Uvaženi predsedniče Narodne skupštine, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, teško je da ću moći da govorim na nivou mojih prethodnika koji su vrlo stručno i inspirativno govorili o temi dnevnog reda.

Kada su u pitanju ova tri razrešenja, odnosno povlačenja sa funkcija, tu nema ničeg spornog. Jedna od tri osobe ide u penziju, dve idu na druge funkcije, tako da ostavljaju funkcije na kojima se nalaze i, naravno, ja ću, kada ova tačka dnevnog reda bude stavljena na glasanje, glasati za njeno usvajanje.

Danas se dosta govorilo o stanju u pravosuđu. Iznete su različite ocene, bilo je tu i dosta kritike, kritičkih pogleda, pa kad čujem šta naši poslanici kažu o stanju u pravosuđu onda ne treba mnogo da čudi ni izveštaj Evropske komisije o stanju u toj oblasti, jer kritike ima i sa te a i sa naše strane.

Naravno, možda ugao njihovog gledanja nije baš najbolji jer oni kažu da zakonodavna vlast previše utiče na pravosuđe, a ja to nešto ne vidim, obzirom da smo mi ovde poslednji u lancu i ono što mi radimo je samo da potvrđujemo predloge koje pred nas pravosudni sistem izbaci, odnosno kroz određenu proceduru VSS dostavi Skupštini Srbije.

Uticaja na pravosuđe ima sigurno. Imaju ga mnogi interesne grupe, lobiji, strukture koje su nekad nekoga dovele, izabrale, postavile na određenu pravosudnu funkciju i sada je taj u obavezi da ili uzvraća ili da igra igru koja mu je namenjena i koje se prihvatio i ja sam duboko ubeđen kao neko ko je tada posmatrao političke procese u Srbiji da je najveće zamešateljstvo napravljeno od 2000. do 2012. godine, ali da je i pre 2000. godine bilo izvesnih propusta. Nije naš sistem pravosudni sudski bio idealan, ali je totalna konfuzija, odnosno jedno totalno upropaštavanje napravljeno u periodu vlasti DOS-a, kada je on do kraja kriminalizovan, postao koruptivan i doveo do toga da jedan deo građana i javnosti mnogo manje veruje sudstvu, nego što je verovao tad ili nego što veruje danas.

Danas, ja sam ubeđen da građani u suštini imaju poverenje u sudsku vlast i u pravosudne organe. Naravno da većina ljudi koji rade u tim organima odlično radi svoj posao i maksimalno časno, moralno, dostojno, ali da ima i onih pojedinaca koji kvare sliku i oni se najviše vide, o njima se najviše i čuje, o njima se najviše i zna, i u ostalom činjenica da smo mi imali ovih dana problema i sa mafijom i sa organizovanim kriminalnim grupama, a takvih grupa i takvih struktura nema bez podrške u izvršnoj vlasti i u sudskoj vlasti i tužilaštvu, činjenica je da takvih propusta ima i da to sad trebamo ovim minimizujemo, odnosno svedemo na najmanju moguću meru.

Možda treba razmišljati o procesu pojednostavljenja razrešenja sudija i tužilaca. Sigurno treba obratiti pažnju, najveću maksimalnu pažnju na izbor predsednika sudova, jer smatram da su predsednici sudova, ako se pogode pravi ljudi, ako se dovedu pravi ljudi na ta mesta, bez obzira na sredinu u kojoj se nalazi, sa kim sve treba da rade, dele posao, jako bitni, odnosno najbitnija karika u celom lancu i ono što bih ja naglasio podmlađivanje. Mislim da je red da najbolji studenti državnih pravnih fakulteta dobiju mesta kao pripravnici u sudstvu i tužilaštvu, da dobiju mesta i da svojim pripravničkim radom pokažu da li oni ta mesta zaslužuju, da li zaslužuju dalju karijeru ili jednostavno oni nisu za taj posao. Sasvim je moguće da i najbolji student pravnog fakulteta ne bude za posao u sudu, prosto to mu ne leži, ne ide mu, nije mu vokacija ili neke druge osobine ga kvare, pa nije za takav posao, jer osim da budete najbolji student i da sve znate morate da imate i neke druge kvalitete, o kojima su kolege govorile, Rajić i prof. Atlagić. To je da bude moralni i da budete dostojni toga da obavljate sudijsku ili tužilačku funkciju.

Ja bih da pohvalim nešto što sam danas pročitao u medijima, a to je akcija ili aktivnost Višeg javnog tužilaštva u Beogradu na suzbiju antivakserske histerije koja, ja mislim, u ovom trenutku nanosi veliku štetu Republici Srbiji jer u ovom trenutku nema važnijeg procesa i zadatka od vakcinacije građana.

Jedini način da se izborima sa epidemijom je vakcinacija. Drugog puta nema. Drugog načina nema. Oni koji šire lažne vesti, oni koji iznose neistine, oni koji lažnim vestima plaše građane i pozivaju na nevakcinisanje u stvari rade i protiv zdravlja i pojedinaca i nacije u celini.

Čujem da je danas privedeno pet ljudi na saslušanje po tom pitanju. Možda je trebalo da se desi i ranije. Lično sam imao jedno vrlo neprijatno iskustvo na Tviteru. Upustio sam se u neku polemiku i onda su sa stotina profila krenuli na mene i prosto sam morao da se povučem jer video sam da jedna osoba koristi desetak profila, odnosno prepoznaje se ista osoba pod više profila, ali su jako agresivni, potpuno netolerantni i dele mnogo lažnih vesti, tako da unose zabunu.

Recimo, imate antivaksere koji su protiv svake vakcine, što je potpuno suludo. Vakcina je spasila svet, vakcina je spasila čovečanstvo. Preko 300 miliona ljudi je umrlo od variola vere dok se nije pojavila vakcina. Mi smo marta meseca 1972. godine imali jedno neprijatno iskustvo kada je 14. marta otkrivena variola vera u tadašnjoj SFRJ, odnosno Ibrahim Hoci je doneo na Kosovo. Mesec dana se taj virus tamo razvijao, došao do Beograd. Srećom, munjevitom akcijom države i zdravstvenih vlasti uz pomoć čitave međunarodne zajednice, pre svega SSSR i SAD koje su dale svoje rezerve vakcine, 18 miliona građana je vakcinisano za mesec dana, 18 od 20 miliona. Samo u Beogradu preko milion građana je vakcinisano za 10 dana.

Zamislite da se to nije desilo, a smrtnost tog virusa je 60 do 70% i sada imate one koji se zalažu protiv vakcinisanja, a ta vakcina je recimo spasila tada nas, spasila mnoge druge narode, ta vakcina je spasila svet od umiranja i taj virus je nestao, njega više nema osim verovatno negde u nekim laboratorijskim uslovima.

Imate ovde sada naše domaće specijaliste, antivaksere Kovid 19. Oni kažu – dobro, vakcina može to i može, ali znaš, ova za Kovid 19 koju mi imamo u Srbiji ona ne valja. Onda ja pitam – što ne valja? Pa kaže – nije bezbedna i nije efikasna.

Znate, sam postupak pravljenja tih vakcina garantuje njihovu bezbednost, počev od kineske pa do ruske koje se zasnivaju na tradiciji, odnosno postupcima koji su klasični, konzervativni i poznati su nekoliko decenija. Apsolutno je nemoguće da ona bude nebezbedna što je i dokazano. Da je efikasna i to je dokazano kroz tri serije ispitivanja. Tek kao takve one su stigle kod nas. Prema tome, da te vakcine nisu bezbedne i nisu efikasne pa ne bi ih valjda Putin davao Rusima, predsednik Si Kinezima, ne bi američki predsednik obećao vakcinisanje 100 miliona Amerikanaca u kratkom roku, ne bi predsednici Britanije, Nemačke i ostalih država svoje građane izlagali riziku i vakcinisali ih tim vakcinama.

Znate, ta priča o tome da postoji neka svetska zavera koja se zove Kovid 19 potpuno ne stoji jer onda ispada da su svi ti predsednici svih sila koje su međusobno potpuno suprotstavljene sada u nekoj zajedničkoj svetskoj zaveri itd. Potpune nebuloze, potpune gluposti koje se plasiraju preko društvenih mreža, ali jedan deo ljudi naseda i jedan deo ljudi ima rezervu, ima otpor prema vakcinisanju, pa kažu – znate šta, neko kaže da nismo sigurni itd.

Ta priča da je vakcina data nama da bi se na nama isprobala je čista glupost. Zašto? Što nije data Makedoncima, što nije data Crnoj Gori, BiH, Bugarima? Što? Njih više vole nego nas? Ne, nego smo mi bili sposobni, odnosno naš predsednik je bio sposoban da je nabavi. Naša spoljna politika je takva, dugoročno takva da je omogućila da ih svih mogućih izvora dobijemo vakcine.

Znate, oni koji su se oslanjali samo na jedan izvor oni su izgleda izvisili. Ako ste vi deo EU pa čekate da vam Evropska agencija za lekove da sertifikat i dozvolu da nešto koristite, vi ćete i dalje to da čekate, ali ako ste van toga i imate dobre odnose i sa Rusijom i Kinom i Amerikom i EU i Velikom Britanijom onda nezavisno, a imate svoju agenciju za lekove koja daje dozvolu, onda vi to lepo nabavite i vakcinišete svoje stanovništvo, što je Srbija i uradila.

Ponekad imam utisak da sve te priče koje se plasiraju sa ciljem da se naši građani ne vakcinišu nisu rezultat samoubeđenja, odnosno uverenja pojedinaca da ta vakcina nije dobra, nego ima tu i neke politike. Jer, potpuno sam ubeđen da ti isti ljudi, da Srbija nije u prilici da nabavi vakcinu, rekli bi – dajte, svi hoćemo da se vakcinišemo, aha, evo, nema. Mi hoćemo – vakcine nema – kriva je vlast zato što nije nabavila. Sad, pošto je vlast nabavila vakcine za sve građane i pošto vakcina ima dovoljno, e, sad oni unose pometnju, paniku - vakcina nije sigurna, nije dobra, ne treba se vakcinisati i krajnji cilj je politički. Krajnji cilj je da se, rizikujući zdravlje pojedinaca, zdravlje sopstvene porodice, familije, nacije, u suštini politički zaradi, da se dobije neki poen, odnosno da se režimu nanese neki kontrapoen.

Tako da, vezao sam se malo za temu sudstva ovom današnjom akcijom Višeg tužilaštva u Beogradu. Mislim da je došla u pravom trenutku. Pozdravljam sve mere koje se u Srbiji donose u borbi protiv epidemije korone i Krizni štab u potpunosti razumem. Nažalost, Krizni štab nema sve instrumente da isprati svoje mere do kraja. Tu postoji jedan prekid, iako su gradonačelnici i predsednici opština članovi Kriznog štaba, kad se vrate u svoja mesta, oni nisu u stanju da u koordinaciji sa komunalnom milicijom i komunalnim inspekcijama i sanitarnim inspekcijama do kraju sprovedu ono što se na Kriznom štabu dogovore.

Ja lično često volim da prošetam gradom i proverim stanje i vidim da se malo ko drži onih mera kojih smo se držali nekada. Uglavnom je to sada proforme ili kada neko vidi, odnosno kada neko posmatra. Znate, kafići i restorani, oni su vapili da rade, da posluju, da imaju goste, ali niko se tu mera nije držao, ni konobari, ni vlasnici, ni gosti. Vrlo često, pre mesec dana, kad zađem, to podseća na jednu svadbarsku atmosferu u tim objektima, što je mene prosto šokiralo ali vidim da nema, ni komunalne milicije nije bilo, ni komunalne inspekcije, izgleda kao da su svi digli ruke. Čeka se od Kriznog štaba da izmisli neko specijalno rešenje, a Krizni štab nema čarobni štapić, Krizni štab ima gradove i opštine, odnosno gradske i opštinske organe koji treba da deluju u skladu sa svojim ovlašćenjima, a mislim da mi to od samog početka nismo radili na najbolji mogući način.

Podržavam predlog koji je na dnevnom redu i zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege, poštovani ministre, zaista mislim da je logično da podržimo zakon koji je na dnevnom redu, pomeranje popisa za šest meseci, pogotovo što je to urađeno posle konsultacija sa zdravstvenim vlastima Republike Srbije.

Materijal smo dobili 12. marta i u materijalu stoji da je posle konsultacija sa ljudima koji se bave epidemijom i prognozama po tom pitanju predloženo da se popis pomeri za šest meseci. Meni je to sasvim logično, obzirom da teče proces imunizacije, odnosno vakcinizacije stanovništva. Računamo da će veliki deo građana, najveći deo za par meseci biti vakcinisan i da će tamo na jesen biti stečeni uslovi da se popis obavi kako valja.

Obzirom da je prethodni popis obavljen tačno 10 godina pre toga, znači, oktobra 2011. godine, ništa se ne gubi, gađa se u mesec bukvalno, desetogodišnjica. Pokretljivo stanovništvo u aprilu i oktobru je tu negde isto, šta više u oktobru je stanovništvo više statično nego u aprilu, tako da je i sa te strane oktobar dobar mesec za popis.

Ono što bih naglasio jesu dodatni troškovi koje će sigurno popis u ovako pandemijskim ili epidemijskim uslovima iziskivati. Vidim da su troškovi veći za negde oko 400 miliona dinara, to je zbog primene svih protivepidemijskih mera, zaštitnih sredstava itd. Znači, angažovanje dodatnog osoblja, personala koji treba da bude angažovan na poslovima dezinfekcije, čišćenja itd.

Ono što bih predložio, a tiče se Republičkog zavoda za statistiku koji definiše kriterijume za izbor ljudi koji će vršiti popis, tj. popisivača i instruktora i definiše proces izbora popisivača i instruktora je da u kriterijume obavezno ubace da instruktori i popisivači, pa i članovi opštinskih komisija moraju biti vakcinisani neposredno pre toga, tako da imaju dovoljnu količinu antitela.

Jednostavno, ja bih ubacio uslov, možda nije u skladu sa Ustavom da to sad uđe u Zakon, ali Republički zavod za statistiku, kao neko ko propisuje kriterijume može da u svoje kriterijume ubaci da ljudi koji rade popis, a njih je oko 20.000, 15.000 popisivači, a 5.000 instruktora budu prethodno vakcinisani.

To je vrlo bitno psihološko pitanje, jer mislim da oni koji žele da sabotiraju popis ići će na tu kartu. Znate, desiće se neki slučaj da posle dolaska popisivača pet dana se neko razboli u nekoj porodici, i onda će da krenu da kroz neke medije plasiraju informacije kako su popisivači doneli virus i pokušavajući na sve moguće načine da sabotiraju popis.

Tako da mislim da je mera obavezne vakcinacije svih onih koji učestvuju u popisu nešto što je sasvim logično, i nešto što mora i treba da bude uslov.

Takođe, mislim da mora da se održi jedan dobar epidemijski, odnosno, protivepidemijski kurs svima onima koji učestvuju u popisu, jer vidim da veliki broj ljudi koji rukuju maskama to baš i ne rade na najbolji mogući način i treba obezbediti protivepidemijske maske.

Ljudi moji, već mesec dana znamo iz sredstava javnog informisanja sa Zapada da obične maske, hirurške maske, pamučne maske ne štite u dovoljnoj meri kada je u pitanju britanski soj virusa i da je najbolja zaštita protivepidemijska maska koja danas nije skupa, pet tih u pakovanju je 180,00 dinara u maloprodaji.

Znači, dajte da za popisivače obezbedimo najbolju moguću zaštitu, da ih naučimo, edukujemo kako da oni to koriste i da pre toga budu vakcinisani tako da ljudi kod kojih oni dolaze ne strahuju.

Delimično je tačna izjava da oni koji jesu vakcinisani mogu da šire bolest. Da, oni mogu da šire zarazu, ali ne u meri kao neko ko nije vakcinisan.

Za mesec, dva biće potpuno jasno koje to vakcine daju, takozvani sterilišući imunitet, odnosno osoba koja je primila vakcinu posle razvoja antitela ne može da razvija virus i da ga širi dalje.

Znači, stvar će biti u vrlo bliskoj budućnosti potpuno jasna. Mislim da je potrebno insistirati na vakcinisanju popisivača, jer vi imate njihovu prethodnu edukaciju, gde na 700 kurseva imate negde oko 30 učesnika po kursu, znači, treba da održite 700 edukacija puta 30 ljudi. Jedan deo tih ljudi ne stanuje tamo gde se edukuje, nego putuju, morate da im obezbedite prenoćište, ishranu i tako dalje, oni zajedno borave.

Da bi sve to bezbedno proteklo, upravo ovaj zahtev da svi oni budu vakcinisani i da imaju dokaz o vakcinaciji govore u prilog tome.

Znači, priče da osoba koja se vakcinisala može da širi zarazu, odnosno teze, one jesu delimično tačne, ali mogućnost toga je mnogo manja, kao što je tačno da osoba koja je preležala koronu može ponovo da se zarazi, ali verovatnoća toga je daleko manja.

Ono što je moj predlog je popis stanovništva u oktobru, na vreme, ali uz obaveznu vakcinaciju, odnosno vakcinisanje svih onih koji učestvuju u tom postupku.

Hvala.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, uvažene koleginice i kolege poslanici, imam zadovoljstvo da uzmem učešće u raspravi povodom zakona kojim se potvrđuje ovaj zajam koji građane ruralnih krajeva, područja i građane visoko urbanih sredina čini ravnopravnim, barem u ovoj oblasti kada je u pitanju internet, kada je u pitanju razmene podataka, kada su u pitanju visoke tehnologije.

Naime, poznato je da u urbanim sredinama, u gradovima imate i više operatora, imate i njihovu konkurenciju i borbu za tržište, a da tamo gde ima manje ljudi, tamo gde se nalaze neka sela do kojih je teže doći i treba preći više kilometara, a broj korisnika mali, da tamo niko ne ulaže. To je zato što jednostavno operatori gledaju sve kroz ekonomski interes. Oni se bore tamo gde je mnogo kupaca, odnosno korisnika, tamo gde treba mnogo uložiti u infrastrukturu, u komunikacionu mrežu. Jednostavno, ta područja za njih nisu zanimljiva i dobro je što je država prepoznala da u toj situaciji ona mora da interveniše kako bi građane koji žive u ruralnim krajevima učinila u ovom smislu ravnopravnim sa građanima koji žive u visoko urbanim sredinama. Tamo gde operater neće jer nema interes, tamo će država da uskoči i koliko vidim iz materijala 2017. i 2018. godine trajali su razgovori sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, odnosno naše ministarstvo i banka su proučavali modaliteta na koji način stimulisati operatere da jednostavno razviju mrežu u ruralnim sredinama.

Verovatno je kao rezultat tih razgovora, odnosno tih analiza izašao i model koji je prezentovan u materijalu, a to je da od magistralne komunikacije koju poseduje operater do neke pristupne tačke u selu, a to je obično škola, država bude ta koja će da investira u komunikacionu infrastrukturu i preda operateru na upravljanje na 25 godina, pri čemu operater ima dalje obavezu da od te pristupne tačke, a kažem to je obično škola, dom kulture ili neka javna ustanova, razvuče mrežu, optičku mrežu po selu.

Kao što vidimo iz podataka, negde manje od 3% domaćinstava u Srbiji, ali to je negde 70.000 domaćinstava uopšte nema širokopojasni internet, tj. nema mogućnost da ostvari komunikaciju širokopojasnim internetom i to su tzv. bele zone, kako sam ja prepoznao u materijalu, odnosno bele tačke na mapi Srbije.

Osim toga imamo i područja u kojima negde ispod 40% stanovništva ima mogućnost da komunicira preko 30 MB u sekundi, ima brzi internet, ali je pokrivenost teritorije nedovoljna. U pitanju je nešto ispod 40% domaćinstava, odnosno stanovništva. Takvih domaćinstava je 250 hiljada i to je negde oko 11% domaćinstava u Srbiji.

Kako sam prepoznao u materijalu, to su te sive zone o kojima se govori, u kojima barem jedan operater ima neku razvijenu širokopojasnu mrežu, ali pokrivenost područja nije zadovoljavajuća, odnosno ono nije pokriveno na zadovoljavajući način.

Mislim da su predmet ovog projekta i prve faze o kojoj pričamo i one sledeće druge faze, upravo bele i sive zone. To su targeti, jel tako? Bele i sive zone. One u kojima uopšte nema interneta, odnosno širokopojasnog interneta i one u kojima širokopojasni internet postoji, ali postoji brzi internet, preko 30 MB u sekundi, a mi hoćemo ultra brzi, odnosno preko 100 MB u sekundi.

Koncept dodeljivanja posla operateru je vrlo zanimljiv i on ima moju podršku, nadam se i podršku svih narodnih poslanika. Evropska banka za obnovu i razvoj koja daje sredstva, insistira da njihov konsultant bude prisutan prilikom dodeljivanja posla operaterima, tj. da svi operateri kažu gde su njihove najbliže pristupne tačke njihovim magistralama i da odatle do određenih seoskih sredina, odnosno škola koje su seoske pristupne tačke za lokalnu mrežu. Napravi se ta komunikaciona optička infrastruktura i naravno tu će biti raspisan javni tender. Onaj ko bude najbolji, ko bude ponudio najbolje uslove proći će. Sve će to nadzirati konsultant Evropske banke koja je zajmodavac.

Rekao sam na početku, obaveza operatera je da razvije lokalnu mrežu i ponudi građanima, odnosno stanovnicima tih mesta internet brži od 100 MB u sekundi. U materijalu stoji da će u prvoj fazi biti pokriveno oko 500 škola, mada vidim da ima 1.500 naselja, odnosno 1.500 tih belih tačaka, belih zona, verovatno nema ni svako selo ili zaseok školu pa će verovatno iz jednog mesta koje je veće, koje ima školu se formirati pristupna tačka odakle će operater morati da i u ostala manja mesta razvuče mrežu, tako da je to bio podatak koji je malo zbunjivao, ali vaše potvrđivanje mi govori da je to to, da sam bio u pravu.

Kada budu završeni i prva i druga faza koja podrazumeva 900 škola i 135.000 domaćinstava, a to je negde ukupno 230 hiljada domaćinstava, onda će svi korisnici iz belih i sivih zona biti u prilici da koriste ili da uvedu ultra brzi internet. Znači, onaj koji podrazumeva brzine veće od 100 MB u sekundi, koji omogućuje sve servise.

Imamo situaciju da sada u koroni deca u obrazovanju, bez obzira na nivo obrazovanja da li je to osnovna, srednja škola, fakultet prate "onlajn" nastavu i treba da učestvuju u "onlajn" nastavi. Imamo da oni koji imaju mogućnosti mogu da rade od kuće. Zašto ljudi iz ruralnih krajeva ne bi imali istu tu mogućnost ako imaju ultra brzi internet. Tako da će ovog uvođenje ultra brzog interneta rešiti mnoge probleme, izjednačiti status u mnogome građana koji žive u tim sredinama i građana koji žive u urbanim područjima, apsolutno povećati interesovanje za one koji ulažu da ulažu tamo i svakako doprineće povećanju BDP.

Ono što je zanimljivo je da su uslovi kredita, odnosno zajma klasični. Kad kažem klasični mislim jako povoljni. Evropska banka za obnovu i razvoj, Svetska banka, Banka Saveta Evrope, sve te institucije kada ulažu u zelenu energiju, zaštitu životne sredine, u neke elementarne i promotivne stvari, one daju jako povoljne uslove. Vidim da ovaj zajam ima iste uslove. Tri godine je grejs period i to je ustvari onaj period do kada treba da se završi implementacija projekta i onda kreću rate, 12 godina puta dve rate godišnje, svakog 22. decembra i 22. juna i sve se završava sa 22. juna 2035. godine.

Što se tiče procenata kamate na ne povučena sredstva, mogućnosti prevremene otplate itd. sve je isto kao i u ostalim zajmovima koje je ova Skupština imala pred sobom. Tako da je zajam izuzetno povoljan, cilj za koji se zajam koristi je više nego i plemenit i dobar i koristan i mislim da će građani koji žive u ruralnim krajevima to najbolje oceniti.

Naravno, to da škole budu pristupne tačke i da pre svega škole budu povezane na ultra brzi internet, odnosno da dobiju ultra brzi internet povezivanje na široko pojasnu mrežu je jako korisno naravno i za sam proces obrazovanja u našim ruralnim školama.

Vidim da uz ovaj zajam ide i grant od 1,7 miliona evra od strane Investicionog fonda za Zapadni Balkan. Radi se o prilično visokom grantu, to je gotovo 10% ukupnog zajma. Naravno vidim da grant ima i svoju specifičnu namenu, to su konsultantske usluge, usluge projektovanja, izrade studije itd. Obično su grantovi koji su namenjeni tim tehničkim aktivnostima prilično manji. Nadam se da će Ministarstvo za turizam, trgovinu i telekomunikacije koje se javlja kao jedinica za upravljanje projektom povesti računa i o tome kako će najracionalnije i na najbolji način da upotrebi sredstva koja dobija iz ovog granta.

Zahvaljujem što ste mi dali reč i naravno želim uspešnu realizaciju projekta.

Uvažena predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, saradnice, uvažene koleginice i kolege, dozvolite mi da na samom početku pohvalim inicijativu mojih kolega koje su podnele amandmane na zakon i to je najbolji dokaz da poslanici jako pažljivo čitaju materijale koji im se dostavljaju, jer vrlo često kod onih zlonamernih, nedobronamernih čujemo opaske da mi samo dižemo ruke, ništa ne čitamo, ništa se ne pitamo, što nije tačno. Evo, ova tri amandmana su dokaz da poslanici jako pažljivo čitaju sve ono što im se dostavi i da naravno kreativno učestvuju u donošenju i kreiranju naše politike i odluka parlamenta.

Dakle, moja podrška svim amandmanima i moja podrška samom naslovu zakona, zato što je bilo dilema u javnosti da li je to zakon protiv klimatskih promena ili je to zakon o klimatskim promenama. Mislim da je Ministarstvo bilo potpuno u pravu i da ste vi, gospođo ministre, bili potpuno u pravu kada ste insistirali na nazivu – Zakon o klimatskim promenama. Zato što klimatske promene ne mogu da se zaustave, one se dešavaju i mimo volje čoveka i mimo čovekove aktivnosti. Naš osnovni zadatak je da se tim promenama prilagodimo. Zato se drugi deo zakona i odnosi na prilagođavanje klimatskim promenama. Zato imamo i obavezu da napravimo program prilagođavanja i akcioni plan prilagođavanja, a to znači da sagledamo stanje klime u Republici Srbiji, da na osnovu indikatora vidimo i izvršimo predikciju kretanja klime u narednom periodu u narednim godinama, da vidimo koje su to tačke, odnosno oblasti gde su opasnosti i promene najveće i da u skladu sa tim napravimo akcioni plan delovanja.

Lično mislim da će taj akcioni plan delovanja najviše da se zasniva na aktivnostima u oblasti šumarstva, poljoprivrede, vodoprivrede, upravo zbog velikih suša, zbog velikih poplava koje nastaju kao posledica promene klime i koje su za ovih 15 godina, odnosno 15 godina – od 2000. do 2015. godine, nanele štetu preko pet milijardi evra Republici Srbiji.

Znači, naslov zakona je odličan, Zakon o klimatskim promenama. Naravno, da i čovek svojom aktivnošću ubrzava klimatske promene, ubrzava zagrevanje zemljine površine emitovanjem gasova i ovih koje su kolege svojim amandmanom danas ubacili u zakon, znači gasova staklene bašte ili gasova koji doprinose ili stvaraju efekata staklene bašte.

Mi smo tim ciljevima našim, negde predvideli da 2030. godine za 9,8% smanjimo emisiju, odnosno redukujemo emisiju tih gasova u odnosu na 90-tu godinu, ali to je, pazite, 90-ta godina. To je period od 1990. godina, to je 40 godina. Mi smo imali situaciju da smo između 2000. i 2014. godine povećali emisiju za 7,8%, što znači da ćemo imati jedan jako ozbiljan zadatak, a to je da strategijom i Akcionim planom koji će slediti iz strategije utvrdimo sektore i utvrdimo sektorske politike i sektorske ciljeve koji će biti jako precizni, koji će biti potpuno kvantitativno izraženi, gde ćemo reći ko će morati da ograniči ili smanji povećanje emisija, ko će morati da drastično smanje emisiju, a to opet sve zavisi od soci ekonomskih uslova, odnosno toga koliko to košta. Naravno, da soci-ekonomski uslovi se stalno pominju u određenim članovima zakona i to jeste jako bitno. Ne možete nešto da radite i da zahtevate, a da istovremeno nemate i cenu koštanja svega toga, odnosno da prosto vidite da li ste u mogućnosti da to ekonomski izdržite ili ne, ali u svakom slučaju kada se saberu doprinosi svih tih sektorskih ciljeva ukupan doprinos moraće da bude 9,8% u odnosu na 90-tu godinu i ovo povećanje od 7,8% koje smo imali od 2000. do 2014. godine moraće nekako da se reši i uklopi u sve to.

Velika podrška monitoringu, velika podrška tome što svaki emiter, odnosno proizvođač gasova će morati da dostavlja plan monitoringa Agenciji za zaštitu životne sredine i naravno da dobije saglasnost na taj plan, ali i verifikaciji monitoringa, odnosno osnivanju novih pravnih lica koja će biti akreditovana od strane akreditacionog tela Srbije, koje će imati zadatak da u stvari vrše verifikaciju tog monitoringa, da neko ne bi slagao, da neko ne bi montirao, štelovao podatke itd.

Tako da je zakon potpuno celovit i on garantuje jedan mehanizam samokontrole i kontrole, eksterne kontrole svih onih rezultata koje daju proizvođači, odnosno emiteri ovih gasova.

To je što se tiče zakona, a moram da se dotaknem i onoga o čemu su danas govorile kolege. Juče čuh da jedan čovek ima u 50 računa u 17 zemalja. Prosto neverovatno. I sada da li se tu radi o 660 ili šest miliona evra koje su dokazane, čini mi se pre par dana u jednom tekstu novinara koji se bave istraživačkim novinarstvom. Kažem, opet gledajući sa aspekta čoveka koji prima zaradu, a većina građana Srbije živi od te zarade koju primi. Pa, svejedno je da li je 660 ili šest i šest je previše i šest je mnogo para. To je ono što je dokazano pre koji dan. To je stečeno u periodu kada je neko vršio vlast. Kada je vršio vlast i ono što sada kao običan građanin mogu da zaključim ili je zloupotrebio vlast, pa je stekao tih šest miliona ili je nezakonito stekao ili zloupotrebom ili se na neki način okoristio političkom pozicijom pa je stekao, ali u svakom slučaju to je nemoralno. Nemoralno je da se za vreme vršenja vlasti, vršenja određene funkcije privatno stekne ogromno bogatstvo. Pogotovo u situaciji, a to je bilo u situaciji kada je Srbija propadala, kada su preduzeća propadala, fabrike propadale, firme zatvarane, ljudi siromašili, a znate neko je stekao tako veliko bogatstvo.

Ono što je sada najinteresantnije meni sada taj neko ponovo hoće da dođe na vlast i ne razumem ciljeve. Prosto mi ciljevi te žele da se ponovo dođe na vlast nisu jasni. Da li smatra da je malo uzeo pa treba da uzme još ili ne znam o čemu se radi? Prosto meni kao građaninu koji prosto rezonuje, prosto razmišlja, taj deo nije jasan.

U tom smislu želim da podržim aktivnosti budućih inspektora koji će se baviti preispitivanjem porekla imovine. Zakon koji je usvojila ova Narodna skupština sjajan ali ja bih primetio da je za donošenje tog zakona bila potreban jaka politička volja. Jaka politička volja kod onih ljudi koji nose vlast. Jaka politička volja i kod predsednika Republike i kod Vlade Republike Srbije. Jaka politička volja i u izvršnoj vlasti.

Mnogi su pre toga imali priliku da donesu taj zakon, pa ga nisu doneli. Nama poslanicima je možda bilo i najlakše, mi smo dobili tekst zakona, pogledali i videli, nešto izmenili, složili se i izglasali, a sada najveći deo posla predstoji i nalazi se na onima koji taj zakon treba da primene. Nadam se da će tih naših 60 inspektora koji će češljati imovinu i utvrđivati ko je to stekao višak imovine koji ne može da objasni, za koji nema bilo kakvo opravdanje, odlično uraditi svoj posao, nezavisno od toga da li se to radi o onima koji se nešto koprcaju, otimaju i žele ponovo da dođu na vlasti ili onima koji su se pritajili pa se nadaju da ih niko neće čuti i videti i primetiti. Ili onoj trećoj grupaciji koja nešto pokušava da nas tapše po ramenu i pohvali i kaže kako mi nešto dobro radimo, a mi znamo da su i oni tada bili na vlasti, da su i oni učestvovali u prevrati 2000. godine, da su i oni tada bili krezubi, škrbi, a kasnije su kupovali vile ne Mikonosu koje vrede šest miliona evra, piju vina čija boca vredi deset hiljade evra i tako dalje.

Znači, ono što ja mislim da treba da poručimo kao SNS i kao ljudi koji podržavaju predsednika Aleksandra Vučića, da je to da niko od tih koji će doći pod udar zakona o preispitivanju porekla imovine. Niko od tih koji neće moći da objasne odakle im tolika imovina nije naš i ne može da bude naš, bez obzira da li se buni, bez obzira da li ćuti, bez obzira da li nas tapše po ramenu i kaže – pa, znate niste vi loši, sasvim solidno radite svoj posao. Ovu vlast podržava većina građana Srbije, a to su ljudi koji žive od svoje plate, to su ljudi koji žive od svoje proizvodnje, to su ljudi koji žive od sopstvenih prihoda, to su ljudi koji žive od sopstvenog rada.

Nama sem te podrške nijedna druga podrška nije potrebna. Nama nije potrebna podrška nikoga ko će doći pod udar Zakona o preispitivanju porekla imovine, kažem, bez obzira da li on bio na suprotnoj strani, da li se pritajio ili pokušava da se umili i da tim umiljavanjem misli da će biti izuzet iz kontrole. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, potpredsedniče Narodne skupštine.

Ja sam statistiku, kao pomoćnu naučnu metodologiju, koristio u životu, doduše u jednoj drugoj oblasti, u oblasti telekomunikacija u proučavanju slučajnih signala, ali pokušaću da u ovoj kratkoj diskusiji dam doprinos i temi koja je na dnevnom redu, a tiče se primene statistike ili njenih metoda u nekim drugim oblastima.

Na samom početku, povodom datuma godišnjice pogroma na KiM, a povezano sa temom dnevnog reda, želim da kažem da su posle Drugog svetskog rata, naročito posle 1966. i 1968. godine statistički pokazatelji ukazivali na proces iseljavanja Srba i drugih sa KiM i da je tada bilo političke volje da se pristupi analizi tih pokazatelja, tih indikatora, moglo je da se zaustavi to što se dešavalo.

Nažalost, političke volje u tadašnjoj zemlji nije bilo, a nešto kasnije, devedesetih, kada su se u Srbiji izmenili uslovi, kada je Srbija stekla političku volju da stanje promeni ili da negativne tendencije zaustavi, onda nije bilo političke volje u međunarodnoj zajednici, tako da smo tu gde jesmo.

Kažem, statistički pokazatelji su sve vreme ukazivali na jedan jako opasan i negativan trend koji je doveo do situacije da mi na KiM imamo drastičan broj, odnosno pad broja Srba i ostalih iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, što nas je dovelo i u ovaj, da kažem, politički trenutak.

Pročitao sam ono što je nama ponuđeno kao materijal i vidim da je petogodišnji program sa strategijom koji mi treba da odobrimo, odnosno usvojimo u stvari osnov za rad Republičkog zavoda za statistiku. To je neophodan pravni okvir ili neophodan osnov i da Vlada Republike Srbije jednom godišnje donosi plan rada statistike, odnosno Republičkog zavoda. Ovo je za period 2021/25 godina.

U ovom periodu vidim da se kao prioritetni ciljevi ili prioritetan cilj, u stvari naglašava harmonizacija naše statističke prakse, sa praksom EU i međunarodne zajednice, što je dobro, jer da bi podaci bili uporedivi oni moraju da budu ne samo istom metodologijom pripremljeni, nego moraju da budu od samog početka tretirani na isti način. Znači, moramo da imamo i da našu klasifikaciju pojava ili recimo, delatnosti uskladimo sa međunarodnom, u ovom slučaju sa evropskom i onom koja važi u UN, počev od prilagođavanja klasifikacije, pa do izmene definicije određenih indikatora, odnosno pokazatelja ako postoji potreba. Vidim iz programa da mnogi indikatori, odnosno pokazatelji zadržavaju svoju formu, odnosno definiciju, ali neki pokazatelji, neki indikatori se menjaju. Naravno, uvode se novi indikatori, pokazatelji, koji će pomoći da svi oni zajedno da daju jednu bolju, opštu sliku stanja.

Statistički indikatori, pokazatelji zajedno sa onima koji nisu statistički zajedno doprinose da se određenoj pojavi, procesu stekne jako dobra slika i oni nama služe da u stvari donosimo dobre odluke. To je i krajnji cilj statistike. Ona nije svrha sama sebi, ona treba da posluži da mi na osnovu tih podataka, znači onih indikatora koje dobijemo gde dalje treba da idemo, u kojem pravcu da delujemo, kako u celini, tako i u pojedinim sektorima na koje se ti indikatori odnose.

Naravno, osim znači, usaglašavanja sa ovom evropskom regulativom, mi imamo ovde u pojedinim oblastima, pročitao sam prva je demografija i društvena statistika, imamo neke nove indikatore zanimljive. Pošto će popis stanovništva biti ove godine, krajem godine, onda se ovde uvode u periodu 2021/51 na svakih deset godina, desetogodišnji indikator obrade tih podata, zapravo procene tih podataka, kretanje podataka ili indikatora, kako za državni, regionalni, ali tako i za nivo lokalne samouprave, odnosno opštine. Ono što je bitno ovom strategijom, ovim planom, se insistira na klasifikaciji podataka i po polu i naš to dubljoj teritorijalnoj obradi, odnosno da se ide do što nižeg nivoa do nivoa grada, odnosno opštine.

Na taj način ćemo dobiti pokazatelje koji će pomoći, ne samo u donošenju državnih odluka, znači globalnih, nego i pokazatelja koji će doprineti donošenju odluke na nižem nivou, na nivou lokalne samouprave.

Što se tiče ekonomske statistike vidim da su u oblasti marko ekonomije planirano prilagođavanje tih indikatora sa standardima EU 2008/10, odnosno dokumentima iz te dve godine. Što se tiče poslovne statistike vidim da je planiran veći broj indikatora za mikro, mala i srednja preduzeća koji će takođe, pomoći razvoju i definisanju sektorske politike u tim oblastima.

Što se tiče sektorske statistike, znači statistike po sektorima poljoprivredna gazdinstva, poljoprivredna proizvodnja, trgovina, turizam itd, IKT usluge, naglasio bih da se posebna pažnja posvećuje informaciono-komunikacionim tehnologijama, kako korišćenju tih usluga u domaćinstvima, tako i u društvenom životu, e-uprava, e-trgovina, e-bankarstvo, zatim broju kadrova iz te oblasti, kretanju kadrova iz oblasti IKT usluga, što je jako značajno za državu, i recimo, njene planove u oblasti obrazovanja i edukacije kadrova iz te oblasti.

Što se tiče statistike životne sredine, to je jedna oblast koja je posebna životna sredina i višesektorska statistika. Mogu da kažem da smo juče na dnevnom redu imali Zakon o klimatskim promenama i taj primer, odnosno primer tog zakona, ili tačnije primer klimatskih promena, promena klime i potezi koje treba povući su mesto gde treba koristiti statističke rezultate. Recimo, ako kažemo da 80% produkcije CO2 iz gasova staklene bašte potiče od energije i saobraćaja, samo 20% iz svega ostalog, onda je jasno gde pretežno treba staviti akcenat na ograničenje povećanja emisije, ili ukoliko to socio-ekonomski uslovi dozvoljavaju naložiti smanjenje, odnosno redukciju emisije. Tako da, ti indikatori u oblasti životne sredine biće jako korisni za ostvarenje cilja da za 9,8% smanjimo emisiju gasova staklene bašte do 2013. godine, ali u odnosu na 1990.godinu koliko se sećam.

Šta bih ovde još dodao, statistika se jako puno koristi i u medicini, to oni koji se bave medicinom znaju, ja se ne bavim, ali slučajno znam da se jako mnogo koristi. Ona se koristi u kliničkim ispitivanjima određenih lekova, koristi se i u ispitivanju ovih vakcina koje su vrlo aktuelne. Svi ti podaci koji se dobiju oni se statistički obrađuju. Želim našim građanima da kažem kad neko kaže da je potrebno dve nedelje posle revakcinacije da se steknu antitela, to nije zakucano za svakog, to jedan matematički prosek, jedan statistički prosek koji je dobijen na osnovu velikog broja slučajeva ispitanika iz treće faze. Postoje ljudi koji će pre druge nedelje steći antitela i potreban imunitet, njih je malo, ali će isto tako jedan deo morati da sačeka tri, četiri, pet, pa i šest nedelja, zavisi od toga kakav je organizam njegova reakcija da bi stekao anti tela.

Prema tome, nemojte da se opuštate, nemojte odmah posle druge nedelje da bacite maske i krenete bez njih, jednostavno, ti rezultati su statistički rezultati. Vi možete da se uklapate u statistički prosek, ali možete da budete neko ko se nalazi na granicama raspodele levo ili desno od statističke sredine i ne morate da se uklapate u sve to.

Ono što bih na kraju rekao, nezavisno od toga kako su statistički indikatori danas u Srbiji definisani kada je u pitanju zaposlenost, nezaposlenost, aktivno traženje posla, neaktivno traženje posla, prosečna zarada i svi ostali, mogu da kažem nema te manipulacije koja može da dovede u sumnju činjenicu da period od 12 godine, odnosno posebno 14 do danas, ostvaren veliki napredak u svim oblastima. Napredak koji se vidi golim okom. Prostim poređenjem podataka, razlike u brojkama između brojeva danas i brojeva 2012. godine, te razlike su toliko velike da nikakva sumnja u statističku metodu, u neki, da kažem, detalj metodologije, te rezultate ne može da dovede u pitanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Predsedniče Narodne skupštine, uvaženi gosti, uvažene koleginice i kolege, dozvolite mi da se osvrnem na Izveštaj koji je nama dostavila Agencija za energetiku, doduše za 2019. godinu, ali mogu da kažem da je Izveštaj vrlo obiman po sadržaju. Imam utisak da je potpuno objektivan i da u jednom širem kontekstu daje pregled energetske situacije u Republici Srbiji u 2019. godini. Dakle, Izveštaj nije uži samo Izveštaj o radu Agencije, nego je i pregled stanja u oblasti energetike u Republici Srbiji.

Ja bih komentarisao neke podatke iz samog Izveštaja, ne bih izlazio van okvira samog Izveštaja i sve nas može da hrabri činjenica da je energetska zavisnost Republike Srbije od inostranstva samo 35%, za razliku od zemalja EU koje su zavisne 55%. Znači, mi smo energetski nezavisniji od zemalja EU.

Takođe, danas smo mnogo pričali o lignitu, pričali smo o tome da se mi uglavnom snabdevamo električnom energijom koja je proizvedena u termoelektranama i da je to 2/3 naše ukupne proizvodnje i stekao bi se utisak da smo mi neki veliki ili najveći zagađivači životne sredine. Međutim, po Izveštaju i po podacima koji se nalaze u Izveštaju Agencije stoji da se u Srbiji proizvede 93% CO2 u odnosu na 100% po stanovniku EU. Znači, 7% manje CO2 produkuje se u Republici Srbiji po stanovniku u energetske potrebe, nego što je to slučaj u EU.

Sledeći podatak da je gasna pokrivenost 39% u odnosu na onu po stanovniku EU i drugi podatak da je svega 10 do 11% domaćinstava u Srbiji gasificirano ukazuje na činjenicu da u gasifikaciji leži veliki potencijal, odnosno da je to nešto što nam predstoji raditi u narednom periodu.

Naravno, zanimljivi su i podaci o potrošnji energije, odnosno raspodela potrošnje. Nažalost, mi više nego Evropa trošimo energije u domaćinstvu, a to je zbog zagrevanja. U Srbiji se jedan deo ljudi greje na TA peći, na etažno grejanje i električna energija se troši na taj, da kažem, ne produktivan način, a ona kao jedna fina energija nije namenjena za tu vrstu upotrebe.

Trošimo više energije u industriji, u procentima, u odnosu na EU, iako je naša produktivnost i, da kažem, naš društveni proizvod dva puta manji nego u EU.

Trošimo manje električne energije u saobraćaju, nego što je to u EU, i to je takođe jedan pravac u kojem treba delovati u budućnosti. Znači, da jednostavno saobraćaj usmeravamo, odnosno da se kao energent koristi električna energija, odnosno električna vozila i, kažem, da se smanji potrošnja u industriji.

Ono što jeste neki rezultat koji je Srbija za sve ove godine postigla, to je da 50% ukupne električne energije ide na slobodno tržište i 50% se proda preko garantovanog snabdevanja i 84% gasa ide na slobodno tržište i samo 16% gasa ide na garantovano snabdevanje preko 32 javna preduzeća koja su distributeri prirodnog gasa u pojedinim opštinama i gradovima.

Najveći uspeh koji je Republika Srbija u proteklom periodu, proteklih godina, postigla u oblasti elektroenergetike jeste izdvajanje EMS-a od EPS-a koje je započeto još 2005, 2006. godine donošenjem tadašnjeg zakona i koje je okončano, potpuno uspešno, dodeljivanjem sertifikata EMS-u od strane Agencije za energetiku, mislim, 2019. godine. Naš EMS sada upravlja mrežom visokog napona 110, 220, 400 kilovolti, svim prenosnim putevima, bilo da su dalekovodi ili kablovi i elektroenergetska postrojenja koja su iz tog naponskog nivoa. To je izdvojeno u jedno posebno preduzeće ili d. o. o. koje je potpuno nezavisno od ostatka EPS-a. Znam da je uslov Energetske zajednice bio da EMS bude pod posebnim ministarstvom, da isto ministarstvo ne kontroliše i nije nadležno za javno preduzeće EPS i za EMS. Mi smo i to uradili, tako da se EMS nalazi pod ingerencijom Ministarstva privrede, a EPS se nalazi pod ingerencijom Ministarstva energetike i rudarstva.

Elektromreža Srbije ima svoje razvojne planove. Mi smo koju sednicu usvojili zajam za treću sekciju prve faze Transbalkanskog koridora i Srbija se nalazi na putu prenosa električne energije uglavnom sa severoistoka na jugozapad Evrope.

To je pretežni smer, mada se električna energija kreće i prodaje u oba smera i godišnje negde preko Srbije pređe 14 teravat sati električne energije, to je 14.000 gigavat sati samo u te prekogranične svrhe.

Ako znamo da smo mi već uradili sekciju 1. od Rumunije do Pančeva, sekciju 2. radimo od Kragujevca do Kraljeva ovo je bio sajam za sekciju 3. od Bajine Bašte, odnosno od Obrenovca do Bajine Bašte. Zatim, radimo sekciju 4. od Bajine Bašte do Višegrada da spojimo Republiku Srpsku i do Pljevalja i ako znamo da je Crna Gora već uradila Pljevlje, neko mesto na primorju, dakle, ide podvodni elektroenergetski kabal do Italije. Mi imao u stvari jednu stabilnu, imaćemo stabilnu dva puta 400 kilovolti vezu između Rumunije i Italije koja ide preko Srbije, što će biti jedan od izvora prihoda EMS.

EMS je 2019. godine negde prihodovao 24.000 miliona evra od tih rezervacija, kapaciteta godišnjih, mesečnih i dnevnih što je jako dobar prihod koji on naravno ulaže u dalji razvoj svog sistema.

Znači, hoću da naglasim da je EMS kičma našeg elektroenergetskog sistema u državi. Ne mogu više da kažem EPS zato što je to sad odvojeno potpuno od EPS, ali EMS ima zadatak da svima koji hoće da trguju električnom energijom na veliko ili da ostvare unutar države ili međudržavni prenos, da pod jednakim uslovima omogući da to uradi ili da pod jednakim uslovima omogući aukciju, pa da na toj aukciji, nadmetanju oni se svi pojave.

Kada je u pitanju proizvodnja električne energije i tu više nije samo javno preduzeće EPS, imamo veći broj proizvođača. Kolega je govorio o vetro-parkovima koji imaju značajnu snagu i koji se direktno priključuju na prenosni sistem EMS, za razliku od malih elektrana kojih ima negde oko 300, 320. Osamnaest je u vlasništvu EPS, ostalo su u privatnom vlasništvu.

Ovde u vlasništvu EPS su nešto veće snage u proseku negde do dva mega bata, ovde u privatnom negde u proseku oko 0,5 megabata i one su direktno pripojene na distributivni sistem, tako da i tu imamo tržište kao što imamo i tržište u oblasti snabdevanja, odnosno prodaje električne energije.

Imamo pedesetak do 70 firmi koje su registrovane za trgovinu električnom energijom na veliko, na malo i postoji podatak da je svega 13 snabdevača uspelo da ostvari neki prihod, odnosno da ostvari neku aktivnost u 2019. godini.

Neke primedbe koje sam čuo od predstavnika Sekretarijata Evropske energetske zajednice da kada bi mi to malo liberalizovali, onda bi cena struje bila niža, ne stoje. Cena struje u Srbiji je najniža u Evropi, najniža u regionu, najniža u Evropi. Nije tačno da EPS, odnosno EPS snabdevanje ili bilo ko drugi ima monopol, da mi imamo neku nazidanu cenu pa da konkurenti tu cenu mogu da obore nuđenjem niže cene, onda bi uvođenje i žalba na nedostatak konkurencije imalo smisla.

Međutim, mi ovde imamo najnižu moguću cenu. Ko može da ponudi nižu cenu od te? Ne može da ponudi niko. Tako da, ta primedba iz Sekretarijata evropske energetske zajednice, po mom dubokom uverenju, ne stoji, kao što ne stoji ni primedba za gas. Znate, kada bi vi oslobodili te i te kapacitete, kada to ne bi zaposeo "Srbijagas", onda bi vi imali ne znam koliko puta nižu cenu gasa. Mi smo pogledali tabele, pogledali smo podatke, cena gasa u Srbiji je najniža ili gotovo najniža. Koja to niža cena može da bude od ove?

U svakom slučaju, bez obzira na diversifikaciju izvora snabdevanja gasom ili diversifikaciju pravaca snabdevanja gasom, što nije isto, diversifikacija izvori, diversifikacija pravaca. Ja sam duboko ubeđen da će Srbija uvek kupovati najjeftiniji gas.

Niko neće moći da kaže našem rukovodstvu: "Znate, kupite 55% od ovih, ali kupite i 45% od ovih drugih jer vam i ovi trebaju". Mislim da ćemo se mi tu rukovoditi uvek i isključivo samo logikom i da će Srbija uvek kupovati najjeftiniji gas, bez obzira koliko pravaca snabdevanja postoji, koliko ponuđača gasa postoji. Tako da, ni ta primedba koju sam čuo od ljudi iz Evropskog sekretarijata energetskog potpuno ne stoji i nije logična.

Ja bih malo da pređem na ODS, odnosno Operatora distributivnog sistema koji upravlja mrežom 10, 20, 35 kilovolti svim postrojenjima koji služe za transformisanje električne energije i naravno isporukom i do krajnjeg kupca.

Kolege su pominjale gubitke. Ti gubici su nešto manji od 12% i oni se svake godine uvek snižavaju. Svake godine imamo snižavanje gubitaka. Ja mogu da pohvalim vaš pristup da kada odobravate cenu, odnosno naknadu za pristup distributivnom sistemu, da uvek mora uz nju da bude dostavljen i plan za smanjenje gubitaka, jer to je jedini način da naterate operatera distributivnog sistema da se ponaša ozbiljno.

Znači, svako odobrenje cene uz obrazložen zahtev i obrazlaganje njegovih gubitaka mora da bude praćeno i planom o napretku. Ja razumem potpuno da su naši gubici u našem ODS nešto veći u Evropi zato što mi prosto prodajemo električnu energiju nižeg naponskog nivoa. Tamo gde je niži napon, tamo su gubici veći. Za istu snagu, ako imate viši napon imate nižu struju, a gubici su srazmerni kvadratu struje, tako da gde je napon veći i prodaja energije na višem naponu, tu imate i manje gubitke.

U Srbiji se struja uglavnom prodaje, odnosno električna energija na nižem naponu, tkao da su zbog toga naši gubici u proseku znatno veći nego u EU, gde oni prodaju na deset kilovolti 20, 35 kilovolti čak 110 kilovolti prodaju električnu energiju.

Naravno da je i krađa struje i neovlašćena potrošnja jedan od uzroka i protiv toga se treba boriti. Tu ODS treba da posveti značajnu pažnju i mislim da treba da ubrza proces preuzimanja mernih mesta, ono o čemu je jedan kolega govorio, da merna mesta treba da pređu u vlasništvo ODS, ODS treba da ubrza proces preuzimanja mernih mesta kako bi on nadalje brinuo o tome i kako bi sve to nadalje bila njegova investicija i briga, a ne briga investicija građana.

Što se tiče cene, rekao sam da je cena najniža i vi ste potpuno u pravu kada kažete u Izveštaju da cena može da bude i veća i da treba razmišljati o tome da treba povećati cenu električne energije, ali pod uslovom, potpuno se slažem sa vama, da se pre toga proširi socijalna grupa koja će imati povlašćenu cenu, odnosno sada imamo Uredbu o energetski zaštićenom kupcu. Mislim da on nije dovoljna zaštita. Mislim da obuhvat ljudi treba da bude veći i da stepen zaštite tog energetski zaštićenog kupca bude veći.

Kada to budemo uradili, znači kada napravimo socijalno senzitivne mehanizme, onda možemo da idemo u lagano povećanje cene električne energije koje može onda taj višak da sabere u neki fond za obnovljive izvore, za energetsku efikasnost, za filtere i obnovu ovih postrojenja koja rade na lignit.

Želim samo da kažem još nešto i da ne dužim previše, pošto je već prošlo petnaest minuta. Vi ste naveli neke kritike, ja sam rekao koja je otprilike bila kritika na račun ODS i tu se slažem da moraju brže da preuzimaju ta merna mesta ili je to bio samo vaš savet, sugestija. Vi ste naveli u Izveštaju i ja mislim da to što ću ponoviti ovde, jer želim da naglasim ozbiljnost toga što ste naveli, ne treba da izazove bilo kakve replike, to je da je transport "Gas Srbija" dva puta odbijen 2019. godine od strane Agencije za energetiku po pitanju licenciranja, odnosno izdavanja licence.

Ja sam duboko ubeđen da je to sa razlogom i da je to zato što transport "Gas Srbija" nije ispunio uslove za dobijanje licence. Mislim da nad tom činjenicom svi moramo da se ozbiljno razmislimo. U tom smislu, ministarska energetike ima punu podršku.

Dalje, vi ste naveli činjenicu da od 2011. godine, svi koji, a kod nas postoje samo „Srbijagas“ i „Jugorosgas“, se bave transportom gasa, odnosno koji su operateri transportnog sistema su dužni da na izlaznim mestima imaju precizno merenje protoka i količina gasa koji je izašao i da se to automatski ažurira, odnosno obrađuje, sabira na jedno mesto u jednu, da kažem, informacionu tačku.

Kažem, to je obaveza od 2011. godine i kaže se ovako, da je 2017. godine „Srbijagas“ imao postignuće od 61%, tih izlaznih tačaka je na taj način opremio a 2019, dve godine kasnije, samo 1% više i konstatujete da se za dve godine nije uradilo gotovo ništa.

Ja to samo želim da ponovim, da nije sve tako bajno kao što ponekad mislimo, da kad neko kritikuje ima i razloga za kritiku, postoje objektivna mesta, ovo su objektivna mesta za kritiku. Za razliku od „Srbijagas“, „Jugorosgas“ moram da kažem da je to odmah uradio i da sa „Jugorosgas“ nema problema po tom pitanju, jer su oni negde u egalu, zato što su i jedan i drugi operatori transportnog sistema.

Treća primedba koju ste naveli u svom izveštaju, da su operatori distributivnog sistema gasa dužni da preuzmu merne uređaje i merno regulacione stanice u vlasništvo, verovatno od 2015. godine kada su i vršene izmene zakona i da je već tada 17 od 33 operatora distributivnog sistema to odmah uradilo, odnosno to već imalo rešeno, imali su u vlasništvu i merno regulacione stanice i merne uređaje. Za onoga ko ne zna, merno regulaciona stanica u gasnom sistemu je nešto kao i trafo stanica u elektroenergetskom sistemu.

Međutim, među onih 16 koji nisu uradili ništa po tom pitanju, nalazi se „Srbijagas“, nalazi se naše najveće preduzeće koje se bavi gasom u Srbiji i to nisam ja izmislio, to piše u izveštaju Agencije za energetiku za 2019. godinu. Tako da, trebalo je samo pažljivo čitati ovaj izveštaj i ništa više.

Naravno, uz sve pohvale vama, ja moram da se složim sa kolegom Marijanom Rističevićem, koji nije trenutno prisutan, a to je da mi ne možemo i ne smemo da glorifikujemo, uz svo uvažavanje, nijednu agenciju. Agencije jesu nezavisna regulatorna tela, ali znate, u pogledu stručnosti, agencije nisu akademije nauka. Agencije nisu čak ni naučni instituti. U agencijama sede ljudi koji znaju znanje koje je potrebno za posao koji rade i ta vrsta glorifikacije koja je prisutna u našoj javnosti, pa i u delu političke javnosti ne stoji, jer, znate, u Agenciji za lekove nema nijednog koji može da izmisli vakcinu protiv Kovida 19. Takvi ljudi sede u naučnim institutima i laboratorijama.

Zato kritika gospodina Marijana, koja se nešto malo odnosi i na zarade i na to da ipak neko treba i te zarade i visinu tih zarada da kontroliše, mislim da stoji. Vi imate negde tri miliona bruto, čini mi se, godišnje po zaposlenom kao isplaćenu zaradu, bruto, ne kažem da je to neto i vidim sve veće i veće izdatke za vozni park i opremu. Verovatno se radi o računarskoj i nekoj drugoj opremi.

Tako da su to, eto, neke sitne primedbe, ali u svakom slučaju vaš izveštaj pohvaljujem, smatram jako dobrim, jako objektivnim i zahvaljujem vam se.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući i potpredsedniče Narodne skupštine, uvaženi gosti, uvažene koleginice i kolege, pred nama je danas izbor sudija koji se prvi put biraju na tu funkciju u Beogradu, Kruševcu, Kragujevcu, u privrednom, osnovnom i prekršajnim sudovima.

Pogledao sam materijal, pročitao materijal i biografije kandidata i ono što mogu mogu da pohvalim i ono što se meni dopada u tom materijalu je da su gotovo svi kandidati, osim jednog, završili državne pravne fakultete i da se radi o kandidatima koji su u roku otprilike te fakultete završili, izuzev dvoje, troje kandidata koji su negde u 27, 28. godini to učinili, ali verovatno je tu bilo i nekih opravdanih razloga.

Ono što u biografijama nedostaje, a možda bi nama čisto kao informacija bilo zanimljivo, ali ne bi moglo da utiče, niti bi uticalo na neku našu odluku je prosečna ocena tokom studiranja. Znate, među sudijama mislim da svi mi narodni poslanici volimo da vidimo dobre studente, studente koji su imali visok prosek i visoku prosečnu ocenu za vreme akademskih studija.

Takođe, ne postoji podatak, ali ne bi bilo loše da se i na tome radi na nivou Visokog saveta sudstva, to je da se izvrši jedna evidencija rodbinskih veza u sudstvu. Ja ne znam lično puno takvih primera, ali znam par primera i znam da toga ima, daleko manje nego u nekim drugim oblastima, kao što je obrazovanje, odnosno univerzitet, ali evidencija rodbinskih veza, odnosno vođenje računa o nepotizmu je jako bitno zato što je nepotizam zapravo uvod ili može da bude dobra osnova za postojanje korupcije u sudstvu.

Naravno, potpuno se slažem sa onim što je rekao kolega Milenko Jovanov, kada je rekao kakvu to nezavisnost neke sudije traže za sebe, odnosno sudstvo traži za sebe. Pa oni i jesu nezavisni, oni su potpuno nezavisni u obavljanju svog posla i svi mi želimo da oni u tome budu nezavisni, to je cilj svih ciljeva u oblasti pravosuđa, da budu nezavisni, da budu naravno pravedni i da sude u skladu sa zakonom.

To što mi potvrđujemo izbor sudija uopšte ne utiče ili gotovo da ne utiče na čitav proces. Objavi se konkurs, ljudi se prijave, Visoki savet sudstva formira komisije, komisije pregledaju prijave, prema zakonu, pravilnicima, bližim pravilima za izbor, određenim kriterijumima, a to su sve kao neki filteri, propuste određene kandidate i na kraju predlože kandidate koje mi samo možemo da potvrdimo ili odbacimo, ukoliko neko od nas, a dolazimo iz svih gradova, opština, krajeva Republike Srbije, imamo dokaze ili konkretne informacije da kandidat iz naše sredine nije dostojan sudijske funkcije ili ima neke druge probleme koji ga diskvalifikuju za tu funkciju.

Prema tome, ja ne vidim da osim toga što mi potvrđujemo na kraju samog procesa taj izbor, mi u nekoj meri ili bilo kakvoj meri utičemo na čitav taj proces, sve se to dešava u okviru sudstva, u okviru organa pravosuđa, a prirodno je da Narodna skupština to potvrdi. Znate, ja hoću, vezujući ovo sa izjavom kolege Jovanova, da uporedim sa univerzitetom. Znate, univerzitet je potpuno autonoman. On je u smislu izvođena nastave, izbora studijskih programa, izbora nastavnika u zvanja, takođe potpuno nezavisan. Zavisan je samo u smislu finansiranja, kada se radi o državnim univerzitetima i fakultetima. Ali baš ta autonomija je negde od 80-ih godina pa do danas proizvela velike probleme na univerzitetu u smislu nepotizma. Nisam ja protiv autonomije u ovim oblastima koje sam naveo, ali autonomija u odabiru saradnika, asistenata, u izboru u zvanje dovela je do toga da danas na fakultetima i univerzitetima u Srbiji, a posebno državnim, jer se tamo najbolje plaća, odnosno plate su najbolje, a ne radi se puno, imamo uglavnom decu profesora. Znači, nedostatak svesti kod ljudi, nedostatak savesti kod ljudi napravio je problem, a oni su imali čitavu ili potpunu autonomiju u toj oblasti.

Ja se sada bojim šta bi se desilo kada bi sudijama dozvolili da sami sebe biraju i sami sebe potvrđuju. Možda bi zapali u istu ili goru situaciju od one u kojoj smo došli sa univerzitetom. Naravno da najveći broj sudija, ja sam duboko ubeđen, pošteno radi svoj posao. Uostalom, postoje i mehanizmi kontrole, znam da postoje komisije koje vrednuju rad sudija i sudova, da se kvalitet njihovog rada kvantifikuje na osnovu nekih merila, na osnovu broja potvrđenih presuda na višim sudskim instancama. Znači, postoji ocena kvaliteta rada sudija koja je vrlo merljiva i koja služi za neke dalje izbore, odnosno njima služi u karijeri.

Međutim, u nekim situacijama koje jesu problematične i gde postoje određene dileme i nismo baš sigurni koliko je neko radio pošteno svoj posao i da li postoje koruptivne veze sa određenim kriminalnim ili nekim drugim krugovima. Možda ne bi bilo loše da Visoki savet sudstva uvede ili se za potrebe Visokog saveta sudstva u smislu donošenja bliže ocene o nekome ili bližeg rešenja o nečijem izboru uvede i poligraf. U tu spravicu ja imam izuzetno veliko poverenje i smatram da je treba koristiti. Naravno da rezultati izlaska na poligraf, odnosno detektora laži ne treba da budu uvek javno poznati, svima poznati, ali treba ju da budu poznati onome ko o nečemu odlučuje ili ko se opredeljuje.

Kad je u pitanju poligraf koga sam maločas spomenuo, ja sam prosto iznenađen da su neke javne ličnosti, odnosno ljudi koji obavljaju javne funkcije ovih dana odbili da izađu na poligraf, po pitanju događaja o kojima svi čitamo i slušamo ovih dana, to je obračun sa mafijom i obračun sa visokim kriminalom. Oduvek sam smatrao da neko ko se bavi javnim poslom ili vrši javnu funkciju mora uvek da bude spreman da se podvrgne poligrafskom testiranju.

To je zaista bio moj stav oduvek, a bio je i 2017. godine kada su meni lično upalili automobil u Nišu ispred kuće. Naravno, oni koji su to naručili i oni koji su to izveli su kasnije to spinovali da sam ja to sam sebi uradio kako bih sebe političkih promovisao i od sebe napravio političku žrtvu. Sad, osim neke štete koju ste pretrpeli i pretnji vi sad imate i optužbu da ste to sami sebi uradili. Zato sam zatražio poligraf i na taj poligraf sam išao ja i moji najbliži saradnici. Neke je policija prihvatila da ispita, za druge je bilo potpuno suvišno. Naravno, svi smo prošli, ali problem je što oni na koje se posumnja da stoji iza toga nisu hteli da izađu na poligraf i ništa se nije desilo. Neki su čak i dobili dobra radna mesta, itd.

Zato, smatram da ovaj stav koji sam čuo juče u medijima, koji potpuno podržavam, da svako ko se bavi javnim poslom mora da ode na poligraf po određenim pitanjima. Naravno, ne treba niko nikog da ispituje za čitav život, jer onda pitanja i odgovori mogu da budu dvosmisleni i mogu da daju potpuno pogrešan zaključak, ali za određeno krivično delo ili određenu materiju tačno određena, definisana pitanja koja su nedvosmislena, na to mora da bude spreman svako ko se bavi javnim poslom, pogotovo neki koji su drmali ovom državom i bili na izuzetno visokim političkim funkcijama.

Tako da, usput sam hteo da prokomentarišem i to što se dešava ovih dana i što je vrlo aktuelno. Imam utisak da možda veći problem od sudstva jeste tužilaštvo, koje nije nezavisno, ono je samostalno, ali vrlo često tužilaštvo ima izgovor, dobar izgovor da prebacuje deo svoje odgovornosti na policiju, a policija deo svoje odgovornosti na tužilaštvo. Kad se sednete da popijete kafu sa jednima ili drugima jedni vam se žale na druge. Tužilaštvo prebacuje odgovornost na policiju, policija na njih. Ko je tu kriv ja ne znam, ali se vrlo često dešava da određeni predmeti tako čekaju po fiokama dok im prođu određeni rokovi ili čak i ne odu na sud. Znači, jednostavno tu se negde završi cela priča u tužilačkim fiokama.

To je uglavnom ukratko ono što sam hteo da kažem na ovu temu. Svima onima za koje ćemo da glasamo, ja se nadam, jer su predloženi i verovatno nema nekih primedbi od strane kolega na pojedine kandidate, želim uspeh u budućem radu. Zahvaljujem.

Ja želim da ukažem, član 103, na povredu Poslovnika po kojem radimo. Ja sam pokušao da reklamiram povredu Poslovnika posle prvog istupanja gospodina Markovića a vi ste po stavu 3. istog člana bili dužni da mi odmah date reč, međutim, pogledali ste me i nastavili dalje, iako je svetlo bilo upaljeno, odnosno signalizacija. U čemu se sastoji povreda Poslovnika?

Naravno, povredu Poslovnika uvek čini predsedavajući, zato što ne reaguje u skladu sa Poslovnikom.

Prvo, član 106 – Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda. Ovde smo ponovo slušali tiradu o koroni, o utakmicama, o prisustvu publike na utakmicama itd. Mislim da to nije tema dnevnog reda.

Član 107. stav 1 – Govornik je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Meni se čini da način na koji gospodin Marković diskutuje je ponekad vrlo zabavan i simpatičan, ali mislim da nije uvek u skladu sa dostojanstvom Narodne skupštine.

Posebno bih ukazao na prozivanje nama prijateljskih zemalja, kao što je Francuska i korišćenje termina francuska demokratija odnosno francuske ljudske slobode sa pendrekom. Mislim da jedno takvo obraćanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije nije primereno i nije primeren odnos prema državi koja je prema nama vrlo prijateljska i u korektnom odnosu prema Srbiji.

Stav 2 člana 107 – Nije dozvoljeno direktno obraćanje…

Samo da vam kažem još i ovo… (Isključen mikrofon.)

Uvaženi narodni poslanici, ja bih se kada je u pitanju dnevni red, odnosno ono što je na dnevnom redu, u potpunosti složio sa rečima šefa poslaničke grupe, gospodina Martinovića, koji je to zaista na najbolji mogući način obrazložio. Slušao sam sve govornike, ali mislim da je način na koji je gospodin Martinović dao autentično tumačenje dva člana zakona zaista najbolje moguće.

Ja bih se osvrnuo na nešto što je i juče i danas bilo aktuelno u Skupštini, a tiče se istupa gospodina Šaipa Kamberija. Pročitao sam i prevod njegovog izlaganja na srpskom jeziku i zaista sa suštinom onoga što je on tu naveo ja apsolutno ne mogu da se složim, kao verovatno i većina vas ili svi mi ovde prisutni, ali ovde postoje i neki drugi elementi.

Mislim da nikome ne treba osporavati pravo i da je potpuno pogrešno ulaziti u polemiku oko toga kako će neki narod sebe da naziva i ispravljati ga, odnosno nametati mu odgovarajuću terminologiju zato što je to skretanje na jedan potpuno pogrešan kolosek. To je onda nešto što neupućenoj javnosti, pre svega međunarodnoj, kod neupućene javnosti izaziva sažaljenje prema onome ko je eto, tobože, ugnjeten, pa vidite oni njih toliko ugnjetavaju da im čak ne daju ni da se zovu kako se zovu, nego ih oni zovu na jedan drugačiji, pogrdniji način, koji je njima neprihvatljiv. Mislim da je ulazak u polemiku na tu temu potpuno pogrešan.

Uostalom nisu Albanci jedini narod na prostoru bivše Jugoslavije koji je više puta menjao naziv, odnosno određivao kako će sebe da zove. Mi imamo i nama vrlo bliske narode koji govore gotovo istim jezikom kao i mi, koji su od 1945. godine pa do danas više puta menjali naziv svog nacionalnog identiteta. Mi smo to uvek prihvatali. Mislim da je to najpošteniji pristup stvarima. Jednostavno neka ljudi sebe zovu onako kako oni misle da treba da se zovu, a naše je da to prihvatimo i da krenemo dalje, da raspravljamo druga pitanja koja su nedovršena, a ne da se stalno vraćamo na to kako se neko zove. Ako tu polemiku načnete pred nekim koje potpuno nepristrasan, on će biti uvek na strani onoga koji pripada tom narodu i tvrdi da se zove tako kako se zove, a ne na strani vašoj i vas koji tvrdite da se on zove nekako drugačije.

Ja sam rođen i živeo na Kosovu. Ovde neki stalno ističu kako su rođeni i živeli na Kosovu i kao da imaju neku tapiju po tom pitanju. Pošto imam više godina, duže sam živeo na Kosovu od tih koji mašu tapijom. Tačno znam kako je išla istorija međusobnog oslovljavanja Srba i Albanaca i otkuda taj, kod Srba termin Šiptari. Albanci imaju jedan dobar izgovor. Oni smatraju da u jednom periodu kada oni nisu bili dovoljno nacionalno ravnopravni, da je taj termin sa srpske strane korišćen za njih u pogrdnom smislu. Zato oni ne žele da ih nadalje tako oslovljavamo. Nemam ništa protiv toga. To je njihova volja. Oni neka kažu kako žele da se zovu, ne samo oni nego bilo kog drugi, zvaćemo ih tako kako budu izrazili želju.

Što se tiče prevoda. To je još jedna zamka u koju nas vešt političar Šaip Kamberi uveo. On tačno zna da ova Skupština nema prevodioca od 2010. godine. On se time poslužio. On je taj politički trik izveo. Mi ne treba da se ljutimo na njega. U politici nisu svi potezi politički korektni. Političari imaju pravo na sve, pa i na politički nekorektne poteze, kakav je bio njegov. Taj potez je postigao svoj cilj. Kriv je onaj ko se nije spremio za takav potez. Krivi smo mi koji se nismo spremili za eventualnu mogućnost.

Znate zašto smo krivi i odakle to proizilazi? To proizilazi iz višedecenijskog potcenjivanja albanske političke elite sa strane Srba. Mi Srbi i u Kraljevini Jugoslaviji i posle Drugog svetskog rata neprestano potcenjujemo albansku političku elitu, precenjujemo sebe i onda nas ovakve stvari iznenade. Zbog toga smo došli u situaciju da smo, ako se osvrnemo više decenija unazad, u odnosu na albansku nacionalnu manjinu mi smo mnogo toga izgubili. U mnogim stvarima oni su pobedili. Mi se zato nalazimo pred određenim porazom. Zato što smo sve vreme, svih 5, 60, 70 godina potcenjivali albansku nacionalnu manjinu i njihovu političko rukovodstvo.

Ne kažem da je gospodin Šaip Kamberi u pravu. On nije u pravu, ali on je vešt i mudar političar koji je iskoristio priliku i izveo jedan potpuno nekorektan politički potez za koji mi nismo bili spremni. A, mi ako smo država u kojoj žive i mađarska i albanska i druge nacionalne manjine moramo u ovom parlamentu u svakom trenutku da imamo prevodioca i za mađarski i za albanski i za rusinski i za svaki drugi jezik. To što mi nemamo prevodioca od 2010. godine, pa to je naša bruka i sramota. To nama nije smelo da se desi. Čovek je lepo znao, video prazan gol, šutnuo loptu. Mi se sada ljutimo, busamo se u grudi. Džabe.

Molim vas da kada su u pitanju odnosi sa Albancima, da se bavimo suštinom, da se bavimo regulisanjem statusa srpskog naroda na KiM, da vidimo šta se spasiti može kada je u pitanju naš nacionalni interes i naše nacionalno pitanje. Nemojte da međunarodnu zajednicu zabavljamo pitanjima imena, da li su oni Šiptari, Albanci, Šćiptari ili nešto treće. To pitanje nije bitno i to pitanje treba staviti ad akta.

Još nešto. Ja zameram izvesno kršenje Poslovnika juče. Jedan poslanik je reagovao u tonu u kome sada reagujem po ovom pitanju, a onda je ovlašćeni predstavnik SPS njemu replicirala. Replicirala, pri čemu poslanik nije pomenuo ni SPS, ni nju lično. Poslanik je uputio primedbu Skupštini Srbije, organima Skupštine, sekretarijatu Skupštine. Ja ne vidim da je ovlašćeni predstavnik SPS pozvan da reaguje u situacijama kada neko od poslanika uputi primedbu organima Skupštine. Ja to smatram zloupotrebom Poslovnika.

Gospodine predsedavajući odlično se sećam da vi meni niste dali pravo na repliku kada sam prvi put zatražio pravo na repliku, a pričalu smo o sastavu međunarodnih parlamentarnih organizacija. Imali ste non-stop upaljeno svetlo odavde. Vi ste rekli – idemo dalje. Ne možemo da poslanike iz različitih poslaničkih grupa tretiramo na različit način. To je što se tiče tog pitanja.

Još jedno. Juče smo imali sjajan dokument, sporazum sa Makedonijom. Imali smo sjajan dokument, ali niko nije primetio i niko nije podvukao da je razvijanje dobrih odnosa Srbije i Makedonije trn u oku nekim susednim zemljama. Mi smo nedavno imali reakciju ministra spoljnih poslova Bugarske, koja je oštro reagovala zbog eventualne mogućnosti da se u Makedoniji uvede fakultativno učenje srpskog jezika.

Ovo na najbolji način govori da politika koju Srbija vodi u regionu, a tiče se zemalja koje nisu u sastavu EU i koje su okupljene kroz Šengen ili mini Šengen inicijativu je najbolja moguća politika. Naše približavanje Severnoj Makedoniji, odnosno njihovo nama je približavanje naroda, koji se sada nalaze na zapadnom Balkanu van EU je izuzetno dobra stvar, a kažem da ova loša reakcija ministra spoljnih poslova Bugarske koja je kritikovala mogućnost da se u Makedoniji uči srpski jezik je znak da smo mi na dobrom putu po tom pitanju.

Znate, ako pogledate kojim jezikom govore građani na zapadnom Balkanu, većina govori srpski, razume srpski ili govori jezikom koji je blizak srpskom jeziku. Ako Severna Makedonija hoće neku vrstu integracije, odnosno približavanja kroz slobodnu razmenu ljudi, robe, kapitala, pa prirodno je da onaj ko zna srpski jezik da ima neku prednost, jer Srbi čine većinu, kao što na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza onaj ko zna ruski je u prednosti, kao što u većini sveta onaj ko zna engleski je u prednosti.

Tako da, ta izjava premijera Zaeva, koja je naišla na tako veliku osudu, mislim da je trebala da naiđe i na određenu pažnju u Srbiji. Jer, nama ne smeta ako Rumuniji ili Ukrajini ili bilo gde odluče da uče bugarski jezik fakultativno, šta se to nas tiče, šta to nas interesuje.

Međutim, bugarski ministar kaže da je makedonizam izmišljotina Srbije...

Poštovani predsedavajući, niste često tu, pa ne čujete šta govore drugi. Malo ko govori o dnevnom redu, a ovo o čemu ja danas govorim je juče bilo na dnevnom redu, Sporazum Srbije i Makedonije…

Ne, ja ne moram. Ništa ne moram, kažete – morate. Nisam dobio zadatak da o bilo čemu pričam. Ja pričam ono što osećam da treba da kažem u određenom trenutku.

Hoćemo li onda da pričamo o korupciji i kriminalu, o čemu pričaju svi? Danas su svi pričali o tome i svi su osetili veliku potrebu da se osvrnu na tu temu. Evo, da kažem i ja nešto na tu temu.

Znači, kada nekog primaju u policiju da radi ili u zatvorsku službu kao čuvara, pa čak i kao obezbeđenje na aerodromu, rade se najstrožije bezbedonosne provere. Poznat mi je slučaj iz Niša gde je čovek izgubio posao na aerodromu samo zato što je policija u nekoj rutinskoj noćnoj kontroli našla onaj otvarač za flaše na kojem je nožić u džepu. Toliko su stroge bezbedonosne provere.

Ja sad pitam – kako je moguće da na mesto državnog sekretara u MUP-u Srbije dođe osoba koja, ja ne znam da li je prošla te bezbedonosne provere, ali koja je jako dugo radila nešto što očigledno nije bilo u skladu sa zakonom i njenim ovlašćenjima i koja je na kraju, izgleda, učestvovala u mreži prisluškivanja predsednika Republike i njegove porodice? Očigledno da je na taj način ugrozila i bezbednost predsednika i porodice, a samim tim i države.

Kako je moguće da neko ko dolazi na tako visoke funkcije ne bude proveren i ne bude nad njim vršen monitoring kakav se vrši nad običnim čuvarima u zatvoru ili običnim policajcima koji rade svoj, da kažem običan, najjednostavniji posao?

Kako je moguće da „Partizan“, odnosno njegovi navijači budu privilegovani, pa i 2020. godine? Dve utakmice su imali u Nišu, jednu juna, jednu oktobra. Gradski štab za vanredne situacije nije pitan da li oni mogu ili ne mogu da prisustvuju tim utakmicama. Oni su jednostavno, po nečijoj volji, nečijem odobrenju doputovali u Niš.

Kad su u pitanju vakcine, svi se zahvaljujemo sada Rusiji i kažemo da je to što Rusija izvanredne količine svojih vakcina odvaja za nas rezultat dobrih odnosa dve zemlje i dva naroda. Jeste, to je tačno, ali ajde da se prisetimo da je ovo situacija kada Rusija treba nama. Oni trebaju nama i oni odvajaju od svojih usta, što bi narod rekao, i daju nama, jer procenat vakcinisanih u Rusiji nije ni blizu procentu vakcinisanih u Srbiji. I ne samo nama, daju čitavom svetu, ali daju i Srbiji, odnosno, ja bih rekao, procentualno u odnosu na broj stanovnika, najviše Srbiji.

Ja ne kažem da mi njima to treba da vratimo i suviše smo mi mali da bi to mogli da vratimo velikoj Rusiji, na neki način, ali se nadamo da ćemo mi to upamtiti ili da ćemo barem neko vreme pamtiti. Jer, jula meseca u pljuvanju Rusije po nacionalnim medijima istakli su se i oni koji su sada stali u red da prime „Sputnjik V“.

Hteo sam da i na to ukažem i da ukažem da je juče bilo sedam godina od ubistva Vuka Stojiljkovića u Nišu, momka koji je preklan na Trgu Svetog Save. Ubistvo koje nije okarakterisano kao svirep i težak zločin nego samo kao ubistvo, da nisu svi pomagači obuhvaćeni istragom i sudskim procesom i da se nedavno u Nišu desilo nešto slično, da je određena grupa kriminalaca zakucala na nečija vrata, izrešetala i da opet nisu svi učesnici obuhvaćeni istragom i radom Tužilaštva i policije.

Ja vas molim sa ovog mesta da uozbiljite sve one koji učestvuju u istragama, da to rade krajnje profesionalno, da to rade krajnje korektno, krajnje pažljivo i odgovorno, jer svedoka ima puno, narod sve zna. To što neko nekog pokušava da sakrije, ukrije, izvuče iz istrage, itd., ne verujem da će na duže proći. Ja vas to molim u ime Nišlija, a znate da su Nišlije bile vrlo zabrinute i kada je bila nedavna saobraćajna nesreća na Bulevaru Medijana, jer postoji određeno nepoverenje prema određenim institucijama u gradu koje treba da se bave utvrđivanjem pravde. Svi mi danas ovde pljujemo po Tužilaštvu.

Evo, privodim kraju.

Pošto svi danas ovde kritikujemo Tužilaštvo, u redu, ali dajte uradimo nešto da se to promeni.

Kako je moguće da član Državnog veća tužilaca izdaje stan kriminalcu, kobajagi došao po kiriju, pa on došao u pratnji koleginice koja takođe radi u opštinskom tužilaštvu. Pa gde su se našli? Jesu se našli preko oglasa? Kako to da se tužilac, član Državnog veća i kriminalac nađu da ovaj ovom izdaje stan. To je isuviše providno, isuviše provizorna priča. Takvi ljudi moraju da odu sa svojih pozicija, jer javnost Srbije ne želi da takve ljude više vidi na svojim mestima, a mi smo ti koji to možemo da menjamo. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi gosti, drage koleginice i kolege narodni poslanici, da krenem sa pohvalama izveštaju RATEL-a, koji je zaista obiman i vidi se da su iz godine u godinu izveštaji Regulatorne agencije sve obimniji, odnosno sadržajniji. Pogledao sam izveštaj za 2012. godinu, on je bio na svega 15 stranica. Vidim da su izveštaji za 2018. i 2019. godinu na negde 70 - 80 stranica i zaista su detaljni, tako da iz izveštaja svako može da se dobro upozna sa radom i aktivnostima vaše agencije.

Ono što bih još primetio jeste da je RATEL uspeo da sebe približi korisnicima, odnosno građanima, kroz različite usluge i da prosto svakom čoveku, svakom korisniku usluga mobilne telefonije ili nekih drugih usluga RATEL bude bliži. Nisam bio na početku, pa ne znam da li je neko govorio o aplikacijama koje korisnici mogu da skinu sa google play store ili apple prodavnice i da jednostavno u svakom trenutku provere brzinu interneta dolaznog i odlaznog i da izmere kvalitet usluge, da prosto vide da li ono što operator njima nudi u ugovoru i terifira i naplaćuje je i ono što oni zaista dobijaju kada koriste tu uslugu. To se odnosi kako na bežični, tako i na internet koji je kablovski.

Osim te aplikacije, zanimljiv je i benčmarking, odnosno to uporedno merenje kvaliteta servisa sva tri mobilna operatera, koji svakom potencijalnom korisniku mobilne telefonije daje mogućnost da se, uvidom u te podatke i kvalitet pojedinih usluga i servisa u odnosu na lokaciju na kojoj se on najčešće nalazi, opredeli koju će vrstu mobilnog operatera da izabere. To je zaista, vidim iz izveštaja, bio jedan jako kompleksan posao u 50 gradova gde su vršena merenja. Deset hiljada kilometara je pređeno automobilom. Kada tu dodamo i ono što su inženjeri prešli pešaka, odnosno noseći uređaje u rancu na leđima, onda je to jedan zaista impozantan posao, ali je sve to rezultiralo nečim što građani, odnosno krajnji korisnici usluga mobilne telefonije mogu da vide i da na kraju iskoriste.

Takođe, jako je korisno to što RATEL iz godine u godinu povećava broj stanica, kontrolno mernih stanica za merenje jačine elektromagnetnog polja u određenom opsegu frekvencija i ukupno merenje kumulativno jačine elektromagnetnog polja, jer znamo da postoje određena razmišljanja, možda ne baš biološki i medicinski potpuno dokazana, ima suprotnih mišljenja, da jačina elektromagnetnog polja, odnosno nejonizujuća zračenja mogu da štetno utiču na zdravlje.

Vidim da se broj tih mernokontrolnih tačaka povećava, a da ih je u ovom trenutku negde preko 70, 75 na 35 lokacija, odnosno 35 gradova, blizu objekata koji su sa te strane osetljivi, bolnice, škole, obdaništa. Znači, tamo gde se ljudi, odnosno deca, najmlađi dugo zadržavaju i da su rezultati svih tih merenja u okvirima onoga što je propisano. Znači, ono što se dobije kao rezultat merenja poredi se sa onim što se nalazi u propisu, odnosno pravilniku i vidi se da li na određenoj lokaciji elektromagnetno polje prelazi graničnu vrednost ili ne. Kako smo čuli, za sada je sve u redu, jačina elektromagnetnog polja na svim merenim mestima je u dozvoljenim granicama. Mislim da se tu radi o neprekidnom dvadesetčetvoročasovnom monitoringu. Mislim da ste to vi i rekli u odgovoru na pitanje jednog poslanika.

Ono što je jako zanimljivo i što možda predstavlja centralni deo vašeg posla, to je monitoring nad radiofrekvencijskim spektrom u zemlji. Naravno da oni koji to legalno koriste uz dozvolu, treba da koriste u skladu sa dozvolom i propisima, a da oni koji nelegalno koriste budu sankcionisani.

Dobro je, mi imamo dva centra, jedan je u Beogradu, drugi je u Nišu, i negde oko 16 tih merno-kontrolnih stanica koje, da kažem, su daljinski upravljane i pomažu radu centara.

Sa aspekta bezbednosti, i nacionalne i bezbednosti vazdušnog saobraćaja itd, jako je bitno da se blagovremeno detektuje i otkrije izvor velike smetnje ili smetnje koja može da ugrozi prenos značajnih signala. Dobro je što taj broj, da kažem, kontrolno-mernih stanica nije velik, ali je značajan i treba da bude možda i veći, kako bi se merenjem u više tačaka što preciznije odredila lokacija sa koje potiče izvor smetnje koji se kasnije, naravno, mora neutralisati, jer smetnja može da bude i bezbedonosno vrlo opasna. Recimo, u vazdušnom saobraćaju da ugrozi komunikaciju aviona i kontrole leta.

Takođe, Nacionalni CERT je nešto što opet pospešuje tu komunikaciju sa građanima. Vidim da ste vi otvoreni za prijem svih bezbedonosnih pretnji, odnosno bezbedonosnih pretnji u oblasti informaciono-komunikacionih mreža i sistema, da centar objavljuje te podatke i da upozorava i građane i pravna lica da postoje određene opasnosti i prosto, jednostavno da kažem, predupređuje ih da ne nasednu. Vidim da postoje na sajtu obaveštenja o fišingu, kada neko pokuša da se predstavi kao određena banka i traži podatke od korisnika.

Naravno, kolege su pominjale bezbednost dece na internetu. Video sam da se i time bavite, odnosno da imate spotove, vrlo prilagođene video-klipove prilagođene dečijem uzrastu, koji ih na neki način uče da ne nasednu različitim provokacijama u tom delu, odnosno u toj oblasti.

To je što se tiče pohvala, ali pošto ja nikad samo ne hvalim, moram da ovako postavim i neka pitanja, odnosno možda iznesem neka razmišljanja koja su subjektivna, ali nisu strašna.

Vidim da su 2012. godine prihodi bili negde oko milijardu i 400 miliona i da je više od polovine prihoda išlo na troškove Agencije i ostatak se uplaćuje u budžet države. Od tih 720 miliona koji su otišli na troškove, 300 i nešto miliona je tada otišlo za plate. U poređenju sa 2019. godinom, prihodi su znatno veći, preko dve milijarde dinara, 900 miliona je otišlo na troškove, znači, 200 miliona više u odnosu na davnu 2012. godinu. Raduje me činjenica da masa za plate nije povećana, iako ste broj zaposlenih morali da povećate jer je vama pridružena i Agencija za poštanske usluge, a morali ste da osnujete i Nacionalni CERT.

Znači, u tom smislu nemam primedbe, ali imam jednu dilemu koja sad nije upućena vama nego više kolegama poslanicima i javnosti. Mislim da, kada su u pitanju nezavisne regulatorne agencije i nezavisna tela, oni su nezavisne u svom stručnom radu, domenu, ali to ne znači da su nezavisne u smislu da same sebi treba da određuju plate. Ja sam mišljenja da je država ta, u ovom slučaju Narodna skupština ili Ministarstvo finansija, neko ko treba da da okvir u kojem će da se kreću plate zaposlenih u nezavisnim regulatornim agencijama i telima, jer, kažem, nezavisnost se odnosi na nezavisnost u struci. To je kao autonomija univerziteta.

Znate, neki pojam autonomije univerziteta zloupotrebljavaju, pa misle da je to neko ostrvo na kome mogu sad da uspostave sva svoja pravila. Ne, oni su autonomni u smislu pravljenja studijskih programa, nastavnih planova, slobode izbora nastavnika u zvanje itd, ali moraju da primenjuju propise i regulativu države u kojoj žive, pogotovo što država iz budžeta finansira univerzitet.

Ovde se radi sada o nečem drugom. Vi zarađujete sav taj novac čiji deo uplaćujete u budžet Republike Srbije, ja to ne sporim, ali je činjenica da ga vi, a i druge regulatorne agencije zarađujete korišćenjem nacionalnog resursa, jer radio-frekvencijski spektar je nacionalno blago, imovina i resurs ove države. On nije neograničen, barem u onom delu koji se koristi za prenos signala.

Prema tome, korišćenje tog resursa, odnosno prihodi ili dobit iz korišćenja tog resursa treba da pripada narodu. Prema tome, moj stav je da nezavisne agencije ne mogu da same sebi određuju zarade, bez obzira što ste se vi, video sam, negde zaustavili. Znači, pre par godina niste povećavali te zarade i najdramatičnije je bilo, mislim, na početku, da su oni na početku, negde tamo kada su osnovali RATEL, 2005. godine pa nadalje, nekako zloupotrebili tu poziciju što su nezavisna agencija i onda su koristeći prihode koji u stvari pripadaju državi i narodu malo više davali sebi na platama. Znači, u suštini, ovo i nije kritika, više je komentar.

Moram samo da se osvrnem na konkurs za izbor direktora RATEL-a. Izveštaj koji razmatramo odnosi se na vreme kada smo imali drugog direktora, godine 2020. avgusta meseca izabran je novi direktora RATEL-a. Ja sam pokušao da na internetu nađem njegovu biografiju. Zanimljivo je da biografije nema, odnosno postoji samo par rečenica, da je završio Saobraćajni fakultet, odsek za PTT i to je to. Negde sam u nekom skupštinskom izveštaju iskopao da je radio u RATEL-u i da je bio direktor Sektora za poštanske usluge. To sam slučajno našao u nekom skupštinskom izveštaju.

Šta je glavna zamerka javnosti iz oblasti elektrotehnike, tačnije telekomunikacija, na izbor direktora RATEL-a? To je da se prvi put dešava i da se dešava presedan da se za direktora RATEL-a bira lice koje nije ekspert za elektronske komunikacije, nego za poštanski saobraćaj, a ruku na srce, u čitavoj ovoj priči elektronske komunikacije predstavljaju, još kada se doda i bezbednost podataka, 95 do 98% posla. Pošta je odavno sve dileme rešila, Poštanski savez postoji sto godina, sve konvencije su donete, svi propisi, nešto malo je tu ostalo Poštanskoj regulatornoj agenciji, zato je ona i pridodata RATEL-u. Mišljenje ljudi iz struke sa kojima ja imam komunikaciju je da je logično, kao što je direktor Univerzitetskog kliničkog centra, recimo, redovni profesor medicine, mišljenje struke je da i direktor Regulatorne agencije za telekomunikacije treba da bude iz struke elektronskih komunikacija. Jer, pazite, i u vašem izveštaju devet poglavlja je posvećeno elektronskim komunikacijama, a jedno poglavlje je posvećeno poštanskom saobraćaju.

Eto, to je to. Neke male, kažem, kritike na kraju, ali u svakom slučaju se vidi, pošto je Agencija mlada, ona je 2005. godine osnovana, da zaista postoji veliki napredak u radu, da se spektar delovanja, odnosno sektora i aktivnosti širi, da se RATEL približio građanima i da korišćenjem savremenih metoda svi ti podaci merenja do kojih RATEL dođe ili koje napravi u stvari su otvoreni podaci, nalaze se na sajtu otvorenih podataka. Ja znam da ste dobili nagradu kao agencija po tom pitanju.

U pitanju je jedina zamerka, da kažem, stručne javnosti je da je RATEL dosta zatvoren, začauren i da nije otvoren za eksperte koji nisu u RATEL-u, već da RATEL nekako, otprilike kao jedna zatvorenija organizacija uvek rukovodioce bira iz sopstvenih redova. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dosta toga je rečeno na temu terorizma i zajedničke borbe protiv terorizma. Globalni problem zahteva globalni odgovor, tako da u tom smislu vidim i sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije koji treba da zakonom potvrdi Narodna skupština.

Ovde se radi o razmeni informacija koje se odnose na terorizam ili finansiranje terorizma, bilo na teritoriji potencijalno Srbije, Rusije ili neke treće zemlje. Zašto? Zato što je terorizam globalno zlo i u bilo kom delu sveta da postoji opasnost od terorističkog ataka, odnosno delovanja, potrebno je da se na vreme reaguje.

Ubeđen sam da i već sada funkcioniše ta linija veze, ali da je svakako sporazum i zakon nešto što daje i formalnopravni okvir tome, kao što sam ubeđen da funkcioniše linija veze po pitanju terorizma i finansiranja terorizma između gotovo svih zemalja na svetu, pa i onih koje imaju potpuno suprotstavljene političke, ekonomske i vojne interese.

Ovde se, dakle, radi o jednom uskopojasnom sporazumu i možda se na osnovu vremena koje smo mi danas posvetili tom sporazumu može steći pogrešan zaključak da se radi o sklapanju nekog šireg i sveobuhvatnijeg dogovora. Želim da istaknem da je to nešto što je sasvim prirodno, normalno i što Srbija treba da ima i sa drugim zemljama u svetu, a ne samo sa Ruskom Federacijom. To je, naravno, zaključak i ovoga što sam do sada rekao, znači neki moj lični stav po tom pitanju.

Srbija ima sa Rusijom dobre odnose u sferi bezbednosti i unutrašnjih poslova, a pošto dolazim iz Niša, u Nišu imamo Ruski humanitarni centar koji postoji i funkcioniše već deset godina i vi ste svi svesni, preko medija smo mnogo puta bili obavešteni o tome, kada su se dešavale razne krizne situacije, počev od poplava u Obrenovcu i Srbiji, da su ruski spasioci prvi došli i prvi reagovali, bez obzira što Rusija i nije tako blizu, ali logistički centar u Nišu je omogućio da oni budu prvi i da pruže svoju pomoć.

Sticajem okolnosti, kao zamenik komandanta za vanredne situacije grada Niša, dobro sam upoznat sa velikim sredstvima koja Ruska Federacija ulaže u školovanje našeg kadra iz oblasti vanrednih situacija. Mnogi naši pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova iz tog resora, rukovodioci lokalnih samouprava, svi oni koji se bave upravljanjem kriznim situacijama su bili na edukaciji uglavnom u Sankt Petersburgu i Moskvi na prestižnim akademijama iz te oblasti i to je značajna pomoć.

U ovom sporazumu koji se tiče sprečavanja terorizma takođe se osim razmene informacija predviđa i razmena iskustava, što znači i edukacija kadrova u toj oblasti.

O vojnoj saradnji dve zemlje da ne govorim. Videli smo svi, odnosno imali smo priliku da mnogo puta u medijima slušamo o pomoći u vidu vojno-tehničkih sredstava koje dobijamo od Ruske Federacije i drago mi je da je između šest tačaka dnevnog reda najveći broj današnjih govornika imao potrebu ili prosto osetio potrebu da nešto govori o upravo ovom sporazumu koji je u stvari 6. tačka dnevnog reda, znači nalazi se na kraju dnevnog reda predviđenog za danas. Verovatno zato što i građani Srbije i narodni poslanici kao njihovi ovlašćeni predstavnici sve što se tiče Srbije i Rusije smatraju bitnim i važnim, pa i jedan ovakav sporazum koji je potpuno prirodan, logičan, normalan i ne predstavlja nikakvo epohalno remek-delo. Znači, podrška sporazumu, ali to je nešto što je sasvim prirodno i logično.

Pored ove tačke postoji i jedna vrlo slična tačka dnevnog reda, a to je Sporazum između naše Vlade i Vojvodstva Luksemburga. Rekao bih da taj sporazum, u odnosu na ovaj sa Rusijom, ima mnogo širi pojas, on je širokopojasni iz oblasti bezbednosti, on se tiče razmene tajnih podataka koji su iz oblasti politike, ekonomije, vojske, bezbednosti, naučno-tehnoloških inovacija, odnosno nauke i tehnologije, namenske industrije.

Hoću da kažem da je on po svojoj suštini krupniji, bez obzira što se radi o jednoj maloj zemlji koja, verovatno ima mali potencijal da bez obzira na specifičnu težinu sporazuma doprinese nekoj saradnji sa nama. Ali, opet je zanimljivo da se radi o zemlji koja je pripadnica i NATO pakta i EU i da Sporazum sa Luksemburgom zapravo proističe i proizilazi iz takvih okvirnih sporazuma koje mi imamo i sa NATO paktom i sa EU.

Ono što sam ja pročitao u materijalu, suština je da se pri Kancelariji za koordinaciju u službi bezbednosti i čuvanje tajnih podataka formira jedan poseban registar za podatke koji dolaze sa te strane, a da se u nadležnim organima, a to su Ministarstvo vojske, unutrašnjih poslova, BIA, Ministarstvo spoljnih poslova, Misija pri EU, Misija pri NATO paktu formiraju podregistri tih podataka.

Kao što sam maločas bio za to da Srbija, ne samo sa Rusijom, nego i sa drugim zemljama potpiše sporazume o razmeni podataka vezanih za terorizam, takođe smatram da, ili se nadam da je to možda već urađeno, da ovo što je sada potpisano sa Luksemburgom i što je potpisano sa NATO paktom da je već potpisano sa Rusijom i Kinom, ili ako nije da će biti potpisano i sa njima, jer naša neutralna vojna pozicija prosto nameće jedan takav način razmišljanja.

Za razliku od mnogih zemalja koje imaju odnos prema terorizmu po potrebi Srbija i Rusija se ističu time da su uvek imale konzistentan stav prema terorizmu. Za nas su teroristi uvek bili teroristi, ne postoje dobri i loši.

Sami ste svedoci, a to javnost zna, da za mnoge značajne učesnike međunarodne političke scene, znate, imate oslobodilačke pokrete, pa kada krenu da se suprotstavljaju njihovim interesima onda oni najednom postanu teroristi ili obrnuto.

Ja bih terorizam, ako dozvolite samo još u tom delu da apsolviram, podelio na dva dela. Na jedan deo koji je indukovan jednom višedecenijskom nepravdom u svetu, međunarodnim odnosima, u stepenu ekonomskog razvoja, itd., na koji na neki način može da se utiče pravednijim odnosima u međunarodnoj zajednici, da se on umanji, ublaži, itd., i onaj drugi sa kojim apsolutno nema razgovora, koji je totalno ideološki zastranio i koji kao korov treba čupati iz korena.

To je što se tiče ove dve tačke dnevnog reda. Zanimljivo je, evo tu na nam je i ministar telekomunikacija u čiju oblast spada i poštanski saobraćaj, zanimljiva je ova tačka dnevnog reda koja se tiče devete ili desete izmene Protokola Svetske poštanske konvencije.

Meni je žao, mislim da mi međunarodni poslanici imamo i direktora „Pošte Srbije“, mislim da je direktor „Pošte Srbije“ narodni poslanik, žao nam je što ona danas nije ovde, jer se radi o tački dnevnog reda koja se upravo tiče tog javnog preduzeća.

Recimo, ja nisam znao da je ta Konvencija o kojoj je danas reč u stvari stara preko 100 godina i da ona definiše da za vojne zarobljenike se ne naplaćuje poštarina, pisma idu besplatno, paketi do pet ili 10 kilograma idu besplatno. Čitajući o Konvenciji, odnosno ovoj tački dnevnog reda čovek može da sazna neke zanimljive detalje koje, recimo, na nekom drugom mestu nije mogao da nađe.

Naravno, imao bih šta da pitam ministra. Meni tamo baš nešto i nije jasno, odnosno kako sam ja zaključio postoji neko postepeno povećanje tih cena terminalnih usluga 2019, 2020, 2021, 2022. godine. Znači, gledano u jedinicama RSD vidi se da cene terminalnih usluga blago rastu, pri čemu, verovatno, se držimo principa da terminalne usluge u međunarodnom saobraćaju ne mogu da budu skuplje u odnosu na unutrašnji saobraćaj, da mora da važi pravilo jednakosti cena i da važio pravilo slobodne tranzicije. Tako sam razumeo, vi ćete da me ispravite ukoliko grešim.

Ovo što ću sada da kažem ne odnosi se na dnevni red, ali mi svi kažemo i po nešto što nam je na srcu, a ne samo vezano za tačke dnevnog reda.

Ja se ne slažem sa kolegom koji je jutros govorio o postojanju razlike u statusu narodnog poslanika, u smislu da li je na stalnom radu ili nije na stalnom radu u Narodnoj skupštini.

Prava, odgovornosti i obaveze narodnog poslanika su definisane i one ne zavise od njegovog formalno pravnog statusa. Nema više poslanika i manje poslanika. Nema poslanika sa više prava, odgovornosti i obaveza i poslanika sa manje prava, odgovornosti i obaveza.

To da li će neko primati platu na fakultetu ili će zato što je prodavac u prodavnici cipela i radi kod privatnika morati da pređe na stalni rad u Skupštini, jer prosto privatnik neće da plaća nekoga ko je postao narodni poslanik i više ne radi, to jednostavno ne utiče na prava, obaveze, odgovornosti i posao narodnog poslanika.

Znači, ja mogu da prihvatim samo, i drago mi je kolega bio samokritičan, u smislu kritike upućene svojoj poslaničkog grupi, a to je da jedan deo poslanika zaista ne dolazi na sednice Narodne skupštine gotovo od početka. Za jednog koga sam ja nekada pomenuo rečeno je da ima Kovid. Prošlo je više meseci, taj Kovid je, vidimo, izlečio, bio je na otvaranju nekih infrastrukturnih objekata, ali njega i dalje nema. Prema tome, ako je to bila samokritika, onda ja tu samokritiku podržavam, i mislim da treba biti samokritičan.

Meni je drago što ovde, na ovoj ovde strani gde su poslanici Srpske napredne stranke nema takvih slučajeva i nema takve kumulacije obaveza koje ljudima koji su prihvatili da budu narodni poslanici oni nemaju vremena da se time bave, neke druge obaveze im ne dozvoljavaju da se time bave, prosto kažem, meni je drago da pripadam ovom delu ovde koji takve probleme nema.

Zaista bih još jednom zamolio sve druge da razmisle da li je korektno da neko obavlja više funkcija, desetak i da mu jedanaesta bude narodni poslanik i da pri tome ne dolazi u Narodnu skupštinu i ne obavlja tu funkciju.

Ne može da bude tačna tvrdnja neispravna da narodni poslanici koji su na stalnom radu svaki dan treba da dolaze ovde, jer kada nema zasedanja i kada nema odbora postavlja se pitanje šta oni ovde rade, odnosno šta traže. Svaki narodni poslanik treba da bude u svojoj sredini, u svom gradu, u svom mestu, u svom selu, da radi sa građanima, da radi sa lokalnom samoupravom, da možda radi u svojoj poslaničkoj kancelariji i da bude na terenu, a ne u Narodnoj skupštini. Neće građani iz Vranja, Leskovca, Pirota da dolaze ovde kod nas da nam iznose svoje probleme, nego mi treba da budemo tamo.

Prema tome, taj jutrašnji monolog o formalno-pravnom statusu radnog odnosa u Skupštini i paušalnog odnosa, odnosno da kažem nekog volonterskog, nije mi bila jasna uopšte poenta. Ako je to bila samokritika, kažem, drago mi je da ste videli potrebu da sopstvenoj poslaničkoj grupi uputite kritiku, odnosno samokritiku.

Ne bih više ništa dodao na ove teme. Ako bude prilike možda bude replike. Zahvaljujem se.