Poštovana predsedavajuća, uvaženi narodni poslanici, poštovana ministarko Gojković, neobično sam zadovoljan što danas imam priliku da ne samo diskutujem i da se javim po ovoj tački dnevnog reda, bez obzira što sada na neki način amandmanski moramo da svoju diskusiju uobličimo, sve ono što smo pre dva dana imali na umu da kažemo mislim da u svakom slučaju trebamo danas da iskoristimo i da kažemo.

Na samom početku ja bih svim građanima Srbije, svim građanima Republike Srpske poželeo srećan praznik, praznik nacionalnog jedinstva, slobode i zastave. Mislim da upravo u ovom redosledu reči koji ide - jedinstvo, sloboda i zastava, pokazuje da smo mi nacionalnim jedinstvom u našoj bogatoj istoriji došli do slobode u celokupnoj našoj istoriji, a samim tim da naša zastava simbolizuje sve ono što je predstavljala naša tako prebogata istorija.

Takođe, želim da čestitam ovaj praznik koji se nadam da ćemo u narednom vremenskom periodu i normirati kako normiramo danas i ovaj Zakon o zaštiti ćiriličkog pisma i ćirilice i u parlamentu Republike Srbije, ali i u parlamentu Republike Srpske, u kojoj sam takođe imao čast da budem narodni poslanik, pa zato zbog svih inicijativa koje su bile ranije, zbog svih opstrukcija koje su bile u ranijem vremenskom periodu, zbog svih zlih i loših sila koje su išle u tom pravcu da pokušavaju da Srbima kao narodu u Republici Srbiji, u Republici Srpskoj ospore pravo da svoj nacionalni identitet, svoju nacionalnu istoriju, svoju slobodu za koju su se tako teško izborili, da ospore da ovaj dan upravo simbolizuje i pokazuje da mi nikada nećemo odustati od svega onoga što su naši preci, naši dedovi, naši pradedovi, naši očevi izborili se, a da danas mi u miru, u slobodi, a nadam se i sveukupnom jedinstvu svih koji žive u Srbiji, svih koji žive u Republici Srpskoj, svih u regionu koji se osećaju i pripadaju srpskom narodu, kao i brojnim Srbima koji su i otišli u dijasporu i rodili se tamo da ovaj 15. septembar svake godine, kao i odnosu na prošlu godinu, slavimo značajnije i značajnije, ponosnije, jedinstvenije i sa mnogo poruka koje će u narednom vremenskom periodu dati imperativ svima nama da budućnost koja je pred nama ne treba da znači da na bilo koji način treba da stavimo sve ono što je u napoj prošlosti, našoj istoriji na bilo kakav kantar.

Naša istorija i sve ono što smo uspeli na današnji dan u proboju Solunskog fronta pokazuje i to da i drugi narodi u regionu, pre svega, da kažem, u Republici Sloveniji, u Republici Hrvatskoj, da imaju i malo poštovanja prema današnjem datumu i svemu što je uradila slavna srpska vojska, bi trebali takođe današnji dan ne samo da poštuju, već i da slave.

Međutim, nažalost, danas kada čitate različite medijske natpise u elektronskim i pisanim medijima, vidite da u mnogim od tih država, kao i nažalost, u BiH, imamo natpise, istoriju koja valjda treba da se piše 90-ih godina prošlog veka, kao da nije bilo istorije, kao da nije bilo Prvog svetskog rata, kao nije bilo Drugog svetskog rata, kao da nije bilo slavne srpske vojske, kao da nije bilo Srba koji su bili na pobedničkoj strani i borili se da oslobode i hrvatske domove i slovenačke i sve druge i da oni danas uživaju blagodeti svoje državnosti, a da Srbi, kao građani drugog reda, kojima se ćirilično pismo ne omogućava da se koristi na onaj najosnovniji način, najminimalniji, pa znamo sve šta se desilo u Vukovaru, ili ako prođete u drugom delu BiH, Federaciji BiH, pa vidite tamo, pošto je dvojezičnost obavezna, pa na svakom natpisu grada, mesta, sela imate i latinični i ćirilični natpis, da je svaki ćirilični natpis u Federaciji BiH prefarban crno ili onim sprejom. To je na stotine i stotine naziva.

Zato, iz tog razloga mi ponosno treba da istaknemo ćirilicu i u Beogradu i u Banja Luci i u Nišu i u Novom Sadu, kao što treba da istaknemo i zastavu.

Nisu ovi murali koji su se pojavili širom Srbije kod nacionalno osvešćenih građana Republike Srbije bilo kakva pretnja, bilo kakvo bildovanje mišića ili pokazivanje, da kažem, nekog osećaja nacionalne hegemonije srpskog naroda. To je upravo ono što u proteklom vremenskom periodu, nažalost, zbog politike koja je na pogrešan način vođena, pogotovo u bivšoj državi, smo morali da se odričemo, a nismo zaboravili te stvari, svega onoga što je naš identitet.

Naravno, očigledno da je mnogima danas ne samo smetnja Aleksandar Vučić i SNS. Ja ne mogu da verujem da neko na nekoj televiziji koja je dobila dozvolu, koja spada u red ovih tajkunskih televizija, sinoć u udarnom terminu u osam sati, za srpsku trobojku po Novom Sadu kaže i upoređuje to sa zastavama koje su za vreme nacističke Nemačke i fašističke Nemačke i Italije, postavljane u tom periodu, da je neko spreman da to izgovori i da bude toliko lud da može tako nešto da kaže, a ne znam koji stepen bezobrazluka, gneva kod tih ljudi postoji, koji su spremni da budu urednici određenih televizija, da puste to u udarnom terminu i da uporede zastavu Republike Srbije sa nacističkom Nemačkoj.

Upravo iz tih razloga, upravo zbog ponosa naše srpske zastave, naše nacionalne zastave, ona treba da se istakne ne ovoliko koliko se istaknula ovih dana, već mnogo, mnogo više da bi pokazali stvari koje podrazumevaju da pod tom zastavom mi manifestujemo i jedinstvo i slobodu.

Oni koji nisu za jedinstvo, koji pokušavaju danas i koji svaki dan govore da im smeta Aleksandar Vučić, SNS, pokazuju da njima smeta i Srbija, da im smeta i srpska zastava, da im smeta i današnji veliki praznik i pokazuju da sutra, ako bi oni kojim čudom, ne daj Bože, došli na vlast, da ne bi isticali ni zastavu, našu nacionalnu, da ne bi slavili ni ovaj praznik.

Vreme je da se to kaže, vreme je da se kaže ko su ti ljudi koji zastupaju takvu politiku i kako oni vide Srbiju. Oni vide Srbiju na taj način, i Republiku Srpsku, u kojim bi oni živeli u nekom prostoru ako je ikako moguće da se tako čak i ne zove, da nema ovu zastavu, da nema ovu istoriju i da nema ćiriličnog pisma.

To je ta druga Srbija. To je ta Srbija koja neće pod zajednički barjak, pod zajednički barjak koji podrazumeva da manifestujemo jedinstvo i u regionu, ali i u Srbiji.

Jedinstvo sa Republikom Srpskom nama daje ne samo Dejtonski mirovni sporazum, već Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama kao mogućnost da upravo negujemo našu tradiciju. Da li je naša istorija nešto čega se mi trebamo stideti? Da li je naš identitet nešto čega se trebamo stideti? Da li je vera naša nešto čega se trebamo stideti ili upravo treba to da to istaknemo i da se ponosimo?

Ja mislim da je to za ponos i da svaki dan, ispravljajući praktično istorijske pogreške koje su bile u proteklom vremenskom periodu, nas čeka težak i predan rad da bi sutra mogli reći da imamo minuli rad i da bi sutra širom Srbije, bez ikakvog pozivanja, svi istakli srpske zastave i sa ponosom rekli da živimo u Srbiji, da smo, u ovom slučaju, ako živimo u Srbiji, ako imamo Dan nacionalnog jedinstva, ako smo Srbi ili drugi građani Republike Srbije, da znamo zašto smo istakli tu zastavu i šta smo pod tom zastavom uspeli sve da postignemo i koliko je istorijski važna bila uloga svih naših predaka koji su nam omogućili da danas ne samo da nagrađujemo, već i obavezujemo da na određen način sve u budućnosti postignemo još više.

Na samom kraju želim da kažem jednu izuzetno važnu stvar, koja je za mene lično bitna, i smatram da ona integriše jedinstvo u svakom smislu reči i da jedinstvo koje podrazumeva danas jedinstvo u Srbiji kojem težimo je mnogo više od toga, da bilo kakve granice, bilo kakve države, pa i država Srbija u kojoj mi živimo, je ispod onog što je naš narod, što je naša tradicija, što je naša istorija, što je naša vera. I to nam ne može niko zabraniti, to nam ne može niko onemogućiti.

Mi imamo pravo da to ističemo stalno i nije dobro da, kao što su nam veštački nametnuli da se delimo po nekim geografskim odrednicama, jedinstvo srpskog naroda je imperativ svake politike, a politika Aleksandra Vučića i ovog istorijskog perioda, istorijskog dana, pokazuje ne samo da je on spreman da o tome priča, već je pokrenuo procese koje praktično smo čekali više od stotinu godina, upravo zbog ponosa, zbog identiteta, zbog budućnosti naše dece, o tome kada dođu i u Banja Luku i u Podgoricu i u Beograd i u Novi Sad, i kad odu i na Kordun i u Liku i u Dalmaciju, da se ponose svojim srpskim poreklom, zato što će na taj način pokazati da znaju i svoju istoriju, šta simbolizuje njihova zastava i šta simbolizuje narod kojem pripada.

Živela Republika Srbija! Živela Republika Srpska! Živeo srpski narod!

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice, uvaženi narodni poslanici, poštovana ministarko sa saradnicima, pred nama je izuzetno važan Zakon o zaštiti potrošača, koji je u ovoj oblasti sigurno jedan od sistemskih zakona, jedan izuzetno važan i neizmerno bitan za život građana normativni akt koji prosto kako život i sve druge okolnosti nameću ima potrebu da se unapređuju.

S obzirom da ste vi u samom obrazloženju naveli osnovne razloge zašto imamo novi zakonski tekst i šta smo sve u proteklom vremenskom periodu, dok je i javna rasprava bila, koji su to osnovni razlozi, koja su osnovna ubeđenja, ja ne bih puno koristio vremena da se osvrćem na to, ali moram da kažem i kao pravnik da i sa pravničke strane unapređenje ovog zakonskog teksta, u smislu i novih odredbi, a i preciziranja odredbi koje su ranije bile nejasne, pogotovo odredbi koje sada idu u kontekstu imperativnih stavova, da nemamo situaciju da se određene odredbe zakona mogu tumačiti dosta šire, sada je to ovim zakonskim rešenjem dosta više precizirano.

Takođe, moram da istaknem da precizno definisanje, da kažem, o svemu onome što se tiče efikasnijeg pristupa vansudskom rešavanju potrošačkih sporova je sigurno značajno unapređenje koje će u nedostatku određene sudske prakse koja za potrošačke sporove do sada možda nije imala ne samo dovoljno prakse, već i rešenja koja idu u korist potrošača, da će ovim zakonskim tekstom značajnije da se unaprede.

Ovo vreme bih iskoristio ne da idem u neku širinu, da ponavljam ono što ste vi i u obrazloženju, a i u vašoj uvodnoj diskusiji kad ste se obraćali već naveli, da nemamo ovde neku resavsku, prepisivačku školu i da jednu te istu priču vrtimo. Čini mi se da bi bilo dobro da svako od nas narodnih poslanika iskoristi vreme, pa da se referiše na određene odredbe. Evo, to je i moj izbor u nekom kontekstu.

Generalno, kada govorimo o zaštiti potrošača, moramo da uzmemo obzir da u proteklom vremenskom periodu, pre svega od pandemije Kovida-19, korona virusa, imamo i novonastalu situaciju u kontekstu odnosa i samog potrošača i prodavca i svih ostalih koji su u ovom slučaju definisani ovim zakonom.

U tom kontekstu, moram da skrenem pažnju da mi imamo u proteklom vremenskom periodu poplavu različitih usluga koje se tiču keteringa i dostave hrane, kao i različitih dostava, odnosno otvaranja različitih firmi koje generalno vrše dostavu različitih roba i koje su, da kažem, dobro došle u proteklom vremenskom periodu.

Međutim, imamo i veliki broj građana koji su se u proteklom vremenskom periodu tu žalili, ali poseban aspekt priče u svemu ovome, ako govorimo o zaštiti potrošača, na koji bih želeo da skrenem pažnju, je upravo ketering. Posebno bih se fokusirao na ketering koji ide u pravcu krajnjih potrošača, koji u ovom slučaju treba da koriste naša deca, odnosno ketering za različite vrtiće, recimo, u predškolskim ustanovama, pre svega privatnim predškolskim ustanovama, kao i različitim drugim objektima.

Mislim da, iako možda u širem kontekstu, ovaj sam zakon nema potrebu da to definiše, ali da je izuzetno važno precizirati norme koje bi u tom kontekstu zaštitile sve potrošače, pa u ovom slučaju krajnje korisnike koji se tiču upravo naše dece.

Druga stvar koju želim da istaknem u svemu ovome što je izuzetno važno su članovi koje ste vi definisali odredbama, odnosno predložili odredbama 16, 17. i 18, a to je nepoštena poslovna praksa i obmanjujuća poslovna praksa.

Vrlo precizno sam pročitao i tumačio sve ovo i moram da istaknem nešto što sam u kontaktu sa građanima uspeo da vidim kao jedan, da kažem, nedostatak upravo u ovom odnosu koji definiše ovaj zakon i ko je najviše izložen takvoj nepoštenoj praksi i takvoj obmanjujućoj praksi. Mislim da su to primarno građani treće dobi, penzioneri, kojima agresivni trgovci različitih kol-centara, pa i oni koji dolaze od vrata do vrata, nude sve i svašta, a s obzirom da je to period u kojem je većina starijih osoba iz treće dobi i usamljena, njima treba malo i pažnje, razgovara i svega ostalog. I čini mi se da oni upravo najviše nisu toliko, da kažem, prisutni na internetu, nemaju toliko informacija koje smo mi danas govorili da mogu biti informisani, koliko su možda srednje generacije, mlađe generacije, pa neće biti predmet obmane. I u tom kontekstu mislim da poseban vid zaštite treba da ide upravo u pravcu tome koji ide prema osobama treće dobi, odnosno prema našim penzionerima.

Mislimo da na tome treba nešto posebno razmisliti, možda u određenim podzakonskim aktima, svemu ostalom da se razmisli, u svakom slučaju, o posebnom fokusu zaštite potrošača koja se upravo tiče za ovu, da kažem pod navodnicima, ugroženu kategoriju stanovništva koja dolazi iz ove populacije.

Takođe, kada već govorimo o ovim odredbama nepoštene poslovne prakse i obmanjujuće poslovne prakse, ja bih želeo da navedem i primer koji je sveprisutan i gde imamo takođe taj agresivan marketing i stalne operatere koji zovu u oblasti ponude različitih telekomunikacionih usluga, pre svega operatera koji nude različite pakete TV usluga, internet usluga, telefonije itd.

Pa bih u ovom slučaju, takođe u smislu zaštite potrošača, nelojalne konkurencije, koju opet definiše neka druga oblast, želeo da istaknem sve ono što rade određene kompanije, pa da kažem da su naši potrošači širom Srbije, a pogotovo ovde u Beogradu ugroženi od strane nekih kompanija, poput te SBB kompanije, koja agresivnom taktikom i, da kažem, obmanjujućom praksom, koji upravo to rade, u mnogim zgradama, pogotovo novoizgrađenim zgradama po Beogradu, uz različite mahinacije dolaze u poziciju da potrošači ne mogu doći do drugih usluga, već da mogu da koriste samo tu uslugu i o tome bi, u svakom slučaju, trebalo i zakonski se pobrinuti da takva praksa, koja je dopustila upravo širokim tumačenjem određenih odredbi, da ne budu uopšte sankcionisani za takve stvari.

Poseban vid zaštite potrošača treba da ide u kontekstu priče sklapanja ugovora, jer tim agresivnim marketingom, evo, govorio sam o ovoj kompaniji, vi imate neverovatno dobre uslove koji idu u tom pravcu da vam treba maltene da samo namignete ili šarnete rukom ili da onlajn pritisnete nekoliko tipki i da zaključite takav ugovor i vi lako i brzo uđete u ugovorni odnos, a kada treba da raskinete taj ugovorni odnos, onda ulazite u svojevrsni pakao, jer ne možete da izađete iz te priče, a građani prosto nasedaju na različite vrste, da kažem, i nepoštene i obmanjujuće prakse u svemu ovome što su definisani i članom 16. i članom 18. ovog zakona.

Kako to konkretno izgleda? Vi potpišete ugovor, onda u nekom periodu oni vam kažu da imaju određeno unapređenje tehnološko i onda vam donesu određenu opremu. Vi tu opremu kao uzimate, dobijate to besplatno, ali u tom momentu vi šarnete, da kažem tako arhaično, aneks i ako hoćete sutra da raskinete taj ugovor, taj aneks vas obavezuje od tog datuma, od tog momenta da vam se računa, recimo, dvogodišnji obavezni ugovor.

Moram da kažem da je bezbroj građana sigurno ušlo u takav problem i da ne mogu da izađu iz takvih ugovornih odnosa i posebno ova kompanija je poznata po tome, iz prostog razloga zato što se služi tom, da kažem, i obmanjujućom i ja moram reći i podmuklom praksom, koja nije ništa drugo nego pljačkanje građana, jer tu imate različite odredbe iz kojih ne možete da izađete, imate i otkazni rok, pa imate tu priču vezano za novu opremu itd, tako da se može desiti da vi od ugovora koji ste možda potpisali na dve godine, dođete u situaciju da možda, ako je to došlo pred kraj tog ugovora, da maltene budete četiri godine, pa ako uzmete još otkazni rok od mesec dana, da to bude i preko četiri godine.

To je zaista prava praksa, da kažem, obmanjujuća, s obzirom da se ta kompanija, te medicinske kuće ovde reklamiraju kao neka moralna vertikala u toj vrsti priče. Moram da istaknem da se oni isključivo bave takvim, odnosno da upozorim građane na to, ali da upozorim i nadzorne organe, inspekcijske organe, a i vas koji ste kreatori određenih zakonskih, podzakonskih akata, da takvu praksu treba na svaki način onemogućiti, a imperativno je dovesti u tu poziciju da se određene odredbe ne mogu široko tumačiti, već da će upravo ovakve kompanije sprečiti da to rade.

U tom kontekstu smatram da trebamo stalno unapređivati ovaj zakonski tekst, kao što je i ovo novo zakonsko rešenje. Unapređenje, svakako svrsishodno, svakako dobro i ide u korist potrošača, samim tim i građana. U tom kontekstu kažem da ću kao narodni poslanik podržati ovaj zakonski tekst i da u ovom momentu mogu da kažem da su to stvari koje će u narednom periodu izuzetnu pažnju sigurno izazivati kod građana. Toliko i hvala.

Zahvaljujem, gospodinu Orliću.

Evo, na samom početku da kažem da je jako dobro da sve ove procedure oko izbora članova REM-a obavimo što efikasnije, u skladu sa zakonom, da izabrani mogu što pre da stupe na dužnost, da obavljaju u skladu sa zakonom svoje funkcije.

Takođe, smatram da je jako dobro za Srbiju da u samom sastavu REM-a postoje različiti članovi koji imaju drugačije mišljenje, koje je manjinsko ili kako god. Vidimo da u medijima u Srbiji takvi stavovi dobijaju sve veću i veću podršku. Mislim da je to dobro za demokratiju u Srbiji, dobro je da svako ima svoje mišljenje, dobro je da imamo različite medije u kojima možemo svašta da čujemo i dobro je da svako u Srbiji može da kaže svoj stav i svoje mišljenje.

Mislim da je u redu da i mi kao izabrani narodni poslanici možemo reći u Narodnoj skupštini Republike Srbije svoje mišljenje, a da za to ne budemo optuženi, prozvani, prognani, obeleženi. Ja, iako to sada akcentiram, ne plašim se toga uopšte, ali moram da istaknem tu vrstu priče da smo svakodnevno žigosani i u tom smislu reči, kao da mi nemamo pravo na svoj stav. Imamo pravo na svoj stav i nama niko ovde ne suflira, ne govori šta da kažemo, mi po svom impulsu, po impulsu naroda, po osećaju, po borbi, po brizi za Srbiju želimo da govorimo o svim temama koje su važne, a ova tema je takođe i te kako važna.

Nešto drugo bih želeo ovde da kažem, pošto govorimo o REM-u, govorimo o kontroli elektronskih medija, itd. Moram da se osvrnem na jednu temu koja je izuzetno okupirala pažnju javnosti juče i danas.

Pre svega, vidim da su mediji, i elektronski i pisani i različiti portali, a vidimo i njihove produžene ruke u vidu različitih nevladinih organizacija, pokrenuli danas jednu histeričnu kampanju koja je puna bljuvotina i laži protiv predsednika Republike Srbije stavljajući predsednika Srbije u kontekste da se on dogovarao sa kasapinom Belivukom koga on, svojom političkom voljom je procesuirao i stavio iza rešetaka, a to nikad niko nije uradio.

Sada ta teza u tim medijima treba da izgleda ovako – pošto su se oni izgradili na tom kasapinu Belivuku da građani Srbije, da narod Srbije treba da veruje jednom kasapinu, a ne treba da veruje institucijama Republike Srbije, ne treba da veruje predsedniku Srbije. Takvu tezu, podmuklu oni trasiraju u javnosti Republike Srbije pokušavajući da u toj tezi kažu da svi časni inspektori u policiji, forenzičari, kriminolozi, svi koji su prikupljali detaljno dokaze o ovim teškim krivičnim delima, o zločinima, da oni ne rade svoj posao, da predstavnici pravosudnih i tužilačkih institucija ne rade svoj posao, već da samo njihovi portali rade svoj posao i da oni znaju i njihove produžene organizacije u vidu kvazi nevladinih organizacija, da oni rade svoj posao, da oni znaju jedini istinu.

Mi treba da tu tezu proverimo. Potpuno sam uveren da u tu tezu niko ne veruje, apsolutno sam uveren da ni oni ne veruju u tu vrstu priče. Ja samo shvatam da su oni ljuti i da su nervozni, a pošto su ljudi i nervozni da vidimo šta je razlog njihove ljutnje i nervoze. Mislim da se to krije u jučerašnjem danu i u svemu onome što su objavili o tome kako jedna izuzetno strateški važna, jaka i ozbiljna firma, a to je „Telekom Srbija“, kako se uzdiže i što bolje stoji na tržištu u smislu tržišnih utakmica, obezbeđivanja što kvalitetnijeg sadržaja i programa koji trebaju da kažu, da gledaju gledaoci širom Srbije.

To je ono što njih boli, to je ono što je njihova privatna priča, njihova privatna kombinacija, njihove privatne firme koje ne možete više pobrojati, koje svaki dan menjaju, ne mogu više da pljačkaju resurse Republike Srbije, u ovom slučaju to je bilo dugogodišnje pljačkanje „Telekoma Srbije“ od strane Šolaka i Đilasa. Obojica su Dragani, jedan je Dragan Mauricijus. Dragan Mauricijus se pretplatio, baždario na sekunde, a drugi Dragan Šolak ili Dragan monopol se baždario na kanale.

Pošto je očigledno to omiljena društvena igrica, monopol, on je navikao, kako smo to uspeli da čujemo, da svoju poziciju kupi jeftino, recimo za desetak hiljada evra u „Telekomu“, nađe nekog ko je korumpiran, kako je to radio ranije i onda sebi obezbeđuje povoljnije ugovore, a građani Srbije moraju da rade na tome da oni stvore ekstra profit koji će na kraju završavati ne u Srbiji, već na Mauricijusu ili na drugim egzotičnim mestima.

To je ta nervoza i to je ta ključna stvar zašto smo pokrenuli ovu kampanju. Dajte da potpuno razgolitimo tu vrstu priče. Njima bi Aleksandar Vučić bio najbolji lider, ne u regionu, ne u istoriji, već za sva vremena unapred da im je da i omogućio, kao što su oni ranije dok su bili na vlasti, da pljačkaju „Telekom Srbije“. Sva je suština u tome. Oni su nervozni i ljuti upravo iz tog razloga i zato sve medije koje kontrolišu, sve nevladine organizacije, sve pojedince koje su upregli u smislu kvazi analitičara koji trebaju po njihovim elektronskim medijima da gostuju sada, da dokažu ovu tezu koja se ne može dokazati.

Ne može se da ta teza dokazati, a njihovu je tezu izuzetno lako dokazati, kako su se oni ponašali, njihovu nervozu i ljutnju iz tog razloga.

Postavio bih pitanje tom dvojcu, a primarno Draganu monopolu – zašto se on nije ljutio kada je dobio prava za prenos reprezentacije fudbalske, Srbije i kada svi moramo da gledamo utakmice preko tog kanala? Tada se nije ljutio. Sada je problem što se lopta okreće na ostrvu i što će taj prenos fudbala biti preko „Telekom Srbije“. Nije problem u tome, nije problem u ceni, problem je u tome što oni ne mogu zarađivati više ekstra profit i to je ono što se pokazalo danas.

Možda najbolji primer svega toga, pošto pričamo o elektronskim medijima, nije teško da ne bih ovde citirao, reklamirao, ali između ostalog, idite na jedan od njihovih portala, pročitajte saopštenje „Junajted medije“ koja predsednika Republike Srbije naziva lažovom i govori da je lažov. Stavili su se u funkciji ne samo bilo kakve propagande i svojih vlastitih interesa, oni su danas saopštenjem koje su pustili na svim svojim medijima pokazali da su oni politička organizacija, u pravom smislu reči.

Da jedan pravni subjekt, da jedno poslovno lice saopštava u bilo kojoj državi na svetu, evo to je i Srbija dopustila, ta Srbija koju oni pokušavaju da postave na međunarodnom planu kao neku zemlju u kojoj vlada teror, u kojoj nema demokratije, a oni u svojim medijima, na način kako su organizovani, postavljaju ovu tezu na ovaj način tako da se ispred jednog pravnog lica, ne ispred političke stranke koji poslovno hara po Srbiji i radi šta hoće, koji je širom Srbije nelegalno postavio kablovsku kanalizaciju, izvlače ekstra profit iz toga, nudeći bolje i povoljnije usluge korisnica u ranijem vremenskom periodu i sada ih je „Telekom“ pristigao, sada ima bolju ponudu, sada ljudi koji su došli na čelo „Telekoma“ ne dozvoljavaju da se ta imovina koja je imovina svih građana Republike Srbije koji na kraju tu imovinu mogu oploditi i dobiti isplatu u vidu dividende, oni hoće da stave u svoj džep. Ta dividenda je bila njihov ekstra profit i oni su raspolagali sa tom dividendom ranije u tom vremenskom periodu tako što su to stavljali na svoje račune i što su prosto zloupotrebljavali sve na onaj način koji smo milion puta ovde već rekli.

Sva suština ove priče je upravo tu. Da više ne dužim, oni imaju svoju borbu, mi imamo svoju borbu. Mi ćemo se boriti za Srbiju, borićemo se za jaka državna preduzeća, borićemo se da što više građana Republike Srbije i regiona može gledati fudbalske utakmice, dobar fudbal i reprezentaciju i sutra da više nikada oni koji su možda i nas predstavljali, a potpisivali te famozne ugovore sa ovim dvojcem, ne budu neko ko će predstavljati SNS ili predstavljati institucije Republike Srbije. U to ime živela Srbija i živeo fudbal u Srbiji i da ga gledamo na RTS.

Zahvaljujem.

Čast i zadovoljstvo mi je što je danas ministarka pravde ovde sa svojim saradnicima, što imamo objedinjenu raspravu o dva izuzetno važna zakona, odnosno njihovim izmenama i dopunama, kao i odlukama koje su prateće i vezane za izbor predsednika osnovnih sudova, ali i Republičkog tužioca.

Na samom početku da se pridružim čestitkama svima koji su danas već čestitali Kurban-bajram svima onima koji slave Kurban-bajram i da istaknem da parlament Republike Srbije radi u stalnom zasedanju utorkom, sredom i četvrtkom i da nije slučajno što smo mi ovu sednicu započeli danas, u sredu. Mi smo namerno uradili tako zato što poštujemo predstavnike muslimanske veroispovesti u Srbiji i u regionu. Ja ovom prilikom čestitam svim svojim prijateljima, znam koliko im je važan Kurban-bajram, kao što je nama hrišćanima važan Vaskrs i Božić. Iz tog razloga, mi danas krećemo sa radom sa ovim izuzetno važnim tačkama dnevnog reda koje su objedinjene, a još jednom da istaknem i važnost rada srpskog parlamenta koji jedini u regionu ovakvom dinamikom radi, što je opet dinamika Vlade Republike Srbije, pa i samog ministarstva, koje danas predstavljate vi, cenjena ministarko.

Iz tog razloga, hoću da još jednom izrazim svoje zadovoljstvo kao svaki put kada imamo tačku dnevnog reda odluku o izboru predsednika sudova. Iako mi idemo sada u nekom drugom pravcu, iako su to trendovi vezani za pregovaračka poglavlja itd, dok god Srbija u svojoj Narodnoj skupštini, u parlamentu verifikuje predlog koji je jednoglasan i koji je 28. juna 2021. godine VSS utvrdio kao predlog za ovih 13 kandidata, to će biti sjajna stvar za Srbiju. Pa jedan dan duže da to traje, to će značiti za institucije Srbije, za samostalnost Srbije, za ispravan put u smislu i podele na tri grane vlasti, ali i međusobne kontrole sva tri stuba vlasti, pa i ovog parlamentarnog nadzora i verifikacije koje mi ovde imamo, sjajna stvar za institucije Srbije i za građane Srbije, bez obzira na sve što ide u narednom vremenskom periodu. To je moj lični sud, moj lični stav, jer trendovi koji su negde u regionu, samo uzmem primer BiH, pa idem u ovom pravcu, nažalost, nisu pokazali dobre rezultate.

Ali, shvatamo koji su trendovi, kakvi dolaze stavovi iz Venecijanske komisije i drugih institucija koje su ukazale na ove promene, o kojima možemo u narednom vremenskom periodu više da govorimo. U tom kontekstu, hoću da još jednom istaknem i sve ovo što je predmet interesovanja određenih medija, ali i ukupne javnosti, koja je izuzetno važna odluka, a to je odluka o izboru Republičkog javnog tužioca.

Uvek i u svakoj državi koja želi da ceni svoj suverenitet, svoje nadležnosti, svoje pravosuđe je važan izbor Republičkog javnog tužioca i samo radi različitih zlonamernih spočitavanja koji idu prema gospođi Dolovac, koju smo i mi ovde u Narodnoj skupštini u određenom kontekstu, u određenim momentima kritikovali, ali nikad se nismo mešali u rad određenih tužilačkih odluka, stavova, mišljenja i svega ostalog, toka istrage itd. Mi u svakom slučaju, u tom kontekstu reči, nikada nismo želeli da se mešamo, kao nekad naši prethodnici, u način izbora tužioca i sve ostalo što je bilo.

Mi ovim imenovanjem podržavamo kontinuitet u radu tužilaštva, jer gospođa Dolovac je i 2009. i 2015. godine izabrana, a 2009. godine nije SNS bila na vlasti, pa prema tome nema nikakvog revanšizma, nema nikakve priče. Mi ostavljamo ljude koji su u tužilaštvu da rade svoj posao. Znamo kolika je odgovornost Republičkog tužioca, a kada smo kod odgovornosti Republičkog tužioca i o tome kako je to navodno neko mesto koje svi toliko žele, dovoljno govori primer da se niko drugi nije kandidovao na to mesto i vidim da se izvlače iz različitog konteksta, da kažem, ta tumačenja, a ja bih jedan ugao rekao koji je potpuno racionalan, koji je sigurno ličan za svaku majku, za svakog roditelja, za svakog sina, ko radi u tužilaštvu, a to je da je država Srbija svojom političkom odlukom, primarno političkom, pa onda odlukom izvršnih vlasti, pre svega, prema MUP i te kako se odlučila i ima snage da se obračuna sa organizovanim kriminalom u regionu.

Taj organizovani kriminal ima najžešći mogući pečat, a to su oni pojedinci koji su otišli ne u kriminal, već se bave, sudije određenih narko-kartela, a znamo i možemo ovih dana da vidimo kako stradaju oni koji njima sude i na koji način se oni obračunavaju i međusobno, a možete misliti kako bi prošao neko ko im treba da donese određenu tužilačku odluku ili sutra sudija koji treba da donese presudu. Prema tome, nije to lak posao, nije to odgovoran posao ići sutra, nastaviti normalan život, a uhvati se u koštac sa jednom regionalnom svetskom mafijom koja odseca glave, koja radi stvari koje možemo svakodnevno da vidimo i sredstvima javnog informisanja, a vidimo iz tog razloga zato što to ranije nije bila tema. Ranije se o tome nije pričalo.

Ranije se pričalo da nema kriminala u Srbiji, da nema organizovanog kriminala, da nema narko-mafije, ranije se tako razgovaralo i sakrivalo se i mi smo zato imali te crne evidencije. Danas Srbija u evidenciji krivičnih dela pokazuje realnu statistiku, ne ostavljaju crnoj zoni, onoj crnoj zoni gde vi kažete – počinjeno je toliko i toliko krivičnih dela da bi napravili neku lažnu statistiku, pa smanjite taj broj, a u crnoj zoni ostane sve ono čime ne želite da se bavite, jer prethodna vlast nije htela da se suprotstavi narko-klanovima, sa ova dva najveća narko-klana. Država Srbija je rekla, predsednik Aleksandar Vučić, dala političku podršku i političku volju, pre svega, tužilaštvu da može, uz zaštitu svih institucija Srbije, da se bavi svojim poslom za koji su se i školovali i za koji su izabrani i za koji su dobili podršku Narodne skupštine Republike Srbije. Mi im dajemo za tu borbu, ne njima lično, podršku ovde u institucijama Srbije i to je izuzetno važno da se razdvoji.

U tom smislu, ne bih puno više govorio o tome, ali bih rekao o ova dva zakona nekoliko stvari koje su izuzetno važne. Pre svega, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama koji u svom članu 1. uključuje sada, da kažem, posebne reči, pa se kaže – dodaju se reči vodeći računa o složenosti predmeta, a u obrazloženju kada pročitate… Izuzetno je važno što mi, kao narodni poslanici, svakodnevno imamo priliku da u predstavkama građana, kada razgovaramo sa građanima, susrećemo se s tim problemom, a taj problem se vrlo jednostavno zove, ono se zove - suđenje u razumnom roku. I mi dolazimo ispred političkih stranaka, saslušamo te građane, ali ne možemo da utičemo na rad pravosuđa.

Ovo su intervencije upravo koje treba da idu u tom pravcu da, kada određeni predmet se signira određenom sudiji, se mora voditi računa o klasifikaciji, mora se voditi računa o merljivosti u radu. Ne mogu sve sudije, svi tužioci da budu đuture posmatrani. Znači, imamo 95% sigurno časnih sudija i tužioca koji rade svoj posao i 5% onih koji prljaju tu, da kažem, časnu profesiju u toj vrsti priče. Zato princip merljivosti, zato princip složenosti predmet o tome kome dodeliti određeni predmet, koliko je određeni sudija, da kažemo, opterećen drugim predmetima, koliko određeni predmet nosi u ovom slučaju, kako je obrazloženjem navedeno, svedoka i veštačenja različitih i koliko će to da traje itd. Prema tome, izuzetno je važno kome ćete određeni predmet na koji način dodeliti u toj vrsti priče.

Takođe, ono što bi i te kako istakao, ne bih se posebno osvrtao na ovaj etički odbor, ali u svakom slučaju uticaj etičkog odbora… Njegova fiksna, da kažem, kategorija u samom zakonu će izuzetno dati doprinos u smislu ocenjivanja rada sudija, ali bih se osvrnuo na član 4. koji u osnovnom tekstu člana 63. se briše. U tom članu, kada ga pročitate, u principu je bilo reči, da kažem, ocenjivanje sudija u kontekstu one kvalifikacije koja se kaže za određenog sudiju da ne zadovoljava.

Mi sada brišemo taj član i pozivamo se na preporuke sjajno je što mi nismo ovo napisali, već se mi citiramo na preporuku koju je ovde dalo Konstitutivno veće evropskih sudija, a gde se kaže, između ostalog, citiram: „Načelo stalnosti funkcija i nepromenjivosti predstavljaju ključne elemente sudske nezavisnosti i moraju se poštovati. Stoga sudija ne bi trebalo da se razrešava funkcije samo zato što je dobio negativnu ocenu. Do razrešenja treba da dođe u slučaju teških disciplinskih ili krivičnih prekršaja“.

S obzirom da ste vi ovo citirali, da nije vaša greška, a jeste greška Konstitutivnog veća evropskih sudija, nema u ovom slučaju krivičnih prekršaja, kako su oni ovde naveli. Nema krivičnih prekršaja. Možda to nije u prevodu tako definisano. Zamislite vi da neko ko je mimo službene dužnosti, pa i u okviru službene dužnosti, što je ta tanka linija koja je najvažnija… Šta je to kada sudija, da kažem, ili tužilac, ako odemo malo šire, šta znači njegova službena dužnost, a šta znači kada počini krivično delo van službene dužnosti, pa ne znam ni ja, ne daj Bože, zgazi nekog autom, pa da neko ima teške telesne povrede, ili kad počini određeno krivično delo u vršenju službene dužnosti koje je izuzetno teško dokazivati? Sada mi ovu odredbu brišemo ovde i kažemo da nije u redu da se na taj način ocenjuje.

Moram reći da sam u svakom slučaju vrlo skeptičan po ovom pitanju. Shvatam koje su preporuke, ali ako govorimo o preporukama, pregovaračkim poglavljima, Poglavlju 23 ili klasteru vezanim za vladavinu prava, onda je izuzetno važno istaći da je Srbija, današnja Srbija na čelu sa Aleksandrom Vučićem čvrsto opredeljena i ova Narodna skupština prema evropskim integracijama i da poštujemo ove preporuke, čak i kada ne smatramo da su te stvari toliko ispravne, jer želimo da prilagođavamo svoju zakonsku regulativu EU. Međutim, ako pogledamo ove stvari i ako sagledamo to u određenom, širem kontekstu, mi u svakom slučaju možemo reći da određene stvari sigurno nisu nešto gde bi se moglo Srbiji bilo šta prigovoriti.

Nama svaki dan prigovaraju predstavnici tzv. opozicije, pa nam prigovaraju za ove stvari. Gospodo draga, odlučite se, da li ste za put prema EU, za usklađivanje naše regulative sa EU, sa AKI-jem ili niste? Vi bi malo da budete kibiceri za EU, a sa druge strane, kada vidite da nešto nije dobro odjeknulo u javnosti, vi se ponašate kao krajnji populisti i pokušavate da stanete na stranu neke javnosti koja nije dobro analizirala te stvari. Prema tome, mi smo svaku stvar ovde odvagali. Znamo određene stvari i ne plašimo se određenih odluka koje znače usklađivanje u svemu tome, ali imamo pravo na svoje mišljenje. Mi ćemo dati podršku za ova zakonska rešenja, ali takođe ćemo pratiti kako se ona primenjuju. Sutra možemo neke članove da vratimo, izmenimo itd. Živela Srbija.

Zahvaljujem predsedavajući Orliću.

Poštovana ministarka, uvaženi narodni poslanici, ja bih malo da kažem nekoliko stvari možda ne toliko o formi samih sporazuma, već o suštini. Prvenstveno bih uputio jednu poruku građanima Srbije zašto su važni sporazumi koje praktično imamo u svakom sazivu, na svakoj sednici koju imamo u ovom sazivu Skupštine. Uzročno po rezultatima koje postiže Srbija, to je i te kako važno.

Mi prvo usvajamo danas određene sporazume, pa širimo naše tržište, pa slobodna razmena robe u svemu tome, pa u krajnjoj liniji kreiramo jednu sliku o Srbiji u smislu i ambijenta za investiranje svega ostalog, pa onda imamo rezultate kojima možemo da se hvalimo.

Onda nije čudno da u prvih šest meseci, kako nam je to predsednik rekao, imamo 1,72 milijardi evra stranih investicija, više nego kompletan region, više nego duplo nego kompletan region. To su rezultati, a ovi sporazumi tome doprinose. I to je ono što je ključno u smislu toga zašto mi, ako neko sebi postavlja pitanje, trošimo vreme za raspravu oko nekih sporazuma i zašto brzo ne pređemo preko toga, a to je da bi upravo istakli značaj svega ovoga. I to je ono što je ključno.

U tom kontekstu, sigurno da u smislu tih postignutih rezultata raduje vest da imamo 30% uvećane prihode u prvih šest meseci i da ćemo ovom dinamikom reći da u prvom kvartalu imamo rast 8% BDP. Znači, sve je vezano u svemu ovome i nije ništa izolovano u nekom smislu da je neka tema paušalna. Još jednom akcentiram, i te kako su važni ovi sporazumi u ovom smislu.

Malo pre je moj kolega Mirković govorio o poseti predsednika Nemačkoj i ovoj nemačkoj firmi koja se zove kompanija ZF ili "Fridrihshafen AG" inženjerski centar i raduje vest kad pročitate strukturu te vesti da tu radi preko 200 inženjera, 200 visokoobrazovanih kadrova i nemačkih i srpskih i to sve u krajnjem rezultatu stvara jednu realnu sliku, a evo ja ću je ispričati u jednoj, neću reći anegdoti već iskustvu koje sam imao pre sedam-osam dana, kada sam bio u Republici Srpskoj i razgovarao. Puno naših ljudi dođe sada iz dijaspore, prošle godine nisu mogli da dolaze, bila je korona i znamo svi kakva je bila situacija, ali korona je ostavila posledice na industriju, na privredu i u Saveznoj Republici Nemačkoj, o kojoj danas toliko pričamo. I sada, kakva je poruka koju su oni doneli kada su došli u svoj zavičaj? Oni strahuju za svoje poslove tamo. Nemci zatvaraju sve više i više pogona, a opšte je mišljenje, ne među našim svetom već i među lokalnim stanovništvom, da većina postrojenja, kako industrijskih tako i ovi visokotehnološki, ili ovaj inženjerski centar koji ima samo 200 ovih visokoobrazovnih kadrova a preko hiljadu zaposlenih u Srbiji, je samo jedan od tih primera koji ukazuje na sledeće, a to je da Nemci sele svoje postrojenje u Srbiju.

Starije kolege dobro se sećaju 1965. godine, kada je Tito otvorio granice, pa kada je, nažalost, evo, iz mog kraja i ovde po Srbiji, veliki broj naših radnika otišao u Nemačku da radi. Zvali smo ih gastarbajteri. Oni su se borili kako će zaraditi penziju, kako će se vratiti ovde, itd.

Pogledajte sad situaciju u kojoj se mi nalazimo, kakav smo mi ambijent ovde, na čelu sa predsednikom Republike, iskreirali da imamo ovakav rezultat. I onda neko ima pravo da napada. Pa, to je realan rezultat.

Ovo o čemu danas govorimo, u Pančevu, to je samo jedan primer. Jel mislite da se nemački industrijalci šale kada trebaju negde da investiraju, pogotovo takvu tehnologiju koja pravi električne automobile itd? Neće oni da se šale. Ova firma, ja sam pročitao o njima, u 42 razvijene zemlje investira, ima svoje pogone itd. I među te 42 zemlje je Srbija. To je zaista vrlo važan podatak i vrlo je važno to istaknuti u tom smislu.

Zašto je, takođe, važno to istaknuti kad sagledamo ove sporazume, recimo, u kontekstu sporazuma sa zemljama EFTA i slobodne trgovine koje ćemo ostvariti u tom smislu? Pa isto, evo, zbog jedne inicijative koja je takođe izuzetno veliku podršku dobila opet iz Savezne Republike Nemačke, a to je inicijativa „mini Šengena“ ili Balkan Šengena, kako god se bude zvalo.

Nemačka je strateški opredeljena, industrijski, da se veže za Zapadni Balkan, a prvog strateškog saradnika u regionu vidi u Srbiji, kao motor tih stvari koje trebaju da se pokrenu.

Evo, samo jedan primer da kažem, koji potkrepljuje sve ovo što sam rekao. Kaže – Nemačka razmišlja da imenuje specijalnog predstavnika za Zapadni Balkan za implementaciju zelene agende. To zvuči vrlo imaginarno, daleko. Pričali smo o tome kako se u ranijem periodu uopšte o ekologiji, o zelenoj energiji nije posvećivala pažnja i koliko sada ova Vlada i ministarstvo pokreću, da kažem, inicijativa i zakonskih rešenja, pravilnika različitih i svega ostalog koji će urediti to tržište, a Srbiju staviti na jednu odličnu poziciju te zelene mape u Evropi u kontekstu i zelene energije, ali i ukupno ove agende.

Zašto oni to rade? Pa, zato što žele da investiraju. Znači, nastaviće se ove strane investicije ovde. Srbija prednjači u toj vrsti priče. Ideja „mini Šengena“ koju predsednik Aleksandar Vučić pokreće, koju je u ovom momentu izuzetno razradio sa Severnom Makedonijom i sa Albanijom, sigurno neće više biti potrebno da se bilo ko moli u BiH, u Crnoj Gori, u Podgorici da se priključe ovoj inicijativi, prosto, oni neće imati gde i oni će morati da se priključe tome. Za koga će oni da se vežu? Srbija je bila u tom pravcu – hajde, ljudi, zajedno da kreiramo ovu priču da bi iskoristili vreme, da bi iskoristili što bolju poziciju.

Evo, pa sama Angela Merkel promoviše tu vrstu priče. Dajte da se u regionu zapadnog Balkana sertifikati, diplome priznaju u svim zemljama. Zašto? Da bi oni lakše, oni vide svoj interes, mi vidimo svoj interes zato što ćemo otvarati nova radna mesta gde će i te kako biti dobre plate. To su investitori koji će ovde ostajati sigurno dugo, decenijama, ne koje će špekulativno doći ovde da nekoliko godina iskoriste neke naše prirodne resurse. Ne, oni ovde rade na sklapanju ne bilo kakvih polu proizvoda, već onoga što je danas vrhunac, a to su recimo električni automobili koji treba da budu budućnost u Srbiji. Srbija će sigurno da ide u tom pravcu. Evo, imamo priliku kroz ovu kampanju tako nešto da uradimo.

Prema tome, koliko god naši politički oponenti, jer ja ne mogu blažu reč da kažem za njih od toga, koristili svaku priliku da unize predsednika Vučića, da unize Srbiju, realni rezultati govore u prilog svemu ovome što svaki dan predstavljamo kao naše poruke, kao sve ovo što govorimo ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Kome sada prosečan, da kažem, građanin Republike Srbije treba da veruje? Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću, ovom Zelenoviću iz Šapca koji pričaju da ništa ne valja u Srbiji, da je ekološka katastrofa ovde, da nema investitora uopšte ili treba da veruju nemačkim, recimo, multinacionalnim kompanijama, jakim investitorima koji dolaze u Srbiju da investiraju? Ko ima više kredibiliteta u ovoj vrsti priče? Ja sam potpuno uveren da građani Republike Srbije najbolje znaju, a najbolje znaju ko njihove interese predstavlja i upravo zato glasaju za Aleksandra Vučića i SNS. Živela Srbija!

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pre svega da se zahvalim kolegi Rističeviću na kolegijalnosti i svemu ostalom što njegovo iskustvo pokazuje da je vreme koje je preostalo mogao on iskoristiti, ali dao je priliku i nama mlađima, koji će nadam se i posle mene, s obzirom da je ostalo još nešto vremena, da govore, pa ću se i ja potruditi, kao i kolega Rističević u tom kontekstu da nastavim sa svojom diskusijom.

Da kažem ono što je osnovna poruka svih ovih sporazuma ili zakona u formaciji normativnoj kada to izgovaramo, koja je osnova svega ovoga što smo danas mogli da čujemo i od predstavnika ministarstava i ministarke danas koja je tu prisutna sa svojim saradnicima, u kontekstu priče razvoja i Srbije, a i ukupno regiona. Osnovna poruka je mir i ekonomija. Znači, to su ključne stvari koje u aspektu svega ovoga što mi razmatramo danas dovodi u poziciju Republiku Srbiju da može da ide dalje, a pokreće ove inicijative o kojima smo danas govorili, o kojima ću se ja malo više dotaći.

Iz tog razloga, naravno da je jedno od osnovnih pravila da nema stranih investicija o kojim se danas govorilo bez razvoja infrastrukture. Vidimo da Srbija izuzetnom brzinom razvija svoju kako putnu infrastrukturu, tako i svaku drugu koja obezbeđuje prostor uopšte da investitori, investicije, primarno inostrane, koje smo čuli više puta danas i sinoć u gostovanju predsednika Republike Srbije koliko su važne za Srbiju i kako se taj obim investicija sve više i više povećava i koliko su opet važne ključne poruke mira i ekonomije.

U tom kontekstu želim posebno u svojoj diskusiji da apostrofiram, čini mi se da nije preteška reč ali kad kažem istorijski projekat „mini Šengena“ koji je, kako je predsednik najavio 28. i 29. ovog meseca u Skoplju će dobiti i drugi oficijelni naziv. Zovite ga kako god hoćete, ali poenta priče je, regionalnog, da kažem, razvoja, zajedničkog ekonomskog razvoja u smislu slobode kretanja i ljudi, a primarno robe i formiranja zajedničkog tržišta u zaštitu, naravno, svih nacionalnih i drugih tržišta i interesa i budućnost tog regiona. Posebna je satisfakcija što taj inicijativa je pokrenuta iz Srbije i odavde se najsnažnije gura.

To je ono što je izuzetno važno i nije to projekat velike Srbije, nije to projekat velike Albanije, to je projekat koji možda bi mogli nazvati projekat jakog ekonomskog Balkana ili ovog preostalog dela Balkana koji nije ušao u evropske integracije.

Da podsetim još jednom sve da su Skandinavske zemlje, i Baltičke zemlje imali te modele jedinstvenim pristupom, nastupom, koordinacijom, pripremile se za ulazak u EU. To su ključne stvari i to nije analogija koja bi se prvi put primenjivala ovde na ovim prostorima, već su primeri dobre prakse i razvoja zemalja koje su isto u nekim periodima, pogotovo Baltičke zemlje, sad pričam recimo o jednoj Estoniji, koja je bila u sastavu SSR-a. I oni su imali tranziciju, ali svoju tranziciju su vrlo brzo transformisali u različita regionalna udruživanja koja su primarno geografska, pa onda ekonomska i svaka druga.

U tom kontekstu želim da istaknem da zajednički projekti, da u kontekstu kompletnog regiona, da se on u budućnosti, kao što danas možemo da vidimo u Srbiji, umreže autoputevima, mrežama autoputeva, mrežama novih železnica su budućnost koja u svakom slučaju primarno podrazumevaju da se kao osnovne pretpostavke ovakve inicijative podrže i sigurno i sa ovog mesta i sa svakog drugog, treba pozvati i Podgoricu i Sarajevo u smislu zajedničkih institucija, u Sarajevu dao inicijativu da prihvate, a potpuno sam ubeđen, to je moje lični stav, da se ogradim, da ne postoji ni jedan problem da buduća koordinacija u smislu formata da on dobije svoju formu budućeg „mini Šengena“ kako god se on bude zvao, da bude sutra u Sarajevu ili u Podgorici. To je zaista budućnost za sve.

Ne treba Srbija bilo kakve preferencije da ima prema bilo čijoj teritoriji ili prema bilo čijoj ekonomiji. Srbija svojim pristupom, svojim razvojem, pa evo i današnjim sporazumima, potvrđuje da ona može i sama zato što ima takvu spoljnu politiku, zato što ima takvog predsednika koji je otvorio i pokucao na sva vrata, a pogotovo na ona vrata i dobio prijatelje koji su ga podržavali u najvažnijim projektima. Imali smo odlične finansijske i sve druge aranžmane.

Daću samo jedan primer javno-privatnog partnerstva „Beograda na vodi“ ili izgradnje i mreže autoputeva u Srbiji, pa vidite da Srbija partnerstvom sa Kinezima, partnerstvom sa arapskim firmama itd, kapitalom, može da iznese i takve projekte da im nije potrebna priča oko „mini Šengena“ u smislu uskogrudnosti. Ali, Republika Srbija na čelu sa svojim predsednikom želi da ide u sledeću fazu, u višu fazu, ne samo u fazu evropskih integracija, već pre svega regionalnog i zajedničkog nastupa koji će od ovog preostalog dela Balkana, zapadnog Balkana, ili kako god da ga krstimo, na bilo koji način, stvoriti jedno ozbiljno tržište, tržište u kojem će da ovuda zuje električni elektro vozovi, kao što mi radimo prema Novom Sadu i kojem će ekološki projekti i svi drugim da dominiraju, jer takvi projekti imaju podršku i EU.

U tom kontekstu, zašto je to izuzetno važno? Izuzetno je važno zato što praktično EU za ovaj prostor Balkana predviđa, kada bi se na ovakav način udružili, preko 43 milijarde evra za različite vidove projekata. Kažu da je to devet milijardi budžeta za infrastrukturne velike projekte koji bi upravo išli u ovom pravcu, 20 milijardi kroz garancije da bi se moglo dati i 14 milijardi kroz IPA fondove. Sve su to mogućnosti koje nam se daju ako idemo ovakvim pristupima i ako svi u regionu, a primarno još jednom apelujem na Podgoricu i na Sarajevo, prihvate ovo sada što se radi i u Tirani i u Skoplju i u Beogradu i da vučemo zajednički, ne pod bilo čijim liderstvom, već pre svega po potrebi da ojačamo i individualne ekonomije svih država pojedinačno, ali i zajedno da imamo jedan pristup koji će i te kako mnogo važnije da znači.

Osnovna poruka, u svakom slučaju, u svemu tome, još jednom što želim da istaknem je mir i ekonomija. Kada pričamo o miru, ekonomiji i o primerima koliko je Srbija dobronamerna, onda ponovo i hiljadu puta treba da istaknemo primer vakcinacije i podrške kompletnom regionu od strane Beograda. Zamislite da smo u ovakav projekat svi zajednički ušli u kontekstu priče nabavke vakcina, da je zajedno region nabavljao vakcine, koliko bi to sve brže išlo.

Opet se vraćam na Srbiju. Srbija nema problem sa tim, Srbija je imala četiri vrste vakcina, imala dovoljno vakcina, ima dovoljno, praviće vakcine ovde u svojoj proizvodnji. To je problem više za druge zemlje u regionu. Hajde da se svi zajedno razvijamo. Srbija ide dobro, ali Srbija hoće da ide više, hoće da idemo zajedno, hoće da region, ne prati Srbiju, već prati trendove koji su normalni svuda u Evropi bili. Ne znam zašto neko shvata kao pretenziju Beograda na prostore drugih zemalja samo zato što ovako zdrave inicijative pokreće.

Na kraju, još jednom da kažem, ove inicijative podržava sav normalan svet, podržava i EU, podržava i Vašington, podržava i Peking, podržava i Moskva. Ne vidim ni na jednoj strani, ni na jednoj adresi da neko ovakve projekte ne podržava, a primarno je to dobro za narod koji živi na ovim prostorima.

U tom kontekstu, želim da kažem ono što je i te kako važno, a to je poruka koju je uputio takođe predsednik Republike Srbije na najvažnijim adresama, najvažnijim svetskim međunarodnim institucijama, a to je – Balkan balkanskim narodima. Ja bih dodao – živela Srbija mira i ekonomskog razvoja i Srbije, ali i kompletnog regiona.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre Dmitroviću, uvaženi narodni poslanici, dugo vremena već čekam da se javim za diskusiju, s obzirom da smo imali prošle sedmice važnu sednicu i važne zakone i da nismo imali svi prostora da prošle sedmice govorimo o samim izmenama i dopunama zakona u načelu, pa evo danas o amandmanima da se nekako ta diskusija objedini.

Što se tiče amandmana, samo kratko da kažem, svi su izuzetno važni, o kojima treba da glasamo, a čini mi se da je najvažniji onaj da ove izmene i dopune u smislu širih prava koje će imati građani Srbije, roditelji, što je najvažnije, u svemu ovome da istaknemo, a samim tim i deca, da što pre stupi na snagu. To je ključna stvar današnje rasprave o ovim amandmanima.

Šta god mi ovde rekli, najvažnije je da mi sada proširujemo mogućnosti, da podržimo svaku porodicu i svako dete, svaku majku u Srbiji.

Ono što je ključno u samom Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom je ono što smo na samom početku u samom članu 1. definisali, a to su četiri stava koji kažu ovako: pod jedan - poboljšavanje uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece; pod dva - usklađivanje rada i roditeljstva; pod tri - posebno podsticaje podrške roditeljima da ostvare željeni broj dece i četiri - poboljšanje materijalnog položaja porodica sa decom.

Kada je ovaj zakon usvajan još 2017. godine, ja sam živeo tada u Republici Srpskoj i zaista sam pratio od prvog dana usvajanje ovog zakona i njegovu primenu od 2018. godine. Izuzetno sam bio i tada zadovoljan što je Republika Srbija ušla u ovako jedan sistemski važan zakon koji treba da upravo uradi nešto što je u nazivu vašeg ministarstva, poštovani ministre, a vi ste ministar za brigu o porodici i demografiji. Ja ne znam da li postoji teži i složeniji zadatak od naziva vašeg ministarstva, a samim tim i nadležnosti koju vi imate. I naravno da to nije u nadležnosti samo vašeg ministarstva, to je sublimacija praktično ukupnog rada svih ministarstava Vlade Srbije, politike Srbije, evo i predsednika Vučića, koji je primarno opredeljen i govorio je prošle sedmice, kada smo govorili o KiM, o problemu koji dole imamo, koliko je to važno pitanje. Ono je zaista i u ekspozeu Vlade Republike Srbije bilo jedno od najvažnijih pitanja. Kao što se sada vidi, mi idemo sa proširivanjem tih prava i u svakom slučaju da su to stvari koje će obradovati mnoge roditelje i mnogu decu u Srbiji.

Ne postoji komparacija u regionu sa ovakvim sistemskim zakonom. Apsolutno niko u regionu nema ovakav zakon. Ima drugi zakon, a ovako objedinjen sistemski zakon koji podržava porodicu koja ima decu, ohrabruje porodicu i podržava decu, što je najvažnije, ne postoji.

Ja ću vam reći, mislim da sam i pozvan i privilegovan, s obzirom da sam otac četvoro dece, da su mi se dva sina rodila u Banja Luci, jedan sin i jedna ćerka u Beogradu i da sam privilegovan i sa te strane što sam korisnik i ovih prava iz ovog zakona, jer mi se treći sin rodio ovde početkom 2019. godine i ćerka skoro pre dva meseca, pa, evo, upao sam i ja. S obzirom da je ovo sistemski zakon, da on podržava sve, nebitno na imovinski cenzus jer mi u svakom slučaju kao narodni poslanici jesmo privilegovani u odnosu na ostale građane Republike Srbije, ali smo posebno privilegovani u toj vrsti priče da možemo ovakve zakone danas da razmatramo, a ja sam privilegovan kao otac da mogu da i kroz ovu vrstu priče svojoj deci, kao i svaki drugi otac i svaka druga majka, da dodatnu podršku. To jeste i finansijska podrška u smislu svega ovoga kako smo to definisali, u smislu roditeljskog dodatka koji se definiše članom 23.

Zaista niko u regionu, sa punom odgovornošću i komparacijom koju sam napravio u smislu zakonske regulative, nema takvu podršku, ni ovu jednokratnu, za prvo dete, ni ovu za drugo dete, koja se ostvaruje za dve godine u iznosu od 10 hiljada dinara, za treće dete gde je iznos preko 100 evra i za četvrto dete, 18 hiljada dinara.

Naravno da bi trebalo početi razmišljati u kontekstu i za druge porodice, mnogi govore "višečlane", a ja mislim da je pravi izraz "mnogočlane" porodice, zato što je više i dvoje kad imate, a mnogočlana opet definiše da je tu malo više od dvoje dece u jednoj porodici.

Kad govorimo o tome, hoću nekoliko stvari da kažem. Iako je ovaj zakon uspeo u mnogome da postigne svoj cilj iz člana 1, gde smo definisali to u četiri stava, a to je da malo sada nakon svih reforme koje su sprovedene u Srbiji i koje su omogućile prvo da mi usvojimo ovakav zakon, a s druge strane na finansijskim stavkama, u budžetu Republike Srbije, sprečavajući razne zloupotrebe koje smo danas maltene od svih kolega mogli da čujemo kako je to bivša vlast radila, ja moram da kažem, kad slušam uopšte o tome, loše se osećam. Bar ću ovu diskusiju da pokušam da preskočim, da im ne spominjem imena na bilo koji način, jer očigledno da se mi i dan danas bavimo posledicama svega onoga što su oni radili.

Što se tiče ove teme, oni se ovom temom demografije, podrške porodica, nisu uopšte bavili, i to ne zato, ja to sad ne govorim ne zato što su oni naši politički protivnici, ne daj bože neprijatelji, politički protivnici je pravi izraz, već zaista kad pogledate podršku države, sistemsko zakonodavstvo koje je trebalo da bude podrška porodicama, deci, ne postoji takva regulativa.

Prema tome, oni se tom temom nisu bavili, a sada iskaču sa strane. Ne znam ni ja, neko je ovde i spominjao bubašvabe. Kod nas, u mom kraju to zovu žohari, kad one crne, velike bube iz mraka izlaze kada se upali svetlo. Sada se u Srbiji upalilo svetlo.

Mi smo doneli odluku da dižemo Republiku Srbiju, njen nacionalni ponos, sve njene simbole, da dižemo porodicu i sistemski podržavamo usvajanje ovakvih zakona, proširivanje mogućnosti koje nam opet daju nove finansijske stavke. Upravo zbog reformi mi imamo mogućnost da možemo usvojiti ovakve zakone.

Možemo mi usvojiti ovde deset puta veće finansijske iznose, ali ako nema u budžetu… Znači, mi smo ušli u tu fazu da kao Boris Tadić nekad ide sa demagoškim floskulama, izgovara u Republici Srbiji, njenim građanima ono što sedativno utiče, u tom smislu reči da ih smiruje, a ne postoji ni jedna stavka koja može to opravdati, u smislu toga da možemo nešto da isplatimo, bilo to penzija juče ili bilo šta drugo. Znate ono – biće dobro.

Biće dobro kad majka koja danas u „Narodnom frontu“ ili bilo kojem porodilištu u Srbiji rodi dete, pa sutradan kad malo dođe sebi popuni jedan formular i ništa više od toga ne uradi. Za mesec dana kad dođe kući, na bazi razvoja elektronske uprave, Kancelarije za IT Vlade Republike Srbije, portala „e-beba“, dođe na kućnu adresu rešenje, a na njen tekući račun koji je možda prvi put ostvarila neko primanje, recimo, neka žena u Negotinu, u Kragujevcu, u ruralnim područjima, i na njen račun legne 10.000, 12.000 dinara mesečno ili 18.000 ili 30.000 dinara, itd.

To je konkretna stvar, to je konkretno poboljšanje i to je konkretna podrška, ali bih želeo nekoliko stvari malo šire da kažem. Daću nekoliko primera na koji način smo mi to radili i radimo i dalje. Evo, daću primer Beograda, Novog Sada, Niša, u smislu podrške i u drugim segmentima koji nisu finansijski, a i oni koji jesu finansijski u smislu, evo da kažem, predškolskih ustanova.

Kolega Arsić je malopre govorio kako je bilo ranije, ajde sada da kažemo ovde u gradu Beogradu kako grad Beograd podržava sve one roditelje koji nisu dobili mogućnost da se upišu u javni vrtić, gradski vrtić i koliko grad Beograd finansira boravak svakog deteta koje ide u privatnu predškolsku ustanovu. Pa, da kažemo da za svako to dete grad Beograd plaća tu razliku između 5.500 dinara i da 22.500 dinara mesečno donira za svako dete u kontekstu priče njegovog boravka u privatnom vrtiću i da to svakom roditelju, imao jedno, dvoje, troje ili više dece, Bogu hvala, stigne na njihov račun. Dajte mi primer gde se to dešava još? To je prvi Novi Sad počeo, Beograd. Vidim da i Niš primenjuje i još mnoge lokalne samouprave da počinju sa tom pričom. Dajte mi primer grada u regionu koji daje takvu podršku.

Nemojte mi reći da to nije podrška kada roditelji znaju da je njihovo dete zbrinuto, a finansijski grad stane iza vas na taj način da vi možete to finansijski da izgurate na mesečnom nivou.

Znate, svaki roditelj koji ujutru ustane on brine, naravno, o svojoj deci, a mora da brine i o tome kako će neke stvari finansijski da iznese, kolike god bilo te potrebe.

Jedan aspekt o kojem bih želeo ministru da kažem, koji je izuzetno važan, koji nažalost nije normiran, nije samo u nadležnosti vašeg ministarstva, sigurno je u nadležnosti i Ministarstva za socijalna pitanja i Ministarstva za obrazovanje, a to je delatnost čuvanja dece, dadiljska delatnost koja nije normirana nažalost u Srbiji, praktično nije nigde ni u regionu normirana. Izuzetno je važna ta podršku u smislu toga, ako već pričamo o usklađivanju, u ovom slučaju posla, obaveza, radnih aktivnosti, karijera i svega ostalog, pogotovo u urbanim sredinama, ko će vašu decu kad baš morate, a ne kao neku pošast da sebi stičete tu naviku, jer najvažnije je da budete uz svoju decu stalno, ko će vam pričuvati tu decu? Ko je u Srbiji uopšte ovlašćen da može da bude dadilja, da čuva, recimo, četiri sata nečije dete? Nažalost, mi nemamo sertifikovane dadilje, bebisiterke, itd, to rade različite organizacije. Reklamiraju se na društvenim mrežama, itd. Osnovni princip je preporuka.

Zamislite, nažalost smo imali jako ružnih situacija koje su posledica svega onoga što su uzroci, možda i normativni u ovom smislu reči, koji podrazumeva… Vidite, vi poverite dete nekome, nemate pojma ko je to. Ili, da se nadovežem na tu vrstu priče. Podrška, ako pričamo o ovom zakonu koji nosi naziv „Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom“, primarni fokus i tog cilja i ovog zakona nije samo roditelj, već primarni cilj je podrška detetu. Dete je u fokusu.

Šta detetu danas osim ovih osnovnih stvari koje sam nabrojao za koje moraju svi teško da se izbore, ali, evo, ima i značajnu podršku države. Srbija sad brine o porodicama. Konkretno brine, gradovi brinu i ostaje sada vreme koje treba da se popuni u nekom drugom segmentu koje treba da bude kvalitetno u smislu podrške svakom detetu, pa makar to bio i aspekt čuvanja.

Podrška izuzetnosti u razvoju dece je nešto čemu takođe trebamo da posvetimo pažnju. Deca idu na različite sekcije, na različite edukacije. Mnogo ljudi pruža na tržištu te usluge, niko nije proverio, sertifikovao različite trenere, različite edukatore, nastavnike, profesore kod kojih deca odlaze, mnoga i ostale. Važno je izuzetno pitanje i trebalo bi ga sistemski rešavati u smislu podrške deci, ali primarno brinuti o njihovoj i sigurnosti i svemu ostalom.

Na kraju da kaže, od svega ovoga kada smo pričali o različitim podsticajnim merama kako i na koji način podsticati mlade bračne parove, da prvo, hajde da krenem od toga, iako je to jedan kružni tok, jer da uđu u brak, što bi trebalo izuzetno, kao bračna zajednica, da bude neki prvi korak, pa nakon toga da formiraju porodicu, odnosno da imaju decu, nakon toga da u svojoj karijeri, u svom životu radeći stvaraju preduslove da reše stambeno pitanje koje je izuzetno važno za stabilnost svake porodice, vaspitanje, podizanje dece, školovanje te dece, podrška. Sutra oni treba da se zaposle, da uđu u brak, da oni imaju porodicu. Jedan kružni tok koji nema vremensku razliku iako vreme između dve generacije se broji u decenijama.

Ono što je važno u ovoj vrsti priče istaknuti je da sada nakon ovih osnovnih stvari bazični, koji su finansijska podrška, država Srbija je ušla u poziciju da može da razmišlja o tome na koji način još u perspektivi da podrži svaku porodicu, odnosno da ohrabri pogotovo mlade bračne parove, pogotovo u urbanim sredinama da ne kalkulišu, već da ulaze u bračne zajednice i da stvaraju i rađaju decu.

Naravno, država Srbija je podržala sve one koji imaju problem u smislu dobijanja potomstva, u smislu vantelesne oplodnje, podrške u svemu tome i to je izuzetno važna stvar. Sve to čini jedan, da kažem, spektar sistemskih mera koje danas znače da je Srbija otišla mnogo, mada izazovi, brojke o kojima govorimo često, govore da moramo još, nažalost, mnogo više i više.

Iz tog razloga ministre, želim da podržim sve vaše napore da inicijative koje će dolaziti ovde iz ovog visokog doma budu u pravcu podrške svake porodice, svakog deteta. Jer, od svega čini mi se danas što nam nedostaje, svakoj normalnoj porodici, mislim da je najveći deficit vreme. Imate danas, Bogu hvala, u Srbiji koja se podigla sa kolena, uspravila se, mogućnost da radite, da zaradite, da stvarate, ali radno vreme, radni životni vek se produžio, radni dan traje mnogo duže, ostaje sve manje vremena za decu. To je ono što je izuzetno važno i važno je da u tom ostatku od možda dva do tri sata tokom jednog dana kada roditelj dođe sa posla uzmu svoju decu, to vreme upotpunimo što bolje, a da država sistemskim merama opet podrži roditelje koji imaju decu, u smislu podrške što kvalitetnijeg vremena, koje će provesti, obrazovanja i sve druge podrške koja ide u tom pravcu.

Iz tog razloga daću podršku, u svakom slučaju, za ove amandmane, za ovaj zakon i jako mi je važno da smo doneli odluku da Srbija ide napred i da je Srbija donela odluku da se njena deca rađaju i da im daje podršku u svakom smislu.

U to ime, živela Srbija, živela sva njena deca.

Zahvaljujem predsedavajući.

Poštovana ministarko, poštovane i uvažene kolege i koleginice, neću biti dug. Pokušaću da budem što kraći i sažetiji ne želeći da se ponavljam sa svojim uvaženim kolegama. Nemam potrebe da stvari koje su danas ovde više puta istaknute koje su vrednost u sistemu PIO u smislu sigurnosti i institucije koju predstavlja Fond PIO, ali primarne sigurnosti isplate penzija i sigurnosti koja dolazi u toj trećoj životnoj dobi da je nešto što je najvažnije za građane, tako i za sve nas koji ćemo se sutra naći u takvoj životnoj poziciji da je isplata penzija nešto što vam je najvažnije i nešto što vam daje neku sigurnost u toj dobi.

Mi smo kao i sve bivše jugoslovenske republike nasledili taj Bizmarkov, da kažem, sistem i formulu pa naravno i Fond PIO i država Srbija je kroz sav ovaj protekli vremenski period naše državnosti imala tu obavezu da održi stabilnost fondovsku. Međutim, u novonastalim okolnostima i posledicama koje su različite vlasti u proteklom vremenskom periodu vršile taj Fond nažalost više nije mogao da odigra svoju fondovsku primarnu ulogu i bez ozbiljne i sistematske intervencije od strane države u smislu normative, izmene normativnih akata koje danas imamo pred sobom i podzakonskih akata, prakse koja se stalno na neki način u ovom slučaju menja i potrebe da se interveniše i normativno dolazimo u poziciju da ovakve akte u kontinuitetu razmatramo.

Ali to je manje važno za građane Republike Srbije, to je manje važno za naše penzionere. Mnogo je važnije da ta stabilnost u vidu i ekonomskog rasta, ali i stabilnost Fonda PIO u narednom vremenskom periodu se ukazuje da će sve na neki način biti manje i manje problema po tom pitanju i da, prosto da kažem, koliko god bila složena i ta normativa i sve obaveze koje dolaze od strane Fonda PIO prema našem osiguranicima, da ćemo moći da lakše rešavamo.

To pokazuje i sve ovo što imamo u ovom vremenskom periodu, iako je ovaj sistem baziran na međugeneracijskoj solidarnosti, važno je istaći u ovoj vrsti priče da smo mi u periodu reformi bolnih, kada je predsednik Aleksandar Vučić postao premijer Srbije, morali ući u te reforme. Ja bih rekao da smo u toj situaciji prvi put imali od strane penzionera jednu solidarnost, gde su oni međugeneracijski, a sada u obrnutom smeru, pokazali da su spremni da se odreknu i nekih zagarantovanih privilegija, u smislu penzije, da bi država Srbija, da bi njene institucije, pa i Fond PIO i svi drugi budžetski potrošači, koji su i te kako važni, moraju različita socijalna izdvajanja da se isplate u kontinuitetu, da su to razumeli i da se bez ekonomskog rasta nije moglo ni očekivati nešto što vam je zagarantovano na određen način i zakonom.

Prosto, budžet, stanje u Fondu PIO, naplata poreza, sistem koji je iza svega toga bio klasičan koruptivni sistem, koji je kroz privatizaciju uništio sve resurse, koji su upravo naši penzioneri, naše bake i deke gradile, jedan sistem u kojem su oni zaradili penzije, neko je preko noći, praktično, u jednoj deceniji sve to uništio. Na svim tim razvalinama mi smo morali da napravimo, i hvala bogu da smo imali takvog premijera, danas predsednika Vučića, koji je smogao snage, ne da ide populistički, kao što je žuta strahovlada, namerno kažem – žuta strahovlada, za penzionere koje je u tom periodu bila, nerealno povećavala penzije, koje nisu imale veze ni sa fondovskim rastom, odnosno prilivom, ni sa ekonomskim rastom u Srbiji, imalo je veze samo sa zaduživanjem. Naravno da u tom kontekstu mi smo morali da uskladimo sve ono što je bilo neophodno da taj rast bude postepen, ali primarno siguran.

I danas imamo te rezultate postepenog povećavanja penzija, imamo situaciju u kojoj su penzioneri u ovoj eri, da kažem pandemije, prvi u prioritetu. I danas ova podrška od 3.000 dinara prvo ide penzionerima, kao i sve ostalo. To je kategorija kojoj se država Srbija, rukovodstvo Srbije, prvo posvećuje i nikada ne zaboravljamo naše penzionere u kontekstu priče, jer znamo da njihova dob u kojoj se oni nalaze, u trećoj dobi, nije dob u kojem oni mogu da primarno privređuju, iako postoji mogućnost, u svakom slučaju, da se nešto radi dodatno, honorarno, uz penziju itd, ali ta penzija je za njih ipak primarna.

Istakao bih ovde još jedan problem, u komunikaciji sa građanima, penzionerima koji su radili u velikim sistemima građevinskih firmi, koji su radili po bivšim jugoslovenskim republikama. Dosta takvih slučajeva imamo gde su, recimo, proveli na velikim infrastrukturnim izgradnjama objekata, puteva ili bilo kojih drugih, gde su proveli ne jedan manji period, već i nekoliko godina. Oni imaju problem usklađivanja radnog staža i penzionog staža u svemu tome, jer oni su odradili tu, ali ne mogu na određen način da efektuiraju to kroz svoje penzije u Srbiji.

Nažalost, bivše jugoslovenske republike, ja ću navesti primer samo Republike Hrvatske, koja se u svakom smislu diskriminatorski odnosi prema sada već državljanima Republike Srbije, recimo, licima koja su zaradila penziju delimično ili potpuno u Republici Hrvatskoj, da nisu do dan-danas dobili isplate penzija za period 90-ih. Oni su svi vodili upravne sporove i čak su mnogi vodili postupke pred Ustavnim sudom Republike Hrvatske. Hrvatska je ušla u EU, na hiljade sada i državljana Republike Srbije koji su bili državljani Republike Hrvatske nisu dobili zaostatke za te penzije u periodu 90-ih.

Republika Hrvatska, danas članica EU, teško se ogrešila o te porodice, te ljude. Oni su izgubili ogromne finansijske prilive. Njihove porodice su mnogo propatile i nikada Republika Hrvatska, to zna gospodin Linta, nije htela da isplati te zaostatke penzija u periodu 90-ih, ratnih sukoba i svega ostalog, pravdajući se da neko nije bio na određenoj adresi ili određene stvari koje su pokušali, naravno, kroz sistem kojim oni upravljaju, da banalizuju, ali u završetku svega toga da nikada ne isplate tim osiguranicima penzije za taj period 90-ih.

Ono što takođe želim da kažem, da ovaj period trećeg doba penzionera u kojem se oni nalaze, zdravstveno osiguranje koje oni imaju u Republici Srbiji, mogu slobodno da kažem da nigde nije tako dobro uređeno kao u Republici Srbiji. Nijedna zemlja u regionu, ako hoćete bivše jugoslovenske Republike, da ne govorimo kako je to uređeno u EU ili nekim drugim uređenijim zemljama, ne možete vi tako kvalitetno zdravstveno osiguranje nigde da dobijete kao u Srbiji. To je jedan veliki benefit i, koliko god pokušavali svi da ospore napredak u tom segmentu, ulaganje u zdravstveni sektor, ulaganje i u Fond PIO i sve ovo ostalo znači jednu sigurnost za same penzionere.

Iz tog razloga, ja sam potpuno ubeđen da sigurnost, redovnost isplata, rast penzija, bolje zdravstveno osiguranje, odnosno bolja zdravstvena nega u ovom kontekstu je nešto što je najvažnije za njihovu budućnost, budućnost penzionera. Ono što je po meni sigurno još važnije i što u komunikaciji svakodnevnoj sa penzionerima koju imam, da je još važnije za njih, a to je budućnost za njihovu decu i budućnost za njihovu unučad. Oni to svakodnevno osete, osete da Srbija sada ide jednom uzlaznom putanjom i vide sigurnost ne samo za sebe, već i za svoju decu i za svoju unučad.

U tom kontekstu smatram da su i današnje zakonske izmene koje idu u tom pravcu dobro rešenje, rešenje koje će sigurno morati i u budućnosti da doživi neke promene, ali ono što je najvažnije je da penzioneri Republike Srbije mogu se osećati sigurno, mogu očekivati redovnost isplata penzija, mogu očekivati postepen rast tih penzija, a za svoju decu i za svoju unučad mogu očekivati budućnost u kojoj će oni sutra moći da rade, da privređuju, da se zaposle i da po ovom sistemu, kako sam i krenuo na početku, međugeneracijske solidarnosti uplaćuju u Fond PIO sredstva, a da naši penzioneri, njihove bake i deke, dobijaju redovne penzije i imaju najbolju moguću zdravstvenu zaštitu.

U to ime, živela Srbija!

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani članovi nadzornih, regulatornih i nezavisnih tela, da kažem da je izuzetno važno da mi danas raspravljamo ove izveštaje, ne samo o Komisiji za hartije od vrednosti, već primarno i ove tri komisije koje su stalna tela, nezavisna i to nisu ad hok tela. Srbija je zaista u ovih proteklih, kako je to kolega Arsić i slikovito i normativno nabrojao malopre, pa da se ne ponavljamo, došla u jednu poziciju koja može sigurno da istakne tu jednu vrednost i da kaže da je uradila mnogo više, nego mnoge zemlje u regionu. Neki nisu ni počeli.

Igrom slučaja znam kako ide ova priča oko javnih nabavki u regionu i zaista je Srbija odmakla u svakom smislu reči i izuzetno je važno da se mi danas sada nalazimo u jednom potpuno drugačijem ambijentu. Naime, kada o tome govorim šta je važno istaći u svoj ovoj vrsti priče?

Slušam danas svoje uvažene kolege i koleginice i čini mi se da mi o takvom statusu koji je izgrađen, evo rekli smo od 2012. godine pa na ovamo, pričamo sada kao o nečemu što je već potpuno normalno. Naravno da jeste normalno, ali sa druge strane moramo da se prisetimo i kako je bio u proteklom vremenskom periodu da bi se shvatilo da za jednu ipak dosta kratku etapu, vremensku, smo došli na ovaj stadijum u kojoj Srbija može preko različitih, da kažem, i alata i argumenata, ne da se istakne samo u regionu, već i na širem planu.

Argumentovaću svoju diskusiju sa nekoliko pokazatelja koja su izuzetno važna, ali da kažem jednu ličnu konstataciju koja je, po meni, danas jasna svakom građaninu Republike Srbije, a upravo zato što smo mi ove oblasti, koje vi predstavljate kroz ove izveštaje ili sam Odbor za finansije kroz ove zaključke, koji vama daje podršku u vašem radu, kao što vam daje i parlament Republike Srbije i narodni poslanici, ako hoćete, i SNS, da kažemo, upravo zato što smo sredili sve to, dali mogućnost da bez ikakvog pritiska i uticaja bilo ko radi u nezavisnim institucijama… Ja bih voleo da se bilo ko od vas javi i kaže da li je imao bilo kakav pritisak od bilo kog zvaničnika u

institucijama Republike Srbije, a u smislu bilo kog postupka, pa da odmah razrešimo tu vrstu priče. Zato je Srbija danas 2021. godine potpuno vrednosno različita i u ovoj oblasti u odnosu na Srbiju do 2012. godine, i to svi znaju.

Upravo zato što smo sredili ovu oblast Srbija ima prostor da prvo usvaja planove, a onda u realizaciji tih planova da gradi autoputeve, da gradi bolnice, da gradi škole, da povećava penzije, plate, životni standard građana. To nije bilo moguće u matematici koju je sprovodio bivši režim u kojem je kroz sistem javnih nabavka i državnih pomoći, kako su oni to radili, taj višak nestajao u njihovim džepovima, a nije završavao kod građana Republike Srbije, kod penzionera, kod socijalnih slučajeva, kod privrednika kojima je izuzetno važno da ovaj proces razvoja državne infrastrukture iza koje država Srbija stoji može pokretati i našu privredu. Nema više tih javnih nabavki trange-frange u kojem uz neku kombinaciju u vračarskom kafiću ili dorćolskom ćete dogovoriti kombinaciju, a onda na nekoj komisiji, kroz neke koje su funkcionisale kako su funkcionisale ranije, dogovoriti dobru priču, a onda vaši računi da se uvećavaju, uvećavaju, a da za to ne odgovarate.

To više nije pitanje, niti ko to pitanje postavlja da se može bilo ko brecnuti ili ohrabriti da tako nešto radi. Naravno, mi to spuštamo na niži nivo, na lokalni nivo i upravo je SNS ta politička partija koja je dala legitimitet za ovakvo uređenje, ali pokazala i svojom političkom voljom da je spremna da se obračuna i sa onima koji na nižem nivou, u vlastitim redovima, pokušaju kroz bilo kakvo javno ovlašćenje, pa bilo ono javna nabavka, neka izgradnja ili legalizacija ili bilo šta drugo, da zloupotrebi poverenje građana i spremna je da takve sankcioniše i partijski, a sa druge strane u smislu političke volje preko MUP, a sutra preko nezavisnih pravosudnih institucija, tužilaštva i sudova, te iste i procesuira.

To je ta velika razlika, ogromna koja u smislu pravne sigurnosti i svega ostalog, ostajanje javnog novca za upravljanje javnim resursima, izgradnje javnih radova, izgradnje javnih infrastrukturnih radova, se i vidi taj materijalni pomak koji možete vizuelno da opipate, vidite i shvatite ono što je kolega Bojanić govorio malopre, kada se vozi za Kraljevo, ili kada planira sutra autoputem da se provoza. Zbog čega je to moguće? Zato što taj višak neće više ići kao ekstra profit određenih privatnih kompanija koje vi različitim fiktivnim ugovorima osnivate u inostranstvu, a gde sakrijete i uvijete to, kao u oblandu, preko desetak povezanih pravnih lica da se vi ne bi prepoznali.

Nije, Dragane Đilasu, niko idiot u Srbiji da ne razume šta si ti uradio i nikada Srbija više neće ličiti na tu vašu prćiju, kako ste se vi ponašali prema njoj, a ponašali ste se kao prema svojoj vlastitoj prćiji, da možete da je premećete i radite kako god hoćete, pa da tu prćiju premećete sa računa na račun i iznosite taj otet novac od građana Republike Srbije na strane račune, ovde da nas izluđujete sa pričama kako ste vi nevini, niste krivi, odnosno vi ste žrtve. Vaša uloga žrtve koju jedinu igrate u ovom političkom diskursu je, takođe, propala, vama više niko ne veruje da ste bili bilo kakve političke žrtve. Vi niste žrtve, vi ste štetočine, neko ko nije u periodu dok je vladao Srbije uradio ništa dobro za Srbiju. Uradili ste dobro za svoje račune, dobro ste uradili za sebe. Ne verujem da ste uradili dobro za svoje porodice, za svoju decu. Ja ne bih nikad nekom poželeo da se njegovo dete stidi njega zbog toga šta je on radio za vreme javnog obavljanja funkcije. Taj pečat koji nosite je teži od bilo čega drugog. Zato ovi ljudi koji sede ovde, koji sede u Vladi Republike Srbije neće dopustiti da se takve stvari radi.

Imate našu podršku, ali ta podrška je pretpostavljena, u smislu da posao koji radite u skladu sa zakonom nastavite da radite na takav način, a sve što je negativno ovde, parlament, kao u komisiji, koju je ovaj parlament izabrao, predstavite sve što su anomalije u ovom društvu i unapredite sve što je moguće više.

Portal javnih nabavki, Kancelarija za IT upravu Republike Srbije su odradili fenomenalne stvari, ne samo u ovoj oblasti i više to nije priča kombinacija u smislu toga - ide i sad će se raspisati u kojim će se novinama to objaviti. Priča je potpuno otvorena, jasna svima, sužene su mogućnosti za bilo kakvu i manipulaciju, a i da kažem, dodeljivanje određenih javnih nabavki, tendera i svega ostalog, što vi daleko stručniji u terminima možete i da predstavite, nego mi kao narodni poslanici ovde, je izuzetno važno da sigurnost svih onih koji učestvuju u takvim postupcima znaju da u svakom momentu mogu dobiti onaj odgovor koji se za njihovo poslovanje izuzetno biti važan, a u smislu njihove pravne i svake druge sigurnosti njima dati mogućnost da svoje posao razvijaju planski.

Ono što je takođe za mene izuzetno važno je i pomoć koju je Republika Srbija u ovoj eri pandemije uputila i privredi i građanima, a za mene lično, s obzirom da sam poreklom iz Republike Srpske, i pružila podršku u smislu pomoći državne od strane Republike Srbije i Republici Srpskoj i Federaciji BiH i zajedničkim institucijama BiH ili sada, da uzmem poslednji primer, podrške četiri opštine koje su zaista stradale u svakom smislu reči što određeni nemarom upravljanje javnih finansija, a i zbog drugih okolnosti, geostrateških položaja u opštini Dubica, Kostajnica, Petrovac u Federaciji i Nevesinje u Republici Srpskoj ili da budem precizniji, da se geografski orijentišemo, u Hercegovini, odakle je moj prijatelj Uglješa Mrdić.

Prema tome, Srbija ima prostora da pomogne svojoj braći i svojim sunarodnicima zato što je stala na noge, zato što ne dozvoljava da njen javni budžet, javni buđelar, ako hoćete tako, otima svakoj i kida na način kakvo je to rađeno do sada. Zna se red u Srbiji, zna se da je došlo do drugo vreme. Upravo to drugo vreme možda danas i na Spasovdan koji je Dan grada Beograda, ali Dan grada Banjaluke, odnosno slava Beograda i slava grada Banjaluke je pokazatelj jednog vremena koji će u budućnosti značiti da ćemo ove izveštaje razmatrati u što povoljnijem ambijentu, a da će u javnim finansijama i u narednom vremenskom periodu i svemu ostalom vladati red, rad, disciplina i da će građani Republike Srbije i u narednom vremenskom periodu moći očekivati i bolju i efikasniju, da kažem, vlast koja će dati doprinos u svakom segmentu reči. U to ime živela Srbija.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Na samom početku želim da pohvalim izradu ovog Zakona o zaštiti poslovne tajne u kontekstu njegovog normativnog uređenja jer zaista praviću jednu mini komparaciju sa svim materijalima koji smo do sada dobijali u vidu zakonski, da kažem, akata, čini mi se da odavno nismo videli ovakvo zakonsko rešenje koje je na vrlo jednostavan i plastičan način prvo objašnjeno, a prethodno i normiran, pa mi se čini da bilo ko da ovaj zakonski tekst sutra ko uzme, ako ima veze i sa privrednim aktivnostima o bilo kojoj oblasti, ne mora biti bilo kakav ekspert u oblasti prava, u oblati, ne znam ni ja, različitog istraživanja ili konkurencijskih, da kažem, borbi na tržištu da će dobro konačno razumeti u tome šta je poslovna tajna na koji način se ona štiti, a na koji način se može doći u poziciju da neko prekrši odredbe ovog zakona.

U svakom slučaju ovaj zakon u tom kontekstu će dovesti do još većeg stepena pravne sigurnosti i smanjiće visinu šteta koje je do sada, kako smo u obrazloženju mogli da pročitamo, nismo mogli kroz različitu sudsku praksu i evidencije i baze koje su u sudovima formirane da znamo kolika je to šteta, a pretpostavka je da je to ogromna šteta koju privredni subjekti bez obzira da li je o državnim ili privatnim subjektima reč, pojedincima, fizičkim licima u kontekstu stvaranja intelektualne svojine, tako da i u tom smislu mi ćemo imati još jednu složenu celinu koja će u kontekstu priče boljeg privrednog ambijenta svima dati bolji ugao i veću pravnu sigurnost.

U tom kontekstu moram da kažem da u članu 2. u smislu značenja izraza koji govore, pre svega o tome šta je poslovna tajna i šta to predstavlja komercijalnu vrednost tajne i na koji način se uopšte tretira šta je to poslovna tajna i te kako je važno uočiti nešto i period u kojem se mi nalazimo danas i da mnogi poslovi, mnoge inovacije u različitim oblastima napreduju mnogo brže nego što to normativa koju smo imali u prethodnom periodu je mogla i da zamisli.

Sada bi ako bi samo jedno plastičnom primeru pričao mogao recimo pričati o različitim softverskim rešenjima koja su i te kako važna za unapređenje kako poslovnog tako i unapređenje ambijenta koji se tiče ostvarivanja prava koje imaju građani, pogotovo smo to mogli da vidimo u periodu pandemije u kojem se nažalost još nalazimo, ali evo, Bogu hvala nekako svi imamo taj već preuranjen subjektivni osećaj da polako pandemija jenjava i da se i privredne aktivnosti i sve druge aktivnosti postepeno vraćaju u normalu.

Pa u tome kontekstu i ovo uređenje novog zakonskog rešenja o zaštiti poslovne tajne je nešto što će i te kako dobro doći, a u smislu opet zloupotreba, pa znate li koliko je danas važno, da kažem, imati jednu ne samo poslovnu ideju, već i određenu softversku ideju koja u nekom kontekstu određenom privrednom subjektu, pravnom licu, pa da kažem i nekoj državnoj našoj kompaniji koja je razradila određeno softversko rešenje znači zaštiti neku poslovnu tajnu u smislu konkurencijskih borbi na tržištu u svemu ostalom? Ja bih samo naveo tu primer recimo operatera različitih i tržišne utakmice koja je tu preintenzivna u svakom smislu reči i da tu imamo u svakom slučaju u ranijem vremenskom periodu različitih zloupotreba koje su u svakom slučaju nanosili veliku štetu i privrednim subjektima koji su još uvek u većinskom vlasništvu države Srbije. O tome ću nešto posle da kažem.

U kontekstu člana 3. koji je po meni izuzetno važan po prvi put mi imamo vrlo precizno definisanje svega onoga što se zove zakonito pribavljanje i korišćenje i otkrivanje poslovne tajne, ali i vrlo jasno da kažem da se razgraniči šta to znači nezavisno otkriće i stvaranje i pogotovo što se u ovom kontekstu u pisanju ovog člana zakona vodilo računa o tome kada neko dođe na drugačiji način do poslovne tajne pa čak i svi oni koji istražuju, pokušavaju da možda pronađu neki ugao koji nije dobronameran kada dođe do tih izvora, bilo da je reč o istraživačima, bilo da je reč o uzbunjivačima, da u svakom slučaju ne ulaze u ovu kategoriju, da ne bi nekome večeras ili sutra u ovim medijima koji se navodno brinu o javnom interesu palo na pamet da neko ovo zakonsko rešenje usvaja zbog toga. Upravo su ti pojedinci, te organizacije isključene iz ovog konteksta nelegalnog pribavljanja poslovne tajne. Oni su stavljeni u kategoriju zakonitog pribavljanja poslovne tajne.

Takođe, ako govorimo o članu 4. nezakonitom pribavljanju i otkrivanju poslovne tajne jedan ugao koji sam primetio čitajući ovaj zakon koji po meni bi trebalo još uvek, s obzirom da nismo usvojili ova zakonska rešenja, razmisliti a to su kaznene odredbe. Čitajući kaznene odredbe i dovodeći u poziciju da neko recimo otkrije određenu poslovnu tajnu, a ja sam naveo možda samo jedan primer, ako pročitamo koja je kaznena odredba recimo za fiziko lice da je ona maksimalno do 150 hiljada dinara, onda se postavlja pitanje – da li će oni koji svesno žele da zloupotrebe svoje položaje namerno tako nešto uradi zato što je kazna minimalna? Neki tajkuni koji su nama dobro poznati za jedan ručak ili za dve ili tri boce vina potroše toliko novca dogovarajući neku kombinaciju i pokušavajući da izvuku u svoju mrežu podrške koju imaju nažalost i dan danas u određenim javnim preduzećima kao postavljene punktove godinama finansiraju određene pojedince, ljude koji će im upravo dojavljivati stvari koje su inovacije i poslovne tajne ne bi li njihove firme u ovom slučaju bolje napredovale.

Prvenstveno mislim na grupaciju Đilas Šolak koja se rasporedila svuda po Srbiji i izuzetno dobro na tržištu od kojeg enormno dobro žive imaju postavljene svoje emisare, svoje punktove, sve one koje su godinama finansirali, a koji čitajući ovaj zakon sutra u poziciji mogu možda biti stimulisani da nastave sa takvim radom, pogotovo zato što čitajući opet ovaj materijal možemo da vidimo da u smislu sudske prakse kada čitam o tome vidim da nismo imali određena procesuiranja, da je to još uvek posao koji je zahvalan.

Prema tome, odštetiti državnu imovinu, raditi za suprotni interes, ta poslovna tajna u suštini može biti upravo ključan segment da bi sutra bili uspešniji, da bi imali određeno pravo prvenstva ili da bi prosto na tržištu bolje bili pozicionirani.

U tom kontekstu još jednom potvrđujem i smatram da je izuzetno važno da ovo normiranje definišemo što kvalitetnije, a kaznene odredbe i za fizička lica ne samo pravna lica izjednačimo. Zašto bi neko ko je fizičko lice a u ovom slučaju ima određeno javno ovlašćenje jer radi u javnom preduzeću imao manju kaznu nego pravno lice, bez obzira što u ovom slučaju definisanje pravnog lica ne možemo nikako staviti u kategoriju fizičkog lica, ali podrazumeva se da za pojedinca koji ima takvu mogućnost moramo odrediti preciznije i više kazne?

U tom smislu reč, s obzirom da sam se referisao samo na jedan primer ne bi išao dalje u širinu i stavljao određene digresije na ovu temu, daću još jedan primer da napravimo paralelu u svemu tome. Znamo kako ova ekipa Đilas Šolak je radila i kako se rasporedila po Srbiji.

Svaki dan u različitim medijima možemo čitati, pa evo danas možemo da čitamo u jednoj od dnevnih novina, da je ne reklamiramo, kako je Dragan Đilas lagao i na koji način je radio sa državnim firmama, pre svega sa „Telekomom Srbije“ i kako tek sad isplivaju određeni dokumenti o svemu ovome, pa je to razlog upravo zašto sam malopre o ovome govorio. I dalje određeni pojedinci sede na određenim mestima gde mogu da dojavljuju određene poslovne tajne, a kao što vidite određeni pojedinci koji se danas, poput Dragana Đilasa, ponovo žele da kvalifikuju da butu sutra kandidati za ne znam ni ja neke gradonačelnike ili ministri ili predsednike, ne daj bože, da smatraju da imaju kredibilitet da mogu da to ponovo obavljaju. Oni formalno pravno sve preduslove imaju da se kandiduju na izborima, njihovom voljom oni nisu prošli put hteli da izlaze, ali u svakom slučaju nemaju kredibilitet, nemaju moralno pravo, a nadam se da ćemo uspeti normirati i ustanoviti sudsku praksu da krijući poslovne tajne, koje su oni tada imali čerupaju državne budžete, budžete javnih preduzeća i svih ostalih. E, tu je ta razlika između nas i njih.

Njihova poslovna tajna je bila kako da svoje kombinacije stave sebi u džep i naprave takvu situaciju kad siđu sa vlasti da imaju poslove, jako dobre i unosne, da mogu da nastave komotno da to rade i u opoziciji, pozivajući se onda na neko moralno pravo i na to kako oni znaju da upravljaju javnim resursima.

Znaju upravljati javnim resursima ako govorimo o tome kako da naprave dobru kombinaciju, da je sakriju i da je usmere u privatne džepove. I, imamo pandam tu vrstu pozicije ono što je radila SNS i prvenstveno Aleksandar Vučić. Evo, ja ću dati samo jedan primer, 2012. godina kada je bila kampanja za opšte izbore i za lokalne beogradske izbore.

Ideja predsednika Aleksandra Vučića je bio projekat koji je najviše napadan u Srbiji i Beogradu to je projekat „Beograd na vodi“ i taj projekat koji danas možemo u ovom velelepnom izdanju da vidimo imao je različite razvojne faze. Imao je faze koje su imale i tendenciju poslovne tajne zato što je imao komercijalnu i svaku drugu stratešku važnost.

Ovde u Narodnoj skupštini su morali različiti zakoni u kontekstu „leks specijalisa“ da se donosi da bi takva jedna investicija morala da ide. Rezultat te priče je javno i privatno dobro. Beograd, kao još izraženija metropola, visoka cena nekretnina, jedno novo lice Beograda kada prelazite mostove i kada vidite „Beograd na vodi“ i sve ono što danas možemo sa ponosom da izgovaramo.

Prema tome, iza nas, iza predsednika Vučića, prethodno je bila vizija, a danas, s obzirom da se iz te vizije izrodilo ovo što imamo u ovom konkretnom slučaju to je projekat „Beograd na vodi“ je kredibilitet. Kredibilitet koji se ostvario ne samo izgovorenim rečima, recimo u kampanji 2012. godine, već u završetku jedne investicije koja je samo sada jedan početak svega onoga što ćemo moći u Beogradu još da vidimo.

Prema tome, mi smo se kvalifikovali da idemo napred, kvalifikovali smo se da možemo i dalje da nastavimo ovaj posao da radimo, a ekipa oko Dragana Đilasa, oko Šolaka i svih onih koji njih prate su se kvalifikovali ne samo da idu dugogodišnju robiju, oni su se kvalifikovali pre svega za ovu vrstu priče da ih građani Republike Srbije kazne na svim izborima koji budu na narednom vremenskom periodu išli.

U tom pravcu, u danu za glasanje, u svakom slučaju kao narodni poslanik, a i kao čovek koji veruje u sve što je rekao malopre, ću podržati ova zakonska rešenja. Toliko i hvala.

Zahvaljujem.

Na samom početku moram da kažem da je dosta teško čekati tri dana da se javite i da kažete nešto na temu, ali sa druge strane i slatko zato što znate da podrška ozbiljna koju ima SNS u snazi, veličini poslaničke grupe SNS Aleksandar Vučić – Za našu decu, ukazuje i privilegiju da svaki put kada možemo ovde da se javimo i kažemo važne stvari, pa iz tog razloga je važno integrisati u toj diskusiji koju već imate priliku da kažete i sve ono što je bila tema dnevnog reda prethodnih dana, jer nažalost ne možemo svaki put da se javimo, ne možemo da stignemo jer istekne vreme.

Iz tog razloga oprostićete mi ako moja diskusija bude malo i šira u odnosu na kontekst i na temu koja je danas pred nama, a u svakom slučaju izbor članova Saveta REM-a je izuzetno važna tema i da biografije ljudi koji su predstavili to i Odbor za kulturu koji je nama predložio to, ima veliku odgovornost prilikom predlaganja ovih kandidata i da ćemo u svakom slučaju, a naravno nakon njihove verifikacije pratiti njihov rad, ali pre svega ovde u diskusijama sugerisati na sve ono što se dešava u sredstvima javnog informisanja, u medijima, na različitim portalima, na društvenim mrežama i svemu ostalom što je i širi kontekst možda u odnosu na sve ovo što govorimo danas.

Iz tog razloga, nećete mi zameriti da se pre svega osvrnem na jednu temu koja je došla iz redova sadašnje opozicije, a ne znam koliko će oni dugo moći nositi tu kvalifikaciju opozicije, čini mi se da će neke druge snage i neke druge političke struje svi više potisnuti one koji sebe nazivaju etabliranom opozicijom, jer očigledno da oni lutaju u vremenu i prostoru, a pokušavaju ponovo da sebe kvalifikuju kao nekog ko je kredibilan.

Znamo da njihov kredibilitet ne postoji pre svega ne zato što ih mi ne volimo, zato što su naši politički protivnici, već zato što se nisu kvalifikovali u onom periodu kada su obnašali vlast i znamo kakve posledice je Srbija, naše društvo imala nakon te dugogodišnje vlasti.

U tom kontekstu meni je vrlo interesantno, a mislim da to treba da bude tema i Saveta REM-a, šta znači termin – refanšizam, koji određeni političari iz ovih grupacija konstantno u medijima koje imaju na raspolaganju svakodnevno, 24 sata u sedam dana da izgovaraju u tim medijima, tim portalima itd? Šta znači taj termin i da li je on povezan sa terminom lustracije meni zaista nije jasno, ali mi je jasno da bi oni da se svete.

Ja bih samo da podsetim sve građane Srbije da pogledamo malo nazad, da kada god je neko pokušavao da se sveti, kada je došao u tu priliku, da je Srbija stradala, da su njeni građani stradali i da to nikad nije bilo dobro. Tako da, ta platforma koju oni zagovaraju u ovoj vrsti priče podrazumeva da mi u nekom budućem vremenskom periodu, ako bi oni ne daj Bože došli na vlast, treba li bi očekivati neko zlo.

U tom kontekstu, kad već pričamo o revanšizmu, ja moram da kažem da ta ekipa pre svega ne može sebe nazvati nekadašnjim DOS-om, a i da se nazovu DOS-om mi u svakom slučaju ne bi imali problem na bilo koji način da ih pobedimo na izborima, niti su ovo devedesete kako oni pokušavaju svedu tu analitiku i da nas stave u taj kontekst.

Iz tog razloga hoću samo da kažem da kako se SNS nosila u tom periodu kada su oni bili vlast i da napravim to poređenje sa tim revanšizmom koji oni danas najavljuju sa svim onim što su oni radili u tom periodu kada su obnašali vlast. Da postavim pitanje, šta znači taj revanšizam? Da li to znači da u periodu kada su oni vladali i ne daj Bože ponovo da dođu na vlast, da se podsetimo na sve ono kako je to bilo. Da se podsetimo da u periodu, evo politički samo da kažem, dok su oni bili vlast da je Crna Gora proglasila nezavisnost, da je lažna država Kosovo proglasila svoju nezavisnost, a da političke, ekonomske, privredne u kontekstu privatizacije i svega ostalog, u kontekstu pravosuđa, medija i svega ostalog, posledice koje su oni stvorili su trajne.

Da podsetim malo i na to kako se SNS borila u periodu od osnivanja od 2008. do 2012. godine, pa da kažem da smo mi skromnijim resursima, imali na raspolaganju jednu radio stanicu „Fokus“ radio, gde je moj kolega Uglješa Mrdić, kolega Vlada Đukanović, Ksenija Vučić svakodnevno u razgovoru sa građanima, u otvorenom programu komunicirali i nisu se plašili da čuju glas naroda. Ili je možda pomoć nama u smislu dolaska na vlast bila možda poslednjih mesec dana mogućnost da na jednoj kablovskoj maloj televiziji „Kopernikus“ uoči majskih izbora 2012. godine neko od nas, od naših funkcionera tadašnjih i kandidata gostuje na toj televiziji. Ili, treba to da poredimo sa ulogom žrtve koju oni danas predstavljaju i na međunarodnom planu, na unutrašnjem, da oni nemaju prostora u medijima sa setom televizijskih kanala koje oni imaju na raspolaganju, portala, medija, radio stanica, svih nedeljnika praktično osim jednog, dnevnih novina gde oni prosto, ako to pogledate sada i napravite jednu komparaciju, nemaju temu, odnosno njihova tema je revanšizam. Znate šta, mi kada dođemo, mi ćemo to sve da počistimo, mi ćemo revanšizmom, lustracijom, a mi treba da budemo u strahu zato što to neko do njih najavljuje. Mislim da njihova imena ne treba ni spominjati koliko su jadni i koliko su bedni u smislu svega onoga što predstavljaju.

Da bi kredibilitet tih političara istakli na videlo ja ću navesti jedan primer u smislu tog revanšizma ili lustracije, kako bi je trebali na pravi način nazvati, da su oni takav zakon jedan i usvojili 2003. godine. Taj zakon se zvao Zakon odgovornosti za kršenje ljudskih prava i usvojen je 2003. godine, a važi do 2013. godine. U tom periodu kada su oni to najavljivali nakon petooktobarskih promena 2000. godine, ništa od svega toga nisu uradili, nisu sproveli. Prema tome, kredibilitet za tu temu ne postoji uopšte.

Znači, ne samo da ste vi to najavili, ili već ste i usvojili u vašim skupštinskim većinama, znamo i kako ste pravili skupštinske većine i većinske i manjinske i da nije postojalo ni preduslova, ni političke volje u svemu tome i sada ponovo pokušavate to da najavite.

Srpska napredna stranka kada je došla na vlast, prvo manjinski, pa onda 2014. godine i preuzela potpunu odgovornost kada je premijer Aleksandar Vučić postao, nije se nikome svetila. Možda će to neko politički reći da je to greška, ali mi smatramo da je to i hrišćanski, i ljudski i politički ispravno, jer smo mi gurali priču napred, gledali smo kako da podižemo Srbiju sa kolena na koje su je oni bacili i da nikada više ne dolazimo u tu poziciju da radimo ono što su nažalost oni u tom proteklom periodu, ne samo radili, već su pravili štetu.

Mi to nećemo u svakom slučaju dopustiti, ali ono što je važno u svemu ovome istaknuti da svu političku snagu koju mi imamo ovde u parlamentu, rejtingu koji imamo među građanima ćemo iskoristi o svemu ovome što možemo svakodnevno da vidimo, to je da podižemo Srbiju, da podižemo je na političkom planu, da je podižemo na infrastrukturnom planu, na ekonomskom planu, na planu borbe protiv kriminala i korupcije i svega ostalog, a mi svoj fokus, svoje vreme nećemo trošiti na bilo kakav revanšizam.

Mi očekujemo samo od pravosudnih institucija, od svih onih koji u državi Srbiji treba da rade svoj posao da i ono što je bilo u proteklom periodu ako nije zastarilo, a nažalost većina toga je zastarilo, da se procesuiraju i bez obzira na ime i prezime. Nećemo sejati strah, nećemo slati poruke bilo kakvog revanšizma, nećemo slati poruke bilo kakve osvete, jer za sam kraj da ponovim, kad god je neko u svojim političkim platformama spominjao osvetu Srbiji, Srbija, njeni građani su stradali.

Zato Srpska napredna stranka, naša poslanička grupa će se boriti za napredak, za saradnju, za jedinstvo i za sve ono što za našu decu, za budućnost naše dece znači, a to znači snažna, jaka, ozbiljna Srbija koja ide napred.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana ministarko pravde sa saradnikom, poštovani predsedavajući, uvaženi narodni poslanici, uvaženi profesore Atlagiću, na samom početku da vam kažem da nema potrebe da se izvinjavate što ste produžili ovaj govor koji je trajao kao jedan školski čas. I ne ističem to kao bilo kakvu primedbu, već sam srećan i zadovoljan zato što u ovom parlamentu, u ovom sazivu upravo koji mnogi žele da isprljaju, smo imali priliku da čujemo diskusiju i dr Martinovića i kolege Jovanova i vašu i gospodina Rističevića juče, neka mi ne zamere svi ostali, u kontekstu teme koju smo imali juče, a koja danas očigledno iz potrebe da se kaže što se juče nije moglo stići, jer je bilo puno govornika, i danas uzima dobar deo vremena.

Ali, pre svega, da kažem zašto ne treba da se izvinjavate. Pa, ne treba da se izvinjavate zato što, nažalost, ovaj parlament godinama i u različitim mandatima, u decenijama, nije slušao ovakve govore. Slušao je govore koji su bili iskrivljeni, slušao je govore kojima jeste bilo mesto u trenutku, vremenu u smislu toga šta mi kao narod treba da uradimo da se izvinimo za neka zlodela koja su pojedinci u naše ime učinili na prostorima bivše Jugoslavije.

Ali, ove teme koje danas slušamo su na nekim drugim medijima, koje danas nećemo prozivati, retrogradne, radikalne, pase. Nećemo da pričamo o prošlosti. Dajte nešto sveže nešto neku novu aferu da izbacimo danas. I toliko smo se udaljili od sebe, od svog vrednosnog sistema, od svoje istorije, da i sama pomisao ili dužina govora ili teme u ovom Visokom domu izaziva u jednom delu javnosti ne samo čuđenje, već i osudu. Pa da je to javnost Republike Hrvatske, ja bih mogao nekako i da shvatim, koja je indoktrinirana godinama i decenijama, pa ne može da sluša ovakve diskusije koje su surovo činjenično prikazane.

Šta sad ja ovde, kao potomak Adama Škaljca sa Korduna, koji je stradao 1944. godine u oslobođenju Cazina, koji je bio većinski muslimanski tada i poginuo i nema, ni krsta, ni kamena, ni spomenika bilo kakvog, niti znamo gde je stradao, da kažem u ovom visokom domu?

Slušao sam juče pažljivo kolegu, kao svakog drugog, Jovanova, koji je govorio o tome, o svojim potomcima. Evo slike, pošto su svi pokazivali fotografije, jedine fotografije koju ja imam od svoga dede. Ovo je moj deda Adam, po kojem ja nosim ime. I kao što vidite, on ima kraljevu uniformu, nema na njoj ni kokarde, ni petokrake. Ali, ima njegovog groba, kojeg nismo videli nikad i on se borio za tamo neke kuće, za neke šume, za neke livade, gde nije živela devetočlana porodica. Evo, on i Milija su izrodili osmoro dece.

Zato sam ponosan kada danas slušam da ovde u ovom domu se govori o tome, zato što mora ne samo danas, već svaki put da govorimo o tome i ističemo, jer samo onda ćemo znati da smo na pravom putu i da smo se vratili sebi i svojim vrednostima.

Zato Republika Srbija danas i ovim sporazumima na diplomatskom planu, na ekonomskom planu, na planu borbe protiv organizovanog kriminala, protiv mafije, protiv narko mafije, ali pre svega, u smislu vraćanja vrednosnom sistemu, onom koji je najvažniji, naših naroda, piše zlatna slova istorije.

Mi se nalazimo u takvom političkom ambijentu, u takvom istorijskom ambijentu, koji smo zahvaljujući podršci građana Republike Srbije, mudrom, dostojanstvenom vođenju njenog predsednika Aleksandra Vučića, došli u poziciju da konačno možemo da o ovome pričamo.

Mi ne zloupotrebljavamo ovo vreme, mi smo konačno došli u period u kojem u narednim godinama, u decenijama možemo govoriti ono što se nije moglo govoriti i u bivšoj državi, a i dobrom delu, da kažem, sadašnje države kada su bili drugi predstavnici vlasti, kada su ove teme bile pase, kada su retrogradne, tada su bile radikalne. Nisu to, gospodo, radikalne teme. To smo mi, sa svojim dostojanstvom, sa svojim identitetom i sa svim onim što jesmo.

Ja danas, kao predsedavajući Zukorlić, kako je malopre čestitao, čestitam svim vernicima muslimanske veroispovesti Ramazanski Bajram, ali čestitam i Svetog Vasilija Velikog Ostroškog. Čestitam i Dan vojske Republike Srpske ili danas Trećeg pešadijskog puka, vojske Republike Srpske koja je stvorena od naroda koji je živeo na prostoru BiH, većim delom današnje Republike Srpske i koji su stvorili Republiku Srpsku. I ponosan sam zato što sam ovde i što je predsednik Republike Srbije rekao da nikakvi izmišljeni dokumenti, već samo ovi stvarni ugovori, evo, koje danas potpisujemo, neki non pejpr dokumenti u kojem moja Republika Srpska, kao i moja Srbija treba da bude kompenzacija za sutra oteto Kosovo i Metohiju. Naš predsednik je rekao da to ne dolazi u obzir i da takva razmena nikada neće doći na radni sto da li ove Skupštine, Vlade ili bilo koga drugog. Prema tome je jasno.

Boli me danas i tužan sam jako kada sam čuo izraelskog ambasadora jutros šta je izgovorio, našeg prijateljskog naroda, da kažem, koji je pretrpeo, zajedno kao i mi, strašnu golgotu u istorijskom periodu o kojem smo govorili juče, kada mogu tako lako da prelaze preko određenih stvari, izgovaraju određene besmislice, pa se tokom dana popravljaju, znajući šta nama znači Kosovo i Metohija, kao što i mi znamo koliko su oni čekali da dođu u poziciju da mogu danas sa pozicije Izraela da izgovore nešto. A i taj prst u oko, u ovom slučaju, mnogo više boli zato što znamo, iz prostog razloga, šta to znači u ovoj vrsti priče.

Iz tog razloga bih hteo još nekoliko stvari da kažem ovde, koje su izuzetno važne, a čini mi se da uvaženi profesor Atlagić o tome je već mnogo govorio, ali bih rekao samo jednu stvar koja je za nas itekako bitna, a to je da sebe više nikada ne dovedemo u tu poziciju zbog bilo kakve politike, političara, odnosa koji u regionu treba, u svakom slučaju, da budu relaksirani politički, da imamo odnos saradnje, zajedničkog nastupa, povezivanja, putovanja i svega ostalog, da dođemo u poziciju da sami sebe ponižavamo, da sami ne smemo da govorimo o svojoj istoriji.

Gospodo draga, mi smo juče govorili o muzeju genocida. Ja sam iz opštine Gradiška, treće opštine po broju stradalih u bivšoj Jugoslaviji, iza Kozarske Dubice i Beograda. Dobro znam da smo svake godine do 1991. godine išli i obilazili Muzej dečijeg logora u Staroj Gradišci, Muzej dečijeg logora u Staroj Gradišci koji, nažalost, danas više nema nijednu postavku svoju, jer su pripadnici tih modernih ustaških kamarila, prvo što su uradili u Staroj Gradišci, kad su se dokopali tamo, uništili tu muzejsku postavku i pokušali da unište dokaze i sve ono što su ljudi dobri pokušali posle da skupe, nažalost, oni su svojom rukom, svojom čizmom, kao i 1941, 1942, 1943. i 1944. godine tad radili, tako su počeli raditi i 1991. godine i svake sledeće godine, gde su postojali ti tragovi. I neka ih boli ovo što moraju da slušaju, ali ako negde treba da čuju to, treba da čuju upravo u srpskom parlamentu. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem.
Na samom početku želim da još jednom istaknem da ova pozitivna praksa i da kažem zakonska kategorija u proceduri novoizabranih ili sudija koji se prvi put biraju je itekako važna i dobra i nadam se da će ta praksa i nakon najavljenih ustavnih amandmana da se nastavi.
Obrazložiću svoj predlog iz prostog razloga zato što smatram da upravo danas kada razmatramo sva ova imena i predloge, mi smo u završnici ove procedure, jer svi ovi kandidati su već učestvovali u određenoj proceduri i ovo je neka konačna verifikacija, gde sede narodni poslanici koji dolaze iz određenih lokalnih samouprava, u stalnoj su komunikaciji sa građanima i znaju otprilike percepciju da kažem i javnosti i o određenim kandidatima, a sutra i o određenim sudijama koji obnašaju svoju itekako važnu funkciju.
Lično bih da postoji mogućnost i da je takva procedura voleo kada ovu tačku dnevnog reda imamo ovde na zasedanju, da svi kandidati za ove izbore sede u ovoj sali i da možemo te ljude da vidimo na neki način, jer smatram da je vrhunska odgovornost ne samo novoizabranih sudija, odnosno sudija koje se prvi put biraju, da je velika odgovornost i svih narodnih poslanika u smislu percepcije svakog kandidata koji je u ovom slučaju već prošao određenu proceduru.
Takođe bih u ovoj diskusiji rekao nešto što je sada postalo na određen način jedna opšta diskusija u svim medijima. Dosta se ovih dana diskutuje o načinu efikasnosti rada sudova, pa bih istakao ono što je već rečeno na samom početku, a to je da je godišnji izveštaj o radu sudova za 2020. godinu definisao da se rešilo preko dva miliona, odnosno dva miliona 13.829 predmeta u uslovima koji su potpuno bili vanredni, da je Evropska komisija za efikasnost u pravosuđu Saveta Evrope takođe konstatovala povećanu efikasnost sudova i to su svakako slučajevi, dobre stvari koje treba istaknuti, jer ne možemo samo biti krivični prema radu pravosuđa, bilo da je reč kada govorimo o tužilaštvima, bilo da je reč u sudovima, bilo da je reč pojedinačno i o sudovima.
Ono što u svakom slučaju nije bila praksa ovde do sada u radu ovog parlamenta je da mi komentarišemo bilo kakve presude. Niko se ovde nije usudio da o tome govori, međutim puno pravo kolega Arsić ima da govori danas o jednom sudiji Kasacionog suda koji je izašao u javnost i izneo svoje stavove na određen način koji da li su lični, stručni, kako god, to je javna debata i o tome se može debatovati. To nije bilo kakav pritisak. Takođe i podsećati na određena pravila koja postoje u smislu ne samo kako se trebaju zakonski ponašati sudije koje se izaberu, već i kakav je njihov odnos u smislu toga šta će govoriti u medijima, na koji način će se ponašati, jer njihovo dostojanstvo je praktično nešto što predstavlja jedan deo, jednu od najvažnijih grana u podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
U tom smislu reči, takođe bih ovih dana apelovao na poruke koje dolaze od određenih opozicionih političkih predstavnika koji izjavljuju ovako, ja to zaista ne razumem, kaže – ako ne reaguju tužioci i sudije, moraćemo mi sami da reagujemo. Ne znam šta to znači? Da će oni uzeti u svoje ruke mogućnost da oni presuđuju, da donose tužilačke odluke i da će praktično urušavati još jedan stub vlasti, odnosno urušavati još jedan od simbola državnosti Srbije.
U tom kontekstu, mislim da je njihova agenda upravo to, ne da prozivaju SNS ili narodne poslanike koji dolaze iz te SNS, već da u kontinuitetu diskredituju institucije Republike Srbije na taj način slabeći i međunarodnu poziciju Republike Srbije i, praktično, gledali smo određene izveštaje koji su došli od strane evropskih istanci i da se oni raduju određenim stvarima, a ne da pokazuju neku zabrinutost itd, što dovoljno govori o načinu da, ne daj Bože, sutra oni ponovo dođu na vlast na koji način bi se oni odnosili prema institucijama, kao kako su se odnosili prema resursima koje su zloupotrebljavali, u smislu prirodnih resursa i svih drugih.
Nešto bih rekao takođe oko izbora u ovom slučaju za Vrhovni kasacioni sud. Mi smo gospođu Vasović ovde izabrali u Narodnoj skupštini Republike Srbije ali na kraju procedure i mislim da je i te kako važno istaknuti da je ona dobila jednoglasnu podršku opšte sednice i svih 40 sudija. Prema tome, mi smo praktično konstatovali određenu volju kod svih sudija koji su u Kasacionom sudu. Ne vidim šta je tu sporno uopšte.
Prema tome, mi smo upravo potvrdili ono što je interna odluka bila i ja to vidim kao na neki način podršku svemu onome što je ta institucija koja je najvažnija pravosudna institucija sama iznedrila. Šta smo mi trebali, da budemo protiv da bi sad dokazali neku ne znam ni ja demokratiju ili pokazali svoju moć? Pa, mi smo upravo potvrdili ono što ste vi sami na određen način definisali i to je ono što je ključno da se istakne ovde.
Puno je manipulacije po tom pitanju i te kako u medijima koji su pod kontrolom opozicionih struktura, koje pokušavaju ovde da nama spočitaju da mi imamo uticaja na izbor sudija. Apsolutno da nemamo, ali imamo pravo takođe pre početka svake sednice da kažemo da tražimo da se razdvoji glasanje, da nije opšte glasanje, jer imamo određena saznanja, znamo da određeni, da kažem, kandidati prosto ne ispunjavaju, hajde, ne opšte, ali recimo, posebne uslove, u smislu toga šta su radili pre toga, na koji način su obnašali određene druge funkcije ili se bavili određenim poslom. Mi moramo da reagujemo.
Prema tome, nekom ćemo dati podršku u procentu nekom čini mi se da smo mi preko 95% i tih kandidata koji prvi put treba da se izaberu ovde u Narodnoj skupštini dali podršku, što je takođe jedan procenat koji je neverovatan.
Prema tome, ono što je i te kako važno u smislu ove vrste i priče, da mi očekujemo od svih prvoizabranih, da kažem, sudija i ovih koji danas sude da rade efikasno, da rade hrabro, kako je rekla gospođa Vasović, ja sam pročitao njen intervju u „Politici“ mislim da je on vrlo kredibilan, da je obuhvatio sve ovo što je praktično danas većina kolega govorila i dala odgovor na sve ove dileme u smislu određenih zloupotreba kako se određene sudije ponašaju.
Takođe, u tom smislu reči, moram da kažem da nekako sve te negativnosti dolaze opet sa ovog drugog bola političkog od strane opozicije, gde se kritikuje kroz te medije ova vrsta priče koju sam malopre govorio. Moram da kažem da i ja imam očekivanja isto i od tužioca i od sudija da efikasnije se bave borbom protiv kriminala i korupcije, pre svega u aspektu priče koja podrazumeva kriminal koji postoji i danas, ali kriminala koji je postojao i juče. Prema tome, mi nemamo procesuirane sve one tajkune koji su u prošlom periodu za vreme bivšeg režima zloupotrebljavali sve institucije.
Ovom prilikom, istakao bih, sigurno taj dvojac Đilasa i Šolaka koji su se baždarili na dva načina. Jedan se baždario na sekunde, a drugi na kanale, a zajedno su se baždarili na tome da prokopaju što više, da kažem, kanalizacionih tokova gde će da postave kablove za svoje kablovske televizije.
Bilo bi jako interesantno danas pogledati, a mislim da to istražni organi mogu uraditi, danas postoje različiti alati i softveri koji mogu da izmere sve, šta su to, da kažem, kanalizacione instalacije, odnosno sve šta je pod zemljom, koji su to kablovi postavljani, ko je postavljao te kablove, ko je zloupotrebljavao svu tu vrstu priče? Nisu to samo prekršajne odgovornosti sutra ovih sudija koji će biti nadležni za prekršajne sankcije, već i krivične odgovornosti i svega ostalog.
Ko je to u Republici Srbiji ikad ispitao, a neko je stvorio toliko enormno bogatstvo. Evo, juče evropskim parlamentarcima predlaže da sad te televizije, kablovske operatere koje su dva brata po novčaniku, u ovom slučaju, uložila u zajednički biznis, da sada dignu na nacionalnu frekvenciju, pa da se ta vrednost tog posla digne deset puta na viši nivo i da od toga bolje žive. Sva se politika i sva se ideologija svela na to kako i dalje da se pljačkaju javni resursi.
Još jednom kažem, bilo bi sjajno od opštine do opštine po Srbiji, da se vidi šta je to pod zemljom i ko je stavljao pod zemljom određene kablove i kako je neko napravio takvu mrežu, a nije platio možda ni dinara određenoj lokalnoj samoupravi, da ne kažem da je „Telekom“ Republike Srbije izuzetno oštećen tom vrstom priče.
Znate kako, „Telekom“ Republike Srbije danas svoju logistiku, svoju bazu koju ima, u smislu digitalizacije, iznajmljuje drugim operatorima i državno preduzeće ima prihode kroz dividendu građani Republike Srbije mogu da očekuju u svemu tome i nešto za sebe. Šta mogu da očekuju sutra od određenih kanala, da kažem, kablovskih koji dobrovoljno odlaze? Ništa, da postave, ovako da kažem, ilegalno da ne odgovaraju za to, da ni jedan sudija prekršajnog suda, osnovnog suda ne reaguje zato što tu nema odgovornosti na državnom nivou.
Tu svaka lokalna samouprava može da uradi šta hoće i niko to nije ispitivao i istraživao. Jedan softver koji može dole sve da snimi, kamere koje mogu to, može u svakom gradu da ustanovi kakvim resursima raspolaže svaka opština u smislu te priče, ali i da ustanovi ko je i kada postavio. Na tome se zarađuje ekstra profit. Na tome se zarađuju milioni, ti milioni se izvlače iz države Srbije na egzotična mesta. Makar da su imali toliko odgovornosti i samosvesti, pa taj ekstra profit, tu zloupotrebu koju su imali, da su uložili ovde u Srbiji. Ne, izneli su taj novac i nisu stvorili ni sa tim opljačkanim novcem možda nova radna mesta, pa bi možda i odgovornost bila manja jer bi im se to uzelo kao olakšavajuća okolnost u nekom sudskom postupku koji bi bio valjan.
Međutim, još niko nije zagrebao to. Zašto? Zato što se plaše da će sutra osvanuti u tim medijima, bilo da je reč o pisanim medijima, bilo da je reč o elektronskim medijima, pa će taj neki sudija biti prozvan da je pod uticajem naprednjaka. E, taj alat se koristi medijski za ucenu i praktično reketiranje da se ne otvore stvari koje su davno zakopane pod zemljom.
Iskopaćemo svaki vaš kriminal. Nećemo se smiriti sa ovih govornica dok ono što ste zloupotrebljavali i one resurse koje ste uništili u Republici Srbiji, ne budemo isterali na čistac, a vas pred sud pravde. Toliko i hvala.

Zahvaljujem se potpredsedniče.

Na samom početku da istaknem važnost ove tačke dnevnog reda i generalno prakse parlamentarnog nadzora u smislu imenovanja ovih komisija za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, kao jedne izuzetno važne uloge koju ima parlament Republike Srbije, da imenuje ovu komisiju, a samim tim u vidu parlamentarnog nadzora i da vrši ne samo nadzor, već na neki način i da usmerava svu ovu priču oko izvršenja krivičnih sankcija u onom pravcu koju i javnost Republike Srbije, struka i svi oni ostali koji prate ove penološke mere u smislu izvršenja krivičnih sankcija u onom pravcu koji to naša zajednica i društvo očekuje. U tom smislu moram da kažem da moje uvažene kolege koje su predložene u ovu komisiju će imati važnu ulogu i sve ono što ćemo dobiti kao zaključak ispred ove komisije će sutra u normativi u izmeni zakonske regulative, podzakonske regulative, biti još efikasnije u smislu različitih penoloških mera u smislu izvršenja krivičnih sankcija.

U tom smislu, da kažem i da sve ono što treba da u Republici Srbiji kroz ovu vrstu nadležnosti koje ova komisija ima, da istaknem i svrhu kažnjavanja u onom osnovnom, da kažem, u osnovnoj formulaciji, u osnovnoj definiciji penologiji, da svrha kažnjavanja u svakom slučaju nije represija nad čovekom, kao počinioca ili učinioca, već njegovo prevaspitanje radi njegove resocijalizacije povratka u zajednicu kao produktivnog člana koji više neće vršiti krivična dela.

To je ova bit u suštini same komisije koja treba da isprati izvršenje krivičnih sankcija a i da se vidi kako u tim kazneno-popravnim domovima, zatvorima, kako god da ih nazovemo u ovom smislu reči, kako stojimo po toj poziciji.

Izuzetno je važno da svi počinioci krivičnog dela koji su na izvršenju, recimo, zatvorskih kazni, a znamo da imamo različitih kazni i za počinioce krivičnih dela u ovom slučaju, u tom periodu ga iskoristi što je moguće bolje. Znamo i takođe da se mnogi i doškolovavaju u zatvorima i da sutra nauče neki dobar zanat, da su produktivni u periodu izvršenja krivične sankcije, ali i te kako da je važno sutra kada izađu da mogu biti osposobljeni za samostalan život i da sve ono što ih je odvelo u onom pravcu koji podrazumeva da izvrše određeno krivično delo da više na to i ne pomisle, a sa druge strane da budu osposobljeni da mogu raditi neki koristan posao koji u svakom slučaju ovakve zatvorske jedinice KP domovi nekadašnji, kako smo ih zvali, itd, su izuzetno važna priča u svemu tome.

Ono što bih takođe želeo da istaknem, s obzirom da su naravno različiti zatvori za različite počinioce krivičnih dela i odeljenja, sekcije i sve ostalo, kako se to slaže u tim jedinicama, da je i te kako važno istaknuti i svemu tome i klasifikaciju. U toj klasifikaciji ako bih pričao o svemu tome čini mi se da je najteže resocijalizovati onog koji je bio u privrednom kriminalitetu.

Mi smo ovde u parlamentu Republike Srbije mnogo govorili u smislu toga koliko je teško da se neko ko je počinio krivično delo iz privrednog kriminaliteta vrlo teško možemo dokazati, recimo, korupciju i da vrlo teško dolazimo do pravosudnih presuda, a samim tim sutra i do izvršenja krivičnih sankcija u ovom slučaju. Zašto? Zato što nam je pravosuđe u tom smislu takvo kakvo jeste, zato što imamo slabu praksu. Poseban ugao te vrste priče je kako resocijalizovati sve one koji se bave privrednim kriminalitetom, državnim kriminalitetom i na koji način te ljude dovesti u poziciju da sutra više nikad ne pomisle tako nešto da rade.

Tu sud javnosti govori ovde u Narodnoj skupštini, pa hajde da kažem, i mediji koji o svemu tome pišu je i te kako važno, da kažem, samo iz jednog ugla, predstavnike bivšeg režima određeni procesi koji su ispraćeni, neki su bili pravosudni, očigledno da u poslednjem vremenskom periodu vidimo da se polako vraćaju u javnosti i da to što su počinili određena krivična dela ih u ovom slučaju ne remeti da daju čak određene izjave u medijima koji su skloni da kritikuju vlasti u Republici Srbiji, a zaboravljajući njihove uloge i štetu koju su naneli Republici Srbiji.

U tom smislu reči smatram da posebnu pažnju i ovde u parlamentu, ali i izvršenju krivičnih sankcija treba videti šta s tim ljudima sutra i na koji način uopšte oni mogu bilo šta da rade. Ključna poruka u svemu tome koja treba da ode iz parlamenta Republike Srbije, da se privredni kriminalitet, državni kriminal ne isplati i da sutra ako završite u zatvoru, obavićete vi neku resocijalizaciju, verovatno ćete raditi sutra, bavićete se nekim zanatskim poslom, ali nikada više nećete dobiti priliku da se bavite tim poslom koji ste radili.

Prema tome, ne isplati se, ne treba niko to da radi i poruka koju ova vlast u Srbiji upućuje političku volju koju je stvorila ovde prema svim institucijama pravosudnim i prema policijskim agencijama upravo ide u tom pravcu da Republika Srbija nije više sigurna kuća za ljude koji su se bavili privrednim kriminalom i da mogu to neometano raditi i nastaviti raditi taj posao u nekom narednom vremenskom periodu.

Ono što takođe želim da istaknem, gledao sam sinoć predsednika Republike Srbije u intervjuu koji je, zaista, ne samo specifičan po tome koliko je dugo trajao, ne samo da je bio, da kažem, sveobuhvatan, ne samo da je bio kvalitetan u smislu poruka koje je predsednik Republike Srbije uputio u smislu, da kažem, smirivanja tenzija u regionu, već je on u kontekstu ove tačke dnevnog reda imao jednu sjajnu poruku, jer se na to uvek moramo referisati, da svi kriminalci koji su uvezani sa različitim kriminalnim grupama nisu više dobrodošli u Srbiji, da su iz Srbije proterani, i prema BiH grupa Darka Eleza, sada ove crnogorske grupe, šiptarske narko grupe itd, i da im Srbija nije siguran prostor i da ovde svi oni koji su im pomagali u tom proteklom vremenskom periodu neće sigurno više na bilo koji način moći da obavljaju one funkcije javne i bilo koje druge, koje su podrazumevale da saradnja, druženje, zajednički biznis u svemu tome, ostaju nekažnjeni i ostaju van suda, ne samo javnosti, već i pravosudnih institucija.

U tom smislu, podrška SNS, predsednika Aleksandra Vučića pokazala je da je u ovoj vrsti priče sve ono što smo u proteklom vremenskom periodu mogli da čujemo i vidimo, što je bilo i u određenim medijima, više se u Republici Srbiji neće ponavljati.

Za sam kraj, ono što želim da istaknem, što je i te kako važno, s obzirom da stalno u javnosti imamo potencijalna krivična dela koja su među najtežim, pa između ostalog priča se dosta i o silovanju, o seksualnom mobingu i svakoj drugoj vrsti priče koja je užasavajuća. Ja kao roditelj, kao čovek mogu samo da kažem, da osudim svakoga ko je pomislio tako nešto da uradi. Možda u izvršenju krivičnih sankcija, samih sankcija, treba propisati što teže sankcije za počinioce tih krivičnih dela ili onih koji bi čak i to pokušali, ali moram da kažem da se gnušam te priče da se ta vrsta borbe protiv, moram da kažem, bolesnika koji su u stanju tako nešto da urade, jer te ljude, ne samo da treba lečiti i sankcionisati, njih treba osuditi u svakom slučaju javno, da se gnušam te priče da se to koristi kao sredstvo za politički obračun.

Takođe, moram da izrazim svoje nezadovoljstvo da pojedine kolege ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije su se pojedinih političara koji to zloupotrebljavaju, setili samo u tom slučaju kada su oni postali meta. Nisam zadovoljan što je to tako, ali dajem punu podršku pravosudnim institucijama, ne političarima koje neko pokušava u ovom slučaju da predstavi u ovom ili onom smislu reči, ili političare koji pokušavaju da to zloupotrebljavaju. Mi iz naše poslaničke grupe SNS pre svega dajemo podršku pravosudnim institucijama i žrtvama koje su potencijalne bile od strane nasilnika. Toliko, hvala.

Hvala, uvaženi potpredsedniče.

Samo nekoliko konstatacija vezano za ovu tačku dnevnog reda koja je tradicionalna tačka u svakom sazivu parlamenta Republike Srbije. Naravno, važna je uloga svih delegacija i sastava delegacija, ali da se ne bi ponavljao sa svojim kolegama, da ne bi ovde uzimali suviše vremena, želeo bih nekoliko stvari da istaknem.

Ono što je možda najvažnije istaknuti u ovom periodu, s obzirom da i rad samih delegacija je sada u nekim vanrednim okolnostima zbog ukupnih okolnosti vezanih za pandemiju korona, pa tako su i same aktivnosti se svele na minimum, ono što je moguće u ovakvim okolnostima. Jasno je i da nema putovanja i svega ostalog, da građani Republike Srbije ne bi bili zabrinuti. Niko u ovom periodu niti troši bilo kakav novac, niti ima bilo kakvih putovanja ili bilo čega drugog. Pošto je puno takvih vesti, nažalost, izlazilo u određenim medijima, da je svrha svega toga upravo ono što ne bi nikada trebalo da bude svrha, ali nisam se javio da govorim zbog toga, već da kažem da u ovom periodu pandemije koronavirusa Srbija nije u smislu njene uloge, koja je i te kako važna, a pre svega ovim regionalnim inicijativama, regionalnim delegacijama, u svemu tome bila mirna, već mogu da kažem da je ovaj period upravo iskoristila na najbolji moguć način i dala najbolje moguće rezultate u kontekstu priče ne samo smirivanja situacije u regionu, koja je i te kako uvek napeta i uvek se podgrejava sa različitih strana, podstiče se situacija koja se tiče međunacionalnih sukoba i svega ostalog, glas koji dolazi iz Beograda, glas koji je dolazi od predsednika Aleksandra Vučića, od Vlade Republike Srbije, iza ovog parlamenta je bio glas pomirenja, regionalne saradnje, regionalnih inicijativa, ali, ono što je najvažnije, i pomoći u ovim najtežim situacijama.

Ne bih previše da uzimam vremena, ali Srbija upravo takvom diplomatskom aktivnošću, takvom inicijativom je bila lek na ljutu ranu koja se desila svim narodima na prostoru regiona.

Upravo iz tog razloga hoću da istaknem i određene stvari koje su i te kako važne bile u proteklom vremenskom periodu, iako i tih diplomatskih aktivnosti, bilo da su one bile na nivou Vlade ili na nivou parlamentarne diplomatije ili na nivou diplomatskih aktivnosti koje je imao sam predsednik Republike, bile na najvišem mogućem nivou u odnosu na period u kojem se nalazimo.

Ja bih istakao samo nekolicinu onih koji su jako važni bili i posebno bih istakao zvaničnu posetu predsednika Republike Srbije Bosni i Hercegovini u Sarajevu, kada je predsednik Republike Srbije prvo dozu donirao vakcine u Sarajevu. To su bile prve vakcine. Bilo je tamo raznih komentara posle toga, ali, u svakom slučaju, građani Bosne i Hercegovine, pogotovo građani Sarajeva, su dočekali to na onaj način kako i treba. S druge strane, kao što vidite, Srbija je nastavila da pomaže i u ovom periodu posle toga.

Ono na što bih se posebno osvrnuo tokom te posete su i same najave koje je predsednik Republike Srbije najavio u Sarajevu, pokrenuo određenu inicijativu sa članovima predsedništva Bosne i Hercegovine, o tome razgovarao i najavio, praktično, nešto što do sada nismo imali, a što je i te kako važno, a to je da imamo jedan veliki samit ekonomski, privredni Bosne i Hercegovine i Republike Srbije.

Pored toga što imamo najbolju moguću robnu razmenu i sve ostalo i koja stalno raste i ona je u obostranoj koristi, možda u ovom momentu izgleda da Srbija ima malo više pogodnosti svemu tome, ali to je i te kako važno za privrednike iz cele Bosne i Hercegovine. Jedinstven i zajednički nastup, jedinstveni i zajednički projekti koji nemaju veze samo sa ovim zajedničkim infrastrukturnim projektima, već i sa svim ostalim ukazuju da je to upravo budućnost, a ono što je najvažnije od svega toga da su takve inicijative došle iz Beograda.

Prema tome, to je potpuno inkompatibilno sa svim onim što smo mi čitali o različitim izveštajima, koji nažalost dolaze iz Brisela, jer poruke koje se ne upućuju samo iz Beograda nisu deklarativne prirode, već su inicijative koje su konkretne, gde druge narode, druge države u regionu pozivamo za jedan zajednički nastup.

Taj nastup ide u tom pravcu, možda je budućnost, a ja iskreno verujem da to nije daleka budućnost i da to vreme i te kako dolazi, jer to je naša diplomatija i naša zvanična politika Republike Srbije, a to je da kompletan ovaj region koji je ostao van EU, koji i deklarativno i stvarno pregovara sa ne samo institucijama EU, već i prilagođava svoju zakonsku regulativu njihovoj zakonskoj regulativi da svi u regionu u budućnosti imamo jedan glas prema Briselu.

To nisu modeli koji su novost u sadašnjim članicama EU. Ja ću uvek kao paralelu da ponudim tzv. višegradsku grupu četiri zemlje koje su pregovarale zajedno - Mađarsku, Poljsku, Češku i Slovačku prema EU, koje se dan danas drže kao jedan zajednički korpus u EU, koje su i te kako važan faktor u odlučivanju i svemu ostalom. Takođe, za predstavnike svih država Zapadnog Balkana na bazi inicijative koju Aleksandar Vučić svaki put istakne, čekamo susede i pružamo im ruku, dajemo podršku kada je najteže, mi kažemo idemo zajedno, idemo jednim glasom, idemo da pokušamo da stvari koje su u proteklom vremenskom periodu nas opterećivali, da ostavimo u prošlosti, da ih ne zaboravimo, ali da se okrenemo novim vrednostima, da se naši narodi, naši privrednici, naše poslovne inicijative povezuju, da imamo zajednički i tržišni nastup. S druge strane, kao jedno mnogo veće tržište, odnosno naša pojedinačna tržišta da budemo respektabilan faktor i da se pripremimo u kontekstu priče pregovora sa EU kao jednu test fazu da znamo da možemo odigrati tu jednu višu, značajniju utakmicu koja nas u budućnosti očekuje.

Iskreno verujem da smo mi u prvoj deceniji vladavine i da će nam trebati sigurno dve, tri decenije da završimo sve ovo što trebamo, ali na kraju tog puta verujem da Srbija ne samo kao što je ona to do sada igrala ulogu lidera u svemu, pa i lider u ovom pogledu koji se tiče onog što je najvažnije, da budemo i lideri u tim porukama koje podrazumevaju da uvek apelujemo na smirivanje situacije, da uvek apelujemo na saradnju i, kao što vidite, evo, i ovih dana kada smo dobili kroz medije i kroz druge neke informacije određene poruke i inicijative koje dolaze od jedne članice, u ovom slučaju reč je o Sloveniji, kako bi trebalo da izgledaju granice na Zapadnom Balkanu, niko iz Srbije se nije upecao na tu vrstu priče.

Mi poštujemo teritorijalni integritet svih država u regionu, ne uplićemo se u te vrste priče, ali ne treba zanemariti činjenicu da je od najviših zvaničnika Republike Slovenije došla takva inicijativa. Sada vidimo da su i neki dokumenti poluzvanični ili nezvanični otišli prema tome i na određeni način, ako bi govorio o svemu tome, moram da istaknem da Slovenija nije bilo koja država, Slovenija je neko ko će 1. jula da predsedava EU. Važne su te poruke da ih mi pratimo, ali te poruke nisu došle iz Beograda. Niko nije reagovao iz Beograda. Čak, suprotno, iz Beograda smo dobili poruke koje idu u pravcu regionalne ne samo stabilnosti, već saradnje.

Ovaj poziv na veliki samit u Beograd i na kontekst koji se tiče same priče „Mini Šengena“, Carinske unije sutra, nisu tako više daleka budućnosti i svi sada u regionu shvataju da je to budućnost i ta budućnost će, po meni, jako brzo doći i verujem da će Srbija u tom pogledu uraditi ono što je najvažnije, a to je da uvek bude neko ko će te inicijative pokretati, a s druge strane slati poruke mira, stabilnosti i saradnje. U to ime, živela Srbija i hvala vam!