| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
Uvažena predsedavajuća, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, cenjeni predstavnici VSS, gospodine Marinoviću sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, na današnjem dnevnom redu sednice Skupštine Republike Srbije po ko zna koji put imamo odluku o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju.
Odmah da se razumemo, apsolutno podržavam ovakav način izbora sudija od strane narodnih poslanika kao predstavnika naroda u najvišem zakonodavnom telu naše zemlje, odnosno u parlamentu, jer se samo na taj način može obezbediti kolika-tolika nezavisnost prilikom izbora sudija. Ukoliko izbor sudija prepustimo samo i isključivo VSS, smatram da ćemo onda dobiti najjači organ praktično u državi i da će celokupna sudska vlast biti u rukama upravo tog organa.
Sada, imajući u vidu proceduralne stvari, odnosno sam postupak izbora kandidata koji se dostavljaju narodnim poslanicima na izglasavanje, možemo istaći da zaista veliki i presuđujući uticaj ima upravo VSS, dok nama kao narodnim poslanicima praktično ne preostaje ništa drugo no da izaberemo predloženog kandidata ili da ga ne izaberemo.
Visoki savet sudstva, odnosno Komisija VSS u prošlosti nije uvek davala najadekvatnije kandidate. Pre samo nešto malo više od godinu dana Komisija je dostavila kandidate za izbor, čini mi se, predsednika sudova gde je jedan od kandidata imao praktično samo jedan glas podrške iz sopstvenog kolektiva i to svoj glas.
Potom, jedna od sudija koja je pretendovala da bude predsednica suda, koja je bila kandidat VSS, bila je, verovali ili ne, pod merama uprave kriminalističke policije pod sumnjom da sarađuje sa licima iz kriminogene sredine i da prima mito. Opet pak, još jedan od kandidata bio je i član glavnog odbora DS, što je ne spojivo sa Ustavom i zakonom.
O privatizaciji sudstva i tužilaštva iz 2009. godine bolje i da ne govori, jer ću onda oduzeti vreme svim preostalim govornicima, ali je to bila zaista strašna stvar koju je Ustavni sud na svu sreću poništio, odnosno poništio je odluku VSS i naložio poreskim obveznicima, praktično građana Republike Srbije, da plate zaista velike odštete.
Ono što je takođe činjenica, a imali smo to priliku i danas da vidimo kada raspravljamo o određenim kandidatima za izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju ili pak o kandidatima koji se biraju na mesta predsednika sudova, jeste da mi poslanici praktično najmanje pričamo o samim kandidatima, a što je i suština same rasprave i ove odluke. Onda se logično postavlja pitanje, zašto je to tako? Po mom ličnom mišljenju razlog za to je nedovoljna transparentnost u samom postupku izbora kandidata.
Dakle, da budemo iskreni, sam postupak je javan kako to i nalaže zakon i sam rad VSS je takođe javan, kao i sudska funkcija, i započinje se na taj način tako što se objavljuje oglas u „Službenom glasniku Republike Srbije“, kao i u nekom od medija ko ima pokrivenost na celoj teritoriji Republike Srbije.
Međutim, od momenta dolaska prijave zainteresovanog lica do samog predstavljanja kandidata u Skupštini Republike Srbije mi nemamo praktično nikakve informacije šta se dešava sa tom prijavom. Mi ne znamo ni ko se prijavio, ni ko su zainteresovana lica, koje su im biografije, kakve su njihove kompetencije, veštine i slično, da li su dovoljno dostojni ili nisu.
Danas imamo izbor sudije koji se prvi put bira na sudijsku funkciju u Privrednom sudu u Zaječaru. Ja sada postavljam pitanje, kako građanin ili stanovnik Zaječara može da zna, kao izuzetno zainteresovana strana ili lice, ko se od kandidata, odnosno ko se prijavio kao zainteresovano lice da bude kandidat za predsednika suda? Možda baš taj građanin Zaječara ima određene podatke koje će ukazati na nedostojnost prijavljenog lica da uopšte bude kandidat. Ne zna kako to može da dostavi osim da upravo traži pristup javnoj informaciji.
Čak ni mi kao poslanici, od momenta prijave do samog dolaska te tačke na dnevni red, odnosno izbora kandidata, nemamo uvid u biografije, niti u sve one dokumente koji na najbolji način mogu da prosto predstave određeno lice kao kandidata i eventualno sudiju.
Takođe, da bi zainteresovano lice uopšte moglo da bude kandidat za sudiju, ono mora da ima završen Pravni fakultet, mora da ima položen pravosudni ispit i da ima određeno, naravno, iskustvo, ali i da bude stručan, osposobljen i dostojan te funkcije. Upravo tu stručnost, osposobljenost i dostojnost utvrđuje Komisija Visokog saveta sudstva. To je dobar postupak, nemam ništa lično protiv njega.
Dakle, ta stručnost se utvrđuje tako što se visina prosečne ocene množi sa 10, tako što se godine studija, ukoliko ste završili za četiri godine, boduju sa 100 bodova. Ne govori se ukoliko je neko završio, recimo, fakultet pre roka, da li to zaslužuje neki bod više ili ne, a svakih šest meseci produženog studiranja, duže od četiri godine, umanjuje se za 10 bodova. Samo se ne navodi da li započetih šest meseci ili navršenih šest meseci.
Ono što je praktično problem, jeste upravo ocena praktičnog rada u okviru uslova stručnosti. Komisija Visokog saveta sudstva kandidata može da oceni u dosta širokom rasponu poena ili bodova, od 40 do 100, u zavisnosti isključivo od njihovog mišljenja i toga kako su oni razumeli određeno praktično znanje, odnosno izveštaje radnih organizacija, sudova i drugih lica. Može se, recimo, dogoditi da upravo od tog mišljena Visokog saveta sudstva neko ko je završio fakultet u roku, dakle za četiri ili možda kraće godina, ko ima prosečnu ocenu 10 dobije 40 bodova, iz određenog razloga, a da, recimo, ima veći broj bodova neko ko je studirao 5,5 godina ili ima prosečnu ocenu 7,5, a dobio je od Komisije 100 bodova.
O osposobljenosti i dostojnosti, tu ne vredi ni pričati, tu je sve u rukama Komisije i nema jasnih odrednica i taksativno navedenih stvari kako se zapravo boduje neki kandidat.
Ono što je, takođe, simptomatično i što možda budi nekakvu pažnju, jeste što je većina kandidata koji dođu pred narodne poslanike, a biraju se za sudije koji po prvi put postaju sudije ili pak za predsednike sudova, jeste da dolaze, maltene, isključivo iz redova pravosuđa. Mi smo na sednici odbora, odnosno postavio sam pitanje neformalno i dobio odgovor da je prosto procenat zainteresovanih lica veći, znači lica koja dolaze iz pravosuđa u odnosu na ona lica koja dolaze iz državne uprave ili iz privrede itd. Međutim, sumnjam da je baš u tolikoj meri i procentualno veći.
Smatram da je ovaj način izbora sudija, koji je predviđen zakonima, pravilnicima Visokog saveta sudstva, adekvatan, ali isto tako smatram da mora da bude mnogo transparentniji da bi svako zainteresovano lice moglo da vidi kompletan postupak, od momenta prijave kandidata, do obavljanja razgovora, postignutih ocena na testu, itd.
Pošto ja dolazim iz grada Vršca, a ne iz Zaječara, ja mogu samo da pretpostavim i da vam verujem na reč da ste vi uradili zaista adekvatan posao i da ste izabrali najbolje kandidate. Ako vi kažete da vam verujemo na reč, mi ćemo verovati, nije problem, samo to negde inkorporirajte u neki pravni akt.
Nadam se da ćemo ubuduće i da će prosto na neki način uticati i moj govor na to da se prosto na internet stranici ili na neki drugi način obezbedi upravo ova javnost dostavljenih biografija, svih onih dokumenata koji ukazuju da je neko adekvatan kandidat i da ćemo ubuduće kao narodni poslanici, kada je ova teme na dnevnom redu, pričati isključivo o kandidatima i, naravno, o određenim dnevno-političkim događajima koji su obeležili samo pravosuđe, na koje vi kao Visoki savet sudstva eventualno možete da utičete. Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, javljam se povodom replike ili povodom dodatnog objašnjenja.
Samo da se razumemo da nemam ništa lično protiv kandidatkinje iz Zaječara. Prosto sam naveo primer, da kao neko ko dolazi iz drugog grada nemam informacije i podatke o kojoj se osobi radi, osim iz biografije koju ste nam dostavili, što je, naravno, i dovoljno da se neko izabere.
Kažem, sam ovaj postupak jeste malo problematičan, opet po mom ličnom mišljenju. Možda je to, u pravu ste, pitanje za Poverenika za informacije od javnog značaja. Prosto, da li je moguće dozvoliti da se određeni broj nekih ličnih podataka ili makar biografije, koje sada imamo prilike da vidimo, dozvole da se istaknu na određenom vidljivom mestu zainteresovanoj javnosti?
Opet da ponovim, puna podrška za kandidatkinju iz Zaječara, koju ću apsolutno podržati u danu za glasanje, odnosno danas. Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, cenjeni ministre sa saradnikom, dame i gospodo građani Srbije.
Svaki vid bilateralnih ili multilateralnih sporazuma iz oblasti bezbednosne saradnje veoma je pozitivna i uvek dobrodošla za podizanje ukupnog nivoa bezbednosti jedne zemlje.
Svaka razmena informacija, svaki novi podatak, ali i svako teorijsko, stručno i praktično znanje i iskustvo iz oblasti organizovanog kriminala, terorizma, trgovine ljudima, narkoticima i drugo, može biti samo pozitivno u bezbednosnom smislu.
Upravo akcenat u ovom sporazumu, odnosno Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Države Palestine u oblasti bezbednosne saradnje stavlja se na državne organe Republike Srbije i Palestine, koji po ovom aktu razmenjuju informaciju od zajedničkog interesa, ali i informacije o sredstvima i opremi koja je neophodna za praćenje i za suzbijanje određenih vidova kriminaliteta, a naročito organizovanog kriminala i terorizma.
Zašto sam baš istakao ovaj član i zašto njemu dajem posebnu važnost i značaj? Svako ko danas u Republici Srbiji realno pogleda bezbednosnu situaciju izvući će zaključak da je ona, u najmanju ruku, kompleksna i da se upravo znanja i iskustvo, ali sofisticirana oprema drugih zemalja pomogli u razrešavanju monstruoznih dela koja su ovih dana potresla srpsku javnost.
Dakle, da nije bilo sporazuma ove vrste i upravo tih znanja sofisticirane opreme nekih drugih naših prijateljskih zemalja možda bismo još tavorili u neznanju i možda bismo bili svedoci još strašnijeg scenarija koji je očigledno bio pripreman i koji bi uticao na kompletnu i Srbiju i na našu budućnost.
Očigledno je da je država objavila rat jednoj kriminalnoj organizaciji koja je godinama bila vodeća u srpskom podzemlju i to kao ogranak jedne od dve crnogorske kriminalne grupe koje predstavljaju deo međunarodnog lanca trgovine narkoticima koja je, svi znamo, najisplativija i donosi abnormalne zarade.
Ubistva, nestanci, strah, bilo je nešto s čim su se građani suočavali, praktično svakodnevno, ali osim tog našeg individualnog straha kao građana postojala je jedna realna opasnost od znatno goreg scenarija, a to je potpuna destabilizacija zemlje sa ciljem preuzimanja državnog aparata od strane kriminalnih grupa ili pak, dovođenje na vlast određene grupe ljudi uz pomoć kriminalne organizacije koja bi za uzvrat učinila da ta kriminalna organizacija postane, praktično, paravojna formacija bez određenih ograničenja.
Jer, kako drugačije objasniti zaplenu, zaista velikog arsenala oružja, gde je većinu činilo oružje, tzv. dugih cevi? Prosto se nameće pitanje šta će toliko oružja jednoj kriminalnoj organizaciji?
Zamislite upotrebu tog oružja na nekom masovnom skupu. Ne daj Bože, naravno. Dok bi se dokazalo ko je pucao, da li je to bio neki pomahnitali individualac, pripadnik kriminalne grupe ili neko ispred države, prošlo bi određeno vreme, a to bi dovelo upravo do destabilizacije zemlje, dovelo bi do mešanje stranih sila, eto je i loša medijska slika o Srbiji, eto je i, najverovatnije, i promena vlasti, nove vlasti koja bi toj kriminalnoj grupi omogućila, reko sam već, postupanje mimo bilo kakvih zakona, ali i nove vlasti koja bi udovoljila zahtevima stranih sila, poput pitanja Kosova i Metohije, Republike Srbije, pitanja zaustavljanja našeg daljeg ekonomskog jačanja i širenja naših interesa i našeg uticaja, nabavke naoružanja itd.
Opet, kako drugačije objasniti pronalazak nekoliko snajperskih pušaka sa, zaista, najsavremenijom optikom i prigušivačima, pancirnim mecima, kao i takozvano upucavanje, odnosno vežbanje snajperskog gađanja, nego kao nastojanje ili nagoveštaj ka destabilizaciji zemlje.
Prosto, kriminalna organizacija je na ovim prostorima svoje međusobne sukobe ne rešavaju upotrebom snajperskim oružjima, nego nekim drugim oružjem. Tako da se onda logično i može izvesti zaključak da je to snajpersko naoružanje, to vežbanje upucavanja, najverovatnije, služilo da se likvidira neka bezbednosno interesantna ili štićena ličnost koja možda nosi pancir, odnosno, najviši državni funkcioneri, što bi opet dovelo, kažem, do destabilizacije zemlje.
Kako drugačije objasniti izuzetno sumnjivu povezanost dela državnih organa i državnih funkcionera, kako iz MUP-a, bezbednosnih službi, carine, sportskih udruženja, privrede i tako dalje, sa tom istom kriminalnom grupom i kako objasniti, zaista frapantnu i neverovatno činjenicu, da je najvažnija ličnost Republike Srbije predsednik prisluškivan i praćen i da su snimani dokumentovani njegovi razgovori sa članovima svoje porodice sa najbližim saradnicima, 1572 razgovora predsednika Srbije se dokumentuje. Logično se postavlja pitanje zašto? Sigurno ne da bi ta dokumenta tavorila u fijoci, ili da bi služila za potpalu, nego, prosto, da se stave nekome na uvid.
Razlog tog prisluškivanja je najverovatnije je bila želja i nastojanje određenog dela državnih organa da kroz te razgovore pokuša da kriminalizuje samog predsednika, njegovu porodicu, njegove saradnike, ili pak da određeni postupci i govor predsednika ukažu na određene inkriminišuće radnje. Međutim, nisu se nadali da neće pronaći ništa, jer da su pronašli nešto od toga zasigurno bi to odmah sutradan već izašlo na svim tajkunskim medijima.
Dakle, iz svega ovoga možemo izvesti zaključak da je krajnji cilj kriminalne organizacije, koja je, Bogu hvala, uz onaj čisti, ponavljam, neukaljani deo MUP-a, BIA, u saradnji sa drugim držanim organima, sklonjen, ali njihov cilj je najverovatnije bio upravljanje državnim aparatom u kojem bi Aleksandar Vučić bio praktično pasivni posmatrač, pritisnut određenim dokazima do kojih se trebalo doći putem prisluškivanja, a da ako ne uspeju da destabilizuju zemlju na taj način, da onda izvrše određenu upotrebu oružja, pretpostavljam na nekom masovnom skupu ili, ne daj Bože, likvidaciju snajperskim oružjem.
Ono što smo sada, ministre, započeli ne treba prekidati. Vi ste svesni toga apsolutno da treba ispitati sve pipke te kriminalne hobotnice, pa čak i ako ona zahvati i najviše državne funkcionere i treba videti pozadinu i krajnji cilj svega toga. Zašto su određeni predstavnici države sarađivali sa kriminalnom organizacijom? Zašto je naređeno prisluškivanje i praćenje predsednika Republike? Zašto je neko odbio poligrafsko ispitivanje gde je netačnost poligrafa svega od 5% do 10% naravno u zavisnosti od samog modela poligrafa. I, na kraju, ono što je najvažnije, ko stoji iza svega? Da li je to domaći tajkunski lobi, da li su to strane sile ili je to pak neko njihovo sadejstvo?
Dok to konačno ne utvrdimo, borba ne sme stati. Zato je važno i da, pored te unutrašnje borbe, koja je sada veoma dobra, podržimo i svaki vid sporazuma koji će u svom sadržaju imati upravo bezbednosne aspektne i koji će podići nivo bezbednosti naše zemlje.
Živela Srbija i živ nam bio Aleksandar Vučić. Hvala.
(Beograd, 27.06.2016.)
| Funkcija | Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija | Izvor prihoda | Interval | Neto prihod | Valuta | Vreme obavljanja / od-do |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Zamenik predsednika skupštine grada | Grad Vršac | Grad | Mesečno | 42721.00 | RSD | 17.05.2016 - |