baš na ovaj deo o kome danas razgovaramo, odnosno na deo promena koji se tiču samih članova, odnosno izbora istaknutih pravnika.

Dozvolićete mi da kao poslanica Socijademokratske partije Srbije iznesem argumente o ovoj temi.

Najpre, današnja rasprava predstavlja jednu potpuno novu etapu u funkcionisanju sudske grane vlasti. Mi danas po prvi put biramo članove Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva na jedan ovakav način. Smatramo da su usvojeni ustavni zakoni dobri i da će nesumnjivo dati odgovarajuće rezultate. Ja ću se potruditi da vam sada u svom izlaganju objasnim i zašto.

Za početak, mandat članova Saveta traje pet godina. To nije slučajno. Upravo je to prvi korak ka njihovoj nezavisnosti, uzimajući u obzir to da im se mandat ne poklapa sa mandatom narodnih poslanika. Namera je dobra i ima za cilj otklanjanje svake sumnje u pogledu izbora članova Saveta koje bira Narodna skupština.

Sledeća stvar koja govori u prilog ovome o čemu govorim jeste da su sednice Saveta javne, što omogućava apsolutnu transparentnost u radu i odlučivanju. Na kraju, Narodna skupština od ukupno osam predloženih kandidata od strane Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu bira četiri istaknuta pravnika i ne samo to - ona ih ne bira prostom, odnosno običnom većinom, već dvotrećinskom većinom, što jasno ukazuje na pojačanu potrebu za davanjem većeg legitimiteta članova ovih saveta.

Izborom dela članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva na ovaj način šalje se jedna i te kako moćna poruka, a to je da te iste članove kontinuirano podseća na teret odgovornosti koje imaju, ali i na obavezu postupanja po svojoj savesti kako bi se obezbedilo da se pravda zadovolji na način na koji je to regulisano zakonima i Ustavom ove zemlje.

Složićete se sa mnom da je biti član Visokog saveta tužilaštva ili član Visokog saveta sudstva jeste privilegija malog broja pripadnika pravične profesije kojima je društvo oličeno u predstavnicima naroda, a to smo mi koji danas sedimo u ovoj sali, dali i poverenje, ali i ovlašćenje da odlučuju o zaštiti prava i sloboda svih građana.

Potpuno je legitimno voditi jednu konstruktivnu raspravu, kakvu mi danas ovde u plenumu imamo o ovoj temi, ali ono što je nesumnjivo jesu ove ustavne promene i te kako značajne i da su postavile dobre temelje za uspostavljanje standarda nezavisnosti sudstva i tužilaštva i da će sama uloga ovih saveta u nekom budućem periodu biti ključna iz više razloga.

Ja bih iz tog razloga rekla da bi možda njihov rad u narednom periodu morao da ima dve do tri ključne stvari kojima bi se trebalo baviti. Za početak, to je odgovornost, efikasnost i integritet. Kada kažem odgovornost to znači da delovanje Visokog saveta sudstva mora jačati ne samo institucionalnu, već i funkcionalnu nezavisnost i sudija, ali i sudova. On mora imati ulogu posrednika između tri nezavisne grane vlasti, odnosno mora ih međusobno povezivati.

Evo, recimo uvođenje javnosti u radu Visokog saveta sudstva predstava i te kako važan i snažan instrument za proveru kvaliteta rada, ne samo sudova već i sudija pojedinačno. Da bi se sve ovo ostvarilo mislim da je i te kako važno ostvariti neku dublju vezu i neki bolji kontakt sa medijima, odnosno uspostaviti sa njima jedan partnerski odnos, jer je to jedini način da se kroz otvorenu i jasnu komunikaciju postignuti odgovarajući rezultati koji se od Visokog saveta sudstva, ali i Visokog saveta tužilaštva u narednom periodu i očekuje.

Što se tiče druga dva cilja, ona su međusobno povezana. Mislim na efikasnost u radu i na integritet nosioca sudijske funkcije, odnosno tužilačke funkcije. Vrlo često u svojim razmišljanjima o načinu njihovog rada i funkcionisanja zanemarujemo taj aspekt koji podrazumeva merljivost rezultata njihove efikasnosti, ali i integriteta nosioca sudijske i tužilačke funkcije.

Moram u tom kontekstu reći da analiziranje svakog pojedinačnog slučaja, ali i razmišljanja o njemu, sudija ne može tek tako odložiti u fioku do nekog sledećeg slučaja i suđenja. Njegov posao ne prestaje ni onda kada prestane jedan radni dan.

Istina je da svaka stranka u postupku očekuje da ima pravično i fer suđenje, da ima suđenje u razumnom roku, da se ostvari sa što manje troškova, ali isto kao što niko ne očekuje od lekara da što pre i što brže operiše i pregleda pacijenta, isto tako i svaki čovek očekuje da u postupku ostvarivanja svojih prava pred sudom svi aspekti njegovog slučaja budu sagledani, što bi sa druge strane značilo da svi sudovi i sudije moraju imati potpuno jednake uslove rada.

Međutim, u uslovima u kojima su pojedini sudovi u Srbiji u potpunosti opterećeni velikim brojem predmeta, složićete se sa mnom da ovaj zahtev objektivno nije moguće ispuniti, a da se to ne odrazi na kvalitet sudskih odluka. Ja sam uverena da će u budućnosti Visoki savet sudstva u ovom sazivu i na ovaj način izabran da će pozabaviti ovom temom na jedan sistematičniji način, da će pokušati da prevaziđe sve ove nedostatke koji dovode do procesa koji mogu trajati i dugi niz godina.

Kao što sam rekla, naspram prava svakog čoveka stoji obaveza države da svoj pravosudni sistem uredi tako da svima omogući jednak pristup pravdi i upravo iz tog razloga njihov zadatak jeste da se edukuju, da se međusobno povezuju, da unapređuju svoja stručna znanja i veštine kako ne bi uzaludno crpeli svoju energiju i kako ne bi trčali u mestu, kako se to u žargonu kaže.

Još jedna od stvari koja je i te kako važna u njihovom budućem radu jeste informacija, kao i te kako važan instrument na osnovu koga se mogu i moraju donositi objektivne odluke. To znači da informacije međusobno moraju biti koordinirane, da moraju biti usaglašene, odnosno dovoljno javno dostupne i da se međusobno razmenjuju, pa i korišćenjem savremenih tehnologija, kao što se to inače radi i u ostalim zemljama, što će svakako dovesti do smanjenja troškova u javnoj administraciji, ali i veće efikasnosti.

Da završim ovaj segment koji se tiče članova Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, ja ću se rukovoditi izrekom – slušaj učitelja, ali ne idi za njim, i tako očekujemo da će budući članovi Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva znati da prepoznaju sve ove nedostatke o kojima sam govorila, a koji se tiču oblasti pravosuđa i da će se za njihovo prevazilaženje boriti makar onoliko koliko su se svojim trudom i radom borili da mi danas o njima ovde i razgovaramo. Zato želim sa ovog mesta da im uputim jednu poruku da je pravo u stvari postojana i neprekidna volja da se svakom dodeli šta mu pripada. Zato nemojte izgubiti tu volju, već se njome i rukovodite.

Danas razmatramo i Predlog odluke o izboru Zaštitnika građana. Ja ću se samo na kratko osvrnuti na instituciju Zaštitnika građana kao član Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, jer će o tome u nekom kasnijem vremenskom periodu govoriti moj uvaženi kolega Muamer Bačevac kao predsednik Odbora za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova.

Dakle, Zaštitnik građana je uveden u naš pravni sistem Zakonom o zaštitniku građana 2005. godine i istorijski posmatrano od tada do danas retko koja institucija uspela je da u toj meri doživi popularnost i rasprostranjenost kao što je to slučaj sa institucijom Zaštitnika građana. Može se reći da još od njegovog nastanka u Švedskoj davne 1809. godine do danas njegove ingerencije, odnosno ovlašćenja nisu se u velikoj meri promenila. A zašto, je to tako?

Verovatno iz razloga što savremeno doba zahteva jedan potpuno drugačiji pristup i koncepciju koju čoveka stavlja kao centralno biće svih dešavanja i upravo potreba za zaštitom čoveka i njegovih ljudskih prava i sloboda jeste predmet interesovanja ali i delokruga rada samog ombudsmana, odnosno Zaštitnika građana sa druge strane, skup nadležnosti kojima on raspolaže jasno pokazuju da pred sobom ima sasvim dovoljno instrumenata da ukoliko ih upotrebljava na odgovarajući način od zaista može dati ogroman doprinos i u zaštiti prava građana, sprečavanju diskriminacije, ali i u napređenju rada javne uprave. Na kraju, više od 130 hiljada obraćanja građana žalbama na rad državnih organa upravo pokazuju značaj ali i važnost ove institucije koju imamo ne samo u Srbiji, već i u drugim Evropskim zemljama.

Sa stanovišta potrebe zaštite specifičnih ranjivih grupa, ja ću samo pomenuti da posebno važnu ulogu u zaštiti građana ima u pogledu davanja izveštaja ali i inicijative za izmene propisa i mislim da je to upravo segment u kome je Zaštitnik građana postigao najvidljivije i najbolje rezultate. Jedna od takvih aktivnosti jeste bilo istraživanje u vezi sa praćenjem strategije za unapređenje položaja Roma od 2009. do 2015. godine, koje je pokazalo da su od svih predviđenih mera zapravo samo dve imale suštinskog smisla. To je naravno kasnije rezultiralo jednim posebnim izveštajem o sprovođenju strategije, što jasno pokazuje da mehanizmi koji se koriste od strane Zaštitnika građana zaista jesu dovoljni da ukoliko postoji dovoljno volje i namere oni mogu poslužiti svojoj svrsi.

Složićete se sa mnom da od pozicije, ugleda i integriteta onoga ko predstavlja instituciju Zaštitnika građana kao i od njegovih sposobnosti da u javnosti na pravi način predstavi svoj rad, zavisiće i položaj te institucije u društvu, zavisiće i nivo zaštite i poverenja građana u tu instituciju.

I na kraju, sve dok budemo svesni ove teme, znaćemo da se nalazimo na jednom dobrom putu. Mi jesmo obavili jedan i te kako važan zadatak u pogledu promene Ustava, doneli smo sve prateće zakone neophodne za sprovođenje Ustava, stvorili smo odličan pravni ambijent na funkcionisanje jedne nove etape nezavisnog pravosuđa i ostaje nam samo da sa puno poverenja u buduće članove Visokog Saveta sudstva i Visokog Saveta tužilaštva sačekamo rezultate njihovog rada.

Zahvaljujem.

Hvala, predsedniče.

Uvažene ministarke sa saradnicima, gospodine Vinš, mi današnjom raspravom najverovatnije završavamo, odnosno zaokružujemo rad parlamenta u delu koji se odnosi na promenu Ustava. Ovi predlozi zakona zapravo predstavljaju nastojanje da pravnim odredbama suštinski sprovedemo ono što Venecijanska komisija od nas u budućnosti i očekuje, a to je da se smanji uticaj politike na dva, rekla bih ključna faktora, odnosno ključne karike pravosuđa. To su Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca.

Ovo pitanje, iako izuzetno važno, do sada sistematski nije rešavano do kraja na način na koji to sada ovim ustavnim izmenama činimo. Mislim da je sada pravo vreme da se pozabavimo ovim pitanjem na jedan potpuno drugačiji i ozbiljniji način.

U samom procesu ustavnih promena mi smo često mogli da čujemo kritike na račun transparentnosti čitavog ovog procesa, bilo u pogledu procesa izrade ili u pogledu procesa donošenja pravosudnih zakona. Međutim, Venecijanska komisija se ne bi baš složila sa time. Čak naprotiv, ona je upravo istakla ovaj segment čitavog procesa ustavnih promena koje sprovodimo kao dobar primer onoga što Srbija zaista jeste uradila po tom pitanju, a to je transparentnost čitavog procesa koji je sproveden.

Socijaldemokratska partija Srbije je učestvovala u ovom procesu od samog početka i razgovarali smo i sa Venecijanskom komisijom iz Ministarstva pravde, zaista smo imali jednu dobru saradnju i odličan vid razjašnjavanja svih onih pitanja koja nam nisu bila u potpunosti jasna pre nego što smo se upustili u pružanje podrške o svim ovim izmenama.

Upravo zato, mislim da se kao rezultat svega toga javljaju ovako dobri predlozi zakona koji će u budućnosti nesumnjivo dovesti do nekih značajnijih izmena u samom pravosudnom sistemu, odnosno stvoriti neki pravni ambijent koji će kao takav predstavljati odličnu bazu za jačanje vladavine prava u našoj zemlji, što opet sa druge strane nije moguće bez nezavisnosti sudija i samostalnosti javnih tužilaca u njihovom radu.

Što se tiče pravosudnog sistema Srbije, on se nalazi pred velikim izazovima u narednom periodu i tu ne mislim samo na promene koje će nužno nastati kao posledica ovih predloga zakona o kojima razgovaramo, već tu imamo i neke, da tako kažem, zaostale nerešene probleme u pravosuđu koji datiraju iz nekih ranijih godina i iz godine u godinu se ponavljaju. Tu mislim na stare predmete, tu mislim na kadrovska rešenja, mislim na administraciju i na trajanje sporova.

Ako pogledamo malo bolje, podaci nam u potpunosti ne idu u prilog kada govorimo o broju sudija kojima raspolažemo. Nekoliko puta smo čuli argumente na tu temu, da će u narednih desetak godina skoro 60% sudija otići u penziju. Mislim da je to jedan od velikih problema kojima ćemo se pozabaviti u nekom narednom periodu, pre svega iz razloga što među diplomiranim pravnicima i ne postoji neka specijalna motivacija da se pozabave ovim i te kako važnim zanimanje i zvanjem.

Možda bi trebalo razmisliti o tome na koji način ih motivisati, da li će to biti kroz povećanje zarada ili stvaranje nekog boljeg ambijenta i okruženja za njih, videćemo. Ono što je sigurno, jeste da moramo učiniti ovaj posao atraktivnijim za buduće mlade pravnike, kako bismo imali sudije u nekom narednom periodu, koji preti da nam zaista predstavlja neki ozbiljniji problem koji kasnije nećemo moći tek tako da rešimo i nećemo ga rešiti preko noći. Taj generacijski jaz ne možemo preko noći prebroditi, ali možemo se potruditi da stvorimo ambijent koji će biti atraktivan za buduće diplomce.

Usvajanjem predloga ustavnih zakona mi ćemo imati potpuno drugačiji i princip, ali i pristup izbora sudija i tužilaca, u kome će uloga samog Visokog saveta sudstva biti potpuno drugačija u odnosu na dosadašnju situaciju i od njega se zaista očekuje da pruži punu podršku integritetu sudija, ali i samih sudova. Nadam se da će tako i biti.

Ukoliko posmatramo promene Ustava sa aspekta principa, možda je najizraženiji princip nezavisnosti sudija. Uloga sudija u poslednjih nekoliko godina zaista jeste postala i kompleksnija i složenija i ona očekuje od sudija da tumače ne samo zakone i druge pravne akte, već da uporište nalaze u samom Ustavu i da tumače ustavne norme i primenjuju u skladu sa onom strukom za koju su se školovali, a na kraju i za koju su izabrani.

Još jedna od novina koju smatramo i te kako važnom kada je reč o ovim predlozima zakona, to je ukidanje trogodišnjem mandata sudijama koje se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Mi smo na taj način vratili stalnost sudijske funkcije, kao jednu istorijsku, civilizacijsku tekovinu, tamo gde joj je i mesto. Sudije bi i trebalo da imaju stalnost funkcije jer im ona omogućava trajnost u njihovom radu i mogućnost da se usavršavaju i da iz godine u godinu napreduju, potpuno rasterećeni time do kada će im mandat u suštini i trajati.

Justinijan je svojevremeno govorio da je pravo postojana i neprekidna volja da se svakome dodeli šta mu pripada. To mora biti postulat kojim će se voditi svi oni koji predstavljaju pravosuđe u našoj zemlji. Ja sam malopre samo kratko pomenulo problem starih predmeta. Samo ću se ukratko osvrnuti na jedan segment u ovom smeru. Mi godinama unazad imamo problem sa starim predmetima i malim brojem postupajućih sudija. Međutim, nije nemoguće prevazići ovaj problem.

Možda najbolji primer za to jeste Apelacioni sud u Nišu, koji godinama unazad zaista ostvaruje sjajne rezultate kada je reč o rešavanju i efikasnosti u radu, pa tako i sada. On je u toku prošle godine imao oko 16.000 predmeta, na kojima je radilo svega 36 postupajućih sudija. Pitaćete se kako. Pa, tako što su radili preko norme, rešeni da u potpunosti rasterete apelacioni sud starih predmeta i da se posvete tekućim, kako bi sporovi išli u rokovima koji su im određeni i u kojima su dužni da postupaju. Mislim da je to jedan dobar primer koji može poslužiti i ostalim sudovima u Srbiji kako je moguće, ukoliko imate dobru organizaciju, da se postigne i te kako značajna efikasnost u radu.

U svakom slučaju, kada pogledamo u suštinu ovih predloga zakona, jasno je da se radi o korenitoj reformi, pre svega kada je reč o sastavu Visokog saveta sudstva. Ovo telo i dalje ima 11 članova, ali broj članova na položaju smanjen je sa tri na jedan, a broj onih koje Skupština neposredno bira smanjen je sa osam na četiri, dok se preostalih šest članova bira od strane sudija iz redova sudija.

Na ovaj način u radu Visokog saveta sudstva isključeni su predsednik nadležnog skupštinskog odbora, ali i Ministarstvo pravde, kojima kao predstavnicima zakonodavne i izvršne vlasti donekle i nije mesto u telu koje treba da garantuje nezavisnost sudske grane vlasti. Njihovo mesto zauzeće istaknuti pravnici.

Ovakvim predlogom ciljano je da se uloga Skupštine umanji, što je Venecijanska komisija i očekivala od nas, međutim da se ne ukine u potpunosti, već da se uspostavi svojevrsni balans i održi veza sa predstavnicima građana preko nas koji ovde sedimo.

Visoki savet sudstva dodatno je osnažen i kroz prošireni opseg njegovih nadležnosti i sva ona ovlašćenja koja su bila u nadležnosti Narodne skupštine, mislim na izbor i razrešenje nosilaca sudijskih funkcija, ustavnim amandmanima su preneti na Visoki savet sudstva.

Da zaključim, legitimno je postaviti pitanje da li su ovi predlozi zakona dovoljno dobri da pruže neophodne garancije nezavisnosti sudske grane vlasti. Venecijanska komisija je u tom pogledu bila potpuno nedvosmislena i njen stav je da ustavne promene koje sada sprovodimo zavređuju pozitivnu ocenu, sa čime se u potpunosti slaže i naša poslanička grupa.

Jedan od najvećih rimskih pesnika Horacije je rekao da se istina izgubi u suvišnom raspravljanju i ja ću zato završiti svoje izlaganje zaključkom da ako pogledamo postojeći ustavni okvir, predlozi pravosudnih zakona o kojima danas razgovaramo zaista predstavljaju korak napred u stvaranju nezavisnosti i jačanju uloge svih pravosudnih organa u Srbiji i zato ćemo mi u danu za glasanje podržati sve ove zakone koje imamo na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Hvala, predsedniče.

Uvaženi predsedniče Republike, predstavnici Srba sa Kosova i Metohije, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću pokušati i u narednih nekoliko minuta da iznesem stav SDPS po pitanju rešavanja kosovskog problema, kao i ovih dokumenata o kojima mi danas razgovaramo, oslanjajući se pre svega na izveštaj koji danas imamo ispred sebe.

Od početka jugoslovenske krize čini se da je kakav god predlog stigao za rešavanje kosovskog problema, svaki naredni ukoliko prethodni ne bismo prihvatili bio bi lošiji od prethodnog. Slažem se sa predsednikom da to nije pravilo, ali jeste učestali izuzetak. Ono što je činjenica jeste da međunarodno pravo u ovom trenutku i uopšte međunarodnu realnost mi ne možemo da promenimo, ali sa druge strane možemo da jednim racionalnim razmišljanjem i jedan pragmatičnim postupcima pokušamo da pronađemo najbolje rešenje za Kosovo i za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Ja ću se samo ukratko osvrnuti na međunarodno pravo i pomenuti da međunarodnopravne norme postoje još od antičkog sveta i one su se paralelno sa državama i razvijale. Jedan od prvih dokumenata kao izvor međunarodnog prava pominje se sporazum koji je zaključen između tadašnje Mesopotamije i Ume oko 3100. godine p.n.e. Tadašnjim sporazumom regulisane su njihove međusobne obaveze i prava i ono što je možda za nas u ovom trenutku najvažnije, definisane su njihove granice, ali i nepovredivost njihovih granica.

Evo nas sada u 21. veku i razgovaramo o približno istoj temi, ali na možda jedan potpuno drugačiji način. Nekako prirodno je da se nametne pitanje da li na način na koji danas tretiramo međunarodno pravo u stvari mi sebi postavljamo granice, odnosno test postojanja i poštovanja međunarodnopravnih normi, kao istorijskih tekovina.

Ono što je sigurno kada je reč o pregovaračima na Kosovu i Metohiji jeste da su strane na Kosovu i Metohiji oduvek bile saglasne samo oko jedne stvari, a to je da se ni oko čega ne slažu. Sa jedne strane Albanci su insistirali na tome da znaju šta hoće, mi smo isticali da znamo šta nećemo. Albanci su uglavnom bili vođeni etničkim principima, mi smo se vodili istorijskim pravom i tako ukrug.

Opštepriznato pravilo međunarodnog prava je da države ne mogu da se oslanjaju samo na svoj unutrašnji pravni sistem kao izgovor za neispunjenje međunarodnih obaveza, odnosno onih obaveza koje su preuzete međunarodnim ugovorima. U tom slučaju, pošto je Priština pre nekih deset godina pristala potpisivanjem Briselskog sporazuma da ispuni svoju obavezu, a to je formiranje Zajednice srpskih opština, da će ona tu svoju obavezu morati i da ispuni.

Da li će ona menjati zakon ili će prilagoditi svoj Ustav, kao unutrašnji pravni akt koji mora biti u skladu sa međunarodnim, mislim da to nije stvar kojom treba da se bavimo, nego da treba da nastavimo da insistiramo na tome da se sprovedu sve one obaveze koje su preuzete međunarodnim ugovorima. Sve drugo predstavljalo bi izbegavanje poštovanja međunarodnog prava i to bi suštinski značilo da svaka država u bilo kom trenutku, kad god to njoj odgovara i njenim političkim, geopolitičkim, ekonomskim ili bilo kojim drugim uslovima, da se pozove na svoje unutrašnje pravo, kao razlog za neispunjenje obaveza koje je preuzela u skladu sa međunarodnim principima.

Upravo iz tog razloga ja zaista očekujem da kakvi god pregovori u ovom trenutku bili, kako god oni izgledali u ovom trenutku, da će pre ili kasnije Priština zaista i ispuniti ovu obavezu, jer drugu opciju u suštini i nema.

Kakav god da je naš stav o planu, pre svega mislim na francusko-nemački plan, ali i izveštaj koji danas imamo pred sobom, mi moramo da prihvatimo činjenicu da od minimuma koji nam je ponuđen izvučemo maksimum onoliko koliko možemo. Nije nimalo lako niti jednostavno sedeti u vašoj stolici i nije nimalo lako izvući zaključak kako postupati, da li pregovarati, u kom smeru pregovarati i da li odustati od pregovora.

Sa jedne strane, prema planu o kome smo ovih dana razgovarali, ukoliko ga prihvatimo, Srbija će sigurno imati neku bolju evropsku perspektivu, to će faktički značiti jačanje postojećih investicija, veći broj finansijskih sredstava iz pretpristupnih fondova i sveukupno vodiće ka članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kada se, ukoliko za to postoji volja naroda u trenutku kada se to pitanje zaista i bude postavilo.

Opet sa druge strane, ukoliko odbijemo da prihvatimo ovaj plan, mislim da će se Srbija naći u jednoj teškoj i ekonomskoj, ali i političkoj situaciji i to bi na neki način dovelo do svojevrsne političke, ja bih je nazvala, oseke u odnosu sa Evropskom unijom i nisam sigurna koliko bi povlačenje investicija, smanjenje sredstava iz fondova, pa i ukidanje bezviznog režima zaista bilo štetno za Srbiju, odnosno u kojoj meri bi ono nas dovelo do održivog funkcionisanja u nekom narednom periodu, ako uzmemo u obzir sve činjenice koje postoje, kao i međunarodno okruženje i uslove u kojima se danas vode pregovori, kada je reč o Kosovu i Metohiji.

Sve ovo kažem iz razloga što mislim da je danas neko od kolega pomenuo u kojoj meri je EU važna za trgovinu koju Srbija ima. Ja ću se samo kratko fokusirati na taj deo i moram da kažem da je EU najveći trgovinski partner Srbije. Ponoviću još jednom ona je najveći trgovinski partner Srbije i tržište EU predstavlja najvažnije izvozno odredište za naše poljoprivrednike. O tome je danas neko govorio i ukoliko želimo da zaštitimo našu poljoprivredu i proizvođače mi moramo uzeti u obzir sve one aspekte koje bi sa sobom povuklo i povlačenje Srbije iz pregovora, odnosno potpisivanja plana ukoliko je on postavljen na način na koji jeste.

Primera radi 2021. godine izvoz naših proizvoda na tržištu EU iznosio je preko 14 milijardi evra i pre nego što donesemo odluku o tome da li treba razgovarati o ovom planu i na koji način mi moramo da uzmemo u obzir sve ove činjenice koje sam sada navela i posledice koje će ono izazvati.

Samo ukratko za kraj da kažem u ime SDP ovaj plan treba shvatiti kao, ja bih ga nazvala inovirani Briselski sporazum, a zašto to kažem? Kažem iz razloga što smatram da je Briselski sporazum u nekoj svojoj pravnoj primeni dostigao svoj maksimum i sada se trenutno nalazi u fazi neprimenjivosti. Kako bismo ga odblokirali potpuno je neophodno da preduzmemo određene radnje i da pokažemo otvorenost za to da se pristupi nekom drugačijem inoviranom i promenjenom Briselskom sporazumu, a sigurna sam, odnosno želim da verujem u to da ovaj plan to i jeste.

Za kraj mislim da je naša Vlada, naš predsednik, da su vodili pregovore na način na koji to dostojno predstavlja našu zemlju. Mislim da bi u narednom periodu trebalo insistirati na tome da se obezbedi neposredna zaštita bezbednosti Srba sa Kosova i Metohije i da treba voditi računa o očuvanju našeg integriteta i da Srbija mora pokazati da nije faktor nestabilnosti kao što se često predstavlja u medijima, već upravo suprotno. Ona je ta koja svojim primerom i načinom postupanja u nekoj mirnoj politici koja podrazumeva razgovore i pregovore na svim nivoima zapravo pokazuje da jeste i da može biti faktor stabilnosti.

Ludilo nije ništa drugo nego raditi isto što i do sada, a očekivati neki drugačiji rezultat. To je izgovorio Anštajn i mislim da treba podržati sve one promene koje vode ka tome da Srbija ide napred. Socijaldemokratska partija Srbije će kao i do sada pružiti snažnu podršku i predsedniku, ali i premijerki da istraju u svojoj nameri, da pokažu da je Srbija jedna mirna zemlja i da jednim političkim mirnim govorom zaista može doći do istorijskog rešenja za našu zemlju.

Poštovani predsedniče, ministre, članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, kolege iz moje poslaničke grupe su tokom jučerašnjeg dana govorile o svim ovim zakonima koje mi danas imamo na dnevnom redu, pa ću se ja danas osvrnuti samo ukratko na zakon, na Predlog zakona o izmeni zakona o državnim službenicima.

Dakle, Zakon o državnim službenicima propisuje obavezu i to smo tokom jučerašnjeg dana i mogli da čujemo od strane ministra, propisuje obavezu sprovođenja javnog konkursa za prijem u radni odnos na određeno vreme zbog privremeno povećanog obima posla.

Poslednjim izmenama ovog zakona ova odredba je odložena, odnosno početak primene ove odredbe odložen je za 2023. godinu, koliko se ja sećam, a sa ciljem da se državni organi na vreme pripreme, odnosno da stvore listu kandidata koji su učestvovali u javnom konkursu i ispunili tražene uslove za izbor, ali nisu bili izabrani tom konkursnom postupku, kako bi se oni uključili u proces rada, a da ne bi ponovo sprovodili taj konkurs odnosno konkursni postupak od početka.

Moram da kažem da je još od trenutka kada je uvedena tzv. zabrana zapošljavanja 2013. godine donošenjem Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru a zatim i kroz Uredbu o postupku za pribavljanje saglasnosti za prijem za stalno, što bi se reklo, mi imamo zaista i negativne, ali i pozitivne efekte jedne ovakve mere koju je država sprovela.

Što se tiče pozitivnih efekata možemo reći da je donekle usporen, da kažem, proces prijema za stalno u javnim službama, ali sa druge strane prema podacima u periodu od 2013. do 2019. godine samo šest posto je smanjen broj zaposlenih u javnim službama i mislim da tu još uvek ima dosta posla.

Ona jeste dala određene efekte u trenutku kada je ovaj zakon donet. Sada, pošto ova obaveza ne postoji, ona postoji samo u ograničenom obimu, ona i dalje sprečava da se sprovede jedna sveobuhvatna kadrovska kontrola, odnosno kontrola planiranja ljudskih resursa i upravo iz tog razloga je i podnet predlog da se primena ove odredbe odloži za naredne dve godine kako bi se omogućilo da se sastave te liste kandidata, odnosno da se na taj način ljudski resursi bolje planiraju.

Najpre, važno je pomenuti i činjenicu da je u Srbiji, koliko god se to činilo nelogično, broj zaposlenih u javnom sektoru znatno manji u odnosu na broj zaposlenih u javnom sektoru u predelu centralne i istočne Evrope, pa tako recimo u Srbiji na svakih 100 zaposlenih samo sedmoro radi u javnom sektoru.

Prema podacima Zavoda za statistiku 2016. godine Srbija je imala blizu 450 hiljada zaposlenih u državnom sektoru i imajući u vidu i to da pretendujemo da postanemo članica EU lično smatram da će se taj birokratski aparat povećavati, ne zbog toga što mi to tako želimo nego što ćemo morati da prilagodimo način svog rada, ali i institucije i službe koje će morati da rade kako bi usaglasile i svoje poslovanje, ali i svoju politiku sa politikom EU.

Mislimo da je ovaj predlog dobar i podržaćemo ga u danu kada se o njemu bude odlučivalo. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, Socijaldemokratska partija Srbije će podržati predlog budžeta, kao i sve infrastrukturne projekte koje se u njemu nalaze, između ostalog, i one sportskog karaktera.

Slušajući raspravu u protekla tri dana, zapravo se potvrđuje ono što svako od nas zna, a to je da je budžet, odnosno Zakon o budžetu posle Ustava najznačajniji pravni akt koji donosi jedna država, odnosno njeno zakonodavno telo i on odražava jedno opšte stanje u državi i stanje njenih investicija, finansija, ciljeva, planova i zapravo pokazuje stepen razvijenosti, odnosno ekonomske razvijenosti svake države.

Dakle, ovaj budžet možemo okarakterisati i kao razvojni, ali i kao socijalno odgovorni. On u svemu u potpunosti odgovara svim onim programskim načelima koja su navedena prilikom samog obrazlaganja programa Vlade. Na prvom mestu, to je fiskalna i energetska stabilnost, zatim, povećanje plata i penzija, kapitalne investicije, ali i jačanje saobraćajne infrastrukture.

Ja ću se samo ukratko osvrnuti na planirano povećanje zarada u javnom sektoru od 12,5% za narednu godinu i iako su zarade rasle i u protekloj godini, odnosno u proteklim godinama, tačnije 2022. godine 7,3%, 2021. godine 5% i to nije novina, već se jasno pokazuje tendencija da zarade i dalje rastu onoliko koliko nam to finansijska sredstva dozvoljavaju. Međutim, sve do ovog budžeta, odnosno do Predloga budžeta za 2023. godinu, ovim povećanjem u javnom sektoru nisu bili obuhvaćeni ljudi koji su zaposleni u komunalnom sektoru, odnosno u javnim komunalnim preduzećima čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave.

Upravo iz tog razloga želim da pohvalim nameru Vlade da, pre svega, kroz uredbu koja predviđa odgovarajuće smernice za izradu programa poslovanja za 2023. godinu, predvidi i povećanje od 12,5% za ovu kategoriju, predviđa, upravo to i kažem, to je pohvalno. To jesu ljudi koji svakodnevno rade na tome da naš grad bude čistiji i vrlo često zanemarujemo njihov rad, a bez njega prosto naše okruženje ne bi tako izgledalo. I zaista želim da pohvalim što po prvi put ovo povećanje od 12,5% se odnosi i na one koji rade u komunalnom sektoru. Mislim da su to i zaslužili.

Gospođa Brnabić je prilikom obrazlaganja Predloga budžeta govorila o tome da će se posebna pažnja posvetiti ravnomernijem regionalnom razvoju u Srbiji tokom naredne godine i svi mi koji dolazimo malo dalje od Beograda i te kako dobro znamo koliko znači kada imate sopstvena sredstva kojima možete da raspolažete na način koji prepoznaje sve potrebe onih stanovnika i onih ljudi sa kojima živite svakoga dana i apsolutno podržavamo jednu ovakvu ideju koja je izražena u ovom predlogu budžeta.

U tom smislu, SDPS je podnela amandmane koje se odnose na, mogu reći, taj veći stepen razvijenosti u regionu. Međutim, odbor je predložio da se taj amandman ne prihvati, ali mi i dalje ne gubimo nadu da će Vlada prepoznati, kao što je to činila i do sada, da pronađe način ukoliko ta sredstva u određenom trenutku budu nedostajala, da izađe u susret, kako bi se prevazišli svi oni problemi koji su neophodni za funkcionisanje.

Socijaldemokratska partija Srbije će podržati ovaj budžet, smatrajući ga i razvojnim i socijalno odgovornim, u danu za glasanje. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, potpredsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, mi smo tokom jučerašnje rasprave bili u prilici da čujemo brojne argumente za i protiv usvajanja ovog predloga zakona, a čini mi se da će tako biti i danas.

Analizirajući Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, prosto ne mogu da ne iznesem zaključak da smo svi mi ovde koji danas sedimo u ovoj sali kao narodni poslanici ali pre svega kao predstavnici naroda, svesni svoje odgovornosti prilikom donošenja zaključaka o tome kakav ćemo stav po pitanju ovog predloga zakona zauzeti, ali, na kraju i kakvu ćemo odluku doneti u danu kada o tome budemo i odlučivali.

Skoro sam siguran da smo svi saglasni oko činjenice da je vreme globalnog ekonomskog rasta i razvoja za nama i da nas u budućnosti očekuje jedan značajniji i neizvesniji ekonomski period u kome će svaka zemlja onako i onoliko koliko zna i ume morati da se snalazi. To jeste realnost i Evrope, ali i čitavog sveta, pa, nažalost, i naše zemlje.

Tačno je, Srbija je mala evropska zemlja ali se u velikoj meri oslanja na velike ekonomije i na velika tržišta i poprilično je nemoguće da u potpunosti ostane imuna na sva ona ekonomska dešavanja i previranja koja se oko nje dešavaju, bez obzira na to što su ona daleko od naših granica i što mi možda neposredno nemamo uticaj na njih, ali se one svakako posredno odražavaju i na našu zemlju i prosto je nemoguće da ostanemo imuni na to i da ne osetimo posledice ekonomske nesigurnosti koje postoje, pre svega u Evropi, ali i u ostatku sveta.

Upravo zbog toga, imajući u vidu okolnosti u kojima se sada nalazimo, i te kako je važno da nova Vlada, drugačije organizovana, sa nekim drugim personalnim rešenjima, zauzme jedan stav koji će omogućiti sigurnost ovoj zemlji, u vreme koje je sasvim izvesno nesigurno u nekom budućem periodu i u kome ćemo morati da donosimo neke teške i značajne, a mogu reći i nepopularne odluke.

Upravo u tom smislu, ekonomska pitanja danas zaista jesu apsolutno dominantna i u životima svih naših građana, to je potpuno prirodno, ali nam je upravo iz tog razloga veoma važno da očuvamo stabilnost koju imamo, ali i da svoju trgovinsku razmenu nastavimo na način na koji smo to činili i do sada, a da bismo to ostvarili, neophodni su nam stabilni evropski partneri, pre svega, ali i trgovinski partneri iz ostalih zemalja u okruženju, kako bismo mogli da omogućimo pre svega sigurno snabdevanje tržišta, ali i da odgovorimo svim onim izazovima vezanim za poskupljenje i rastuću inflaciju, koju ćemo morati da držimo pod kontrolom onoliko koliko u tome uspemo u celoj ovoj situaciji.

Možda je baš to jedan od razloga zašto ovaj predlog zakona predviđa jedno novo ministarstvo koje će se baviti samo pitanjem trgovine, možda baš zato da ojača te ekonomske i trgovinske veze koje smo do sada ostvarili. Moj kolega Bačevac je kao ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe tokom jučerašnjeg dana izneo sve one rezultate koje je Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija u proteklom periodu u ovom smislu ostvarilo. Tu pre svega mislim na jačanje trgovinskih veza koje smo do tada imali, ali i na stvaranje nekih novih veza koje predstavljaju neku zdravu osnovu za dalji rad ovog ministarstva. Ja sam ubeđena da će predloženo ministarstvo, koje će u svom resoru imati pitanje koje će se baviti samo ovom temom, zapravo nastaviti na tim nekim zdravim osnovama koje su od strane naše koleginice Tatjane Matić u proteklom periodu i postavljeni.

Dakle, Vlada po ovom predlogu bi trebalo da ima 25 ministarstava i sasvim sam sigurna da pred sobom ima veliki izazov, pre svega da bude efikasna u rešavanju ekonomskih i energetskih problema u našoj zemlji.

Ukratko bih se osvrnula na jučerašnju raspravu. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima je naišao na kritike od strane opozicije tokom jučerašnjeg dana i lično sam mišljenja da te kritike treba poštovati, iz razloga što je svakoj demokratskoj državi i te kako važno da se u Skupštini, odnosno u parlamentu, čuje glas opozicije. To znači da opozicija radi svoj posao, odnosno da je tu da koriguje sve ono što vlast ili ne vidi, ili ne može da uradi, pa se upravo kao posledica svega toga može javiti možda i neka nova ideja, ali i bolji zakonski predlog.

Ja ću se upravo rukovoditi postulatom da je kvalitet uvek važniji od kvantiteta u kontekstu 25 ministarstava o kojima sam malo pre govorila. Sigurna sam da će nova Vlada novim ministarstvima, resorima, ali i drugima personalnim rešenjima uspeti da odoli svim izazovima koji se pred njom nalaze i da pozicionira Srbiju u jednom spoljnotrgovinskom i spoljnopolitičkom smislu na način na koji će se to negativno najmanje osetiti za sve naše građane.

Iz napred navedenih razloga SDPS je duboko uverena da će Vlada uspeti da odoli ovim izazovima i pružiće joj punu podršku u danu kada o ovom zakonu budemo odlučivali. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, poštovani predsedniče.

Uvaženi predsedniče Republike Srbije, koleginice i kolege, ja ću se usuditi da kažem da je jedan od najvećih ispita današnje generacije upravo rešavanje pitanja Kosova i Metohije, odnosno srpske državnosti na Kosovu i Metohiji.

Ja pripadam generaciji koja se rodila osamdesetih godina prošlog veka i zaista nisam očekivala da ću biti u prilici da jednog dana razgovaram sa vama na temu problema i rešavanja problema Kosova i Metohije, ali, eto, istorija je želela drugačije. Ja se nadam da će neke buduće generacije biti u nekom drugom vremenu i da će učiti o svemu ovome samo kroz udžbenike u školama.

Dakle, u uslovima složenih međunarodnih odnosa današnjice, različiti etnički principi koji postoje na Kosovu, prosto, ostavljaju sasvim dovoljno prostora za postojanje svojevrsnog tihog konflikta na ovom području i tako je već čitavih 20 godina.

Kosovo danas jeste jedan složeni međunarodni problem i uopšte me ne iznenađuje činjenica što tokom jučerašnje celodnevne rasprave nismo uspeli da dođemo do jednog jedinstvenog i zajedničkog zaključka, jer je prosto rešenje jednog ovakvog problema takvo da mora biti i posebno i specifično i da mora obuhvatiti sve one okolnosti o kojima se mi danas nalazimo.

Međutim, smatram da je važno da u ovom trenutku postignemo nacionalno jedinstvo i o tome smo zaista dosta toga čuli i tokom današnjeg, ali i jučerašnjeg dana i, koliko god razlike među nama bile drugačije i koliko god se naši predlozi za rešavanje kosovskog problema razlikovali i bili oličeni u platformama, programima, planovima, mi moramo zauzeti jedinstveni stav po pitanju kako ćemo i na koji način u budućem periodu rešavati ovo pitanje, jer od tog pitanja zavisi i budućnost i naše dede i budućih generacija koje tek treba da dođu i da žive u miru, oslobođeni jednog tereta problema na Kosovu i Metohiji.

Možda baš sa ove sednice izađemo sa jednim zajedničkim i jedinstvenim stavom po ovom pitanju. Ja i dalje verujem da ćemo mi nekako na kraju ove sednice uspeti da pronađemo tu nit oko koje ćemo se okupiti i koja će nadalje poslužiti kao ideja za rešavanje ovog problema.

Da bismo to ostvarili, mi moramo da pokažemo volju za kompromisom, odnosno makar deo volje za kompromisom, koliko god nam se određeni predlozi ne sviđali, ali ukoliko uzmemo u obzir važnost vraćanja ovog pitanja u institucionalni okvir, utoliko je i težina te ideje jača.

Zašto je važno da pitanje Kosova i Metohije vratimo u institucionalne okvire? Zato što na taj način može dobiti pravno obavezujuću snagu sa jedne strane. S druge strane, ona na taj način omogućava primenljivost onoga što se u okviru pojedinih institucija i dogovorilo.

Od početka jugoslovenske krize, vi to verovatno bolje znate od mene, brojna rešenja su ponuđena za samo Kosovo i Metohiju i čini se da je svaki od tih predloga za rešavanje problema bio nepovoljniju za Srbiju u odnosu na ono što je bilo pre toga. Međutim, naša državna politika se i tada i u takvim situacijama kretala u okvirima onoga što želi i onoga što je moguće i pokušala da pronađe balans, odnosno neku ravnotežu između toga šta joj je činiti u tom trenutku.

Ja mislim da su danas više nego ikada pre zvanični stavovi i Beograda, ali i Prištine toliko dijametralno suprotni u pogledu rešavanja samog problema i statusa Kosova, ali se, s druge strane, u jednom apsolutno i potpuno slažu, a to je da zamrznuti konflikt na Kosovu i Metohiji apsolutno ne odgovara ni jednoj, ni drugoj strani i da predstavlja realnu prepreku ne samo za ekonomski razvoj, već predstavlja realnu prepreku i za evrointegracije, ali na kraju i za modernizaciju i jednog i drugog društva.

Što se aspekta Srbije tiče, ja sam sigurna da se mi u sali svi oko toga donekle slažemo. Zamrznuti konflikt suštinski u stvari znači da postoji prećutna nezavisnost Kosova koja se odvija pred našim očima. Ja sam sigurna da mi to nećemo dozvoliti, međutim samo vreme nam ne ide u prilog. Kao što znate, sve je manje Srba na Kosovu, s jedne strane. S druge strane, ukoliko se što pre ne pronađe rešenje, rizikujemo da Kosovo i Metohija postane jedno uporište za raspirivanje nacionalizma u regionu, a to nam nikako ne odgovara, jer to može odvratiti naše investitore u budućnosti, a samim tim i stvoriti jednu složenu situaciju iz koje, čini mi se, nećemo moći da izađemo za par godina.

Mi možda ne možemo da promenimo istorijske tokove, ali možemo se potruditi da u buduće stvorimo određene uslove koji će omogućiti mir svima onima koji dole žive, bez obzira na to da li su Srbi, Albanci ili bilo koje druge nacionalnosti. Dakle, svi ovi razlozi koje sam navela ne znače da ćemo mi problem Kosova rešiti ovde i na ovom mestu. Ja sam sigurna da to tako neće biti, ali sam isto tako sigurna da postoji snažna volja svih nas da pronađemo jedan način koji će, da kažem, uspeti da odgovara svim onim platformama, programima i planovima koji svi mi u svojim nekim političkim programima i imamo.

Što se Socijaldemokratske partije Srbije tiče, naš šef poslaničke grupe je juče govorio o našoj platformi za Kosovo i Metohiju i u tom smislu izneo je predlog da se, ukoliko je to moguće, uspostavi normalizacija odnosa bez priznanja. On je o tome govorio u smislu da je treba sprovoditi kroz nekoliko faza i ja se upravo iz tog razloga neću ponavljati. To nije sigurno ni najbolje, ni najidealnije rešenje, ali jeste rešenje koje vam može poslužiti kao ideja oko koje ćete u buduće voditi pregovore.

Ja sam sigurna da mi nećemo odustati od naše legitimne borbe za očuvanje međunarodnog pravnog poretka i stekla sam utisak nakon jučerašnje rasprave, vi me ispravite ako grešim, neko je pomenuo da bi bilo dobro u jednom trenutku prekinuti pregovore kada se dostigne određeni nivo strpljenja koji bi Srbija trebalo da podnese. Ja se sa tim apsolutno ne bih složila i mislim da, koliko god ti pregovori bili i teški i naporni i koliko god se oni činili beznadežnim u određenom trenutku, mi moramo ostati u okviru tih pregovora, da se moramo potruditi da se pregovori nastave, jer ćemo jedino na taj način uspeti da prevaziđemo probleme koji stoje pred nama i vratiti rešavanje Kosova u okvire institucija, u okviru kojih i jedino mogu da se rešavaju.

Još jedna stvar za kraj. Mislim da Srbija ne može u potpunosti sama i izolovana odlučivati o ovom pitanju, niti ga rešavati. Mislim da u tom smislu veliku ulogu ima međunarodna zajednica i da se mi moramo osloniti na stavove međunarodne zajednice, ali i očekivati od nje pomoć. Tu, pre svega, mislim na EU, Rusiju i Kinu. Oni moraju biti garant stabilnosti na Kosovu i Metohiji, ali i primer poštovanja međunarodnog pravnog poretka.

Predsedniče, ja lično u svoje ime, ali i u ime Socijaldemokratske partije Srbije želim zaista da iskažem poštovanje za istrajnost koju ste iskazali u svim tim pregovorima, što od njih niste odustali i što ste zaista pokazali i volju i nameru da svima onima koji žive na prostoru Kosova i Metohije omogućite neki dostojanstveni život u budućnosti.

Zahvaljujem.