Dame i gospodo, mi možemo usvojiti ovaj i još desetine zakona o policiji, međutim, to neće obezbediti nikakva napredak u borbi protiv kriminala, dok se ne ispune određeni uslovi, a ispunjavanje većine tih uslova nema veze sa zakonom, ima veze sa promenom kodeksa ponašanja u policiji i sa promenom odnosa koji društvo ima prema policiji.
Privi uslov je da se prekinu, da se preseku kontakti između policije i kriminalaca. Ovo je vrlo važno posebno u manjim sredinama, u unutrašnjosti, gde se zna ko je ko i gde to druženje ima posebnu težinu. Dok god registrovani i osuđivani kriminalci, posebno dileri droge, bez nekog razloga mogu ući u stanicu policije da se jaranski pozdrave sa policajcima, dok god policajci u kafićima piju piće koje im za sto šalju kriminalci, dok se god događa da policajci u kafićima piju piće za jednim stolom, a konobari diluju drogu za šankom, dok se god događa, a događa se, ovo govorim na osnovu primera koji su mi poznati, dok se god događa da policajci obaveštavaju kriminalce o krivičnim prijavama koje su protiv njih podnete, o sadržaju tih krivičnih prijava i dok ih god prilikom uzimanja izjava savetuju kako da daju izjavu koja će olakšati njihov položaj, mi ćemo na jednoj strani imati sve jači kriminal, a na drugoj strani ćemo imati sve slabiju policiju.
Drugi uslov jeste da se sudije i tužioci prestanu ponašati, kako naš narod kaže kao zadušne babe i kao humanitarni radnici koji navodno štite kriminalce od policije. Šta da rade policajci koji mesecima ili godinama rade na nekom predmetu, reše taj predmet, rizikuju često i svoj život, objektivno rizikuju miran život i bezbednost svoje porodice, podnesu prijavu, a onda tužilac iz volonterskih razloga to okvalifikuje kao blaže krivično delo ili, što je još gore, sudija izrekne neku blagu kaznu. Kakav motiv imaju ti policajci posle da rade svoj posao i da se bore protiv kriminala? Na jednoj strani rizikuju bezbednost svoje porodice, na drugoj strani bivaju na kraju poniženi i javno ismejani.
Treći uslov je da se prošire ovlašćenja policije. Zakoni koje sada imamo uglavnom su u službi kriminalaca, manje u službi policajaca. Policajcima je nekada bio prioritet da otkriju počinioca krivičnog dela i da reše slučaj. Razgovarajte sa bilo kojim policajcem, sa bilo kojim inspektorom policije i svako od njih će vam reći da prilikom rešavanja određenog slučaja, prilikom rada na određenom predmetu, pre svega u mislima razmišlja da ne napravi neku grešku da, nedaj Bože, ne povredi ljudska prava nekom kriminalcu, jer zbog toga može zaraditi suspenziju, a u nekim slučajevima može ostati i bez posla.
Treće, da se promeni odnos društva prema policiji. Mi imamo čak i razne organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava, a koje se eksponiraju kao zaštitnici prava kriminalaca, a mnogo manje zaštitnici prava policije i žrtava kriminalaca.
Pomenuću onaj slučaj od pre nekoliko meseci, mislim da se radilo o jednom višestrukom povratniku, profesionalnom lopovu, kradljivcu, koji je ukrao nešto u Vršcu, policija ga je uhvatila. Mesec dana se Srbija tresla zbog tog slučaja. Iz dana u dana novine su o tome pisale. To je bila udarna vest u svim informativnim emisijama. Zamislite, slučaj se dogodio pre dve godine. neko je to snimio i ima na snimku kako je policajac udario kriminalca. Stvoren je takav pritisak da je ministar bukvalno bio prisiljen, pretpostavljam da je to uradio iz tih razloga, da suspenduje policajce, da pozove kriminalca i da mu se javno izvini zato što su, navodno, prekršena njegova ljudska prava.
To je bila suština problema. Šta se na kraju dogodilo? Na kraju se dogodilo da je mesec dana, posle toga čovek ponovo uhvaćen u krađi pa je u roku od mesec dana još dva puta uhvaćen u krađi. Šta se dogodilo? Upravo pod pritiskom ovih tzv. zaštitnika ljudskih prava ponižen ministar, ponižena policija, ponižena država, ponižen svaki normalan građanin ove države, kojem se gadi kriminal.
Sledeći uslov jeste poboljšanje materijalnog položaja i tehničke opremljenosti policije. Policajci, koliko znam, imaju otprilike prosečnu platu 35.000. Kako jedan policajac koji ima platu 35.000 može da se uhvati u koštac sa kriminalcem, dilerom droge koji ima mesečnu platu od 35.000 evra? To je prosto nemoguće, pri takvom odnosu snaga nije realno očekivati da policajac ne bude korumpiran. Na jednoj strani radi rizičan posao, na drugoj strani kući donosi mnogo manje para nego što je potrebno da bi prehranio porodicu, iskušenja su velika i onda nam se događa to što nam se događa.
Vlast tvrdi da za povećanje plata policije i za tehničko opremanje policije nema dovoljno para. Smatram da para ima dovoljno ali da one nisu pravilno raspoređene i navešću nekoliko mogućih izvora resursa, nekoliko primera gde su pare potrošene na društveno neopravdan, da tako kažem projekti, umesto da su potrošene na povećanje plata policiji, na kupovinu opreme policiji.
Podsećam da pri Vladi Srbije ima više od stotinu raznih regulatornih tela, saveta, komisija, kancelarija, agencija, ne znam već kako se zovu, sa više od 800 zaposlenih i većina njih, većina tih tela, regulatornih tela, rade već poslove koje već radi neko nadležno ministarstvo. Znači, u pitanju je dupliranje posla. Malo zakona mi usvajamo u ovoj skupštini a da tim zakonima ne osnivamo neko novo regulatorno telo, neku novu agenciju i u većini njih predviđa se zapošljavanje najmanje desetak službenika. Bolje bi bilo da su te pare iskorišćene za kupovinu opreme policiji.
Drugo, podsećam da je Vlada Srbije u zadnje tri godine desetine miliona evra poklonila stranim kompanijama. Neću navoditi imena, znači ima više stranih kompanija, u pitanju su posebno kompanije koje su svoje poslovanje u Srbiji razvijale preko Mlađana Dinkića, koje su za zapošljavanje radnika dobijale od pet do 10 hiljada evra po radniku. Znate, dođe strana kompanija, mi joj damo besplatno zemljište, damo im besplatno objekte, sve radi stranačke lične promocije, onda ih oslobodimo raznih poreza, pa ih oslobodimo komunalnih taksi, pa im damo sve one priključke koji su im potrebni i na kraju im platimo pet do 10 hiljada evra za radno mesto i onda mogu da ubiraju profit i da iznose pare iz Srbije.
Sledeće, takođe podsećam, to sam govorio pre desetak dana na jednu notornu činjenicu, a ona ime veze sa materijalnim položajem policije i sa materijalnim položajem svih državnih službenika. Nije samo policija ugrožena što se tiče niskih plata. U poslednjih 11 godina na plate i doprinose državnih službenika, koji su zaposleni nakon 2000. godine potrošeno je više od milijardu evra. To su zvanični podaci. Petog oktobra 2000. godine u Vladi i ministarstvima je radilo oko 8.000 službenika. Znači, navodim Vladine podatke. Sada ih ima 28.000 koji su na stalnom radu i 4.000 koji su pod ugovorom. U pitanju je svota od milijardu evra. Šta mislite da ke deo toj sredstava iskorišćeno za poboljšanje materijalnog položaja policije? Ovo što je rekao kolega Jojić da policajci imaju, da ne jure u "Jugu", "Stojadinu", da ne jure kriminalce koji voze "Poršee" i BMV.
Takođe ukazujem na činjenicu da je, prema zvaničnim podacima ova država poslednjih godina, u poslednjih godinu i po dana od kriminalaca koji su učesnici tzv. organizovanog kriminala oduzeli imovinu, čija se vrednost procenjuje, čini mi se na 400 miliona evra. Ko je najzaslužniji za oduzimanje te imovine? Najzaslužnija je policija.
Meni se nekako čini, najprirodnije da se bar jedan dobar deo tih sredstava usmeri na opremanje policije. Opravdano što se taj momenat daje u humanitarne svrhe, ali, ako hoćemo da imamo uspešnu borbu protiv kriminala, a očigledno da je kriminal sve veći, onda stvarno moramo da imamo tehnički osposobljenu policiju.
Želim da ukažem na jednu praksu koja policajce dovodi u položaj građana drugog reda, razgovarao sam sa nekoliko policajaca koji su imali te probleme. O čemu se radi? Radi se o tome što policajac koji načini saobraćajni prekršaj odgovora po Zakonu o bezbednosti saobraćaja kao i svi drugi građani.
Međutim oni tvrde, da oni snose i nekakve i unutrašnje sankcije, da protiv njih pokreću disciplinske postupke, za uglavnom lakšu povredu službene dužnosti, tj. radne discipline. Da lakšu i težu povredu radne discipline. I sad ti policajci faktički odgovaraju po dva osnova. Odgovaraju po Zakonu o bezbednosti saobraćaja i odgovaraju po tim nekakvim internim propisima. To objašnjavaju time što policajci rade društveno odgovoran posao. Sad ako to primenimo i na ovu skupštinu onda bi svi poslanici za prekršaj ili krivično delo morali da odgovaraju najmanje po dva ili tri aršina, po dva ili tri osnova. Ne može se očekivati od jednog policajca da budemo moralniji, da bude društveno odgovorniji nego poslanik u Narodnoj skupštini.
Što se tiče ovog zakona o vanrednim situacijama, prvo što mi je palo u oči, jeste da su u obrazloženju Vlada poziva na dokumenta i standarde koje su usvojile UN, to je ovako prijatno iznenađenje i neobično. Neobično zato što je ova vlada uvela praksu da se u predlaganju zakona stalno poziva na nekakve propise, direktive, uputstva koja stižu iz Brisela iz EU.
Druga stvar koja je dobra u ovom zakonu jeste, što se njime ozakonjuje, da tako kažem onaj sporazum koji smo potpisali sa Rusima o osnivanju zajedničkog centra u Nišu za zajedničko delovanje u slučaju nekakvih vanrednih situacija. Ono što je meni palo u oči kao negativna i najlošija stvar u ovom zakonu i o njoj ću govoriti, a mislim da ona ukazuje na jedan površinski odnos, znači prema ovom zakonu i prema ovoj problematici, jeste činjenica da vi u zakonu o vanrednim situacijama ne pominjete da kažem najvanredniju moguću situaciju, a to je ratno stanje i stanje ugroženosti zemlje zbog terorističkih napada.
Istina u članu 1. kada se govori tamo o materiji kojom se uređuje ovaj zakon, kaže se od prilike, pominje se terorizam, rat i druge nesreće, a onda u sledećih 25 članova zakona nemate nigde ni rata ne terorizma. Zašto? Zato što je sve to podvedeno pod pojam elementarne nepogode. Rat je ipak mnogo više od elementarne nepogode. Mislim da je u pitanju jedna greška, a mislim da je ta greška plod loše namere. Ne znam o čemu se radi, da li se Vlada Republike Srbije plaši da upotrebi te termine, ratno stanje, teroristički napad itd. ili je iz Brisela stigla jedna direktiva da se to iz nekih razloga ne čini. Niko normalan ne želi rat. Znači, niko normalan, ali današnjem svetu rat je realnost.
Od Drugog svetskog rata vođeno je više od 300 većih ratova. U ovom trenutku u svetu imate više od deset među državnih ratnih sukoba. Što se Srbije i Balkana tiče nama je rat redovno stanje, malo, malo pa ga imamo. Podsećam da je ova zemlja samo zadnjih 30 godina, mislim da sam nabrojao, a pomenuću 12 puta bila suočena sa vanrednom situacijom zbog rata. Prvi slučaj je 1981. godine, oružana pobuna Šiptara na Kosovu i Metohiji. Vanredna situacija u zemlji. 1989. godine vanredna situacija zbog nove pobune Šiptara. Godine 1981. zbog rata u Sloveniji, a iste godine u jesen vanredna situacija zbog rata u Hrvatskoj. Pa onda imamo 1992. godinu….