Pošto nema predsednika Vlade ovde, a nema ni Labusa, pošto nema više Vlade Koštunica-Labus, moram nešto da kažem. Samo sam hteo gospođi Ljilji da kažem da, što se mene tiče, nema nikakvih problema da razmenjujemo razne čarke. Politika bez polemike i bez političke borbe i žestine je promašena i zato sam apsolutno protiv smirivanja strasti u ovom parlamentu.
Ovde treba da se borimo, ovde treba da se nadmećemo, a ne da jedni druge smirujemo. Ovde treba da se nadmećemo, a u javnosti treba da gradimo dobre odnose, a ne obrnuto, ovde da ćutimo ili ovde da se pobijemo između sebe, a u hodniku da pijemo viski i nazdravljamo jedni drugima, a narod da se kolje po Srbiji misleći da svi ratuju.
Pošto to ne pijem, ne odnosi se na mene. Ne odnosi se ni na gospođu Ljilju, nemojte da shvatate ništa lično. Prema Ljilji nemam nikakve aspiracije osim političkih, a to je inače u skladu sa levicom.
Pošto nema predsednika Vlade, shvatio sam da SDP nije izašla iz Vlade, nego je DSS i Vojislav Koštunica saopštio da SDP, po njihovoj odluci, više nije u Vladi. Možda sam pogrešio. Nije tu predsednik, teško mi je da menjam i njega kada moram neke druge.

Gospodine predsedniče, meni je drago da danas imam priliku da ovoliko govorim, nadam se da neću samo nadmašiti rekord Fidela Kastra, ali imam pauze između tih obraćanja.
U svakom slučaju, meni je žao što je gospodin ili drug Meho Omerović iskreno razočaran što će SPS glasati za rekonstrukciju Vlade koju predlaže Vojislav Koštunica, jer je opštepoznato da je drug Meho Omerović veliki poštovalac lica i dela Slobodana Miloševića i njegove politike, i to ga duboko pogađa.
Što se toga tiče, kao što se zna, mi smo veoma oštro reagovali na ono što je rekla Ivana Dulić. Ivana Dulić je zbog toga imala razgovor sa našom poslaničkom grupom, a kao što se zna, i tada sam postavio pitanje i sada postavljam pitanja, na koga se to odnosi, jer siguran sam da SPS nema razloga da se oseća prozvanom, kada već nije prozvana od strane Ivane Dulić. Inače, smatramo da to što je ona rekla za državu loše, a ne za SPS, jer to nije tačno.
Već sam rekao, između ostalog, ko čiju sliku drži na zidu, apsolutno je promenljiva kategorija. I predsednik vaše stranke je držao različite slike na zidu, pa mu ne smeta da bude predsednik vaše stranke; držao je različite slike, pretpostavljam od Slobe, ne znam, sada možda drži svoju, svejedno.
U svakom slučaju, to uopšte nije bitno, svako ima pravo da poštuje nekog čoveka, ali mora da poštuje i one čijim glasovima je izabran, i to je bio zahtev SPS-a.
Šta ona misli o nama, verujte mi, mi mislimo tri puta gore o njoj, nego ona o nama, i to smo rekli. Ali, postoji razlog više, postoje u kriterijumu i gradaciji zašto se nešto radi razlog zbog čega je SPS sve to učinila kada je podržala Vladu Vojislava Koštunice. Između ostalog, i da se skidaju te slike sa zidova o kojima vi govorite, jer to nije bio najveći demokrata u ovoj državi, jer su njega ubili oni uz čiju pomoć je on došao na vlast 5. oktobra i uz čiju pomoć je on uhapsio Slobodana Miloševića i, naravno, živeli ste i dalje živite u zemlji svedoka-saradnika.
Prema tome, mi ćemo sigurno, što se nas tiče, sve učiniti, bez obzira koliko ne volimo Ivanu Dulić-Marković, da sprečimo da se svedoci-saradnici pojave u ulozi nove Vlade Republike Srbije, siguran sam da ćemo to uraditi.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, svakako da ovakva rasprava proizilazi iz toga što su na redovnim sednicama skupštinskog zasedanja odsutni poslanici DS i očito je da smo se svi uželeli polemika i svađa. Moram da kažem, molim ih u ime svih nas da ostanu ovde, jer nemamo s kim da se svađamo.
Nema većeg užitka nego reći u lice DS ono što zaista zaslužuje, a to je npr. oni govore o tome da 15 godina neko odlazi od nas. Od tih 15 godina, dame i gospodo, koliko ste vi na vlasti? U te tri godine je nestala SRJ, nestao tzv. Žabljački ustav i stvorena tzv. Ustavna povelja, koja je za vas bila spasonosno rešenje. Kome vi delite lekcije?
Prema tome, svakako da danas nije ni dan za nekakvo veliko slavlje, nije ni dan za neku preteranu žalost, ali u svakom slučaju, SPS se i dalje zalaže za zajednički život Srbije i Crne Gore, za zajednički život srpskog i crnogorskog naroda. Uostalom, ima li nekog bližeg naroda Srbima od Crnogoraca?
Žalosno je što se u ovim vremenima stvara antisrpska i anticrnogorska atmosfera u Srbiji i u Crnoj Gori. Žalosno je što smo počeli da više volimo one protiv kojih smo ratovali 600 ili 700 godina, nego neke sa kojima smo zajedno ratovali protiv tih ljudi.
Uostalom, to je slučaj i sa onima koji su u Crnoj Gori izglasali nezavisnost. U Crnoj Gori je nezavisnost izglasana, pored Crnogoraca, glasovima onih protiv kojih su se Crnogorci borili 600 godina. Oni su se 600 godina borili protiv njih, ujedinili sa Srbima, a na referendumu su zajedno sa njima odlučili da se izdvoje od Srba. Istorija je čudo.
Narodi ostaju, vlasti prolaze i bilo bi katastrofalno ukoliko bi se u Srbiji i Crnoj Gori stvorila antisrpska i anticrnogorska atmosfera. U tom smislu, imajući u vidu da treba poštovati pre svega i srpske nacionalne i državne interese, ovaj dan nikako ne može biti dan velike radosti. Ovaj dan ne može biti dan kada Srbija proglašava svoju nezavisnost. Nezavisnost se proglašava u odnosu na nekoga od koga na ovaj dan Srbija postaje nezavisna.
Srbija je stvorila zajednicu, nije je stvorila SPS. Stvorila je srpska dinastija 1918. godine. Da li je pogrešila ili ne? Možda je pogrešila što je stvorila Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, ali Crna Gora je donela tada odluku da živi zajedno sa Srbijom.
I kakva je to velika radost kada danas, posle 80 godina, Crnogorci govore o tome da su konačno povratili svoju slobodu. Srbija nema razloga da slavi ovaj dan, Srbija treba da bude zabrinuta zbog toga što je jedna trećina srpskog naroda ostala da živi van Srbije, u RS Krajini, u Republici Srpskoj, u Crnoj Gori u Makedoniji.
To je realnost, dame i gospodo poslanici, i sve dok državne vlasti Srbije ne shvate da je njihov prioritetni zadatak da brane svakog Srbina na ovom svetu, neće biti dobro srpskom narodu u celini.
Svaki državljanin neke zemlje ili pripadnik jednog naroda kod svih velikih zemalja na svetu zaslužuje pažnju. Kod nas je postalo normalno da se Srbi svuda u našem okruženju šikaniraju, samo zbog toga što su Srbi. Da li će to tako biti i u Crnoj Gori? To je pitanje broj jedan koje je trebalo da postave naši državni organi, a ne da se utrkuju u čestitkama.
Da li će se u Crnoj Gori rasrbljavati stanovništvo? Da li će se negirati srpski jezik? Da li će se negirati srpska istorija? Da li će se negirati srpska književnost? Da li će se uništavati srpska crkva? Valjda je to važno pitanje za ovu državu i za ovaj narod. Zato danas, kada neko govori o tome da je svako spominjanje Srba van Srbije velika Srbija, varaju se. Jedna država je velika ne samo po teritoriji koju zauzima, nego je velika i po tome koliko brine za građane i koliko brine za svoj narod.
Nijedan građanin Srbije ne treba, naravno, da trpi zbog toga što nije Srbin. Molim vas, nijedan građanin Srbije ili bilo koje druge okolne zemlje ne sme da trpi zbog toga što jeste Srbin. Da li to sve političke stranke smeju da kažu ili će biti prezadovoljne ukoliko ćemo živeti u suživotu sa nekima koji tako otvoreno rade protiv srpskog naroda u svojim državama.
Zato kada govorim o odnosima Srbije i Crne Gore, Srbija nema pravo da prizna rezultate referenduma sve dok to ne urade oni koji su se u Crnoj Gori borili za zajedničku državu, sve dok to ne urade oni koji su glasali za zajedničku državu Srbije i Crne Gore. Rezultati referenduma jesu posledica desetogodišnje antisrpske kampanje i kampanje protiv zajedničke države Srbija i Crna Gora. Ovo je u stvari završetak plana koji je lord Karington imao još 1991. godine, o stvaranju šest suverenih nezavisnih država.
Ovo je, u stvari, posledica onoga što EU i razni međunarodni zvaničnici čine u proteklih nekoliko godina. Oni su nametnuli Ustavnu povelju, oni su izbrisali iz Ustavne povelje obavezu da budu neposredni izbori. Uostalom, prekid pregovora sa EU nekoliko nedelja pre referenduma u Crnoj Gori nije bio zbog Ratka Mladića, nego je bio podsticaj separatističkog rukovodstva Crne Gore, da im se da još malo vetra u leđa i da prođe tih 55%.
Postoji li ijedan poslanik u ovoj sali koji ne veruje da je EU dala da taj cenzus bude 60% ili 65% da Milo Đukanović ne bi napravio 60,5%. Tih 0,5%, tih nekoliko vagona uvezenih Albanaca ili nekih drugih su uvek bili spremni da izglasaju nezavisnost. Hoće li tome Srbija da se raduje? Hoće li tome Srbija da se raduje i da slavi kao veliki dan u srpskoj istoriji?
Istorija Srbije ne počinje od ovog dana. Istorija Srbije počinje nekoliko vekova unazad. Srbija je stvorila zajedničku državu. Srbija nema od koga da se otcepljuje. Srbija nema od koga da traži nezavisnost. Srbija i srpski narod treba da budu ponosni na svoju državnost, a ne da je slave kao što su to neki učinili posle 5. oktobra. Goran Svilanović je bio taj koji je podigao jugoslovensku zastavu u Ujedinjenim nacijama, ne znam, tu je gospodin Svilanović, ne mogu da se setim koja smo bili zemlja po redu, čini mi se da smo bili 200. zemlja po redu u Ujedinjenim nacijama.
Šta nam je to donelo? Vi se sećate šta ste govorili pre 2000. godine, samo da ode SPS, neka ode Milošević, biće dobri odnosi sa Crnom Gorom. Šta je bilo? Da li ste govorili, samo da ode SPS, Milošević? Da li će biti rešeni svi problemi oko Kosova i Metohije. Govorili ste da su Kosovo i Metohija i Crna Gora demokratsko pitanje. Šta je sada? Da li ste vi nedemokratska vlast? Da li je u pitanju bila demokratija ili je u pitanju separatizam, terorizam, želja za nezavisnošću? Prema tome, nemojte gledati na to pitanje ideološki, gledajte nacionalno.
U ovom trenutku, donošenje ovakve odluke potrebno je iz nacionalnih i državnih interesa. Mislim da nema potreba da vodimo neke široke rasprave, koje su, naravno, potrebne. One se danas vode zato što ovakvih rasprava nema na nekim drugim zasedanjima, jer nisu sve stranke prisutne u Parlamentu.
Parlament je mesto gde treba da se međusobno nadmećemo, ali ovde, čini mi se, nema dileme. Skupština Srbije treba da donese odluku o tome, da samo primeni ono što piše u Ustavnoj povelji, a to je da je Srbija državnopravni sledbenik nekadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora, da Srbija i drugi državni organi treba da preduzmu sve mere iz te nadležnosti i da se to što pre primeni.
Inače, što se tiče kadrovskih rešenja, smatramo da sva ta pitanja i ona ko će biti ministar, treba da se reše ovde u parlamentu glasanjem. Onda ćemo videti ko će i kako da glasa.
U svakom slučaju, SPS bez obzira na ove rezultate referenduma i dalje smatra da srpski i crnogorski narod, neću da govorim o tome da li je to jedan narod ili ne, da se ne bi neko vređao, ali činjenica je da u Crnoj Gori živi 30 i nešto posto Srba i možemo li mi ovaj dan gledati kao trenutak radosti? Samo nam fali "Oda radosti", spuštanje zastave, podizanje zastave i sve će nam biti bolje.
Treba da živimo u nadi da će se srpski narod nekada ujediniti. To nije san o velikoj Srbiji. Mi treba da tražimo da dok se to ne desi, Srbi imaju prava u tim državama i da pitanje odnosa sa tim državama bude uslovljeno time.
Neću da govorim o reciprocitetu, jer nisu krivi Crnogorci koji žive u Srbiji kakav će odnos Crna Gora imati prema Srbima koji žive u Crnoj Gori. Nisu krivi Hrvati u Srbiji kakav odnos ima Hrvatska prema Srbima u Hrvatskoj. Ali, naši međusobni odnosi treba da zavise od toga.
Dokle mi da se udvaramo, da čestitamo, da se izvinjavamo svima redom koji su nas ubijali, koji misle o nama sve najgore. Dajmo malo ponosimo se sami sobom! To treba da kažemo da bi se nacija uspravila, a ne da slavimo neke dane koji nisu dani radosti za našu državu i za naš narod. Prema tome, živela Srbija, ali ne od danas!
One političke stranke koje nisu uvek govorile živela Srbija, ponajmanje imaju razloga da to danas govore. Bili smo za Srbiju svih ovih godina, za Srbiju koja živi zajedno sa svojim narodom u drugim republikama, za Srbiju koja je živela u zajedničkoj državi i za Srbiju koja će, nadamo se, ponovo živeti zajedno sa nekima drugima, ali samo sa onima koji to zaista žele.
Zato da ne bismo dalje govorili o tome, SPS žali zbog toga što se na ovakav način desio ishod ovog referenduma. Ne priznajemo rezultate referenduma zato što smatramo da je namešten. Ne priznajemo rezultate referenduma zato što to nisu učinile ni one političke partije koje se u Crnoj Gori zalažu za zajedničku državu.
Kako imate obraza da priznate rezultate referenduma kada ih nisu priznale one političke partije koje ste podržavali? Vi sada hoćete da kažete da ćete ih tamo ostaviti na cedilu. Znači, neki su ovde radosni zbog toga što su podržavali Mila Đukanovića i zato što su zajedno sa njim bili u kampanji za razne izbore itd. Ima u svemu ovome i nešto dobro, niko više neće moći u Srbiji da vlada uz pomoć Mila Đukanovića i to je nešto što je dobro.
Zalažemo se za zajednički život srpskog i crnogorskog naroda, naravno, zalažemo se i za sva prava svih građana Srbije koji nisu Srbi i, naravno, zalažemo se za put Srbije koji će ići ka evropskim integracijama, ali da u tim integracijama vodimo računa o nacionalnim i državnim interesima i zato smatramo da možda u ovoj preambuli nije trebalo toliko isticati sve ono što nije bitno za ovaj trenutak.
Zato nismo uopšte imali nameru da danas uzimamo učešće u ovoj raspravi, ali nikada ne treba propuštati priliku da se iskažu različita mišljenja. Samo je žalosno što više Parlament nije mesto gde se razmenjuju mišljenja o političkim dešavanjima u Srbiji, zato što neki misle da se nešto može uraditi van Parlamenta, a i malo mi je to ironično, da dižete zastavu ispred Savezne skupštine.
Neki koji tamo idu da dižu zastavu učestvovali su u paljenju te Savezne skupštine, pa ne znam da li vam je ta zgrada baš adekvatna za parlament Srbije.
Ali, pošto se ne gadite ničega da biste se održali na vlasti, u svakom slučaju, siguran sam da će mnogi koristiti one institucije koje su palili, siguran sam da će mnogi koristiti ono što su govorili svih ovih godina da bi se očuvali na vlasti.
Srbija i Crna Gora su bliske države, bliski narodi, Srbija danas nema razloga da slavi, ali Srbija danas odlučno treba da kaže svima, kao što je Crna Gora imala pravo da se izjasni, to isto pravo imaju i oni naši građani koji žive van Srbije i zašto onda ne bi imali pravo Srbi u Republici Srpskoj da se izjasne o svom statusu. Ako Rezolucija 1244 nije "sveto pismo" i ako Albanci imaju pravo da se izjašnjavaju, zašto ne bi imali pravo državljani Republike Srpske. Ali, u Srbiji neko treba da ima hrabrosti da to kaže, a ne da se izvinjava svima redom zato što smo Srbi.
Zato nemojte da tražite od nas da budemo ponosniji nego što su naši državni organi. Srbija nema razloga da se ponosi time što će dizati ili paliti zastave, spuštati, Srbija ima razloga da se ponosi samo ukoliko bude jedinstvena u odbrani nacionalnih i državnih interesa, jer kako su mnogi govorili partije su različite, partije su mnoge, ali ako nema države nema nijedne partije.
Zato će SPS učiniti sve, kao i do sada, da bude konstruktivan faktor u naporima da Srbija sačuva svoju političku stabilnost u ovim teškim trenucima koji su značajni za funkcionisanje države u uslovima kada se raspala državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Dame i gospodo poslanici, naravno da je predsednik Skupštine malopre rekao da, imajući u vidu odredbe Poslovnika, mi danas pravimo jedan izuzetak. Mi se sa tim slažemo zato što su u pitanju interesi države.
Želeo bih još jednom da skrenem pažnju na ponašanje DS, koja vrši vlast u ovoj državi, koja ima predsednika Republike, a koja u ovom trenutku nije prisutna u ovoj sali kada se glasa o tome da li Srbija treba da bude državnopravni sledbenik državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Apsolutno neprimereno ponašanje odgovornosti funkcije koju taj čovek i ta stranka vrše. To je njihov problem. Ispada kao da mi koji smo ovde da smo više zainteresovani da li će Boris Tadić biti vrhovni komandant oružanih snaga Srbije.
Ovo je još jedan pokazatelj koliko je ta stranka neodgovorna za ovaj narod i ovu državu. On je prvi potrčao, njegovi poslanici su prvi potrčali da čestitaju i da se klanjaju Milu Đukanoviću, pre nego što su proglašeni rezultati referenduma.
Isto kao što su se juče setili da traže ostavku ministra Jočića, zato što je ubijen Zoran Vukojević. Zašto nisu tražili ostavku Dušana Mihailovića kada je ubijen Zoran Đinđić? Kao da je Vukojević važniji za ovu državu od Đinđića.
To je poruka i onima koji sa njima razgovaraju. Predlažem da, ako su se već nešto dogovarali, i ti koji se sa njima dogovaraju izađu iz ove sale. Pazite, ko sa njima tikve sadi, znate kako će se provesti.

Hvala, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, moje je uverenje da rasprava o ovom predlogu zakona ne ide u smeru kojim je potrebno, imajući u vidu važnost ovog zakona.
Mislim da se rasprava o ovom zakonu, i od strane predlagača i naravno od strane onih koji osporavaju ili podržavaju ovaj zakon, kreće u granicama rasprave o vremenu koji je bilo pre 60 godina.
Prosto mi se čini da je ovo neka naknadna osveta ili revanšizam u odnosu na ono što se desilo 45, 46. ili neke druge godine. Zato vas molim da se vratimo temi. Tema je vraćanje imovine crkvama.
Nažalost, ovo je jedan od zakona iz seta zakona koji predstavljaju istorijske zakone, na koje SPS ne gleda blagonaklono, zato što, kao što znate, istoriju su oduvek pisali pobednici, samo je pitanje ko i kada sebe smatra pobednikom. Ako danas govorite o tome da li je neki sistem bio demokratski ili ne, onda mislim da po merilima savremenog sveta demokratski sistem podrazumeva parlamentarnu demokratiju ili višepartijski sistem, podrazumeva ljudska prava i slobode.
Neće mi valjda neko od vas reći, bez obzira što ste možda bili oni koji su bili poraženi 1945. godine, da je režim pre 1941. godine bio demokratski. Režim Karađorđevića, koji je uvodio šestojanuarsku diktaturu, Obznanu, koji je hapsio ljude i između ostalog koji je bio kum svakom devetom albanskom detetu, kao i Josip Broz Tito.
Ako ćemo ispravljati istorijske nepravde, onda bi trebalo da uđemo duboko u istoriju. Mislim da je nemoguće ispraviti nepravde, a činiti neke druge nepravde. U tom smislu bih zamolio i gospodina ministra i sve ostale da ne ulazimo u političke kvalifikacije određenog perioda, nego da se bavimo ovom temom.
SPS, kao naslednica Saveza komunista, jeste za vraćanje imovine crkvama. SPS je bila prva od svih vas koji ovde sedite koja je počela da ispravlja istorijske nepravde. Mi smo prvi, u vreme kada je ova skupština ima 196 poslanika SPS od 250, molim vas da zapamtite taj broj jer niko nikada neće ponoviti taj rezultat, znači u vreme kada smo imali apsolutnu većinu i u vreme kada niko nije od nas to tražio, doneli zakon da vratimo zemlju koja je oduzeta posle 1945. godine.
Dalje, sagradite barem deseti deo crkva koje su sagrađene u vreme vlasti SPS, pa onda možemo da razgovaramo o tome ko će ispravljati istorijske nepravde. SPS se zalaže za ispravljanje istorijskih nepravdi, ali takođe sa druge strane vas upozoravamo da se određene istorijske nepravde ne mogu ispraviti tako a da se ne nanesu štete trenutku u kojem živi Srbija.
Znači, mi jesmo da se SPC vrati imovina, to je nesporno, taj zakon smo doneli i čini mi se 1992. godine. Predsednik Republike Slobodan Milošević je taj zakon vratio parlamentu, ocenjujući ga kao neustavan zato što u njemu nisu spomenute ostale crkve i verske zajednice. Da budem iskren, problem je oduvek bio samo u tome, a niko ga danas ni ovde nije spomenuo i molim vas da budete iskreni kada o tome govorite.
Osnovni problem u vraćanju imovine crkvama, molim vas da to javno kažete građanima Srbije, jeste što treba da vratite zemlju, zgrade i imovinu Katoličkoj crkvi, Evangelističkoj crkvi itd, koja je činila ogroman deo teritorije Vojvodine. Pa šta vi mislite da ste se vi tek sada setili da treba da se vrati imovina crkvi. O tome smo mi govorili kao rukovodstvo SPS još odavno sa vrhom SPC.
Nemojte se mnogo hvaliti ovim zakonom jer ćete vratiti imovinu Evangelističkoj crkvi, koja je bila crkva Nemaca, koji su ubijali građane Srbije od 1941. do 1945. godine. Jesu, divizija princ Eugen je sa ovih prostora. Ministar Radulović, sa njim sam razgovarao juče telefonom, mi je rekao da, posle SPC, Evangelistička crkva ima pravo na najveći deo ove imovine koja treba da se vrati.
Predlažem da vratite i 400.000 Nemaca koje su partizani isterali posle 1945. godine. Možda je i to po evropskim standardima. Znači Katolička crkva, kada su ustaše kretale da kolju Srbe, pre toga je naravno prethodio verski obred, kada su katolički sveštenici pokrštavali i prekrštavali Srbe u katolike, to nije bilo u skladu sa osnovnim ljudskim pravima, sa međunarodnim kodeksima, i ne mogu a da ne kažem i ovom prilikom, procenite me i ocenite me kako god hoćete.
Mislim da će mnogi zakoni koji se ovde donose biti zloupotrebljeni da se gumicom izbriše ponašanje nekih ljudi, organizacije od 1941. do 1945. godine. Sve možete učiniti, samo ne možete nekoga ko je bio na suprotnoj strani proglasiti onim koji je pomagao ovoj zemlji da se odbrani od Nemaca. Nećete mi valjda reći da je 400.000 Nemaca u Vojvodini bilo na strani Srba. Bili su retki pojedinci.
Uostalom, ako vratite 400.000 Nemaca, to sam pitao i ministra na poslaničkoj grupi SPS, ovom zakonu fali ocena i jasan podatak koja je to imovina koja se vraća, koliko zemlje, koliko šuma se mora vratiti Katoličkoj crkvi – kao što znate, Vojvodina dugo nije pripadala Srbiji, Vojvodina je dugo praktično imala dominaciju Katoličke crkve – i u okviru Katoličke crkve mnogim drugim verskim zajednicama ili crkvama, kako se one danas zovu, kao što su Evangelistička crkva itd. I zaista je veliko pitanje danas da li se moraju donositi ovakvi zakoni.
Istorijsko pravo podrazumeva i pravo na gubljenje tih prava. Gubljenje tih prava se definiše između ostalog i ponašanjem određenih pojedinaca i institucija prilikom određenih važnih društvenih događaja. Ako je konfiskovana imovina pojedincima ili nacionalizovana imovina crkava koje su pomagale ustaški pokret, Hitlera, pa nije valjda da oni imaju istorijsko pravo na rehabilitaciju time što će vratiti imovinu. Onda imaju pravo na rehabilitaciju i oni koje su praktično oni blagosiljali kada su kretali u sve te pohode.
Znači, da budem potpuno otvoren i precizan, ocenite me kako god hoćete, to je moj lični stav, to nije stav ni SPS, to je moje lično uverenje, da Katoličkoj crkvi, Evangelističkoj crkvi i drugima ne treba vratiti imovinu. Zašto? Zato što su pravo na tu imovinu izgubili 1945. godine. To možda izgleda nacionalistički, ali nije, to je u skladu sa nacionalnim i državnim interesima.
Naravno, ovaj zakon se donosi i zbog Srpske crkve na Kosovu i Metohiji. Samo ste malo tome posvetili pažnju u vašem obrazloženju.
(Predsednik: I drugih 10 minuta, je l' tako?)
Da. Malo pažnje je posvećeno tome. Inače, kao što je ovde već rečeno, treba pokušati naravno da se putem imovine dođe do naših istorijskih prava na Kosovu i Metohiji. E, baš na ovom primeru ćete, ministre, da vidite koliko je taj princip poštovan u međunarodnom pravu. Baš me zanima da li Vlada Kosova, kako se sada zove, ili kako se zove ovaj privremeni administrator, šef UNMIK-a Petersen, on samo čeka da izađe "Službeni list Republike Srbije" da vrati praktično zemlju SPC. To će nestati kao kula od karata ako Kosovo bude proglašeno nezavisnom državom. Evo, juče je zapaljena jedna srpska crkva u Podujevu, jedna od mnogih.
Znači, da ne širim dalje temu. Nije sporno, mi podržavamo ovu ideju, podržavamo da se SPC vrati imovina, podržavamo da se vrati svim crkvama i verskim zajednicama koje to pravo nisu izgubile sarađujući sa okupatorom. Tačno je da ima dosta primera da je mnogima posle 45. godine načinjena nepravda, ali ima i dosta primera gde je to bio odraz sankcija i društvene pravde prema onima koji su se ponašali drugačije nego što je to bilo potrebno u vreme kada je Srbija ratovala.
Takve nepravde se ne mogu ispravljati, jer ćete time verifikovati princip da svako može posle 50 godina da donese istorijski zakon i da kaže da je nešto bilo greška, i da se tako verifikuje sve ono što se ne verifikuje nigde na svetu.
Ne znam da li postoji zemlja na svetu gde jedan šef političke partije može da kaže da Kosovo treba da bude nezavisno, a da taj već sutra nije u zatvoru. Ne znam za takvu zemlju. Posebno što me nervira što o ovoj temi pričaju najviše oni koji su maltene jahali popove posle 45. godine. Nemojte vi deliti lekcije SPS-u, jer od 1990. godine otkad postoji ova partija mi smo se trudili da SPC dobije mesto koje zaslužuje u srpskom narodu. Svaki narod ima nekoliko temeljnih vrednosti. Jedna od tih temeljnih vrednosti jeste i vera.
Ali, osnovna stvar jednog naroda treba da bude vera u sopstveni narod. Mi nemamo veru u sopstveni narod, a kada nemamo veru u sopstveni narod, nemamo veru ni u sopstvenu crkvu. Kada je to tako, onda barem recite, ako imaju sve političke partije isti odnos prema SPC, onda se moraju uvažavati i mišljenja SPC o važnim društvenim pitanjima.
Mnoge stranke, ne računajući DSS za koju znam da ima dobre odnose sa SPC, gore su prema crkvi prema što su bili komunisti 45. godine, i malo se osvrnite na njih. Uostalom, nisam siguran da posle određenih revolucionarnih događaja SPC ne bi prošla onako kao što je prošla posle 45. godine da je slučajno iznela neki drugačiji stav.
Uostalom, dobro je prošao mitropolit Amfilohije kada je posle čuvenog govora na sahrani Zorana Đinđića jedva izvukao živu glavu.
Samo insistiram na tome da kada govorimo o ovoj temi da ne unosimo nepotrebne podele ponovo među nama. Nema potrebe za tim. Ono što je bilo, bilo je. Istorijske nepravde se mogu ispravljati samo ukoliko se ne čine neke nove nepravde. Naravno, apsolutno podržavam taj stav da se imovina fizičkih lica, koja je na ovaj način stečena, ne bude predmet ovog zakona.
Sa istim problemom suočićemo se i prilikom drugog mnogo značajnijeg i važnijeg dela, jer po mnogim procenama i podacima koji postoje, imovina crkava i verskih zajednica je samo manji deo ukupne imovine koja je oduzeta posle 1945. godine. Ali, iz svega ovoga treba da izvučemo jedan zaključak. Zaključak je sledeći: da je pravo svojine svetinja, da su ljudska prava i slobode svetinja.
A da ne merimo to ko je kada na vlasti, ko je kada u poziciji da nekome nešto oduzima, a onaj drugi u poziciji da mu se nešto oduzima. Bilo je mnogo takvih primera i posle 5. oktobra. Jednostavno moramo izgraditi takav sistem vrednosti i takvu državu, gde će ljudi imati sigurnost za ostvarivanje ljudskih prava i sloboda, svojine, političkih prava i svega ostalog.
Mi ćemo kao SPS o ovom zakonu raspravljati na našoj sednici Izvršnog odbora. Još jednom kažem da smo za vraćanje imovine SPC i drugim crkvama i verskim zajednicama koje nisu isprljale ruke u dešavanjima od 41. do 45. godine. I molimo Vladu Republike Srbije da ima u vidu problem imovine i veličine te imovine Katoličke crkve, Evangelističke crkve i svega ostalog u Vojvodini, da ne dođemo u situaciju da ovaj zakon izazove dosta problema u svakodnevnom životu u Vojvodini.
Nacionalna struktura Vojvodine je danas mnogo drugačije nego pre 1941. godine, vi to znate, ali ne voljom Srba. Nacionalna struktura Vojvodine je odraz tragedije Srba, jer je 400.000 Nemaca otišlo iz Vojvodine, zato što su ostvarivali genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu, a nekoliko stotina hiljada Srba je doseljeno u Vojvodinu u procesima kolonizacije i u najnovijim ratovima od 90. do 2000. godine, Srba koji su ostali bez svojih domova i kojima je Vojvodina postala neka nova kuća.
Zato nije moguće tek tako ispravljati istorijske nepravde, a da to naiđe na oduševljenje onih koji su bili žrtve ne istorijskih nepravdi nego pojedinačnih akata nasilja, zločina, genocida, čemu smo kao narod nažalost bili izloženi svih ovih godina, decenija.
Na kraju, svakako da crkva ima svoje mesto, da se crkvi ne treba vraćati samo kada su predizborne kampanje.
Mislim da su crkve Srpske pravoslavne prepune onih koji su shvatili da treba da idu u crkvu tek kada je to postalo politički podobno ili moderno, onih koji su više puta videli patrijarha nego što su se prekrstili u životu, onih koji koriste bele sveće, a kao pravoslavci su.
Znači, imate dosta onih koji misle da je dovoljno ući u crkvu ili prekrstiti se i biti kršten. Biti kršten u našem narodu i u našem jeziku ne znači samo biti vernik SPC ili verovati u Boga, u Isusa. Biti kršten na neki način je uvek značilo biti normalan čovek. Ne verujem da su mnogi od onih koji su se krstili posle 5. oktobra i koji su kršteni politički tada imalo kršteni.
I zato vas molim da oni koji se dobro zamisle pre nego što se prekrste da ne pogreše kojom rukom, na koju stranu i odakle da počnu i gde da završe, da ne dele lekcije o tome SPS-u, jer mi smo, barem što se nas tiče, ogroman deo naših članova, članova rukovodstva, jesu oni koji pripadaju SPC, drugim crkvama i verskim zajednicama, naravno zavisi od nacionalnog opredeljenja.

Dame i gospodo poslanici, poštovani građani Srbije, ne bih želeo da propustim ovu priliku da o ovoj tački dnevnog reda, a podsetio bih da je tema Zakon o crkvama i verskim zajednicama, podsetim na dve činjenice.
Na Kosovu i Metohiju u poslednjih nekoliko godina, ili da budem precizniji u poslednjih nekoliko decenija i vekova ruše se srpske crkve, ruši se srpska istorija, a to nekome ne izgleda kao prepreka da Kosovo, nezavisno ili samostalno ili kako god hoćete, ide ka Evropi. Evropski zvaničnici i međunarodna zajednica se mnogo ne osvrću na činjenicu da se ruše srpske crkve, koje su stare i po pet ili šest vekova.
Bili smo svedoci i dan-danas smo svedoci televizijskih snimaka kako albanski huligani ruše krst sa srpske crkve, pale srpske crkve. Podsetio bih da taj snimak nisu napravile srpske televizijske kuće i novinari, srpski novinari su u svet odaslali prizor zapaljene džamije u Beogradu i Nišu.
I zato kada danas govorimo o ovoj temi, o crkvi, o verskim zajednicama, bez obzira na odvojenost crkve i države, moram da vas podsetim da govorimo o sebi, da govorimo o svome narodu, o svojoj državi.
Takođe, ne bih želeo da propustim ovu priliku da kažem da ste mogli da čujete i od srpskih vladika da se ponovo javlja fenomen pokrštavanja odnosno nasilnog ili dobrovoljnog prelaska Srba u Hrvatskoj i BiH u katoličanstvo. I zato danas kada govorimo o ovoj temi, uz dužno poštovanje svih koji drugačije o ovoj temi misle, moram da kažem da me malo sve ovo podseća na vreme kada neko nije ni smeo ni da spomene da je u pitanju Srpska pravoslavna crkva, da je u pitanju srpski narod i da kroz priču o građanskoj državi se pokušava zabraniti i zatamniti sve što se zove srpsko u ovoj državi.
Mi naravno nismo za klerikalnu državu, mi naravno nismo za povezanost crkve i države u tom smislu kao što je neko ovde rekao da će maltene crkva da ima poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ali, iz izlaganja nekih naših kolega, koji su često optuživali SPS za negativan odnos prema crkvi, čini mi se da bi neki najviše voleli da ova skupština bira srpskog patrijarha. Ili, da su neki kojim slučajem na vlasti da bi ponovo rušili srpske crkve ili u njima izvodili neke druge obrede, a ne crkvene, ili performanse.
U svakom slučaju, u vreme vlasti SPS, zamolio bih vas gospodine ministre, ako ništa drugo, barem kao konstataciju, da to navedete, da je vreme desetogodišnje vlasti SPS i stranaka koje su podržavale tu vlast, a da kažem i u vreme jednopartijskog sistema, znači od 85. i 86. godine svakako veliki broj crkvenih objekata je izgrađen u ovoj državi. To je istina. Srpski socijalisti nisu rušili crkve, srpski socijalisti u svom programu imaju pravo svakog čoveka da veruje ili da ne veruje u ono što hoće.
Takođe, ne bih želeo da propustim ovu priliku da kažem da su crkve danas pune onih koji su se krstili posle 5. oktobra i koji su više puta videli srpskog patrijarha ili srpske vladike nego što su ušli u crkvu. I danas kada kritikuju neki ljudi ovaj zakon ili kada kritikuju mogućnost da Srpska pravoslavna crkva kaže koju reč o političkim prilikama u ovoj zemlji, treba da se podsete da je bilo i prošlo vreme kada su oni vodili srpskog patrijarha i srpske vladike na njihove sabore, kad su ih vodili na njihove demonstracije, kad su maltene slušali sve što govori Srpska pravoslavna crkva.
Prema crkvi morate imati isti odnos, crkva ne treba da utiče na politiku u smislu da donosi ključne odluke, ali ima pravo da iznese svoje mišljenje, a ne možete se odnositi prema crkvi tako da kada vam pomaže onda su oni u pravu, a kada vladika Amfilohije Radović, ili mitropolit, kada kaže na sahrani Zorana Đinđića u svojoj besedi, kada kaže - ko se mačem služi, od mača će i poginuti, da maltene neki pozivaju da se on uhapsi. Uostalom, nije on to izmislio, on je ponovio nešto što je rečeno pre nekoliko desetina vekova.
Kada Amfilohije Radović kaže da oni koji su izručili Miloševića na Vidovdan, da su njega direktno gurnuli u legendu, a sebe izbrisali iz srpske istorije, onda se jave srpski političari pa kažu - šta ima srpska crkva da se meša u politiku. Kada Srpska pravoslavna crkva kaže - ne treba Srbi da izađu na izbore na Kosovu i Metohiji, onda predsednik Tadić kaže - nije crkvena stvar da se meša u politiku. A kada treba da se ruši Milošević i SPS onda gde ste, gde ste uvažena gospodo, samo što im ne kažu druže Pavle.
Prema tome, ovde je reč o tome da li mi želimo zakon. Inače ne mislim da ni sada ne postoje zakoni. Postoji zakon koji je star, postoji praksa koja u suštini ne onemogućava postojanje verskih zajednica, crkva, kako god da ih zovete, tradicionalnih ili ne. Samo ovde želim da podsetim da se ovaj zakon može posmatrati dvostrano.
S jedne strane primedbe dolaze od onih koji smatraju da je zakon previše liberalan i da dozvoljava praktičnu legalizaciju i onih verskih zajednica koje tradicionalne crkve smatraju maltene sektama, a s druge strane postoje ona shvatanja koja su, da tako kažem, evropejska, koja smatraju da mi ništa od onoga što je na ovom području srpsko ne treba da zapisujemo u naše zakone ili u naše ustave.
Ne smeta njima to što se ograničavaju neke druge religije, nego im smeta to što postoji Srpska pravoslavna crkva. Možda ćemo pod uticajem Evrope preći na novi kalendar. Hoćete li objasniti Srbima da će Srbi za 10 godina morati da prestanu da slave Srpsku novu godinu, iako možda 99% Srba ne zna šta je to Srpska nova godina. Hoćete li objasniti Srbima da Božić više neće slaviti 7. januara nego krajem decembra? Zašto to rade samo srpska, ruska i jermenska crkva. Ali, u tome je razlika između ortodoksnih crkava i nekih drugih, između pravoslavnih crkava i rimokatoličkih.
Takođe, kao što znate, u našoj zemlji postoji oko 150 organizacija koje se mogu nazvati verskim zajednicama. Po nekim procenama, one okupljaju skoro pola miliona ljudi. Znači, govorimo o organizacijama koje nisu tradicionalne crkve. Ne govorimo o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, rimokatoličkoj crkvi, ne govorimo o islamu, ne govorimo o Jevrejima, govorimo o verskim organizacijama koje su nastajale ili iz protestantizma ili su istočnjačke prirode.
Uostalom, kao što znate, sekte su na neki način određene grupe koje imaju neki svoj tok mišljenja i koje su se odvojile od tog iskonskog učenja, i koje predstavljaju tzv. kvazireligijske grupacije, ali imaju stečeno pravo jer su se po ranijem zakonu neke od njih registrovale. Vi sada imate situaciju da se u ovom zakonu pominju kao konfesionalne zajednice Hrišćanska baptistička crkva, Hrišćanska adventistička crkva, Evangelističko-metodistička crkva, Pentekosna crkva, Evanđeoske hrišćanske crkve itd.
Podsetio bih gospodina ministra, i on to zna dobro, da su neke od tih verskih organizacija, po mišljenju Srpske pravoslavne crkve, ne sekte, ali kvazireligijske grupacije.

Koristim.
Uostalom, u hrišćanstvu postoji mnogo pravaca i vi svi to dobro znate. Osim te globalne podele na ortodoksne i rimokatoličke, javila se i reformacija Martina Lutera, iz protestantizma su se razvile mnoge sekte, među Srbima su se pojavile u drugoj polovini 19. veka i prvi su bili nazareni, a po mišljenju Srpske pravoslavne crkve to su danas subotari, adventisti, baptisti, mormoni, Jehovini svedoci, hrišćanska Pentekosna crkva, metodisti, Nova apostolska crkva. Naravno, imate raznih istočnjačkih pokreta, kao što su Hare krišna, transcendentalna meditacija, jogi letači itd.
Mi danas kada govorimo o ovim stvarima možemo da imamo veoma neozbiljan pristup čitavoj ovoj temi, ali postoji u teoriji psihologije princip tzv. kuvane žabe. Ako žabu ubacite u vrelu vodu ona će iskočiti, ako je ubacite u hladnu pa postepeno zagrevate vodu ona će se praktično živa skuvati. Tako je sa menjanjem svesti.
Ovde je reč o tome da su naša deca žrtve ovakvih organizacija. Toga ima svakodnevno. Ako neko ne zna o čemu govorimo, svakako da u Beogradu deluje 200 verskih zajednica, a svega 40 je registrovano. Najkritičnije je naravno u Vojvodini, gde deluje više od 60 sektaških udruženja, ima više od 10.000 članova itd.
Sećate se da je pre 13 godina, 3. juna 1993. godine, vojnik Jožef Meneder u kasarni u Vranju ubio šest vojnika, jednog zastavnika, a zatim sam sebi oduzeo život. Istraga je pokazala da je ubica na levoj podlaktici imao istetoviran datum 3. jun 1993. godine, a u njegovoj sobi u roditeljskoj kući pronađeni su simboli satanista, metalni obrnuti krst, obrnuti pentagram i časopis na temu "loša religija". Slična masovna ubistva su se desila u kasarni u Šapcu i u Trsteniku. Zatim, samoubistva učenika. Postoje sekte koje govore o tome da deca moraju da ubiju nekog od članova svoje familije, a ako ne, moraju da ubiju sami sebe.
Mi danas kada o svemu ovome govorimo, govorimo samo o evropskim integracijama. Ne mogu da shvatim, gospodine predsedniče parlamenta i gospodine ministre, po čemu je Odbor za evropske integracije nadležan odbor za ovaj zakon. Kakve to veze ima sa evropskim integracijama?
Ovo ima veze sa integracijom građana ove zemlje. Mogu li se građani ove zemlje, koji pripadaju različitim religijama, integrisati u jedno društvo i u jednu državu, a da pri tom niko ne bude obespravljen zato što pripada jednoj ili drugoj religiji.
Znači, kada govorimo o ovoj temi moramo imati u vidu dve strane problema. Jedan je problem tradicionalnih crkava, između ostalog ono što me najviše zanima svakako jeste Srpska pravoslavna crkva. Da li je Srpska pravoslavna crkva zadovoljna ovim predlogom zakona? Tražim odgovor od ministra. Pošto je Sveti arhijerejski sinod imao određene primedbe na ovaj zakon, mislim da bi bio red da nas upoznate sa njihovim primedbama i šta oni misle o ovom zakonu.
Mislim da ova država ne treba da donosi zakone protiv svoje crkve. Možda će neko shvatiti da time vređamo neke druge tradicionalne crkve, ovo je Srbija, ovo je država srpskog naroda i svih drugih građana Srbije i izvinjavamo se svima ostalima, ali kao i u svim zemljama na svetu valjda je najvažnije šta o tome misli Srpska pravoslavna crkva.
O svemu ostalom veoma je bitno, naravno i kad govorite sa drugim tradicionalnim crkvama, razgovarati sa Rimokatoličkom crkvom u Beogradu: kakav je to ekumenski dijalog ako se pokrštavaju Srbi? Ko će to pozvati Papu da poseti Beograd, a da se pri tom taj ne izvini za zlodela ustaša prema Srbima? Tadić se izvinio svima redom, i Marović. Možda još nije stigao, ne znam kome se još nije izvinio, ali u svakom slučaju mogu da se izvine i sami sebi što se nalaze na tim funkcijama.
Imate situaciju da Islamska zajednica i dan-danas, ne u Beogradu, ali u okruženjima pored nas, u Bosni i Hercegovini, pa i u Sandžaku, imate aktivne učesnike u verskim obredima, odnosno sveštenike koji su praktično paravojne formacije kao što su vehabije, iz kojih se regrutuju članovi bele Al kaide itd. Uostalom, videli ste da su nedavno u Bosni i Hercegovini uhapšeni teroristi, pa priča se i o tome da je Bin Laden imao bosanski pasoš i da je bio na Kosovu.
To je jedan aspekt problema: stav tradicionalnih crkava prema ovom zakonu. Drugi aspekt jeste zaista ono što se s pravom može postaviti kao pitanje u opštoj euforiji koja nekada ne zna gde je granica, mi se apsolutno zalažemo da SPC i sve druge tradicionalne crkve, i one verske organizacije koje su registrovane, imaju slobodno pravo i svi oni koji u njih veruju i veruju u Boga ili u nekoga drugoga koga oni tako smatraju, da imaju potpunu slobodu i da niko to njihovo pravo ne ugrožava. Ali, s druge strane, moraju se poštovati i ona dostignuća savremene civilizacije koja govore o odvojenosti crkve i države. Tu se slažemo sa nekim diskusijama koje govore o tome da u toj opštoj euforiji ne treba preterivati.
Ali, opet bih podsetio sve, nemojte se žaliti nikome drugome, jer ste sve te običaje vi uveli u politički život Srbije, jer vam nije smetalo da se osvećuju sve prostorije u kojima su nekada bili socijalisti, da se navodno isteraju satane. Nije vam smetalo da zovete crkvene velikodostojnike kada je trebalo da se ruši bivša vlast.
Sada kada neki od crkvenih velikodostojnika govore ružno o onima koji su došli na vlast posle 5. oktobra, sada vam te izjave smetaju.
Uostalom, odnos crkve i države je davno definisan, Bogu božije, caru carevo. Što se toga tiče, mislim da ne treba imati nikakve druge iluzije.
Na kraju, samo želim da kažem da je SPS za verske slobode, za slobodu delovanja tradicionalnih crkava, ali je protiv uvođenja klerikalizma u politički život Srbije, a odvojenost crkve od države jeste bitna. S druge strane, veoma je bitno i to da je u poslednje vreme postala moda biti kršten.
Krstio sam se onda kada je to bilo normalno. Nisam učestvovao u proganjanju crkvenih velikodostojnika i u njihovom jahanju, da bih posle zajedno sa njima išao na razne crkvene obrede. Imam utisak da neki od njih, od onih funkcionera DOS-a koji su došli na vlast posle 5. oktobra, kada im neki crkveni velikodostojnik prinese krst da ga poljube beže glavom bez obzira. Jednostavno, na to nisu navikli. Godinama su radili drugačije. Uostalom, zna se dobro ko beži od krsta i šta se u narodu kaže ko, kako i zašto beži od krsta.
U svakom slučaju, ovaj zakon je potreban. Važno je da se njim ne napravi haos u dva smera: da se ne ograniče slobode crkve; i s druge strane, da se ne uvede klerikalizam u politički život Srbije. U tom smislu, SPS se zalaže za to da se nađe zajednički jezik sa tradicionalnim crkvama. S druge strane, da se nigde ne uvodi bilo kakva obaveza koja može uvesti bilo kakav klerikalizam u Srbiju, jer je odvojenost crkve od države dostignuće modernog sveta, koje je moderni svet ostvario pre više od sto ili dvesta godina. Hvala vam.

Imam repliku na izlaganje gospodina Ćirkovića, u ime SPS-a.

Pomenuo je partiju, predsednik sam poslaničkog kluba.
Znači, zaista ne želim da se ovde preganjam i polemišem oko toga ko je bio veći komunista. O tome možemo da pričamo. Možda nisam kompetentan da o tome govorim, jer možda imam manje godina nego što neki imaju komunističkog staža. Gotovo da nema lidera političke stranke u Srbiji koji nije bio član Saveza komunista. Zato, molim vas, kada govorite o tome nemojte se ponašati kao što Matija Bećković kaže za Crnogorce. Kaže, kada hoće da pljuju na Srbe, pljuju uvis, odnosno pljuju sami na sebe.
Sve ono što se radilo od 1945. godine do danas, na čelu je bio Savez komunista Srbije, Savez komunista Jugoslavije, koji je imao dva miliona članova, manje od 50% članstva SPS-a su bivši članovi Saveza komunista. Vi se zapitajte gde su ostali oni ostali članovi Saveza komunista.
Znači, apsolutno nije lepo i nije moralno da govorite o SPS-u kao nastavljačima nekih negativnih procesa koji su se dešavali posle 1945. godine i koji su uvek postojali u nekom društvu.
Jer sigurno da niko iz rukovodstva SPS-a nije jahao popove, da niko iz rukovodstva SPS-a nije rušio crkve, sigurno je da se niko od nas nije isticao u radu protiv Srpske pravoslavne crkve.
Ako je bilo nekih pojava u vreme Saveza komunista i Komunističke partije Srbije posle Drugog svetskog rata, postavio bih vam pitanje - kada je prestao takav odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i prema srpskom nacionalnom pitanju? Kada? Kada je na vlast došla SPS, odnosno Slobodan Milošević u Savezu komunista Srbije. To morate da priznate.
Od tada se, to je bilo od 1985. i 1986, odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i prema srpskom nacionalnom pitanju promenio. Ako mislite na taj period, spremni smo da na to odgovaramo ako je bilo bilo kakve negativnosti u tom periodu. Već sam rekao da ne znam da li je bilo nekog perioda kada je izgrađeno više crkava. Ne znam za neki period kada je crkva postala i imala značajnu ulogu. Podsetio bih da je Srpska pravoslavna crkva dala svoje mišljenje i o Dejtonskom sporazumu. Prema tome, mislim da ako sada govorite o tome ko je kakav uticaj imao u Savezu komunista i tako dalje, kao što je pričao gospodin Ćirković, onda biste me terali da pobrojavam sve lidere političkih partija koji su bili članovi Saveza komunista.
Znate šta, ne verujem da je Rajko Baralić bio šef Velji Iliću. Možda Rajko, ne znam. Sigurno nisam bio šef nijednom lideru opozicionih stranaka, koji su sada neki antikomunisti. Samo neka se pogledaju u ogledalo, neka se profesori fakulteta koji su mi predavali zamisle kakve su knjige pisali i o čemu danas pričaju. To mogu da pričaju onima koji ih ne znaju.
Onima koji ih znaju i nama koji sve to znamo, zaista ne treba da držite politička predavanja ovde. Govorimo o sasvim konkretnom zakonu. Nismo mi ti koji smo danas govorili protiv crkve, govorili su neki drugi. Da vam kažem iskreno, mislim da su govorili sa više žara protiv crkve nego mnogi bivši i tadašnji komunisti.
Prema tome, pogrešnu ste metu odabrali, siguran sam da među članstvom SPS postoji veliki broj verujućih ljudi, koji veruju, znači koji su u članstvu Srpske pravoslavne crkve, koji su naravno pripadnici i drugih religija, i to dobro zna i rukovodstvo Pravoslavne crkve imajući u vidu sve ono što se dešavalo u proteklih nekoliko godina. Tako da ako vodite polemike, vodite ih sa nekima sa kojima imate suprotstavljene stavove o ovom pitanju. A o Nediću nadam se da smo se raspravili.

Poštovani predsedniče, poštovani građani Srbije, poštovani narodni poslanici, nadam se da smo mi raščistili, mada još nismo krivično i pravno i formalno, sa onim aferama Bodrum i glasanje iz Soluna, iz Bodruma, ali ja bih zamolio, gospodine predsedniče, da za trenutak zastanete i da konstatujemo jednu činjenicu. Na vašem monitoru sa desne strane u 16. redu je neko kao ovde prisutan, a toga nema u sali; Nataša Mićić, njeno ime je evidentirano da je u sali.
Znači, molim vas da utvrdite, ko veruje ili ne veruje neka pogleda, tražim da se u ovom momentu utvrdi na osnovu elektronske evidencije da li je Nataša Mićić u sali i kako je moguće da je ona u sali, a trenutno je nema, niti je njena kartica ubačena u jedinicu za ubacivanje kartica.
Gospodine predsedniče, molim vas, ako je neko navikao... Nadam se, vi ste to obećali i ja vama verujem, da se nikada više neće ponoviti afera Bodrum i afera Solun. Hvala vam.

Hvala vam, gospodine predsedniče. Nisam imao uopšte nameru da previše uznemirim duhove ovde. Hteo sam samo da konstatujem nešto što se ovde desilo. Uopšte nisam imao nameru da kažem da se nešto nelegalno dešava u ovoj skupštini od strane onog ko predsedava Skupštinom, samo sam želeo da konstatujem činjenicu... I, želim ovde da vas pohvalim da ste vi jedan politički čarobnjak, jer ste jednim potezom, znači odjednom Nataša Mićić, koja je bila prisutna u sali, odjednom je nestala iz sale.
U svakom slučaju, hteo sam samo da pripomognem da se zna. Nataša Mićić je bila predsednica ovog parlamenta, Nataša Mićić je uvela vanredno stanje u Srbiji; ako se Nataša Mićić danas služi time da je prisutna u sali, a u stvari nije, što su svi mogli da vide, a nadam se da su i televizijske kamere to snimile, onda je to potvrda šta se sve radilo. Kada to može da radi kada sedi u 16. redu i kada nije na vlasti, šta su tek radili kada je radila na vašem mestu i kada su bili na vlasti.
Hvala vam što ste dozvoli da zloupotrebim ovo vreme, ja nisam zloupotrebio govornicu, mislim da sam ovim što sam rekao doprineo da parlament radi u skladu sa Poslovnikom i zakonom. Hvala vam puno.

Dame i gospodo, da ne bi bilo dileme zašto se piše ovaj zakon i na koga se odnosi, odnosi se na Dražu Mihailovića, Milana Nedića, Ljotića i ostale, zbog toga ga donosite.
Nemojte da govorite o političkoj rehabilitaciji žrtava nekog režima. Uostalom, vi koji predlažete taj zakon imate više godina od mene, živeli ste u tom sistemu. Neki od vas su bili članovi Komunističke partije, možda čak i duže nego što ja imam godina, pa je nemoguće da sada govorite o nedemokratskom sistemu i da je, kako piše u obrazloženju koje je krajnje politički neukusno, krajnje netačno, a kaže se da je donošenje Zakona o rehabilitaciji obaveza demokratske Srbije.
Mnoštvo ljudi ubijeno je i na drugi način kažnjeno bez suđenja ili nevino osuđeno jedino zbog tzv. klasnog pripadništva. O čemu vi pričate? Nemojte to uvijati u neke oblande.
Ovo je druga tačka one rasprave koju smo imali kada smo govorili o četnicima i partizanima. Budite iskreni pa tako kažite. To je vaše predizborno obećanje i razumem da su sve političke stranke koje ovde sede, osim SPS, u principu za takvu političku opciju. Nemam ništa protiv i mi nemamo ništa protiv. Ponekad je važno biti na svojoj strani pa čak i ako ste sami.
Moram da vam kažem da je rasprava o partizanima i četnicima mnogo doprinela ugledu SPS-a, a oni koji su bili u partizanima i partizanskim porodicama i na izborima glasaju za četničke političke partije, treba dobro da razmisle kada dođu izbori. Kada dođu izbori svi se prave da su neke nestranačke i vanstranačke organizacije, a kada dođe zakon na dnevni red onda pitaju gde su poslanici SPS.
Da se razumemo, nemamo ništa protiv rehabilitacije političkih osuđenika. Ideja o tome da onaj ko je osuđen iz političkih i ideoloških razloga ili nije osuđen, a ubijen, neko pravo mu je oduzeto, uhapšen, ideja da se ti ljudi rehabilituju – za nas je apsolutno prihvatljiva i to nije sporno, ali je veoma sporno, nacionalno neodgovorno, istorijski neopravdano da se kroz ovaj zakon rehabilituju ljudi koji su sarađivali sa okupatorima od 1941. do 1945. godine.
Da li će Milan Nedić biti rehabilitovan? Milan Nedić je bio predsednik srpske vlade u vreme nemačke okupacije, osuđen je, ubijen. Da li će da ga rehabilituju? Nekoga ko prihvati da bude predsednik vlade u uslovima okupirane države i vi ćete rehabilitovati, naravno da hoćete, zato što bi mnogi od vas to postali i danas.
Znači, kada Zoran Đinđić i njegova stranka za vreme bombardovanja Srbije idu po svetu i govore o tome da treba nastaviti, izdržati još malo u bombardovanju Srbije, naravno da bi ti ljudi prihvatili da budu predsednici vlade ili ministri i u uslovima okupirane Srbije. Zato je ovaj zakon potpuno normalan i normalno je očekivati da ćete ga predložiti.
Ovde je reč o tome da prvo govorite da je ovo obaveza demokratske Srbije. Da li je Srbija od 6. aprila 1941. godine do danas bila nedemokratska? Da li je Srbija sve vreme posle 5. oktobra nedemokratska? Da li je Srbija pre 6. aprila 1941. godine bila demokratska i gde nađoste baš 6. april 1941. godine, zato što je tada razbijen pravni sistem. Kakvo je to opravdanje?
Gde je rehabilitacija za žrtve šestojanuarske diktature? Gde je rehabilitacija za one komuniste koji su obznanom stavljeni van zakona, hapšeni i pobijeni? Da li znate da ovim vašim zakonom možete da rehabilitujete pripadnike kvislinških jedinica, muslimanske milicije u Sandžaku koji su pobili na desetine hiljada Srba i za koje će ispasti da su žrtve političkog progona?
Da li znate da možete da rehabilitujete Pavelićeve ustaše u Sremu, u Slankamenu, Golubincima? Da li znate da možete da rehabilitujete honvedovce u Bačkoj? Šta je sa Nemcima koji su posle 1945. godine otišli iz ove zemlje? Da li su bili žrtve političkog progona?
Radite protiv svoje zemlje i svog naroda. Radite nešto što nigde u Evropi nije problem. Hoćete praktično da poništite sve sudske odluke koje su donete posle 1945. godine. Da ne bude bilo kakve zabune. Svako ko je iz političkih razloga osuđivan ili svako ko je bez sudske odluke imao određene posledice treba da bude rehabilitovan i to nije sporno, ali, molim Albijanića da omogući da se ovde radi.
Znači, da ne bude dileme, znamo da se ovaj zakon donosi zbog onih ljudi koji treba da budu rehabilitovani zbog događaja koji su bili u Drugom svetskom ratu. Znate kako? Veliko je pitanje, ako imate okupiran Beograd i u Beogradu imate Gestapo koji daje izjavu i kaže – molimo Srbe da više ne prijavljuju svoje sugrađane, jer nemamo toliko ljudi da sve to propratimo.
Ako znate da su na Terazijama obešeni ljudi, a ispod obešenih ljudi piju kafu i sluša se muzika u centru Beograda 1941, 1942. godine, ako imate situaciju da vam ubijaju narod po Srbiji, a u Beogradu se prave balovi za Nemce i tu učestvuju naši ljudi, ako se igraju pozorišne predstave gde učestvuju naši glumci za Nemce, da li je reč o tome da je neko žrtva političkog progona? Imate potpuno pomešane kriterijume, znam da ovaj zakon donosite zbog ovoga što sam rekao, a ne zbog ispravljanja nekih velikih istorijskih nepravdi.
Prvo, apsolutno je netačno, koristite formulaciju da se iz komunizma prelazi u liberalno društvo. Znate šta? To je formulacija koja se ne koristi odavno na političkoj sceni u svetu, jer je svet odavno prešao tu fazu prelaska iz komunizma u liberalizam. U svetu trenutno ne postoji liberalizam kao oblik države, uređenja. Postoji kao ideologija, ali liberalna internacionala, liberalizam, ne postoji kao sistem. O tome su se vodile rasprave pre 200 godina u svetu. Valjda ovde u obrazloženju to rešavate.
Imate situaciju, šta ćemo sa najnovijim političkim progonima? Ministre, da li je, pošto ste u obrazloženju rekli da je obaveza demokratske Srbije da se ovo donese, Srbija demokratska zemlja? Da li je Srbija demokratska od 5. oktobra do danas, kada je za vreme akcije "Sablja" bilo više žrtava, uhapšeno, čak i bez sudske odluke držano, ne znam kako to zovete, to nije bio pritvor, to je bilo zadržavanje, ne znam da li je bilo lišavanje slobode?
Kako se zvalo to gde vas 80 dana neko zadrži bez sudske odluke? Ne znam kako to zovete. Više ljudi je bilo tamo nego na Golom otoku, više ljudi je bilo uhapšeno nego kod Pinočea.
Vaš predsednik zamalo nije uhapšen. Optuženi ste da ste zločinačko udruženje koje je ubilo Đinđića, podstrekači. Da li je to tačno? Svi smo bili optuženi da su za naše potrebe i interese, Crvene beretke i ostali ubijali. Mnogi ljudi su pohapšeni. Šta ćemo sada? Da li su to žrtve političkog progona? Da li oni imaju pravo na rehabilitaciju ili mislite samo na ono što je bilo od 1941. do 1945. godine?
Mislim da je ovo još jedan pokušaj falsifikovanja istorije. Više puta smo govorili, kada je bila rasprava o četnicima i partizanima, ko god da se borio protiv okupatora, taj je sa naše strane ispravan, bez obzira da li je nosio petokraku, kokardu ili bilo šta, samo da li se borio protiv okupatora?
Ko god da je politički osuđen treba da bude rehabilitovan. Šta ćemo ako sada rehabilitujete Milana Nedića? U Smederevu je bila ideja, ne znam gde je Šormaz, bila je ideja u prošloj vlasti da se trg u Smederevu zove trg Dimitrija Ljotića. Mislili su da je to neki komunista, a nisu shvatili da je to onaj što je ubio austrijskog prestolonaslednika.
Znači, u svakom slučaju imaćemo pravni galimatijas. Imate situaciju da to radi Okružni sud, gde je gotovo nemoguće da će on sve to moći da uradi. Zahteva će biti na hiljade. Kada ste već rešili da amnestirate, što ne proglasite opštu amnestiju i rehabilitaciju za sve koji su od 1945. do danas za bilo šta osuđeni. Da se isprazne zatvori, pa krenite od početka. Imaćemo situaciju da se zakonom ne definiše ko može da podnese zahtev za rehabilitaciju. Može svako zainteresovano lice. Znate šta je to? Logično bi bilo da to može da bude porodica. Ovde je apsolutno politički motivisan ovaj pristup.
Znači, SPS podržava predlog da se rehabilituju svi oni koji su politički osuđeni i maltretirani, zato što smo i mi bili žrtve jednog takvog režima, od 2000. do 2003. godine. Ali, ovde je problem u tome što će se najverovatnije kroz ovaj zakon rehabilitovati neki koji su sarađivali sa okupatorom. Zato se zakon i donosi. On se ne donosi, šta sada, vi se sekirate za žrtve na Golom otoku, a većina vas koji sede ovde misli da je trebalo da svi idu na Goli otok, i ovi koji su ih poslali i oni koji su tamo, zato što su komunisti.
S druge strane, šta je, ministre, sa onim direktorima koji su posmenjivani u vreme Tita, vi to bolje znate od mene, jer ste stariji. Borba protiv tehno-anarho-liberalizma i tehno-menadžerstva itd. Šta je sa njima? Znate čega se samo plašim? Da će isti oni koji su ljude osuđivali po političkoj osnovi sada da ih politički rehabilituju. To je najgore od svega. Znači da će oni koji su dobili gvozdeni krst od Hitlera sada imati pravo da budu rehabilitovani.
Pavle Đurišić je dobio gvozdeni krst od Hitlera. Ne znam da li treba da diskutujemo o tome kada je neko dobio gvozdeni krst od Hitlera, da li je Hitler bio u pravu ili nije bio.
Šta, Hitler je bio u zabludi pa mu je dao gvozdeni krst, jer je pogrešno obavešten odavde, nije se on u stvari borio protiv partizana, nego je ubijao Nemce, ali ti Nemci mu dadoše gvozdeni krst.
To jeste predmet, ministre, vi donosite zakon zbog toga, priznajte to ovde. Donosite zakon zbog toga da rehabilitujete Nedića, Dražu Mihailovića, Đurišića i ostale.
Zbog čega donosite zakon? Koga da rehabilitujete, seljake i kulake? Seljaci i kulaci nisu uopšte žrtve. Konfiskacija je vršena protiv onih koji su sarađivali sa okupatorom. Ta zemlja je vraćena zakonom koji smo doneli, o čemu pričate, jer mi smo doneli taj zakon.
U redu, nije sva, ali što je ne vratiste, jer šest godina ste na vlasti, uradite nešto. Dajte nešto uradite, nemojte samo da pričate, obećali ste ljudima da ćete im vratiti imovinu koja je nacionalizovana i konfiskovana.
Obećali ste, što im niste vratili, što lažete vaše biračko telo, što im ne vratite? Lako je da pričate, ali treba da radite. Da li je to moguće da uradite?
Znači, vi se sada brinete za seljake, za kulake, brinete se za one pripadnike građanske klase koji su nepravedno optuženi posle 1945. godine. I mi se brinemo, i slažemo se, njih treba rehabilitovati, ali ne donosi se ovaj zakon zbog toga. Ovaj se zakon donosi zbog ovoga što sam malopre rekao.
Ovaj se zakon donosi da se nastavi priča o partizanima i četnicima, da bi se verifikovalo pravo nekih da mogu da sarađuju sa okupatorom. Nije valjda da su svi koji su osuđeni posle 1945. godine bili žrtve političara.
Dakle, svi su bili žrtve. Svi – ne.
Molim vas, kako se to onda desilo da su Partizani pobedili u tom ratu, kada su svi vaši bili toliko jaki, kako se to desilo, ovde su četničke stranke sve, prema tome, nema tu dileme. Jedino je SPS na strani, ali to je bilo pre 50 godina, da se razumemo. Neću da živim u tom vremenu partizana i četnika.
Mene interesuje, ljudi, ko je danas na strani onih koji će da nas okupiraju, ili onaj ko je na strani našeg naroda. Vi sada govorite o tome, Koštunica se zalaže za to da naša zemlja treba sama da odlučuje, da neće potpisati kapitulaciju, dakle, da ćemo oko Kosova imati takav pristup, a mi sada legalizujemo da može Milan Nedić, koji je bio predsednik Vlade Srbije u vreme Hitlera, u vreme okupirane Srbije, da bude rehabilitovan.
Dakle, i Žanka Stokić je glumila, jeste, i O.K. Možda nije kriva toliko da bude osuđena na smrt, ali razumete, ako imate situaciju u kojoj vas ubijaju, a neki zabavljaju te koji vas ubijaju, pravo da vam kažem, ne znam kako biste se vi sada ponašali. Evo, uzmite sada svi koji ćete glasati za ovaj zakon, svi koji ste ovde, evo levom rukom ću da pokažem, da ste u prilici da, ne daj bože, dođe do takvih problema kao što je bilo tada, isto biste se ponašali, i još i gore.
Zato, kao što znate, što kaže Vučić – nema vremena, preuzeli smo rukovođenje Skupštinom, pošto ostali ne rade, prema tome, hvala.
Želim samo da skrenem pažnju da će ovaj zakon uneti još jednom podele unutar naših naroda, podele koje su bile pre više od 50 godina i mislim da je apsolutno suvišan. Ovim zakonom će se ponovo otvoriti sva ta pitanja i ona se neće rešiti. Ovim zakonom će se možda rehabilitovati neki koji su sarađivali sa okupatorom.
Ovim zakonom će se, kao i Zakonom o amnestiji, dati loš primer za budućnost, da je u ovoj zemlji sve moguće, sve dozvoljeno i da će sve biti oprošteno. Možete da im oprostite koliko hoćete, ali ne možemo da im zaboravimo, jer narod koji zaboravlja svoju istoriju, biće osuđen da je ponovo preživi. Nažalost, bili smo osuđeni da je ponovo preživimo i kroz sve te iste stvari smo prošli u vreme kada je ovoj zemlji i ovom narodu bilo najteže. Ako sada uhapsite Gorana Svilanovića, zato što poziva na rušenje teritorijalnog integriteta i suvereniteta ove zemlje, a možete da ga uhapsite ministre, ali nećete, zato što kaže da Kosovo treba da bude nezavisno. Ko to sme da kaže, ko to sme u ovoj državi da to kaže? U svakoj državi na svetu bio bi sutra u zatvoru.
Ako ga uhapsite, da li je žrtva političkog progona? Da li je žrtva političkog progona, pitam vas opet, da li su žrtve političkog progona oni Albanci koje ste za vreme zajedničke DOS-ove vlasti amnestirali, da nećete možda da ih rehabilitujete sada?
Gospodine ministre, to su naši državljani, oni su imali prebivalište na teritoriji Srbije. Znači, njih možete da rehabilitujete. Uzmite onu, kako se zove, Brovina, ona je žrtva političkog progona Slobodana Miloševića i SPS-a. Ramuš Haradinaj je žrtva političkog progona. Uostalom, to ste sami rekli, skinuli ste te poternice, ne vi, nego prošla vlada, pustili ih iz zatvora i sve ostalo. Sve je to žrtva političkog progona.
Zato, ako hoćete nekoga da rehabilitujete, mnogo bi bilo korektnije i poštenije da ste seli kada imate sednicu Vlade, pa rekli, ova Vlada odaje priznanje i rehabilituje Milana Nedića, Dražu Mihailovića, Ljotića i sve ostale, nego ovako, jer ćete imati opšti politički haos. Imaćete povratak onih koji su sarađivali sa okupatorom, oni će ovo iskoristiti kao priliku za rehabilitaciju.
Naravno, to sam i rekao. Ovo je samo logički nastavak mišljenja da je bolje sarađivati sa okupatorom, jer će biti bolje za naš narod, kako oni kažu. Jer, Nedić je, kako kažete, bio srpska majka, predsednik Vlade u vreme Hitlera. Taj ne bi dočekao sutra ujutru da dođete na vlast. Umro je, Bog da mu dušu prosti. Bolje što je umro, jer onaj ko sarađuje sa vašim neprijateljem, ne može nikada da bude rehabilitovan.
Gospodine Albijaniću, izvolite. Hvala vam.

Ne, zamolio bih vas, gospodine predsedavajući, da iskoristite tu priliku što predsedavate i što ste sami za predsedavajućim stolom.
Veoma sam zadovoljan što je gospodin Krstin rekao da je Ustav Republike Srbije demokratski dobar i da je evropski. Molio bih vas da to konstatujete zato što smo svih ovih godina svedoci da se drvlje i kamenje i alibi za sve promašaje i neuspehe prebacuje na taj ustav. Pa želim da, po Poslovniku, kažem da ima i pozitivnih primera u diskusiji. Hvala vam.

Ne, javio sam se za repliku gospodinu Ćirkoviću, pošto je, kada sam govorio o ovom predlogu zakona, isticao Milana Nedića, kao primer čoveka koji je bio predsednik Vlade u okupiranoj Srbiji, uopšte ne želeći da ulazim u to kakav je čovek bio, da li je bio dobar general, da li je imao zasluge pre toga, da li je pomagao i spašavao Srbe u vreme nemačke okupacije? Sve to na stranu.
Sama činjenica da je neko pristao da bude predsednik Vlade u okupiranoj Srbiji, kao i njegovi ministri, gospodine Ćirkoviću, apsolutno ne dozvoljava da na bilo koji način bude rehabilitovan. Niko nema pravo da prizna kapitulaciju i okupaciju, a oni su to uradili.
Zato, apsolutno potvrđujem sve ono o čemu sam malopre govorio, kada sam pričao da će ovaj zakon biti zloupotrebljen, da se rehabilituju ljudi koji su očigledno sarađivali sa okupatorom. I to nije ništa čudno, jer danas u Srbiji i u svetu nema toliko zemalja koje bi htele da nas okupiraju, koliko ima onih koji bi potrčali da im budu predsednici vlade i ministri u tim vladama. I zato to nije ništa čudno.
Samo molim da se Milan Nedić ne poredi sa Slobodanom Miloševićem, on je bio čovek koji je biran od strane ovoga naroda dva puta na predsedničkim izborima, za njega je glasalo nekoliko miliona ljudi i nemojte time da vređate ovaj narod i one koji su za njega glasali, kao i one koji nisu za njega glasali zato što je bio predsednik marionetske vlade u uslovima okupacije.
Slobodan Milošević je bio predsednik države koja se trudila da sačuva svoju nezavisnost, svoje nacionalne i državne interese i bez obzira na političke konotacije i političku pripadnost svakoga od nas, mislim da ta poređenja nisu umesna.
Što se tiče sahrane Slobodana Miloševića, kao što znate gradska vlast Beograda nije dozvolila da Slobodan Milošević bude sahranjen u Aleji velikana, iako smatramo da je njemu tu mesto. Ali, sa druge strane, gde on bude sahranjen to jeste aleja velikana.
S druge strane, gradska vlast takođe, odnosno nove institucije gradske vlasti nisu dozvolile da telo Slobodana Miloševića bude izloženo u nekim od reprezentativnih objekata; Vojska Jugoslavije nije dozvolila da to bude u Domu JNA ili Domu Vojske Jugoslavije; Vrhovni savet odbrane koji čine Boris Tadić, Marović i Vujanović nije dozvolio da Milošević bude sahranjen uz vojne počasti.
Pokušavali smo više puta, razgovarali sa Domom sindikata, Sava centrom, za Saveznu skupštinu je bila neophodna odluka za koju nisu hteli da glasaju Crnogorci i moram da kažem da je na kraju pronađeno rešenje uz pomoć Vlade Republike Srbije, da se izbegne da se Srbija obruka sa Slobodanom Miloševićem. Naravno da smatramo da je to velika bruka, ali sa druge strane treba jasno reći koje grane vlasti u Srbiji to nisu dozvolile.
Prema tome, ne bih želeo da polemišem dalje sa gospodinom Ćirkovićem oko toga. Pretpostavljam da niko nije imao loše namere, ali svaka istorijska ličnost je ličnost za sebe. Mi jesmo za rehabilitaciju svih političkih osuđenika, ali smo protiv toga da se kroz ovaj zakon može desiti da neko ko je eklatantni primer saradnje sa okupatorima, bude rehabilitovan. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što je ministar Stojković danas, spletom nesrećnih okolnosti, zadužen kao predstavnik Vlade za ova dva zakona, iako sam siguran da oni ne pripadaju njegovoj izvornoj nadležnosti, niti njegovom načinu mišljenja. Pretpostavljam da je ministar služio vojsku.
U našem narodu, kako je malopre rečeno, ne samo da postoji običaj da se ide u vojsku, nego postoji i izreka da je neko nesposoban ako ne ide u vojsku. Očigledno da je došlo vreme da su ti nesposobni više na ceni. Čak su neki od njih bili i predsednici vlade, ministri policije. Ministar policije da bude čovek koji nije išao u vojsku! Mislim da bi sada bio red da bude i ministar vojske.
Naravno, kada govorimo o amnestiji, ona se daje posle određenih velikih društvenih događaja: posle ratova, revolucija, kako kaže ministar, kao akt neke milosti, kada dođe do promene vlasti, itd.
Ovaj predlog zakona nema nikakvog utemeljenja. On definiše da se daje amnestija onima koji se nisu odazvali pozivu za služenje vojnog roka, posle 5. oktobra 2000. godine. Šta je bio razlog da neko ne ide na odsluženje vojnog roka?
Pre 2000. godine govorili su da neće da idu u vojsku zato što Srbija ratuje, da neće da ginu za srpske interese u Kninu, Banjaluci, na Kosovu i Metohiji. Pretpostavljam da ne bi ginuli za srpske interese ni kada bi neki okupator došao u ovu skupštinsku salu. Možda bi se samo premestili u prvi red, kao Milan Nedić. U svakom slučaju, posle toga bi bili rehabilitovani po ovom predlogu zakona. Prema tome, nemate nikakvih pravnih posledica.
Danas imamo predlog zakona koji definiše da se amnestiraju oni koji se nisu odazvali pozivu za služenje vojnog roka posle spektakularnih "demokratskih promena", posle kojih Srbija ni sa kim nije ratovala, posle kojih je Srbija bila u ljubavi sa celim svetom, krenula putem progresa, putem kojim je krenula da vraća decu koja su pobegla od našeg režima pre 2000. godine.
Sve ovo što sam ispričao jeste bajka. Ne samo da se to nije desilo, nego se i povećao broj ljudi koji se nisu odazvali vojnom roku. Ne samo da se nije smanjio broj onih koji su pobegli u inostranstvo, u odnosu na period od pre 2000. godine, nego se povećao. Da li je tako, ministre, po statistikama one prethodne vlade? Kada je toliko dobro posle 5. oktobra, zašto beže, zašto ne služe tu "demokratsku" vojsku SCG, a bežali su iz one "nedemokratske" vojske u naše vreme.
Mislim da je najbolje da se ne brukate više i da stalno predlažete amnestiju.
Predlažem da donesete zakon da više niko ne ide u vojsku. Kako možete da kažete da danas ide u vojsku i da, kojim nesrećnim slučajem, ne daj bože, izgubi život u toj vojsci? Roditelji tih momaka su u pravu – zašto njihova deca da ginu, a druga deca neće da idu u vojsku, a mi ih amnestiramo. Zbog čega?
Hajde, pitajte ponekad te sportiste koji imaju dvojno državljanstvo, da li se ne odazivaju na poziv za vojni rok, npr. u Grčkoj? Proverite da li neki od tih sportista koji ima dvojno državljanstvo ode da služi dva, tri meseca u Grčku, ili, kako to oni tamo zovu, neke treninge, kampove itd. Ne samo da neće da dođe da služi vojni rok ovde, nego neće ni da igra za reprezentaciju.
Nepojmljivo je ovo što ovde radimo. Čak i države koje imaju profesionalnu vojsku imaju načine kako organizuju ljude koji nemaju takav vojni rok kao mi, ali postoji obaveza da se najmanje jednom godišnje odlazi po mesec dana na obuku itd.
Pravo da vam kažem, neće vojska ni biti mnogo oštećena, ako oslobodite ove ljude služenja vojnog roka. Možda će čitaoci u biblioteci malo teže da pronalaze knjige, jer nema ko od vojnika da im pomogne. Možda ovi što peru pelene i veš u bolnicama, a sada se zovu vojnicima, možda će higijena po bolnicama biti malo slabija. Možda će biti malo više lišća po ovim krugovima, itd.
Doći ćemo u situaciju da svaki vojnik nema ni po pušku. Zato treba svaki vojnik, po ovom što ovde govorite, da kada dođe u vojsku, zaduži po kilogram onog praška "Faks helizima" i one vile za skupljanje lišća. Takvu vojsku ćete još da oslobodite obaveze da dođu i da nekoliko meseci sede i čitaju knjige, piju i kuvaju kafu onima koji posećuju biblioteke, pozorišta itd.
Nemojte više da brukate ovu vojsku. Bolje ukinite obavezu da se ide u vojsku. Prosto, ne mogu da shvatim kako neko može da predlaže takve zakone, naročito oni koji su služili vojni rok, koji znaju šta je ozbiljna država koja ne postoji bez ozbiljne vojske. Ministar kaže da se oni ne oslobađaju obaveze da idu u vojsku. Šta, nadate se da će doći posle ovoga? Ukinuli ste im kaznu, a oni će da dođu?
Predlažem da sada Mlađan Dinkić donese amnestiju za sve koji nisu dali fiskalne račune, pa će sledeći put imati obavezu da daju. Što ne amnestirate neka blaža krivična dela u krivičnom zakonu, što ste baš našli ova teška?
Evo šta amnestirate: izbegavanje vojne obaveze, popisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom, samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz vojske SCG.
Hajde sada da idemo redom. Gospodine ministre, zašto amnestirate nekoga za samovoljno odsustvovanje i bekstvo iz vojske SCG?
Da li je to krivično delo neodazivanja i izbegavanja vojne obaveze? Zašto izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem i obmanom?
Dešavalo se u ono vreme da neko sam sebi odseče deo prsta da ne bi išao u vojsku. Ne znam da li ga amnestirate, mada zašto bi neko sad to uradio? Sad kad neko ide u vojsku, bolji je provod nego da sedi kući. Svaki dan može da izlazi u grad, ima civilno odelo, a kad dobije da služi vojsku u Beogradu, on je "na konju". Sada te ljude amnestirate od odgovornosti. Uskraćujete im pravo da šest meseci žive u Beogradu.
Zašto amnestirate neizvršavanje materijalne obaveze? Šta je to materijalna obaveza? Kakve to veze ima sa izbegavanjem vojne službe? Materijalna obaveza je, koliko sam shvatio, kada vam vojska kaže da morate nešto da date, o tome ste pričali danas ovde, vi koji se zalažete za rehabilitaciju. Materijalna obaveza je, čini mi se, bio taj otkup posle 45. godine.
Danas postoji ta materijalna obaveza. Dakle, kada vojska kaže – dajte kamion, morate da date kamion. Kakve to veze ima sa izbegavanjem vojne obaveze i sa dijasporom? Zaista ne znam, kao i izbegavanje popisa i pregleda.
Znači, ovde ima nekoliko krivičnih dela koja su predviđena Krivičnim zakonikom, a koja su apsolutno neprimerena da stoje u zakonu o amnestiji. Cilj ovog zakona jeste da se izbegne 2.500 krivičnih prijava u vezi sa krivičnim delima za koje se predlaže amnestija. Kako je malopre rečeno, razlog za to je bitna promena društvenih okolnosti u vezi sa izvršavanjem vojne obaveze.