Zahvaljujem.
Sledeća na listi je uvažena narodna poslanica Snežana Petrović.

Zahvaljujem.

Sledeća na listi poslanika je uvažena narodna poslanica Dunja Simonović Bratić.

Izvolite.

Zahvaljujem.
Sledeći na listi je uvaženi narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Zahvaljujem uvaženom narodnom poslaniku na izlaganju.
Sada jedno obaveštenje.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu u trajanju od sat i deset minuta.
Nastavljamo sa radom u 15.00 časova. Zahvaljujem.
(Posle pauze)

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Dačiću.

Uvaženi potpredsednici, na sednici Narodne skupštine Republike Srbije, 29. jula postavio sam pitanje Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvu privrede i Ministarstvu finansija, a to je, na koji način će država podstaći pokretanje socijalnih preduzeća i zapošljavanje najugroženije kategorije stanovništva i kada možemo da očekujemo usvajanje zakona o socijalnom preduzetništvu?

Drago mi je što je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kako stoji u njegovom odgovoru prepoznalo značaj i ulogu socijalnog preduzetništva i što je shodno tome formiralo Radnu grupu za izradu nacrta jednog ovakvog zakona.

Međutim, drugi deo ovog odgovora je u kondicionalu, jer Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanje kaže - da očekuje, ali ne i da će se to zaista obistiniti, utvrđivanje Predloga ovog zakona na Vladi u četvrtom kvartalu 2021. godine.

Ova tema je toliko urgentna da zaista nema vremena da čeka, tim pre što posle Nove godine ulazimo u izbornu kampanju, a potom će Vlada biti u tehničkom mandatu, zatim nakon izbora sledi formiranje novih institucija, zakonodavne i izvršne vlasti i to može da se otegne duboko u drugu polovinu sledeće godine.

Kao što znate, PUPS, poštovane kolege već punu deceniju insistira na donošenju jednog takvog zakona koji će pomoći da ugrožene i najranjivije kategorije stanovništva brže i jednostavnije dobiju posao, kako bi se trajno rešilo pitanje njihove egzistencije. O kolikom broju ljudi se radi najbolje ilustruju podaci samo za grad Beograd u kome živi sto hiljada osoba sa invaliditetom, a u celoj Srbiji živi recimo 150 hiljada Roma kod kojih je visoka stopa nezaposlenosti i pripadaju najugroženijoj etničkoj zajednici među našim građanima.

Zato još jednom podsećam da u ovu kategoriju teže zapošljivih lica na koja bi se odnosio ovaj zakon spadaju svi oni građani kojima je potrebna naša pomoć i podrška za samostalan i produktivan život radi savladavanje socijalnih, materijalnih i životnih teškoća, a koja su radno sposobna. To su, dugoročno nezaposlena lica starija od 50 godina, pripadnici etničkih zajednica kod kojih je utvrđena stopa nezaposlenosti na teritoriji jedinice lokalne samouprave više u odnosu na prosečnu stopu nezaposlenosti u Republici Srbiji, osobe sa invaliditetom, interno raseljena izbegla lica, samohrani roditelji ili supružnici iz porodice u kojoj su oba supružnika nezaposlena, povratnici po Sporazumu o readmisiji, lica koja su bila na izdržavanju zatvorske kazne, žrtve trgovine ljudima, zlostavljana, zanemarivanja, nasilje ili eksploatacije, lica koja se suočavaju sa egzistencijalnim teškoćama zbog zavisnosti od alkohola, droga i drugih opojnih sredstava i druga teže zapošljiva lica u skladu sa propisima o zapošljavanju, odnosno drugi korisnici u skladu sa propisima iz oblasti socijalne zaštite.

Socijalno preduzetništvo kao deo socijalne ekonomije to je upravo onaj vid preduzetništva u kome se socijalni problemi rešavaju upotrebom preduzetničkih principa. Zato je stav poslaničke grupe PUPS 3P da vreme neumitno curi. Zbog toga najdobronamernije izražavajući spremnost da se i mi iz PUPS-a najdirektnije uključimo u rad na ovom zakonu. Upućujem dopunsko pitanje Ministarstvu za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja.

Ono glasi – da li sada dva meseca posle mog pitanja može preciznije da se odgovori kada će biti zakona, nacrta na dnevnom redu Vlade Republike Srbije, pošto četvrti kvartal koji je najavljen kao termin počinje već za deset dana? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice Jevđić.

Pre svega bih rekao i zahvalio se kolegi Starčeviću, ovo što je on upravo pričao u vezi samog Kodeksa ponašanja poslanika smo spremni odmah da potpišemo, tako da u tome se potpuno slažemo.

Ono čega bih se ja dotakao jesu upravo izmena i dopuna Zakona o sprečavanju korupcije. Kao što i znate, korupcija na latinskom „corruptio“ označava podmitljivost, potkupljivost, pokvarenost, pa se zato u filozofskim i teološkim raspravama korupcija shvata i kao duhovna ili moralna nečistoća ili odstupanje od ideala. Naravno, korupcija nije rođena u vreme ove vlasti. Korupcija je decenijama, a verovatno i duže od kako je moderne države Srbije, jedna od najopasnijih rak rana našeg društva.

Platon, Aristotel, Monteskje su korupciju razumevali kao kvarenje vlasti, vladanje koje nije u opštem interesu, odnosno interesu političke zajednice, tj. države.

Makijaveli i Ruso su smatrali da je korupcija moralno kvarenje ljudi, odnosno poništavanje društvenih vrednosti i vrlina od građana. Korupcija je prema definiciji Svetske banke zloupotreba javnih ovlašćenja za privatnu korist. U nju se ubraja podmićivanje, pronevera, pranje para, kao i poklanjanje radi dobijanja određene usluge ili protivusluge, kao i pružanje usluga ili ustupaka, a na osnovu veza i poznanstava.

Naš zakon korupciju definiše kao odnos koji nastaje korišćenjem službenog ili društvenog položaja ili uticaja radi sticanja nedozvoljene koristi za sebe ili drugoga.

Zato za nas iz PUPS-a korupcija nije pitanje prepuštanja tužno i neumitno sudbini, već pitanje odluke, pitanje pre svega političke volje i odluke hoćemo li ili nećemo da se sistemski svom snagom uhvatimo u koštac sa korupcijom.

Zbog toga posebno podržavamo činjenicu da je po osnovu člana Zakona 101. javnom funkcioneru koji suprotno zakonskim odredbama ne prijavi Agenciji imovinu i prihode ili daje lažne podatke o imovini i prihodima u nameri da prikrije podatke zaprećena i zatvorska kazna u trajanju od šest meseci do pet godina.

Naravno, podržavamo i intenciju ovog zakona da poveća novčane kazne za prekršaj javnih funkcionera, odnosno krivično delo neprijavljivanja imovine ili prihoda ili davanje lažnih podataka o prihodima i imovini.

Čak smatramo da bi se ovaj deo novčanih sankcija, koji se odnosi na funkcionere kao fizička lica, mogao i pooštriti, jer je, nažalost, praksa da tamo gde se kažnjava neko pravno lice zbog prekršaja konkretno funkcionera, kaznu ne plati taj funkcioner, nego u njegovo ime pravno lice iz budžeta, koji pune svi građani Republike Srbije.

Isti stav imamo i kada je reč o prekršajima javnih funkcionera, a tretira ih član 103. ovog zakona, kao što su neodazivanje na poziv Agencije, neobaveštavanje Agencije o sumnji i postojanju sukoba interesa, vrši drugu javnu funkciju suprotno članu 56. ovog zakona i tome slično.

Dakle, PUPS kao stranka koja posebno brine o ranjivim, najosetljivijim kategorijama našeg stanovništva, pogotovo najsiromašnijima, i zalaže se za apsolutnu ravopravnost svih građana, posebno pozdravlja zakonsku odredbu koja će u buduće sprečiti neke javne funkcionere da i nakon odlaska sa funkcije koriste za svoju ličnu materijalnu dobit činjenicu da su obnašali javnu funkciju, jer novi zakoni je u tom smislu je izričit: „Lice kome je prestala javna funkcija dve godine po prestanku javne funkcije ne može bez saglasnosti Agencije da zasnuje radni odnos, odnosno poslovnu saradnju sa pravnim licem, preduzetnikom ili međunarodnom organizacijom koji imaju poslovni odnos sa organom javne vlasti u kojem je javni funkcioner vršio javnu funkciju“.

Dobro je što se o zabrani iz stava 1. ovog člana zakona izuzimaju jedino javni funkcioneri izabrani neposredno od strane građana.

Razlozi za ove izmene i dopune zakona su formalne, ali i životne prirode.

Važeći Zakon o sprečavanju korupcije donet je u maju 2019. godine, a razlozi za njegove izmene i dopune koje se predlažu sadržani su u preporuci iz Izveštaja usklađenosti Republike Srbije u Četvrtom krugu evaluacije grupe država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope GREKO, čiji je Srbija član.

Takođe, naša Agencija za sprečavanje korupcije ukazala je na neophodnost preciziranja određenih odredbi zakona u cilju njegove bolje i pravilnije primene.

U tom smislu, pozitivna novina je i uvođenje definicije nedozvoljenog uticaja na javnog funkcionera u Agenciji za sprečavanje korupcije, pri čemu se pod nedozvoljenim uticajem podrazumeva svaki uticaj kojim se utiče na zakonito i pravilno postupanje javnog funkcionera Agencije u vršenju javne funkcije.

Važno je da ovaj Zakon omogućava Agenciji za sprečavanje korupcije da javnom funkcioneru može da izrekne i meru opomene ili meru javnog objavljivanja preporuke za razrešenje sa javne funkcije.

Takođe, bitno je da će Agencija za sprečavanje korupcije, osim Registra javnih funkcionera i Registra imovine javnih funkcionera, posebno voditi i evidenciju pravnih lica u kojima javni funkcioner ili član porodice ima udeo ili akcije više od 20%, posebno onih i takvih firmi koje učestvuju u postupcima javnih nabavki, privatizacije ili drugom postupku, a čiji ishod zaključivanja ugovora sa organom javne vlasti, korisnikom budžeta ili drugim pravnim licem sa više od 20% državnog kapitala.

Sve u svemu, rešenje za pošast korupcije postoji. Korupcija nije elementarna nepogoda koja je zadesila Srbiju, već sistemski problem koji se rešava upravo popravkom zakona, ali i sudskim procesuiranjem i osuđivanjem svih koji su uhvaćeni u korupciji.

Nacionalnu strategiju i plan borbe protiv korupcije već imamo. Sada nam je cilj da pokrenemo efikasnu i proaktivnu borbu protiv korupcije.

Takođe, i srž pregovaračkog Poglavlja 23. u pregovorima sa EU bila je borba protiv korupcije. Dakle, ovo je pitanje političke volje, odnosno naše odluke da krenemo u tu borbu.

Ovaj zakon, koji je danas pred nama, dokaz je da među nama postoji konsenzus da to i uradimo. Kada izmene i dopune ovog zakona stupe na snagu na potezu će biti najpre nezavisne institucije i kontrolna tela, a potom tužilaštva i sudovi.

Povoljnu političku klimu smo, usvajanjem ovog akta mi iz najvišeg predstavničkog doma, zakonodavnog tela ove zemlje, obezbedili.

Građani će takođe, u to ne sumnjam, aklamativno podržati tužioce i sudije ako oni pokažu volju i spremnost da primene ovaj zakon, a u tom slučaju, kada shvate da je definitivno prošlo vreme, da im se, čak iako se bave korupcijom, ništa loše neće desiti, ponestaće motivacije i želje da se i dalje suprotstavljaju ovom zakonu svi oni koji su do sada bili upleteni u koruptivno delovanje.

Uvažena potpredsednice Jevđić, uvažena potpredsednice Kovač, uvažene kolege narodni poslanici, za kraj želim da istaknem da će poslanička grupa PUPS – „Tri P“ podržati ovaj predlog zakona.

Zahvaljujem.

Uvažena potpredsednice Kovač, uvaženi potpredsedniče Tvrdišiću, uvažena potpredsednice Jevđić, u susret prvom obeležavanju Dana srpskoj jedinstva, slobode i nacionalne zastave i godišnjice proboja Solunskog fronta 15. septembra, kada će se zajednički praznik Republike Srbije i Republike Srpske obeležiti u svim srpskim školama sa obe strane Drine, prisustvujemo ovim ohrabrujućim događajima od presudne važnosti za očuvanje srpskog državnog i nacionalnog identiteta.

Jedan je upravo postignut – dogovor rukovodstva Republike Srbije i Republike Srpske i patrijarha srpskog Porfirija o zajedničkoj izgradnji svesrpskog svetilišta u Donjoj Gradini, srpskom memorijalnog centra koji će na lokaciji jednog od ustaških logora smrti i sistema gubilišta Jasenovac čuvati od zaborava sve srpske žrtve i stradanja.

Drugi je donošenje Zakona o upotrebi srpskoj jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma koji koordinirano istovremeno donose parlamenti Srbije i Srpske.

Srpski jezik je prema Predlogu ovog zakona standardizovani tip srpskog jezika kao sredstvo i opšte dobro nacionalne kulture, a matično pismo standardizovani tip ćirilice srpskog jezika koja predstavlja uporište nacionalnog identiteta. Ćirilica je u ovom zakonu kvalifikovana kao matično pismo srpskog jezika, s obzirom na njenu milenijumsku tradiciju u srpskoj kulturi i na činjenicu da je ona uprkos tako dugoj tradiciji ugrožena u mnogim područjima javnog života u našoj zemlji i regionu.

Koliko je situacija alarmantna pokazuju i rezultati istraživanja iz 2014. godine prema kojima, iako je ćirilica jedan od bitnih elemenata i simbola srpskog nacionalnog identiteta i zvanično pismo u Srbiji, čak 47% stanovništva češće piše latinicom, a samo 36% građana ćirilicom.

Zato je ovaj zakon koji ćemo, nadam se, usvojiti bez glasa protiv nedvosmislen u pogledu upotrebe ćirilice u Srbiji. Srpski jezik i ćirilično pismo kao matično pismo obavezno se upotrebljava u radu i državnih organa, organa autonomnih pokrajina, gradova i opština, ustanova, privrednih društava i drugih organizacija kada vrše javna ovlašćenja, u radu javnih preduzeća i javnih službi, u obrazovno-vaspitnom radu, u ustanovama i drugim oblicima organizovanja u oblasti obrazovanja, u programima javnih medijskih servisa, kao i u radu drugih organizacija kada vrše poslove utvrđene zakonom kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisama.

Osim Saveta Vlade Srbije za srpski jezik koji će sa stručnog stanovišta pratiti i analizirati stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera radi zaštite i očuvanja ćiriličnog pisma, primenu ovog zakona nadziraće i Ministarstvo kulture i informisanja.

Ono što je poseban kvalitet ovog zakona jeste činjenica da se umesto sankcijama prioritet daje pozitivnom stimulisanju i onih privatnih privrednih i drugih subjekta, među njima i sredstava javnog informisanja na koje se ne odnosi obaveznost primene ćiriličnog pisma, pa će oni koji koriste ćirilicu u svojoj javnoj komunikaciji umesto kazni dobijati neke poreske i administrativne olakšice.

Razlozi za donošenje ovog zakona sadržani su u potrebi da se ustanove dodatne mere čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličnog pisma, kao i kulturnih i tradicionalnih vrednosti i pospeši šira upotreba ćiriličnog pisma u javnom životu, s obzirom na istorijski, kulturni i identitetski značaj ovog pitanja.

Možda je preoptimistično očekivanje predlagača da će u svom radu i poslovanju, odnosno obavljanju delatnosti, već do 1. januara 2023. godine 100% privrednih subjekata, koji posluju sa većinskim učešćem javnog kapitala, profesionalnih i strukovnih udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom međunarodnom nivou upotrebljavati ćirilično pismo u skladu sa ovim zakonom. Neka bude i manje, ali biće sigurno mnogo više nego što je danas.

Nama iz PUPS-a, kao partija socijalne pravde koja naročito brine o osetljivim kategorijama građana, veoma je bitno što primena ovog zakona neće dovesti ni do kakve direktne ili indirektne diskriminacije različitih kategorija lica. Na primer, na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, jezika, pola, rodnog identiteta, invaliditeta, starosne dobi, seksualne orjentacije, bračnog statusa ili drugih ličnih svojstava. Predlog zakona ne diskriminiše ni jednu kategoriju lica, jer oni svoja prava ravnopravno ostvaruju kroz primenu Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.

Ćirilica je, znamo svi, pismo koje se koristi u mnogim slovenskim jezicima, kao što su beloruski, bugarski, makedonski, rusinski, srpski, ukrajinski, a takođe i u većem broju drugih jezika u oblastima Evroazije, prvenstveno na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza.

Savremena ćirilična pisma su bazirana staroslovenskoj ćirilici koja je nastala na južnoslovenskim prostorima, pretpostavlja se u 9. veku.

Glagoljicu, a potom i ćirilicu su formulisali slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije i njihovi učenici koji su doneli hrišćanstvo kod južnih Slovena. Ćirilica je izvedena iz grčkog uncijala, proširena slovima iz starijeg glagoljičkog alfabeta, uključujući neke ligature. Pismo je nazvano u čast mlađeg od dva vizantijska brata – Ćirila, koji je ranije skupa sa Metodijem kreirao glagoljičko pismo.

S obzirom da je naziv ćirilica vezan za ime Ćirila, možda je baš naša Sremska Mitrovica mesto gde su se simbolično ukrstile dve velike civilizacije – kultura Starog Rima i slovenska kultura i pismenost. Postoje, naime, ozbiljni indicije da je Ćirilov brat Metodije svoje ovozemaljsko hodoljublje okončao kod nekadašnjeg Sirmijuma u mačvanskoj Mitrovici gde su u okviru ostatka crkve na arheološkom lokalitetu „Širingrad“ nalazi nepoznati grob za koji se pretpostavlja da je Metodijeva večna kuća.

Braća koja su stvorila prvo slovensko pismo najviše su, šireći pismenost, boravili baš na području tadašnje Velikomoravske kneževine i Panonije, a sedište Panonske nadbiskupije, čiji je Metodije bio episkop, bilo je upravo u Sirmijumu.

Slovenska ćirilična pisma su poznata i kao azbuka što je izvedeno iz starih imena prva dva slova većine ćiriličnih pisama. Glavnica pisma nastala iz rane ćirilice koja je bila derivat glagoljice i grčkog ustavnog pisma – uncijale.

Za najverovatnije sastavljače ćirilice uzimaju se Kliment Ohridski ili Konstantin Preslavski, ali to nije sasvim sigurno. To je osnova alfabeta koja se koristi u raznim jezicima, bivšim ili sadašnjim, u drugim delovima jugoistočne Evrope i severne Evroazije, a posebno kod onih sa slovenskim poreklom i kod neslovenskih jezika koji su pod uticajem ruskog jezika.

Pre 10 godina oko 252 miliona ljudi u Evroaziji je koristilo ćirilicu kao zvanični alfabet u svojim nacionalnim jezicima. Sa prijemom Bugarske u EU ćirilica je postala treće zvanično pismo EU, nakon latinice i grčkog pisma.

Srpska ćirilica je prilagođavanje ćirilice za srpski jezik koju je 1811. godine uobličio Vuk Stefanović Karadžić. Vuk je srpsku ćirilicu zasnovao na prethodnom slavenosrpskog pismu, a po principu – piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano. Uklanjajući zastarela slova i slova koja predstavljaju jotovane samoglasnike, uvodeći slovo J iz latinice, umesto njih, i dodavajući nekoliko suglasnika za specifične zvuke u srpskoj fonologiji.

Koliko je ćirilica kao element srpskog nacionalnog samoosvešćivanja plašila srpske neprijatelje pokazuju sledeći primeri. Zakone o zabrani upotrebe ćirilice u srpskim školama donosila je, pa povlačila pod pritiskom srpskog naroda i crkve u Austrijskom carstvu, još Marija Terezija polovinom 18. veka, potom i car Franc Jozef krajem 19. veka, pa je i on morao da povuče zbog žestokih protesta Srba.

Tokom Prvog svetskog rata ćirilicu su austrougarske okupacione vlasti zvanično zabranile na prostoru današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, a u škole su dovođeni učitelji iz Austrougarske, u najvećem broju Hrvati, da predaju srpskoj deci u školama isključivo na latinici. Hrvatski sabor u Austrougarskoj 1914. godine doneo je odluku o zabrani ćirilice u Hrvatskoj i Slavoniji, a zatim i tzv. Bosansko-hercegovački sabor 1915. godine, a tom prilikom je bosanski guverner Stjepan Sarkotić rekao da Srbi u Bosni i Hercegovini sa svojim ćiriličnim pismom predstavljaju neprijateljsko tijelo istoka u borbenoj zoni zapada.

Već 21. aprila 1941. godine, samo 10 dana posle proglašenja NDH, ustaški režim je doneo zakonsku odredbu o zabrani uporabe ćirilice koju je potpisao Ante Pavelić. Prva naredba ustaških vlasti bila je da se premazuju svi natpisi ćirilicom na trgovačkim radnjama i gostionama u Bosanskom Novom. Drugom naredbom je zabranjena upotreba ćirilice u crkvenoj komunikaciji, a ustaše su išle toliko daleko da su čak uništavali letke koje su Nemci štampali ćirilicom.

Naravno, svojom podrškom ovom zakonu, PUPS ne dovodi u pitanje i opravdanost jezičkih politika koje se zalažu za dvopismenost srpskog jezika. Mi smatramo kulturnim dobrom ovog naroda da treba da se tretira i čuvanje i unapređivanje latinice kao našeg drugog pisma koje se takođe ukorenilo u srpski jezički, kulturni i nacionalni identitet. Isuviše smo se u prošlosti opekli odričući se dela svoje jezičke tradicije i bogatstva srpskog jezika, naivno ga ustupajući drugima. Zato danas, recimo hrvatski jezik, reči poput „tisuće“ ili nazive meseci poput „lipanj, srpanj, listopad“, svojata kao ekskluzivno svoje, iako su one korišćene još u tekstu Dušanovog zakonika.

Ovde je nužno otkloniti jednu dilemu. Naime, u toku izrade Nacrta zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma sprovedene su i konsultacije sa Ministarstvom prosvete i kulture Republike Srpske, a u cilju ujednačavanja teksta oba zakona u najvećoj mogućoj meri, jer se i tamo donosi zakon slične sadržine.

Kao što znamo na osnovu Dejtonskog sporazuma, Srbija i Srpska su potpisale Sporazum o specijalnim vezama, a saradnja u oblasti kulture je jedna od najznačajnijih stavki tog dokumenta. Shodno tome, i Vlada Republike Srpske je utvrdila i svoj Predlog zakona o zaštiti, očuvanju i upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma, a kojim se uređuje sistem zaštite i očuvanje i način korišćenja jezika srpskog naroda i ćiriličnog pisma u Republici Srpskoj, kao nematerijalnog kulturnog nasleđa, odnosno kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Taj zakon će se takođe po hitnom postupku naći pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srpske.

Ovim predlozima zakona s obe strane Drine definiše se društvena briga o jeziku i matičnom pismu i njihova zaštita i utire put nacionalnoj, jezičkoj politici i u Srbiji i u Srpskoj. Ali, da ne bude zabune, nije ovde reč ni o kakvom nacionalizmu pežorativnog tipa, opšte društvenu brigu za svoj jezik i pismo pokazuju sve kredibilne i dostojanstvene države i nacije. Ne pokazuju to samo zemlje sa složenom jezičkom i etičkom strukturom kao što su članice EU poput Belgije, Rumunije, Slovačke, Španije, Italije, Finske ili neutralne Švajcarske, nego i pribaltičke zemlje, ali i neke države sa simboličkom i tradicionalno potisnutom jezičnošću kao što su Francuska i Poljska i pojedine zemlje na prostoru bivše SFRJ.

U eri ubrzane tehnološke i informatičke revolucije kada je na delu apsolutna dominacija engleskog jezika i latiničnog pisma, kao jedna vrsta agresivnog jezičkog neokolonijalizma, svaka država i nacija koja drži do sebe mora da zaštiti svoj jezik kao deo nacionalnog identiteta. Istorija nas uči kada zamre jezik, obično odumire i narod. Retki su jezici preživeli narode.

Za kraj, zahvalio bi se uvaženoj potpredsednici Vlade i njenom timu, jer je upravo ona danas ovde sa nama i prezentuje nam ovaj zakon, i na trudu i na radu i mislimo da je ovo izuzetno sredstvo odbrane srpskih nacionalnih interesa, i samo nastavite u tom pravcu.

Na samom posletku, poslanička grupa PUPS - „Tri P“ će, nadam se, kao i sve ostale poslaničke grupe u ovom parlamentu, podržati Predlog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženom prof. dr Žarku Obradoviću na izlaganju.

Dajem reč predlagaču, gospođi Maji Gojković.

Izvolite.

Zahvaljujem uvaženoj potpredsednici Vlade.

Sledeći je predstavnik liste Aleksandar Vučić – Za našu decu, prof. dr Marko Atlagić.

Izvolite.

Zahvaljujem se, uvaženi profesore Atlagiću na izlaganju.

U skladu sa Poslovnikom, prelazimo na listu govornika.

Prvi na listi je prof. dr Jahja Fehratović, poslanička grupa Stranke pravde i pomirenja. Izvolite.

Zahvaljujem, profesore Fehratoviću.

Sledeći na listi je uvaženi narodni poslanik Vladan Glišić.

Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi narodni poslaniče Glišiću.

Idemo dalje sa listom.

Reč ima uvaženi narodni poslanik Nebojša Bakarec. Izvolite.

Zahvaljujem na izlaganju.

Sledeća je na listi uvažena narodna poslanica Samira Ćosović.

Izvolite.

Zahvaljujem se gospođi Ćosović.

Sledeća na listi je uvažena potpredsednica Narodne skupštine Marija Jevđić. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče Tvrdišiću.

Uvaženi narodni poslanici, uvaženi ministre Selakoviću, pre svega, želim da kažem da nam je veliko zadovoljstvo što ste ovde danas sa nama. Mislim da ste to i osetili ovde po aplauzu koji ste dobili od svih poslaničkih grupa, koji nije slučajan. To pokazuje da je vaš rad i ozbiljan i temeljan i metodičan.

Ono što bih danas pričao je vezano za sporazume koji su pred nama. To su sporazumi sa Republikom Kipar i Saveznom Republikom Nemačkom.

Kipar je jedna od pet zemalja članica EU koja nije i neće priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova, a drugi sporazum koji potvrđujemo danas u Narodnoj skupštini jeste sporazum sa Saveznom Republikom Nemačkom, našim najvećim ekonomskim partnerom i najuticajnijom zemljom EU, čijem članstvu teži i Republika Srbija.

Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa uređuje okvire za saradnju, sprečavanje i ublažavanje posledica katastrofa i pripremljenosti za katastrofe, te za dobrovoljno pružanje uzajamne pomoći u slučaju katastrofa na teritoriji jedne ili druge države, kao i druge oblike međusobne saradnje.

Ovaj sporazum, to je važno naglasiti, uvažava napore UN i međunarodne akte u oblasti sprečavanja katastrofa i ublažavanja posledica, kao i mehanizam civilne zaštite EU i njihov doprinos razvoju kapaciteta za brzo i efektivno reagovanje radi zaštite od posledica katastrofa.

Sporazum, između ostalog, obuhvata pomoć i spasavanje u slučaju katastrofa, bilo da je reč o elementarnim nepogodama ili tehničko-tehnološkim nesrećama, čije posledice ugrožavaju bezbednost, život i zdravlje većeg broja ljudi. Naravno, materijalna i kulturna dobra, ali životnu sredinu u većem obimu u zaštiti i spasavanju, kao i ublažavanje i uklanjanje njihovih posledica, uzajamno obaveštavanje o rizicima od katastrofa i njihovim posledicama. To podrazumeva, naravno, i razmenu podataka, informacija o opasnostima, ali i naučnih i tehničkih znanja i transfer stručnog znanja i iskustava u oblasti zaštite od katastrofa, obrazovanje i obuku zaposlenih koji učestvuju u aktivnostima zaštite i spasavanje, razvoj i proizvodnja opreme za zaštitu i spasavanje, kao i unapređivanje saradnje između nacionalnih organa i vladinih organa i organizacija koje učestvuju u zaštiti od katastrofa.

Kipar je članica EU, ali nije članica NATO pakta, a Srbija je, kao što znate, vojno neutralna zemlja koja, takođe, stremi ulasku u EU.

Ovde treba istaći još jednu stvar. U Nišu, već skoro punu deceniju, deluju Srpsko-ruski humanitarni centar, kao regionalni centar za vanredne situacije MUP-a Srbije i na poziv bilo koje zainteresovane zemlje iz ovog dela Evropa spreman da pomogne u sprečavanju i ublažavanju posledica poplava, požara i drugih katastrofa i već su iz niškog centra gasili, upravo na poziv tih zemalja, požare po Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini.

Sve to otvara i dodatne mogućnosti da se u eventualnim, ne daj Bože, katastrofama, Srbija i Kipar, dve prijateljske i dve bratske zemlje, ispomažu u onim neželjenim trenucima kada su brzina i efikasnost u akciji spasavanja pitanje života i smrti.

Što se tiče drugog sporazuma sa Saveznom Republikom Nemačkom, mi iz PUPS-a, partije koja baštini bogatu i slobodarsku i antifašističku tradiciju našeg naroda, posebno smo zadovoljni i ponosni što će zakonom o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima ubuduće na jedan civilizovan i odgovoran način prema senima naših predaka biti tretirani naši ratni memorijali na teritoriji Nemačke. To je dug ove generacije svim generacijama naših junačkih predaka koji su žrtvovali svoje živote za slobodu nas, njihovih potomaka.

Istovremeno, to je na drugoj strani i veliki civilizacijski iskorak kada je reč o poštovanju naših ratnih neprijatelja čije su kosti ostale rasute na teritoriji današnje Republike Srbije, jer građani Srbije su se uvek sa poštovanje odnosili prema svojim poginulim neprijateljima u oba svetska rata.

Dodatno zadovoljstvo pričinjava nam činjenica što ovaj sporazum ratifikujemo baš uoči predstojeće posete nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednice EU, koja dolazi iz Nemačke, Ursule fon Lajen, što će sigurno dati novi impuls i nove sadržaje sve dubljoj i sveobuhvatnijoj saradnji naše zemlje sa Nemačkom koja je naš najveći spoljnotrgovinski partner, ali i naš sve jači politički oslonac na političkoj sceni.

Cilj Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima jeste da se omogući dostojno upokojenje i ovekovečenje uspomena na vojne i civilne žrtve rata, koji su poginuli ili su umrli usled ratova, kao i očuvanje mesta gde su sahranjeni, a sve u skladu sa Ženevskom konvencijom o zaštiti žrtava rata iz 1949. godine. Dopunskim protokolima uz Ženevsku konvenciju iz 1977. godine, kao i drugim normama važećeg međunarodnog humanitarnog prava.

Srpski, nemački ratni memorijali su mesta gde su sahranjena srpska, jugoslovenska, nemačka vojna lica i civilne žrtve rata koji su poginuli ili umrli tokom ili usled ratova uključujući pojedinačne i zajedničke grobnice. Postojeća groblja i groblja koja će se naknadno urediti ili parcele na grobljima, a koja svedoče o ratnim događajima na teritoriji naše i nemačke države.

Uređivanje, označavanje i održavanje ratnih memorijala, kao i međusobna razmena informacija o tim mestima i o ličnim podacima žrtava radi pokušaja njihovog identifikovanja biće zajednička, ljudska, ali i hrišćanska obaveza naše dve zemlje i dva naroda.

Srbija i Nemačka obezbediće svaka na svojoj teritoriji zaštitu ratnih memorijala i pristup njima, kao i trajno pravo počinka stradalih u ratu, a Vlada Nemačke će na svojoj teritoriji, o svom trošku, obezbediti održavanje i negovanje srpskih memorijala.

Važno je naglasiti da će dve ugovorene strane taj pijetet pokazivati prema svim stradalima tako što će ukoliko se na tim ratnim memorijalima pored nemačkih ili srpskih grobova stradalih u ratu nalaze i grobovi stradalih u ratu iz drugih država i oni na prikladan način održavati.

Srpski narod je uvek umeo da se izdigne iznad svoje tragične sudbine. Tako je odmah posle strašnog genocida koji je nejač i starčad Mačve doživela početkom Prvog svetskog rata u selu Dublje kod Bogatića podignut hram Vaznesenja Hristovog u čiju su kriptu zajedno položene kosti nekoliko stotina poginulih srpskih i austrougarskih vojnika nemačkog, češkog i hrvatskog porekla, a na crkvenoj spomen ploči piše: „Spomen kosturnica onih koji u ratovima izginuše kao neprijatelji, pa ih smrt izmiri."

Kao što znate, Nemački vojskovođa feldmaršal fon Makenzen naredio je da se 1915. godine u okviru nemačkog vojnog groblja podigne spomenik srpskim junacima palim u borbi sa nemačkom carskom vojskom. Osim takvog iskazivanja poštovanja ratnom neprijatelju još je puno primera zajedničkog sahranjivanja naših i nemačkih stradalih vojnika u Prvom, pa i Drugom svetskom ratu, kao što je mnogo grobalja i grobova poginulih nemačkih vojnika iz oba svetska rata koji su izginuli ovde ratujući u Srbiji, daleko od svoje domovine, na odavno zaboravljenom nemačkom vojničkom groblju u Smederevu sahranjeno je blizu pet hiljada vojnika, u velikoj većini Nemaca mahom iz Prvog, ali i iz Drugog svetskog rata.

Nemačkih vojničkih grobalja ima i u Beogradu, Nišu, Pančevu i tako dalje. Na većini njih ima i sahranjenih Srba, a svaki pokojnik zaslužuje da mu se bar grob zna. Mnogo je grobalja i grobova i Nemaca i Nemica koji su do kraja Drugog svetskog rata živeli na prostorima Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Mnoga od tih njihovih poslednjih počivališta zarasla su u korov i zaborav. Naša je zajednička dužnost i Srba i Nemaca da na dostojan način obeležimo ta mramorja.

A koliko li je tek desetina i stotina hiljada, mnogo je, premnogo Srba ostavilo svoje kosti ili okončalo po nemačkim logorima i mučilištima, nešto u današnjoj Nemačkoj, ali još više po ondašnjim nemačkim okupacionim zonama širom Evrope, obaveze naših nemačkih partnera da na dostojan i dostojanstven način obeleže grobove tih stradalnika, ali je to još više obaveza nas iz Srbije, sada imamo i pravni osnov da to i učinimo svugde tamo gde ovozemaljski prah naših stradalih predaka posut za nas, generacije za čiju su budućnost i slobodu oni položili svoj život.

Zahvaljujem na pažnji.