Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministri, uvažene kolege poslanici, dozvolite mi da na početku skrenem pažnju na brigu koju država Srbija pokazuje za RTS, mi smo pre neki dan usvojili povećanje takse sa 255 na 299 dinara, takse koja se naplaćuje uz račun za električnu energiju, odnosno ide po električnom brojilu. Danas imamo na dnevnom redu zakon, odnosno dopunu zakona kojom se omogućuje dodatno finansiranje RTS i RTV, znači javnih medijskih servisa direktno iz budžeta Republike Srbije.

Naravno da je to dobro i da je obaveza države da brine o javnim medijskim servisima. Ono što bih ja možda postavio kao pitanje, odnosno ono o čemu razmišljam, nisam uspeo da pronađem neke odgovore, jeste kada je recimo, RTS poslednji put vršila analizu i racionalizaciju svog poslovnog sistema, jer u pitanju je ipak gigant koji guta preko 7,5 milijardi dinara godišnje. Verujem da tu ima puno mesta za određene uštede, ukoliko se izvrši preispitivanje i analiza rada pojedinih sektora, segmenata. Možda nešto treba racionalizovati, odnosno obim nekog sektora smanjiti, možda negde treba i povećati broj ljudi, pojačati materijalne resurse, a sve u cilju povećanja i obezbeđenja boljeg kvaliteta programa.

Ono što se meni čini u odnosu na neka vremena kada sam ja bio dete i đak, je da RTS nedostaje više kvalitetnog obrazovnog i naučnog programa, zatim, dokumentarnog programa.

Što se tiče informativnog programa, mislim da je on solidan uz određene zamerke, imajući u vidu činjenicu da idealna televizija ne postoji, barem ne, u Srbiji. Tako da, reći ću da je taj program solidan.

Ono što najviše zameram RTS kao javno medijskom servisu, je da su jako mnogo kasnili sa početkom izveštavanja o litijama u Crnoj Gori, i da sam ja jedno nedelju dve morao da gledam Aldžaziru, da se informišem o onome što se dešava u Podgorici i širom Crne Gore. Mislim da za jedno takvo ponašanje RTS nema dobro objašnjenje, ili ne može da da bilo kakvo objašnjenje. Tu bih se zadržao, odnosno sa time bih završio, kad je u pitanju, ova tačka dnevnog reda.

Osvrnuo bih se na auto-put Niš-Merdare, koji je izuzetno značajan projekat. Osvrnuću se najpre na onaj finansijski deo. Taj auto-put Niš-Merdare 225 miliona evra, i ova prva deonica, odnosno prva faza Niš-Pločnik u dužini 32,6 kilometara, koštaće 85 miliona evra iz kredita, kao što smo čuli, Evropske banke za obnovu i razvoj. Čitajući materijal video sam da su uslovi kredita, odnosno zajma vrlo povoljni, imamo grejs period od četiri godine i otplatu glavnice sa kamatom u periodu od 11 godina, dva puta godišnje. Znači u 22 polugodišnje rate, što je sasvim solidno.

Vidim iz ugovora da nam je ostavljeno da biramo da li će kamatna stopa biti varijabilna ili fiksna, znači, zajmoprimac odlučuje o tome kako će kamatnu stopu da primeni, što je takođe povoljno. Vidim da je zajmodavac odobrio i grant, odnosno poklon 250 hiljada evra za nadgledanje postupka javne nabavke izvođenja radova i obuku 60 mladih inženjera koji će na tom auto-putu sticati neophodnu praksu i neophodna znanja.

Naravno iz ovaj kredit EBRD ide i 100 miliona kredita Evropske investicione banke, i pošto Evropa vidi svoj interes u izgradnji ovog vrlo bitnog regionalnog pravca tu je i 46,6 miliona iz evropskog investicionog okvira za zapadni Balkan, to je grant, to je nešto sa čime EU učestvuje u izgradnji ovog auto-puta, i nisu to mala sredstva.

Ono što je dobro pošto dosta dobro znam situaciju na tom području u Nišavskom regionu i Toplici i da će autoput zaobići Prokuplje i Merošinu tj. imaćemo obilaznice oko ta dva mesta, što je do sada bio veliki problem.

Ko god je sa Kosova, Prištine ili Kosovske Mitrovice putovao za Niš, on je putovao jako sporo, jer je morao da prođe i kroz Prokuplje, to traje po pola sata, 40 minuta, zatim kroz Merošinu. Tu se mešaju lokalni saobraćaj, regionalni, međunarodni. Ima dosta i saobraćajnih nezgoda u samim mestima zato što ima puno učesnika u saobraćaju.

Na ovaj način izgradnjom obilaznice oko Prokuplja i obilaznice oko Merošime u gradu će ostati lokalni saobraćaj, rasteretiće se gradski saobraćaj i povećaće se bezbednost učesnika u saobraćaju, a pre svega pešaka i đaka u Prokuplju i u Merošini i naravno, ubrzaće se ukupan regionalni saobraćaj, koji je do sada bio vrlo spor zato što je prolazio kroz sve ulice glavne jednog i drugog mesta.

Vidim da je planirano sedam ulazno-izlaznih petlji, što je jako dobro. Znači, imamo Merošinu – istok, Prokuplje – istok, Prokuplje – zapad, Beloljin - Rudare, Kuršumliju – Merdare, mislim da je to optimalan broj. To je moje mišljenje sa strane nekog ko koristi taj put i često prolazi tim putem.

Izgradnja ovog auto-puta, koja se planira, kako piše u dokumentu, do kraja 2026. godine, će mnogo značiti za žitelje Toplice, pre svega Prokuplja, Kuršumlije, Blaca i ostalih mesta, jer će imati dobru vezu sa Nišom i ostalim gradovima u Srbiji.

Od velike je važnosti ovaj put i za sve Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji. Ja često putujem za Kosovsku Mitrovicu i tamo kad pređete prelaz Merdare i dođete negde blizu Prištine, već imate auto-put koji su kosovske vlasti završile i koji vodi iz Prištine za Kosovsku Mitrovicu, tako da je najslabija karika tog puta Niš-Merdare i od Podujeva pa negde do blizu Prištine.

Izgradnjom ovog auto-puta i sa kosovske i sa ove druge, naše strane, značilo bi da će se taj ukupan saobraćaj prema Kosovskoj Mitrovici i severu Kosova ubrzati, takođe prema Gračanici, jer u tom delu imamo puno naših ljudi koji tamo žive. Naravno, auto-put na samom Kosovu već prolazi Prizren, tako da će i ljudi koji žive u Štrpcu i tom delu biti auto-putem povezani sa Republikom Srbijom.

Znači, ovaj put ima značaja ne samo za ljude koji žive u Nišavskom i Topličkom okrugu, na jugu Srbije, nego i sve naše sunarodnike koji žive na Kosovu i Metohiji, jer će ih auto-putem povezati sa Nišom, Beogradom i svima ostalima, ali, naravno, ima veliki značaj i za sve kosovske Albance, za sve ljude koji putuju prema Beogradu ili nekim drugim evropskim destinacijama. Znamo da mnogo ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji a rade u Nemačkoj, Švajcarskoj, itd, koristi naše drumove za putovanja, tako da mislim da će i prihod od putarine biti vrlo solidan.

Ovaj put pojačava i konkurentnost aerodroma „Konstantin Veliki“ u Nišu. Do sada je jedan veći broj kosovskih Albanaca koristio aerodrom u Nišu za putovanja. Sada se verovatnoća toga povećava, jer bolji put, odnosno udaljenost Prištine i Niša je negde oko 130 km, dobar auto-put povećava konkurentnost našeg aerodroma koji inače nudi vrlo dobre uslove i veliki broj destinacija u Evropi.

Ono što je, po mom mišljenju, još jako bitno i treba istaći to je razvoj i iskorišćenje potencijala banja koje se nalaze u topličkom kraju – Prolom banja, Kuršumlijska banja, Lukovska banja. Mislim da će izgradnjom ovog auto-puta moći da se do kraja ostvare potencijali tih banjskih lečilišta, oni će postati atraktivniji i određenim ulaganjima mislim da se tu može postići dobar stepen razvoja.

Takođe, Kopaonik izgradnjom auto-puta dobija na neki način na dostupnosti, na pristupačnosti, ili preko Kuršumlije, ili preko Blaca. Jastrebac, Radan planina postaju atraktivniji. Pločnik, mesto koje se pominje u projektu je mesto gde postoji neolitsko arheološko nalazište. Znači, imamo turistički potencijal koji može da se na jedan dobar način iskoristi.

Svaki investitor ide tamo gde postoji put, dobar put. Tako da izgradnjom ovoga auto-puta Kuršumlija, Prokuplje, čitav taj toplički deo postaće atraktivniji za investicije i ja se nadam da će to doprineti njihovom razvoju.

Ne gledajući na to, ili bez obzira na to što će oni biti atraktivniji, za neke privatne itd. investicije, vidim da je država povela računa i vodi računa o razvoju tog dela Srbije, zato što je to strateški vrlo značajan deo naše zemlje. Kao što znamo, postavljen je kamen temeljac, u toku je izgradnja i 2022. godine treba da bude otvorena fabrika namenske industrije u Kuršumliji.

Sve u svemu, izgradnjom ovog puta grad iz kojeg ja dolazim, Niš, dobija na značaju u svakom smislu. Postoji ono – Svi putevi vode u Rim, a ja bih sada rekao da svi putevi idu kroz Niš, jer ukoliko želite da odete na Jonsko, Jadransko more, vi to možete iz Niša, odnosno moći ćemo preko budućeg auto-puta. Već sada iz Niša može preko Skoplja i Soluna da se izađe na Egejsko more ili stigne do Atine, da se preko Sofije i Varne izađe na Crno more ili, recimo, auto-putem stigne do Istanbula. A ovaj auto-put je nešto što nedostaje da, kako bi rekli, grad Niš izlazi na tri mora. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, juče i danas imali smo priliku da od kolege koji su ovde u više mandata čujemo o detaljima ponašanja pojedinih ljudi koji se ne nalaze u ovom sastavu, a bili su nekada narodni poslanici, o ponašanjima koja, naravno, njima ne služe na čast i nisu u skladu ni sa etičkim ni sa moralnim vrednostima.

Naravno, ja sam tada kao građanin preko sredstva javnog informisanja imao priliku da ponešto od toga vidim, a nadam se i drugi građani Republike Srbije.

Čast je biti narodni poslanik i čast je biti među ove skromne i pristojne ljude, što je moj zaključak nakon četiri meseca boravka u ovom domu. Kažem, prvi put sam ovde. Ovo je moj prvi mandat, ali zaista se osećam vrlo prijatno među ljudima koji su skromni i koji su potpuno pristojni i za koje nadam se nije bilo potrebe pisati i sačinjavati ovaj kodeks, jer bi se velika većina ljudi i bez kodeksa ponašala onako kako treba i kako dolikuje.

Kodeks koji je pred nama je zapravo jedan podsetnik za narodne poslanike, skup njihovih prava, obaveza i dužnosti, koji su definisani i Ustavom i zakonima, kao i Zakonom o sprečavanju korupcije, ali i podsetnik kako se treba odnositi prema građanima, prema našim biračima, odnosno ljudima koji su ih birali, ali i u nekoj međusobnoj komunikaciji unutar samog parlamenta.

Dopada mi se posebno onaj deo koji se odnosi na komunikaciju poslanika i građana koji su ga birali. Ta obaveza prisustvovanja javnim skupovima, tribinama, prijama građana u poslaničkoj kancelariji, komunikaciji putem imejla i odgovaranje na pisma građana je nešto što je zaista i do sada bilo karakteristika rada jednog većeg broja mojih kolega, ali ta obaveza komunikacije i rešavanja problema građana nemeće i onu drugu obavezu, da ministarstva i državni organi sarađuju sa poslanikom i budu revnosni u pružanju odgovora i pružanju informacija kako bi poslanik kao posrednik između građana izvršne vlasti mogao da odgovori svojoj funkciji.

Takođe, dopada mi se i deo koji se tiče odnosa prema medijima. Potpuno se slažem da poslanik mora da bude otvoren prema sredstvima javnog informisanja i da svaki svoj stav obrazloži, odnosno za svaku njegovu poziciju, za svaki zauzet stav on mora da ima i jasno javno obrazloženje zašto je takvog mišljenja i zašto takvu poziciju zauzima.

U jednom delu Poslovnika kaže se, što takođe podržavam, da mobilni telefoni i druga sredstva mogu da se koriste na način da se ne ugrožava tok sednice, ali bih dodao – ne samo mobilni telefoni i druga tehnička sredstva, već ukupno ponašanje poslanika na samoj sednici u ovoj sali mora da bude tako da on ne ugoržava govornike i ne ugrožava tok sednice.

Ponekad se desi, toga smo svi bili svedoci, određen žamor iznad dozvoljenog nivoa u trenutku kada neko govori i imali smo par situacija da su sami govornici molili kolege koji se nalaze u njihovoj neposrednoj blizini da se utišaju kako bi mogli da nastave svoju diskusiju, jer to može da ometa onoga ko govori. Verovatno se to ne čuje na poziciji predsedavajućeg i predsedavajući nije u stanju uvek da po Poslovniku reaguje i da opomene one koji isuviše glasno pričaju, ponesu se i prosto ne obrate pažnju da u njihovoj blizini neko diskutuje i da mu je potrebna koncentracija. Znači, to nije upisano, ali mislim da je to nešto čega svi u buduće treba da se pridržavamo.

Ovde bih skrenuo pažnju na jedan detalj koji sam uočio, a to je da pojedini poslanici ili predstavnici malih poslaničkih grupa, koji imaju prvenstvo izlaganja, prvenstvo diskusije, dođu ujutru, kažu ono što imaju, što je često suprotno stavu većine, izazovu polemiku i nestanu i nema ih. Nema ih toga dana, nema ih u sredu, u četvrtak dođu ili ne dođu, kada je na dnevnom redu, odnosno kada se vrši glasanje po svim tačkama dnevnog reda, što ja smatram nedovoljno kolegijalnim ponašanjem.

Znate, ako dođete, iznesete svoj stav, koji je kritički prema većini, koji se protivi stavu većine, onda budite tu, slušajte, saslušajte šta ta većina ima vama da kaže, da odgovori, a ne da jednostavno kažete i odete, izgubite se sa zasedanja.

Pazite, to jeste pravo svake poslaničke grupe, svakog narodnog poslanika, ali ja sada govorim o tome da li je to korektno, dovoljno korektno ili nije dovoljno korektno. Ja smatram da takvo ponašanje nije dovoljno kolegijalno i korektno.

Takođe, mislim da je jedna od obaveza narodnog poslanika prisustvovanje sednicama Skupštine. Jedan veliki deo poslanika, najveći deo zaista revnosno ispunjava tu svoju obavezu. Međutim, imam utisak da jedan deo poslanika uopšte ne prisustvuje sednicama Narodne skupštine ili to čini izuzetno retko. Ja se sada pitam koja to druga obaveza može da bude preča od obaveze vršenja funkcije narodnog poslanika?

Tu bih se dotakao člana 13. predloženog kodeksa, koji kaže da narodni poslanik može da druge funkcije vrši u skladu sa propisima koji ograničavaju vršenje drugih funkcija. Tu se verovatno misli na Zakon o sprečavanju korupcije, na onaj deo koji definiše kumulaciju funkcije, odnosno mogućnost kumulacije funkcija.

Moram da podsetim da je funkcija narodnog poslanika, kao i funkcija odbornika, izvorna funkcija i sve one funkcije koje su izvorne, neposredne, koje se stiču neposredno od građana, ne podležu oceni agencije, ali neke druge funkcije, koje mogu biti dodatne, za njih mora da postoji saglasnost agencije. Naravno, pre toga mora da postoji saglasnost odgovarajućeg odbora Skupštine, a potom i procena agencije da li je takva funkcija u skladu sa, recimo, funkcijom narodnog poslanika, da li ona ometa narodnog poslanika u vršenju njegove osnovne funkcije ili ne, kao i da li postoji određeni sukob interesa ili ne. Znači, ovde se ne radi samo o sukobu interesa, nego uopšte, da li neka druga funkcija ide prosto uz funkciju narodnog poslanika.

Moj lični stav je da funkcije direktora velikih javnih preduzeća i ustanova, koji zahtevaju celog čoveka, čoveka 24 sata dnevno, ne idu uz funkciju narodnog poslanika. Prosto, ne možete da budete u jednom trenutku na dva mesta. Ne možete da budete i tamo i ovamo. Ja lično smatram da je funkcija narodnog poslanika velika čast i velika privilegija za svakog onog koji obavlja i ona traži celog čoveka. Ako zaista narodni poslanik funkciju vrši u skladu sa Poslovnikom, zakonom, pa i ovim kodeksom, koji treba da bude usvojen, gde se definišu sva njegova prava, obaveze, odgovornosti itd, on nema dovoljno vremena za neku drugu izuzetno zahtevnu funkciju. Funkcija narodnog poslanika ne može da bude samo privezak ili samo orden kojim će neko da se okiti.

Meni je zaista drago što među mojim kolegama iz SNS nema takvih slučajeva, bez obzira što nas ovde ima najviše, ima nas 180, apsolutno nema takvih slučajeva.

Ja bih se dotakao jedne teme koja nije strogo vezana za Poslovnik, ali nadam se da ćete da me razumete. Ja prvi put dolazim ovako neposredno do same zgrade doma Narodne skupštine i jedan utisak, mogu slobodno da kažem, stečen očima običnog građanina, želim da vam iznesem, a to je da ja smatram da treba naći drugo rešenje za parkiranje automobila. Prosto, mislim da nekoliko stotina automobila oko samog doma Narodne skupštine nisu najadekvatnije rešenje, da to parkiranje treba rešiti na drugi način, putem korišćenja garaža koje se nalaze u blizini. Naravno da štićene ličnosti, zna se kako treba da dolaze i odlaze, tu postoji određena procedura, ali da svi mi ostali ne treba da se tu parkiramo, ali naravno, ljudi moraju da se tu parkiraju dok im se ne pronađe neko drugo rešenje.

Sve to ostavlja jedan pomalo čudan utisak. Radi se o izuzetnom zdanju. Ova zgrada izaziva posebne emocije kod svih nas koji smo građani Republike Srbije, izaziva izuzetno poštovanje. Ona je remek delo arhitekture i spomenik kulture. Mislim da prostor oko same zgrade mora da bude oplemenjen i uređen na jedan drugačiji način. Apelujem i da se ukloni ova privremena ograda, koja ne znam čemu služi. Takva ograda se postavlja na utakmicama ili nekim događajima, skupovima, par sati, a onda se ukloni. Vidim da par meseci stoji ispred Narodne skupštine. Ne vidim njen smisao. Ne vidim da postoji potreba da ta ograda nas štiti od bilo koga, a kažem, naravno, štićene ličnosti imaju svoje procedure ulaska, dolaska i odlaska. Zahvaljujem.

Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, ja ću ukratko prokomentarisati, odnosno uzeti učešće u diskusiji o sve tri tačke dnevnog reda. Pošto je prva potvrđivanje Sporazuma između Republike Srbije, odnosno Vlade Srbije i Saveta ministara Republike Albanije, mogu da kažem da je to dobar korak i da taj korak je rezultat napora koji Republika Srbija i naš predsednik ulažu od 2014. godine u rešavanju spornih pitanja i unapređenju odnosa sa Republikom Albanijom.

Naravno, bilo koje dve zemlje da reše da građani iz jedne u drugu putuju bez pasoša, samo sa ličnom kartom, biometrijskom ličnom kartom, to predstavlja dobar i pozitivan korak, a pogotovo kada se radi o odnosima između Srbije i Albanije gde su postojali u prošlosti problemi i gde i dalje postoje neka neregulisana pitanja. Posebno neregulisana pitanja i neregulisani odnosi između srpskog i albanskog naroda u celini u ovom delu Balkana.

Što se tiče zakona kojim se daje garancija Republike Srbije na dve milijarde evra koje su namenjene preduzetnicima, mikro, malim i srednjim preduzećima u privatnom vlasništvu, a povodom epidemije Kovid 19 i štetnih posledica koje su mogle da nastanu i problema u poslovanju u cilju očuvanja tekuće likvidnosti i pribavljanja obrtnih sredstava.

Radi se o meri koju je Vlada Srbije primenila još aprila meseca, odnosno donela aprila meseca. Kao što vidimo iz ovog zakona, jedna milijarda, odnosno do jedne milijarde, do polovine sredstava opredeljeno je za refinansiranje onih obaveza koje će dospeti ili koje dospevaju onima koji nisu u stanju da ih izvrše, a konkurišu za kredite kod komercijalnih banaka u periodu između 29. februara 2020. godine i 30. juna 2021. godine, a druga polovina, punih 50% sredstava za nove kredite za tekuću likvidnost i obrtna sredstva.

Naravno, dobro je da ovi krediti sadrže i grejs period od devet do dvanaest meseci, što će svakako privrednim subjektima olakšati poslovanje i što su oni na 36 meseci, tako da se ne ugrozi prilikom otplate tekuća likvidnost.

Takođe primećujem iz zakona da se Vlada obavezala da u svakom budžetu, odnosno u budžetu za svaku kalendarsku godinu obezbedi onoliko sredstava koliko će otprilike biti potrebno za garanciju po kreditnim šemama i da se sa svakom pojedinačnom bankom potpisuju pojedinačni ugovori o garantnoj šemi.

Ono što meni ovde jedino, možda u čitavoj ovoj priči oko ovog zakona nedostaje, a mislim da sam to rekao i u jednom od prethodnih izlaganja, to je da i neka javna preduzeća, odnosno privredna društva čiji je osnivač Republika imaju potrebu za ovakvim kreditima, odnosno garancijama Vlade Republike Srbije, jer oni osim toga što im je osnivač Republika nemaju ništa drugo obezbeđeno od strane države, nemaju obezbeđeno tržište, nemaju obezbeđene neke posebne ugovore i prednosti u odnosu na privatne firme i privatna privredna društva.

Tako da mislim da je i neke subjekte koje osniva Republika, a koji su na tržištu prepušteni sami sebi i posluju pod istim uslovima pod kojima posluju i privatne firme, privatne kompanije, možda trebalo obuhvatiti ovim konkretnim šemama i nekim drugim vrstama pomoći koje su bile u aprilskom i julskom paketu.

Što se tiče trećeg zakona koji se odnosi na projekat „Povezane škole“, iz zakona se vidi da Evropska investiciona banka učestvuje sa 65 miliona evra u zajmu, a da ostatak obezbeđuje država Srbija ili iz sopstvenih sredstava ili zajmova ili donacija. Vidi se da prva faza podrazumeva opremanje 400 škola bežičnom lokalnom računarskom mrežom, druga faza 500 škola i sve to radi Republika Srbija i to je uslov da Evropska investiciona banka uskoči sa investiranjem treće faze koja podrazumeva opremanje 930 škola u Srbiji, znači ukupno 1830 škola sa bežičnom lokalnom računarskom mrežom.

Te škole će biti povezane na Akademsku računarsku mrežu u kojoj već sada se nalazi negde oko 300 obrazovnih i naučnih institucija u Republici Srbiji lociranih u pedesetak gradova, povezanih optičkim vezama.

Naravno da je sad zbog učešća, odnosno zbog povezivanja još 1.830 škola potrebno ojačati kičmu te Akademske mreže. Biće povećan broj čvorišta. Potrebna su, znači, ulaganja i u tu mrežu, ali mislim da ono što je najvažnije je povećati digitalne kompetencije nastavnika koje su jako slabe u proseku. Naravno, ima nastavnika koji su izuzetno obrazovani na tom planu, ima onih koji se jedva snalaze ili ne snalaze sa novim tehnologijama i oni ne samo da će biti obučavani, nego će kasnije imati mentore koji će im pomagati da rešavaju probleme na koje će oni nailaziti u praksi tokom perioda uhodavanja.

Naravno da će svih 50.000 nastavnika dobiti laptop. Učionice će dobiti projektore i to će omogućiti izvođenje nastave, odnosno uvođenje novih metoda u nastavni proces. Jedno je kada morate sve da deci objasnite putem krede i table i nemate ništa drugo na raspolaganju, a sasvim je drugo kada u školi imate projektor, laptop i mogućnost da se sve to što imate na laptopu, odnosno računaru projektuje na tabli.

Na ovaj način će se olakšati, pre svega, đacima prihvatanje novih znanja. Naravno, nastavnici kojima savremene tehnologije idu nešto teže nešto će se verovatno iskomplikovati u početku proces rada i pripreme, ali u svakom slučaju cilj svega ovoga je da đacima bude lakše da nova znanja usvajaju brže, kvalitetnije i da ono što treba da im bude prezentovano bude prezentovano na jedan pojednostavljen i, da kažem, savremen način.

To je sve. To su, znači, tri zakona danas na dnevnom redu. Sva tri su zaista toliko dobra da nema razloga da bilo ko ima bilo kakve primedbe ili sumnje i, naravno, ja ću kao ostali, verovatno, podržati to u danu za glasanje.

Poštovani predsedniče, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, ja bih prokomentarisao ili se osvrnuo na Predlog odluke o utvrđivanju sastava stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međuparlamentarnim institucijama.

Mislim da sam maločas čuo stav da je to dogovoreno već i da je pravo svake parlamentarne grupe da delegira svoje predstavnike. Ja bih se sa tim u načelu složio, ali pod određenim uslovima, a to je da se neki pisani i nepisani kriterijumi obavezno ispoštuju. Naravno, kada kažem nepisani da se povede računa o ukupnom ugledu parlamenta.

Smatram da najveća poslanička grupa i stranka koja dominantno učestvuje u vlasti nosi najveću odgovornost pred građanima. Građani u stvari samo nju vide kada posmatraju vlast vrlo često ili kada govore o vlasti, a neki drugi manji koalicioni partneri se ne vide pred javnošću, međutim, iz ovog ovde, iz nekih drugih akata vidim da neki kriterijumi nisu ispoštovani po mom viđanju prilikom predlaganja.

Nisam za to da poslanici koji nisu aktivni i ne dolaze na sednice Narodne skupštine budu negde stalno predlagani i budu predlagani u neke bitne delegacije. Recimo, gospodina Bajatovića, osim jednom, nisam video na sednicama Narodne skupštine. Mislim da je zakasnio kada se birao i predsednik Narodne skupštine i da nije učestvovao u glasanju čak ni za predsednika Narodne skupštine, a vidim sada da je u Parlamentarnoj delegacije za ODKB. Ne znam zašto? Da li neko hoće da nametne utisak da Rusi ne mogu da žive bez Bajatovića ili da jednostavno bilo šta što se tiče Rusije i odnosa sa Rusima mora da ima u sebi i komponentu koja se zove direktor „Srbijagasa“, gospodin Bajatović? Nije mi jasno. Potpuno mi je nejasno da neko ko nije aktivan biva plus i delegiran.

Što se tiče neke druge delegacije, recimo, jedan od potpredsednika parlamenta Stefan Krkobabić je vrlo retko prisutan na sednicama parlamenta. Njegovo mesto je valjda tamo gore, u radnom predsedništvu. Takođe, vidim da je on u sastavu neke delegacije, a znamo da tu postoje i neke srodničke veze koje sada nije potrebno posebno objašnjavati. Sve to što čine neki drugi manji koalicioni partneri se u javnosti komentariše i pripisuje, nekako negativno podvlači Srpskoj naprednoj stranci koja se u suštini u svemu ovome najkorektnije ponaša i na čije delegiranje, odnosno na čije kadriranje ovde ima najmanje primedbi.

Kada je u pitanju, recimo, sastav delegacije u Skupštini NATO-a, Parlamentarnoj skupštini NATO-a, ja sam protiv toga da lobisti NATO-a budu na čelu te delegacije. Koji god kanal da upalim da promenim, čovek koji je predložen za šefa delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a nastupa kao NATO glasnogovornik. Ja sam se više puta pitao, da li je on naš predstavnik tamo ili je on njihov predstavnik ovde kod nas?

Prosto, ta količina ostrašćenosti sa kojom se govori, ne samo o tome da Srbija treba da uđe u NATO, protiv toga nemam bilo šta, jer svako ima pravo da iznese svoje argumente, pa i on, pa i svako drugi ima pravo da diskutuje o tome, ali protiv toga sam da se druge zemlje i drugi narodi nama bliski neprekidno vređaju u medijima kako bi se pokazala odanost i lojalnost NATO paktu. Onda takvi ljudi nekako po definiciji budu predloženi da vode parlamentarne delegacije u tom delu.

Nisam čuo da se šef delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO izvinio Ruskoj federaciji zbog niza uvreda koje su iznesene i na račun predsednika Putina i na račun Rusije, onih dana i u ono vreme jula meseca kada su u Srbiji bili incidenti. Nisam čuo da se bilo ko izvinio Rusiji po tom pitanju i ne znam na koga je neko mislio kada je rekao da on i ona, Rusija, su mali kepec na svetskoj političkoj sceni.

Izvinite, mene kao građanina Srbije koji gaji neke posebne, a valjda većina nas gaji simpatije prema Rusiji i ruskom narodu, to vređa. Onda vidimo da neko takav, valjda po nekom naslednom pravu, biva i dalje član te delegacije, biva na tom mestu.

Takođe, jedan vrlo ugledan profesor, valjda je ugledan u svojoj struci, je iste one noći kada su bili incidenti u Beogradu izašao, pa otišao na TV i rekao da iza toga stoji Rusija. Da li je to preporuka za Parlamentarnu delegaciju NATO-a? Jedino pozitivno što sam u sastavu te delegacije primetio je Vladimir Đukanović. To mi uliva poverenje da će u toj delegaciji mnoge stvari biti pod kontrolom, odnosno da ta delegacija ima smisla i pored ovakvih kadrovskih rešenja koja mi se jednostavno ne dopadaju.

Znači, postoje i ponavljanja, imate i još neke ljude iz parlamentarne grupe SPS-a, ali i nekih drugih čija se imena ponavljaju i kao predsednika skupštinskih odbora, a zatim kao članova i zamenika članova ovih delegacija. Ovde ima 250 poslanika i mislim da uopšte nije bilo potrebno da se pojedini ljudi pojavljuju na više mesta, na više funkcija i time kumuliraju funkcije. Stiče se utisak da nema drugih kvalitetnih, nego, eto, da je to taj skup, jedan uži, manji, koji je jedino merodavan da bude na nekim mestima.

Ovo je moj lični stav, nije dogovoren sa bilo kim u okviru poslaničke grupe SNS. Prosto, kao neko ko razmišlja na način na koji, ja mislim, razmišlja veliki broj naših građana, čak i većina tako razmišlja, imao sam potrebo da ovo iznesem. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću govoriti o četiri zakona koji se odnose na zajmove za oblasti energetske efikasnosti i zaštite životne sredine.

Te dve oblasti imaju ogroman potencijal za ulaganje, štaviše, vape za ulaganjima i svaki dinar plasiran u energetsku efikasnost i zaštitu životne sredine je dobro usmeren, pogotovo ako se radi o sredstvima koja su sa niskim kamatama, sa subvencionisanim kamatama, ako uz ta sredstva postoji i neki garant onoga ko daje kredit, odnosno zajam, i uz, naravno, grejs period kakav je u ovim sporazumima, pet-šest godina i period otplate od 10 do 15 godine, u zavisnosti koji je sporazum u pitanju. Znači, ako imamo jednu takvu situaciju, sasvim je logično da se ta sredstva uzmu i plasiraju u ove oblasti.

Komunalna infrastruktura, ovde mislim na vodovodnu i kanalizacionu infrastrukturu pre svega, u mnogim gradovima i mnogim opštinama u Srbiji je u vrlo lošem stanju i mogu da vam navedem primer gradskog vodovoda u Nišu, gde se 40% vode gubi, tj. između količine vode koja se zahvati na izvoru i potisne u sistem kroz cevovod i fakturisane količine vode postoji razlika od 40%, pri čemu su, naravno, nelegalni priključci zanemarljivi, tj. oni učestvuju sa nekim zanemarljivim delom u svemu tome.

Postoje veliki gubici vode u vodovodnoj mreži, čak i na magistralnom vodovodu, odnosno magistralnim putevima i potrebna je rekonstrukcija svega toga, tako da ovaj zajam od 200 miliona evra, gde se još 50 pribavlja od Evropske investicione banke i ostatak iz grantova EU i nešto malo lokalne samouprave, pa to ukupno iznosi 300 miliona dinara je nešto što će zaista na pravi način, ja sam potpuno siguran, biti iskorišćeno u opštinama koje ta sredstva budu dobile.

Kanalizaciona mreža takođe je u lošem stanju, ali ne samo što je u lošem stanju u jednom delu, ona i nije dovoljno izgrađena, odnosno postoji problem sa prikupljanjem, odvodom i preradom otpadnih voda, tako da to ulaganje u životnu sredinu je preko potrebno.

Kolega Vasiljević je pomenuo postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Nišu. Projekat je u toku i tu se radi o IPA projektu, odnosno projektu koji se finansira iz IPA projekta EU, 85% sredstava daje EU, a 15% Republika Srbija. Zaista se radi o jednom gigantskom projektu čija je vrednost 54 miliona evra.

Ova dva zakona koji se odnose na ulaganje u energetsku efikasnost u zgrade javne namene i zgrade centralne vlasti su dobra ne samo zato što će posle rekonstrukcije tih objekata biti potrebno manje energije zato što će biti korišćeno manje energije, odnosno ostvariće se energetska ušteda, nego i zato što se time daje i pokazuje primer svim ostalim subjektima i građanima kako treba da se postupa, odnosno daje se dobar primer svima ostalima.

Na taj način smo se ponašali i mi u gradu Nišu, tako da smo težili da i škole, osnovne, srednje, dečije vrtiće, zgrade gradske uprave i sve ono što pripada nama, odnosno lokalnoj samoupravi kao njena obaveza da rekonstruišemo, zamenimo fasadu, odnosno popravimo fasadu, zamenimo stolariju ili zamenimo energent, kako bi prosto dali primer celokupnoj zajednici.

Kada je u pitanju zakon kojim se potvrđuje KfW zajam u iznosu od 30 miliona evra, moram da se pohvalim da je naš grad jedini, mislim, učestvovao u svim fazama KfW programa od prve do pete. Učestvuje i u ovoj petoj i grad Niš je uspeo gotovo isključivo zahvaljujući sredstvima koje je dobijao kroz KfW programe da zameni kotlove, odnosno energente u gotovo svim toplanama.

Tako da danas 93% svih kapaciteta gradske toplane u Nišu je na prirodni gas, a ovim novim zajmom u kojem grad Niš je već dobio četiri miliona evra od ovih 30, planirana je zamena energenta u još jednoj gradskoj toplani. Osim toga mnogo kilometara magistralnih toplovoda u gradu je zamenjeno, tako da smo dobili jedan izuzetno dobar koeficijent prenosa toplotne energije kroz distributivnu mrežu.

Izuzetno dobar koeficijent iskorišćenja energenata i u tom smislu grad Niš može da bude primer ostalima u smislu očuvanja životne sredine, 35% stanovništva u gradu koristi daljinsko grejanje za zagrevanje i kažem taj sistem ne zagađuje životnu sredinu. Često smo svedoci da u javnosti postoje prozivanja lokalnih vlasti zbog povremene zagađenosti koja je iznad određene granice, ali u svemu tome najveću odgovornost snose individualna ložišta, odnosno ljudi koriste ugalj, koriste drvo i naravno da sve to kada se sabere i kada svi založe u istom trenutku pređu se odgovarajuće referentne vrednosti i dozvoljene vrednosti zagađenosti.

Tako da mislim da je tu rešenje da se mreža daljinskog grejanja i mreža prirodnog gasa koje treba da budu komplementarne u jednom gradu ponude kao rešenje svima onima koji se nalaze tu negde u blizini, znači da se vide planovi razvoja te dve mreže i da se prosto građanima ponude i direktne subvencije i subvencionisani krediti koji će ih motivisati da uđu u jedan od ta dva sistema koja čuvaju životnu sredinu, a tamo gde i u nekom daljem periodu neće biti moguće da se ljudi priključe na bilo koji od ta dva sistema. Treba dati subvencije i subvencionisane kredite za prelazak na pelet ili recimo korišćenje obnovljivih izvora energije, znači toplotnih pumpi i tako dalje, kako bi nivo zagađenosti u gradovima u kritičnom periodu, u određenim zimskim danima bio podnošljiv i prihvatljiv.

Naravno, ja znam kako stoje fondovi, zeleni fondovi lokalnih samouprava i mislim da oni sami ne mogu da iznesu taj teret subvencionisanja pojedinaca. Mislim da država i lokalna samouprava zajedno mogu da urade puno u tom smislu, zajedničkim naporima. Kažem subvencionisanjem kamata kredita, tako da građani to ne osete kao neki teret nego prosto da taj kredit dožive kao beskamatni zajam.

Ono što želim ovde da istaknem i da vas upoznam sa problemom je da mi imamo u gradu određene republičke institucije koje bi trebalo da daju primer svima nama kako se čuva životna sredina i kako se postupa u smislu uštede energije. Oni se ne ponašaju na takav način, a oni nisu u našoj recimo, gradskoj nadležnosti i lokalna samouprava ne može tu ništa da uradi na svoju ruku ili na silu.

Mi smo nudili svoje usluge i pomoć i Medicinskom fakultetu i zgradi Univerziteta, to je zgrada Moravske banovine u samom centru grada, Pravnom i Ekonomskom fakultetu, znači radi se o visokoškolskim institucijama koje osim budžetskih prihoda imaju i visoke sopstvene prihode, samostalne prihode i rekao bih nisu bez para i mi smo ponudili svoju pomoć da oni svoja grejanja, da oni sa uglja ili mazuta, lož ulja pređu na recimo gas ili da se priključe na gradsku toplanu i nismo naišli na neko razumevanje. Tako da mislim da bi Vlada Republike Srbije i Ministarstvo prosvete, pošto se ovde radi i visokoškolskim institucijama koje su u nadležnosti ministarstva, mogle da učine napor sa svoje strane da ih ubede da povedu računa o životnoj sredini, jer kažem grad nema tu ingerenciju, nema tu kompetenciju.

Ono što je naše bilo je da zgrade gradske uprave, da zgrade direktnih, indirektnih korisnika budžetskih sredstava grada Niša, škole, osnovne, srednje, vrtiće u što većoj meri uvedemo, odnosno prebacimo ili na gas ili da priključimo na sistem daljinskog grejanja.

Počeo sam pa sam skrenuo sa pitanja KFV 5, mi smo u prva tri programa KFV dobili negde pet miliona i 800 hiljada evra bespovratnih sredstava od Nemačke razvojne banke i dva miliona i 800 su bila naša gradska sredstva. Znači, ovde treba naglasiti da je u prve tri faze Nemačka razvojna banka izuzetno pomogla grad Niš i ta razlika između njihovih i naših ukupno plasiranih sredstava iznosi tri miliona evra. U četvrtoj fazi i trećoj, treća je imala i kreditni deo, četvrta faza je bila samo kredit od četiri miliona evra, ukupno je uzet kredit od sedam i po miliona evra za te dve faze.

Kažem, sada u ovih 30 miliona mi smo već konkurisali i prošli su projekti za četiri miliona, a pripremili smo i projekte za još tri miliona evra. Tako da, ukoliko sredstva ostanu neiskorišćena od strane ostalih potencijalanih korisnika, grad Niš uvek ima dobre projekte za tu oblast. Tako da, iz ove moje diskusije se zaključuje naravno da podržavam sve zakone koji su na dnevno redu. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, posle čitanja izmena i dopuna ovog seta poreskih i carinskih zakona, zaista se zaključuje da postoji opravdana potreba da se ove izmene usvoje. Prosto, sama epidemija Kovid-19 je ove godine izazvala određene zakonske promene, a i zakonska praksa vrlo često nametne odgovarajuće izmene, jer pojedine odredbe uvek treba ili neke odredbe treba precizirati kako bi se suzio prostor za njihovo tumačenje i na taj način prosto povećala pravna sigurnost građana, u ovom slučaju poreskih obveznika.

Naravno, Vlada Republike Srbije je aprila meseca, to svi znamo, donela uredbu kojom se poreske obaveze prebacuju iz jednog kvartala u 2021. godinu, odnosno od 1. januara 2021. godine, pa u naredna 24 meseca. Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji u jednoj svojoj izmeni se upravo odnosi na ovo, na ovu situaciju, ali i sve moguće slične situacije u kojima se možemo naći, gde se odlukom Vlade odgovarajuće poreske obaveze mogu prebaciti u neki drugi vremenski period. Tako da, ovaj član zakona ima povratno dejstvo, što je vrlo neobično, ali je potpuno opravdano obzirom na situaciju u kojoj se nalazimo. To znači da se ovaj član primenjuje na kalendarsku godinu u kojoj se zakon donosi.

Kao što se vidi iz ovih izmena i kao što se vidi iz same poreske prakse, mi prosto idemo ka zaokruživanju koncepta digitalne uprave, odnosno elektronske uprave, pa i digitalizacije u oblasti poreske uprave. Od 2018. godine moguće je podneti poresku prijavu za PDV putem e-portala, a od 2019. godine moguće je podneti poresku prijavu za porez na imovinu, odnosno nepokretnosti. Tada je u jednom članu pisalo da fizičko lice, fizičkih lica ima 10 puta više nego pravnih lica i preduzetnika ukupno kao poreskih obveznika, da fizičko lice može da se izjasni da poreski akt dobije elektronskim putem.

Ova izmena koja se ovde predlaže je sasvim logična. Ukoliko se fizičko lice obrati elektronskim putem, tj. popuni poresku prijavu putem portala elektronske uprave, sasvim je logično da i poreski akt dobije na isti način putem portala, bez bilo kakve potrebe da se on o tome posebno izjašnjava. Naravno, izjašnjavaće se samo ono fizičko lice koje se na klasičan način obrati poreskom organu.

Ono što je naročito zanimljivo i korisno i ide u pravcu te potpune digitalizacije, to je da ostale poreske zahteve, odnosno ostale zahteve poreski obveznik, kao što je zahtev za dodelu poreskog kredita ili za povraćaj viška uplaćenog iznosa ili za određenim poreskim odlaganjima, takođe može da uputi putem portala poreske uprave. Na ovaj način se ne samo skraćuje vreme komunikacije između obveznika i uprave, nego se i, o tome su govorile kolege, pojednostavljuju, odnosno smanjuju troškovi na strani Poreske uprave, pošto ona komunicira sa svim poreskim obveznicima.

Kao što je poznato, 1. januara 2022. godine planirano je da se zaokruži taj koncept elektronske uprave, da informacioni sistemi lokalnih poreskih administracija budu inkorporirani i potpuno udenuti u jedinstven sistem sa državnom poreskom upravom i prebacivanje odgovornosti ili ubiranja, tj. određivanja naplate i kontrole poreza na nasleđe, na poklon i na prenos apsolutnih prava, prebacivanje sa državne poreske uprave lokalnoj poreskoj administraciji je jedan korak u tome, jer je potpuno logično da onaj kome prihodi pripadaju je zainteresovaniji za njihovo prikupljanje od nekog drugog. Naravno, svako će se više pobrinuti da sopstvene prihode ubere onako kako treba, bez ikakvih propusta, znači najaktivniji je kad skuplja za sebe, a ovaj prihod pripada lokalnoj samoupravi. To je njen, kako ja razumem, ustupljeni prihod, za razliku od poreza na nekretnine koji je izvorni prihod lokalne samouprave.

Ono što je sasvim logično, naše kolege u prethodnom sazivu su 10. oktobra 2019. godine donele dva zakona, jedan je o otvorenim investicionima fondovima, a drugi o alternativnim investicionim fondovima. Zakoni su stupili na snagu, zapravo počeli su da se primenjuju 20. aprila ove godine, kada je Komisija za hartije od vrednosti donela pravilnike po kojima se bliže uređuje poslovanje, osnivanje poslovanja tih fondova. Naravno, pošto imate novi subjekt oporezivanja, to je potrebno udenuti u zakone, u Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji i u Zakon o porezu na imovinu. Jer, ukoliko fond poseduje nepokretnosti, drži ih ili koristi, on treba da plati porez na imovinu. Ukoliko primi poklon, nasleđe ili vrši prenos apsolutnih prava bez naknade, takođe treba da plati odgovarajući porez.

Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji do detalja reguliše takav proces i kaže da je Društvo za upravljanje fondom ono koje u ime fonda i za račun fonda učestvuje u jednom takvom postupku, obavlja takav postupak, a iz imovine fonda. Fond ne mora da bude pravno lice, ali je društvo za upravljanje fondom naravno pravno lice.

Zadržao bih se na par preciziranja koja su izvršena u Zakonu o imovini. Potpuno podržavam preciziranje koje se tiče umanjenja poreza na stan u vlasništvu ili kuću u vlasništvu, gde se umanjenje do 50%, najviše 20.000 dinara, ostvaruje ne kako je pisalo – ukoliko vlasnik stanuje u stanu, nego ukoliko u stanu ima prijavljeno prebivalište. Znači, to je jedna znatno bolja formulacija u pitanju.

Takođe, kada su u pitanju pogoni prerađivačke industrije, poreska osnovica za njih je knjigovodstvena vrednost. Da ne bi došlo do zloupotrebe, precizirano je da je to samo u situaciji kada se pogon prerađivačke industrije koristi za tu namenu. Dobro je što je došlo do olakšica kada je u pitanju poljoprivredna proizvodnja manjeg obima, odnosno primarna poljoprivredna proizvodnja, gde su objekti takve proizvodnje za one koji ne koriste poreske knjige, odnosno nemaju obavezu vođenja poreskih knjiga, prosto izuzeti iz poreza.

Ja bih se ovde najviše zadržao na porez za nekretnine u lokalnim samoupravama, obzirom da smo, recimo, mi u Nišu u proteklom mandatu porez na imovinu, porez na nekretnine prepoznali kao drugi najvažniji izvor finansiranja lokalne samouprave. Prosto, porez na zarade je najveći i glavnina naših prihoda tekućih potiče iz tog poreza, ali porez na imovinu je nešto gde smo mi prepoznali, gde je gradonačelnik Bulatović prepoznao potencijal koji nije iskorišćen.

Mi smo, recimo, za poređenje, 2012. godine u Nišu ostvarili porez na imovinu 170 miliona. Naravno da je naša administracija od 2012. do 2016. godine napravila određene pomake i mi smo 2017. godine ostvarili taj porez u iznosu od 453 miliona.

Međutim, 2017. godine gradonačelnik je napravio radnu grupu koja je imala zadatak da reformiše lokalnu poresku administraciju i u saradnji sa gradskim opštinama i javnim preduzećima napravljen je popis nekretnina u gradu. Kao rezultat toga imamo da je broj nekretnina uvećan za dva puta, odnosno broj nekretnina koje podležu porezu je dupliran, tako da je 2018. godine potencijalna poreska obaveza poreza na imovinu bila negde milijardu i 180 miliona, a sledeće godine je evidentirano još 12.000 nekretnina više, tako da je poreska obaveza potencijalno bila milijardu i 370 miliona.

Naravno, tu smo uradili pet stvari. Ne samo što su ekipe obišle teren i potpisale objekte, nego je došlo i do konstatovanja stvarne veličine određenih objekata, odnosno njihove korisne površine. Rešenja o nasleđivanju su evidentirana, kao i ugovori o kupoprodaji. U zakonu sam primetio jednu dobru stvar, odnosno u ovim izmenama, da se javni beležnici obavezuju da u roku od 30 dana dostave kupoprodajne ugovore ili rešenja o nasleđivanju lokalnoj poreskoj administraciji.

Zanimljive su i izmene kada je u pitanju zoniranje. Znamo da svaka lokalna samouprava mora da ima najmanje dve zone opremljenosti i da se prosečna cena u zoni utvrđuje tako što se tokom, do sada je bilo devet meseci, sve prodajne cene saberu i podele, odnosno nađe prosečna prodajna vrednost.

Zanimljivo je da se ovaj period povećava na 12 meseci, što sa sobom vuče dva benefita. Prvo, duži vremenski period značio bi veći broj slučajeva koji upadaju u taj period, a to znači tačnije jedno pravednije određivanje prosečne vrednosti. U slučaju kada nemamo tri prometa u određenoj zoni za objekat ili određenu vrstu objekta, povećanjem period sa devet na 12, mi u stvari povećavamo verovatnoću da se taj treći slučaj ili tri slučaja dese, tako da ovo povećanje perioda sa devet na 12 meseci u kojem se računa prosečna cena po zoni je vrlo dobro, iz ova dva razloga.

Takođe, mislim da je dobro rešenje za određivanje prosečne cene u najopremljenijoj i najneopremljenijoj zoni, na način da se za te cene uzima za cenu u najopremljenijoj zoni najviša prosečna cena zona koje teritorijalno okružuju tu zonu, a za prosečnu cenu u najneopremljenijoj zoni uzima se najniža prosečna cena onih zona koje teritorijalno okružuju tu zonu.

To su, sa aspekta nekoga ko se pomalo bavio tim stvarima, vrlo dobra zakonska rešenja. Moj zaključak je, na osnovu onog iskustva koje mi imamo u Nišu, da je dobro da u gradu postoji više zona opremljenosti. Mi imamo 11 zona. Mi nismo povećavali poresku stopu, nismo povećavali jediničnu cenu poreza po zoni, ali smo većim obuhvatom i evidencijom stvarnog realnog stanja na terenu uspeli da za nekoliko puta uvećamo poreske prihode.

Zaista iz sveg srca podržavam ove izmene koje su na dnevnom redu i čestitam na uspehu koji ste nam danas saopštili. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se truditi da se usko držim današnje teme.

Činjenica je da su oba rebalansa budžeta Republike Srbije uslovljena ili izazvana epidemijom Kovid-19. Drugi rebalans budžeta izazvan je, odnosno uslovljen produženim trajanjem epidemije.

Ono što prvo može da se primeti u rebalansu je deficit od 483 milijarde dinara ili negde oko 8,9% BDP-a, međutim ako se ima u vidu da su paketi mera, prvi i drugi, ukupno teški 690 milijardi dinara, onda taj deficit postaje sasvim razumljiv.

Na kraju 2019. godine planiran je budžetski deficit od 0,5% BDP-a i to je ono što bi bilo da nije bilo epidemije. Posle mera koje su usvojene u aprilu i rebalansa u aprilu bio je planiran deficit od 7,2% BDP-a i naravno posle julskih mera i rebalansa kojeg usvajamo danas, sutra biće, znači, planiran deficit od 8,9%.

Naravno da oba paketa mera, i onaj aprilski i julski, bili su nužni, neophodni, sa ciljem da se minimiziraju štetni uticaji epidemije na privredu zemlje, na nivo zaposlenosti, na nivo likvidnosti privrednih subjekata, na životni standard građana.

Obzirom da je epidemija trajala duže nego što se na početku očekivalo, obzirom da ona ima neko produženo dejstvo, jula meseca izrađen je paket mera znatno lakši od onog prvog, ali koji određene mere produžava u istom ili nešto drugačijem obliku za određene privredne subjekte, ali o uzima u obzir one oblasti, one privredne subjekte koji nisu bili obuhvaćeni prvim setom mera iz aprila meseca. Takođe, povećani su i troškovi zbog potrebe zdravstvenog sistema, odnosno povećanih troškova lečenja, tako da sve to utiče na to da je rast troškova u drugom rebalansu 87,3 milijarde veći nego u prvom. Naravno, imamo tu izgradnju kovid bolnica, domova zdravlja i svega ostalog o čemu su kolege govorile.

Neću govoriti o merama iz prvog i drugog paketa o kojima su kolege govorile, ja bih samo izneo jedno svoje zapažanje da kada je u pitanju mera koja se odnosi na odlaganje plaćanja poreza na zarade za tri meseca. Odlaganje za 2021. godinu i odlaganje plaćanja poreza za PIO i zdravstveno osiguranje, znači za tri meseca iz ove godine za 2021. a kasnije je drugim paketom produženo, odnosno povećano za još jedan mesec, da nisu svi privredni subjekti od kojih se očekivalo iskoristili tu meru, što je na neki način pokazatelj snage ili zdravog stanja jednog dela privrednih subjekata koji su se odlučili i da isplate zarade i da plate porez na zarade i sve doprinose bez korišćenja onog prava koje im je dala država.

Na taj način mi imamo, recimo, da u ovom drugom rebalansu mi predviđamo 9,3 milijarde veći prihod od poreza na zarade i 24 milijarde veći prihod od poreza na dobit pravnih lica, jer mnoga pravna lica nisu iskoristila odlaganje plaćanja akontacije za drugi kvartal dobiti, poreza na dobit u 2020. godini. Znači, povećanje ove dve poreske stavke u drugom rebalansu za 9,3 24 milijarde, što je ukupno 33,3 milijarde dinara govori o ipak jedno zdravom stanju u mnogim našim privatnim privrednim subjektima kojima je ova mera pomoći bila namenjena.

Kada je u pitanju prihodovna strana u drugom rebalansu, primećuje se nešto manje učešće PDV za 3,2%, odnosno 18 milijardi ali zato imamo povećano učešće ne poreskih prihoda, odnosno prihoda od kazni, taksi, uplate dobiti javnih preduzeća, agencija i tako dalje.

Osim ove dve mere koje sam do sada komentarisao zanimljivo je da još postoji prostora u sredstvima koje je obezbedio Fond za razvoj, znači, od 24 milijarde slobodno je još 10 milijardi dinara i kada su u pitanju garantne šeme države, odnosno garancije koje država daje komercijalnim bankama, gde privredni subjekti mogu da podignu kredit, tu je slobodno još sto milijardi dinara.

Ono što ove mere jesu donele, a naravno mere nije bilo moguće sprovesti bez rebalansa budžeta, jer on obezbeđuje finansijski okvir i pretpostavke za sprovođenje mera, je da smo mi očuvali nivo zaposlenosti i i zanimljivo je pogledati neke podatke. Stopa ne zaposlenosti u prvom kvartalu iznosila je 9,7 procenata, a u drugom to su već mnogi više puta rekli, 7,3%.

Ono što je zanimljivo jeste da je broj formalno zaposlenih radnika u prvom kvartalu za 81.000 veći nego u istom kvartalu prethodne godine, a prvi kvartal obuhvata i mart mesec, kada je epidemija krenula. Znači, 81.000 formalno zaposlenih radnika imamo više u prvom kvartalu ove godine, nego u istom kvartalu prethodne godine i 14.000 neformalno zaposlenih radnika manje.

Kad je u pitanju drugi kvartal, imamo 60.000 formalno zaposlenih radnika više nego u istom kvartalu prethodne godine i 133.000 neformalno zaposlenih radnika manje.

U trećem kvartalu imamo 45.000 formalno zaposlenih radnika više u odnosu na treći kvartal prethodne godine, što govori o očuvanju nivoa zaposlenosti, obzirom da je ukupan broj radnika u trećem kvartalu 2.250.000, što je pola miliona više, od brojke iz 2012. godine, kada je SNS preuzela vlast ili preuzela učešće u vlasti. Znači, mi danas imamo pola miliona formalno zaposlenih u Srbiji više nego 2012. godine, kada smo ušli u vlast.

Kada su u pitanju zarade, odnosno očuvanje visine zarada, zanimljivo je da u prvih osam meseci 2020. godine, ako poredimo prvih osam meseci ili prosečnu zaradu u prvih osam meseci 2020. godine u odnosu na isti period prethodne godine, imamo da su zarade u javnom sektoru veće za 9,3%, a u privatnom 6,8%. Ta razlika i nije tako velika, iznosi samo 2,5%. Privatni sektor dosta dobro prati javni sektor. Ovaj beg javnog sektora je uslovljen povećanjem zarada u zdravstvu, jer osim povećanja na kraju prethodne godine, imali smo povećanja 10% početkom aprila meseca.

Naravno da je ovo povećanje zarada uslovljeno i povećanjem minimalne zarade, odnosno minimalne cene rada, jer je ona u 2019. godini bila 155, a u 2020. godini 172, dinara, 30.300 neto.

Kada je u pitanju minimalna zarada, moram da istaknem jednu zaista veliku zaslugu ove i prethodnih vlada, a to je da je od 2012. do 2019. godine minimalna zarada povećana za 70%. Negde marta 2012. godine cena radnog sata je bila 102 dinara, a prošle godine 172. Dogovoreno je da sledeće godine bude 182 dinara. Znači, sledeće godine, ako sve bude u redu, biće 80% veća nego 2012. godine.

Naravno da je prosečna zarada znatno manja rasla od minimalne zarade i prosečna zarada je porasla za taj period naše vlasti negde oko 30%, ali je još zanimljivije da je kumulativna inflacija za sav ovaj period negde ispod 15%.

Godine 2011. ona je bila 12,2%, a onda za čitavih sedam, osam godina vlasti SNS kumulativna inflacija je negde ispod 15%, a ove godine, kada je godina krize i velike svetske pandemije, inflacija će biti od 1,5 do 1,8%, što je fantastičan uspeh ove vlade u uslovima krize.

Kad je u pitanju privredni rast, o tome su i drugi govorili, neće biti kao što je planiran 4%, ali neće biti ni tako dramatičan pad, kao što je u drugim zemljama i mislim da je rezultat od 1% pada zaista, na ponos svih nas, najbolji rezultat u Evropi.

Investicije ove godine će doživeti pad od svega 5%, obzirom da je Srbija zemlja sa visokom stopom investicija i da se nastavljaju infrastrukturni projekti. Ovaj pad od 5% nije tako loš, a javni dug će biti, kao što su i drugi govorili, znači 59% BDP, ne više od toga. Setimo se 2012. godine, javni dug je bio 79% BDP. Naravno, da nije bilo epidemije, po projekciji, taj javni dug je trebao da bude 51,4% na kraju godine.

Ono što je zanimljivo, većim prilivom sredstava u Fond PIO i RFZO-a, smanjuje se potreba za učešćem države u sredstvima PIO fonda. Mi smo imali 2012. godine da je gotovo polovinu sredstava za penzije davala država iz budžeta, a pola su bila sredstva koja se prikupljaju iz doprinosa. Godine 2019. imali smo tri četvrtine sredstva koja se prikupljaju iz doprinosa i 25% je država dotirala kao učešće budžeta u penzije. Sada, 2020. godine, u prvom kvartalu zanimljivo je da je priliv sredstava u PIO fond 9,5% veći u odnosu na prvi kvartal prethodne godine, a penzije su porasle samo 5,4%. Kažem, samo. Hoću da naglasim tu razliku koja govori o tome da se sve ovo nije desilo, učešće budžeta Republike u ukupnim sredstvima PIO fonda bilo bi manje nego što je prethodne godine i sigurno bi 80 i više procenata sredstava u PIO fondu bilo iz tekućeg priliva, od doprinosa, a samo 20% iz budžeta Republike.

Nažalost, epidemija je učinila da u drugom kvartalu imamo pad od 23% u odnosu na isti period prethodne godine, ali se stanje brzo popravilo i u trećem kvartalu imamo samo pad od 3% u odnosu na treći kvartal prethodne godine i u oktobru mesecu imamo porast, odnosno oporavak, porast sredstava u odnosu na oktobar prethodne godine. Priliv sredstava je veći za 2%.

Ovo govori da se stvari u privredi brzo oporavljaju. Međutim, sve to, kumulativno gledano, ukupno gledano, uslovilo je da PIO fond prihoduje 9,12% manje sredstava od planiranog iz doprinosa, a to je negde oko 47 milijardi, tako da će država iz budžeta morati da interveniše u tom smislu.

Ono što hoću da pohvalim kod PIO fonda, primetio sam da su, kada su u pitanju administracija i upravljanje, sredstva smanjena za 3,1 milijardu dinara, što znači da se ljudi ponašaju vrlo racionalno.

Juče nas je državni sekretar iz Ministarstva privrede, Stevanović, obavestio, što me je jako obradovalo, da je 13 milijardi rezervisano za javna preduzeća čiji je osnivač država, koja do sada nisu bila sagledana.

Ja ću vam samo kratko navesti primer iz Niša. Mi tamo imamo vodoprivredno preduzeće „Erozija“, koje je državno. Znači, država je osnivač tog preduzeća, ali preduzeće je u smislu sticanja prihoda prepušteno samo sebi, obzirom da licencu za iste poslove ima u ovom trenutku i niz privatnih firmi, niz privatnih preduzeća. Ono se na tenderima koje raspisuju lokalne samouprave ili država ravnopravno, odnosno pod istim uslovima takmiči sa privatnim firmama i zanimljivo je da su sada te privatne firme u prvom paketu bile sagledane. Znači, oni su iskoristili sve one pomoći i mogućnosti koje je dala država kroz prvi paket, a da recimo državno preduzeće koje posluje pod jednakim uslovima, ima pedesetak zaposlenih, takvu pomoć nije dobilo. Juče smo na odboru čuli da će i državna preduzeća koja se nalaze u toj situaciji biti sagledana, što je dobra vest.

Sa ovog mesta bih želeo da iniciram neke ljude u lokalnim samoupravama, ako ima onih koji su se uspavali, da onako kako država vodi računa i donosi i sprovodi mere sa svog nivoa, da i lokalne samouprave treba da sagledaju situaciju. Nisu sva javna preduzeća u jednom gradu ili opštini u jednakoj poziciji. Mnoga od njih su radila, fakturisala obaveze. Te obaveze nisu izgubljene, neke će kasnije biti izmirene, ali taj novac je tu.

Međutim, vi imate tržnicu, odnosno preduzeće koje se bavi isključivo pijacama, na primer u Nišu, koje nije radilo mesec i po dana po naredbi države ili naredbi gradskog štaba i imate situaciju da smo mi u jednom trenutku problem poslovanja i likvidnosti tog preduzeća premostili pozajmicama, koja su učinila druga javna preduzeća prema tržnici, međutim, problem nije rešen i ja mislim da je dokapitalizacija odnosno povećanje osnivačkog uloga lokalne samouprave jedini način da se takvi problemi ispeglaju.

Znači, država rešava one probleme koji su u njenoj nadležnosti, ali mislim da i lokalne samouprave moraju da otvore oči, da sagledaju realnu situaciju i reše probleme koji se nalaze pred njima. Hvala.