Zahvaljujem predsedniče Orliću, uvaženi predsedniče narodne Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, kakva je ovo danas rasprava među nama?
Šta se ovo sa nama dešava danas? Doživeo sam da u Narodnoj Skupštini neki ljudi kažu, vi što aplaudirate za Vučića, vi ste pucali u nekoga.
Ovi ljudi ovde su pucali u nekoga, sa kojim pravom? U koga sam ja pucao?
U koga je pucao Vlada Đukanović, Marijan Rističević, Bane Jovanović, Đorđe Milićević, u koga?
Tragediju jednog čoveka, jedne porodice koristimo za politički obračun, ako je to korektno, onda više ništa nema smisla. Dve stotine ljudi aplaudiralo ovde, dve stotine ljudi je ovde za nešto krivo . Ma ajte molim vas. Ko mi ne veruje, neka pogleda stenogram.
Uvaženi predsedniče Vučiću, neki su od vas danas tražili zaključak, a mislim da ste ga dali odmah ili bar u drugom satu, kada ste rekli, bolje i hiljadu godina pregovora, nego jedan dan rata. To je suština i to je ono što treba da nas vodi, sve dok preko puta nas neko hoće da sedi i da razgovara, to je uspeh.
Pregovori sa privremenim institucijama Prištine ne počinju od belog papira, nasleđeno je mnogo, mnogo, mnogo dokumenata, a pre svega onih od pre 2012. godine. Ne mislim da ovo koristim da optužim nekoga kako je pregovarao pre 2012. godine. Mislim da nikome namera nije bila loša, ali okolnosti su bile prosto takve.
Moramo da znamo jednu stvar. Poslednjih tridesetak godina, pa i pre toga, ceo 20. vek Srbi su pobeđivali na bojnom polju, ali su gubili za pregovaračkim stolom. Prvi put od 2012. godine situacija je drugačija. Ovaj izveštaj i onaj pre njega i onaj pre njega govore upravo to.
Za nas iz PUPS-a, Solidarnosti i pravda, ZSO ili Zajednica srpskih opština je centar svih pregovora i onoga što je trenutno najbitnije za građane Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji, ali vratiću se na Izveštaj malo kasnije. Neophodno je da se odmaknemo na trenutak od Izveštaja koji je ovde da bismo pojasnili odnos međunarodne zajednice prema Republici Srbiji, ali u kom smislu? Pa, u smislu toga da kada smo vodili onaj rat 78 dana junački, boreći se protiv višestruko jakog neprijatelja, šta smo doživeli? Da naši generali, naši viši oficiri budu optuženi pred Haškim tribunalom. To je taj odnos međunarodne zajednice, to je bila ta packa Vojsci Jugoslavije.
Posle toga 20 godina doživljavamo upravo ovo što smo sada ovde pričali, a to je da kada su Srbi odlučili da se organizuju, kada su formirali Srpsku listu sa podrškom svih Srba na Kosovu, sa podrškom predsednika Vučića, sada su ti ljudi kriminalci. Ma, ajte, molim vas, kakvi kriminalci?
Srbi jedini nemaju prava da se organizuju? Ne bih rekao. Srbi imaju pravo da se organizuju i Srbi danas imaju Srpsku listu. Gospodin Vučić to mnogo bolje zna od mene kakva je bila razuđenost političkih partija na Kosovu i Metohiji do formiranja Srpske liste.
To je to licemerje međunarodne zajednice, koja kaže - albanski prijatelji, albanski pregovarači, sve može, Srbiji stop, ne može ništa, ali, i pored toga, to je veličina rukovodstva Republike Srbije, da i pored toga pregovaramo, da i pored toga pokušavamo da nađemo rešenje.
Mi kao da živimo u zoni sumraka. Ovde svaki put dođu ljudi i počnu da nam pričaju - Vučić će da prizna Kosovo. Ja mislim da je predsednik Vučić hiljadu puta rekao - nema priznanja Kosova. Nema, nema, nema. Rekao je to u svakoj relevantnoj instituciji, od UN do Brisela.
Mislim da treba da se bavimo realnošću. Ta realnost kaže da moramo da imamo i u tim pregovorima, kada se vraćam na Izveštaj, neke crvene linije. Ako se sećate, uvaženi predsedniče, i prošle godine smo upravo na ovom mestu razgovarali o tome. Mislimo da je imovina i zaštita interesa Srba osnovno pravo koje moramo da im zaštitimo.
Kažu neki - Izveštaj je vrlo suvoparan. Ne bih rekao. Vrlo je precizan i čak govori o našim uspesima. Na tome čestitam i gospodinu Petkoviću i ljudima iz Kabineta predsednika koji su ovo pripremili, gde se kaže da će srpska strana i nadalje odlučno zastupati stav da se implementacija sporazuma mora izvršiti kako je dogovoreno, jer je jedini način da se ponište dosadašnji akti otimanja i uzurpiranja imovine Srbije i SPC na Kosovu i Metohiji, kao i da se preduprede svi takvi eventualni pokušaji u budućnosti. Bez ispunjenja tog uslova, srpska strana ni po koju cenu neće predavati skeniranu katastarsku dokumentaciju specijalnom predstavniku UN i mi smo na taj način zaštitili te interese u praktičnom smislu.
To znači da ne pričamo o bajkama, a za građane Srbije je vrlo bitno da znaju. Zašto pričam o ovome? Pa, zato što je imovina svetinja. Državna i društvena imovina u vlasništvu Srbije iznosi oko 320 hektara. U privatnom srpskom vlasništvu SPC nalazi se oko 164 hektara zemlje, a u vlasništvu privrednih subjekata registrovanih izvan Kosova i Metohije 156.000 hektara. Treba podsetiti na to da su interno raseljena lica sa Kosova i Metohije dostavile zahtev za povratak 29.155 uzurpiranih stanova i onda neko nama priča da srpsko državno rukovodstvo se bavi nerealnim ciljevima, da se vodi bajkama itd.
Upravo ova politika je politika realnosti, politika napretka, politika održanja srpskog nacionalnog bića na Kosovu i Metohiji.
Danas su mnogi upotrebili veliki reči. Ja sam primetio jednu stvar, a to je da u 11.00 časova, kada je krenula najmanja poslanička grupa da govori, sa najmanjim brojem poslanika, pa evo sada do 13.00 časova naš predsednik je označen od najvećeg ratnog zločinca do izdajnika. Ljudi, pa to nije normalno. Da li je to moguće da mi ne možemo jedan stav da prihvatimo, da se srpsko državno rukovodstvo, na čelu sa predsednikom, junački i muški bori za ono za šta može da se bori?
Tražili smo mi i povratak hiljadu vojnika po Rezoluciji 1244, tražili smo mnoge stvari, ali ajde da se još jedanput bavimo realnošću.
Uvaženi narodni poslanici, uvaženi predsedniče, Kosovo i Metohija su tema svih tema. Moram da kažem jednu stvar, a to je – nije slučajno ovo počelo danas ili počelo 1. avgusta, zahuktalo se ovako kako se zahuktalo i kako se odjedanput podgrevaju i desni i levi, a sve sa ciljem da se vidi kraj, da se vidi kraj ovog režima i da se mi kao država i narod dovedemo u red.
Mislim da naše rukovodstvo odlučno vodi našu i spoljnu i unutrašnju politiku. Hteli su da nas uvuku u obračun istoka i zapada u kome mi nemamo šta da tražimo. Ceo 20. vek vodili smo političke borbe pogrešne, žrtvovali i kralja 1903. godine i ušli u tu Jugoslaviju 1918. godine. Onda smo imali i taj 27. mart famozni i onda smo došli i do Osme sednice i tako dalje i tako bliže. Sada, kada smo končano stali na zelenu granu, ni sada nam ne valja. A kada će da nam valja?
Uvaženi predsedniče Republike, verujem da vama ovo nije lako i ovo je jedna očajna situacija, teška. Znate da i ja lično nisam neki životni optimista, ali kao što je rekao uvaženi kolega Balint Pastor – nema optimizma, ali ima nade. Znate da imate podršku većinske Srbije, da imate podršku pristojne Srbije.
Završiću sa jednom stvari. Danas je sve rečeno manje-više. Opozicija je imala da kaže i imaće još da kaže šta hoće. Primetili ste da su ovi ljudi pored mene s leve strane pristojni, kulturni, da nisu učestvovali u nekoj raspravi, pokušavajući nekog da ponize, da unize ili da ga nazovu nekim imenom.
Pozivam sve da sačuvamo jedinstvo, da se okupimo oko Kosova i Metohije, oko realnih ciljeva i oko programa i plana rada našeg predsednika Aleksandra Vučića.
Zahvaljujem.