Član 104. stav 2. Pošto gospodin ovde uvodi red i uči nas da u članu 104. stav 2. piše da poslanici moraju s poštovanjem da se odnose ...
(Glasovi iz klupe: Isključen je mikrofon.)
Ne treba meni mikrofon. Šta će mi? To ja zbog zapisnika trpim mikrofon, inače ne.
Ovo je jedna istorijska debata između SPS i G17 plus. Ja ću se nakon ovog izlaganja zaista potruditi, i izvinjavam se kolegi iskreno, a politički vam kažem da ću se potruditi da saznam kako se zovete, jer očigledno da je svetla budućnost pred vama.
O tome čija je i kakva ideologija, ovde ne želim da sudim. O tome sude birači na izborima. A što se tiče vas, gospodo iz G17, i vi ćete kao i mi imati priliku da se borite za učešće u ovom parlamentu. Koga neće biti – pokazuju zadnje ankete, ako im je verovati. Treba vam još malo da nadoknadite taj rezultat SPS-a.
Ono što je dobro i što je vezano za vašu stranku, a što nije dobro za političku scenu Srbije, to pokazuje da nije moguće uništiti SPS, a da je moguće kupiti pet posto na izborima u Srbiji. Ako želite da dalje raspravljamo o tome, slobodno izvolite. Nemam ništa protiv.
Ali bi onda trebalo da dođe ministar za poljoprivredu, pošto vi nijednog momenta za ovom govornicom, koju navodno ja zloupotrebljavam, a vi naravno koristite zbog opštih interesa, niste demantovali činjenicu koju je izrekao vaš koalicioni partner, ministar poljoprivrede, naslednik gospođe Ivane Dulić-Marković, da su poljoprivrednici u Srbiji ostali uskraćeni za značajna sredstva zato što ta sredstva u razrezu prošlog budžeta nisu utrošena onako kako je trebalo.
Ako to nije tačno, iako ste rekli da nećete da izlazite za ovu govornicu, izađite pa me demantujte. Zbog vaše nakaradne politike imamo problem sa seljacima, sa privatizacijom poljoprivrednih imanja, sa upropašćavanjem srpske poljoprivrede. To je nasleđe Ivane Dulić-Marković. Ako želite da o tome polemišemo, biće i ona poslanička pitanja, ako ministar poljoprivrede dođe. Ja sam čak za to da dođe gospođa Dulić-Marković pa da odvojimo šta je politika u agraru DS-a a šta G17, da vidimo gde se slažete, a gde se razilazite iako sedite u istoj vladi.

Gospodine predsedavajući, u raspravi u načelu sam rekao da su opozicioni poslanici uglavnom na iste članove ovog zakona podneli primedbe, odnosno amandmane, i mislim da je to urađeno s razlogom.
Vezaću ovaj član 1, koji je već osporavan, a to je da ''predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije'', i član 3, gde se kaže da su ''nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom'' i u stavu 2: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda''.
Pošto sam citirao, molim da mi se to vreme oduzme.
Gospodin ministar Marković me je svojim objašnjenjem, mada je njegova intencija bila da ne treba prihvatiti amandman kolege Prokića, ubedio u to da je dobro da Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu da se razrade zakonom. Zašto?
U obrazloženju Vlade Republike Srbije, odnosno zakonodavca u ovom slučaju, kaže se da ''Ustav sprečava Narodnu skupštinu i Vladu da, zavisno od odnosa političkih snaga, oslabi ili ojača položaj predsednika Republike''.
Molim vas, ako postoji strah od odnosa ova dva oblika vlasti, gde je predsednik deo izvršne vlasti, odnosno od uticaja Vlade Republike Srbije i uticaja Skupštine na rad predsednika, onda se ne može desiti da Vlada svojom uredbom (Zakon o Vladi, član 43) recimo propisuje da je predsednik istovremeno (po Ustavu) komandant oružanih snaga, ili kako već hoćete da ga zovete, i predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost.
Po mom mišljenju su te dve stvari nespojive i morali bismo da ih raspravimo. Ako je u pitanju kontrola službi bezbednosti, šta me briga kakav odnos imaju Tadić i Koštunica. Njihovo međusobno nepoverenje, za koga će igrati Rade Bulatović kao šef Službe bezbednosti, mene ne interesuje. Interesuje me da me Rade Bulatović ne prisluškuje, ali to je posao nadležnog odbora i pravosuđa, a ne predsednika Republike.
Prema tome, ukoliko gospodin ministar Marković kaže da će se drugim zakonima, kao što je zakon o odbrani ili zakon o bezbednosti, razraditi nadležnosti predsednika Republike koje slede iz Ustava – dakle, ne promeniti, izmeniti, zameniti, nego razraditi – onda je barem u članu 3. moralo da piše da će se zakonima poput zakona o odbrani, zakona o bezbednosti itd. precizirati nadležnosti predsednika Republike, a ne da se u obrazloženju člana 3. kaže da predsednik, naročito u domenu vojnih poslova, podzakonskim aktima uređuje domen svog delovanja.
Dakle, mislim da su poslanici, da sada ne širim ovde, jer vidim da postoji, neki strah, i kod ovog obrazloženja kaže – opasnost od rešenja koje sadrži Predlog zakona ne postoji pošto podzakonski propisi moraju biti u skladu sa zakonom i Ustavom, a njihova saglasnost sa zakonom
i Ustavom podleže kontroli Ustavnog suda.
Molim vas, i samim činom da ova skupština može, na osnovu zahteva jedne trećine poslanika, uz mišljenje Ustavnog suda, da promeni predsednika ove države, odnosno da ga razreši dužnosti, kako vi kažete, dvotrećinskom većinom − govori da uticaja ove skupštine ima.
Prema tome, mislim, kao što je uvaženi ministar Marković prošli put rekao da je Ustav u nekim članovima suprotan sam sebi, da iste elemente nedorečenosti, a tvrdim da nisu slučajne jer se radi o nepoverenju unutar vladajuće koalicije koje možemo videti i u načinu funkcionisanja Vlade, a ponekad i u izlasku koalicionih partnera (kada im se ne usvoji predlog ovde, pa koalicioni partner izađe, vi date pauzu jer više nemate kvorum ili slične stvari), može se videti da je deo ove rasprave vezane za član 3. u stvari vezan za odnos u samoj koaliciji.
Mislim da jedna tako važna ličnost, sa relativno širokim spektrom mogućnosti uticaja i na društvenu praksu i na odnose u vladajućoj koaliciji ili opoziciji i na jedinstvo građana države i političkih struktura, kako vi to tražite u članu 1, mora imati bolje precizirane nadležnosti nego što je to urađeno ovim zakonom.
Dakle, širina ovog prostora koji se ostavlja predsedniku Republike je posledica nepoverenja unutar same koalicije. Samim tim, mislim da je, onda, na neprincipijelan način izostavljeno da se precizira šta će to predsednik, ma kako se zvao, Boris Tadić ili nekako drugačije, sutra stvarno raditi. Hvala.

Poštovani predsedavajući, član 4, čije se izmene predlažu amandmanima − mislim da ovde ne treba uvoditi u priču da li će obezbeđivati Vlada ili Narodna skupština deo sredstava.
Ako se ne ljuti gospodin Šajn, odnosno, po redosledu je, u materijalu koji smo dobili, njegov amandman na član 4. bio prethodni, ukoliko će se složiti predsedavajući, ja ću komentarisati, da se ne bih ponovo javljao, i amandman gospodina Šajna koji kaže da to treba da bude Narodna skupština.
Dakle, ovde se radi o tome ko će predsedniku Republike, kao ličnosti čiji bi autoritet trebalo da bude uspostavljen tako što će ga izabrati neka većina u Srbiji − doduše, ovde imamo problem, pošto smo skinuli taj prag za izbore, pa ne mora da glasa 51 odsto upisanih birača, je l' tako, nego se taj legitimitet smanjio.
Ponovo se vraćam na član 1. i na član 3, ali s obzirom da smo imali dva-tri neuspešna pokušaja izbora demokratskog kandidata za predsednika, je l' tako, onda smo morali da se dogovorimo da se taj legitimitet predsednika malo, u smislu broja glasova koji treba da dobije da bi izražavao državno, nacionalno jedinstvo i sve ostalo, malo snizi, je l' tako, čisto bih podsetio one koji nas sada slušaju i gledaju, kako poslanike, tako i one pred televizijskim ekranima.
Dakle, mislim da je u zakonu bolja formulacija nego što se predlaže amandmanima. Međutim ona, po mom mišljenju, takođe nije do kraja precizna.
Nema ko drugi, nego Vlada i ministarstva i državne službe. Ali mi zato ponovo fali ono što piše u članu 3, ili bi, po našem mišljenju, trebalo da piše.
Dakle, molim vas, kontrolu službi bezbednosti neće vršiti samo predsednik. Mi moramo da znamo na koji način službe bezbednosti sarađuju sa predsednikom ili sa Vladom. Sa sudom je to, čini mi se, dosta jasno rešeno, čak i u našem zakonskom okviru.
Isto tako, ako bi mi nešto falilo ovde, to bi bilo – da se prilikom usvajanja budžeta Republike Srbije, pošto se sada ovde kaže da će se predsednik obratiti Vladi za potrebna sredstva, precizira tačno, umesto dve ili tri stavke koliko to budžet sada kaže vrlo uopšteno, da se tačno kaže na šta će to Kabinet predsednika Republike u svojim aktivnostima potrošiti novac.
Lično mislim da, recimo, rad Narodne kancelarije, ovako kako je bio postavljen do sada, nije nešto što se pokazalo ni kao dobra, ni kao demokratska praksa.
Dalje što mene zabrinjava kod ovakvih mogućnosti koje nisu precizirane jeste šta će to sve predsednik, u okviru svoje delatnosti, tražiti od pojedinih ministara Vlade Republike Srbije koji resorno pripadaju njegovoj stranci. Ali, tu već zalazimo u segment političkog problema i nečega što bi se zvalo moral na srpskoj političkoj sceni. Naravno, zakonom se ne može sve propisati.
Takođe bi me veoma interesovalo, i ovde bi trebalo reći da za humanitarne aktivnosti koje sprovodi kako Vlada tako i predsednik države ne mogu donatori biti javna preduzeća, bar ne na način kako to danas čine. Ako je donator za bilo kakvu humanitarnu aktivnost javno preduzeće, onda to treba da se kaže, a ne da se stranačke centrale ili predstavnici stranačkih centrala, makar se radilo i o predsedniku Republike, navodno bave nekom humanitarnom aktivnošću, a sredstva smo obezbedili iz monopola javnih preduzeća i slične stvari.
Po mom mišljenju, dakle, ova formulacija ne može biti mnogo bolja. Može se odnositi na deo sredstava utrošenih iz budžeta, s tim što bih ja jako voleo da smo mi, što nismo učinili, ovaj set zakona koji sleduje po Ustavnom zakonu, umesto što su se gospoda iz vladajuće koalicije raspravljala unutar sebe, u stvari dali na javnu raspravu i zaista razmatrali kao set zakona.
Tada bih ja, kao poslanik, mogao na vreme da vidim, u konsultaciji sa stručnjacima, jer mi ovde uglavnom imamo sekretarice i nešto malo stručnih saradnika – u zemljama u svetu je to drugačije, možete i eksterno i interno, ako imate neki budžet, kao poslanik, od strane Skupštine da angažujete sredstva i da angažujete stručnjake.
Samo na osnovu ovog zakona ja ne mogu tačno da vidim kakve će biti sinapse, kakva će biti sprega delova izvršne vlasti koji se zovu Vlada i predsednik države. Tu računam i službe bezbednosti.
Nisam siguran, gospodine Milivojeviću, da je ta veza između gospodina Tadića i gospodina Koštunice tako čvrsta kao što vi kažete. Imali ste svojevremeno pojam kohabitacije. On, naravno, kad bi ga leksički ili jezički prevodili, nije baš zgodan, ali je simpatično da ta kohabitacija može da opstane ukoliko se radi o finansijskim ili nekim drugim interesima, bar kad su ministri u pitanju ili, recimo, gradonačelnik Beograda ili slične stvari.
Hvala vam što mi pomažete. Vidim da ste vi dosta dobro upoznati sa problemima, ali ne želite da ih rešavate na način na koji biste to hteli da propišete, a koji se zove demokratski. Nego da ja završim. Dakle, šta je ovde suština?
O većini veoma bitnih zakona, propisanih Ustavnim zakonom, mi u stvari nemamo vremena da se sami angažujemo, pošto ćemo ovde izgleda da kampujemo još malo, takvi su zahtevi, a s druge strane, nismo uspeli da eksterno angažujemo stručnjake, koji su nam dostupni, bilo po strankama ili nama poslanicima kao pojedincima, i da sagledamo potpuno spregnutost čitavog seta zakona koji treba da omeđi političku budućnost i demokratske odnose, kako volimo da im tepamo, danas u Srbiji.
Prema tome, separatno razmatranje ovog zakona o izboru predsednika i o predsedniku samo znači da unutar vladajuće koalicije postoji potreba da obezbedite odnose jedni među drugima da bi, ukoliko ne uspete da usvojite čitav set zakona, onako kako je to predviđeno Ustavnim zakonom, na jedan malo bolji način nego surovom primenom starog zakona, stavimo u poziciju predsednika Skupštine, gospodina Dulića, da voljom možda skupštinske manjine ili jedne stranke, u stvari, budu raspisani izbori za predsednika Republike.
Mislim da je trebalo da bude više tolerancije ako smo već leto proveli plandujući zato što nije bilo zakona u skupštinskoj proceduri, da su bar neki od ovih predloga zakona, makar u načelu, ili makar u svojoj osnovi, u načinu na koji se misle povezati, napraviti sinapse kada su u pitanju nadležnosti Vlade, predsednika, podela vlasti u Srbiji, mogli biti dostavljeni kao neki politički okvir ili politički projekat poslanicima da o njima razmislimo.
Očigledno je, i to je generalno nastojanje većine u ovoj skupštini, da ni oko čega ne konsultuje, ili barem ne da mi znamo, opozicione stranke i stručnu javnost u celini. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, ja naravno nisam kandidat SPS-a za predsednika. Za razliku od kolege, ne bih vezivao ovih 10.000 glasova za pravo manjina jer mislim da nema razloga da to bude u korpusu onih prava koja manjine ostvaruju. To malo da vežemo za neke građanske stvari.
Razmišljao sam kako da potrošim ova tri-četiri minuta koja su mi preostala. Pa bih onda, otprilike, na početku hteo da budem malo maligan. U kom smislu? Pa, evo da vam kažem, ja se izvinjavam, gospodine predsedavajući, što kasnim, bio sam na berzi, akcije su značajno pale.
Pa vas onda pitam da nije za predsednika izabran možda Tomislav Nikolić dok sam ja bio odsutan. Naravno, odgovor je: ne. Dakle, čisto jedan mali komentar, kol'ko mi ponekad umemo za ovom govornicom da vreme, u stvari, utrošimo na neke stvari koje možda nisu interesantne.
Ovo je jedan od zakona koji omogućuje raspisivanje izbora, odnosno iz onog je seta koji bi trebalo da donesemo do kraja ove godine (je l' tako?) po Ustavnom zakonu.
Mislim da proces donošenja ovog zakona karakteriše činjenica da je većina opozicionih stranaka, koliko sam uspeo da vidim, praktično podnela iste amandmane na nekoliko članova ovog zakona. To se, pre svega, odnosi na: Javnost rada predsednika, na član 9. Nespojivost funkcija i sukob interesa, na član 18. Predlaganje kandidata za predsednika Vlade, na član 22. Raspuštanje Narodne skupštine i tome slično. Dakle, ponovo smo, praktično, kao pripadnici različitih opozicionih stranaka, uočili maltene iste propuste u ovom zakonu i ja ću u načelu, s obzirom da smo podneli dosta amandmana, ukazati samo na neke stvari.
Kod izbora Vlade - stvarno se postavlja pitanje, makar to delovalo bukvalno: šta ako predsednik u međuvremenu nikome ne poveri mandat za tih 90 dana, da li on raspolaže izbornom voljom građana? Smatram da bi ovde trebalo prihvatiti neki od ponuđenih amandmana (nije bitno koje stranke), koji precizira obavezu predsednika da da neki rok da mu neko donese 126 potpisa, odnosno da ga uveri u to da može da formira Vladu, a ako to nije moguće, nakon nekog roka, 15 ili 45 dana, da mora da poveri mandat kandidatu one stranke koja je imala najveći broj glasova u parlamentu. Mislim da ima razloga da se o tome razmisli.
Kod razrešenja predsednika - mislim da stvarno nije dobro što postoji mogućnost da ga razreši parlament, makar i uz pomoć Ustavnog suda. Dakle, ukoliko jedna trećina poslanika pokrene inicijativu i Ustavni sud usvoji inicijativu da je predsednik prekršio Ustav, mi sa dvotrećinskom većinom ovde možemo da ga smenimo. Onda ili treba izbaciti Ustavni sud, jer smatram da bi samom odlukom Ustavnog suda da je on prekršio Ustav moralo da dođe do razrešenja predsednika, ili ga treba smeniti na način na koji je biran, odnosno referendumom.
Ono što ovde, po meni, nije rešeno, a mislim da je bilo u prethodnom Predlogu zakona o predsedniku, jeste, s obzirom da on ima imunitet kao poslanik, šta ukoliko se ustanovi da je predsednik možda optužen za neka teška krivična dela, pa mu mi skinemo imunitet i, recimo, predsednik u nekom sudskom postupku bude osuđen. Naravno, sa moralne strane će verovatno podneti ostavku, a šta ako nije dovoljno moralan?
Možda bi ovde trebalo dodati da, ukoliko se u nekom krivičnom postupku predsednik osudi zbog nekog krivičnog dela ili nekog drugog sudskog prekršaja na šest meseci, godinu dana i više, da mu automatski prestaje mandat i da se raspisuju novi izbori. Dakle, to pitanje, ukoliko se neko bavio kriminalnim radnjama, ovde nije rešeno.
S ozbirom na to da mojoj poslaničkoj grupi nije ostalo još mnogo vremena, želim da kažem još jednu stvar. S obzirom na to da predsednik komanduje Vojskom i da želimo da podelimo odgovornost između različitih grana vlasti, mislim da nije logično da predsednik istovremeno bude i neka vrsta vrhovnog komandanta, odnosno komandanta Vojske, i da bude predsednik Nacionalnog saveta za bezbednost. Mislim da to treba odvojiti. Ne treba predsednik istovremeno da bude i komandant Vojske i predsednik Nacionalnog saveta za bezbednost, nego to treba rešiti odgovarajućim zakonskim aktima na drugačiji način.
Dakle, što se tiče SPS-a, nažalost, ovakav zakon teško možemo da podržimo, čak i ako bude popravljen svim ovim amandmanima koje je dala opozicija, iz prostog razloga što mislimo da je ovaj zakon napravljen pomalo sebično, pomalo za aktuelnog predsednika, a sa druge strane, kada je u pitanju nespojivost funkcija, želim da podsetim trenutnu vladajuću većinu da je jedan od principa koje ste vi zahtevali dok niste bili na vlasti bio da predsednik države ne može biti istovremeno i predsednik partije. Ako ste to nekad zagovarali, bilo bi dobro da se tog obećanja i držite. Hvala, gospodine predsedavajući.

Poštovane kolege, mi smo mislili da izađe koleginica Borka Vučić, i u sledećem obraćanju SPS-a će biti ona, ali pošto ste pozvali mene,  samo nekoliko stvari da kažem pre nego što postavim konkretno pitanje, neće uzeti više od tri minuta.
Pozivam sve kolege da iskoriste ovu veoma značajnu mogućnost, da opozicija jednom mesečno, ili koliko to bude bilo potrebno, postavlja direktno pitanje ministrima. Ovo sam shvatio kao vraćanje jedne dobre prakse koja je nekad postojala. Ne bih voleo da se ova današnja rasprava, ovako kako je krenula, svede na onu teoriju razvedenog braka: da se oni, koji su se mnogo voleli, danas mnogo više između sebe mrze.
Iako već imam pitanje, pozvao bih sve kolege da održimo ovu praksu, da pozdravimo što su došli ministri jer ova praksa više odgovara opoziciji nego vlasti, to je očigledno. Prema tome, hajde da u tom delu vodimo računa o svemu tome, da gospoda ministri nastave da dolaze, a mi poslanici da pokažemo da imamo, ne samo dnevnopolitički, trenutni interes, nego da imamo i zaista konkretna pitanja.
Krenuću od Ministarstva zdravlja i mislim da se ovo pitanje odnosi na zaposlene ne samo u zdravstvu, nego i u sudstvu. Primetio sam da dobar deo ministara, kada govori o problemu plata ljudi koji primaju svoje zarade iz budžeta, govori o racionalizaciji koja podrazumeva smanjenje radnih mesta. Molim vas, potpuno sam siguran da, recimo u oblasti zdravstva, mi imamo manjak uposlenih zdravstvenih radnika, a ne višak.
I, ako se govori o racionalizaciji, onda mislim da treba da razgovaramo o nečemu drugom: da se unutrašnji resursi, koji postoje u oblasti zdravstva, bolje iskoriste. Jedna od stvari, za koju mislim da je jako dobra, jeste da se, na primer, u prometu lekova transakcije između veledrogerije ograniče na jednu transakciju.
Potpuno sam siguran da bi takva uredba Vlade Republike Srbije dovela do smanjenja cena lekova 20-30%, što uopšte nije malo. Druga stvar, sprečile bi se manipulacije na tržištu lekova.
Kad je u pitanju organizacija zdravstvenih ustanova, molim vas da ne otpuštate zdravstvene radnike, ni radnike u sudstvu, ni učitelje, ni lekare. Imamo česte dojave da se, kada neko ode u penziju, to mesto, jednostavno, ne popunjava jer ministarstvo smanji broj radnika u toj oblasti. Slobodan Vučetić je poseban primer. Znači, to nije dobro.
Većina direktora domova zdravlja se, barem onih u velikim gradovima, u stvari žali da ima manji broj izvršilaca, i lekara i medicinskog osoblja. Prema tome, kolege koje se bave zdravstvenim pitanjima ubeđuju me da postoje resursi u unutrašnjoj organizaciji, pre svega u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, a i u drugim institutima zaštite.
Molio bih ministra da pismeno ili sada, ako je tu, ovo prokomentariše. Dakle, intencija je da se resursi koji postoje u okviru zdravstva usmere, ne da se smanji nivo zdravstvene zaštite i otpuštaju ljudi, nego da se to reši nekim drugim metodama za koje sam potpuno siguran da postoje. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, jedan mali komentar, ukoliko mi predsedavajući to dozvoli. Mislim da je bio krajnje neprimeren način na koji je gospodin Božidar Đelić pravio kampanju predsedniku Srbije Borisu Tadiću. To nije posao ministara, nemojte da se ljutite, gospodo.
Nije bio primeren ni način na koji je prozivano zdravstveno stanje Borisa Tadića, ali nije ovde posao potpredsednika Vlade da izigrava navijača. Nemojte da se ljutite, mislim da je ta primedba ipak krajnje suvisla. Iako je od Bože, mnogo je.
O privatizaciji smo danas malo pričali. Tri su krupne stvari ostale na dnevnom redu, a to su EPS, NIS i vojna imovina. Moje pitanje je: Da li možemo na idućem sastanku koji nam je obećao predsednik Skupštine, kada budu nadležni ministri ovde, da dobijemo na uvid, kao poslanici, da se ne bismo informisali iz sredstava javnog informisanja i raznih međusobnih podmetanja iz vladajuće koalicije, podatke o jasnoj strategiji privatizacije NIS-a, EPS-a i pristupu prodaji vojne imovine? Za koje namene, na koji način, makar u načelu da znamo o kojim se modelima radi.
Znam da Vlada za to nije nadležna, ali bih voleo, ukoliko je moguće, da dobijemo informaciju i dokle je stigao postupak vezan za stečajnu mafiju. I, ukoliko je to moguće, da nam gospoda ministri putem Agencije za privatizaciju dostave koliko je privatizacija u Srbiji poništeno, po kom osnovu, a naročito nas interesuju oni slučajevi u kojima nisu ispoštovani investicioni programi i u kojima nisu ispoštovani socijalni programi prema radnicima.
Mi smo prošli put hteli da podnesemo izvesne izmene Zakona o radu. Moram da vam kažem, pritužbe koje stižu od radnika govore da ih poslodavci danas, potpuno po zakonu, maltretiraju mimo obaveza koje su preuzele da će ih držati godinu, dve, tri, pet na tom poslu, tako što rade ovde, ili rade onde, ili ne rade poslove koje su radili u skladu sa svojom strukom, ili ih sele u druge fabrike i slične stvari. Kako se to radi? Radi se po zakonu. To znači da savremeni poslodavac, dakle, po zakonu maltretira radnike.
Dalje, želim da pomenem obećanje ministra Đilasa, a ono je glasilo da ćemo dobiti prioritete za NIP. Nisam dobio informaciju da se bilo šta iz NIP-a planira u kapitalne investicije, a i ministar Velimir Ilić se žalio da nema njegovih projekata u NIP-u, pa ne znam, dakle, šta to konkretno znači.
I jedno pitanje za ministra finansija. Nije dobro što nemamo agrarni budžet u pravom smislu te reči. Isto tako bih hteo gospodina ministra da pitam nešto mimo onoga što je naša uvažena koleginica Borka Vučić pitala o plasmanu sredstva. Mi ovde praktično imamo sve strane banke, izuzimajući jednu ili dve, a i one nisu čisto domaće, možda jedna; druga koja nije čisto domaća je Komercijalna banka za koju je rečeno da neće biti prodata. Imam konkretan podatak da je u ukupnim bankarskim bilansima 18,5% sopstveni kapital, a da su poverena sredstva 81,5%.
S obzirom na to da većina tih banaka jesu registrovane kao domaće banke, ali da su im centrale negde drugde, mene interesuje da li danas možemo govoriti o formiranim bankarskim oligopolima u saradnji sa Narodnom bankom Srbije.
Jer, ukoliko oni postoje - e, onda teško da uskoro možemo govoriti o smanjenju kamatnih stopa i o boljem plasmanu prema privredi. Koliko sam upoznat, bankari su prošle godine, u odnosu na prethodnu godinu, ostvarili 127% više profita, što znači da su u odnosu na prethodnu godinu zaradili šesnaest i po miliona dinara više.
Prema tome, ovde banke dobro rade, rade sa visokim kamatnim stopama, dozvoljeni su im visoki plasmani prema stanovništvu bez obzira na 40% obavezne rezerve i niko nije izašao sa ovog tržišta. Mislim da su ovo pitanja koja su veoma ozbiljna. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre, na odgovoru, ali i sami ste rekli da nemate jasnu mogućnost da utvrdite da li postoji oligopolska pozicija, nego ste izneli statističke podatke.
Ali, evo, ja ću vam reći, kao čovek koji se i sam doskora bavio sopstvenom firmom, u praksi ti oligopoli postoje. Kako? Tako što se oni na tržištu, uz toleranciju Narodne banke Srbije, prosto dogovaraju o visini kamatnih stopa.
Kad odete u banku da razgovarate, svi kažu kako su jako veliki rizici, pa na osnovu tih rizika vam svi nazidaju kamate, pa nam obrađuju kredit, pa to nazidaju. Sve to košta, ali šta je suština stvari? Građani vraćaju kredite preko 97-98%, čini mi se. Isto to radi naša privreda. U čemu se onda ogleda taj rizik?
Dakle, govorim iz prakse. U ovom momentu ne baratam doslednim ekonomskim podacima. Ali, o čemu se može govoriti? Može se govoriti o tome da u Srbiji praktično imamo najveći stepen povraćaja kredita, i građanstva i privrede. Svi bankari sa kojima razgovarate, pri kraju godine svi se nešto dogovaramo sa svojim bankama, dobili su naređenje da povećaju plasmane i profite. Šta to znači? To znači da na našem tržištu njima dobro ide, bez obzira na to što Narodna banka traži 40% depozita za većinu sredstava.
Molim vas, o čemu ja sad ovde hoću da pričam? O nedostatku našeg bankarskog sistema. Mislim da se ovde nismo razumeli, gospodine ministre. Oni barataju sa 81,5% sredstava koji su povereni tim bankama. Pa, to su valjda naše pare.
Sledeće. Nisam zadovoljan vlasničkom strukturom banaka. Nije u pitanju samo da li je vlasnik država, nego i domaći privredni subjekti. Nekad se to znalo, vlasnici banaka su bili domaći privredni subjekti, dok nismo došli do aranžmana sa Svetskom bankom i MMF-om, kad je sve nestalo u stečaju. Neću se vraćati na taj stečaj, nadam se da ćemo zaista dobiti podatke o stvarnoj situaciji oko stečaja četiri-pet naših najvećih banaka.
Ono što mene zabrinjava jeste što država nije našla za shodno, to možda nije najbolje pitanje za ministra finansija, ali ovde, nažalost, ne vidim nikog drugog kome bih ga uputio: zašto mi, ljudi, nemamo domaću razvojnu banku?
Ako su sve ove banke, koje posluju ovde kao domaće, u stvari strane banke, njima je cilj samo profit. Mi u ovom momentu, po mom mišljenju, gospodine ministre, nemamo nijedan ozbiljan mehanizam osim Narodne banke, čiji posao nije da plasira sredstva, kojim možemo na tržištu da intervenišemo kao država.
Mislim da se mi oko ovih stvari nismo dobro razumeli. Kad tome pridodamo da stvarnog ubiranja sredstava iz domaće proizvodnje, one prave industrijske proizvodnje, u čemu smo imali rast, i nema (jeste da smo imali suficit u poljoprivredi i sl.), možemo da konstatujemo, bez obzira na proklamovani rast bruto društvenog proizvoda, da mi sa tom strukturom rasta ne možemo da budemo zadovoljni.
Moram da priznam, sa osam-devet milijardi evra koliko ćete imati na raspolaganju ove godine u budžetu, vi ne možete da govorite o pravim reformama u Srbiji. Još kad tome pridodamo (nažalost, ovo nije rasprava o budžetu) da taj budžet ni prošle, ni pretprošle, ni ove godine nije razvojni budžet, onda mi u državi imamo ozbiljne probleme strukturne prirode.
Ako ovde neko očekuje da dobije dve milijarde evra, koje će plasirati preko NIP-a, možda u izbornoj godini, od prodaje Naftne industrije Srbije, jer sam tako razumeo ministra Đilasa, onda ja postavljam pitanje: Da li je moguće raditi ozbiljne projekte u infrastrukturi, oblasti energetike i sl., a da pri tome nemamo jasnu strategiju? Nema je ni Velja Ilić, nisam je čuo od ministra energetike, nisam je čuo čak ni od ministra poljoprivrede.
Prema tome, mislim da bi trebalo, ako već hoćemo da budemo ozbiljni kao što je namera u ovom parlamentu, da u razgovorima sa Vladom isterujemo ovu priču na čisto, a da ministri jedan po jedan, ili po dva-tri, pa je onda to normalan razgovor, dođu sa mogućnošću da pre toga obaveste poslanike o kapitalnim projektima koje planiraju da urade u svojim ministarstvima.
Prvo bi bilo dobro da se takvi razgovori održe sa odborima, da nadležni odbori pozovu svakog ministra pojedinačno, pa da ministri pripreme materijale za sastanke u matičnim odborima, a onda da se materijali sa tih odbora dostave, makar putem nekog sajta ovde u okviru Skupštine, svim zainteresovanim poslanicima kako bismo bili dobro pripremljeni i da, umesto o dnevnopolitičkim stvarima, na ovakvim raspravama, u prisustvu ministara, i umesto da navijamo za jednog predsedničkog kandidata, u stvari kvalifikovano raspravljamo o onome što najviše interesuje građane. Hvala.

Naš kolega trenutno zbog jedne druge obaveze nije u sali, sam amandman neću komentarisati, nije mu bila namera da suštinski menja član, može se, kao takav, i prihvatiti.
Ono što želim da kažem u ime poslaničke grupe SPS jeste da zakon o azilu je nešto što država Srbija treba da ima. Moram da kažem, nisam pratio sve rasprave u sali, dosta toga sam pratio i preko TV ekrana, da ima razloga za mnoge od ovih primedbi, a naročito koje su podneli poslanici SRS.
S druge strane, ovo jeste jedan od zakona koji sinhronizuje naše zakonodavstvo sa potrebama ulaska u EU. Ne verujem da će neko iz ekonomskih razloga da bude azilant u Srbiji i da će iz Nemačke ovde doći zato što ga neko politički proteruje. Možda zaluta neki pijani Rumun, pa da traži ovde azil.
Nećemo rešavati tu vrstu problema ovim zakonom. Čisto sumnjam da će neko tražiti da ga Srbija politički štiti, onako kako mi to tradicionalno shvatamo, nego će pre biti da se ovde radi o nekim drugim stvarima na koje poslanici iz opozicije ukazuju.
Ovde ne možemo govoriti o ozbiljnim količinama političkih ili ekonomskih azilanata. Ono što je, po meni, najveći problem sa ovim zakonom, jeste ta tranziciona obaveza. Ukoliko je neko došao u neku drugu zemlju, pa kako ga vraćaju. Vraćaju ga u Srbiju, jer je prošao kroz Srbiju.
Ne znam koliki je strah od ovog zakona vezan za ona pitanja koja se postavljaju iz poslova vezanih za readmisiju. Mislim da će to takođe zavisiti od toga na koji način ova vlada želi da primenjuje ovaj zakon. Zakon sam po sebi možda, dobro, hajde, kada si opozicija onda kritikuješ do kraja, zakon sam po sebi do kraja i nije sporan. Mi treba da imamo ovaj zakon.
Njegova primena, dakle, ukoliko ne bi bila u skladu sa našim interesima kada je u pitanju rešavanje ovakvih problema, možda bi Srbiju mogla da dovede do nekih, blago rečeno, neprijatnih situacija.
Što se tiče SPS, mi ćemo do glasanja odlučiti da li ćemo podržati ovaj zakon ili ne, s obzirom da je nekoliko amandmana prihvaćeno. Kada budemo sagledali do kraja, a koliko vidim suštinski amandmani nisu mnogo toga izmenili, mi ćemo se opredeliti.
U principu, sve ono što Srbija u zakonodavnom smislu donosi, a predstavlja sinhronizaciju sa zakonodavstvom EU, a nije na štetu države Srbije, kod nas ponekad ti zakoni, hajde što se donose, nego se i ne primenjuju ili su vrlo često kao takvi dati i neprimenjivi, poslanička grupa SPS smatra da treba da podržimo. Jedna je stvar što ste protiv vlasti, a druga je stvar kada glasate za nešto što je korisno u datom momentu za državu. Hvala.

Hvala.
Moram da kažem da, suprotno stavu kolege Nedimovića, mislim da mi ovde sada vodimo jednu polemiku o tome šta, u stvari, treba sve objavljivati, a šta ne, i na koji način.
Ne mislim da odluka Ustavnog suda može da našteti nekom pojedincu, jer kada tumačite Ustav, na osnovu neke žalbe ili bilo čega, ne vidim zašto bi to bilo odsutno u javnosti. Ako sam dobro razumeo naš poslovnik, još uvek nije kasno da se sastane nadležni odbor, Zakonodavni odbor u ovom slučaju, ili ko već, i da se ovi članovi izmene u sledećem smislu, ako je moguće, gospodine ministre.
Mislim da je dobro za sudsku praksu, naročito za krivično pravo kod nas, ko radi po novom zakoniku, jer imamo novi ustav i nove segmente u Ustavu, od ljudskih prava, pa nadalje. Ovde smo potpuno prevideli da stvari mogu biti objavljene i na internetu.
Mislim da bi bilo dobro i da je od značaja za sudsku praksu, ne samo za stručnu javnost, nego i za građane koji žele da budu napredniji i da se obaveste, da sve odluke – i Ustavnog suda, a naročito onih sudova koji se bave presudama u krivičnom pravu, budu javno objavljene.
Ne moraju sve biti objavljene u ''Službenom glasniku'', niti narod kupuje ''Službeni glasnik''. Nemate ga na svakoj trafici. Dobar deo stanovništva je u mogućnosti da koristi internet. Ne bi bilo loše da se, na inicijativu predlagača zakona, sastane nadležni skupštinski odbor i da raspravi o tome da se sve odluke Ustavnog suda objavljuju.
Moram da priznam da je dosta disperzivno pravo podnošenja Ustavnom sudu nečega na raspravu, jel tako?
Nije bitno ko je podnosilac. Sud će o tome raspravljati, već kako to zakon kaže. Ustanovljava se jedno novo društvo, na malo drugačijim pravilima, uvodimo neke potpuno nove institute u našu društvenu praksu, a o svemu tome će Ustavni sud biti u prilici da raspravlja.
Prema tome, apelujem da se ovde nađe mogućnost, da ne bismo sada mi poslanici polemisali i davali amandmane koje, verovatno, zbog dogovora, nećete prihvatiti, da Zakonodavni odbor, u dogovoru sa predlagačem, kaže da će se na internet stranici Ustavnog suda objaviti sve odluke. Mislim da bi to isto, na neki način, trebalo uvesti, ne mora zakonom, i kao praksu sudova koji odlučuju po krivičnim prijavama.
U praksi Ustavnog suda, mislim da je veoma značajno da se usvoji onaj amandman koji govori o tome da sudija ima pravo da priloži svoje izdvojeno mišljenje. Toliko ste se borili protiv unisonog sistema, koji je prikazivao svoje jedinstvo, pa ste to nazivali lažnim jedinstvom, jer je bilo pukotina. Mislim da je za praksu Ustavnog suda veoma važno da se objave izdvojena mišljenja i mislim da ona treba da ostanu sastavni deo odluke suda, ma kakva ona bila. Zašto? Zato što će to, u stvari, uticati na stvaranje nove sudske prakse kod nas.
Ne znam koliko sam pomogao da se ova situacija na neki način razreši. Ako smo već doveli do toga da se, praktično, i poslanici SRS-a, i SPS-a i LDP-a slažu oko ovoga da treba pružiti građanima mogućnost da imaju uvid u neke stvari, vladajuća koalicija bi mogla da razmisli o tome, ako već sve ne ide u ''Službeni glasnik'', da se sve presude objavljuju preko interneta, na način dostupan građanima.

Nisam siguran da znam po kom članu Poslovnika se ovde čitaju saopštenja LDP-a, ali imam neka pitanja, po tom istom članu. Nije smešno, gospodo.
Ako gospodin iz LDP-a, koji je pročitao ovde nekakvu kampanju Miškovića protiv Čede, nije primetio, oni su ovih dana vodili kampanju protiv Miškovića, a svojevremeno su se Čeda i Mišković grlili, dok Mišković nije posumnjao da je Čeda, od 7, uzeo 5 miliona što ga je kidnapovao. Tako pišu novine.
Ovde se, inače, često priča i koriste se argumenti iz novina. Ne znam da li treba da verujem u to da je Čeda učestvovao u otmici Miškovića i uzeo 5 miliona ili ne treba da verujem u to? Uglavnom, tamo piše da je Čeda to organizovao sa Legijom i sa Dušanom Spasojevićem. Svojevremeno je ovde pričano kako su se pili neki viskiji na bazenu, kako su se kuće rušile da ne bude nekakvih dokaznih materijala, kako se u to vreme vrcavi potpredsednik DS-a družio s kriminalcima, kako je kidnapovao Slobodana Miloševića.
Šta je ovde suština stvari, kad su na osnovu izjava tih istih ljudi koje danas zovu kriminalcima, tipa Legije i društva, sudili Slobodanu Miloševiću u odsustvu, sudili Radetu Markoviću, sudili nekim drugim ljudima koji su im smetali posle 5. oktobra. To su bili svedoci. Danas, na osnovu izjave tih istih ljudi, izgleda da niko nije spreman da sudi Čedomiru Jovanoviću. Nisam čuo nijedno svedočenje a da ga nisu pomenuli.
Sada želim da uputim, ako je to moguće, molbu i predsedavajućem ove skupštine, da, možda, sada insistiramo da dođe Dragan Jočić, da vidimo da li su preduzete mere protiv Čedomira Jovanovića.
Ne vidim logiku da vam isti ljudi, nije bitno kako se oni zovu, nekada budu svedoci, nekada egzekutori – u slučaju kidnapovanja Slobodana Miloševića. Nije bitno da li su bili najbliži saradnici, a jesu, pomogli su u 5. oktobru. To svedoči i Tim Maršal, to svedoče oni sami. Ti isti ljudi su streljali premijera Republike Srbije ispred zgrade Vlade, bar tako kaže sud. Interesuje me da li je možda Čedomir Jovanović, osim Nebojše Čovića, možda imao ulogu i u tome.
Naravno, kao što i oni rade, zloupotrebljavam ovu govornicu, jer ne mogu da odgovaram, tako je zakon uredio, mogu ovde da izgovorim svašta.
Gospodo iz LDP-a, ne možete izgrađivati više poene na mrtvom Slobodanu Miloševiću, koji je ubijen u Haškom tribunalu. To je suština stvari. O vašem lideru, očigledno, tek treba da se izjasne pravosudni organi ove države.

Nemam nameru da branim Miškovića, verovatno svoje bogatstvo nije stekao ...

Član 104. alineja 2, ne dozvoljavam da mi neko vređa inteligenciju.
Ne znam gde su zapeli odnosi između Miškovića i LDP-a, odnosno Čede Jovanovića.
(Upadica s mesta, Dragan Todorović: Oko para!)
Oko para? Gospodine Todoroviću, možda ste u pravu.
Dakle, izvinite, molim vas, ali ovde su se koristili argumenti iz te štampe kad ste sudili drugima. Što vi vodite kampanju protiv Miškovića? Meni je jasno zašto Mišković vodi kampanju protiv vas.
Nemojte da kažete da je ovde izgovorena gomila laži. Biće laž ono što sam ja rekao onog momenta kad Čedomir Jovanović bude pred sudskim organima dokazao da za sve ono što je iznošeno u sredstvima javnog informisanja i za ovom govornicom, zaista, nije odgovoran. On ljude iz Demokratske stranke zove dragim prijateljima, a oni koji su pucali na Đinđića tvrde da, možda, i nisu tako dobri prijatelji.
Jesu ovo teške reči, ali za prodate ideje 5. oktobra, za sva streljanja i sva ubistva posle 5. oktobra, mora jednog dana da izađe istina, da vidimo ko je to radio, zašto je to radio, ko je kome koliko para dao. Zato pozivam gospodu iz LDP-a da ubuduće ostave SPS na miru, inače, bar mene što se tiče, ja ću svaki put izlaziti i optužbe će svaki put biti sve teže i teže, a vi i dalje tvrdite da je to laž.

Gospodine Batiću, nisam ja nikakav portparol Miroslava Miškovića. Vi stojite iza uspona Miroslava Miškovića, vi i sistem koji ste kao DOS-ove stranke kreirali posle 5. oktobra. Miroslav Mišković, kao i mnogi drugi njemu slični, nije bio ni tako velik, ni tako važan dok nije promenjen društveni sistem. Znači, on je vaše čedo.
Nemojte da se smejete, nisam se grlio ja s njim, nego onaj koga tražite da više ne spominjem.
Što se tiče ovoga što pokušavate da objasnite, da je SPS nekome rezervna stranka, u slepilu i želji da dođete na vlast ne razlučujete dve stvari. Mi jesmo protiv vlasti, ali nismo protiv države. Ako je nešto dobro za državu i za narod, onda će socijalisti biti za to.
Pošto se tako divno smejete, u Odboru za trgovinu je samo poslanik SPS-a glasao za tezu da se na gospođicu Barać i njenu komisiju ili odbor, šta je već, vršio pritisak. Vi ćete izaći, pa ćete objasniti. Ako me pitate – da li u ovom momentu u ovom društvu funkcionišu oni instituti koje ste izgradili da biste kontrolisali demokratiju, odgovor je – ne.
Gospodine Batiću, još jednu stvar ću vam reći, gospodin Miroslav Mišković nikada nije dao ni dinar, ni dolar, ni evro SPS-u za kampanju. Neka se o tome izjasne neki drugi.
Zamolio bih vas i ponovo vas upozoravam, pošto ste vi hrišćanska duša, nemojte više da napadate SPS preko mrtvog Slobodana Miloševića. Ako hoćete polemiku dalje, javiću se opet.

Izvinjavam se kolegama u ime kolege Rajka Baralića, jer je nešto hitno morao da izađe. Evo, ja ću se potruditi da obrazložim osnovnu intenciju iz njegovog predloga. Inače, danas je bio vrlo aktivan, a odsutan je iz privatnih razloga.
(Upadica sa mesta, Vjerica Radeta: Otišao je na slavu.)
Nije u pitanju slava, nažalost, Vjerice. Znam da si jako dobro obaveštena, kao što se vidi, ali nije slava. Da sada ne pričamo i trošimo dragoceno vreme.
Ovde se kaže da predsednik Ustavnog suda predstavlja, u predlogu, u članu 24, Ustavni sud, saziva sednice, predlaže dnevni red i predsedava sednicama, usklađuje rad Ustavnog suda, stara se o sprovođenju akata Ustavnog suda i vrši druge dužnosti utvrđene ovim zakonom, Poslovnikom i drugim aktima Ustavnog suda.
Naš stav je, i to se kaže u amandmanu koji je podneo kolega Baralić – da, posle reči "predstavlja", treba da se dodaju reči "rukovodi Sudom".
Vlada je odbila ovaj amandman, jer kaže - da je predsednik Ustavnog suda samo prvi među jednakima, je li tako, a u tom opisu poslova nije i rukovođenje Sudom, pa se navodi da ovde postoji neki sekretar koji je u funkciji državnog službenika.
Mi ipak ostajemo pri tome da bi bilo dobro da se ovde navede da rukovodi Sudom, jer čovek, pre svega, predlaže dnevni red i obavlja neke druge stvari. Znači, nije protivno ovome što je ovde rečeno. Nije logično da neko pomisli, doduše, ovde se do kraja ne vidi jasno - da će radom ovog suda upravljati neki državni činovnik, nego, jednostavno, to treba da radi predsednik Ustavnog suda.
Prema tome, ja bih zamolio kolege, iako se Vlada izjasnila, da o ovome razmislimo. Mislimo da rukovođenje jednom ovakvom ustanovom ne može da se svede samo na predstavljanje Suda, nego da ingerencije koje su date predsedniku Suda i njegovom zameniku, koji se bira na određeni način, govore o tome da su oni za nijansu odgovorniji za rad tog suda, u smislu njegovog delovanja u praksi.
Molio bih, dakle, da se ovaj amandman, ako je moguće, uvaži. Hvala.

Gospodine predsedavajući, takođe se neću dugo zadržati, ali bih vas molio da imam isti fond vremena kao ... pošto hoću u nekim stvarima da podržim kolege.
Mislim da je previše toga ostavljeno da se odlučuje u Poslovniku. Jedan od boljih predloga jesu ovi amandmani na član 44. i član 42. Naime, ukoliko u Sudu, koji ima tri ekipe, jedna je sudska, a ostale dve su, ovako ili onako, stranačke, a Sud broji ukupno 15 sudija, nekih sedam sudija podnese zahtev ili želi da se o nečemu raspravlja po hitnom postupku, onda bi, valjda, bilo logično da to ne prepustimo nekoj većini u Ustavnom sudu, nego da to bude precizirano zakonom.
Nažalost, mnoge stvari, koje, možda, i ne bi trebalo staviti ovako u zakon, niti bi trebalo da imamo primedbu na njih, sumnjive su, iz prostog razloga što praksa pokazuje da su mnoge stvari koje su normalna pravna norma u stabilnim ili politički stabilnim društvima kod nas vrlo često u praksi bile problematične.
Mislim da je jako dobra ideja da se zakonom reši odrednica da ukoliko sedam sudija, od 15, zahteva sednicu, a pet želi da podrži neku tačku dnevnog reda, da se o tome mora raspravljati. Meni se zaista ne dopada što će, ponavljam, od 15 sudija, praktično, biti formirane tri ekipe. Jedna sudska i po dve stranačke, ovako ili onako sastavljene.
Dalje, ono o čemu bi bilo zgodno razmisliti jeste da se ovaj amandman koji su podneli poslanici Stanković, Maraš i Ranđelović podrži i da to ne bude stvar Poslovnika, nego stvar zakonske obaveze. Ima smisla, iz prostog razloga što je uloga Ustavnog suda u državnom sistemu Srbije, kako je postavljen sadašnjim ustavom, jako velika. Objasniću na primeru vezanom za član 45. zašto tako mislim.
Dalje, amandman koji je ovde zaveden pod brojem 32, odnosno amandman na član 44. kaže - sudije mogu uz odluku priložiti svoje izdvojeno mišljenje koje predstavlja njen sastavni deo. Vlada ne prihvata amandman, budući da rešenju predloženog amandmana nije mesto u članu 44. Predloga zakona i usudila se da ide korak dalje, pa kaže – takođe, stojimo na stanovištu da sudije Ustavnog suda, nakon većanja i glasanja, ne bi trebalo da prilažu izdvojeno mišljenje o odluci Ustavnog suda.
Mislim da ovo za pravnu praksu Srbije nije dobro, kao što mislim da je manjkavost što za ovu sednicu, o amandmanu 42, gospoda iz LDP-a nisu predložili i neki rok od, recimo, 60 dana u kojem to mora biti na dnevnom redu.
Mislim da u amandmanu na član 44. treba ostaviti mogućnost da sudije prilože svoje izdvojeno mišljenje. Zašto? Za našu buduću praksu veoma je važno, čak treba publikovati na internet sajtu Ustavnog suda, ili kako god hoćete, svaku presudu, ne samo izdvojeno mišljenje, nego svaku presudu. Zašto? Zato što mi, faktički, ulazimo u ustanovljenje jedne nove ustavne prakse, naročito u oblasti ljudskih prava.
Imamo neke institute koji su potpuno novi u pravnom sistemu Srbije, da ih ne spominjemo sve, pa će se ustanovljavati jedna nova praksa kojom će se baviti Ustavni sud. Mislim da su upravo izdvojena mišljenja, a siguran sam, zbog načina formiranja Suda, da će takvih izdvojenih mišljenja biti dosta, veoma važna za tu novu pravnu praksu.
Da ne bi sad ovde poslanici koji nisu pravnici izigravali velike pravnike, važno je, upravo zbog javnosti koja se na naučni način, oslonjena na pravo, bavi anomalijama koje je proizveo Ustav ili pojedini zakon, da sve presude, zaključci ili izveštaji budu javno publikovani. Mislim da to isto treba da važi i za sve krivične postupke u Srbiji.
Što se mene tiče, treba javnosti dostaviti svaki sudski spis na javni uvid. Možda se vi, kolega, ne slažete sa mnom da to može da bude u tom smislu, ali neka o tome odluči javnost, ne moramo da odlučujemo mi.
Pa, naravno da ćete vi odlučiti u ovom momentu, vaša je sila u 126 poslanika, a ne u pravnoj normi. Ne možeš od ovog Milivojevića da živiš. Šalim se.
Dalje, u članu 45, molim vas, hoću posebno da kažem, u tački 1: '' Ustavni sud odlukom utvrđuje da zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave i drugi opšti akt nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa Ustavom''. Ovde se predviđa amandman koji glasi: ''Utvrđuje da je statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili drugi opšti akt u suprotnosti sa zakonom, odnosno da je u vreme važenja bio u suprotnosti sa zakonom''.
Znate šta, znam da niste, ali da se ne bih ponovo javljao, u cilju ekonomičnosti vremena, mislim da je napravljena ozbiljna sistemska greška u nekim drugim zakonima. Odnosi se na činjenicu da akt ili neki od akata koje usvaja Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine, koja ima neka nova ovlašćenja, na čudan način poređana, moraju biti dostavljeni Vladi u roku od 12 sati, ili 24 sata, nije ni važno, i da na osnovu toga odgovarajuće ministarstvo prosleđuje to Ustavnom sudu na odlučivanje.
Mislim da je tu napravljena ozbiljna greška u ranijem zakonu. Dakle, ne u Zakonu o Ustavnom sudu, nego u Zakonu o državnoj upravi, gde se daje jedna takva mogućnost. Zašto? Nema dvostepenosti u odlučivanju, ono što donese Skupština Vojvodine mora da ide odmah na Ustavni sud.
U ozbiljnim zemljama, kad jedna regija donese neku odluku, treba da ima superreviziju ili guverner, ili ministarstva, ili vlade, ili skupštine, različiti su oblici, pa ako to, recimo, skupština ili vlada odbiju, ili nadležno ministarstvo, onda se to vraća skupštini regije, pa bi ona trebalo, npr. dvotrećinskom većinom, to ponovo da usvoji i tek onda ide na Ustavni sud.
Mislim da je ovde napravljen jedan ozbiljan problem. Znači, u ovom slučaju, mi smo u postupku odlučivanja za neke od akata koje donosi Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine potpuno isključili i Vladu i Skupštinu i idemo direktno na Ustavni sud, a ovde, u Ustavnom zakonu se ne vidi u kojim rokovima, na koji način, kojom brzinom bi se o eventualnim, npr., ne daj bože, separatističkim aktima, pošto je nama separatizam u Vojvodini institucionalizovan, pre svega, u Skupštini AP Vojvodine i liku i delu predsednika te skupštine, odlučivalo, odnosno kako će Vlada s takvim, eventualnim, problemima izaći na kraj.
Dakle, taj problem nije ostavljen ni Vladi, ni Skupštini, nego je ostavljen Ustavnom sudu. Mislim da je tu, dakle, ranije, ne ovim zakonom, napravljena jedna velika greška. Stoga, smatram da bi pobrojane amandmane trebalo podržati, jer predstavljaju određeni kvalitet i garanciju u radu Ustavnog suda, a ne prepustiti to Poslovniku. Hvala.