Poštovani predsedniče, poštovani ministre, potpredsedniče Vlade, drage kolege, drago mi je da prvi put govorim posle 12 sati, posle ponoći, pa da overim i to u ovoj poslaničkoj karijeri.

Pominje se ovde dosta EKSPO pa me to malo asociralo. Mislim da su predsednik Vlade Republike Srbije, Ministarstvo inostranih poslova i svi zajedno radili na tome mukotrpno da mi ovde u ozbiljnoj konkurenciji dobijemo organizaciju EKSPO.

Mislim da je EKSPO razvojna šansa u nekoj budućnosti od ove tri godine gde će se graditi i gde će se mnogo toga uložiti. Ja slušam ovde od prethodnih govornika po pitanju sajma, a sajam je bio početkom druge polovine 20. veka i sedamdesetih godina sigurno da je bio monumentalan objekat i sve ostalo.

Ovo što se bude radilo i gradilo po pitanju EKSPO će verovatno za narednih 70 godina, pa će neko posle 70 godina u ovom parlamentu govoriti o nekom novom EKSPO ili o nekoj novoj organizaciji.

Što se tiče generalno EKSPO mislim da je to naša šansa i nisam ja nešto da vam kažem najiskrenije o tome ni istraživao, ali me zainteresovao jedan tvit, jednog čoveka koji je poznat svima nama, a to je Milo Đukanović koji poziva Vladu Crne Gore da slučajno, pošto ima više interesenata takođe koji su konkurisali za EKSPO 2030. godine, jedan od njih je Rim, da ne odustanu, jer je Vlada Crne Gore u sazivu gde je bio Milo Đukanović, kada se pitao, lobirala za Rim, da oni ne glasaju za nekog drugog.

Prema tome, ako jedan Rim je domaćin 2030. godine i bori se da bude 2030. godine mislim da je suvišno da mi i dalje pričamo o EKSPO o nečemu kao što slučajno nije dobro. Znači, jednostavno postoje neke stvari koje treba podržati, koje na početku, a i sam Solomon je rekao svojevremeno – nisi svakome drag gradeći veliku stvar. Ja lično mislim da EKSPO velika stvar i da mi svi treba da stanemo i da ćemo svi, bilo koja, ovde se sad ljudi plediraju da na nekim izborima preuzmu vlast. Ja garantujem i kada bi se to hipotetički desilo da bi oni nastavili u EKSPO sa punim nadahnućem da to završe i da idu dalje i mnoge projekte koji su započeti.

Mi ovde pominjemo i autoputeve. Imao sam prilike skoro, pošto sam iz Kladova, da budem na drugom delu, da budem u Sremskoj Mitrovici, u Zasavici, da na ovom komemorativnom skupu povodom 80 godina od stradanja Jevreja, koji su iz kladovskog transporta, da kažem, i još se nije bio otvorio autoput Ruma-Šabac. Mislim da su to putevi koje treba pozdraviti i ono što mi vidimo kada idemo putem i da to svi primećuju, da primećuju mnogi ljudi i iz regiona i pošto dolazim iz jednog dela gde mnogo ljudi već 60, 70 godina, prvo su bili gastarbajteri, danas su dijaspora, danas su Srbi u rasejanju. Ti ljudi prosto su oduševljeni i govore o jednom razvoju Srbiji koji je evidentan.

Ja sam imao prilike, pošto se ovde mnogo amandmana, prethodno pre par meseci jedan od kolega iz opozicionog dela, stavlja amandman na požarevačku petlju Golubac, a ne stavlja amandman na primer tamo kod Kruševca, znači tu nije problem da se digne kredit da se gradi taj put odakle su oni, ali je problem za onaj deo Srbije.

Mislim da ova Vlada i ovo sve što se radilo danas i ono što je u perspektivi i ovim budžetom o kome se govori danas je opšti razvoj Srbije. Vidimo sad i u Vojvodini da to stvarno treba, gledam tu kolege i naše prijatelje iz Raške oblasti, evo ministra. Mislim da smo tu isto dali dole na tom prostoru nešto što se nije dugo videlo u istoriji, od, kako neki kažu, Josipa Broza Tita i dalje gradi. Znači, mnogo se uložilo, a daleko od toga tim ulaganjem, razvojem i gledajte nešto - znači, mi smo svi putovali i dolazimo u Beograd. Mi zadnjih već godinu, dve sa sve ovom zaobilaznicom da li je 10 uveče, da li je 10 pre podne, prosto je tolika gužva, znači vozi se, radi se, prosto postoji jedna velika mobilnost u razvoju naše zemlje i razvoj ekonomije.

Nažalost, mi smo opterećeni onim što se dešava u svetu i ne možemo da predvidimo šta može da se desi u narednoj godini. Projekcijom budžeta imao sam prilike kao predsednik opštine nekada da učestvujem u jednom lokalnom budžetu i njegovom formiranju. Znate, ne možete sve da predvidite šta će se desiti te i te godine. kada samo bio u koaliciji sa DS, to je bila 2008. godine, bio sam predsednik Skupštine i kasnije kada smo donosili budžete nismo očekivali da će naići svetska ekonomska kriza. Tako da država nekada ne može da naiđe ni na to da li će sada desiti rat u Ukrajini, odjedanput u Izraelu.

Mi ne možemo da zamislimo šta mogu da urade na svetskom polju, šta mogu da urade tri tenka koji će dublje ući u Gazu i šta će se sve dešavati i šta to može da prouzrokuje i koja ratna dešavanja svetskog ranga i šta to može da zadesi ne samo Srbiju nego celu Evropu i ceo svet.

Dalje, budžet kao budžet on i nije sveta krava. On ima rebalanse budžeta. Tako da u toku godine, ja se nadam da će i novi saziv Skupštine imati prilike da radi i par rebalansa naredne godine sa tim što će se povećavati i biće veći priliv sredstava u budžet i moći da raspoređuje na mnoga pitanja koja su ovde otvorena, a to su i socijalna davanja. Imali smo prilike da čujemo oko mnogih socijalnih davanja.

Prema tome, vi danas imate mnogo toga što je po pitanju socijalnih davanja ova Vlada i prethodna uvela da u narednom periodu stvarno je to nešto što treba pozdraviti. Imamo za treće, četvrto dete, prvo. Sve je to prosto nešto što je konkretno, što je vidljivo i što naši građani mogu primete. Iza toga stojimo.

Budžet kao budžet je obuhvatio sve. Predviđena su povećanja plata u svim sektorima. Znači, budžet državni ima i zdravstvo i policiju itd. Kada se govori, ovde se pominjalo dosta policija. Mislim da je tu ministar dobru stvar rekao – ja sam tu, pucajte u mene, ali nemojte u 50 hiljada policajaca. Ljudi rade svoj posao kao što radi većina njih i ljudi stvarno rade veliki posao. Kada putujete nekim prostorom kao što je Kladovo i krenete na primer uveče u osam, devet sati da stignete do Beograda i krenete Đerdapskom klisurom veoma se radujete kada na određenim deonicama vidite graničnu policiju, pa vidite saobraćajnu policiju jer trebate proći tim putem tada.

Prema tome, treba ulagati u opremu i treba ulagati u te granične delove, ministre, kao što sam rekao i kada ste bili prošli put sa Vladom ovde, jednog od četvrtaka, da treba ulagati i da policija stvarno kao što se to radi već intenzivno da dobije na svojoj opremi. Kao što su ovde mnogi pominjali, ja sam i na tome zahvalan, mnogo se uložilo i u razvoj vojske, vojne opreme.

Pominjalo se i vraćanje vojnog roka i tu smo predlagali. Zašto da ne i o tome treba razgovarati u budućnosti jer mi vidimo nekada su se mnogi smejali i obarali neke sisteme i govorili kada je neko tamo rekao, a to je rekao Josip Broz Tito, spremajte se, živimo kao da će sto godina biti mira, spremajte se kao da će sutra biti rat i mi vidimo u mnogim zemljama. Pa niko nije zvao rat.

Srpska poslovica je – onaj koji je priželjkivao rat bio mu u kući, kod njega u kući. Prema tome, sve ono što smo razvijali i sve ono što radi ova Vlada, što radimo svi zajedno na kraju i mogu opet da kažem i da pohvalim jeste tu bilo ozbiljnih razgovora, ali i ozbiljnih možda i nekih prozivanja, ali mi ulazimo i noćas, koja je noć za nama, i ova noć u koju smo ušli sa ovim temama, ulazimo ipak na jedan demokratskiji način nego što smo ulazili na prošloj sednici kada smo jedni druge ometali i pravili sve ono što nije bilo primereno i što, da vam kažem, nisu podržali građani Srbije.

To nisu podržali građani Srbije jer građani Srbije u ovom domu ne vole da vide, bilo koje da su političke provijencije i opcije ne vole da gledaju pištaljke i ne vole da gledaju ikakav sukob među poslanicima, odnosno mi smo svi predstavnici građana i građanki Republike Srbije. Da ste mi živi i zdravi i svako dobro. Hvala.

Poštovani predsednike Narodne skupštine, poštovane koleginice i kolege, narodne poslanice i narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, nisam očekivao baš da ćemo danas da krenemo posle, da kažem, i kratke letnje pauze, sa ovim načinom razgovora u Narodnoj skupštini, ali sve je to vid parlamentarne borbe i odabira svih strana kako će se u političkom životu ponašati i kako će ko koju odgovornost preuzimati u budućnosti.

Ali, pre nego što postavim pitanje, odnosno predlog, želim da čestitam prvacima polazak u školu i svim učenicima i studentima dobru školsku godinu, da budu zdravi i uspešni svojim roditeljima, bakama i dekama.

Pred ovu sednicu Skupštine imamo jednu lepu vest. Naša potpredsednica Narodne skupštine i šefica poslaničke grupe Snežana Paunović postala je baka, bukvalno negde pred samu sednicu. Ja želim da joj to čestitam, a i da naglasim da je postala baka svom unučetu.

Poštovani prijatelji, mislim da smo čuli mnoga pitanja. Trenutno se održava Svetsko prvenstvo u košarci. Naš košarkaš Boriša Simanić je teško povređen. Njemu je odstranjen bubreg. Pa se moje osnovno pitanje, predlog odnosi predsedniku Republike i predsednici Vlade i ministru sporta, da se iznađe način i mogućnost da se Boriša Simanić adekvatno leči o trošku države i da se Boriša Simanić nagradi kao da je nosilac olimpijskog zlata ili svetski šampion.

Ja vas molim, to je i poruka naše javnosti, a čak i Ministarstvu sporta predlažem da i nagrada za požrtvovanje u sportu bude, nosi ime Boriše Simanića. Dati bubreg za Srbiju je veoma ozbiljno. Bubreg za Srbiju i živote su davali mnogi, ali sport kao nešto što je najbolji promoter Srbije u svetu i ovde ćemo poslati poruku svima onima koji se časno i čestito odazivaju reprezentativnom srpskom dresu Republike Srbije i grbu Republike Srbije i pevaju srpsku himnu i na tronu su, mi smo ipak zemlja od sedam miliona stanovnika, a pobeđujemo zemlje sa mnogo više.

Tako da, čestitam i našim odbojkašicama koje su na veličanstven način branile srpsku himnu, srpski dres, branile sve i svojim sportskim rezultatom u finalu donele srebro Srbiji na Evropskom prvenstvu, koje je upravo završeno.

Konkretno, i Ministarstvo inostranih poslova sigurno paralelno sa tim vodi jednu dobru akciju, a to je da se istaknutim sportistima i istaknutim ljudima koji doprinose dobrom imidžu Republike Srbije dodeljuju diplomatski pasoši.

Te vas molim da ovaj moj predlog ne bude samo moj predlog, da bude predlog svakog poslanika i poslanice iz ovog doma, da Boriša Simanić bude adekvatno nagrađen u ime njegove države Srbije, za koju je dao bubreg. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, mi smo već razmenili knjige na prošloj sednici, ali spotakli ste me pominjanjem Kardelja već u par sednica i moramo da razjasnimo građanima Srbije pošto kada se pominje Kardelj to se pominje verovatno u Savezu komunista, društvenoj imovini, pa i Socijalističkoj partiji, ako hoćete da budemo pošteni.

Edvard Kardelj je slovenački revolucionar, slovenački borac i spada u četiri top komunistička lidera posle 1945. godine Tito, Kardelj, Ranković, Đilas. Ne bih ovde nikakvo delo Edvarda Kardelja branio, ja ovde želim da ukažem na sledeće. Na današnji dan 1817. godine ubijen je vožd Karađorđe i mi bi trebali da izvučemo ozbiljnu pouku, svi i sa leve i sa desne strane ako hoćete, jer pominjemo levu i desnu i ovde sredinu, da na ova pitanja uvek imamo Srbiju kao osnovni naš postulat postojanja i nas samih i da možemo na ove diskusije da na jedan drugi način razgovaramo.

To što vi smatrate da odgovori i komentari i amandmani određene grupe predstavljaju kardizaciju sistema, ja vam tu ne zameram ništa, ali treba da se sačuvamo od toga i da znamo da čistku Milovana Đilasa 1955. godine, pa onda Brionskim plenumom, čistkom Rankovića, Kardelj je dobio pobedu u onoj zemlji, a to je pouka svima nama Srbima, jer posle toga su usledile ustavne promene 1971, 1972. godine, Ustav 1974. godine, taj Ustav je mnogo gori od svih zakona koje je i dos doneo posle 2000. godine. Taj Ustav je napravio od republika, napravio je države, a od države Srbije napravio je, odnosno podelio je na tri dela, na Vojvodinu, na Srbiju kako su voleli da kažu užu i Kosovo i mi dan danas zbog toga imamo probleme, zato se ja na lik i delo Edvarda Kardelja nikada ne bih vraćao, ali ste dobro uradili što ste nas podsetili na to.

Treba zapamtiti da smo 90-te doneli Zakon o privatizaciji, a to je zakon koji se zvao, a ovde ima dosta njih koji to čak i bolje znaju od mene, o sistemu akcionarskog društva. Tim zakonom ono što smo privatizovali kao akcionarska društva. Znate kako su prošli radnici, na primer Apatinske pivare, koje su benefite i tako dalje imali.

Onda smo doneli i svi su ovde zaboravili zakon 2001. godine o privatizaciji za koji nije glasala SPS i na osnovu toga zakona sve do danas su recidivi ovoga o čemu mi danas govorimo. Sve što je usledilo posle toga, posle 2001. godine i ukidanjem Zakona o akcionarskom društvu, gde su radnici imali svoja prava, gde su time građani nažalost zna se ko je menjao zakone, zna se ko je doneo 24 privatizacije o kojima se rasprava, o kojima čak jedna Verica Barać borila, sve se to zna.

Tako da ste ministre u pravu kad pominjete kardizaciju ovog zakona od strane određenih grupacija, ali ne u smislu onome….

(Radomir Lazović: Čoveče, pade Vlada.)

Ne može Lazoviću da padne Vlada, čestiti Lazoviću, nikako, nemoj da se kidate vi za to, danas je Vlada pojačana izborom ministra prosvete profesorke Slavice Đukić Dejanović. Tako da ako i vi želite neku knjigu iz edicije gospodina ministra, dobićete i vi Lazoviću knjigu, ne znam koju, Alan Ford je obećan drugima.

Ovde samo želimo da razjasnimo neke stvari zato što se pominje, zato što se građani pitaju, ne želim da kažem, ali želim nešto da pomenem kada sam već dobio i koristim minutažu poslaničke grupe.

Jedan od zakona koji sledi, a to je 26. kreditnom zaduženju za koridor Požarevačka petlja – Golubac i stalno imamo amandmane na kreditno zaduženje za veoma značajan put od 68 kilometara, koji severo-istok Srbije otvara, koji jednostavno pomaže Đerdapu I i Đerdapu II, RTB-u i drugim sa prostora severo-istočne Srbije, velikim gigantima koji su izgradili ovu zemlju koji svojom proizvodnjom, da li je to HE Đerdap, da li je to RTB Bor I, II i u budućnosti Đerdap III, gradi ovu zemlju, a ovde se spočitava podizanje kredita.

Konkretno, Dunavski koridor imaće po dve trake u oba smera i biće izgrađena 52 mosta i nadvožnjaka, pet saobraćajnih petlji i 16 kružnih raskrsnica, a projektovan je za brzinu od 100 kilometara.

To u Braničevskom, Borskom i Zaječarskom okrugu je život i molim vas da ovde kada i stavljamo određene amandmane razmislimo i o građanima koji žive na tom prostoru.

Manimo se i Kardelja i ostalih. Čuvajmo sebe, čuvajmo Srbiju. Gradimo puteve. Gledajte da ubrzamo izgradnju, jer put dobro. Put i zarađuje i brže nas povezuje. Kad dolazim, konkretno, iz Kladova ka Beogradu vi ne znate koja je gustina i frekvencija saobraćaja.

Molim mnoge koji ulažu amandmane na taj put da krenu od Golubačke tvrđave ovih dana u bilo kom danu, u bilo koje doba dana i noći, do Požarevačke petlje i neka vide frekvenciju saobraćaja i neka vide šta znači ulaganje i šta znači razvoj.

Prema tome, molim vas da se uozbiljimo. Svi smo mi mnogo toga šta pročitali, svi smo mi mnogo toga šta proživeli i nemojmo se stideti naših.

Šta da radimo? Mi smo naslednici Komunističke partije. Mi smo socijalisti i ostali smo, za razliku od mnogih drugih kojima ovde ne spočitavamo ko je promenio koga i ko je koju je stranku promenio.

Ponekad je to deo šlagvorta ovih zasedanja, ali ne može to da bude tema o kojoj se raspravlja po dva, tri sata, jer time oduzimamo prosperitet građana.

Mi možemo ponekada, to je lepo, to je čak i uljudno, ali zaboravljamo na to… Ne smemo nikad, u stvari, da zaboravimo da ono što radimo ovde, zakone koje donosimo možemo da diskutujemo, možemo da ulažemo ne znam koliko amandmana, ali je suština da ono što radimo bude u interesu građana Republike Srbije, ali ne samo građana Beograda, nego građana svih krajeva Republike Srbije.

Šta god da se pominje o Beogradu, niko ništa ne govori i niko nijedan amandman ne ulaže. Svako gleda šta se radi, a kada se govori o drugim krajevima, vidim da je to sasvim suprotno, tako da vas molim da ovde, a ja znam da Skupštinska većina o tome na svaki način vodi računa, o ravnomernosti razvoja svakog kraja Republike Srbije.

Hvala vam puno.

Ja sada neću kolegu da prozivam, ali sve vreme dok je govorio, gledao je u mene. Veliki deo onoga što sam i hteo da kažem kada sam se prijavio, rekla je moja drugarica potpredsednica Narodne skupštine i šef poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije u ovom parlamentu Snežana Paunović. Ali, treba se podsetiti na nešto.

Znate, ne možemo mi da bi bili in, presvučemo samo dresove, pa kad je in u Evropi zeleno-crveno, mi smo zeleno levičari, zeleno levi, zeleno ovako, zeleno onako. Mi smo i kad je dobro i kad je loše uvek socijalisti. Mi smo i kad nas je ovde bilo 190, skoro 200 poslanika kao socijalista, i kad nas je posle bilo 30, 20 itd. uvek ostali socijalisti.

Jedino što nismo nikad menjali i to nas je dosta puta koštalo i zloupotrebljavano, nikad nismo bili izdajnici i nikad nismo bili protiv države Srbije.

Drugo, šta su to socijalisti od tog putića gradili? Pa, mi baštinimo i ono ko je gradio autoput Beograd-Niš, pa ta petlja ide od Požarevca, baštinimo od toga, kao što toga se ne stidimo i time se ponosimo i to vam je isto.

Čestiti ljudi poštuju svoju porodicu, pa znaju tamo do čukundede kako zovemo mi sve ta imena naših predaka. I u toj liniji mi imamo dosta njih koji nekada ne budu baš onakvi za pohvaliti se. Pa to je u jednom političkom, ideološkom i partijskom razvoju, ali je suština da ostanete pod svojim prezimenom.

Socijalistička partija Srbije je ostala pod svojim imenom i prezimenom na braniku Srbije i u vremenu, što bi rekli naši iz Pazara – vaktu, kako zapoveda, uvek dosledni i uvek dostojanstveni i nikada sa dobacivanjem ili napadom na nekoga, nego jednom ozbiljnom, smislenom diskusijom i replikom na kraju i razgovorom. I nikad se nismo posvađali i uvek smo se lepo javili u ovim hodnicima. To treba da znaju građani. To je svaki socijalista iz ove poslaničke grupe, i ove i one prethodne i svih poslaničkih grupa.

Nemojmo kad nama padne na pamet da bi bili in mi smo sad ovo, pa ću ja sad da promenim sako, pa sam sad nešto moderniji. Ne. Ostanimo dosledni, prilagođeni sa vremenom koja su. Ovo vreme u kome danas živimo i ono što je nad ovom zemljom i nad celim svetom, sa svim ovim što se dešava danas, zahteva od nas jednu veliku ozbiljnost, zahteva od nas jednu veliku odgovornost i zahteva od nas jednu veliku brigu za razvoj naše zemlje i svakog njenog građanina i građanke.

Da ste mi živi i zdravi, gospodine.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, kolege narodni poslanici i narodne poslanice, poštovani građani Republike Srbije, stvarno nisam mislim da se javim po ovom amandmanu, ali jednostavno ove diskusije su me malo podstakle da kažem nešto.

Većina nas ovde prisutnih poslanika došla je iz unutrašnjosti, došla je iz malih sredina i mi znamo šta znači ovaj zakon za ljude, za socijalne kategorije, za sela, za zaseoke, za salaše, za mnogo toga što ima i što je na terenu i što opterećuje.

Mislim da ovde dosta nas učestvuje u radu lokalnih samouprava i mislim da mi svi znamo na koje probleme nailazimo i znamo šta znači to kada nekome ne možemo dati tamo priključak za vodu, a naše je lokalno javno preduzeće, a taj naš građanin bi to platio i ovo što je privremeno jasno je definisano, tako da, ministre, mislim da ovde stvarno nema ništa suvišno. Ovo je samo jedna velika pomoć.

Mi nismo došli iz unutrašnjosti da pratimo ko šta gradi po Beogradu? Valjda za to postoje institucije u ovoj državi koje su relevantne i koje to rade. Ja sam više da neko ozakoni i da može da se priključi na vodu i na struju, pa makar onaj priključio zgradu sa hiljadu stanova. Meni je bitan taj čovek tamo odakle dolazim ili odakle dolazi većina nas koji smo iz rubnih područja Srbije.

Mislim da moramo da vodimo računa da neke stvari koje govorimo ne vređaju građane koji su u stanju ove potrebe možda čak i decenijski. Ovim zakonom lokalnim samoupravama sa rubnih područja veoma doprinosite da rešimo određene probleme, jer imali smo problem u jednom selu kod Kladova koje je prosto tamo na samoj periferiji, ljudi imaju, tako zovu, bašte u produžetku i oni su imali svoje tamo male šupice sa alatom i hteli su da priključe vodu. Voda prolazi tuda, a ne možete nikako da im nađete modus da se priključe. Mi smo uspeli da im izađemo neki modus, ali veoma teško posle 10, 15 godina. Ovo bi sada omogućilo…

Drugo, da imamo ljude koji se vraćaju selu, koji se vraćaju prirodi, stave kamp kućicu, prolazi im dalekovid, prolazi im sve to, zašto se ne bi čovek priključio?

Dajte da malo o nekim zakonima… Ja razumem da imamo želju da govorimo, ali prosto vidite da podržimo nešto što je pozitivno prema širem brojem građana, a svaki Zakon uvek može da se meri sa ove ili one strane.

Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvažena premijerko, ministre Gašiću, koleginice i kolege narodni poslanici, građanke i građani Republike Srbije, raspravom o zahtevu za smenu ministra policije, gospodina Bate Gašića, čuli smo ovih dana mnogo toga što, blago rečeno, nema dodira sa temom, ali očito da su pogledi po ovom pitanju različiti. Neka tako i ostanu, a uz patriotsku molbu da diskusijom ne ponizimo ili ne ponižavamo najveći deo pripadnika srpske policije koji čestito i časno izvršavaju svoje poverene im zadatke, i to u ovim vremenima kada je kriminal, od nekad sitnog džeparenja, dostigao visokotehnološko organizovane kriminalne radnje, i to konektovane sa celim svetom.
Srpska policija, mora se reći i naglasiti, ima svoju bogatu istoriju. Uzimajući od vremena vaskrsa države srpske, izraz Stojana Novakovića, 1807. godine u vremenu Voždovog ustanka za oslobođenje od vekovnog otomanskog ropstva, prvi put uvodimo termine – policaj, kvartir, majstor i drugi magistraturni vice-policaj. Godine 1811. smo dobili popečitelje za onutrena dela Jakova Nenadovića tj. prvog ministra unutrašnjih poslova. Desetog avgusta 1835. donesena su pravila za policajce i policiju, prva pravila o policijskom radu u Srbiji. Godine 1882. uvedena je žandarmerija u čitavoj Srbiji. Sve do danas kroz razne forme državnog uređenja, srpska policija predstavlja granitni stub odbrane naše državnosti. Da li je sve idealno? Nije, nikada nije ni bilo i daj Bože da nekada bude. Nasleđem kroz istoriju srpske policije, od narodne milicije, do promene jednopartijskog sistema, ratnih dešavanja 90-ih, državnog udara 2000. godine i svih potonjih promena koje su sledile vremenom na svim poljima društvenih dešavanja… Sve ubrzanije teku, kako kod nas tako i u celom svetu, naša srpska policija uprkos svemu ostaje svoja – srpska.
Današnja rasprava i rasprava o prethodne dve tačke dnevnog reda građanima Republike Srbije pokazala je bledo pozicioniranje u redovima opozicije bez suštinskih predloga šta i kako dalje, već jedino i samo smena, ukidanje, pa ćemo onda videti šta i kako posle. To posle Srbija je videla pre 23 godina i nije spremna za novi egzibicionizam. Daleko od toga da nije bilo i zdravih diskusija, pitanja i predloga sa svih strana iz ove sale ovog visokog doma.
Zločini i tragedija, nesvojstvena srpskom umu koje su se desile u OŠ „Ribnikar“ i Mladenovcu, sigurno nisu nešto što može da se predvidi i spreči. Da li je neko do tog nesretnog dana mogao da zamisli da će 13-godišnji dečak besomučno i bez trunke empatije pobiti svoje drugarice i drugove?
Pominje se i grubo spočitava angažovanje velikog broja policijskih službenika i raznih bezbednosnih struktura u hapšenju ubice iz Mladenovca. Ima nas ovde koji nikada nećemo zaboraviti zločin u Jabukovcu iz 2007. godine. Uporedite silu angažovanja, kako brojčanu, tako i tehničko-tehnološku, kao oruđe i oružje, a hapšenje čoveka koji je masakr izvršio sa lovačkom puškom. Ne smemo zaboraviti da su tada u pomoć pristizali i odgovorni građani i posebno lovci.
Danas se sprovodi akcija vraćanja nelegalnog oružja koju pozdravljam i pozivam da se rokovi produže do kraja leta. Veliki je broj ljudi koji su u inostranstvu gde postoji verovatnoća da neko od njih ima nelegalno oružje i da je rad da ga preda državnim organima Republike Srbije bez posledica, ali želim i imam obavezu da pomenem i jednu tihu nelagodnost koja se nalazi kod ljudi koji poseduju legalno oružje po propisima važećih zakona Republike Srbije. Tu posebno mislim na lovce i želim da ukažem i na ovu situaciju da se ovi nemili događaji ne pretvore u konsekvence prema ljudima koji poštuju propise.
Posle masakra u Jabukovcu u regiji i Policijske uprave Bor teže se dobijalo i dobija pravo na posedovanje oružja, a ono što je devijacija društvenog i ljudskog odnosa isplivalo je na površinu. Kako su mahom građani tog dela naše Srbije, kao i većina u Srbiji u porodičnom življenju u tri generacije u jednom domaćinstvu, gde ako bi slučajno igrač opštinske lige iz tog domaćinstva, unuk ušo u verbalnu svađu i koškanje posle nekog neprimerenog klizećeg starta, a to upiše prisutni policijski službenik ili neko podnese prijavu, celo domaćinstvo je automatski u većini slučajeva trajno ostalo bez naoružanja, oružja koje legalno poseduju, što moramo svi da priznamo nije nimalo fer, a to zna i da se zloupotrebljava, te vas molim da obratite pažnju i na te naše građanske porive u odnosima među nama koji nisu za pohvaliti se.
Želim takođe da vam kažem i da podsetim građane da je MUP Srbije jedan ozbiljan slojevit resor koji obuhvata i graničnu i rečnu policiju, Sektor za vanredne situacije, upravne poslove i mnoge druge i kako je MUP Srbije organizovan od policijskih stanica preko policijskih uprava do samog Ministarstva želim da ukažem na nešto što se već duže vreme provlači kao nesmotrenost ili nepažnja.
Ministarstvo unutrašnjih poslova stalno obnavlja svoj sastav. Službenici usred beneficija, a koje su zbog uslova i složenosti posla zakonom određene, ranije odlaze u penziju, odnosno sa navršenih 55 godina života. Međutim, kada se vrši raspodela potreba za službenim licima, one su zastupljene, odnosno kvote se dele po policijskim upravama.
S toga molim premijerku i ministra unutrašnjih poslova, gospodina Batu Gašića, da obrate pažnju na pogranične policijske stanice. Navešću primer PS Kladovo, jer dolazim iz Kladova. Površina teritorije opštine Kladova je 629 kilometara kvadratnih. Granica prema Rumuniji duž obale Dunava je kroz opštinu duga 92 kilometra. Policijska stanica Kladovo je 130 kilometara od PU Bor, 60 kilometara od PS Negotin.
Na njenoj teritoriji je drugi po veličini granični prelaz prema Rumuniji posle Latina, Đerdap, a prosek godina starosti policijskih službenika je 45 godina ili je prešao 45 godina, a mi trenutno imamo samo četiri saobraćajca.
Konstantno sređivanje turističkih lokaliteta, posebno poslednjom revitalizacijom tvrđave Fetislam omogućilo je turistički razvoj opštine Kladovo, time je i veći broj turista, preko 100 hiljada noćenja, a policijskih službenika je koliko sam i naveo.
Molim vas da konkursi za policajce ubuduće budu konkretizovani za određena područja određenih policijskih stanica, kao što bih zamolio da i viši delovi nekih od sektora MUP-a kao što su granična i rečna policija budu stacionirana i sa sedištem u Kladovu, kao i na drugim mestima i opštinama koje su na samoj granici.
Ministra policije, Batu Gašića, imao sam prilike da lično upoznam septembra 2014. godine kada su opštinu Kladovo zadesile katastrofalne poplave. Tada je gospodin Gašić bio na funkciji ministra odbrane. Ono što mogu da kažem i želim, to je da je ministar Gašić svojim profesionalnim pristupom, razumevanjem i bez partijskih skrupula, jer ja sam bio predsednik SPS kao opštine, a SNS je bio u opoziciji tada u Kladovu, pa zbog toga to naglašavam, neizmerno pomogao u otklanjanju posledica od poplava, kako struka kaže – hiljadugodišnjih. Ministar Gašić, uz direktnu organizaciju na terenu generala Miloslava Simovića ostaće u trajnom sećanju po dobrom građenju opštine Kladovo.
Sa iskustvom u rukovođenju bezbednosnim strukturama i resorima od 2014. godine do danas, Bata Gašić je stekao dodatnog iskustva i rutinu. Za sve to vreme, njegova lojalnost državnoj politici Republike Srbije bila je neupitna, zato je predlog za ostavku upitan, posebno u trenucima turbulentnih geopolitičkih dešavanja i posebnog pitanja života i opstanka naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji.
Tako da, našu raspravu pomno prate oni koji ne misle dobro Srbiji i tu treba ostati racionalan, patriotski neupitan i državotvorno odgovoran, iako to na određenim socijalnim mrežama trenutno i nije popularno, ali ono što govorimo i činimo meri se sa distance i podložno je jedino sudu istinske i patriotske borbe za Srbiju, srpski narod i sve građanke i građane.
Sve ovo pokazalo je još jednom da naša bezbednosna kultura nije egal sa našim viteško-ratničkim nasleđem, pa vas molim, svi mi ovde da se uključimo, svi mogući resori, od državnih, institucionalnih, do nevladinog sektora i da poradimo na suštinskoj bezbednosnoj kulturi, koja će nam i te kako trebati u vremenu koje je pred nama, vremenu dnevnog senzacionalizma, vremenu bez strategije i brige o čoveku kao osnovu društva i posebno vremenu koje slabi male države, sa bogatom i časnom istorijom pravednosti kao što je naša.
Opremite vojsku i policiju u korak sa vremenom i tehnološkim razvojem. Bezbednost svakog građanina na prvom mestu je želja i intencija svih nas, ma kako sučeljavali mišljenja. Krenimo u susret vremenu i dešavanjima koja se dešavaju u zemljama, konkretno zapadne Evrope, a koje dolaze i preko okeana i SAD.
Porast i određenih novih kriminala na RTS je 21. februara 2022. godine je jedan lep tekst napravljen i lepo se obratilo tome „Bebi gang“, maloletnici u bandama seju strah po italijanskim ulicama. To su nove priče. Te bande su maloletnika većinom između 12 i 17 godina, one su nastale sve posle onoga kako je moja uvažena koleginica, Snežana Paunović, naglasila da smo imali jedan sastanak o mentalnom zdravlju nacije posle Kovida, u post-Kovidnom vremenu, to se dešavalo i u Italiji.
Onda kaže: „Mladi su ljuti i frustrirani, a razlozi su mnogobrojni“, kaže profesorka Mikela Gata, koja predvodi istraživačku grupu infantilne neuropsihijatrije u Padovi, pa kaže: „Dosadno im je, nemaju kontrolu nad impulsima i asocijalni su. Pridružuju se nasilničkim grupama da bi privlačili pažnju. Slušaju rep koji poziva na nasilje, govoreći o životu na ulici, kriminalu, upotrebi droge i siromaštva. Imaju potrebu da osećaju da nekome i nečemu pripadaju, iako je zaista teško zamisliti da je nešto što je nastalo u napuštenim američkim predgrađima koja su prepuštena sama sebi, prenosi na naše gradove i u naše okruženje“, navela je tada profesorka Gata.
Profesorka Gata je izjavila da su mladima slava, lajkovi i uspeh, lak uspeh na prvom mestu, te da nije čudo da nasilje postoji i da deo mladih koji na taj način žele da budu deo grupe koja je popularna na mrežama, te definisala kao jaka i kul.
Profesor Alesio Vijeno kaže: „Pandemija, zatvorenost, distanca, strah, pravila, doveli su do većeg nezadovoljstva i uznemirenosti mladih, koji svoje nemire ispoljavaju kroz agresiju, najčešće na najslabijima, tražeći objavljivanjem nasilja nad društvenim mrežama, podstrek i lajkova drugih, što ih čini vidljivima i važnima“.
No, odrasli su ti koji su zaboravili kako se vaspitavaju deca, smatraju stručnjaci i nisu više u stanju da nađu ključ komunikacije sa njima.
Znači, krenimo u susret vremenu. SPS neće glasati za smenu Bratislava Bate Gašića. Hvala.
(Tatjana Manojlović: Poslovnik.)

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, koleginice i kolege narodne poslanice i narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, moje pitanje se konkretno odnosi na Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, konkretno na ministra Gorana Vesića.

U opštini Kladovo put IIA reda 167, u reonu Velika Vrbica, Rtkovo, Korbovo, Vajuga, Milutinovac, nije presvučen, odnosno nije asfaltiran, kako kažu u žargonu - presvučen, a dogovoreno je i krenuto je od Kladova preko Postola, Male Vrbice do Velike Vrbice. Posle su bili izbori i građani su zainteresovani da li je to u programu rada za ovu godinu i da li da se nadaju završetku tog dela puta.

Drugo pitanje se isto odnosi na puteve, odnosi se na put IB, iliti nekadašnja magistrala, to je Brza Palanka - Negotin, a to je veoma značajno jer to je put Kladovo-Niš, kad pogledate, i samo u tom delu od Kladova do Niša taj deo je ostao neodrađen. Taj put već postaje ruiniran i mislim da takođe je pitanje da li je u ovoj godini ili se predviđa za narednu godinu rekonstrukcija tog dela značajnog puta za uopšte nekadašnji Zaječarski region, odnosno Borko-zaječarski okrug, odnosno za taj severoistočni deo Srbije.

Sledeće pitanje je isto za ministra Vesića i za samo ministarstvo, odnosi se na to - da li možemo dobiti dinamiku, koja je stvarno impozantna, radova Požarevačka petlja - Golubac, brze saobraćajnice i kada se predviđa njen završetak? Da li će on biti u etapama ili ćemo čekati kompletno Požarevačka petlja - Golubac, pa da deo tog puta bude otvoren ili će se to raditi etapno, pa da jednostavno građani iz velikog dela, podunavskog dela Srbije, mogu što pre, što bezbednije i što kvalitetnije da stignu do svoje prestonice, do Beograda? To je veoma značajno za ceo naš kraj, vi dobro znate koji su to okruzi koji pokrivaju i uopšte za Dunavski koridor i Dunavsku magistralu i dunavski prostor, da kažem, Srbije, koji je veoma značajan i zbog rudnog bogatstva, zbog razvoja, ali i zbog migracija i zbog razvoja turizma, zbog Đerdapske klisure, kao najznačajnijeg i najviđenijeg kanjona u Evropi, a jednog od poznatijih i u svetu.

Sledeće pitanje je takođe za ministarstvo, a odnosi se na pitanje rečnog saobraćaja. Ja sam to pitanje postavljao u prošlom sazivu, dobio sam neki šturi odgovor ali očekuje se od, kako sam još u jednom navratu rekao, dinamičnog ministra Vesića, koji ide i u pravcu rečnog saobraćaja, da nekada putevi, vodeni put dunavski, koji smo koristili, a to su oni brzi brodovi, brzi gliseri, nekada smo ih zvali „rakete“, koji su išli Beograd-Smederevo-Veliko Gradište-Golubac-Donji Milanovac-Tekija kod Kla-dova, to je ozbiljno bilo u razvoju turizma i to je podržavala Vlada tada SFRJ.

Ja mislim da i sada treba iznaći načine, iznaći nova plovila i da u delu ovog godišnjeg doba kada može da se cirkuliše, od ranog proleća do kasne jeseni, i da se na tom prostoru obavlja vodeni saobraćaj. Mislim da bi to bilo sjajno za sve ove opštine, posebno zato što smo sada revitalizovali konačno i tvrđavu Fetislam u Kladovu, a znate kolika je to tvrđava i to je taj put, a kasnije to može da povezuje i Novi Sad pa sve dole kroz prevodnice do Kusjaka, odnosno do Negotina.

Na samom kraju da kažem, zamolio bih Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i ministra Vesića da se urgentno pomogne na graničnom prelazu Đerdap, na samoj Hidroelektrani Đerdap, zato što otvaranjem i rešavanjem puteva u našoj zemlji i presvlačenjem puta Kladovo-Golubac mi imamo veliku cirkulaciju, a verovatno i ovom ratnom krizom u Ukrajini, imamo veliku cirkulaciju šlepera i kamiona, tako da nam je sada postao čep, kako se to kaže u žargonu, i zastoj, pa bih zamolio da se tu iznađe rešenje koje samo može da urgentno odradi Ministarstvo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, iskreno sam počastvovan da budem pomenut u ovom izlaganju od sat vremena gospodina Lazovića. Mislim da je gospodin Lazović u ovih sat vremena pokazao visoki stepen demokratije u ovom visokom Domu Narodne skupštine Republike Srbije. Stvarno slušati to sve, a znamo da je tema anketni odbor i jedan veliki deo posvećen je sasvim drugim temama koje se ne tiču onoga što su tema i tačka dnevnog reda, a to je anketni odbor.

Drugo, gospodin Lazović je pomenuo ono što sam diskutovao iz prethodne moje diskusije o REM-u, a kada sam pomenuo… Pomenuo je vitlanje pištoljem gospodina Marića, urednika televizije „Hepi“. Vidite nešto, uvođenjem demokratije, sve televizije imaju pravo na jednu formu koja se zove šou-biznis. To je odluka demokratije. To smo doneli posebno posle petooktobarskih promena. Ne znam šta je gospodin Marić baš u toj emisiji, nisam ni gledao, ali ne verujem da je baš uzeo pravi pištolj, nego je bio, koliko sam informisan, plastični pištolj. To je bilo u domenu toga.

Pominje se slika našeg predsednika, a sada ministra inostranih poslova i prvog potpredsednika Vlade, gospodina Ivice Dačića sa pištoljem. Ta slika koja se pokazala na internetu, ljudi dragi, tada je gospodin Dačić, drug Dačić bio ministar unutrašnjih poslova. Prosto u streljani MUP-a, po p.s, sa svime onim, slikan je sa pištoljem gde gađa.

Da li je ovde problem onih ljudi koji nisu služili vojni rok da spočitavaju nama svima koji smo služili vojni rok i koji imamo pravo na oružje da nam to sada spočitavaju, mislim da to nije u redu.

Drugo, pominjanje više Branka Ružića, zahvaljivanje, glorifikovanje Branka Ružića, ja sam to u prethodnoj diskusiji lepo pomenuo, ali mislim da je glavna tema pitanje Branka Ružića, a time i pitanje predsednika Vučića – uvođenje nacionalnih čitanki iz istorije, srpskog i geografije, gde će sva deca, ma gde bila, srpska, po tim udžbenicima učiti. Možda je to glavno pitanje svih pitanja. Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovani kolega Lazoviću, mislim da stvarno pokazivanje slike sa predsednikom Dačićem kada je otvoreno policijsko strelište, još jednom da napomenem, dajte, nemojte molim vas o slikama!

Želim da kažem ovde pred svima, i građanima Republike Srbije, kada sam kao dete rasto, jedno vreme i na raspustima kod mog dede u Mrkonjić Gradu u Donjim Šehovcima , visila mi je puška iznad glave i visile su mi gusle. Niko nikada nije bio nasilan i niko nije krenuo u ništa, to su vam govorili i po Tviteru, čak i Vlado Georgiev.

Prema tome, molim vas, nemojte da revitalizujemo sve. Mi treba da zaštitimo i ovde i ove sednice. Vlada Republike Srbije i resorna ministarstva preduzimaju ono što se može. Ovde se desilo nešto nesvakidašnje, što se desilo u Americi, desilo se u Srbiji, a što se ne dešava. Ko je očekivao da će dete od 13 godina da napravi masakr?

Znači, ako ćemo da se vratimo na suštinu oko oružja, niko ne glorifikuje oružje, ali nije red ni da zamenom teza se usmeri sve i na sva oružja, posebno oružja lovačkog udruženja, gde imamo sto hiljada lovaca kojima je jedino to oružje, gde oni žive i gde čuvaju svoje krajeve, gde im je to sportsko. Dajte, molim vas, nemojte da pravimo od nečega uvek lakrdiju!

Slažem se u jednom delu gde vi govorite da treba da smanjimo određene stvari, ali ovde se pokazuje nešto što nema blage veze sa temom o kojoj govorimo. Evo, to je to i ne želim sa vama više da raspravljam i da pokazujete te slike. Ako ministar nema pravo na otvaranju streljane … Dajte, molim vas, uz sve obezbeđenje, to nije red. Znači, mi ne smemo ovde u Narodnoj skupštini da menjamo teze. To je najgora stvar i time mi građane upućujemo na to o čemu vi govorite, zamenom teza i poluistinama.

To ne sme da se dešava, molim vas. Znači, to znate, lepo iz koje godine je ta slika. Ima slika čak kada se karijere Ivice Dačića od deteta, kada se slike on njegove, kada drži pištolje sa tri godine. Nemojte molim vas.

Nemojte molim vas da sada vadimo sve slike i ta čudesa. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, kolege narodni poslanici i poslanice, uvaženi građani Republike Srbije, čuli smo ovde pominjanje SPS u domenu prosvete i školstva pa smo čuli čak o plenu, da su ministarstva plen. Znači, svaka demokratska vlada, kako zovemo u višestranačju, koja se formira i podeli između stranaka, mi ćemo nazvati to plenom. Mislim da je to iluzorno. Mi znamo kako se plen delio u vreme Vlade DOS kada su svi lideri DOS-a morali da budu ministri i morali da budu potpredsednici Vlade. To je jedna stvar i ne bih zalazio u to.

Što se tiče jedne manipulacije koja se odvija u ovih dva dana od kada se čulo da Đorđe Milićević, ministar bez portfelja će u tehničkom delu od uslovno dve nedelje, tri dok ne dođe ovde u Skupštinu predlog novog ministra da obavlja tehnički ono što treba na čelu Ministarstva prosvete.

Znači, on nije kandidat za ministra prosvete. Jasno je predsednik Socijalističke partije, ministar unutrašnjih poslova, potpredsednik Vlade Republike Srbije Ivica Dačić, danas saopštio da Socijalistička partija kao što je imala, ima i imaće kadrove što se tiče prosvete i naveo je četiri kandidata ili kandidatkinje. Jedna od njih je profesor Slavica Đukić Dejanović, uvaženi profesor Ivica Radović, uvaženi profesor Radivoje Mitrović i uvaženi profesor Predrag Marković. Znači, četiri kandidata, o tome će se razgovarati i mi ćemo izaći sa predlogom za ministra. To je danas rekao.

Prema tome, molim vas da ne licitiramo i da ne spočitavamo Đorđu Milićeviću i da se provlači čovek i kroz štampu, i kroz portale i kroz ne znam šta sve kao da je već ministar, a on samo jednostavno ime Vlade tih desetinu, petnaest dana dok ne dođe u Skupštinu predlog za ministra, biće kao prvi u Ministarstvu prosvete. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani građani Srbije, početi temu veoma je teško, jer i meni pada da uručim saučešće porodicama nastradalih u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Mladenovcu i Smederevu.

Ovu temu kad smo počeli, počeli smo je u ponedeljak, koliko se sećam, raspravu na današnju temu REM-a, bio je praznik svetog Vukašina jasenovačkog od Klepaca, poznatog po rečima – Radi ti dijete svoj posao. Tako da se danas, kada još nije prošlo 40 dana od tragedije u školi „Vladislav Ribnikar“, Mladenovcu i Smederevu, postavlja pitanje svima nama – kako i za čije dobro radimo svoj posao, u danima tuge koje besprimerno mrači nametnuta politizacija tragičnih događaja.

REM je na osnovu Zakona o elektronskim medijima iz 2014. godine zamenio Republičku radio-difuznu agenciju, a osnovan je kao Regulatorno telo, sa ciljem da sprovodi javna ovlašćenja u kontroli i unapređenju pružanja medijskih usluga i sadržaja u Srbiji. Glavni zadaci su mu da unapređuje rad elektronskih medija, da štiti i radi na razvoju slobode mišljenja, a sve to u cilju zaštite interesa javnosti rada kada su u pitanju elektronski mediji.

REM kao regulator je prema Zakonu funkcionalno i finansijski nezavistan od državnih organa i organizacija, pružalaca medijskih usluga operatera.

Napomenuću da REM nije svojom funkcijom zadužen za jačinu signala srpske telefonije i srpskih radio-stanica, njihove dostupnosti u svim delovima Srbije, ali, kako je to akutni problem, značajno je da se taj problem spomene i danas kada je REM na dnevnom redu sednice Narodne skupštine Republike Srbije, možda neko konačno i čuje.

U prilici smo da vidimo neke od medijskih akcija Vlade, državnih Agencija i drugih institucija, kojima se šalju poruke bitne i korisne za edukaciju građanstva. Na primer, Agencija za bezbednost saobraćaja ima televizijsku kampanju o bezbednosti saobraćaja. Nije bilo davno od kada smo bili podsećani sa televizija kako nije teško biti fin.

Neka i REM iznađe rešenje i korespondira sa građanima na edukativan način putem nacionalnih frekvencija, a ne da su i u samom REM-u disonantni tonovi na razne društvene teme.

Pažnja treba da se usmeri na korišćenje medija, posebno onih sa nacionalnom frekvencijom, za edukaciju pre svega mladih, kako kroz obrazovne, kulturne i sportske sadržaje i promociju pozitivnih primera i rezultata u svim sektorima, tako i kroz sadržaje koji se odnose na sve izazove koji nam donosi novo vreme oličeno u konzumerizmu, odnosno potrošačkom društvu koje brzinom svetlosti menja društvene trendove, pa i ciljeve.

REM je, tragedijom koja nas je zadesila kao državu, narod, društvo u celini, postao par ekselans političko pitanje i zahtevom za ostavkom postao meta za rešenje upravo navedenih decenijskih anomalija koje tinjaju kao proizvod pokušaja nekontrolisane liberalizacije našeg društva sa svim defektima koji iz toga proizilaze, a najvažnije je svakako posvećenost novcu, a ne deci.

To što nam se kao medijski sadržaj nudi nikako nije u celini odgovornost REM-a, ali delimično u svom domenu da kao regulatora koji treba da kontroliše programske šeme elektronskih medija na osnovu koji su dobijali dozvole za frekvencije.

Dopuštenost takvih sadržaja jeste odgovornost svih nas ovde prisutnih, svih javnih ličnosti, institucija i ustanova. Svi smo zaboravili da naša vidljivost, izgovorena reč i ponašanje ima i posledice.

Mi imamo obavezu da budemo pozitivan primer i promovišemo dobre prakse. Obrazovanje i znanje, čini mi se da je izraz opšte obrazovanje ili opšta kultura zapostavljen ili zaboravljen i mi smo edukatori građana sa pozitivnim ili negativnim ishodom.

Rijaliti program poodavno sve manje gledaju mlađe generacije. Pametni telefoni zamenili su televizije, čak i nama koji se trudimo da ostanemo mladi duhom još i više.

Pametni telefoni izveli su nas, posebno mlade ,i to one najmlađe, ja bih to stavio pod znakom navoda, društvene mreže - „Youtube“, „Tik-tok“, razne onlajn igrice, sa više učesnika koji mogu biti sa bilo kog kraja planete. Na mrežama, i to ovim sa sve novijim, zastupljeno je najopasnije delovanje raznih dekadentnih organizacija i pojedinaca, od sektaštva do terorizma, pedofilije i drugih po građane, a posebno decu i mlade, opasnim sadržajem.

Ko uspostavlja kontrolu u dostupnosti takvih sadržaja? To polje, ta izloženost internet sadržajima, koji definitivno utiču i učestvuju u formiranju i oblikovanju mladih ličnosti, mora da se iskontroliše. Zato moramo naći načine i pojedinačno i institucionalno. REM se za ovo ne pita niti smo mu dali zakonom nadležnost nad ovim segmentom okupacije uma, posebno naših najmlađih.

Tragedija koja nas je zadesila iz nebuha opominje da konstruktivno predlažemo i iznalazimo rešenja za ove pošasti. Jednostavno, nismo u korak sa brzinom zloupotrebe tehnološkog napretka u segmentu dostupnih informacija, obično polu-istina, laži, egzibicionizma, ekstremnog nasilja, tako da i anketni odbor po pitanju ne zapamćene tragedije, istraživanja činjenica da treba da preraste u stalni anketni odbor za istraživanje uzroka koji kontaminiraju društvo, pa tek onda i posledica.

Razlika u mišljenjima, da, ali oslikavanje svakakvih murala ne, posebno ne švrljanje po muralu blaženopočivšeg patrijarha Pavla i time izazivanje ne samo verujućeg naroda, već svih građana kojima je topla reč i blagost bliska srcu.

Uz ostavku REM-a, traži se i ukidanje televizija „Pink“ i „Hepi“, „Pinka“ kao zbog rijaliti „Zadruge“, koju svi, koji se malo razumeju u medije, ovog trenutka gledaju najviše starije generacije. Nažalost, najmlađi, pa i oni koji još nisu pošli u školu, sa telefona nas, njihovih roditlja, baka i deka, gleda "TikTok". To je istina. Logično pitanje koje se kod mnogih koji malkice trezvenije misle ovih dana javlja - da li se traži ukidanje "Hepija" zbog specijalne emisije koja govori o ratu u Ukrajni i to analitički od strane najčešće vojnih lica? Pritom, "Hepi" već duže vreme ne emituje rijaliti sadržaje.

(Radomir Lazović: Čovek sa pištoljem je ok?)

Polako, gospodine Lazoviću. Odgovoriću vam i za pištolj. Ne sekirajte se.

Baš ovde ću podsetiti jednom rečenicom iz funkcije REM-a - doprinosi očuvanju, zaštiti i razvoju slobode mišljenja i izražavanja.

Kada je već reč o REM-u, treba da kao predlagač medijske strategije obrati pažnju na razvoj mreža lokalnih televizija i radio-stanica, a posebno iz opština sa rubnih područja naše Srbije.

Nažalost, do 2014. godine pogašene su mnoge lokalne televizije i posebno radio-stanice, a one su najrevnosnije obaveštavale građane o njima bitnim temama, od lokalnih, infrastrukturnih problema do fudbalskih opštinskih liga.

Kao da je postalo pravilo da je za mnoge agencijske i druge novotarije koje smo dobili u poslednjih dvadesetak godina bitnije kazneno i sputavajuće, nasuprot edukativnom, kao da je edukacija relikt davne prošlosti.

Knjige, braćo moja, a ne zvona i praporce, reče davno Dositej Obradović. Zato kroz i putem knjiga i vraćanjem pravim vrednostima, u čemu ogromnu ulogu ima REM, dajući frekvenciju elektronskim medijima za određene programske šeme kojih emiteri treba i da se drže.

Dakle, REM treba da insistira na tome da u programskim šemama televizija sa nacionalnom frekvencijom mora da ima mesta za obrazovanje i kulturu, za tradiciju i istoriju naše države i našeg naroda, za hrabre pretke koji su nam ostavili Srbiju, za vrednosti koje nas čine ljudima, vratimo se našim temeljnim vrednostima, našem kulturnom i nacionalnom entitetu, porodici i deci. Samo tako biće manje praporaca u vidu "TikToka" i iskrenih zahteva za gašenjem nekih od nacionalnih televizija, a ne politikanskih, koje na najgori način koriste tragične događaje u školi "Vladislav Ribnikar", Mladenovcu i Smederevu.

Ko je vitlao pištoljem, gospodine Lazoviću? Vitlao je… To je bilo za vreme… Mislim da su to sve mogućnosti koje televizije zapadne dozvoljavaju. Ne bih vam tu, pošto ste me prozvali po tom pitanju… Mislim da to znate i sami kako je bilo i sa kim je bio, ko je bio sagovornik, tako da su to kolege o tome govorile.

Meni je ovde veoma interesantno da se u ovim danima pominjao čovek koji je dostojanstveno podneo ostavku u datom trenutku, a to je ministar Branko Ružić.

Mislim da se to zloupotrebljava ovde u ovoj sali, da kada treba da se glorifikuje ta ostavka da bi se usmerila na Vladu, da bi se usmerila na institucije itd. onda Branko Ružić je podno ostavku, a pri tom ti isti su govorili - zašto tog dana nije podneo ostavku?

Pa, da li mislite da čovek koji je otišao u školu tog dana, to jutro, čovek koji je uručio saučešće svima, sa ministrom policije, koji su bili tu prisutni, sa ministarkom zdravlja, kada je sistem doživeo nešto što smo doživeli posle Šumarica… Ovo je tragedija veća nego u Šumaricama. Okupator je u Šumaricama streljao našu decu u Kragujevcu. Ovo se desilo od strane našeg deteta i ubica je naše dete i to dete iz uglednije porodice, a ne dete iz rubnih područja ove zemlje, ne dete koje nije imalo vaspitanja, nije imalo ljubavi.

Desilo se ono što se dešava u svetu, u Americi, u Rusiji, u drugim zemljama koje mi volimo ili volimo i navijamo za jedne ili druge. Mi treba da navijamo za sebe.

Ministar Ružić je podneo ostavku, tog dana ponudio ostavku premijerku, njoj se nudi ostavka. Šta je usledilo u ta dva, tri dana? Trebalo je konsolidovati sistem koji je doživeo udar, a to u ovoj Narodnoj skupštini, u ovom domu postoji dosta prosvetnih radnika koji znaju šta znači taj udar.

Vi dobro znate šta je i školski odbor, šta je i direktor škole, šta je i pedagog, šta je vaspitač, šta je razredni starešina, sve to znate. E, to je odradio ministar Branko Ružić. I kada je prošlo to, i znate da je 6. bio Đurđevdan, reći ću vam sada, to je bila i njegova slava, i kako mu je prošla ta slava, u toj tragediji i doneo je i podneo je ostavku u ta dva, tri dana, neopozivu. Onda ste čak koristili – kad ćemo da je konstatujemo. Evo, i konstatovali smo je.

Ne koristite Branka Ružića ni s koje strane u politikanstvu. Podneo je ostavku. U jednom trenutku pa i bežite od toga, jer šta ako vam se desi u nekom periodu da preuzmete vlast, pa bilo kojim nekim zastojem u određenom resornom ministarstvu, vi morate odmah da podnesete ostavku, a spremali smo se toliko godina da budemo ministri. Šta ćemo onda?

Drugo, što bih ovde da napomenem, govorili ste mnogi o tome i nije bilo tema, ali za mene je glavna tema ova situacija takođe koja je na Kosovu, ali u pozitivnom smislu, od mađarskog kontingenta KFOR-a, koji je spustio štitove pred našim dole srpskim ugroženim narodom, koji se bori za svoja prava i koji je vratio svoju srpsku zastavu na tu zgradu. Hvala gospodu i ovde prisutni naši iz mađarske zajednice i mađarskih udruženja prenesite bratskom sada narodu. I ova vlast je dovela da posle toliko godina Mađari postanu naša braća u pravom smislu. I molim vas da se to zapamti za budućnost. To je jedno.

Još jedna stvar, koju niko ovde nešto ne pominje, pa Amerikanci uvedoše neke sankcije toj nekoj, kako da kažem, lažnoj državi Kosovo i neću da je nazovem ni takozvana, nego lažna država Kosovo. Niko da kaže - e uveli su sankcije.

Znači, sankcije samo kada su prema Srbima, kada su prema Rusima, kada su prema bilo kome drugome, one su nešto in, nešto dobro, ono što je protiv suverenističkog, pravog, odgovornog, nacionalno odgovornog, građanskog društva, sve to zajedno treba da bude inkorporirano u državu. I to treba da branimo.

Ja lično se nadam da ćemo mi svi, dragi prijatelji, 40 dana nije prošlo. Vi to znate šta to znači u našem narodu. Za takve tragedije mladih ljudi i komšiluk nosi crninu za tim ljudima, a ne da se ovde prepucavamo, da se svađamo na taj način. Svako ima pravo da kaže i to je osnovno pravo, i u Skupštini je dozvoljeno.

Ja vas molim da u narednim satima dok traje ovo zasedanje obratimo pažnju na to. A ko je izašao da demonstrira, ko je bio, koji je koliki miting bio, ja ću da vam kažem nešto, ja nisam nešto mnogo mitinga učestvovao sem u onim mitinzima kad smo branili Slobodana Miloševića i bilo mi je drago i sve sam ponosniji na to, da vam kažem, i bio sam na ovom mitingu kao koalicioni partner, veoma mi je drago što sam ga branio i veoma mi je to drago zbog mojih unuka, pošto će vreme kako odmiče to pokazati veoma značajno. Išao sam pešice od Palate Srbije do ovde. Nemoj da govorite o mitingu da je to bio debakl miting, molim vas, radi činjenica i radi istine, a i kiše nisu bile iste. I nemoj da zalazimo u to kakav je koji miting bio.

Definišimo da su i jedan i drugi miting bili miting koji je u prilog i odbrani i onome što je najbitnije, trenucima jedne velike žalosti ovog našeg naroda i onome što se desilo, prosto neverovatno za um čestitog srpskog čoveka. Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.

Uvažene kolege narodni poslanici i poslanice, poštovani gosti, današnji, predlagači današnjeg našeg dnevnog reda i plenuma ove sednice, poštovani ministre Vesiću, drago mi je da vam pozdravim, iskreno, zato što ste ovde i odgovarate na sva pitanja, a pitanja su veoma bitna, tiču se infrastrukture, kao što su i vaše kolege ispred Vlade, raznih agencija, ovde par puta u toku dana pomenuli u dobrom svetlu ovaj dom i narodne poslanike i na tome želim da im se zahvalim, jer ovde predstavljate pravdu i infrastrukturu.

Generalno, u istoriji razvoja građanstva, demokratije, građani su uvek gladni pravde i infrastrukture. Što je infrastruktura bolja, viši su zahtevi i treba sve veća infrastruktura. Što je pravde više, već je konfor u životu, više toga imamo, Zaštitnika građana, Poverenika i svega toga i dolazimo do ovih tema, ali je dobro da ste danas ovde i da odgovarate u ovom visokom domu i da imate taj odnos prema njemu, jer ipak narodni poslanik predstavlja narod. I to ste pomenuli i ja zato stvarno iskreno želim da vam se zahvalim, jer u prošlom sazivu imali smo neke neprijatne situacije sa nekim predstavnicima, pa ne bih to da pominjem i zato imam i obavezu danas da vam se zahvalim.

Pošto je ministar Vesić maločas dosta pomenuo oko Dunava, moja je tema baš i prijavio sam se da govorim o potvrđivanju Finansijskog ugovora za razvoj rečne transportne infrastrukture u Srbiji, odnosno u Srbiju između Vlade Republike Srbije i Evropske investicione banke.

Mislim da je ministar Vesić, koliko se sećam, juče pomenuo razvoj železničkog i transportnog železničkog saobraćaja, brzine, i svega toga što je pomenuo i to je sve neophodno građanima i Republici Srbiji i razvoju i na ovome, na kraju, ovim koridorima koji presecaju našu republiku i koji je spajaju sa istokom i zapadom. Ali, smatram da rečni saobraćaj sigurno nikako ne kasni i da su samo drumski i železnički saobraćaj, oni su samo nastavak rečnog saobraćaja.

Mi imamo tu sreću da kroz našu zemlju protiče Dunav. Ja imam sreću što živim u Kladovu i mnogi ovde koji žive na obali Dunava, znamo šta to znači i znamo kroz istoriju koliko je taj brodski saobraćaj, kako rečni i putnički, kako transportni, šta je predstavljao kod nas. Mi znamo dobro da jedan brod šlep zamenjuje 120 šlepera kamiona, pa uzmite to.

Drugo što se otvara kao pitanje, koje smo svi svedoci danas i mi, prosto, i celo čovečanstvo danas gleda kako će to da se reši i u kom pravcu će krenuti, to je ukrajinska kriza, ali dole sada vidimo da kompletno žito i kompletno veštačko đubrivo i mnoge druge sirovine se vuku odozdo i da su one bukvalno išle na dole. To je naša razdvojna šansa posebno govorim.

Još ću jedanput pomenuti da dolazim iz opštine Kladovo, koja baštini 92 kilometra obale Dunava. Iznad Đerdapa 1, Hidroelektrane Đerdap 1, kreće Đerdapska klisura, ona je Kladovo-Golubac i tu je Dunav ono što kažu četiri puta naj - najlepši, najširi, najuži, i najdublji i tu je najbolja razvojna šansa, turistička razvojna šansa, nepregledno, tu je Nacionalni park Đerdap i ono što smo sve imali u ovom vremenu za nama tog razvoja, a to je većinski od izgradnje Hidroelektrane Đerdap 1.

Sreća je što su remontovana prevodnica na Hidroelektrani Đerdap 1, koja poboljšava saobraćaj i treba naglasiti da je prethodno remontovana i sa rumunske strane, ali građani treba da znaju, većinom možda i ne znaju i ovde prisutni poslanici, da naša prevodnica može da prevodi i rečno morske brodove, što je veoma značajno za saobraćaj.

To je pitanje luka u ovom, da kažem, kreditnom angažmanu. Ali, mi imamo uz luke, i ja želim da pomenem luku Prahovo, koja mislim da je od raritetnog značaja za Republiku Srbiju, jer je to bila i u bivšoj SFRJ, odnosno kako ćemo danas reći, u današnjem regionu.

Znači, luka Prahovo je bila pandan mnogim morskim lukama, da li je to Split, Bari itd, i po količini robe, a posebno, mislim da ministar Vesić, koliko vidim, da me razume, posebno razvojem kompleksa RTB Bor, Majdanpek itd. i transformacijom te robe, a železničkim saobraćajem od Prahova imamo železnicu, normalno, poboljšanje, možemo tu robu da razvozimo i da uposlimo luku Prahovo i ceo taj dole naš, da kažem, kraj, ja ga zovem severoistočni deo, pošto kad kažemo istočni deo Srbije, to vam je Pirot, a Pirot-Kladovo ili Negotin su oko 200 kilometara. Tako da, to je severoistočni deo Srbije. Odatle kreće Srbija. To je geopolitički i strateški veoma značajan prostor na kome treba, a on najbolje može da se razvija kroz razvijanje ovoga što je danas tema, a to je tog lučnog. I da kažem, uz luke, mi imamo i pristanište i pristane.

Molim vas, ministre, pošto vi to revnosno beležite, zabeležite da popišemo sva pristaništa i da im omogućimo pun kapacitet i angažovanje, jer imamo velikih brodova koji danas iz Evrope prolaze putem, staju, na sreću, u Donjem Milanovcu više, da i Kladovo, po mogućstvu, više oživimo, pošto imamo uz pristanište, pristane, i marine, i da sve marine, takođe, kao što popisujete one mostove koji nisu za … popišite i sve marine i sve to da imamo predstavu šta nam je na obali Dunava od Prahova do Bezdana i koji su nam resursi, kako možemo najbolje razviti.

Ovo vam govorim zato što dolazim iz Kladova. Nijedan grad na obali Dunava, srpskog, nema prekoputa grad od 100.000 stanovnika i ceo jedan okrug od 300.000 kao što ima Kladovo. Bukvalno gledamo u grad Turnu Severin, koji ima preko 100 stanovnika. Mi moramo tamo jedno brodogradilište rumunsko, kvalitetno, kao što je i brodogradilište danas u Kladovu.

Vi ste danas otvorili ovde još jednu temu zbog koje vam se iskreno zahvaljujem, a to je razvoj nacionalne akademije za obučavanje. Ja sam veoma ponosan što dolazim iz kraja lađara. Mislim, i to je nastavak ove teme, a to je razvoj brodarske škole, koja je naša bila poznata, rečno-brodarskog JRB nekadašnjeg.

Mi danas moramo kao država da idemo u susret vremenu, a vidimo da se vreme menja i da time gledamo da izgradimo mogućnost da naša flota u datom trenutku bude konkurentna na Dunavu, jer je meni jednom prilikom pre desetak godina, bili smo domaćini tadašnjem predsedniku Rumunije, Trajanu Baseskuu, i na neko pitanje tamo koje smo imali, nije bitno, kada sam pomenuo Dunav kao Koridor 7 i razvojnu šansu razvoja Rumunije i Srbije, meni je Trajan Basesku lično odgovorio da kada Nemačka zagospodari Dunavom, tad ćemo dobiti da oni imaju problem s njima.

U tome, dok mi razvijamo putnu infrastrukturu, železničku infrastrukturu, gledajte da kroz luke, kroz pristaništa, pristane, marine i kroz obučavanje i kroz školovanje možemo da omogućimo i da u datom trenutku budemo konkurentni.

Na kraju, mi smo toliki koliki jesmo, ali smo vredni i naši lađari su kapetani u DDSG-u i u Nemačkoj i na svim prekomorskim brodovima, zašto da ne da budemo uslovno i kao podizvođač, ali da mi uhvatimo deo tog kolača koji nosi ceo tok Dunava i zašto ne srpskom brodarstvu podići spomenik negde, kao što su ti gradovi, jer on je to zaslužio jer je Brodarac srpski bio pre Kapetan Mišino zdanje itd, Aksentijević, bio je značajniji nego i železnički i drumski saobraćaj.

Još samo nešto ću pomenuti. Mi imamo, čuvena operacija „Dunavski vilenjak“, gde je Nemačka, kada se povlačila u Drugom svetskom ratu, potopila silnu svoju flotu. Jedan deo 100 potopljenih brodova je potopljen kod Prahova i tu je 21 brod. Mi imamo ugovor i kreditno zaduženje itd. i zajedničko sa Nemačkom da se ta flota, i to treba ubrzati u narednom vremenu.

Na kraju, vama lično, ministre Vesiću, pošto ste vi u prošlom mandatu svakom od nas poslanika poslali vašu knjigu sa posvetom, ja ću danas vama da poklonim moju knjigu, iz razloga da vam se revanširam, a i zato što na naslovnoj stranici je Trajanova tabla.

Molim vas, kao ministra građevinarstva, da oslobodimo Dunav što više u srpskom interesu, da sa Dunava i transportni brodovi i rečni putnički i jedrilice i kanui i sve ono što prolazi Dunavom može da pogleda Trajanovu tablu koja ima preko hiljadu devetsto stotina godina i koja je najznačajniji istorijski objekat koji može da se vidi samo sa Dunava, a nikako na drugim načinom i to ću vam pokloniti. Hvala.

Poštovani predsedniče Republike Srbije, gospodine Aleksandre Vučiću, poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre nego što išta kažem o temi jučerašnjeg i današnjeg zasedanja Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji, a kada se govori o Kosovu i Metohiji svaki Srbin treba da pođe i jedino se drži reči majke Jevrosime – Nemoj, sine, ogrešiti dušu, bolje ti je izgubiti glavu.

Moram da se mimo teme, još pod utiscima jučerašnjeg toka sednice, zahvalim svima koji su učestvovali u radu Skupštine opštine Kladovo u bezmalo 20 godina kako sam odbornik iste, kao opozicija, pozicija, biran i smenjivan, na gospodstvu i dostojanstvu u poređenju sa jučerašnjim dešavanjima u Narodnoj skupštini, i to kada su oči celog sveta uprte u nas, u našu odgovornost spram teme.

Pitanje statusa naše južne autonomne pokrajine KiM, po ko zna koji put u poslednje tri decenije, nalazi se pred ultimatumom postavljenim, kako Srbiji, tako i srpskom državnom rukovodstvu, kao i svima nama, da priznamo putem stolice u UN ono sveto što nam je oteto, naše Kosovo i Metohiju.

Izveštaj o pregovaračkom procesu sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini od 1. septembra 2022. godine do 15. januara 2023. godine jeste kratak period, ali period koji ima svoju vekovnu predistoriju.

Ja ne bih danas išao od pretkosovskog ciklusa, ali malo više od 100 godina hoću, i to 22. oktobra 1922. godine, kada je srpska vojska pod komandom generala Božidara Jankovića oslobodila Kosmet i ušla u Prištinu posle više vekova. To treba svako da zna.

Mi ne brojimo vekove bez Kosova i Metohije, mi sanjamo i pevamo o Kosovu i Metohiji najlepše pesme i mi se na Kosovo i Metohiju, kako god i posle ma koliko vremena, vraćamo kao mestu naše državnosti i naše duhovnosti, a jedno bez drugog ne ide.

Isto tako, neko postavlja pitanje da li uopšte pregovarati, razgovarati i iznalaziti rešenje. To je nedvosmisleno – da, treba. U godinama s početka 20. veka znao je i Dragutin Dimitrijević Apis da razgovara sa Albancima, koji su još tada nasilno želeli za sebe Kosovo i Metohiju. Konkretno, razgovarao je sa Isom Boljetincem, jednim od vođa albanskih pobunjenika kačaka. U svim godinama do danas geopolitička kretanja, posebno na današnjem zapadu, mahom su išla na ruku Albancima. Tako da kraljevi, žandarmi i Titovi milicajci istu su muku mučili u obezbeđivanju dostojanstvenog suživota Srba i Crnogoraca sa Albancima u AP Kosovo i Metohija.

Nesrećnim Ustavom iz 1974. godine vrag je odneo šalu i ogoleo nesposobnost tadašnjih srpskih političkih prvaka. Usledile su demonstracije 1981. godine i sve svirepiji teror nad Srbima. Setimo se samo jednih od stotina počinjenih zverstava, svirepog ubistva mlade Branke Đukić i slučaja Đorđa Martinovića, štrajka rudara u Trepči 1989. godine, za koji mnogi kažu da je bio uvod u definitivno razbijanje SFRJ, i na koncu, devedesete koje su se završile bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije, Kumanovskim sporazumom i sa ove distance gledano, u najnepovoljnijem geopolitičkom trenutku izvojevane Rezolucije 1244, kada je danas velika Kina tada prešla preko toga što je NATO bombardovao njihovu ambasadu u Beogradu, a pola Kremlja tada uopšte ne zna ko je danas planetarno znani Vladimir Putin.

Zato molim da se prema Rezoluciji 1244 odnosimo sa neizmernim poštovanjem. Reći će neki da to kao socijalista činim zbog pokojnog predsednika Slobodana Miloševića. Da, i zbog njega, ali ponajviše zbog one mladosti pale na Paštriku i Košarama. Usledilo je ubrzo amnestiranje albanskih terorista od strane tadašnjeg petooktobarskog srpskog rukovodstva, amnestiran je i današnji kamen spoticanja ikakvim suštinskim dogovorima Aljbin Kurti, i to kamen spoticanja pod čijom se komandom u trećoj deceniji trećeg milenijuma ponovo puca na srpsku decu.

Bože me oprosti, juče ga umalo ponovo ne abolirasmo našim nesmislenim strančarenjem, nerazumnim napadima na predsednika Republike Aleksandra Vučića, kao da smo zaboravili na reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića. Najveći srpski greh je onaj iz koga kasnije proizilazi svo zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevnice, jeste nestrpljenje. Strpljenja braćo i sestre, drugarice i drugovi iz sloge i finigramskog pristupa ovoj vekovnoj temi i borbi za naše Kosovo i Metohiju ako smo svesni da bez Kosova i Metohije nema ni Srbije.

Govorili smo nekada da je Jugoslavija okružena brigama, svako slovo predstavljalo je početno od tadašnjih suseda. Današnja Srbija nije okružena brigama, ali jeste NATO, a Srba još ima, hvala Bogu, u tim NATO državicama o kojima treba brinuti, a ko će ako ne Srbija. Toliko je od nekih izvikan Briselski sporazum i ZSO koja proizilazi iz njega, a zaboravlja se da je nastao približno kada i Minski sporazum, a svedoci smo šta sada izjavljuju isti tadašnji potpisnici Minskog sporazuma zapadni čelnici. Da je ZSO ranga mesnih zajednica, kako to vole da kažu neki od naših tapijaša patriotizma, Kurti bi ga primenio koliko juče, a da smo šovinisti kako uporno žele da nas predstave, i neki od ovde prisutnih predstavnika nacionalnih manjina i to slobodno za razliku od bilo kog parlamenta u kojem Srbi učestvuju kao nacionalna manjina, reći ću samo ovo - šovinisti ne bi gradili auto-put Niš-Merdare. A onim našima koji se sekiraju zašto se gradi? Ne misleći ni na Merošinu, Prokuplje, Đavolu Varoš i razvoj privrede kulturnog i banjskog turizma očito je žao Albanaca koji će plaćati putarinu kao i Srbi i svi ostali, putujući za Evropu putem Merdare-Horgoš.

Smejali su isti i našoj proizvodnji novih vojnih oruđa, valjda im ne odgovaraju jer data su im imena Lazar i Miloš. Nije po meri i ukusu ni razvoj sektor za vanredne situacije, sve što iole miriše na snagu Srbije bar u regionu, u sve je pomenuto i mnogobrojno izostavljeno, posebno nekima smeta otpriznavanje. Termin savremene diplomatije koje eto, pa, mi skromno patentirasmo. Moćni kažu da je Kosovo „sui generis“.

Poseban slučaj, vešto nošen silom zaobilazi činjenicu da je Kosovo presedan. Zahvaljujem. Mogao sam, imao sam još, ali prosto…