| 21.10.2020. | Odluka o izboru predsednika Narodne skupštine |
usvojen
|
čeka se odgovor 2 godine i 5 meseci i 9 dana
Ja sam Dejan, iz Beograda sam i imam 44 godine. Jedan sam od 50% građana koji nisu izašli na izbore jer ne veruje u institucije. Dajem Vam priliku da me uverite da grešim, da institucije rade svoj posao savesno i da živimo u demokratskoj i pravno uređenoj zemlji.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine Pantiću, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ja ću danas prvi put pričati na temu izbora sudija. Do sada su uvek na ovu temu pričale moje uvažene kolege iz poslaničke grupe SPS, Toma Fila i Dubravka Kralj.
Iako po struci nisam pravnik, imam osećaj za pravdu. Po Justiciji, boginji pravde sam dobila ime i želim da pravda bude dostupna uvek i svima.
Ići sudiji znači ići pravdi, govorio je Aristotel. Vi koji se prvi put birate na ovu odgovornu dužnost, znajte da ćete u svom radu morati da sudite ljudima i njihovim sudbinama. Bez obzira na činjenicu da pravo i pravda nisu sinonimi, ipak vodite računa da je naš građanin navikao na glad, siromaštvo, tugu i bol, ali nepravdu nikada nije, niti će trpeti.
Po članu 5. Ustava Republike Srbije pravni poredak u Republici Srbiji je jedinstven. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli.
Mi kao narodni poslanici ćemo se potruditi da donosimo pravedne zakona, zakone koji bi trebalo da poboljšaju položaj naših građana, ali kako kaže latinska izreka - zakonodavac je maštovit, ali je život još maštovitiji. Tu na scenu stupate vi, jer praksa u ovom slučaju sudska, ispravlja zakone.
Razlika između nas poslanika i vas sudija je u tome što mi ovde raspravljamo o onome što će biti, dok vi u sudnicama raspravljate o onome što je bilo.
Volela bih kada bi sve nepravde, svi nesporazumi, svo bezakonje ostalo iza nas, zapisano u presudama vas časnih, stručnih i nepristrasnih sudija koji će jednako vrednovati svačiju krivicu, svačiji dug, svačije suze.
Nama socijalistima je bitno da svaki čovek bude jednak u očima društva, u očima države i u očima zakona i suda. Nisu nam dovoljne samo zakonske garancije i jednakosti u društvu. Tražimo njihovo doslovno ostvarivanje i u sudskoj praksi.
Poznata mi je rečenica da je pravda spora, ali dostižna, i bilo bi dobro kada bi bila dostižna u pravo vreme, u ono vreme koje pravnici zovu razumnim rokom. Saosećam se sa svim ljudima koji godinama pred sudom čekaju pravdu. Sa druge strane, deluje da pojedinci očas posla pravdu sami definišu. Zato ću opet naglasiti da je jednakost važna.
Mi poslanici treba da budemo spremni da govorimo na svaku temu koja je na dnevnom redu sa manje ili više uspeha, manje ili više dobro, ali sudije na svaku temu koju stranke postave pred sud moraju da odgovore najbolje, po najboljem znanju i umeću sagledavanja činjenica. Zato je kriterijum stručnosti najvažniji, a pravdoljubivost vrlina koja mora da krasi svakog sudiju.
Slede ustavne promene, promene koje bi trebalo da ojačaju nezavisnost sudova i sudija. Ali, drage sudije, ne čekajte na promenu Ustava da biste bili nezavisni, budite to od momenta stupanja na dužnost. Ne dozvolite da ni jedan poziv promeni vaše mišljenje formirano na Ustavu, zakonu i činjenicama. Samo tako ćete sačuvati, ne samo ugled pravosuđa, već i čist obraz. Svesna sam vremena u kome živimo, da je za čist obraz vrlo često potrebna hrabrost. Molim vas da imate hrabrost da odlučite, hrabrost da osudite, hrabrost da oslobodite.
Sudijski poziv je plemenit, jer biti sudija znači služiti ljudima i sudijama koje ćemo nadam se u danu za glasanje izabrati na sudijsku funkciju želim da sude pravedno. I baš kao Justicija boginja pravde koja sa povezom preko očiju u desnoj ruci drži mač, a u levoj vagu, simbolično iskazujući potrebu da tačno odvaga krivicu i nevinost. Naš narod nije kriv što je osuđen sa svih strana, ne treba da bude osuđen još i na sporo, neefikasno i zavisno pravosuđe. Hvala na pažnji.
Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovani predstavnici Vlade, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pre nekoliko meseci usvojili smo Zakon o muzejskoj delatnosti kojim se prvi put posebno reguliše delatnost muzeja kao ustanova kulture.
Muzeji čuvaju istorijska svedočanstva o postojanju naroda. Muzeji su čuvari istorije, tradicije i kulture, čuvari kulture sećanja na istorijske događaje i znamenite ličnosti koje su obeležile našu prošlost, zato je važno pitanje čuvanja i zaštite muzejske građe i muzejskih predmeta koji su deo našeg dragocenog nematerijalnog kulturnog nasleđa.
Iako je danas reč o pravno-tehničkoj izmeni Zakona o muzejskoj delatnosti, iskoristila bih priliku da skrenem pažnju na značaj muzeja posvećenih znamenitih ličnostima naše istorije, a takvih ličnosti Srbija ima mnogo, neke od njih su jedinstvene i neponovljive. Nije samo kulturno-istorijsko nasleđe naših predaka, naše ogromno bogatstvo i obeležje našeg nacionalnog identiteta, to su upravo i znamenite ličnosti.
Danas muzeji čuvaju dokumenta o njihovom životu i radu, o njihovoj ulozi u srpskoj i svetskoj istoriji, jer mnogi su ne samo naše već i svetske poznate ličnosti koje su menjale svet i ostavile pečat svog rada na razvoj čitavog čovečanstva.
Pre svega mislim na tri srpska velikana svetske nauke, Mihajla Pupina, Nikolu Teslu i Milutina Milankovića i na način na koji mi kao narod i država čuvamo svedočanstvo o njihovom životu i doprinosu svetskoj nauci. Oni jesu ponos Srbije, oni su proneli slavu Srbije u svetu još u svoje vreme.
U Beogradu postoji muzej Nikole Tesle, osnovan još 1952. godine i njega godišnje poseti više desetina hiljada turista koji se kroz muzejsku građu upoznaju sa Teslinim naučnim dostignućima.
S druge strane, Mihajlo Pupin i Milutin Milanković, dva naša poznata i svetski priznata velikana nauke nemaju svoje nacionalne muzeje. Doduše, u rodnom Idvoru postoji muzejski kompleks posvećen Mihajlu Pupinu, koji ih čine rodna kuća Mihajla Pupina, stara škola u kojoj se nalazi muzejska postavka i Narodni dom Mihajla Pupina koje je njegova zadužbina u Idvorcima.
Ovu muzejsku postavku u staroj školi koja je izgrađena još 1843. godine izradio je Muzej Vojvodine iz Novog Sada 1979. godine i od tada se ona nije menjala. Postavka prikazuje životni put velikog naučnika od prvog saznanja o svetu u roditeljskom domu do priznanja i slave za svoja naučna dostignuća, kako u Americi tako i u otadžbini.
Činjenica je da Pupinovo rodno mesto čuva uspomenu na svog najpoznatijeg Idvorca, ali isto tako činjenica da finansijske moći ove lokalne zajednice nisu dovoljne da se održava prilično oronula zgrada muzeja stara gotovo 180 godina, da se brine o svim eksponatima i sadržajima, o njihovo zaštiti i promociji.
Uverena sam da se svi slažemo da muzej posvećen Mihajlu Pupinu treba da bude podržan i od strane pokrajinskih i od strane republičkih vlasti.
Mihajlo Pupin nije bio samo naučnik, on je bio inovator, počasni doktor 18 univerziteta u SAD, jedan od osnivača NASE po kome jedan krater na Mesecu nosi ime, nosilac Pulicerove nagrade za autobiografiju, veliki srpski patriota, najveći srpski lobista svih vremena i Generalni konzul Srbije u Njujorku za vreme Prvog svetskog rata, veliki pobornik pravoslavlja i svetosavlja, zadužbinar i ktitor brojnih crkava i zadužbina.
Mihajlo Pupin je zaslužan i za to što se 28. jula 1918. godina srpska zastava vijorila na Beloj Kući. Budimo ponosni na njegovu ulogu u svetskoj nauci, ali i njegov patriotizam i njegovu ljubav prema Srbiji i srpskom narodu, koji je iskazivao na svakom koraku.
Mihajlo Pupin zaslužuje da njegova otadžbina na dostojan način čuva svedočanstvo o njegovom životu i naučnim dostignućima. Dug prema Pupinu, kao i prema ostalim srpskim velikanima ne treba da ostane samo na povremenim sećanjima ili samo na osećanju ponosa.
Dug prema njemu je, pre svega, briga o čuvanju i predstavljanju budućim generacijama originalnih dokumenata arhivske i muzejske građe o njegovom životu i radu. U tom smislu država treba da preuzme brigu o muzejskom čuvanju svega što je vezano za Pupina uz opštinu Kovačica, Idvor i pokrajinske vlasti i država Srbija bi trebala da se uključi u finansijsku podršku rekonstrukcije i održavanja ovog značajnog muzejskog kompleksa.
Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine. Za dva dana biće 167 godina od njegovog rođenja. Za tri godine, odnosno 2024. obeležavaće se jubilej 170 godina od rođenja Mihajla Pupina.
I to je prilika da skrenemo pažnju na istorijsku ulogu Pupinovog dela, ali i da mu se na dostojan način odužimo.
Zato bih iskoristila priliku da predložim da se razmotri mogućnost da se u naredne tri godine iz budžeta Republike izdvoje određena sredstva kojima bi se rekonstruisala, odnosno sanirala zgrada stare škole u Idvoru, koja za dve godine obeležava 180 godina i sama je po sebi istorijska vrednost, a u kojoj je muzejska postavka posvećena Pupinu.
Na taj način bismo se odužili Mihajlu Pupinu za sve ono što je uradio za Srbiji, jer složićete se da bi za našu državu i narod bila neprilično da se 170 godina od rođenja Mihajla Pupina obeležava u ruiniranoj i zubu vremena izloženoj staroj školi.
Takođe smatram da Mihajlo Pupin zaslužuje da ima spomenik u Beogradu, u našem glavnom gradu, u najvećem turističkom centru Srbije, gde je i primereno da ovakav velikan nauke, zajedno sa Teslom, i Milankovićem ima spomenik.
U znak zahvalnosti srpskog naroda i njihovih ličnosti, njihovom delu, zahvaljujući kome je Srbija bila priznata i poznata širom sveta. Hvala na pažnji.
Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Poštovana ministarko sa saradnicima, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, Predlog zakona o Nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma, koji je danas na dnevnom redu, predstavlja novi pravni okvir kojim se omogućava uspostavlje jedinstvene Nacionalne baze podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma.
Baza podataka je polazna tačka prevencije i borbe protiv terorizma na globalnom nivou, jer će se međunarodnom razmenom podataka o teroristima i terorističkim organizacijama omogućiti efikasniji globalni odgovor na sve izazove i opasnosti koje terorizam sa sobom nosi.
Republika Srbija je još 2017. godine počela sa pripremom ovog zakonskog predloga kada je osnovana Radna grupa za uspostavljanje Nacionalne baze podataka za borbu protiv terorizma i kao članica UN i drugih međunarodnih organizacija, Srbija ima usaglašeno zakonodavstvo koje omogućava efikasno suprotstavljanje ovoj planetarnoj pošasti. Takođe, Srbija je potpisnik brojnih bilateralnih sporazuma u ovoj oblasti kojima se unapređuje saradnja sa drugim državama, što je od velikog značaja za organizovano suprotstavljanje terorizmu. S obzirom na činjenicu daje terorizam dinamična pojava i da se pojavljuje u novim oblicima i borba protiv njega mora ići u korak sa novim pojavnim formama.
Predlog zakona koji je pred nama na veoma jasan i detaljan način uspostavlja procedure formiranja baze podataka, sadržinu podataka, pristup podacima, ali isto tako obezbeđuje i zaštitu podataka, vodeći računa kako o bezbednosnom, tako i o zaštiti ljudskih prava i sloboda uz najviše međunarodne standarde. Cilj uspostavljanja Nacionalne baze je efikasnija razmena podataka i informacija između nadležnih organa, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou.
Terorizam je fenomen koji predstavlja veliku opasnost za čovečanstvo i smatra se jednom od najvećih bezbednosnih pretnji današnjice. Terorizam je izrazito politička pojava i predstavlja složeni oblik političkog nasilja i tamo gde nema političkih ciljeva i političkih motiva ne možemo ni govoriti o terorizmu. Cilj terorista je izazivanje velikog straha, šoka, kao i privlačenje pažnje na sebe, koristeći pri tome nasilje kao metod, a građane i Vladu kao mete.
Terorizam šalje poruku da niko nije siguran i da svako može biti žrtva, tako da, nažalost, danas ni jedna zemlja nije pošteđena opasnosti od terorizma. Veliki su napori koje skoro sve zemlje sveta ulažu da suzbiju terorizam, a borba protiv njega nije nimalo laka. Uspesi u borbi proti terorizma na svetskom nivou mogu se označiti kao privremeni, ali nažalost ne i kao konačni.
Zašto je borba protiv terorizma tolika teška? Za to postoji više razloga. Tačnije, postoji lista od 10 razloga koji su u okviru međunarodne zajednice utvrdile vodeće zemlje za borbu protiv terorizma i na toj listi od 10 razloga, kao najvažniji razlog navodi se taj što ne postoji jedna opšte prihvaćena definicija terorizma, jer šta je za jedne terorizam za druge nije i obrnuto. Kada govorimo o terorizmu, svi mislimo da znamo šta je terorizam, a zapravo nije tako.
Uočljivo je postojanje dvostrukog standarda, jer neke države koje podržavaju nečiji terorizam ne nazivaju ga terorizmom, što on zapravo jeste, već ga nazivaju oslobodilačkim pokretom. Najbolji primer za to imamo u našoj južnoj Pokrajini, dakle na KiM, tzv. OVK koja je klasična teroristička organizacija, zarad nečijih političkih interesa usmerenih u cilju otimanja dela naše teritorije, nažalost naziva se oslobodilačkom vojskom.
Profesor Dragan Simonović, svetski priznati stručnjak iz oblasti terorizma, u svojoj knjizi „Terorizam“ navodi: „Po mnogo čemu sudeći, terorizam je ne samo doživljen kao globalna opasnost, već on to jeste. Šta više, može se reći da će terorizam biti sigurni pratilac i 21. veka, što će neminovno morati dovesti do utvrđivanja jedne opšte prihvaćene definicije terorizma ukoliko se hoće jedan mirniji svet, pri čemu bi bilo neophodno da ta definicija bude oslobođena od opterećenosti bilo čijim političkim interesima. Samo tako bi se na ovom planu omogućilo približavanje večnom, antičkom idealu – da politika treba da služi opštem dobru.“
Iako je borba protiv terorizma izuzetno teška, to ne znači da se protiv njega ne treba boriti. Kada je u pitanju praktični aspekt borbe protiv terorizma onda je polazna osnova upravo baza podataka o teroristima i terorističkim organizacijama. Svoju Nacionalnu bazu podataka Srbija uspostavlja upravo ovim zakonom stvarajući uslove za podizanje spremnosti svog sistema bezbednosti na viši nivo kako bi taj sistem blagovremeno i efikasno odgovorio u borbi protiv terorizma.
Naravno da će Poslanička grupa SPS koja je trajno posvećena bezbednosti i jačanju pravne države u svim segmentima u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, poštovani predsedniče.
Uvaženi predstavnici Vlade, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, svoje pitanje postavljam ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, gospodinu Branku Ružiću.
S obzirom na činjenicu da se deca danas neuporedivo manje kreću, što ostavlja trajne posledice na njihov razvoj, zdravlje i radnu sposobnost, da li postoji mogućnost da se fond časova fizičkog vaspitanja poveća u nižim razredima osnovne škole, od prvog do četvrtog, na pet puta nedeljno, kao i to da sa decom predškolskog i mlađeg školskog uzrasta, pored učitelja, nastavu vode i profesori fizičkog vaspitanja zato što je jako bitno da sa najmlađima radi najstručniji kadar?
O tome se već razgovaralo na nivou Saveza pedagoga fizičke kulture i Saveza učitelja Republike Srbije i postignuta je načelna saglasnost da je ideju moguće sprovesti u delo bez smanjivanja fonda časova učiteljima. Razgovori na ovu temu svojevremeno su vođeni i sa SANU. Fizička aktivnost ima veliki značaj za svakoga od nas, a za decu predškolskog, mlađeg, odnosno osnovno školskog uzrasta je od neprocenjivog značaja.
A zašto? Zato što u razvoju deteta postoje periodi kada se razvijaju fizičke sposobnosti i to je tzv. senzitivni period. Taj senzitivni period traje do 12, odnosno 13. godine života, kada je za većinu sposobnosti neophodno svakodnevno fizičko vežbanje i ukoliko taj period propustimo šteta je nenadoknadiva. Pored biološkog, fizičko vežbanje pozitivno utiče i na psihološki, kao i na socijalni razvoj deteta, što je nauka odavno dokazala.
U skorijoj budućnosti država će imati veliki problem, s obzirom na to da su nam deca sve gojaznija, sve neaktivnija i sa sve većim procentom telesnih deformiteta, skolioza, kifoza, ravni tabani i ostali deformiteti, a taj problem će se ispoljavati kroz smanjenu radnu sposobnost, kako umnu, tako i fizičku, kao i kroz velike troškove za zdravstvo države.
Da je nekretanje osnovni uzrok dijabetesa tipa 2 kod dece pokazuju i najnovija istraživanja naučnika koji je za svoje otkriće u genetici dobio Nobelovu nagradu. Najbolji način za prevenciju za skoro sve bolesti, počevši od običnog gripa preko degenarativnih promena, povišenog holesterola, povišenog pritiska, dijabetesa, depresije, pa do srčanih i malignih oboljenja upravo je fizička aktivnost zato što ona doprinosi jačanju imuniteta kao i kvaliteta života. Korona nam je na najbolji način pokazala važnost jakog imunog sistema i to koliko je jaka naša potreba za kretanjem koje često nismo ni svesni.
Ako pogledamo zemlje u regionu, videćemo da je Mađarska uvela svakodnevno fizičko vežbanje i da su Mađari prva sportska nacija u svetu po broju osvojenih medalja na olimpijskim igrama u odnosu na broj stanovnika. Istorijska je odgovornost na nama da li ćemo stvoriti zdravu i radno sposobnu naciju i da li ćemo stvoriti sistem koji će to obezbediti. Što pre to uradimo, negativne posledice koje su sada već izuzetno vidljive biće neuporedivo manje. Jer, ovo nije privremeno pitanje, već trajno pitanje vitalnosti nacije. Hvala.
Zahvaljujem se uvaženi ministre na vašem odgovoru. Naredna tri minuta bih iskoristila da sledeće pitanje uputim ministarki kulture, gospođi Maji Gojković.
U poslednje vreme smo svedoci prisvaja kulturne baštine Srbije u čemu prednjače predstavnici privremenih institucija u Prištini, koji su najpre skrnavili, palili i uništavali srpske manastire i crve širom KiM, a onda ih prisvajali, želeći da tako dokažu da su tu bili pre nas, da su u stvari oni gradili zadužbine srpskih vladara.
Toj vrsti pokušaja falsifikovanja kulture, a time i istorije, svakodnevno svedočimo, a to je udar na našu istoriju, poreklo, kulturu, nacionalni identitet. S
Sa druge strane, širom sveta je rasuto na hiljade srpskih relikvija, rukopisa i drugih primera kao nematerijalne i materijalne baštine iz različitih perioda naše istorije. Različiti su razlozi. Navela bih nekoliko primera.
Najpre, nestanak dva kovčega sa 56 najvrednijih srpskih rukopisa koje je do tada čuvala Narodna biblioteka u Beogradu. U Prvom svetskom ratu trebalo je da budu evakuisani, međutim nestali su na niškoj železničkoj stanici. Tu se nalazila i Hilandarska krisovulja, dva jedina zapisa rujanskog, četiri jevanđelja se nalaze u Pragu i Sankt Petersburgu. Zatim, Ilovički prepis, Zakonopravila Sv. Save iz 1262. godine u toku Drugog svetskog rata uzele su ustaše iz manastira Sv. Arhangela Mihaila na prevlaci i odnele u Zagreb, gde se i danas nalazi.
Malo je vremena da nabrajam sve primere, ali je potpuno jasno da sa nestankom kulturno-istorijskih dokumenata ne slučajno briše deo našeg identiteta i fakti o istoriji srpskog naroda, a to je priznaćemo, falsifikovanje naše istorije.
Iz tih razloga bih pitala ministarku kulture – da li Ministarstvo kulture planira aktivnosti kojima bi se obezbedilo vraćanje naših najvrednijih artefakata u Srbiju? Ranije je bilo reči da će se u Ministarstvu kulture formirati fond iz koga će se ta aktivnost finansirati. Da li Ministarstvo razmišlja o formiranju jedinstvenog registra materijalne i nematerijalne kulturne baštine Srbije, kako bi se sprečilo falsifikovanje naše istorije i kulture i sačuvala ostavština naših predaka iz svih istorijskih perioda, kao i tragova kultura koje su na prostoru današnje Srbije postojale. Hvala.