Zahvaljujem, predsedavajuća.
Uvaženi potpredsednici Vlade sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je set zakona o obrazovanju i vaspitanju, čije izmene i dopune imaju za cilj povećanje kvaliteta sistema obrazovanja i vaspitanja. Donošenjem ovih pet zakona će omogućiti usklađivanje sa ciljevima i reformama obrazovanja.
Na početku ću se osvrnuti na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i nekim novinama koje ovaj Predlog zakona donosi.
Jedna od novina odnosi se na ostvarivanje predškolskog pripremnog programa kada zbog malog broja dece nije moguće formirati vaspitnu grupu od pet učenika kako bi nastavu izvodio vaspitač. U tom slučaju deca se priključuju učenicima kombinovanog odeljenja gde nastavu izvodi nastavnik razredne nastave.
Ovo je i do sada bila praksa u ruralnim područjima Republike Srbije, dakle u izdvojenim odeljenjima, samo nije bilo sadržano u zakonu. Sada je zakonodavac definisao da pripremni predškolski program može da izvodi i nastavnik razredne nastave i mislim da je to dobro rešenje.
Još jedna od predloženih dopuna zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja odnosi se na obrazovanje Komisije za versku nastavu koja treba da prati organizovanje i ostvarivanje verske nastave.
Između ostalog, Komisija daje mišljenje o listama nastavnika verske nastave. Škole dobijaju liste sa velikim brojem predloženih veroučitelja. Međutim, među njima se nalaze i oni koji su već profesionalno angažovani kao verska lica u verskim objektima, dakle u crkvama ili džamijama. Smatram da Komisija može da suzi krug predloženih veroučitelja na one koji nisu profesionalno već angažovani i na one koji odgovarajuće teološko obrazovanje imaju pedagoški smer.
Smatram da bi zakonodavac morao u budućem periodu da nađe način da nađe rešenje kako da se verska nastava unapredi i da se izbegnu ovakve situacije. Veroučitelji smatram da budu angažovani samo u školi, da izvršavaju sve svoje obaveze kao i ostali nastavnici od vođenja pedagoške dokumentacije, do prisustva sednicama stručnih organa. Zato smatram da treba da budu angažovani jedino u školi.
Predlog izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja preciznije definiše i postupak razrešenja članova organa upravljanja škole, tj. članova školskog odbora, bilo da su iz reda zaposlenih, lokalne samouprave i saveta roditelja. To je jedna novina koja unapređuje ovaj zakon.
Ono što bih posebno istakla jeste da se ovim Predlogom zakona prvi put definiše uloga organa upravljanja škole po pitanju odgovornosti direktora. Organu upravljanja propisana je mogućnost da obrazuje Komisiju za vođenje disciplinskog postupka protiv direktora, kao i donošenje odluke odgovornosti direktora za težu obavezu radne povrede. Za ovo, takođe smatram da je dobro rešenje i da je bilo neophodno.
Predlog zakona precizira i sastav konkursne komisije prilikom izbora zaposlenog u ustanovi, tako što izostavlja sekretara ustanove, ali koji je dužan da pruža stručnu podršku radu Komisije.
Zatim je vrlo jasno definisana dvostepenost postupka, odnosno mogućnost kandidata koji nije zadovoljan rešenjem direktora o izboru kandidata da uloži žalbu organu upravljanja ustanove.
Ono što ja želim da istaknem jeste da Konkursna komisija za prijem u radni odnos biva imenovana od strane direktora. U tom slučaju direktor može da vrši uticaj na komisiju. Moje mišljenje je da bi Komisiju trebalo da imenuje organ upravljanja ili školski odbor.
S obzirom da Zakon propisuje da Komisija broji najmanje tri člana, što znači da ih može biti i više, recimo pet, a ono o čemu treba voditi računa jeste i sastav komisije.
Član Komisije može da bude, na primer, stručni saradnik, nastavnik srodne grupe predmeta za koju kandidat konkuriše, ali mislim da je nedopustivo da u konkursnoj komisiji za prijem, na primer, nastavnika matematike, bude pomoćni radnik, a bivalo je takvih situacija, ja upravo dolazim iz prakse, iz osnovnog obrazovanja i ne govorim ovo napamet.
Smatram da Ministarstvo prosvete i u ovom slučaju mora naći rešenje za neki budući period kako bi se izbegle ovakve situacije.
Sa izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja usklađuje se i Zakon o predškolskom obrazovanju, kao i ostali prosvetni zakoni koji su danas na dnevnom redu.
Izmene definišu da pripremljen predškolski program može da izvodi nastavnik razredne nastave, o čemu sam već govorila. Zatim bih izdvojila izvršenu dopunu člana kojim se propisuje evidencija o detetu povodom jedinstvenog obrazovnog broja, koji mi skraćeno zovemo još JOB. Preciziran je JOB koji se dodeljuje detetu kao sastavni deo evidencije o detetu, kao i način unosa podataka u okviru evidencije koju ustanova vodi i javnih isprava koje izdaje. Dakle, od predškolskog uzrasta se učeniku dodeljuje JOB koji kasnije, kroz celo obrazovanje, sadrži sve one podatke o detetu, učeniku, o njegovim postignućima.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnom obrazovanju, mislim da je važna izmena kojom se uvodi mogućnost da osnovna muzička škola ostvaruje i program srednjeg muzičkog obrazovanja i vaspitanja, kao da u nekoj lokalnoj samoupravi ima dovoljno interesovanja za učenike koji su završili osnovnu muzičku školu, a recimo da ne postoji srednja muzička škola čak ni u bližem okruženju kao u malim sredinama iz koje ja dolazim, recimo, opština Prijepolje, niti opštine u okruženju nemaju srednju muzičku školu, a imaju dovoljno polaznika osnovnih muzičkih škola.
Smatram da je svrsishodna izmena zakona kojom se propisuje organizacija obrazovno-vaspitnog rada tako što se definiše rad u kombinovanom odeljenju u predmetnoj nastavi od petog do osmog razreda, gde broj učenika ostaje isti kao i u razrednoj nastavi. Mislim da je ovo neophodno i razumem potpuno zašto se našlo u novom zakonu.
Predlogom zakona izvršena je izmena kojom se precizira da u sastavu tima koji vrši prethodnu proveru znanja može biti nastavnik predmetne nastave u situacijama kada se prethodna provera znanja vrši kod dece starije od 12 godina. Na ovaj način se povećava stručnost i kompetentnost komisije, dakle uvođenjem u ovu komisiju i predmetnog nastavnika.
Što se tiče Predloga zakona o prosvetnoj inspekciji, ja ću obratiti pažnju, osim onog usklađivanja terminologije republički prosvetni inspektor i opcione mogućnosti da prosvetni inspektori budu uniformisani, što smatram da je u redu i da je prihvatljivo, obratiću pažnju na član 10. stav 4. koji će u novom zakonu glasiti: „Ukoliko prosvetni inspektor ne otkloni utvrđene nepravilnosti u datom roku, republički prosvetni inspektor je ovlašćen da, u skladu sa zakonom, predloži pokretanje disciplinskog postupka protiv tog inspektora, kao i protiv njegovog neposrednog rukovodioca“ itd.
Dakle, to je jedna novina za koju, takođe, smatram da je dobra. Prosto, traži se odgovorniji rad opštinskih prosvetnih inspektora u situacijama kada oni ponekad zataje, a uloga prosvetne inspekcije smatram da je veoma važna. Oni treba da deluju savetodavno, da deluju preventivno, ali i adekvatnijim merama kada je to neophodno.
I, dok sam još na polju obrazovanja i prosvete, dužna sam da informišem ministra prosvete i sve vas ispred Ministarstva prosvete, pošto sam se već obraćala pre otprilike godinu dana, da objekat sportske sale u Brodarevu još uvek nije otvoren. Dve i po godine nastava se ne izvodi u tom novosagrađenom objektu. Ja sam tražila podršku Ministarstva i naišla zaista na jedan dobar odgovor i na jednu dobru saradnju. Posle više sastanaka i razgovora ne samo sa pomoćnikom ministra i ministrom, nego i sa predstavnicima ostalih relevantnih subjekata, da kažem, kao što su Sektor za vanredne situacije, lokalna samouprava, znači i dalje smo na istom. Sala je zatvorena, učenici ne mogu da izvode nastavu u tom objektu, što smatram da je ogromna šteta.
Čini mi se da neko ili neće ili ne ume da obavlja svoj posao. Još jednom ću ponoviti da ništa ne sme da bude iznad interesa dece, iznad interesa učenika. Lokalna samouprava je dala čvrsta uveravanja da finansije nisu problem. Ukoliko to neko smatra za izgovor, znači, čak su pokušali da reše problem, ali još uvek to stoji i ja se nadam da ćemo zajedno. Evo, ja sam pokrenula inicijativu i vi kao ministarstvo i lokalna samouprava u nekom budućem periodu naći rešenje da se ovaj objekat otvori.
Što se tiče Zakona o kulturnom nasleđu, Republika Srbija baštini neprocenjivo nasleđe svih kultura i naroda koji su živeli i žive na ovim prostorima. To podrazumeva sva ona dobra koja su nasleđena od prethodnih generacija ili nastaju u sadašnjosti, a imaju specifičnu vrednost za ljude i treba da budu sačuvana za buduće generacija.
Iako stvarano i oblikovano u prošlosti, kulturno nasleđe je veoma važno u poimanju i kreiranju naše sadašnjosti, kao i planiranju i stvaranju naše budućnosti.
Kompleksnost kulturnog nasleđa Srbije je nastala zahvaljujući viševekovnim uticajima različitih civilizacija i kultura, što ovaj prostor čini bogatim, raznovrsnim kulturnim nasleđem.
Vrednost kulturnog nasleđa, bilo da je reč o materijalnom ili nematerijalnom, u stalnom je porastu zbog prirodno uslovljenog vremena trajanja, ali i zbog razvoja novih tehnologija i promene stila i načina života. Zato briga o očuvanju kulturnog nasleđa u 21. veku nije samo obaveza nadležnih institucija, već je to i moralna uloga celokupnog savremenog društva koje, prepoznajući značaj kulturne baštine, stvara uslove za njeno očuvanje i budućnost.
Polazna tačka jeste razumevanje nasleđa, a kada se ono razume, tada može i da se ceni. Kada se nasleđe ceni, onda se stvara potreba i da se zaštiti, a kada je zaštićeno u njemu se može i uživati.
Zakon o kulturnom nasleđu ima za cilj da uspostavi zakonski okvir za potpunu zaštitu i očuvanje kulturnog nasleđa i kulturnih dobara na jedinstven način, bez obzira na oblik u kojem nastaje i gde se nalazi, kao i prostor budućim podsticajima za trajna ulaganja u kulturno nasleđe.
Ovim zakonom regulišu se pitanja u vezi sa nastankom, čuvanjem, zaštitom kulturnih dobara, nadležnostima i radom ustanova zaštite kulturnog nasleđa i obavezama i pravima vlasnika i držaoca.
Predloženim zakonskim rešenjima takođe se uređuju pitanja nematerijalnog kulturnog nasleđa i postavljaju pravni osnovi za uređenje posebnih oblasti zaštite kulturnog nasleđa.
Ovo je prvi put da se oblast kulturnog nasleđa definiše specijalizovanim zakonom, budući da je kulturno nasleđe do sada uređivano Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. godine, koji je po svom karakteru i opštem propisu uređivao zajednička opšta pitanja zaštite kulturnih dobara.
Novi zakon je unapređen i usaglašen sa propisima EU, a ja bih se osvrnula na neke novine koje ovaj Predlog zakona donosi.
Novim zakonskim rešenjem omogućava se produženje roka za potvrđivanje svojstva kulturnog dobra koji za pokretna dobra traje dve, a za nepokretna tri godine, a za još dve ili tri godine ukoliko za to postoji opravdan razlog.
Znači, ne ponavlja se cela procedura za potvrđivanje svojstva kulturnog dobra ispočetka, već se traži produženje roka koji će u tom slučaju trajati pet godina.
Takođe, u ovom članu se jasno navodi da se evidentiraju pokretna i nepokretna kulturna dobra, što u postojećem Zakonu o kulturnim dobrima nije bio slučaj, već se pominje samo pojam kulturno dobro.
Predlogom zakona se precizira i prestanak prethodne zaštite kulturnog dobra, kao i da su registri kulturnih dobara javni.
Predlog ovog zakona jasnije i konkretnije reguliše pravo preče kupovine kulturnog dobra u odnosu na važeći Zakon o kulturnim dobrima.
U Predlogu zakona se kaže da pravo preče kupovine kulturnog dobra u privatnoj svojini ima Republika Srbija, kao i da se Republika Srbija može odreći prava preče kupovine.
Što se tiče Poglavlja 12 Predloga ovog zakona koji govori o uvozu, unošenju, izvozu i iznošenju pokretnih kulturnih dobara, kao i povraćaju svih predmeta nezakonito iznesenih sa teritorije država članica Evropske unije, takođe, smatram da je ovo jedan korak napred, doduše, članovi zakona koji se tiču ove materije mogu se primenjivati tek kada Republika Srbija bude deo Evropske unije, što ja želim i nadam se da će uskoro i biti, ali u tom slučaju nećemo morati da menjamo zakon, barem u ovom delu.
Na kraju, Predlogom zakona kaznene odredbe su obuhvaćene jednim članom dosta jasnije i preciznije u odnosu na prethodni Zakon o kulturnim dobrima, gde je čak pet članova regulisalo ovu oblast.
Za kraj bih se samo osvrnula još jednom na činjenicu da je novim zakonom prvi put prepoznato nematerijalno kulturno nasleđe koje obuhvata tradicionalne zanate, ishranu, običaje, načine usmenog izražavanja i izvođenja narodnih igara i pesama, a koje zajednice baštine i prenose ih s generacije na generaciju kao obeležje sopstvenog identiteta.
Tako su se na listi elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije našli krsna slava, pirotsko ćilimarstvo, zlakuska lončarija, pazarske mantije, erski humor i da ne nabrajam dalje. Želim samo da izrazim nadu da će se uskoro na ovoj listi naći i ćetenija, poslastica tradicionalne kuhinje Bošnjaka.
Inicijativu da se ćetenija uvrsti na listu elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije pokrenuo je Dom kulture Prijepolje, koji već nekoliko godina organizuje tradicionalnu manifestaciju „Ćetenija uz pjesmu i igru“, kako bi sačuvali od zaborava običaje i način pripreme ove poslastice.
Kulturna baština Bošnjaka, sa svim svojim osobenostima i specifičnostima, deo je multikulturalnog prostora Sandžaka i Republike Srbije. Njeno očuvanje, kao i očuvanje i unapređenje svih kultura koje vekovima žive na tom području, biće garant da smo uspeli da stvorimo društvo koje s jedne strane poštuje različitosti, podržava kulturni diverzitet i prepoznaje ga kao izuzetnu vrednost sandžačke regije, a da sa druge strane teži ka višim ljudskim i moralnim vrednostima koje podižu kvalitet svakodnevnog života svakog njenog građanina.
Sve zakone koji su danas na dnevnom redu i one o kojima nisam stigla da govorim, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.