Poštovane kolege i koleginice, moram da priznam da mi je kolega Migati dao odličan šlagvort. I sam sam hteo da kažem neke od stvari, možda na drugačiji način, ali to je ta priča.
Čini mi se da je i sam ministar inostranih poslova Jeremić ovde rekao da se radi o tehničkom zakonu. Znate, ovaj zakon propisuje pravila igre. Prepisan je, gospodine Todoroviću, vrlo ste to dobro rekli. Nije problem da se nešto što je dobro, što je utemeljeno, što je na korist države i provereno u nekim stabilnim zemljama i prepiše, samo je problem kako će se primeniti.
Ono o čemu želim da govorim kada je u pitanju davanje saglasnosti za otvaranje predstavništva u Republici Srbiji jeste delom ovo što je govorio i gospodin Todorović. Ali, to je povod da uopšte pitam zašto u ovom zakonu, kada su odnosi na srpskoj političkoj sceni toliko komplikovani, kako unutrašnji odnosi među nama, tako i spoljne okolnosti, zašto nije moguće da se, recimo, ovde nađe jedna obaveza, moglo je i u Poslovniku Skupštine, a ne bi bilo loše da je u zakonu zapisana, da se jednom godišnje podnosi ekspoze o osnovnim pravcima spoljne politike.
Kao što znate, doneli smo, recimo, Zakon o odbrani, a da pri tome nismo razradili, kako kažu, u članu 7. tog zakona, strategiju nacionalne bezbednosti Republike Srbije, strategiju odbrane Republike Srbije i doktrinu Vojske Srbije. Isto važi i za ekspoze o osnovnim pravcima spoljne politike. Da nas, recimo, na svaka tri do šest meseci gospodin ministar obavesti o tome šta se dešava u međunarodnim okolnostima, odnosno da podnese izveštaj o međunarodnom položaju Srbije.
Mislim da politički trenutak u Srbiji i sama sednica gde bi nam pregovarački tim i Vlada Republike Srbije podneli izveštaj o Kosovu i Metohiji, što je tražila SPS, a ovde je gospodin ministar Jeremić praktično stavljen u rang predsednika države i predsednika Vlade, što znači da je u spoljnim poslovima u njihovom rangu, da čujemo najzad šta se to u međunarodnim okolnostima dešava oko Srbije i sa tretmanom Srbije kada su u pitanju međunarodni poslovi.
Neću mnogo pričati o tome da smo mi u okviru podizanja svog međunarodnog ugleda vrlo često nekritički slušali svoje navodne saveznike.
Kažem navodne jer mnogi od njih očigledno nisu bili iskreni kada su u pitanju interesi Srbije, a koji su ovde pojedine političke strukture zaista pomagali. Od takve vrste podizanja ugleda Srbije, nekritički primenjujući ono što nam se nameće u domenu političke doktrine, ekonomskih odnosa, uređenja države Srbije, koliko vidim, imamo samo štete. Ne vidim da su nam politički saveznici iz tzv. međunarodne zajednice, a radi se o navodno najmoćnijim zemljama sveta, mnogo pomogli.
Kad govorim o tome, mislim na to da su, po mom shvatanju stvari, a imam i dokaze za to, i Vuk Drašković, a pre njega Goran Svilanović, očigledno bili američki ljudi. Inače, Goran Svilanović ne bi završio kao albanski lobista u Paktu za stabilnost, a to isto je radio dok je bio ministar spoljnih poslova. Iskreno se nadam da to nije slučaj sa gospodinom Jeremićem i da njegovo školovanje u Americi nije nikakav dokaz za to da je on trenutno u funkciji nečijih drugih osim interesa Republike Srbije.
Ono o čemu dalje valja govoriti jeste da je ono što je bilo profesionalno u srpskoj diplomatiji do 2000. godine uglavnom oterano, isterano, proterano, omalovaženo u Ministarstvu spoljnih poslova. Uglavnom, ne svi. Neki ljudi koji su vrhunski poznavaoci spoljnopolitičkih prilika u delovima sveta kao što je, recimo, Bliski istok, danas podižu slušalicu na centrali Ministarstva inostranih poslova, a nisam siguran da ovi koji su došli, naročito za vreme ere Draškovića, u Ministarstvo spoljnih poslova, te tetke, strine, teče, a od 2000. godine i mnogi stranački prvoborci, predstavljaju onu političku elitu koja u ovom momentu može da zastupa interese Republike Srbije.
Svima onima koji su primljeni kao pravi profesionalci posle 5. oktobra svaka čast, ali se bojim da u momentu kada bi Ministarstvo inostranih poslova trebalo da odigra jednu od ključnih uloga, ali istinsku ulogu oko razrešenja pitanja Kosova i Metohije, podizanja međunarodnog ugleda Republike Srbije i ostale stvari koje bi trebalo da rade, bojim se da imamo jako malo ljudi koji su istinske diplomate od karijere, a imamo previše stranačkih prvoboraca.
Uostalom, razna vraćanja, od Milana St. Protića pa nadalje, pokazuju da mi imamo potpuno nekompetentne ljude koji su imenovani jednostavno zato što su stranački prvoborci. Ta stvar se ne odnosi samo na ambasadore i konzule. To ide dotle da su čak i vozači, a verovatno i tamo neke domaćice ili neki pomoćnici ili neki saradnici takođe imenovani po stranačkim kriterijumima i otišli tamo da bi bili nagrađeni zbog svog prvoboračkog staža.
Nemam ništa protiv ukoliko su njihova stručna sprema, njihove sposobnosti i njihovo poznavanje poslova iz oblasti spoljnih poslova na nivou. Nažalost, pokazalo se u mnogo slučajeva da nije.
Osim toga postavlja se pitanje, kad je u pitanju oblast kadrovske politike Ministarstva inostranih poslova, šta se to dešava pa, recimo, nismo do skoro, praktično, imali ambasadore, a nemamo ni sada, u svim najmoćnijim zemljama sveta i ne znamo tačno šta ti ljudi tamo rade. Podsetiću vas da do pre praktično godinu dana nismo imali ambasadore, čini mi se, ni u Rusiji, ni u Londonu, ni u Vašingtonu i da ne idem dalje, a otima nam se 15% teritorije Republike Srbije.
Dakle, možda ovaj zakon jeste na neki način tehnički zakon, ovde se čak priča i o nekoj vrsti radnih odnosa, ali je mnogo bitnije što ova skupština ni građani Srbije, koji ovo dosta pomno prate, to je moja lična percepcija, vidim kada negde odete da o tome pričaju, u stvari nisu obavešteni na pravi način kakvim se to poslovima bavi Ministarstvo inostranih poslova. Samo sam pomenuo primere Gorana Svilanovića i Vuka Draškovića i ne bih voleo da se to desi i Vuku Jeremiću, ne zbog njega, nego zbog nas i zbog interesa Srbije.
Prema tome, lično mislim da i ovo vršljanje i mogući konzulati, kako je to rekao kolega Todorović, tamo gde im zbog osetljivosti odnosa nije mesto, a još manje im je mesto po namerama koje se iskazuju kada su u pitanju interesi Republike Srbije, da bi trebalo to da razmotrimo u okviru jedne jasno predočene, i poslanicima i građanima Srbije, politike koju će po tom planu voditi Ministarstvo inostranih poslova i Vlada Republike Srbije.
To što ćemo podići svoj ugled i dokazati da smo demokratični, što ćemo otvoriti nekakav konzulat u Novom Pazaru Englezima, pa posle imati problema sa radom tog konzulata, po meni, zaista svaka država koja drži do svog dostojanstva ne bi se mnogo obazirala na demokratiju, pa čak ni na ljudska prava – kada su u pitanju ljudska prava, vidimo u Avganistanu i u Iraku, imali smo prilike da vidimo na sopstvenoj koži ovde u Srbiji – nego da se rukovodimo interesima Republike Srbije.
Da ne bih uzimao previše vremena, pošto postoji jedna vrsta pomalo prećutnog, a pomalo javnog dogovora, da poslanici opozicije, zbog toga što su učestvovali u donošenju ovog Ustava i usvajanju ovakvog Ustavnog zakona, omoguće vladajućoj koaliciji, zahvaljujući argumentu da imaju 133 ili 137 poslanika, čak i usvajanje ovako nekvalitetnih zakona do Nove godine, dakle, želim da upoznam javnost da je ovo dobra volja opozicije, a ne kvalitet zakona, što o njima nema šta da se kaže.
Voleo bih i pozivam pregovarački tim i Vladu Republike Srbije da se što pre podnese izveštaj o KiM, a gospodin Jeremić da odmah u januaru, na prvoj sednici (nadam se da neće biti prevelike pauze ovog parlamenta zbog izbora) podnese ekspoze o međunarodnom položaju Republike Srbije i da nas u okviru tog ekspozea upozna sa trenutnim položajem Republike Srbije kada su u pitanju međunarodni poslovi.
Bilo bi od koristi i zbog javnosti Srbije i zbog podizanja međusobnog poverenja, a pre svega mislim da bi bilo korisno da raščistimo neke nedoumice koje vladaju među nama koji bi trebalo da predstavljamo političku elitu, a i među građanima Srbije. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, javio sam se zato što mislim da sam pogrešno protumačen od kolege Munira Poturka. Na šta sam ja mislio, kolega? Radi se o Kosovu i Metohiji, a ne o Raškoj oblasti.
Svi smo svedoci da, kako se ovaj prvi deo ovako viđenog pregovaračkog procesa privodi kraju, raste ulog u političkoj igri oko Kosova i Metohije. U tom smislu se podiže ulog i kada je u pitanju Republika Srpska i njen opstanak, to ste videli po Lajčakovim tezama, nisu autori te teze, kako će u Raškoj oblasti biti nekih nereda, nijedan ministar, ni predsednik Vlade, ni predsednik Srbije, ni bilo ko iz ovog parlamenta. Neko tu tezu svesno lansira.
Nisam uopšte želeo da govorim o međusobnim odnosima ljudi koji žive na prostoru Raške oblasti, nego sam želeo da govorim o podizanju uloga u političkoj igri. Moram da vam kažem, ne baš do kraja i možda ne dosledno, ali se slažem sa kolegom Todorovićem, a reći ću i zašto. Lepo je što će se otvoriti kancelarija Misije OEBS-a, ali ona neće doneti nikakve investicije.
Nije ona tu zbog toga da se donesu krediti, niti su joj ovlašćenja takva da proceni kakva je sigurnost za ulaganja u Novom Pazaru. Ona je tu da da političke ocene, da vrši jednu vrstu monitoringa i navodno da ima misiju dobre volje.
Moram da kažem da su iskustva na ovom prostoru, a bojim se i u nekim drugim zemljama, bez obzira što se eventualno radi o misiji dobre volje, vrlo često, po interese države Srbije, a ponavljam, i po neke druge zemlje, bila veoma loša. Dakle, mi imamo loša iskustva sa takvom praksom tzv. međunarodne zajednice.
S druge strane, uopšte ne isključujem mogućnost, mada ne znam da li Engleska ima konzulat negde drugde, ne znam da li može da ima više od jednog konzulata, ne znam da li je to moguće po zakonu, nisam siguran, mnoge stvari počinju od toga što se pojave poslanici Velike Britanije. Mogu da vam kažem da su mnoge stvari i danas u svetu, tamo gde to neće da načnu Amerikanci, vezane za ono što radi britanska kraljica, kao mogući kandidat za predsednika Velike lože, ako to već nije.
Prema tome, molim vas, jedna od dominantnih kriza sa kojom se suočava savremeno srpsko društvo je nacionalna frustracija. Ja vas molim da i sa te strane, razumevajući komšije sa kojima živite ...

Samo još jednu rečenicu da kažem, gospodine predsedavajući. Komšije sa kojima živite, a koje su druge nacionalnosti ili verskog opredeljenja - da vas pozovem da živimo jedni sa drugima, a ne da, zbog različitih političkih interesa, živimo jedni pored drugih. Tako što ćemo živeti jedni sa drugima, sačuvaćemo mir, a mir će doneti stabilnost. Kada imate stabilnost, lako će doći investicije za bilo koju oblast ekonomskog razvoja o kojoj želimo da govorimo. Nadam se da smo se razumeli. Hvala vam.

Poštovane kolege, mislim da je član 3. u stavu 3. i 4. malo problematičan i u samoj formulaciji, a i ako se dalje pogleda tekst zakona, odnosno nadležnosti Saveta za nacionalnu bezbednost, i sama činjenica da se uvodi jedan biro koji bi trebalo da koordinira rad ovih službi, po meni je sporna. Zašto?
U članu 3. stav 3. kaže se: ''Za operativno usklađivanje rada službi bezbednosti osniva se biro za koordinaciju rada službe bezbednosti (u daljem tekstu: Biro za koordinaciju.)'' Ovo ne razumem do kraja. Pri tome, Biro za koordinaciju je definisan u članu 11, gde se govori o nadležnostima Biroa, ispada da su tu šefovi obaveštajnih službi, plus sekretar saveta, i onda ispada da oni tu nešto koordiniraju.
Pošto je to već ugrađeno u okviru Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je po meni takođe sporan ovako kako je postavljen, onda se postavlja pitanje ko tu u stvari koga kontroliše, zašto se pravi jedno niže rangirano uže telo.
Ili da budem do kraja jasan, ne razumem zašto nismo razmišljali o formiranju krovne službe bezbednosti. Šta bi to značilo? Da imamo jednu službu bezbednosti koja je kapa nad ostalim službama bezbednosti. Ona bi služila i za kontrolu rada, i za objedinjavanje informacija, dakle imali biste i mehanizam koordinacije, i mehanizam kontrole.
Dalje se kaže u članu 3. stav 4: ''Rad službi bezbednosti je pod nadzorom Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Saveta za nacionalnu bezbednost i javnosti.'' Izvinite, molim vas, kako će to da se bavi nadzorom tih službi onaj ko upravlja njima?
Dakle, tim službama, koliko vidim, upravlja predsednik države, što je po meni sporno, upravlja predsednik Vlade, što po meni nije sporno. Nije predsednik države sporan sam po sebi nego ima već velika ovlašćenja u domenu odbrane i po položaju. Može se o tome govoriti, samo naznačavamo to. Dakle, Savet za nacionalnu bezbednost, on takođe upravlja u celini.
Nije ovo nikakav napad na Borisa, možda Boris neće biti predsednik na narednim izborima, možda će biti Ivica Dačić iz SPS. Zašto se vi stalno gicate da li će biti Boris ili Toma, možda bude iznenađenja, otkud znam. Pričam o predsedniku ovde, nemojte stalno kako samo vi imate ljude dostojne države Srbije, imaju i drugi. Možda im samo treba dati šansu, pa bi u državi Srbiji bilo bolje. Šta bi falilo nekom dobrom socijalisti? Evo, pozivam građane da razmisle, a vas da ne dobacujete.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Ko je vama kandidat?)
Što se to vas tiče? Da nećete možda da glasate? Biće ili Ivica Dačić ili neko do njega. Što se vi sekirate za to? Taj do njega vas jako interesuje? Žao mi je što je vaš predsednik u Haškom tribunalu, inače bi sigurno bio dobar kandidat. Gospodine Todoroviću, uzeli ste mi jedno 40-50 sekundi bez ikakve potrebe. Ne brinite, u našoj stranci vlada savršeni red, kao i u vašoj. Hvala vam na komentarima. Ta pitanja koja su nam podmetali smo rešili na 7. kongresu, više tih problema nemamo.
Dakle, po meni samo po sebi je sporno da rad službi bezbednosti kontrolišu oni koji upravljaju njima. Ne znam da li posle da se javim ili sada da kažem, gospodine predsedavajući, mislim da šef kabineta predsednika Republike, bez obzira ko bude, dobija neprimereno veliku ulogu.
Znam da postoji šef kabineta koji je postao previše moćan u našem društvu, već jedan, ne znam da li treba da proizvodimo i onog drugog. Bilo bi nezgodno ovako u odnosima. Ne moraju prvi ljudi koji su do predsednika Vlade ili do predsednika države da budu tako moćni. Mislim da to nije dobro, bez obzira da li ste to utemeljili u zakonu ili niste utemeljili u zakonu.
Dalje, kada sve to povežete, ono što bi bio moj politički komentar, može ovo da ostane i ovako, da se razumemo, a ono što je moj politički komentar na ovo jeste da u vladajućoj koaliciji u stvari nema poverenja.
Ovaj sistem je ovako postavljen iz razloga što očigledno DS i DSS ne mogu do kraja da se dogovore na koji način će da kontrolišu i upravljaju službama bezbednosti. To samo navodi na zaključak da se i jedni i drugi plaše da taj mehanizam bude sistematizovan na pravi način, jer onaj ko raspolaže ovim mehanizmom na pravi način valjda treba da radi za državu, a ne da radi za partiju.
To je suština stvari, po meni. Mene ne interesuje kako se zovu ti ljudi, nego da taj mehanizam bude efikasan. To je suština stvari.
Dakle, ponovo imamo jedno ne baš uobičajeno, prosto ne želim da budem ni maliciozan, ni maligan, pokušavam da budem maksimalno korektan, jedno neuobičajeno rešenje, gde imate Savet koji je sastavljen praktično od direktora, šefa Generalštaba, predsednika Vlade, predsednika Republike, koordinira predsednikov šef kabineta.
I imamo Biro, koji opet čini tamo neki drugi sekretar, odnosno taj sekretar i čine šefovi obaveštajnih službi koji su ovako ili onako postavljeni, jer o njihovom postavljenju i predlogu za njihovo postavljenje takođe odlučuje taj isti organ, odnosno Savet za bezbednost raspravlja o predlogu Vlade.
Prema tome, nije dobro što se u uređenju jednog tako važnog sektora, kao što je sektor obaveštajnih službi, ponovo rešavaju neke stvari političkom nagodbom, a rešenja su iznuđena iz sistema uspostavljanja međusobnog poverenja, a ne da oni budu maksimalno efikasni.
Nekoliko stvari, da se ne bih javljao ponovo. Naše službe su unazađene. One ne samo da imaju malo novca i vrlo često pogrešne političke zadatke, a pri tome ne mislim na prisluškivanja, nego njihovi zadaci na unutrašnjem planu, na planu opšte bezbednosti na Kosovu i Metohiji, u Republici Srpskoj, u Mađarskoj, u Nemačkoj, u Vašingtonu, mada vidim da se ovde ne spominje obaveštajna služba koja se odnosi na SIV, koja je u sastavu Ministarstva inostranih poslova, mada se njihovi predstavnici mogu pozvati na sastanke, ne znam zašto ta služba nije involvirana u zakon ako postoji kao takva, to je takođe obaveštajna služba.
Mi treba da vidimo, i tu se slažem sa kolegom Delićem, koji je zaista danas bio briljantan u izlaganju oko Haškog tribunala, i čestitam vam na tom izlaganju, i što ste bili tamo i što ste stali iza svojih kolega za razliku od ove države, dakle, nije mi jasno zašto ovo nije uređeno do kraja kako treba.
Mi imamo iskusnih oficira, imamo iskusnih obaveštajaca, malo su ih podmladili, malo su ih prorešetali, malo je bilo politike. Navešću samo primer da je recimo Češka maltene sto posto sklonila svoju obaveštajnu strukturu da bi je danas čini mi se oko 80% vratila. Znate, nije lako napraviti pravog obaveštajca, nije lako napraviti prave kontakte. Koja to zemlja rastura, u političkom smislu, samo zato da bi pokazala neku vrstu demokratičnosti?
To su ljudi profesionalci, čiji cilj treba da bude da rade za državu. Ne za predsednika države, ne za predsednika Vlade, nego za državu.
Ako predsednik Vlade i predsednik države, ili bilo koji ministar, ili bilo koji političar, počevši od mene prvog, pa i svih drugih koje ste spomenuli ovde, radi protiv države, taj treba da odgovara po Ustavu i zakonu, a ne da mu služba bude podređena. Dakle, ovde su mi neke stvari očigledno malo nelogične i one su odraz nepoverenja u vladajućoj koaliciji.
Predlažem, kad budemo raspravljali o budžetu, da vodimo računa da je za ove službe, barem onaj zvanični deo, odvojeno premalo novca. Sa toliko novca se ne može ozbiljno raditi. S druge strane, nije moguće formirati skupštinsku kontrolu koja bi sad ušla u neke sisteme finansiranja službi bezbednosti koje imaju sve zemlje ovog sveta, pri tome ne mislim ni na kakvu drogu, ni na kakav trafiking ljudima i slične stvari.
Treba razmisliti da se našim službama omogući da rade sa dovoljno novca, ne protivzakonito, nego onako kako to rade sve zemlje sveta. Ne znam ni jednu službu u svetu koja nema dodatne prihode. To ne treba da bude droga, kao što je možda u pojedinim situacijama bilo, ali treba da se nađu načini da se pomogne rad ovih službi i treba da se nađu načini da se pomogne rad pravih lobista, za interese države Srbije i građana koji žive u njoj, u svetu.
Ne može se sve napisati u jednom zakonu, ali zato odgovorna vlast koja zna šta hoće, koja zna šta su zadaci ove službe koji bi proistekli iz strategije koju treba napisati, ta vlast bi umela ove stvari da reši kako treba.
Između ostalog, mislim da bi jedan od zadataka Saveta za službe bezbednosti, pored obaveštajnih procena, trebalo da budu i procene koje to strukture u svetu mogu da budu korisne državi Srbiji i lobiranju za njene interese, pa npr. osim što se bavimo nekim izazovima, recimo da se dogovorimo oko toga - koji će to biti lobisti Srbije u svetu i mislim da bi nam od toga bila samo korist.
Nekada je stara obaveštajna služba i te kako imala svoje punktove u svim važnim državama sveta. Nisam siguran da danas naši obaveštajni oficiri u ambasadama, ako otvoreno pričamo, ili oni koji su zaduženi za bezbednost, danas svoj posao vrše kako treba i onako kako to dolikuje. Ne bih o kadrovskoj politici u samim službama bezbednosti. Moram da kažem da postoji jedan sajt na koji se ljudi mogu prijaviti i mislim da je došlo do popravke u načinu odabira kadrova koji će raditi za službu.
Još samo da izbegnemo ovo što nam se potura kao stranačko rešenje, možda ćemo za godinu ili dve dana zaista dovesti službe na onaj nivo koji bi država Srbija zahtevala. Hvala.

Član 9. je jedan od članova koji pokazuje je da ovaj zakon, ako hoćemo da tepamo priči, nedosledno pisan, i još jedan od dokaza da je ponovo to plod političkog nepoverenja u samoj vladajućoj koaliciji.
Dovoljno je da kažete da predlog dnevnog reda sednice utvrđuju predsednik Republike i predsednik Vlade. Šta je sa ostalim članovima Saveta? Inače, taj član je naslovljen, član 9. kaže - Način rada Saveta. Nije predviđen ni način odlučivanja, pa ću govoriti, ako se kolega predsedavajući slaže, ujedno da se ne bih ponovo javljao o članu 9. koji su kolege predložile, da se doda - Savet donosi odluke većinom od ukupnog broja članova.
Zaista, ovde se postavlja sledeće pitanje, već sam napomenuo da ovde fali jedna obaveštajna služba, a to je tzv. SID, služba za informacije i dokumentaciju u okviru Ministarstva inostranih poslova. Nadam se da nije ukinuta. Ako govorimo o službama bezbednosti, nadam se da neko nije procenio da nema ne trebaju obaveštajne strukture koje bi delovale da li kroz ambasade ili privredna predstavništva, ili bilo šta drugo, kao što rade sve ozbiljne službe sveta, možda čak i kroz neke nevladine organizacije, kao što se to kod nas radi. Možemo da vidimo na svakom dobrom primeru.
Ova činjenica predložena u ovde zakonu, da predlog dnevnog reda sednice utvrđuje predsednik Republike i predsednik Vlade, namenjena je održanju koalicije u punom smislu te reči. Zašto? Zato što jedan od bezbednosnih izazova sa kojima se suočava Srbija je, između ostalog, organizovani kriminal ili zločinačko udruživanje, ili, recimo, pljačka preduzeća i stečaj i njihova privatizacija za tepsiju ribe.
Šta to znači? To znači da na sednicu Saveta bezbednosti može biti stavljen samo onaj kriminalac, samo ono zločinačko udruženje ili organizovana kriminalna grupa oko koje se dogovore predsednik države i predsednik Vlade da treba da bude stavljena na dnevni red.
Ovim članom, ovom jednom rečenicom, koja izgleda veoma bezazlena, daje se moć dvojici članova Saveta da u stvari upravljaju obračunom sa kriminalom u Srbiji. Slažem se, samo se ne slažem da obračun sa kriminalom bude selektivan.
Podsetiću vas da mnoge mafije koje su otkrivene, putna, drumska, prosvetna, sportska, da sad ne ređamo koje su sve bile, u stvari su javna tajna. Baš me čudi kako to službe nisu znale za postojanje tih mafija, kada smo znali svi, i mi koji sedimo ovde i maltene svaki građanin koji je pokušao bilo šta da uradi pošteno sa svojih deset prstiju u nekom ozbiljnijem organu vlasti ili nekoj instituciji, ili nekom dobro organizovanom preduzeću sa visokim profitnim stopama, od javnog do privatnog, svejedno.
Molim vas, ovo nije tako naivno. To da dnevni red utvrđuju predsednik Vlade i predsednik države, nije u skladu sa ustavnim ovlašćenjima. Nije u skladu ni sa dobrom normom, nije u skladu ni sa onim poslom kojim bi trebalo da se bave predsednik Vlade i predsednik države.
Mekši deo ove priče bi bio da zaista treba prepustiti, nije moguće sa svime se sudariti odjednom, što bi bili bezbednosni izazovi. Recimo, ovde, da vas podsetim, da smo mi definisali i na osnovu toga je reformisana Vojska Jugoslavije, da mi nemamo spoljne izazove u smislu da će nas neko napasti tenkovima. Ali, osnovni program naše vojske treba da bude borba protiv terorizma.
Ako ova dva čoveka imaju različitu viziju onoga što mogu proizvesti verski ili možda neki destabilišući politički element u državi Srbiji, od nekih nevladinih organizacija do nekih političara koji nam ovde dele lekcije, malopre nisam hteo da se javim samo zato da ne bih uzimao vremena, ali ovde niko nije odgovorio što je pustio 1.700 Albanaca, sve redom terorista, kada je DOS došao na vlast.
Možda bi neke stvari o Kosovu bile poznatije nego što to danas jesu i veoma dobro je analizirao koji sve scenariji mogu da se dese Srbiji po pitanju Kosova i Metohije. Ne sumnjam da je inteligentan, a još manje sumnjam da je dobro obavešten.
Dakle, ovo nije tako naivno. Uostalom, ovde se kaže kada su u pitanju nadležnosti saveta, kaže - donosi zaključke, donosi zaključke, donosi zaključke, donosi zaključke, a nigde ne kaže kako.
Nisam protivnik činjenice da se u zakonu o službama bezbednosti stvari postave široko i fleksibilno, jer mi te službe u njihovom radu treba da pokrivamo, ne da ih uništavamo. Ali da ih ujedno držimo u nekom zakonskom okviru, ali sam protivnik da oni koji upravljaju službama bezbednosti imaju preterano širok okvir da se dogovaraju kako se određivati poslovima kojima će se službe bezbednosti u našoj državi baviti.
Dakle, sve u svemu, ovaj član 9. je zaista sporan. Ne bih voleo da sam u pravu i da kažem da će se u poslovima bezbednosti, pošto je ovo samo osnovni okvir, stvari svoditi, recimo, u obračunu sa kriminalom na dogovor koalicije, da li ćemo dozvoliti obračun sa nekim ili nećemo dozvoliti obračun sa nekim.
Da bi se obračunali sa nekim moraju da se slože i Tadić i Koštunica, ili ne znam kako će se sutra zvati predsednik Republike i predsednik Vlade, potpuno mi je svejedno. Ne verujem ni onima koji bi posle njih eventualno došli. Možda će i oni biti sporni, kao što su nam sada ova pomenuta dvojica sporna.
Mi treba da omogućimo da rad Saveta za nacionalnu bezbednost, za koju inače smatram da je sporan, ne po nadležnostima, nego po ukupnom sastavu i po načinu na koji se bira, postavlja i načinu na koji se uređuje njegov rad. Mislim da bi bilo dobro da se ovaj član 9. zaista obriše i da se dođe do jednog sistematičnijeg, jasnijeg načina na koji će se utvrditi neke tačke dnevnog reda.
Voleo bih da se tačke dnevnog reda utvrđuju i na predlog ministra odbrane, i na predlog ministra policije, i na predlog šefa BIA, da priključimo ovde i SID, i na predlog VBA i na predlog VOA, a ne da dnevni red utvrđuju predsednik države i predsednik vlade.
Mogu da shvatim i to se očito vidi u radu parlamenta, i u zakonskim rešenjima, i u političkoj praksi i u odnosu prema izbornom pitanju, kao što vidite, i moram da kažem da je kolega Batić, koliko god on ovde bio zadužen za destrukciju države i parlamenta, u nekim stvarima bio u pravu, gospodo iz vladajuće koalicije.
Ako smo mi iz opozicije već na neki način prećutno pristali da ne trošimo previše vremena, a ponekad bogami i da ne iznesemo sve argumente, da bismo vam omogućili da usvojite ove zakone iz seta koje predviđa Ustavni zakon, zato što smo učestvovali u donošenju Ustava i Ustavnog zakona, ako želimo da budemo politički dosledni, onda bi i vaš stepen odgovornosti, koji proističe iz same činjenice da imate formiranu većinu kao koaliciju, trebalo da bude znatno veći. Nećemo ih valjda sada svake nedelje ili sa svakom koalicijom menjati, jer ovo su po nazivu kapitalni zakoni. Koliko su kapitalni, dobri ili štetni, to ćemo da vidimo po praksi koja će iz njih da nastane.
Sama činjenica da su ovi zakoni doneti bez odgovarajućih strategija, bez odgovarajućih izučenih elemenata, da mnoge stvari kojima će se baviti ovaj savet zahtevaju da se ovaj savet sastaje jednom dnevno, a ne jednom u tri meseca. Može biti norma da mora jednom u tri meseca, ali ovde bi to nalagalo jednom dnevno i zahtevalo da imate više razumevanja između sebe.
Koliko vidim, po pitanju KiM i po pitanju osnovnih bezbednosnih izazova, o kojima ste želeli da razgovarate, pošto vi ne smete da otvorite sve bezbednosne izazove pred kojima se nalazi Srbija, imali ste uglavnom podršku opozicionih stranaka, ne želim da izdvajam nijednu.
Kada je u pitanju KiM mi smo praktično imali saglasje svih relevantnih političkih stranaka u Srbiji. Sigurno bi tako bilo i kada bismo definisali bezbednosne izazove, da vladajuća koalicija nije toliko sebična da sve ostalo želi kroz to da zadrži u svojim rukama, prosto zbog toga što je vlast dobar plen.
Pokušao sam, možda na malo grublji način, a neki kažu, možda i nisi dovoljno grub, da upozorim na jednu činjenicu da nije dobro što je ovo ovako postavljeno i da zaista ostavljamo prostor i predsedniku države i predsedniku Vlade da biraju s kojim to bezbednosnim izazovom će biti postavljena sednica Saveta za nacionalnu bezbednost, a između ostalog, da se o nečemu raspravlja ili ne raspravlja po želji jednog od ta dva čoveka. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, tu ste, gospodine Čanak, vi očekujete da će biti sada zanimljivo, da li je tako?
S pravom, gospodine Čanak. U pravu ste s jednim delom svoje priče. Da li znate u kom delu ste u pravu? Mi smo se bar trudili, onako kako je to nalagao Ustav, onako kako je to nalagala dobra tradicija, dobra istorija, dobra norma, da odbranimo državne i nacionalne interese Srbije. O politici koju smo vodili, imali su priliku da se izjašnjavaju građani na izborima u periodu između 1990. godine do 2000. godine.
(Nenad Čanak: Po nadležnim pravosudnim institutima.)
O nadležnim pravosudnim institutima i koliko oni dobro rade, dokaz je da ste vi još uvek na slobodi, kada je u pitanju zaštita, naravno, ustavnog i državnog sistema.
Što se vas tiče, dobro je što su vaše želje ispunjene. Ispunila se želja da Srbija bude oslabljena, da bi vaši autonomaški projekti mogli da se sprovode. Ispunjena je vaša želja da budete nagrađeni za ulogu koju ste imali u rušenju Slobodana Miloševića i, kako ste sami izjavili u jednoj finoj emisiji, kada su vas pitali od čega živite, a vi ste rekli – od nedostatka dokaza.
Takođe, gospodine Čanak, ako već pričamo o delima ili nedelima jedne ili druge strane, vi zaboravljate onu političku opciju koja se zove DOS, koja je putem jednog malog puča, jedne male paljevine, ni slučajno slične Rajhstagu, došla na vlast, da vi Srbijom vladate već osam godina i da za održanje vlasti u Srbiji, posle osam godina vlasti DOS-a, nije dovoljno da optužujete SPS i da vam više nije dovoljno da imate pomoć onih koji su vaš dolazak svesrdno pomogli 2000. godine, a nisu ni građani, ni organizacije iz Republike Srbije.
Vidimo i po ovim zakonima da u Srbiji na položajima ima dosta onih koje na ''Pinku'' prikazuju kao „Kursadžije“.
Čuo sam da ste i vi u Americi, čini mi se, beše, doktorirali, a neki su pričali da ste emigrirali, pa nam je to bilo sumnjivo, na nekim međunacionalnim odnosima, tako da danas, zahvaljujući institucionalizovanom separatizmu koji DS trpi u Vojvodini, zarad održanja svoje vlasti, oličenom, čini mi se, u sekretaru vaše stranke, gospodinu Bojanu Kostrešu, mi imamo priliku da imamo nezvaničnog ministra inostranih poslova koji šeta po svetu i pljuje svoju državu.
Gospodine Čanak, posle osam godina dosovske vladavine...
Hvala, gospodine predsedavajući, nažalost, nisam čuo šta je sve rekao gospodin Čanak, ali sam upravo ulazio u salu...

Samo još jednu rečenicu, gospodine predsedavajući.
Gospodin Čanak nije zadovoljan što je rasturena SRJ, što se unitarizuje BiH na štetu Republike Srpske, nije zadovoljan što imamo mali broj vehabija, jer im je vođa poginuo u sukobu sa srpskom policijom, nego sada treba da internacionalizujemo i pitanje Vojvodine.
Gospodine Čanak, neki kažu da je šteta koju su nanele NATO bombe Srbiji i srpskim nacionalnim interesima daleko manja od one štete koju nanose neki političari danas u Srbiji, uključujući tu i vas.

Imao sam priliku, upravo, da čujem punu istinu o gospodinu Čanku, pa ću onda probati da mu odgovorim na sve ovo što je rekao.
Gospodine Čanak, tačno je da ovo što vi govorite, u političkom smislu, a kažete da je to po oceni gospodina Jočića, nije ni nelegalno, ni nelegitimno. U tom smislu, nije ni protivzakonito. Isto tako, tačno je da je to veoma štetno. Ako hoćete da me ubedite kako su na nekim putešestvijima gospodina Kostreša, ili na nekim vašim tribinama, a pitanje je koliko trošite državnih para i za šta, učestvovali neki funkcioneri iz DS-a, onda me ne čudi što je to bio gospodin Jeremić, jer, očigledno, čovek nije dobro obavešten, kao da pripada nekome ko ima ''Srbija'' viška u nazivu.
Inače, da gospodin Jeremić, koji je očigledno mlad i nedovoljno iskusan, zna šta vi sve radite na svojim putovanjima, ne verujem da bi vam dao podršku.
Vaša je stara teza kako je neko potpisao nekakvu kapitulaciju na Kosovu i Metohiji.
Ja ću vas podsetiti da je, verovatno, uz saglasnost i uz vaše znanje ova zemlja bombardovana 78 dana, da biste vi došli na vlast. Podsetiću vas da ste izdali i prodali ideje 5. oktobra, za koje su neki drugi, časni i pošteni ljudi u Srbiji, željni promena, po njihovom mišljenju, s razlogom, 10 godina šetali. Vi danas mnogo dobro živite, oni danas mnogo loše žive.
Što se tiče rata, svaki rat se završava, kao što znate, nekim mirovnim ugovorom. Obično, takvi ugovori imaju svoju političku i svoju vojnu komponentu. Da ste kao ja imali priliku da učestvujete u razmeni engleskih snaga i snaga tadašnje jugoslovenske ili srpske armije u Prištini, tamo kod autobuske stanice, kada su Englezi sa strahom držali one mitraljeze, a izlazili naši novi tenkovi M-84 i M-72, videli biste da je učinak NATO bombardovanja, u vojnom smislu, po naše jedinice bio jako mali i da je naša vojska s ponosom, i to sve sa ona tri prsta, izlazila iz Prištine.
Toliko o tom paktu i o toj, kako vi kažete, kapitulaciji. Kao što znate, kasnije su neki ministri tu vojsku uništili mnogo bolje od NATO bombi, a vi ste s nekima od njih bili u ozbiljnoj i debeloj političkoj saradnji, a i danas ste.
Što se tiče političkog dela sporazuma, od onog Dejtonskog, do Rezolucije 1244, šta je to Srbija mogla da izvuče više od sukoba sa 19 najmoćnijih zemalja sveta?
Ima jedno obrnuto pitanje, gospodine Čanak, kada već o tome pričamo, da li vi danas možete i taj, po vama, minimalni rezultat, zajedno s vašim kolegama iz pojedinih političkih opcija, nije mi namera da optužim sve ni u kom slučaju, da li vi možete bar tu poziciju koju nudi Dejtonski sporazum u Republici Srpskoj i tu poziciju koju nudi Srbiji Rezolucija 1244, zajedno sa nekim svojim političkim istomišljenicima, da sačuvate?
Ne, to nisu vaši ciljevi. Vaši ciljevi, a to pokazuje vaše dobro prijateljstvo s gospodinom Milom Đukanovićem, jesu dalje smanjenje i svođenje Srbije na Beogradski pašaluk. To su vaši istinski ciljevi. Samo da još jednom ponovim svima onima koji to ne znaju.

Ne bih o amandmanu, samo još jedna rečenica.
Dakle, ja ponovo, gospodine Čanak, pozivam kolege iz DS-a da još jednom razmisle zašto vas trpe u vojvođanskoj vlasti, jer na taj način imamo separatizam, odvajanje Vojvodine od Srbije, zahvaljujući tome što u Srbiji prečesto vlada politika da se koalicija održava po svaku cenu, pa makar ona bila i krajnje neprincipijelna.
Nemojte da zloupotrebljavate ovu govornicu i da govorite o tome kako vaši ciljevi nisu separatistički.
Oni nisu, ponavljam, ni nelegalni, ni nelegitimni, i zato je, verovatno, ministar policije Jočić rekao da vi niste u tom smislu kriminalni, ali jesu štetni po interese Srbije i srpskog naroda.

Ne znam koliko smo mi socijalisti bolji ili gori od SRS-a, ali, gospodine Čanak, vi neke stvari ne razumete.
Ne treba da budete u zatvoru zbog legalnih i legitimnih separatističkih zahteva, nego zbog izvesnih ekonomskih problema. To su dve potpuno različite stvari.
Pošto ovde danas pričamo o politici, gospodine Čanak, moram da priznam da ste vi veoma dosledni u sprovođenju svog separatizma i mržnje prema SPS-u, zato što smo mi socijalisti sve ono što vi niste. Ja kažem - Bogu hvala, kao i gospodin Čanak.
Kad je Srbija bila iz tri dela, mi smo sve učinili da postane cela. To je ono što vama smeta. Kad neko kaže da je Republika Srpska genocidna tvorevina, što kažu oni sa kojima se vi vrlo često družite, mi socijalisti kažemo da je Republika Srpska posledica rata na ovim prostorima, ali i međunarodnih ugovora koje su potvrdile sve velike sile, tekovina građanskog rata, sukoba i rasturanja, razbijanja bivše Jugoslavije.
Jedino što razlikuje vas i nas jeste naša spremnost da ukažemo da je, možda, i Republika Hrvatska, koja je imala u svojoj istoriji jedan Jasenovac i u svojoj novijoj istoriji proterivanje 250.000 Srba sa svoje teritorije, a vi ništa niste učinili, kao deo vlasti, onda kada je bilo vreme, da pomognete da se ti isti Srbi vrate, što u Hrvatsku, što na Kosovo i Metohiju, genocidna. Jer, tačno je, za razliku od vas, ja nemam toliki broj prijatelja u ovoj međunarodnoj zajednici danas.
Da vas podsetim, vi ste obećali med i mleko, vi ste obećali da će Srbiji svanuti, vi ste obećali dobro posle 5. oktobra. To dobro još nije stiglo one koji su 10 godina šetali zajedno s vama. Nije zlo koje je potrefilo Srbiju Socijalistička partija Srbije. Kao svaka dobro utemeljena stranka, mi smo izlazili na izbore i na tim izborima dobijali ocenu od naroda.
Što se tiče politike koju danas vodite, gospodine Čanak, ona igra na nešto drugo. Vaš prijatelj, ''kralj'' Milo Đukanović, onog momenta kada je shvatio da se stvari, zahvaljujući Beogradskom sporazumu, odigravaju tako da on može da postane vlasnik života i smrti u Crnoj Gori, odvojio je Srbiju i Crnu Goru i danas u Crnoj Gori vlada uz pomoć albanskog faktora. To isto se odnosi na vas autonomaše.
Ne postoji politički pokret u istoriji onoga što mi danas zovemo AP Vojvodina koji je bio vezan za bilo kakvu teritorijalnu ili političku autonomiju ili za slobodu Srba na tom prostoru, koji je bio vezan za neke Nemce i za neke Mađare, gospodine Čanak. Kao i onda, tako i danas, autonomaši nisu nikakvi Mađari, Slovaci ili neki drugi, nego Srbi koji se u političkom smislu oslanjaju na intervenciju međunarodne zajednice...

Izvinjavam se, predsedavajući, samo još dve rečenice.
... oslanjaju na intervenciju međunarodne zajednice, da bi postigli svoj krajnji cilj, a to je internacionalizacija vojvođanskog pitanja.
To je, recimo, dvodomna skupština, kao dokaz vašeg separatizma, u dokumentu koji je dao gospodin akademik Fira, to je, recimo vaše današnje pobrojavanje konstitutivnih naroda Vojvodine, a ne postoji nijedan politički pokret, niti ijedna istorijska činjenica na osnovu koje bi neko drugi, osim Srba, na ovim prostorima mogao da govori o konstitutivnosti države Srbije, na svakom njenom delu, pa i u Vojvodini.
Dakle, gospodine Čanak, vi jeste separatista i vaša partija jeste separatistička u svojoj osnovi.
Hoću samo još nešto da kažem, da se ne bih, ako ne budem morao, ponovo javljao.
Gospodo draga, za sve nas, Vojvođane, najgore što može da nas potrefi jeste da autonomiju Vojvodine i potrebe za realizacijom autonomije zastupa Nenad Čanak. Zašto? Zato što on to radi na tako nakaradan način da onda svi misle da je Vojvodina i njena autonomija neko zlo.
Zbog toga pozivam sve političke snage u Srbiji da pitanje autonomije Vojvodine uzmemo iz ruku autonomaša. Zato, gospodo sa vlasti, raspišite što pre pokrajinske izbore, da se otarasimo, evo, da citiramo gospodina Čanka, samo u rečniku, ne i u mentalnom sklopu, ovog zla koje je zadesilo Vojvodinu, a zove se Liga socijaldemokrata Vojvodine.

Daleko je odmakla ova skupština kada je u njoj Dragan Šutanovac glas savesti i posrednik dobre volje.
Nemojte se ljutiti, gospodine ministre, vi ste čuveni kao borac i u svojoj stranci, a i šire. Ako se i ne slažemo oko svega, bože moj.
Hoću samo da kažem sledeće vezano za ovu polemiku sa gospodinom Čankom. Potcenjuje se to što radi gospodin Čanak u Vojvodini od strane aktuelne vlasti.
Dakle, mi imamo institucionalizovani separatizam, oličen u tome da u vojvođanskoj vlasti učestvuju oni koji u svojim projektima i prejudiciranjem onoga kako treba da izgleda novi statut Autonomne Pokrajine Vojvodine, u stvari, žele da obezbede što više prostora za svoj separatizam.
Podsetiću vas, pre svega, gospodo iz DS-a, da je prva postpetooktobarska ofanziva bila u periodu između 2001. i 2003. godine, kada je vaš pokojni streljani premijer Zoran Đinđić, moram priznati, veštim političkim manevrom, autonomaše sveo na omnibus, i to im je mnogo. Sad je, zbog slabosti centralne vlasti, njenog nejedinstva, njene feudalizacije po ministarstvima i političke nesloge oko osnovnih nacionalnih, državnih, ekonomskih i socijalnih pogleda, autonomaška opcija u Vojvodini procenila kako je pravo vreme za novu autonomašku ofanzivu. O tome se radi i zato se gospodin Čanak ovde raspravlja sa mnom.
Ako mogu samo o amandmanu, gospodine predsedavajući, pošto naša poslanička grupa ima još desetak minuta, a radi se o ovim posebnim oznakama po regionima.
Znate kako bi to izgledalo. Sada zamislimo ovde, ovi što su u Šumadiji, naši vojnici, svi treba da imaju opanke i, verovatno, da cupkaju neko kolce, a ove Lale će igrati neku drugu igru u Vojvodini, oni na jugu Srbije treću, i sve to treba da budu regioni; ovi u Sandžaku će, takođe, da cupkaju neku njihovu igru. Valjda, po folkloru treba da razlikujemo jedinice Vojske Srbije.
Ne, ovo je država Srbija. Može da misli ko šta hoće, stari komunisti, kakvi god da su bili, imali su ozbiljnu državu.
Vojska, između ostalog, čak i kad se ne koristi u unutrašnjim poslovima, kao garda Ohaja, koja dobija bojevu municiju u slučaju da, recimo, crnci ili neki nezadovoljnici američkim sistemom izađu na ulice, Vojska Srbije obezbeđuje jedinstvo države, brani njenu teritorijalnu celovitost i sve ostalo što piše u Ustavu, da sad ne izigravam nekog pametnjakovića.
Vojska treba da se razlikuje po činovima, po rodovima i po tome da li radi u korist naroda i države, ili je njena namena da čuva vlast. O tome možemo polemisati, o istoriji postojanja raznih vojski srpskih, ovako ili onako.

Da, rekao sam da govorim o amandmanu. Uzeli ste mi 15 sekundi. Neću još dugo.
Dakle, molim vas, ovo je samo naizgled šaljiv amandman, ali govori o upornosti i kontinuitetu ideja da se sve ono što se radi, a može se navesti, učiniti neozbiljnim. Ovaj amandman jeste neozbiljan i za cilj ima, upravo, da otvara ovakve rasprave kakve smo vodili danas gospodin Čanak i ja, jer gospoda autonomaši imaju sledeću ideju – što više autonomaških projekata promovišemo, to će ono malo Srba, ovo namerno kažem, da se ne uvrede Srbi u Vojvodini, ali jedan broj naših ljudi, pripadnika našeg naroda, zaista bi radije gledalo Beč i Budimpeštu nego Beograd i to je istorijski tako, tako su nastali autonomaši.
Ovo je samo jedan od taktičkih poteza dobro organizovanih autonomaša da obesmisle sve ono što državu Srbiju treba da učini ozbiljnom, utemeljenom, snažnom, jedinstvenom i sve ostalo.
Znam da se nekim ljudima čini da je to neozbiljno, ali verujte mi, oni imaju jako dobre saveznike, imaju novac, imaju podršku i dobro znaju šta rade, a mi koji smo skloni tome da je jedini državni centar Srbije Beograd, a da o svemu ostalom možemo da razgovaramo, treba da stavimo prst na čelo i da o tome razmislimo.

Poštovane kolege poslanici, mislim da je kolega Martinović, možda ne s istom namerom zbog koje sam ja izašao za ovu govornicu, pokrenuo jedan dobar amandman u članu 11. Naime, on predlaže da se neke tačke člana 11, prosto, brišu, između ostalog, kada se govori o nadležnosti predsednika Republike, koje, uzgred budi rečeno, uopšte nisu male kada je u pitanju odbrana i Vojska. Tako se u tački 9) člana 11. kaže – odlučuje, u skladu sa zakonom, o upućivanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalne operacije, na osnovu odluke Narodne skupštine.
Ne znam kako, ali mi ovo bode oči, s obzirom na to da nismo raspravili ni kao država, ni kao narod, ni kao poslanici, ni kao Vlada, pitanje upućivanja naših vojnika bilo gde, osim ukoliko naša zemlja nije ugrožena, što bismo morali da radimo po Ustavu.
U članu 5. se, čak, nabraja kako se odbrana zemlje ostvaruje, pa se u tački 4) kaže - učešćem u multinacionalnim operacijama. Koliko ja znam, učešće u multinacionalnim operacijama može da izazove i određene probleme, ukoliko, recimo, učestvujete u multinacionalnim operacijama s vojnim jedinicama, a ne s lekarima, jer se tako samo počinje, odnosno tako su i Nemci dobili, umesto političke, i vojnu komponentu. Sve nam je to poznato. Možete, možda, dobiti terorizam, recimo, u Raškoj oblasti, ili bombe u Beogradu, zbog Avganistana.
S obzirom na to da i u okviru vladajuće koalicije ne postoji saglasje, jer, koliko znam, kolege iz DSS-a su proklamovale vojnu neutralnost, a neke druge stranke, opet, smatraju da, umesto što se govori o nekim integracijama, treba govoriti o nekim drugim integracijama, neki kažu sa Ruskom Federacijom, neki su, po svaku cenu, za evroatlantske integracije, ovo pitanje nije raspravljeno.
Mi ne znamo šta će biti buduća politička opcija, mada se, manje-više, to možda zna – Evropska unija, ali šta će biti vojna komponenta Srbije i u kojoj meri ćemo dozvoliti da naši ljudi, koji su ginuli i treba da budu kažnjeni, recimo, u Haškom tribunalu, ili od naših sudova ovde, zato što su branili svoju državu, odlaze u te multinacionalne operacije?
Sutra, ne daj bože, neka dva malo bolje naoružana albanska sela, koja imaju 20.000 vojnika, koliko danas Srbija ukupno ima, krenu na Preševsku dolinu - mi ćemo, verovatno, odgovoriti samo Žandarmerijom i policijom, pošto ima pitanja da li ćemo vojno braniti svoju teritoriju. To, takođe, nismo raspravili.
To pitanje učešća, dakle, u multinacionalnim operacijama, jeste jedno veoma zanimljivo pitanje. Ovde, prosto, bode oči koliko je ono u zakonu prisutno, koliko je u zakonu izraženo.
Kada bih iznosio svoje privatno mišljenje, mislim da bi najbolje bilo, i za naš narod, i za našu državu, i za ovu skupštinu, i za ovu vladu, da o svakoj takvoj mogućoj upotrebi Skupština odlučuje, i to dvotrećinskom većinom, kako to, doduše, i predviđaju naša akta, ali o svakom slučaju posebno, i to zakonom, da bismo boravak tih, makar bili i lekari, a ne daj bože, vojno osoblje, striktno odredili, jer mislim da Srbija ne treba da šalje svoje vojnike da ratuju za bilo čije interese, bilo gde. Uostalom, tendencija u ovom zakonu je da govorimo o odbrani.
Veoma me čudi da smo slanje naših vojnika u druge zemlje definisali kao pojam odbrane. Mi možemo govoriti o tome da bi Amerikancima dobro došli srpski vojnici, s ratnim iskustvom, u Avganistanu i u Iraku i da bi to, možda, po volji Amerike ili dela srpske političke elite, popravilo naše odnose, a ne bi popravilo odnose, nego to neka gospoda ovde iz pripadajuće političke politike kvalifikuju kao - povećalo ugled Srbije u svetu, jel tako.
(Dragan Todorović, s mesta: Demokratski kapacitet.)
Tako je, demokratski kapacitet, može i tako.
Dakle, popravilo bi nam ugled to što šaljemo svoje vojnike da ratuju za račun tuđih interesa. Mislim da to Srbiji u ovom momentu ne treba. S jedne strane, mi ovde, poništili smo reč patriotizam, ubeđujemo ljude da ne treba da idu u vojsku, promovišemo neko civilno društvo, protiv čijih vrednosti nemam ništa. Na kraju krajeva, posledica hrišćanstva jeste neko civilno društvo, a pitanje je kako ga ko razume.
Ali, ne možemo ubeđivati naše ljude ovde da nam ne treba vojska, ili da nam ne treba, barem, tako velika vojska, pa da se ne treba boriti za svoju državu na onaj način na koji to država zahteva.
Da prevedem - meni se čini da u ovom zakonu ima dosta toga što se moglo čuti na raznim kursevima, od Budimpešte do Vašingtona. Oni su služili da u ono vreme rasturaju ustanovljeni sistem u Srbiji. Sad hoćemo to što smo naučili na tim kursevima da primenimo da sačuvamo Srbiju.
To je paradoksalno. Ne mogu neke stvari koje su napadane u toku 90-ih godina, da bi se razbio sistem odbrane, sada da se ovde promovišu kao način da se brani Srbija. Meni je to paradoksalno.
Zašto mislim da je dobar amandman kolege Martinovića? Zato što se ovde kaže, u članu 7, da su osnovni strategijsko-doktrinarni dokumenti u oblasti odbrane - strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, strategija odbrane Republike Srbije i doktrina Vojske Srbije.
Što se mene tiče, mi nijedan od ovih dokumenata nemamo. Ono što je usvajano u Saveznoj skupštini, apsolutno, ne odgovara realnosti s kojom se danas Srbija suočava - Crna Gora nam se osamostalila, imamo vehabije u Sandžaku.
U prošlom strategijskom pregledu smo konstatovali da Srbija ne može biti napadnuta ni od jedne strane zemlje okolo. Ne znam koliko je to tačno, verovatno, u ovom momentu, jeste, ali smo definisali kao osnovni problem za nacionalnu bezbednost – terorizam.
Vidim da se i u ovom zakonu govori o mogućnosti upotrebe vojske u unutrašnjim odnosima, verovatno se misli na terorizam. Mislim da se sigurno ne misli na, eventualne, socijalne nemire koje bi izazvali radnici ili slično. Nisam siguran da se misli na radničke nemire. Vlast je ubeđena da radnici, zbog nesolidnog stava sindikata i odsustva solidarnosti, nisu u stanju da se organizuju onako kako bi to radnička solidarnost u ovom momentu u Srbiji zahtevala.
Dakle, mi ovde usvajamo jedan zakon koji predviđa da će poslove u oblasti odbrane urediti potrebne doktrine, a da, pri tom, među nama nismo raspravili kuda to Srbija u političkom i vojnom smislu ide. Da stvar bude gora, ne zagovara to samo opozicija, nego ni aktuelna vlast između sebe, odnosno aktuelna vladajuća koalicija između sebe to pitanje nije raspravila.
Nije moguće govoriti o kvalitetu ovog zakona i novom kvalitetu koji će dobiti Ministarstvo odbrane u načinu na koji će sprovoditi svoje delatnosti, a da pre toga nismo raspravili ova pitanja.
Vratiću vas na Dejtonski sporazum. Ako se ne varam, u Dejtonskom sporazumu je bilo predviđeno da Srbija ima 110.000 vojnika.
U političkom smislu je bilo predviđeno da Srbija bude faktor mira i stabilnosti na Balkanu.
To je značilo – politički najuticajnija, ekonomski najbogatija i vojno najmoćnija zemlja na Balkanu. Možda su nas slagali kada su nam nudili taj status, ali Dejtonskim sporazumom i vojnim aneksima takvo nešto je ponuđeno Srbiji.
Neko će ovde ustati da osporava zašto je to Srbija izgubila, ali, koliko znam, Dejtonski sporazum je još uvek na snazi.
Onda se postavlja pitanje, pošto osim ekonomskih parametara koji se, možda, mogu braniti, jer za osam godina, koliko je ukinuta kriza u Srbiji, kako se kaže, ništa ozbiljno nismo uradili na polju ekonomije sem što smo uveli PDV, da li sa osam milijardi evra budžeta mi možemo na kvalitetan način da branimo Srbiju? Apsolutno se postavlja to pitanje.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Nema osam milijardi evra.)
Nema punih osam milijardi, slažem se. Ne, nije to budžet za Vojsku, mislio sam na ukupan budžet Republike Srbije, gospodine ministre.
Ja se slažem da nemate dovoljno novca, ali za 20.000 vojnika i objašnjenje da Vojska treba da bude manja a efikasnija, složićemo se da ni ovo što je predviđeno u budžetu – za prost opstanak tih 20.000 vojnika i kvalitet njihovog života, zaključno sa kvalitetom naoružanja, vojne opreme, komunikacionih sredstava, održavanjem tenkova, reparacijom aviona, nije dovoljno.
To su realnosti o kojima Ministarstvo odbrane treba da razmišlja. Isto tako, nisam siguran da su, prilikom usvajanja doktrine da Srbija treba da ima 20.000 vojnika, sve moguće opasnosti, a vi ih ovde zovete bezbednosnim izazovima, uvažene na pravi način. Čak sam potpuno siguran, to nije nova praksa u Srbiji, da smo oko ovoga imali i strane konsultante.
Ne želim da nazovem ovakav pristup nikakvom izdajom, ali bih jako voleo da znam, zašto ovo - da ćemo slati vojnike u mirovne misije, nije bolje razrađeno? Dakle, to je pitanje za mene.
Mi imamo bezbednosne izazove kojima je Srbija izložena i u Raškoj oblasti, o Kosovu neću ni da pričam, u Preševskoj dolini, a imamo 20.000 vojnika organizovanih sada po jednom drugom principu. Ovo je sada neka brigadna, više nije korpusna organizacija itd.
Moram da iznesem neke moje, lične analize, one nisu tog kvaliteta kao što to mogu da urade vrli generali kojima je sada okruženo Ministarstvo odbrane, pošto su generali koji su imali vojno iskustvo, očigledno, bili preradikalni, ne mislim – pripadnici radikalne stranke, nego preradikalni u tom vojnom pristupu, da smo previše, da tako kažem, poklekli pred nekim zahtevima sa strane.
Verujte mi, onog momenta kada budemo počeli, ako se to desi, ne daj bože, da šaljemo svoje vojnike negde u Avganistan, ili u Irak, ili, ne daj bože, u Iran, jer se tamo sprovode ta ljudska prava i uvodi demokratija, preko nas su već pregazili, nikom neće smetati da Srbija ima više od 20.000 vojnika.
Moguće je da ćete vi primedbe koje sam sada izneo uneti u strategijski pregled odbrane, u novu doktrinu odbrane, možda ćete razmisliti o nekim predlozima koji su vam ovde izneti, možda će Srbija naglo ekonomski krenuti napred, pa će to omogućiti više vojnika, bolju opremu policije, jednu drugačiju doktrinu Srbije, koja je pozicionirana u centru Balkana, u vojnom, političkom i ekonomskom smislu. Možete, zaista, o svemu tome razmisliti.
Pozivam vas da to učinite već sada, s obzirom na to da to pitanje ni među nama nismo raspravili, jer o tome ne postoji ni političko jedinstvo u okviru vladajuće koalicije.
Dosta su velika ovlašćenja data predsedniku Republike na tu temu. Prečesto je u ovom parlamentu snaga argumenata zamenjena snagom broja, činjenicom da vladajuća koalicija, koja se dogovara tako kako se dogovara, ima dovoljan broj poslanika da usvoji ono što želi da predloži, pa razmislite o tome. Sve ovo što se odnosi na slanje naših vojnika u neki Irak, Avganistan ili bilo gde drugo, pa čak i lekara, recimo, oročimo da to nećemo raditi bar naredne dve ili pet godina.
Što se mene tiče, mi treba takvu mogućnost da ostavimo kao isključivu mogućnost da to Parlament, ne svojom odlukom, ne preporukom predsedniku države, nego zakonom uredi – boravak naših vojnika tamo gde budu bili. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ne znam da li moja koleginica Nataša predstavlja vojnu ili nevojnu opasnost po ministra odbrane. Naime, u ovom članu 4, a vezano je za član 14, vi ste podelili stvari na vojnu odbranu, pa definišete šta je to, pa na civilnu odbranu, pa definišete šta je to.