Dame i gospodo narodni poslanici, članom 25. i našim amandmanom na član 25, koji je Vlada odbila, ministar ukazuje da njegova briga i nije baš tako iskrena za naše domaće tržište.
Amandman koji sam podneo odbijen je zato što se ne prihvata iz razloga nepotrebnog ograničavanja trgovine. Pročitaću o čemu se radi u članu 25. Radi se o pijačnoj prodaji. U stavu 2. piše gde je to pijaca, gde se prodaje roba i koja roba može da se prodaje, pa kaže – pijačna prodaja obuhvata prodaju robe naročito na tezgama, boksovima ili posebnim prodajnim objektima, i to svežih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, apsolutno nemamo ništa protiv, gospodine ministre, proizvoda domaće radinosti, moraju nešto i zanatlije da rade, i zanatskih proizvoda.
Objasnite mi, gospodine ministre, šta je to druga roba široke potrošnje? Šta bi, recimo, tražio tekstil na pijaci, odela na pijaci? Šta bi tražile na pijaci, recimo, sanitarije, sredstva za ličnu higijenu, čokolade? Šta to traži na pijacama?
Pričamo ovamo o nekom interesu da se zaštiti neko ko legalno radi, a ovamo dozvoljavamo da baš iz tog velikoprodajnog prostora, gde može da se obavlja i trgovina na malo, a prava trgovina na malo podrazumeva i neke druge inpute koji utiču na cenu proizvoda, može svako da dođe, da kupi tu robu i kasnije da je preprodaje na pijacama, robu široke potrošnje.
Ne može on da se takmiči sa proizvođačima poljoprivredno-prehrambenih proizvoda ili sa zanatlijama, ali da kupuje po diskontima, po veleprodajnim cenama, jedina je razlika što je dobio fiskalni isečak umesto fakture. To je razlika između te trgovine na veliko i na malo. Tu istu robu prodaje na pijaci gde nema zakup poslovnog prostora. Ako ima svoj poslovni prostor, nema troškove održavanja tog poslovnog prostora, nema ni radnike, ni poreske obaveze.
Kako mislite onda da se onaj legalni trgovac izbori sa takvom nelegalnom i nelojalnom konkurencijom koju vi sad ovim zakonom omogućavate? U tome jeste problem. Malo ste zamenili pravce.
Ovamo sprečavamo da neko ko je nešto sam proizveo, ako nije registrovan kao poljoprivredni proizvođač, ne može da prodaje, a s druge strane, nekom preprodavcu, pod uslovom i da ima neku etiketu neke firme, dozvoljavamo da prodaje gde god stigne. U tome je problem sa ovim zakonom, ni u čemu više.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da je Vlada dala prilično čudno obrazloženje kao razlog za odbijanje mog amandmana.
Kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što bi njegovim prihvatanjem nastala pravna praznina u pogledu načina isticanja cene". U stavu 1. člana 41. na koji se odnosi amandman, kaže se: "Trgovac je dužan da na jasan, nesumnjiv, lako uočljiv i čitljiv način istakne jediničnu cenu robe, usluga koja se nudi u trgovini na malo, u valuti platnog prometa". Voleo bih da mi ministar objasni da li je to u dinarima, u evrima, švajcarskim francima, dolarima?
Sada se objašnjava šta je to cena, ali taj stav 7. na koji se odnosi moj amandman nema nikakve veze sa pravnom prazninom po pitanju pogleda isticanja cena, nego baš u jednoj situaciji koja je vrlo čudna i moguća samo kod nas u Srbiji. U prodajnom objektu u kome se obavlja trgovina na malo, pored trgovine na veliko, znači, kao usputna delatnost u jednom objektu, trgovac je dužan da na jasno uočljiv način istakne prvo prodajnu, maloprodajnu cenu, pa veleprodajnu cenu za svaku robu koju nudi na prodaju.
Gospodine ministre, tu je čitav problem koji nastaje kod nas u državi. Zato sad vidim zašto i roba široke potrošnje može da se prodaje na nekakvim pijacama. Postoje zelene pijace, postoje pijace polovne robe, koje još zovu i buvlje pijace i sa pijacama bi trebalo da se tu ostane.
Nema potrebe za čokoladama na pijaci, nema potrebe za deterdžentom, nema potrebe za sanitarijama, nema potrebe za tekstilom, osim ako je u pitanju vašar, pa ćemo i papuče i cipele da prodajemo po pijacama. U tome i jeste problem, to je siva zona koju ne možete da kontrolišete.
Vaša tržišna inspekcija će radije da upadne u trgovinsku radnju, da obori cenu i da napiše prijavu zato što navodno nema cene, nego da se upustite u rešavanje ovog problema koji izjeda srpsku privredu i srpsko društvo.
Koji je drugi problem? O tome sam već pričao. Problem je što novac koji je u legalnim tokovima kod STR itd, ako reši da prevari državu i svoje dobavljače, pustiće da mu račun bude u blokadi, a snabdevaće se u velikoprodajama koje prodaju i robu na malo. Oštetio je svoje dobavljače, oštetio je državu za porez, a vi sve to dozvoljavate.
Ako neko hoće da se bavi trgovinom na veliko i na malo, nemam ništa protiv, ali neka to bude u razdvojenim objektima na dva različita mesta. Ne može u jednom objektu to da se radi.
Još takvi trgovci najčešće prave štetu i prema svojim kolegama kojima i prodaju robu na veliko zato što, kad se iz takvog objekta obavlja trgovina na malo, a tu ne dolaze građani da kupuju ili dolaze u zanemarljivo malom broju, nemaju druge troškove, troškove zakupa poslovnog prostora, veće radne snage, održavanje tog poslovnog prostora, već isključivo ono magacinsko osoblje, koje pod nekim izgovorom može da broji čak i žvake na komad, i prodaje tu robu ne u pravom smislu reči na malo nego na veliko, ali je zaokružen ciklus tako što se izdaje fiskalni račun.
To su problemi ovog zakona, a ne neka želja predlagača da se ovim zakonom uredi nešto na ozbiljan način. Znači, samo ostavlja mogućnost zloupotreba i ničega više.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, čini mi se da ste neprihvatanjem ovog amandmana pomalo obesmislili članove 39. i 45. Predloga zakona.
Evo, da se u nečemu složimo. Potrebno je bilo regulisati na kojim lokacijama i pod kojim uslovima mogu da se prave veliki tržni centri. Mogu da kažem da ste možda malo preterali u kvadraturi, ali nisam tu hteo da se mešam. Dve hiljade kvadrata, sami ste čitali iz uporednih rešenja, za ovakvo tržište, za našu veličinu gradova je prilično veliki objekat, morate da se složite s tim.
Ne mogu da se složim sa nekim svojim kolegama poslanicima da sve treba prepustiti liberalnom kapitalizmu, odnosno tržištu da ono samo reguliše, jer ne može jedan mali trgovac, pa čak i nešto ozbiljniji, da se takmiči sa velikim trgovinskim lancima koji izgrađuju ovakve objekte. Ne može ni u vezi cene po kojoj nabavlja robu, ni u vezi rokova kako plaća, ni u vezi kredita koje dobija od banaka.
Nije tačno da je razlog zašto nema takvih trgovinskih centara u zemljama zapadne Evrope i EU, u centrima gradova, što su njihovi centri gradova izgrađeni. Jesu u jednom delu, ali se u mnogim gradovima gradi više nego što se u čitavoj Srbiji izgradi za pet godina, a ni u tim stvorenim gradskim jezgrima nemate tako velike prodajne objekte.
Znači, nemam ništa protiv da ih i Srbija, i Beograd i svaki grad u Srbiji imaju, ali neka kao u Budimpešti voze 25 i 35 kilometara do takvog hipermarketa ili prodajnog objekta, neka voze oko 20 kilometara, kao što je to u Beču. Nemam ništa protiv da tako bude i u Beogradu.
Kupcu je ostavljeno da bira, ako hoće jeftinije, moći će, ali pod uslovom da ode malo dalje da tu svoju potrebu obavi. Ne može da se kaže da je izmeštanje takvih trgovinskih objekata ometanje konkurencije, jer tu niko nikoga ne ometa. Može da bude "Tempo", "Merkator", "Rodić", ''Korti'' sve jedan do drugoga, niko im to ne brani, pa nek se jedni između drugih takmiče ko će bolje uslove i cene da da kupcima.
Ovako kako je to do sada rađeno, gospodine ministre, a i vi snosite deo odgovornosti, jer ste i ranije bili ministar, zatvorili ste zbog ovakvog svog ponašanja mnogo trgovinskih radnji, upropastili mnogo porodica koje su se izdržavale od tih trgovinskih radnji i to je otišlo nepovratno. Ali sad, šta je tu je.
Podneo sam amandman na stav koji reguliše da ukoliko centar za razvoj trgovine ne postupi po nekom zahtevu u roku od mesec dana, smatra se da je na zahtev pozitivno odgovoreno. Međutim, kaže se u obrazloženju za odbijanje da ako tog stava nema, stvorila bi se pravna nesigurnost.
Gospodine ministre, pravnu sigurnost bismo mogli da steknemo i da sprečimo mogućnost zloupotrebe ako je centar dužan to da uradi, a odgovorno lice plati kaznu ako ne uradi. Ovako, na ćutanje administracije, da odgovaramo da će neki institut ili neko telo da napravi neku analizu, a da niko ne uđe u dubinu šta je od toga napisano, nego odloži i čeka da prođe 30 dana da bi rekao – eto, dobili ste.
Znači, nije bio problem da se to napiše u zakonu. Kao što znate da kažnjavate i pravna lica i preduzetnike koji ne postupaju po ovom zakonu, tako kaznite i rukovodioca organa državne uprave koji nije izvršio svoju zakonsku obavezu i opravdao svrhu svog postojanja. U tome je problem.
Ova čuvena priča oko agencije i nabrajanje da to ima u zemljama EU, slažem se da ima, imaju možda i više od nas, ali njihov bruto dohodak po glavi stanovnika je i više od deset puta veći neko god nas. Mi to ne možemo da merimo i ne možemo s njima da se takmičimo.
Jedino opravdanje za ovaj centar i njegovo postojanje jeste ako biste ga rešili na dva načina: da oni koji sada rade u ministarstvu taj posao pređu da rade u centar ili da otvaranje tog centra regulišete zakonskim predlogom, u prelaznim i završim odredbama, da on počinje rad stupanjem Srbije u EU. Zaokružili ste evropsko zakonodavstvo, domaće mogućnosti itd.
Slažem se možda da vi klimate glavom i da kažete – tako će biti. Ali, gospodine ministre, vi ste danas ministar i polazim od pretpostavke da govorite istinu, evo verujem, ne polazim od pretpostavke, ali da li će tako da razmišlja i neki kolega koji će vas da nasledi? Možda neće s tim da se složi, možda neće tako da uradi, možda će sasvim nove da zaposli, a ove stare u Ministarstvu da zadrži. Ako biste to napisali u zakonu, možda bi mogao i da pokuša da promeni zakon, ali će morati ovde da ima javnu debatu. O tome je reč.
Znači, nemojte samo da disciplinujete tržište. Disciplinujte i svoje organe da postupaju u skladu sa zakonom, a ne da nešto prepuštamo slučajnostima. Ili, ne daj bože, šta ako to lice ode na godišnji odmor, a lice koje ga menja je na bolovanju? Sedeće 30 dana u fioci i eto saglasnosti, bez ikakvog problema.

Dame i gospodo narodni poslanici, već više mojih kolega je naglasilo u dosadašnjim raspravama zašto izmene i dopune zakona. Zakon je skoro donet, još nije ni počeo u potpunosti da se primenjuje.
Nažalost, mi imamo jednu praksu da i ako imamo neku dobru ideju hoćemo često da je upropastimo lošim zakonom, a i kada donesemo kakav-takav zakon, onda rešimo da ga izigravamo i sabotiramo. Izmene i dopune ovog zakona nisu ništa drugo. Što je najgore, mnoge kolege su se hvatale i za to da li je u skladu sa Ustavom i šta je itd, pa šta je to izvršna vlast, šta je sudska vlast, šta je zakonodavna vlast.
Možemo da kažemo da su lokalne samouprave, pošto se najviše ovo i provlači kroz Zakon o sukobu interesa, odnosno Agenciji za borbu protiv korupcije, u pravnom sistemu i poretku Republike Srbije male države koje funkcionišu u skladu sa tim pravnim poretkom i sistemom.
Imaju svoju zakonodavnu vlast, to je skupština. Imaju svoju izvršnu vlast, Opštinsko veće kojima predsedava i rukovodi gradonačelnik, odnosno predsednik opštine. Imaju čak pojedini gradovi i policije u sistemu izvršne vlasti koja ima pravo da primeni i silu. Vode kaznenu politiku na teritoriji svojih lokalnih samouprava, donose odluke kako uprava, tako i skupština jedinice lokalne samouprave koje imaju snagu zakona za svoju teritoriju.
Samim tim se vidi da tu postoji sukob interesa, zato što ta pravila igre koja određuju na koji način da funkcionišu lokalne samouprave regulišu se zakonima koji se donose ovde u Skupštini Srbije.
Evo klasičan sukoba interesa. Narodni poslanik, koji je ujedno i gradonačelnik, sam dokazuje da postoji sukob interesa kada podnosi amandman u kome traži da zakonom bude regulisano da funkcija narodnog poslanika i gradonačelnika, odnosno predsednika opštine nisu u sukobu interesa. Klasično ostvarenje sukoba interesa, ništa drugo nije u pitanju.
Isto tako, da raščistimo i kada su ne samo u pitanju lokalne samouprave, ima tu i drugih sukoba interesa, čak i u sistemu izvršne vlasti i pojedinih ministara. Međutim, zašto postoji sam naziv sukob interesa i zašto ga treba sprečavati, a ne treba ga i uvek povezivati sa korupcijom?
Evo, Skupština već nekoliko dana zaseda, imamo mi još nekoliko gradonačelnika ili predsednika opština koji su i narodni poslanici i sad pitam – gde su sad? Znači, kada treba da se usvoji dnevni red tu su, dođu da pritisnu dugme, izađu. Kada treba da se glasa za zakone koje većina predlaže, ako pripadaju toj skupštinskoj većini, dođu, izglasaju zakone i odu.
Sada postavljam pitanje - šta je njima važnije, predsednik opštine, odnosno gradonačelnik ili narodni poslanik, jer ne mogu u jednom trenutku da budu na dva različita mesta? Koja je funkcija zapostavljena? Zar to nije uvreda i za one građane koji su glasali za tu listu ako njihov predstavnik ne sedi, ne diskutuje i ne učestvuje u radu Skupštine zato što ima obaveza zato što je predsednik opštine ili gradonačelnik?
Ili, ako je ovde, kako će da obavlja posao gradonačelnika ili predsednika opštine, imaju li pravo njegovi sugrađani da se ljute na njega ako sedi ovde? To je taj sukob interesa i gomilanje funkcija.
Imamo tu još jednu izuzetno zanimljivu situaciju. Gospođo ministre, jedan vaš kolega je ujedno i dekan jednog fakulteta, univerziteta, nazovite kako god hoćete. Da stvar bude još gora, baš iz te oblasti je on i ministar, ni iz jedne druge, i taj isti ministar predlaže Vladi zakone koji su u njegovoj nadležnosti, a može se reći iz oblasti prosvete.
Isto tako, on je taj koji donosi određena akta po Zakonu o Vladi Republike Srbije, vrši akreditaciju pojedinih fakulteta kao ministar. Sada postavljam pitanje – da li je on ostvario sukob interesa?
Ako se pogleda njegova imovinska karta na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije, tamo ne mogu da pronađem da on prima platu iz budžeta Republike Srbije. On će da kaže – pa, eto, lepo je to, štedim građane Srbije, ne želim da me oni plaćaju. Postavljam pitanje – za koga on radi? Za nas koji smo glasali za njega, bez obzira za ili protiv, učestvovali u glasanju ili za onoga ko ga plaća? Za koga jedan takav ministar radi? Zar to nije klasičan sukob interesa?
Sve mi se čini da je ovo u stvari samo cilj, kao što rekoh, da se izigrava zakon. Pokazaću vam na još jednom primeru. Vaše sudije, koje ste vi na onako čudan način izabrali, postavili, imenovali, ne znaju da izvršavaju odluke Ustavnog suda i izvršavanje odluke Ustavnog suda tretiraju kao upravni spor ili izborni spor. Sudije Upravnog suda to tako rade, tako izvršavaju odluke Ustavnog suda, koje su konačne, izvršne i opšteobavezujuće.
Vidim da me gledate sa iznenađenjem. Sledećom prilikom možemo i da čitamo takva akta i takve nebuloze koje su pisali, a samo mogu da vam kažem da je i to jedan vid izigravanja i Ustava, i Zakona o Ustavnom sudu i pravnog poretka, kao što je i ovaj zakon koji ste sada nama predložili.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da, s jedne strane, od Vlade kao predlagača postoji dobra volja da Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji reguliše neke nedorečene stvari, a i da možda određene nepravde otkloni.
U svakom slučaju, vidi se i želja predlagača da poveća poresku disciplinu u poreskom postupku. To se vidi po tome što produžava rokove za podnošenje prekršajnih prijava sa tri godine, koliko je bilo do sada, na pet godina.
Gospođo ministre, s tim ne možemo da se složimo, jer čak i sam Krivični zakon predviđa za krivična dela kraći rok zastarelosti, a kamoli za prekršaje iz oblasti poreske politike.
Isto tako, rokovi za zastarevanje potraživanja poreske uplate na osnovu poreza se takođe povećavaju sa tri godine na pet godina. Takođe, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne treba da bude zakon koji izlazi iz okvira našeg pravnog sistema.
Kada su u pitanju rokovi za prekršaje, tu je predviđen Zakon o prekršajima, a kada su u pitanju rokovi kada treba naplatiti neku poresku obavezu, tu treba primenjivati Zakon o obligacionim odnosima, koji reguliše zastarelost naplate potraživanja. Ne može država, ako je samo ona u pitanju, da samo sebe štiti određenim poreskim zakonima.
Najveći problem u funkcionisanju poreskog i ekonomskog sistema jeste naša siva ekonomija. Mogu da kažem da je država i te kako išla na ruku svima onima koji žele da se bave sivom ekonomijom, a da ne budu uhvaćeni.
Mi ćemo sada da raspravljamo o tome da li je i kako je ko podneo poresku prijavu, koliko puta ima prava da je ispravi, da li je podneo u dan tačno ili je zakasnio nekoliko dana, da li je uplatio porez tačno na vreme kada je to zakonom predviđeno ili je zakasnio nekoliko dana.
A ne ulazimo u suštinu problema, da se nama novac iz legalnih tokova polako prebacuje u sivu ekonomiju, u sivu zonu, kako to neki vole da kažu. Znači, zakonom o fiskalizaciji, odnosno uvođenju fiskalnih kasa, dato je pravo mnogima da više nemaju obavezu uplaćivanja pazara, već da sa tim novcem mogu da raspolažu, navodno, po zakonu, kako oni procene da im je najbolje.
Tu već nastaje prvi problem. Kasnije je to još pogoršano Zakonom o trgovini, pa evo, sada izmenama i dopunama Zakona o trgovini itd., tako da veliki broj privrednih subjekata koji rade bezgotovinski, koji rade u skladu sa zakonom i poštuju zakone i državu u kojoj rade, ne nailaze na zaštitu od države, osim krivične odgovornosti, pod uslovom da se to dokaže, za one koji žele da se bave sivom ekonomijom i prevarama.
Taj veliki broj preduzeća koja se nalazi u blokadi, a jednim delom i u blokadi od Republičke poreske uprave, baš iz tih razloga i postoji. Prvi put kad mu račun bude u blokadi, nema želju da izmiri obaveze prema dobavljaču ili prema državi, nego uzima gotov novac i kupuje robu. Kupuje je na crno, pribavlja neki fiskalni račun i tako na taj način obavlja dalje delatnost, dok drugi, računajući i državu, trpe. Onaj ko plaća porez očekuje zaštitu od te države.
Čudi me da u ovom predlogu zakona Republička poreska uprava i poreska uprava jedinice lokalne samouprave nisu izjednačene, makar svaka u svojoj nadležnosti, makar kada treba da pokažu građaninu kako da popuni poresku prijavu, jer najveći broj poreskih obveznika jesu građani, a poreske prijave koje građani podnose su najvećim delom poreske prijave koje su vezane za imovinu.
Hoćemo li sada da za to ovlastimo samo službenike poreske uprave da to rade ili će moći da rade i poreski radnici u jedinicama lokalne samouprave? Samo u ovom predlogu zakona im to pravo više nije dato. Hoće li poreski radnik iz Republičke poreske uprave da kaže – znate šta, taj porez nije naša obaveza, obratite se ovima u opštini. Ovaj tamo kaže – mi više nemamo zakonsku obavezu da postupamo po vašem zahtevu.
Ima još jedna primedba, a to je da svi na tržištu, i kada je u pitanju tržište, ekonomija, poreski postupak, pa i prekršajni postupak i kazne, treba da budu potpuno ravnopravni. Međutim, kad se pogledaju zakonske odredbe koje regulišu kažnjavanje poreskih obveznika, vidi se da tu baš nisu svi izjednačeni.
Prvo se ne slažemo sa ovako drakonskim povećanjem kazne, barem minimalne kazne. Znači, povećana je na nekim mestima i do 20 puta. Verovatno zbog samooporezivanja, pa sad ako pogreši ili ne uradi da ga nateramo da više vodi računa o tome.
Međutim, velika razlika postoji između kažnjavanja pravnih lica i preduzetnika. Ako pogledamo naš Republički zavod za statistiku videćemo da je najveći broj pravnih lica, da su to mala pravna lica, da ona nemaju više od sedam ili osam zaposlenih. Sad mi objasnite koja je suštinska razlika, osim statusne razlike, po pitanju registracije privrednog subjekta, koja je onda razlika između pravnog lica i preduzetnika?
Mogu da vam nabrojim barem desetak preduzetnika koji su finansijski mnogo, i po prometu, znači mnogo jači nego većina malih pravnih lica, ali mi zato pribegavamo jednom ustaljenom principu da su pravna lica ta koja treba da snose veću odgovornost i da plate veću kaznu za isti prekršaj.
Tu nema izjednačavanja u toj tržišnoj utakmici. Mislim da bi to u nekim narednim zakonskim predlozima trebalo da se reguliše, jer to je, takođe, jedan od načina da se, polako ali sigurno, stvara siva zona. Baš iz tih razloga, i baš najčešće ovo što sam sada i rekao rade preduzetnici kada su u pitanju njihove obaveze i prema svojim dobavljačima i prema državi.
Kada su u pitanju zakoni po pitanju naših kreditnih zaduženja, razumem potpuno da sa ovolikom državnom administracijom, sa Međunarodnim monetarnim fondom koji nam je za vratom, država mora da uzima kredite.
Međutim, mi u Zakonu o javnom dugu ni jedan jedini put nismo naveli da odgovorna lica u pravnom licu ili u državnom organu snose zakonsku odgovornost za kreditne aranžmane, koje je Skupština odobrila, a sredstva nisu povučena. To je naš veliki problem i država je iz budžeta više puta snosila troškove prema davaocu kredita zbog toga što kredit nije povučen, odnosno nije upotrebljen.
Mislim da je to jedan ozbiljan problem, s kojim ćete morati da se uhvatite u koštac. Inače, u suprotnom, dokle god neko ko smatra da može da radi sa državnim parama što god hoće, nama boljitka neće da bude.
Isto tako treba da snosi odgovornost i rukovodilac u pravnom licu ili državnom organu ukoliko mu država da garanciju, a na kraju nije sposoban da sam otplaćuje taj kredit kako je to bilo u prvobitnom ugovoru napisano. To se u pravu često zove prevara.
Da bih ostvario neko pravo slažem nekog, pa čak i Skupštinu Srbije, da bih dobio sredstva, a onda će to građani da vraćaju iz budžeta Republike, a mi ćemo dalje da nastavimo da primamo ne baš tako male plate i nastavićemo dalje da zapošljavamo svoje partijske prijatelje i drugove, rođake i familiju. Kad država bude ušla u suštinu rešavanja problema onih sitnih koji u stvari kvare čitav sistem, onda možemo da očekujemo da će Srbija da krene napred pravim putem.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadao sam se da ćemo u predlogu ovog zakona konačno da imamo jednu uređenu materiju po pitanju trgovine. Sve što počinje jedna država i sve na čemu se čitav njen koncept zasniva, osim građanskih prava i sloboda, u finansijskom sektoru je trgovina. Iz te trgovine se puni budžet Republike Srbije, počev od carina, poreza na dobit, poreza na dohodak, poreza na dodatu vrednost.
Međutim, ništa novo, ništa što će značajno da uredi i reguliše naš način funkcionisanja našeg tržišta na teritoriji Republike.
Prvo, taj čuveni član 41, oko koga su se već neki poslanici uhvatili i dohvatili, koji se tiče isticanja cena, ne piše nigde da je isključivo sredstvo plaćanja dinar. Piše "u valuti platnog prometa".
Gospodine ministre, možete, kao što reče jedan od mojih kolega, da vidite na stotine bilborda, na hiljade oglasa po novinama, da vidite na hiljade oglasa po internetu gde se nudi neka roba ili usluga gde je cena izražena u evrima. Ako neko uzme pa malo začeprka tu materiju, osim što je izražena cena u evrima, doći će i do zaključka da je evro tada daleko skuplji nego što ga bilo koja banka prodaje građanima.
Znači, isključivo sredstvo plaćanja u Srbiji treba da bude domaća valuta ili dinar. To je trebalo jasno i precizno da napišete u zakonu, a ne da ostavite potrošače da se snalaze kako znaju i umeju da bi mogli da kupe neko određeno dobro.
Na jedan posredan način ovde se uvodi siva ekonomija, jer se taj kurs menja iz dana u dan i na posredan način neko stvara određeni ekstraprofit. Takođe, taj član 41. predviđa mogućnost da se u prodajnom objektu obavlja trgovina i na veliko i na malo.
Gospodine ministre, ukratko ću vam reći kako to izgleda. Trgovac, vlasnik samostalne trgovinske radnje, izvadi novac iz kase, odlazi baš u takve radnje, baš u takve objekte, kupuje gotovim novcem robu i vraća je nazad u prodavnicu. Neko će da kaže – pa u redu je, prijaviće taj račun, proknjižiće ga, opravdaće zašto je to uradio.
Pitam vas, gospodine ministre, šta ćemo sa onima kojima stvarno taj novac pripada, a to su njegovi poslovni partneri koji su mu isporučili robu, od koje je dobio novac, koji su mu pustili sredstva garancije, to je najčešće menica, i koji ga drže u blokadi, a ne mogu da dođu do svojih sredstava zato što mu zakon dozvoljava da ovako radi? Jedino što preostaje jeste krivična odgovornost, ali to je poslednja instanca, pa odštetni zahtev itd.
Mislim da je posao Vlade Republike Srbije da onemogući bilo kakav vid zloupotrebe u poslovanju koje se zove trgovina i da ne mogu samo oni koji imaju određene velike lance da budu povlašćeni, u ovom slučaju znači jesu.
Ko se time bavi? Najčešće vlasnici tih velikih trgovinskih lanaca. Imaju prodajni prostor, maloprodaju, ali tu može i za velikoprodajne cene da se kupi.
Da stvar bude još gora, skoro da nema nikakvog odstupanja između maloprodajne i veleprodajne cene zato što takođe država ništa nije uradila da se spreči monopolski položaj velikih lanaca.
Znate li koliko se kreću knjižna odobrenja? Od pet do 30% za velike lance. Može li jedan takav mali vlasnik samostalne trgovinske radnje direktno da kupi pod tim uslovima robu ili će biti prinuđen da ide u svoju propast, da je nabavlja i jeftinije, ali od svoje konkurencije.
Još jedna stvar, nadao sam se da će zakon da uredi konačno i pitanje inspekcijskih službi. Lepo je što ste vi predvideli da u zakonu ide sva dokumentacija uz robu. Međutim, dokumentacija uz robu jeste kada se roba nađe u pravnom prometu. To nije transport robe. Zato je dovoljno samo da se dokaže poreklo ko je pravi vlasnik robe i kome se roba isporučuje, a kada roba ide do krajnjeg potrošača naravno da je potrebna sva dokumentacija, znači sanitarni nalazi, deklaracija itd.
Međutim, kada se pogledaju nadležnosti tržišne inspekcije, gde ste vi kao Ministarstvo direktno nadležni, po vašim uputstvima rade, zašto niste sa svojim kolegom iz Vlade konačno uredili pitanje inspekcijskih službi za trgovinu? Reći ću vam, imao sam priliku da vidim da u jednom istom objektu se vrši kontrola od strane poljoprivredne inspekcije, sanitarne inspekcije, tržišne inspekcije i poreske policije, sede u redu, velika konkurencija između inspekcijskih službi da jedan završi da bi drugi započeo svoje.
To je moglo da se reši na drugačiji način, da se konačno objedine inspekcijske službe i da se zna ko kada i gde ide. Slažem se kada je u pitanju poreska policija, to je poseban organ i kao takav treba da ostane, ali ne možete tri-četiri inspekcije van poreske policije da nagurate nekom čoveku u radnju i da svako krene da radi kako on misli da treba.
Na ovaj način i sa ovim zakonom ništa se novo neće desiti u oblasti trgovine. Još ste navodno uređivanjem trgovine van prodajnog mesta stavili u podređen položaj poljoprivredne proizvođače, one male, sitne, koji mogu svoju robu da plasiraju samo na pijacama ili iz otkupa.
Gospodine ministre, sećam se u nekim vremenima, slažem se potpuno da ima jedan problem, a to je u pitanju ispravnost robe i čuvanje te robe, ali izvinite molim vas, nikoga još nisam video da se otrovao zato što mu je neka domaćica sa sela, da kažem seljanka, donela 10 ili 20 jaja do vrata. Ili ste imali prilike da vidite kako te iste domaćice sa sela raznose ujutro mleko po kućama. Hoćete to da ukinete, jednu tradiciju od koje niko nije imao štete, od koje se niko još nije razboleo?
To ukidate ovim zakonom, ali zato veliki mogu da rade šta god hoće, njima niko ne brani da rade po uslovima koji nisu tržišni i koji ne predstavljaju nikakvu konkurenciju. Tako da ograničite tu daljinsku prodaju van mesta prodaje na ono da može da se prodaje ono što nije tako lako kvarljivo i od čega niko neće imati štete, a ne dozvoljavati to samo velikima.
Još nešto, još nisam video pijace van Srbije na kojima se prodaje roba široke potrošnje. Na pijacama se prodaju poljoprivredni proizvodi i polovna roba svuda u svetu, samo u Srbiji možete da prodajete i garderobu na pijacama.
Mislim da sa tom praksom treba da se prekine, jer kada jedan samostalni trgovac otvori radnju, zaposli radnike, uzima neki lokal pod kiriju, ima određene troškove i od tih troškova svi imaju neki prihod i obezbeđuju sebi neki život, osim onoga koji sam ide, nabavlja i prodaje po daleko nižim cenama zato što nema troškove režije koji opterećuju ove druge. I nije stalan i kontrola je mnogo teža.
Na taj način mi, polako ali sigurno, lancima velikih trgovinskih radnji, velikim ograničenjima za male, polako ali sigurno gasimo naše malo preduzetništvo u Srbiji, bar kada je trgovina u pitanju.
Navešću samo jedan primer, vidite ove ovde hipermarkete koji su po Beogradu, po Novom Sadu, po Nišu. Neki slični, samo mnogo manji, postoje i u drugim mestima i gradovima. Zaposle 30, 40 ili 50 radnika, ali zato ukinu po 100-150 SZR od kojih živi skoro 1.000 ljudi. Kada budete rešili taj problem i kada njih budete stavili pod potpunu kontrolu, da ne ucenjuju više dobavljače, onda možemo da pričamo da ste napravili pravi zakon o trgovini.

Dame i gospodo narodni poslanici, pod nekim izgovorom da je donet Zakon o Narodnoj skupštini, da je promenjen Ustav, pa treba da donesemo i nov poslovnik.
To bih mogao da prihvatim, da ćemo mi tehnički da uređujemo naše obaveze i nadležnosti, međutim, izgleda da je ovo samo jedan izgovor da bi se doneo još jedan poslovnik koji će i te kako da spreči opoziciju u njenom radu i da ograniči pravo opozicije na diskusiju i javnu reč.
Kada je vlast dobra, nema potrebe da se opozicija ućutkuje. Može da priča koliko god hoće, može da galami po Skupštini koliko god hoće, može da ometa rad Skupštine koliko god hoće, rezultati Vlade garantuju da će na sledećim izborima ona da pobedi, bez obzira koliko se opozicija upinjala da prikaže da je Vlada neuspešna.
Ovde i vidim taj razlog za donošenje jednog ovakvog poslovnika. Daleko je ovo od uspešne Vlade, a ovakav poslovnik je rezultat samovolje nekoliko ljudi iz DS i rezultat straha od opozicije.
Možete da se smejete koliko god hoćete, ali iz kuhinje DS za ovih desetak godina video sam mnogo poslovnika koje ste menjali da biste sprečili opoziciju da radi svoj posao.
Sećam se još vremena kada su narodni poslanici iz opozicije stajali ispred sale da ih ne bi skupštinske službe na silu uvlačile da učestvuju u kvorumu. Sećam se perioda kada su narodni poslanici morali da se potpisuju dva puta da biste im isplatili putne troškove, ujutru i popodne.
Sećam se vremena kada je poslanička grupa na jedan član predloga zakona mogla da podnese samo jedan amandman i imala je pravo samo tri minuta da ga brani. O čemu vi pričate, gospodo iz DS? Sve je to bilo iz kuhinje Boška Ristića, dok je bio predsednik Administrativnog odbora.
I sada ću da vam kažem, učestvovao sam u radu te radne grupe. Mnogo predloga je radna grupa prihvatila koje su predložili poslanici iz opozicije. Nijednog tog predloga nema u ovom predlogu odluke o Poslovniku Narodne skupštine. Opet je Boško Ristić napravio svoj poslovnik i opet ste vi potpisali, kao da ste ga vi pisali.
Shvatam Boška Ristića i DS. Vi biste hteli da se zakoni u Skupštini donose kao što su sprovedeni izbori za nosioce pravosudnih i javno-tužilačkih funkcija – iza zatvorenih vrata, da niko ne vidi i ne zna. Tako hoćete da donosite zakone.
Hajde malo da razmislimo, dame i gospodo narodni poslanici, šta je to parlament, šta znači ta reč? Govornica, mesto gde se govori i jedino mesto koje je Ustavom i zakonom predviđeno za borbu različitih političkih ciljeva i predstavljanje čiji je cilj bolji. To hoćete da ukidate da biste opstali na vlasti.
Moram da vas opomenem da ste više puta donosili zakone i odluke u nadi da ćete vi da ih sprovodite, a onda ste izgubili vlast, baš zbog te svoje bahatosti i morali ste da trpite neku drugu većinu koja je primenjivala vaša akta. Nikad DS sebe ne može tako da naziva, bar dok ne izađe javno i ne kaže – pogrešili smo što smo ukinuli prenose sednica Skupštine Srbije za vreme "Sablje" i posle "Sablje".
Pričate o EU. Hajde da pogledamo član 105. čuvenog Predloga poslovnika. U članu 105. stav 3. kaže: "Sa govornice u sali za sednice Narodne skupštine može da govori predsednik Republike (on je ovde gost), predsednik Vlade (takođe je gost) i druga lica po odobrenju predsednika Narodne skupštine".
Da li treba narodni poslanik da moli predsednika Narodne skupštine da se obrati narodnim poslanicima licem u lice sa ove govornice? Ako ste toliki Evropejci, pogledajte Evropski parlament. Svaki poslanik u parlamentu EU može da govori sa svog mesta, ali ima pravo i da priđe govornici i da govori sa govornice.
Ovde je to problem. Izgleda da se stidite naših poslanika. Može predsednik Republike, predsednik Vlade i druga lica kojima odobri predsednik Skupštine, a šta smo mi, poslanici, da li smo mi druga lica u ovoj skupštini?
Član 95, čuveni skraćeni postupak. Poslovnikom iz 2001. ili 2002. godine predvideli ste da narodni poslanik može da govori u proseku, po tački dnevnog reda, 1,27 minuta. Sada uvodite neki skraćeni postupak. Koliko to sada narodni poslanik može da govori po jednoj tački dnevnog reda – 43 ili 44 sekunde?
Voleo bih da vidim vas, kad budete opozicija, a sigurno ćete posle prvih narednih izbora, kako ćete da obrazlažete zakon za 43 sekunde ili da branite amandman dva minuta, pod uslovom da nije 501? Ili, ko od vas koji se toliko zalažete za evropsku Srbiju sme da kaže da se zakon ne donosi po skraćenom postupku zato što nije evropski, zato što se ne usklađuje naše zakonodavstvo sa evropskim? Znači, svaki zakon ćete morati da vodite po skraćenom postupku ili da priznate da vaši zakoni nisu evropski.
Još uvek vam skrećem pažnju, kod vas imate tu većinu, donećete vi ovaj poslovnik, samo nemojte da se nadate da ćete dugo vi da ga primenjujete i postavite sebi pitanje – šta će da se desi kada se budu uloge zamenile? Sa zadovoljstvom ću da gledam kako se mučite i upinjete da dođete do reči u ovoj sali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se složim sa tvrdnjom ministra da smo ovakav zakon morali da donesemo zbog sporosti sprovođenja Zakona o javnim nabavkama i da ga oročimo na neki privremeni period, a da su za sve to krivi svetska ekonomska kriza i bezobrazni ponuđači radova.
Budžet Republike Srbije i budžeti većine lokalnih samouprava usvajaju se u decembru za narednu godinu. Usvajanjem budžeta, a kod lokalnih samouprava plana i programa direkcija za izgradnju, opredeljuju se sredstva za investicije na teritoriji Republike Srbije, odnosno jedinica lokalne samouprave. Od tog trenutka svako javno preduzeće, jedinica lokalne samouprave, pa i ministarstvo može da započne postupak javne nabavke, zato što za sredstva koja su potrebna za izvođenje tih radova, obezbeđena Zakonom o budžetu, odnosno odlukom o budžetu jedinice lokalne samouprave, veoma jasno stoje pozicije, analitička konta i iznos sredstva za koje treba da se sprovede javna nabavka.
Vidim da gospodin ministar nije dugo učestvovao u postupcima javnih nabavki, pa ni ne zna šta sve i kako može da se dešava i šta su sve ljudi, kada su bezobrazni ili halapljivi, u stanju da urade, pa čak i da izbegnu Zakon o javnim nabavkama. Imao sam, recimo, situacija da se u javnoj nabavci u oglasu pominje kakva cigla treba da bude, koje dimenzije, koje boje. Ajde, sve to može da bude u oglasu, ali ne mogu da razumem da piše i ime proizvođača. Ne treba ni da pominjem da niko nikada nije odgovarao za takvu javnu nabavku.
Ministar kaže – sve ove postupke uređivaće Vlada. Gospodine ministre, svaka čast vama, ali nemam baš poverenja u ovu vladu, da je ona sposobna da ovo uradi časno i pošteno. Sad ću da vam kažem zašto. Ako jedna mala opština sa skromnim budžetom može da obezbedi asfaltiranje svojih puteva po dva puta nižoj ceni na teritoriji iste opštine, sličnih puteva, istih podloga, skoro iste dužine, za dva puta manje sredstava nego Ministarstvo za nacionalni i investicioni plan, nemoguće je da su ljudi koji vode tu opštinu baš toliko sposobniji od kadrova koje ima Ministarstvo. Rekao bih da su samo pošteniji. Zato vam ne verujem da će ovaj zakon da postigne one efekte koje vi želite, ili bar kako ste rekli pri obrazlaganju ovog zakona.
Bolje bi bilo da smo umesto ovog zakona imali mnogo bolji zakon o javnim nabavkama. Nažalost, svi su ovde pričali o republičkim javnim nabavkama, a zaboravljaju na nabavke koje se sprovode u jedinicama lokalnih samouprava. Tako često imamo da se, kad se odobri budžet, izglasa plan Direkcije i recimo da je 20 ulica planirano da se uredi i asfaltira, sprovodi 20 javnih nabavki, sve su to javne nabavke po četiri-pet-šest, do 10 miliona dinara, ima tri ponuđača i sve ponude su veoma slične. Kada se pogleda saldo za svih 20 javnih nabavki, videće se da su sva tri ponuđača dobila otprilike istu količinu novca.
Nekim novim zakonom o javnim nabavkama moglo je to da se ograniči – ne možete da sprovodite 20, možete samo jednu, pa neka se jave oni koji su najopremljeniji, najkvalitetniji, najbolji, sa najboljom cenom. Jer, ko će da potera građevinsku efektivu iz Novog Sada ili Beograda za Požarevac za posao od tri ili četiri miliona dinara? Neće niko. Ali će zato lokalni izvođači radova da profitiraju i da ekstra zarađuju zato što nema ko da da bolju ponudu od njih, a naravno, pomalo i u saradnji sa onima koji naručuju radove.
Sve ove želje, ministre, koje ste dali kada je ovaj zakon u pitanju, padaju u vodu bez obzira što smo mi svojim amandmanima pokušali da jedan ovakav zakon ispravimo, da se pozovemo na neka određena pisana ili nepisana pravila u praksi, u evropskoj i svetskoj. Ali, ako se ljudi dogovore, čak i tako nešto je moguće da se izbegne i zloupotrebi.
Ovde je izveštaj koji držim u ruci, javna isprava, o radu implementacione jedinice za projekat vodosnabdevanja grada Požarevca, odnosno rekonstrukcije vodovoda. Jedan deo sredstava obezbeđuje Evropska unija, jedan deo sredstava lokalna samouprava. Postupalo se po svim onim pisanim i nepisanim pravilima kako to treba da se uredi. Znači, obezbeđen je nadzor, obezbeđena je implementaciona jedinica, obezbeđeni su izvođači radova, a sve u saradnji sa Evropskom unijom. Sada ću da vam pročitam jedan deo tog izveštaja:
"Dana 4.8.2009. godine održan je sastanak implementacione jedinice i nadzorne jedinice sa zamenikom gradonačelnika, vezano za nedostajuća sredstva na projektu i dinamiku izvođenja radova. Nadzorni organ za hidrograđevinske i hidromašinske radove je istakao da za tu vrstu nedostaju sredstva u iznosu od 241.850 evra. Nadzorni organ je istakao da za građevinske radove nedostaje 221.000 evra i za elektro-radove kao i automatiku nedostaje 500.000 evra. Nadzorni organ upućuje zahtev Gradskom veću grada Požarevca za obezbeđivanje nedostajućih sredstava u ukupnom iznosu od 963.078 evra."
Morate da se složite da je i za grad Požarevac, koji ima ozbiljan budžet, ovo prilično veliki iznos. Da su probali da slažu za 100, 150 ili 200 hiljada evra, možda bi im to i prošlo. Pošto je iznos bio veliki, a budžet grada Požarevca je dostigao svoj maksimum zaduženja, napravljena je komisija koja je utvrđivala stvarnu vrednost nedostajućih sredstava. A stvarna vrednost nedostajućih sredstava je – u toku su pripreme za potpisivanje aneksa 3 ugovora kojim će biti definisana davanja grada u iznosu od 191.897 evra kao nedostajuća sredstva za elektro-radove. Razlika je, gospodine ministre, 310.000 evra.
Posebnim ugovorom, koji je takođe u pripremi, između grada Požarevca i izvođača radova "Štrabaga" biće regulisane obaveze i iznos za nedostajuća sredstva za hidromašinske radove, čiji je približni iznos 230.000 evra. To su priznali izvođač radova, izveštaj komisije i takav aneks ugovora je potpisan.
Neko je probao, gospodine ministre, da ošteti građane grada Požarevca za 550.000 evra. Nadzorni organ je, u saradnji sa izvođačem radova "Štrabag", potpisao pozicije koje je "Štrabag" nerealno tražio. Da stvar bude još gora, sednica Skupštine grada Požarevca je održana 22. maja ove godine, na kojoj je razmatran ovaj izveštaj i data saglasnost gradonačelniku da potpiše aneks 3 ugovora (znači, u rukama držim dve javne isprave), i niko ne reaguje na pokušaj prevare i pljačke građana Požarevca – ni policija, ni više tužilaštvo, ni osnovno.
Gospodine ministre, ovakvih slučajeva u Srbiji ima na stotine, u to budite sigurni. Ovakav vaš zakon može da da efekte samo onda kada barem polovina bude procesuirana i dobila zaslužene kazne. Do tada će ovo da služi samo kako će neko da stiče ekstraprofite i bude ubeđen da za sve što je radio a nije u skladu sa zakonom nikada neće da odgovara.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da je Vlada Republike Srbije uvela trend da lica koja se biraju i postavljaju odlukom Skupštine Srbije imaju veći mandat nego sama Skupština Republike Srbije i često se to pravdalo nekim kontinuitetom u radu tog državnog organa, da se ne bi taj red remetio itd.  
Meni sve ovo liči na želju da, kada izgube vlast, preko državnih organa, državnih institucija, bez mogućnosti da ih Skupština smeni, bez mogućnosti da ih Vlada zameni, i dalje te stranke koje su postavile svoje kadrove vrše vlast. U tome i jeste problem.
Ako je jednoj vladi Republike Srbije dovoljno četiri godine da se pokaže i dokaže u radu, ako je jednom sazivu Skupštine Srbije i jednoj većini koja se formira prilikom konstituisanja Skupštine dovoljno četiri godine da se dokaže i pokaže u radu, ne vidim zašto bi to bio problem za razne direktore republičkih agencija, a još više ne vidim nijedan razlog zašto bi guverner NBS bio u poziciji da bude povlašćen u odnosu i na Narodnu skupštinu i na Vladu Republike Srbije.
Čitav ovaj predlog zakona sastavljen je i napravljen tako da, kada se jednom izabere guverner, skoro ga je nemoguće promeniti. Pogledajte samo način i pokretanje postupka za smenu guvernera i smenu člana Saveta guvernera NBS. Skoro je nemoguće. Nemoguće je da narodni poslanici to pravo ostvare, a narodni poslanici su nosioci suvereniteta građana u ovoj skupštini i jedina ograničenja koja Skupština treba da postavlja ispred sebe nije Zakon o NBS, već Ustav Republike Srbije.
Ne vidim nijedan razlog zašto bi guverner, sposoban ili nesposoban, morao da ima mandat od šest godina, pogotovo što on nije ograničen brojem mandata kojima su ograničeni, recimo, predsednici opština i drugih državnih institucija.
Znači, ako je bio dobar, dobiće novi mandat, bez obzira koja je većina u pitanju, a ako ne valja i posle godinu, dve, zašto ga ne smeniti? Zato smo i uložili ovaj amandman, da mandat guverneru bude četiri godine, a ne šest, kako je to predloženo u izmenama i dopunama Zakona o NBS.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde očigledno neko pokušava malo da izigra ono što se ovim amandmanom predlaže. Znači, mi se sada nalazimo na pola mandata Skupštine Srbije. U ovoj polovini mandata biraće se guverner. Imaće vremena dve godine da se dokaže, ako izdržite toliko na vlasti, ovom sazivu Skupštine i dve godine narednom sazivu Skupštine. Pola - pola.
Kako je predloženo izmenama i dopunama, guvernera neće moći da zameni ni naredni saziv Narodne skupštine, a guverner, pri tom, zaboravlja kako je došao i bio izabran prvi put za guvernera. Prvi put ste izabrani za guvernera kada je G17 promenio Zakon o Narodnoj banci, smenio guvernera Kori Udovički i postavio vas. Sad isti zaštitni mehanizam, da ne bude vaš naslednik smenjen, postavljate za njega.
Nije mi jasno još nešto. Ako u obrazloženju piše da ne treba vezivati mandat guvernera Narodne banke sa izbornim ciklusom, u zakonu, sadašnjem, važećem, piše - pet godina, je l' nije povezano s izbornim ciklusom? Nije. Pa, što onda predlažete šest? Znači, da lice koje ćete, kao naslednika, vi da predložite Borisu Tadiću, predsedniku DS-a, što duže bude guverner. Toliko dugo, da ga ni naredna skupština ne može smeniti. U tome je problem.

Gospodine guverneru, izvorni zakon o Narodnoj banci Srbije je objavljen u "Službenom glasniku" br. 72/03, izmene i dopune Zakona o NBS u "Službenom glasniku " 55/04. i nove izmene i dopune Zakona o NBS u "Službenom glasniku Republike Srbije" 85/05. godine. Dakle, ovaj zakon je pretrpeo dve promene pre ovih izmena i dopuna. Budite oprezni kada nešto govorite.

Dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je da je gospodin guverner ispravio grešku, jer teško da bi Skupština o jednom istom zakonu, na isti član, u vezi s istim amandmanom, mogla da glasa različito.
Međutim, čitavo vreme ovde guverner pokušava da provuče priču da je NBS nezavisan organ, koji treba da odgovara Narodnoj skupštini. Kažem ''provuče'' zato što imam utisak da želi da se ovim predlogom izmena i dopuna čak izvuče od kontrole i nadzora Narodne skupštine.
Međutim, član čije je brisanje predloženo, a izmene i dopune je predložila Narodna banka, dovodi do pitanja - od koga to sve guverner hoće da bude nezavisan. Mogu da razumem od državnih organa, Vlade, Ministarstva finansija, nekih drugih državnih organa, ali ne mogu da razumem da guverner želi da bude nezavisan čak i od NBS.
Članom 16. je baš takva mogućnost data guverneru:
''Ako, zbog sprečenosti njegovih članova, nije moguće održati sednicu Izvršnog odbora – propis, opšti ili pojedinačni akt iz nadležnosti Izvršnog odbora može doneti guverner.
Guverner akte iz stava 1. ovog člana donosi samo ako bi odlaganje njihovog donošenja ugrozilo ostvarivanje ciljeva i obavljanje funkcija Narodne banke Srbije.
Izvršni odbor je dužan da propis ili opšti akt iz stava 1. ovog člana potvrdi ili stavi van snage na prvoj narednoj sednici nakon njegovog donošenja''.
Pošto više nema obaveze koliki je vremenski razmak između dve sednice, pitanje je koliko će taj akt, koji bi guverner doneo samostalno, da nanese štete do njegovog stavljanja van snage.
A ovo govorim samo zbog narednog amandmana i ovo je uvod u amandman koji smo podneli na član 18.

Član 18. Predloga zakona definiše nadležnosti, prava i obaveze guvernera. Ovaj amandman je odbijen i od strane NBS i od strane Vlade Republike Srbije sa jednim prilično čudnim obrazloženjem: ''Amandman se ne prihvata jer je guverner član Izvršnog odbora, a Izvršni odbor utvrđuje monetarnu politiku i obavlja pojedine poslove u oblasti supervizije''.
Međutim, tačke 1-7. već postoje u Predlogu izmena i dopuna Zakona o NBS. Razlika je samo u tački 8, koja glasi: ''Guverner je dužan da članovima Izvršnog odbora dostavi izveštaj o sprovođenju monetarne politike, izdavanju i oduzimanju dozvola za rad i kontroli boniteta i zakonitosti poslovanja banaka i drugih finansijskih organizacija, donošenju propisa iz nadležnosti NBS i drugim poslovima iz svoje nadležnosti, najkasnije u roku od sedam dana pre sednice Saveta''.
Gospodine guverneru, ne vidim zašto, iako ste član Izvršnog odbora i Saveta, ne biste jednom kolektivnom organu Narodne banke podnosili izveštaj o tome šta ste uradili između dve sednice. Samo na taj način organi NBS mogu da budu upoznati s problematikom koju NBS ima, s tim da li ste ostvarili ciljeve i zadatke zadate od tih istih kolektivnih organa i, ako niste, zbog čega niste, da li su to objektivne ili subjektivne okolnosti, i šta treba preduzimati ako niste. A to ne mogu da znaju bez izveštaja guvernera.

Dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da način izbora guvernera i mandat na koji se on bira stvara prilično složenu situaciju u Skupštini Srbije. Međutim, moram da skrenem pažnju DS-u, koji očigledno podržava ovaj predlog zakona i ove odredbe. Više puta ste donosili zakone u želji i nadajući se da ćete vi da ih sprovodite kada stupe na snagu, a onda ne samo da niste bili u situaciji, nego ste gorko žalili što ste takve zakone donosili.
Ne može nikako da mi bude jasno zašto bi, kad Vlada i Narodna skupština mogu jednom u četiri godine da stanu pred građane Srbije koji cene njihov rad u protekle četiri godine, guverneru, članovima Saveta ili članovima Izvršnog odbora zakonom bilo predviđeno da oni ne moraju da odgovaraju pred Skupštinom Republike Srbije. Čitava ta priča oko nezavisnosti Narodne banke je samo izgovor da se unapred obezbede određene državne funkcije radi sprovođenja određene stranačke politike, zbog perioda koji je za ovu vladajuću većinu neizvestan.
Postavite pitanje sebi – šta ćete ako Narodna skupština ne izabere guvernera koga predlaže predsednik Republike? Obrazloženje da to postoji u drugim zemljama može da se primenjuje samo u jednom slučaju, ako predsednika države bira parlament, a ovde se predsednik države bira na direktnim izborima.
Nastaviću kasnije, o nekom drugom amandmanu.

Dame i gospodo, da nastavim, pošto se tiče i prethodnog amandmana. Znači, predsednik Republike Srbije bi mogao da predlaže guvernera samo pod uslovom da predsednika bira parlament. Ovde se, u Srbiji, po Ustavu, predsednik Republike bira na direktnim izborima. Niko od vas nije razmišljao o tome šta ako su političke opcije predsednika Republike i vladajuće koalicije u parlamentu različite.
Dato je obrazloženje da će, ukoliko predlog predsednika Republike ne bude usvojen na sednici Skupštine, da se postupi u skladu sa zakonom. Samo ne znam u skladu s kojim zakonom, jer to nije definisano ni u predlogu ovog zakona, ni u Zakonu o Narodnoj banci koji sad menjate.
Gospodine guverneru, moram da vam kažem, bez obzira što se vi toliko upinjete da produžite mandat i guverneru i članovima Saveta i Izvršnom odboru, dovoljno je da samo jedan moj kolega izlobira šefove poslaničkih grupa, napiše dva amandmana na izmene i dopune zakona i da sve ovo padne u vodu.
Ne možete imati vi tu nezavisnost dok ne uživate poverenje parlamenta, a poverenje parlamenta možete imati samo ako odgovarate pred parlamentom za sve ono što NBS. Samo na taj način. Inače, ovakvim izmenama i dopunama zakona, koje svaki narodni poslanik može da napiše, i kada se izglasa ovaj zakon i objavi u "Službenom glasniku", time nećete ništa dobiti, i konačno se pomirite s tim.