Dame i gospodo, ja ću govoriti o Predlogu odluke o davanju saglasnosti na Plan finansijskog poslovanja Agencije za energetiku za tekuću, 2011. godinu.
Po mom mišljenju, sa Predlogom ove odluke ne bi bilo ničeg sporno, ali samo pod jednim uslovom – da je danas decembar 2010. godine. Međutim, mi 20. decembra 2011. godine, drugog dana Svetog Nikole, 10 dana pre isteka 2011. godine, dobijamo na usvajanje plan finansijskog poslovanja jednog državnog organa za godinu koja je prošla. Da bi cirkus bio potpuni, ja imam jedan konstruktivan predlog – da Vlada povuče Predlog ove odluke, da sačeka još 10-15 dana, da prođu novogodišnji i božićni praznici, pa da se onda lepo okupimo i da o jednom trošku završimo posao i da u isto vreme usvojimo i finansijski plan Agencije za energetiku za 2011. godinu i izveštaj o izvršenju ovog plana, ali da vodimo računa da ipak plan bude na dnevnom redu pre samog izveštaja.
Ovde se nameće nekoliko vrlo bitnih pitanja. Prvo je zašto Narodna skupština o ovoj odluci nije raspravljala ranije? Drugo, mnogo važnije pitanje, na osnovu čega, na osnovu kojeg dokumenta je Agencija za energetiku poslovala u tekućoj, 2011. godini? Ovde se nameće i pitanje šta je sa finansijskim planovima, a još više šta je sa izveštajima o izvršenju finansijskih planova ostalih agencija, kancelarija, odbora, itd, ima ih više od 130? Četvrto pitanje – da li je uopšte moguće i šta bi se dogodilo da jedno javno preduzeće iz unutrašnjosti, iz Surdulice, iz Velike Plane, iz Sremskih Karlovaca, decembar 2011. godine dočeka bez plana finansijskog poslovanja? I najvažnije pitanje – da li je Agencija bez finansijskog plana poslovanja mogla da odgovori obavezama koje ima po Zakonu o energetici Republike Srbije?
Da bi građani shvatili važnost ovog problema, ja ću citirati član 46. Zakona o energetici, koji govori o poslovima Agencije. Pošto ovde ima negde 70-80 zaduženja, ja ću pročitati samo ona najvažnija i zaista važna: "Poslovi Agencije. Agencija obavlja sledeće poslove: donosi metodologije za određivanje cene električne energije za javno snabdevanje; određivanje cene prirodnog gasa za javno snabdevanje; određivanje cene pristupa sistemu za prenos električne energije; određivanje cene pristupa sistemu za distribuciju električne energije; određivanje cene pristupa sistemu za transport prirodnog gasa; određivanje cene pristupa sistemu za distribuciju prirodnog gasa." Zaista je teško odrediti šta je od ovoga važnije. O svemu tome odlučuje državni republički organ koji 20. decembar 2011. godine dočekuje bez plana finansijskog poslovanja.
Sledeće, određivanje troškova priključenja na sistem za prenos i distribuciju električne energije. Određivanje troškova priključenja na sistem za transport i distribuciju prirodnog iz dela izdavanja raznoraznih licenci, pravilo o radu sistema za skladištenje prirodnog gasa, plan razvoja prenosnog i distributinvog sistema električne energije.
Inače, o usvajanju Finansijskog plana govori član 48. Zakona o energetici i sada ću citirati stav 5. "Ako se godišnjim obračunom prihoda i rashoda Agencije utvrdi da su ukupno ostvareni prihode Agencije veći od ukupno ostvarenih rashoda, razlika sredstava se prenosi u finansijski plan kao prihod za narednu godinu, s tim što se izvori i visina prihoda za narednu godinu usklađuju sa realnim troškovima Agencije za tu godinu".
Mi nemamo pojma da li je Agencija u prošloj i ovoj godini imala prihode, da li ima rashode, a kamoli da znamo koji su realni troškovi Agencije. Sada se postavlja jedno pitanje – na osnovu čega je napravljen ovaj finansijski plan Agencije za sledeću, 2012. godinu? Po zakonu, nije mogao biti napravljen na osnovu člana 48. bez izveštaja poslovanja u 2011. godini, a prethodno taj izveštaj nije mogao biti napravljen, nije logično da bude napravljen bez postojanja finansijskog plana. Znači, morali smo imati finansijski plan poslovanja za ovu godinu, morali smo razmatrati taj finansijski plan, morali smo razmatrati izveštaj o izvršenju tog finansijskog plana i tek na osnovu tog izveštaja Agencija je mogla da napravi plan finansijskog poslovanja za 2012. godinu.
Za kraj ću pokazati vama i građanima Srbije šta dobijete kada na Internetu pokušate da se bliže upoznate sa radom ove agencije za energetiku Republike Srbije. Dobijate sledeći papir: Agencija za energetiku Republike Srbije, organi i republičke organizacije - Kompanija Agencije za energetiku Republike Srbije nije objavila potpunu informaciju o svom radu, kao ni podatke o svojim proizvodima i uslugama. Tražite od ove firme više informacije, kontaktirajte je putem kontakt forme ili pogledajte ostale firme u delatnosti državni organi i republičke agencije.
Znači, ako hoćete da se upoznate bliže sa radom Agencije za energetiku Republike Srbije onda treba da se raspitate kod komšija, kod državnih organa i republičkih agencija. Sada, samo još da potrefite, da odete kod pravog komšije, ko ima pojma o radu ove agencije.
Da sve bude veselo, kaže: veb adresa – nedostupno, radno vreme – nedostupno, datum osnivanja – nedostupno, lokacija – Terazije 5/5 Beograd, Stari Grad, kategorija – opšte informacije, šuplje u prazno, delatnost – državni organi i republičke agencije, lična karata – Republika Srbija pod vlašću Borisa Tadića i DS, faks – nedostupno, info, telefon – nedostupno, platne kartice – nedostupno. Agencija za energetiku Republike Srbije. Svaki komentar je izlišan. Svako očekivanje odgovornosti i efikasnosti ove agencije je čista iluzija.
Podsećam da smo mi iz SRS glasali protiv usvajanja Zakona o energetici, protiv osnivanja ove Agencije i sad se pokazuje koliko smo bili u pravu.
` Zbog svega navedenog predlažem da Vlada povuče ove dve odluke iz procedure, i da Vlada Srbije pripremi i Narodnoj skupštini što hitnije dostavi novi zakon o energetici, u kojem neće biti predviđeno postojanje Agencije za energetiku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatramo da ovaj zakon ne vodi dovoljno računa o zaštiti i očuvanju srpske filmske baštine, pa između ostalog i o zaštiti srpskog identiteta.
Citiraću član 2. Predloga zakona koji govori o delatnostima koje doprinose razvoju kinematografije. Član 2. "Delatnosti koje doprinose razvoju kinematografije jesu obrazovanje i širenje filmske kulture, unapređenje autorskog, teorijskog i praktičnog odnosa prema kinematografiji i popularisanje filmskih i drugih audio-vizuelnih dela koji čine istorije srpske kinematografije".
Po nama, nelogično je da se među ovim delatnostima, među ovim prioritetima ne nalazi i zaštita srpskog filma od fizičkog uništenja i od zaborava.
Ovo posebno čudi ako se ima u vidu činjenica koju je naveo gospodin ministar, kada su u pitanju institucije koje se bave čuvanje filmskog nasleđa, kinoteka spada svakako među najprestižnije svetske institucije.
Druga naša primedba jeste da se predloženim zakonskim rešenjima ni na koji način ne podstiče snimanje filmova sa tematikom iz srpske istorije, o značajnim događajima i ličnostima iz istorije srpskog naroda, ali i o ličnostima iz istorije nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Republike Srbije.
Podsećam vas, Englezi, Francuzi, Nemci su prvo okupirali Ameriku. Nakon toga su izvršili genocid u kome su pobili 10 miliona Indijanaca. Posle toga su one koji su preživeli strpali u rezervate, oteli im imovinu koja vredi možda hiljade hiljada milijardi dolara, a onda zaradili još nekoliko hiljada milijardi dolara snimajući i prodajući filmove u kojima veličaju počinjeni zločin. Naravno, u tim filmovima Indijanci su loši momci, dakle, žrtve su loši momci, a crveni mundiri su pozitivne ličnosti.
Dakle, Amerikanci su od zločina koji su počinili, od genocida napravili jedan globalni filsmki i kulturološki brend. Srbi nisu bili u stanju, između ostalog zahvaljujući lošim zakonskim rešenjima, da u proteklih sto godina snime 10 filmova o jednoj herojskoj tragičnoj epopeji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.
Podsećam da imamo gomilu kratkih, dugometražnih igranih filmova o kriminalcima i ubicama sa beogradskih i drugih ulica, o glavnim junacima knjiga "Vidimo se u čitulji" i sličnih, ali zato nemamo ni jedan jedini igrani film o Svetom Savi, jednom od najvećih srpskih prosvetitelja i državnika.
Takođe, imamo desetine naših domaćih filmova u kojima su Srbi predstavljeni kao nasilnici, kao ludaci, ali za 60 godina Srbi nisu uspeli da snime jedan jedini film o logoru "Jasenovac", igrani film u kojem je ubijeno 700.000 ljudi, među njima 40.000 dece.
Takođe, podsećam, a na osnovu toga se može videti stanje u srpskoj filmskoj industriji, pa između ostalog u oblasti zakonske regulative, da mi nemamo ni jedan igrani film o jedinom srpskom književnom delu koje je dobilo Nobelovu nagradu za književnost. Naravno, mislim na roman "Na Drini ćuprija" od Ive Andrića. Nemamo još uvek ni jedan igrani film o biblijskom stradanju srpskog naroda na Kosovu, o stradanju u Hrvatskoj, u BiH, ali zato novac iz budžeta dajemo za snimanje filmova kao što su, mislim da se film zove "Turneja", u kome su srpski vojnici bukvalno predstavljeni kao ludaci i kasapini.
Dakle, mi iz SRS smatramo da zakon o ovoj oblasti mora da ima rešenja koja će podsticati snimanje filmova koji će afirmisati i od zaborava čuvati srpsku kulturnu baštinu, srpsku istoriju, značajne događaje iz istorije srpskog naroda, ali i istorije nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Republike Srbije.
Član 7. Ovim članom predviđeno je da se stranim producentima koji svoje filmove snimaju na teritoriji Republike Srbije može isplatiti 20% sredstava, znači jedna petina sredstava koje su potrošili na snimanje i taj novac će se isplaćivati iz budžeta, znači, to je novac građana Republike Srbije.
Mi iz SRS smo protiv ovog rešenja. Podsećam da u filmskom svetu Republika Srbija već važi, ovim novogovorom rečeno, za destinaciju koja je među najjeftinijima u svetu za snimanje visokobudžetskih holivudskih filmova. Strane producente ovde čekaju vrlo jeftine lokacije na kojima snimaju filmove, čekaju vrlo jeftini objekti, vrlo jeftini glumci i još jeftiniji statisti. I samo još treba da im platimo snimanje filmova. Šta to praktično znači? Pokušaću da ilustrujem na jednom primeru.
Recimo, dođe Anđelina Džoli da snima svoj drugi film o Srbima kao navodnim zločincima. Podsećam da je prvi već snimila, to je film "Zemlja krvi i meda" o ratu u BiH, u kojem na najgori mogući način govori o srpskom narodu. Potroši Anđa za pljuvanje o Srbima recimo 50 miliona evra. Onda sretnica zaradi još 500 miliona evra na prodaju tog filma, te pljuvačine, te satanizacije srpskog naroda, a onda joj Republika Srbija iz svog sirotinjkog budžeta, valjda kao nagradu isplati pet ili deset miliona evra.

Gospodine Novakoviću, citiram član 7.

Citiraću član 7. od reči do reči: "radi podsticanja stranih producenata da u Republici Srbiji proizvode strana kinematografska dela iz člana 6. ovog zakona i koprodukciona dela iz člana 5. ovog zakona", naglašavam, "stranom producentu isplaćuje se iz budžeta Republike Srbije, u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu Republike Srbije, do 20% ukupno utrošenih sredstava za snimanje filma na teritoriji Republike Srbije u skladu sa posebnim aktom Vlade". Znači, potpuno u skladu sa ovim što sam rekao, ako je za snimanje filma, stranog filma na teritoriji Republike Srbije potrošeno 50 miliona evra, Republika Srbija po ovom zakonu ima mogućnost da producentu nadoknadi troškove u iznosu od jedan, pet ili 10 miliona evra.
Voleo bih, kada bi predstavnik Vlade, apro po predlaganja ovog člana zakona, mogao navesti jedan jedini film koji govori o Srbima, koji je snimljen na teritoriji Republike Srbije, a da Srbi u tom filmu nisu negativci, tzv. loši momci. Možda bi mi taj jedan jedini primer pomogao da shvatim ovo rešenje iz člana 7, ali takvog filma nema.
Ova lageda u kojoj živimo, između ostalog, je posledica jedne medijske satanizacije, između ostalog i satanizacije srpskog naroda i Republike Srbije kroz filmsku industriju i zaista ne vidim nikakvog opravdanja da sad te koji su nas satanizovali častimo milionima evra, koje moramo od njih uzeti na kredit.
Međutim, da bi ostala zakonska mogućnost da Republika Srbija pomogne snimanje nekog filma koji afirmiše Srbiju u njene građane, ako se neko seti da snimi takav film, mi iz SRS nismo tražili brisanje ovog člana, ali smo podneli sledeći amandman. Citiram – sredstva iz stava 1. ovog člana mogu se isplatiti samo onom stranom producentu čije filmsko delo ne negira ili ne dovodi u pitanje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, ne omalovažava ili vređa nacionalna osećanja, identitet i tradiciju srpskog naroda i nacionalnih manjina koji žive u Srbiji i ne podstiče mržnju na rasnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi.
Prosto, smatramo da mora postojati neko zakonsko ograničenje da se ta stvar uredi. Mora postojati zabrana da se budžetska sredstva, sredstva građana Srbije troše za objavljivanje bilo kakvih autorskih dela u oblasti kulture, pa između ostalog i filmova koji svojim sadržajem osporavaju teritorijalni suverenitet i integritet Republike Srbije, ili podstiču mržnju među njenim građanima.
Član 10. govori o opštem interesu u filmskoj industriji. Sad je ovde nabrojano 12 stavki. Što se nas iz SRS tiče, sve one stoje, sve one su opravdane. Međutim, nedopustivo je da među tim merama i zadacima koje se po ovom članu finansiraju iz budžeta Republike Srbije, nema podsticanja i očuvanja kulturnog identiteta srpskog naroda. To je pod jedan.
Pod dva, nema podsticanja i očuvanja sećanja na istoriju Srbije i srpskog naroda, na tradiciju srpskog naroda, na tradiciju nacionalnih manjina u Srbiji, a posebno na značajne istorijske događaje i istaknute istorijske ličnosti iz srpskog naroda, iz reda drugih naroda i nacionalnih manjina, koji su svojim životnim delom zadužili srpski narod i građane Srbije. Smatramo da to treba da bude jedan od osnovnih prioriteta filmske industrije i uopšte kulture u Republici Srbiji.
Član 17. govori o uslovima konkursa koju Filmski centar Srbije raspisuje dva puta godišnje zbog finansiranja snimanja novih domaćih filmova. Znači, govori se o uslovima, o parametrima koji će se vrednovati prilikom izbora filmova. Tih parametara ima devet, ja ih zbog vremena neću citirati. Međutim, zanimljivo je da ni jedan od uslova ne pominje doprinos, koji scenario filma ili sam film mogu da imaju, u očuvanju kulturnog identiteta srpskog naroda, o čemu je malo pre govorio i ministar, ali i kulturnog identiteta nacionalnih manjina koji žive na teritoriji Republike Srbije.
Takođe, zanimljivo je da opet među kriterijumima na osnovu kojih će Republika Srbija, Ministarstvo za kulturu, Filmski centar dodeljivati sredstva na osnovu kojih će birati filmove, koja će primati sredstva iz budžeta, nema ni reči o doprinosu očuvanja sećanja na istoriju Srbije, na ono što sam rekao, značajne istorijske događaje i na značajne ličnosti iz istorije srpskog naroda i uopšte svih građana Republike Srbije.
Član 24. govori o finansijskoj pomoći koju će bioskopi primati zavisno od repertoara koji se u njima prikazuje. Kaže se sledeće – da će svaki bioskop u kojem, od ukupnog broja prikazanih filmova, manje od 30% čine domaći i evropski filmovi, ti bioskopi će moći računati na budžetska sredstva radi obnove renoviranja bioskopa i radi kupovine nove opreme.
Srpska radikalna stranka se slaže s tim, da novac građana Srbije, između ostalog, treba trošiti na renoviranje i opremanje bioskopa u kojima se prikazuju naši filmovi. Mislimo da ovaj procenat čak treba podići sa 30% na 50%, jer bi to doprinelo razvoju srpskog filma, ali ne postoji ni jedan jedini opravdani razlog da se novac građana Republike Srbije troši na posebno stimulisanje bioskopa koji prikazuju evropske filmove.
Postavljam pitanje - zašto bi se novac građana u Srbiji trošio na finansiranje na podsticanje prikazivanja, recimo, hrvatskih, albanskih ili nemačkih filmova? Zašto se ne bi trošio na podsticanje prikazivanja, recimo, indijskih filmova? Indijska kinematografija je i masovnija i kvalitetnija od ovih koje sam pomenuo.
Pretpostavljam da je Vlada ovu besmislenu odredbu uvrstila u ovaj predlog zakona, u ovoj suludoj kampanji koja je prethodila 9. decembru, u ovom tumaranju po magli, da bi se i u ovoj oblasti funkcionerima iz EU stavilo do znanja, koliko je ova vlast opredeljena za politiku evropskih integracija i njeno pristupanje EU po svaku cenu, pa između ostalog, kroz ovakva zakonska rešenja i kroz pisanje ovakvih zakona za koje očigledno da predstavljaju nastavak resavke škole, odnosno da predstavljaju prepisana zakonska rešenja iz zakonodavstva zemalja članica EU.
Postavljam pitanje i voleo bih da je ministar tu da mi odgovori – čime to Evropa, čime je to evropska kultura zaslužila jedan povlašćeni status, u odnosu na, pomenuo sam kulturu Indije ili Kine? Da li su tu u pitanju desetine filmova, hiljade knjiga ili milioni tekstova koji su u poslednjih 20 godina u Evropi proizvedeni, a u kojima se najcrnji način satanizuje srpski narod?
Skrećem pažnju na jednu notornu činjenicu, da se satanizacija srpskog naroda vodi i kroz filmsku industriju, kroz finansiranje filmova u kojima se Srbi predstavljaju kao totalni negativci. Takođe, skrećem pažnju na činjenicu da se samo u toku jedne godine u BiH i Hrvatskoj, iz fondova koji finansiraju satanizaciju srpskog naroda, snimi najmanje deset takvih filmova.
Sada, po ovome što Vlada predlaže, ako jedan bioskop u Beogradu odluči da mu svaki treći film koji za godinu dana prikaže da govori o Srbima kao zločincima, o srpskom narodu kao genocidnom narodu, taj bioskop će moći računati na finansijsku pomoć Vlade Republike Srbije, pa da se ove laži o srpskom narodu plasiraju u renoviranim bioskopskim salama i sa najmodernijom opremom.
Poslednji član koji ću prokomentarisati je član 26. Ovaj član govori o zaštiti maloletnika i zabrani podsticanja diskriminacije, nasilja i vređanja ljudskog dostojanstva u filmovima koji se prikazuju u našim bioskopima. Citiraću deo člana 26. – javno prikazivanje filmskog dela čija sadržina teško ugrožava fizički, metalni ili moralni razvoj maloletnika, zabranjeno je.
Postavljam samo jedno pitanje - ako se ovo zakonsko rešenje primeni, da li će nam ostati jedan bioskop? Da li će nam ostati jedan bioskop? U našim bioskopima nemamo filmove koji ne obiluju nasiljem.
Na nagovor prijatelja sam nedavno otišao u jedan beogradski bioskop da pogledam jedan izvikani domaći film. Svojevremeno sam čitao mišljenja kritičara o tom filmu i uglavnom su bila pozitivna mišljenja. Zaista sam bio zapanjen brutalnim i masovnim brutalnim scenama kojima obiluje taj film. U tom filmu, glave lete, otprilike, kao maslačak na beogradskoj Košavi.
Proveo sam četiri godine na ratištu, komandovao izviđačko – diverzantskim jedinicama Vojske Republike Srpske. Nažalost, učestvovao u nekim bitkama. Ne, nažalost. Učestvovao sam u nekim bitkama u kojima je, nažalost, bilo mnogo mrtvih. Tvrdim vam da nikad ni u jednoj borbi nisam video ovo što sam video u ovom filmu, da za pet minuta od puščane vatre padne toliko ljudskih glava. Posle tog filma sam se zaista zapitao, ako je taj film na mene ostavio takav utisak, sa kakvim utiskom, sa kakvim osećanjem iz bioskopske dvorane nakon gledanja tog i sličnih filmova, izlaze maloletna deca?
Zašto spominjem konkretno ovaj primer? Pominjem ga iz razloga što sam kasnije proverio i utvrdio činjenicu, da je između ostalog, ovaj film dobio sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Na kraju mi iz SRS smatramo da ove zabrane iz člana 26. treba proširiti i zabranom prikazivanja filmova čiji sadržaj, čiji scenario negira teritorijalni suverenitet i integritet Republike Srbije, čiji sadržaj vređa nacionalno dostojanstvo srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u Srbiji. Srpski narod već 20 godina se praktično nalazi u vanrednom poluratnom stanju. Mi u mnogim oblastima ne možemo da se branimo zato što imamo posla sa mnogo jačim neprijateljem.
Međutim, zaista mi nije jasno zašto se ne branimo tamo gde to možemo, nego stvaramo prostor neprijatelju, što kaže kolega Savić, pomažemo neprijatelju da nas ugrozi i tamo gde se možemo odbraniti. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što su rekli moji prethodnici, mi iz SRS smatramo da je u postojećim okolnostima Rodoljub Šabić korektno obavljao svoj posao, ali očekujemo da nam se pre izjašnjavanja o njegovom reizboru, odnosno ponovnom izboru, objasni zašto ni organi javne vlasti ni njegova kancelarija nisu odgovorili na neka pitanja koja su postavljena i da nam objasni da li i ko iz izvršne vlasti sprečava dostavljanje traženih informacija. Iz tih razloga i zbog građana Srbije, pošto su u pitanju izuzetno značajne teme, podsetiću na neke od traženih informacija na koje nisu dobijeni odgovori.
Prvo, koliki je iznos pomoći i donacija iz inostranstva koje su u Republiku Srbiju ušle od 1. januara 2001. godine do danas? Podsećam javnost da je nakon postavljanja ovog pitanja ministru u Vladi Mirka Cvetkovića, gospodin Mrkonjić izjavio da je u pitanju suma od oko 65 milijardi evra, dok pojedini opozicioni političari tvrde da je u pitanju najmanje 90 milijardi.
Postavlja se pitanje gde su te milijarde? Ovo pitanje je izuzetno značajno ako se imaju u vidu sledeće činjenice. U Srbiji ima milion nezaposlenih. U poslednje četiri godine 350 hiljada ljudi je ostalo bez posla, 700 hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva, 60 hiljada ljudi se hrani na kazanima narodnih kuhinja i 360 hiljada ljudi nema svoj krov nad glavom.
Druga informacija na koju nije dobijen odgovor je zašto se od javnosti krije objavljivanje delova ugovora koji je Vlada Republike sačinila sa italijanskim "Fijatom" o prodaji "Crvene Zastave" iz Kragujevca. Šta Vlada u tim zatanjenim delovima ugovora krije od svojih građana? Podsećam da je prodaja "Zastave" dogovorena u predizbornoj kampanji 2008. godine. Podsećam da su pojedini političari sada vladajuće koalicije, konkretno Mlađan Dinkić i Boris Tadić, izjavljivali da će "Fijat" po tom ugovoru u Srbiji investirati oko 700 miliona evra i da će nova fabrika proizvoditi godišnje najmanje stotinu hiljada novih automobila.
Nemamo odgovor na ovo pitanje, ali imamo činjenicu da još uvek, ni posle četiri godine, nemamo novog automobila, nemamo ni italijanskih miliona, imamo samo informaciju da su Republika Srbija i grad Kragujevac, što kroz direktne finansijske investicije, što kroz raznorazne olakšice, u ovaj zajednički posao uložile oko 300 miliona evra.
Sledeća informacija na koju još uvek nema odgovora – šta su nadležni organi utvrdili o ubistvu vođa Zemunskog klana Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma? Da li su isti zaista ubijeni u razmeni vatre sa policijom u beogradskom prigradskom naselju Meljak ili su zarobljeni, nakon toga streljani… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Sledeće objašnjenje koje očekujemo jeste objašnjenje - zašto nisu obelodanjene informacije gradske vlasti Grada Beograda o tome zašto su samo nekoliko dana nakon ubistva premijera Republike Srbije Zorana Đinđića, lokalne, gradske vlasti izvršile rušenje…

Obaveza poverenika za informacije od javnog značaja jeste da građanima obezbedi pristup svim informacijama od javnog značaja kojima raspolažu nadležni državni organi.
Da bi se mi izjasnili o ponovnom izboru gospodina Šabića, mi smatramo da bi bilo korektno da nas gospodin Šabić, ili neko drugo, obavesti o tome zašto na neka pitanja, koja smo postavili njegovoj kancelariji, povereniku za informacije od javnog značaja, i nadležnim organima, nismo dobili odgovor.
Sledeća informacija koju smo tražili, za koju nismo dobili odgovor, ne znamo da li je u pitanju volja gospodina Šabića ili je u pitanju pritisak izvršne vlasti, zašto nije obelodanjena potpuna tenderska dokumentacija o privatizaciji Luke "Beograd", koju je kupio Milan Beko i centru "Ušće", koju je kupio biznismen Petar Matić, a u kojima je država oštećena za oko dve milijarde evra?
Zatim, zašto nije obelodanjena tenderska dokumentacija o privatizaciji tri šećerane u Srbiji, koje za tri evra kupio…

Gospođo Čomić, po Zakonu o informacijama od javnog značaja sva ova pitanja o kojima govorim su informacije od opšteg značaja za građane Srbije, a posebno su od značaja za poslanike SRS, da bi mi znali kako ćemo se ponašati po pitanju ponovnog izbora gospodina Šabića u danu za glasanje.
Znači, mi očekujemo da nam se odgovori da li informacije koje smo tražili nisu dobijene zato što gospodin Šabić nije hteo da ih da, u šta ne verujemo, ili nisu dobijene zato što je došlo do opstrukcije od strane Vlade i nadležnih državnih organa? Podsećam vas na činjenicu da je gospodin Šabić više puta javno iznosio činjenicu da njegova kancelarija nailazi na opstrukciju od strane sadašnje vlasti.
Sledeće pitanje, sledeća tema koja nije razjašnjena, koja je ostala nerazjašnjena, jeste – pod kakvim uslovima, mislim na tenderske uslove, je Železara u Smederevu američkom kupcu prodata za 20 miliona dolara? Ovo je izuzetno značajno pitanje iz razloga što su nezavisni analitičari procenili, stručnjaci procenili da je ova cena znatno manja od cene koja se mogla uzeti da je Železara prodata kao staro gvožđe.
Sledeće pitanje od izuzetnog značaja za građane Srbije tiče se bezbednosti građana Srbije, jeste – zašto nema podizanja optužnice protiv kriminalaca koji su 5. oktobra 2000. godine, podsećam vas, zauzeli zgradu stanice Policije Stari Grad u Majke Jevrosime i tom prilikom iz te stanice milicije ukrali više od 500 komada, uglavnom automatskog naoružanja? To naoružanje još uvek nije pronađeno. Podsećam, u pitanju je osam mitraljeza, šest puškomitraljeza, 203 automatske puške, 13 heklera, 10 snajpera, 293 pištolja M 57, 25 pištolja CZ 99 i šest hemijskih pušaka i pištolja. Jedino što smo saznali o ovom ukradenom naoružanju jeste tvrdnja nadležnih iz MUP da se procenjuje da su ovim oružjem na teritoriji Beograda izvršene najmanje 23 likvidacije.
Sledeće pitanje na koje nije dobijen odgovor jeste – šta je sa istragom o milijardama evra koje su Slobodan Milošević i njegovi saradnici, navodno ili stvarno, izneli iz Republike Srbije? Ovde ne mislim na istragu tužioca i nadležnih sudskih organa, nego na istragu državnih organa, a podsećam vas da je ta istraga bila pokrenuta i da su o njoj Mlađan Dinkić i Boris Tadić pričali na sva zvona.
Podsećam, lideri DOS su u predizbornoj kampanji pre 5. oktobra 2000. godine tvrdili da je u pitanju iznos od najmanje deset milijardi evra.
Nakon toga, posle 5. oktobra formirana je Vlada Srbije u kojoj je Mlađan Dinkić dobio mesto potpredsednika, u tom svojstvu ovlašćen od strane Republike Srbije…

Dakle, korigujem svoju rečenicu. Mlađan Dinkić je kao ovlašćeni predstavnik Republike Srbije putovao na Kipar. Nakon toga je građane Srbije obavestio…

Gospođo Čomić, nesporna činjenica, suštinska činjenica, vezano za ovu temu, jeste da mi nismo dobili informaciju o tome da li je istina ono što je izjavljivao Mlađan Dinkić da je prilikom boravka na Kipru utvrdio da je i Srbija…

Ali, može biti tema rasprave.

Evo, gospođo Čomić, pošto mi očigledno nije omogućeno da govorim, završiću.

Da li mogu da dobijem jednu informaciju od vas, u vezi ove teme, da vidim da li sam u temi, zaista?
Znači, zanima me, u pitanju je zahtev Povereniku za informacije od javnog značaja, šta je sa 10 milijardi evra koje su, navodno, pronađene na Kipru? Da li se nekad na Vladi Republike Srbije raspravljalo o tom pitanju? Šta je rečeno, šta je zaključeno? Ovo pitanje smo postavili iz razloga što postoji…

Dame i gospodo, ovo je jedan odličan amandman, školski primer poslaničkog amandmana za čije odbijanje ne postoji nijedan logičan razlog. Ili vladini službenici koji su čitali ovaj amandman nisu odradili svoj posao, ili je razlog za odbijanje to što ga je predložio poslanik SRS.

Navešću samo pet primera, pet razloga zbog kojih ovaj amandman treba prihvatiti: prvo, visok nivo ne mora da znači bezbedan nivo. To važi za sve društvene oblasti. Visoka ograda ne mora da znači i bezbedna ograda. Visok nasip ne mora da znači i bezbedan nasip. Visok nivo zaštite u kontroli ispravnosti zdravstvene zaštite proizvoda u opštoj upotrebi ne mora da znači i bezbedan nivo zaštite. Zakoni koji se odnose na zaštitu zdravlja ljudi moraju da obezbede dovoljan, bezbedan a ne visok nivo zaštite.

Treći razlog - u vladinom rešenju nije definisano šta je to visok nivo zaštite. To je u ovom zakonu otprilike definisano kao slobodno sudijsko uverenje u fudbalu - da li je Ronaldo bio ofsajdu ili nije, da li je Mesi napravio prekršaj ili nije?

Sledeći razlog - termin koji je predložila Gordana Paunović je jezički i logičniji i adekvatniji od termina koji je predložila Vlada. Molim ministra da pročita amandman i zakonsko rešenje i videće da je ovo što govorim potpuno logično.

Krajnji argumenat, krajnji razlog zašto amandman treba prihvatiti jeste to što je on usaglašen sa propisima EU. Materijal koji je nama dostavila Vlada je jedna solidna knjiga koja ima 290 strana. Od tih 290 strana, tekst zakona je 16 stranica, a 263 strane je izjava o usklađenosti sa propisima EU.

Znači, pozivate se na standarde EU i to je vaše pravo, to je vaše političko opredeljenje, namučili ste službenike u Vladi da uporede ove silne odredbe sa propisima Evropske unije, namučili ste ih da nacrtaju i popune ukupno 65 metara tabela, tačno sam izračunao, kada su ovo nastavi jedno na drugo, 65 metara tabela, a onda odbijate da prihvatite amandman SRS koji poboljšava tekst zakona, koji je puno logičniji i koji je usklađeniji sa propisima EU.

Prema tome, apelujem na ministra da prihvati amandman gospođe Paunović. Hvala vam.

Što se tiče prethodne diskusije, citiram prethodnog govornika – ne mogu da prihvatim da neko ko kritikuje zakon raspravu koristi da kritikuje vlast. Tačno tako ste rekli. Može i ministar, nema veze. Rečeno je tačno vlast, možemo pogledati stenogram. Znači, ako su zakoni loši, ako je predloga zakona loš, koga treba kritikovati? Treba kritikovati onoga ko predlaže zakon. Po našem zakonodavstvu zakone predlaže vlast, odnosno Vlada, odnosno ministar. Mi nemamo koga drugog da kritikujemo ako se ne slažemo sa zakonskim rešenjima, sa predloženim zakonskim rešenjima. Samo toliko.