Dame i gospodo narodni poslanici, samo ću jedan deo obrazloženja da pročitam, zašto je amandman koji su narodni poslanici poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS predložili odbijen.
Kaže – amandman se ne prihvata zato što se njime nedovoljno precizno definišu zahtevi koje podnosilac prijave mora ispuniti da bi dobio sertifikat o akreditaciji.
Hajde da pogledamo taj član Predloga zakona, kako ga je to Vlada predložila. Kaže – sertifikat o akreditaciji se izdaje na određeno vreme u skladu sa pravilima akreditacije. U amandmanu piše – da se uverenje izdaje sa rokom važnosti od četiri godine.
Ko je sad ovde neprecizan? Vlada ili podnosioci amandmana? Koja su to pravila akreditacije? Ko ih utvrđuje? Zašto to zakon ne utvrđuje? Ne možete više podzakonskim aktima da vršite zakonodavne aktivnosti, ili će Savet da sedne, pa da utvrdi pravila akreditacije ili će Upravni odbor? Ko će da utvrdi ta pravila? Međunarodne propise? Hajde i njih, što ih niste pretočili u zakon, važeće? Ili, ako ta pravila već postoje, zašto nisu ubačeni ovde u zakon?
Isto tako, u Predlogu zakona ne piše šta kada istekne taj rok, pa čak, i ako je to po pravilima akreditacije. Kada mora da se podnese novi zahtev? Onog dana kada istekne, tada čeka rešenje da se proveri ponovo da li ispunjava uslove, ili, da preciziramo neki drugi rok, koliko pre isticanja samog sertifikata?
U svakom zakonodavstvu, ali baš u svakom, kada neki organ uprave, zavod ili bilo šta, ili čak ministarstvo, kada donosi pojedinačni upravni akt mora da postoji dostepenost u odlučivanju, da li je nekome povređeno neko pravo prilikom donošenja nekog određenog akta. U Predlogu zakona toga ovde nema.
Čini mi se da će i ovaj zakon, kao i mnogi drugi, da budu ocenjivani od strane Ustavnog suda. Vidim da mnogi odmahuju, savetnici ili šta su već, oko ministra, a kažem vam, da za ove godine koliko sam bio poslanik, sada je jedanaesta, naučio sam da zakoni kada nisu dobro definisani, kada nisu precizno uređeni, posle dve ili tri godine dolaze ponovo ovde u Skupštinu kao novi zakoni ili predlozi za izmene i dopune zakona. Po pravilu, oni koji sprovode zakon ili koji su zainteresovani u sprovođenju zakona pronađu slabe tačke, izigravaju zakon i zakonodavstvo Srbije.
Potpuno sam siguran da će ovaj zakon za godinu i po do dve dana ponovo da se nađe ovde u Skupštinskoj proceduri, da li kao potpuno nov ili kao izmene i dopune, ali sa ovakvim zakonom ako nameravate da usaglašavate zakonodavstvo sa zemljama EU, gde ne postoji još uvek uređena država u pravom smislu reči, onda je ovo izuzetno neozbiljno.

Od poslaničke grupe?
(Predsedavajući: Da.)
Ne bih onda ništa.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo što moram da istaknem kada je u pitanju Komisija za zaštitu prava ponuđača, jeste da sam Zakon o javnim nabavkama nije dobar. I on sam je, u svojoj primeni, prepun zloupotreba, gde određene komisije koje sprovode postupak javne nabavke i izvođači radova na javnim nabavkama imaju određen dogovor.
Samo ću jedan primer da navedem, a ima ih svuda, na svim nivoima vlasti, počev od lokalnih samouprava do republičkih organa. Recimo, lokalna samouprava i njena komisija, bilo koja, iz Uprave ili Direkcije za izgradnju, za svaku uličicu će sprovoditi poseban postupak javne nabavke, za svaku trasu iskopa rovova, da li za toplifikaciju, kanalizaciju ili vodovod, sprovodiće jednu javnu nabavku, iako je u većini lokalnih samouprava donet plan i program javnih radova i usvojena odluka o budžetu lokalnih samouprava.
Kao rezultat toga, zato što imamo na teritorijama van grada Beograda i drugih većih gradova po jednog ili dva izvođača takvih radova, i oni imaju apsolutan monopol, jer niko drugi sa strane neće da dođe da radi jednu uličicu od 500 metara ili kilometar iz Beograda recimo u Jagodinu, tako da u zakonu za istorodne poslove ne samo da je uslov da mora da bude javna nabavka, nego jedna jedina javna nabavka sa dinamikom izvođenja radova. Možemo mi da postavljamo komisija koliko god hoćete, sam zakon je takav da se zloupotrebljava. Evo primera i monopola i zloupotrebe Zakona o javnim nabavkama.
Šta se još zloupotrebljava kada je u pitanju javna nabavka? Zloupotrebljava se hitan postupak ili skraćeni postupak. Tu ću da navedem primer da je Republička uprava sprovela hitan ili skraćeni postupak za opremanje Palate "Srbija", odnosno zgrade starog SIV-a.
Neka mi sad neko kaže u ovoj državi čime je to ta naša Uprava opravdala hitnost postupka u kome nema oglašavanja o javnoj nabavci, radi se po skraćenom postupku i samo su tri ponude dovoljne da bi zakon bio ispoštovan. Čemu onda komisija? Zašto ta naša komisija tada nije reagovala?
Takvih primera ima puno. Tu se vraćamo na onu priču oko Marije Rašete Vukosavljević i onog salona na Aerodromu "Nikola Tesla". Ako opet krenemo da proverimo vrednost te javne nabavke, verujem da ćemo pronaći slične rezultate. Znači, DS je tada bio na vlasti, DS je i sada na vlasti.
Kada je u pitanju monopol, dame i gospodo narodni poslanici, on danas postoji svuda i, nažalost, Srbijom danas ne upravlja ni ova vlada, čini mi se da veći uticaj na sve tokove života imaju lica koja imaju dovoljno novca da drže podređenim čak i predsednika Vlade.
Ali prvo bih da se osvrnem na jedan i te kako važan monopol, o kome danas izgleda niko ne želi da priča. Reč je o monopolu u bankarskom sektoru. Zahvaljujući tadašnjem guverneru Narodne banke Mlađanu Dinkiću, danas mi u Srbiji imamo zatvoreno bankarsko tržište. I njegov naslednik kasnije, sada već guverner koji je podneo ostavku, takođe je pomogao da u bankarskom sektoru imamo monopol.
Mi danas u Srbiji nemamo više od tri ili četiri ozbiljne banke koje mogu da utiču na tržište novca i finansijske tokove. Počelo je to sa "Nacionalnom štedionicom" i sa tadašnjom "Delta bankom", a sadašnjom "Intezom". Šta imamo kao rezultat? Imamo enormno visoke cene kredita i za građane i za privredu. Nema ko da konkuriše tim bankama ovde na tržištu.
I danas, kada svuda u svetu padaju krediti, bez obzira da li su za građane ili za privredu, u Srbiji, evo, rastu. I, ako spomenete Veroljubu Dugaliću da banke treba da smanje kamate – nemojte, taman posla. Ovde je visok rizik od nenaplaćenih kamata. Ako se pogleda analiza, korisnici kredita, bez obzira da li je privreda ili su građani, spadaju u red platiša koji su najbolji u Evropi, ako ne i u svetu. Znači, izuzetno je nizak procenat nenaplaćenih kredita u Srbiji i to nije razlog da banke koje ovde rade, zahvaljujući monopolu, smanje vrednost kredita.
Jedina utakmica koju banke danas imaju na tržištu jeste ko će više da otkupi evra sa ekstraprofitom, kroz primarnu emisiju Narodne banke koja je ostvarena prodajom hartija od vrednosti sa enormno visokom kamatom. I onda očekujete da danas u Srbiji bude ozbiljan rast privredne proizvodnje i rast životnog standarda.
Kad kažem da mi izgleda da pojedinci imaju želju da utiču na sve tokove u Srbiji, u jeku svetske ekonomske krize gospodin Mišković izlazi i poziva predsednika Vlade gospodina Cvetkovića da mu se dozvoli da privremeno obustavi plaćanje poreza na zarade i plaćanje poreza na dodatu vrednost, inače će, u suprotnom, morati da otpusti svoje radnike.
I, gle čuda, naš premijer, umesto da kaže ''ako damo Miškoviću, moramo svima, onda ne damo nikom'', ide da razgovara i pregovara sa njima. Rezultati tih pregovora nikome nisu poznati. Umesto da tamo pošalje poresku policiju da proveri poslovanje, ima li osnova za takav postupak i tu prozivku koju gospodin Mišković pravi prema državnim organima, jer porez moraju svi da plaćaju, on mu ide na razgovore na noge. E to je nečuveno.
Kada je u pitanju ta komisija, posle zamerki koje su iznele mnoge moje kolege, mogu samo da kažem da je prvo što me iznenađuje to da je, od svih kandidata koji su učestvovali, samo jedan bio iz privrede. Samo jedan, niko više nije došao iz privrede. Jesu dolazili iz pravosuđa, sa fakulteta, ali ni jedan jedini kandidat nije prošao a da je radio u privredi i da zna na koji način se ostvaruje monopol van svog kabineta ili van sudnice iz koje dolazi.
Jednom kandidatu sam postavio pitanje. Pričao je on o tome kako treba da naše tržište spremimo za utakmicu sa novim privrednim subjektima koji će doći kada Srbija bude punopravni član EU. Postavio sam prosto pitanje, s obzirom da je monopol u Srbiji na vrhuncu – šta ćemo sa tekućim problemima koji postoje, šta ćemo s tim da u velikim trgovinskim lancima koje predvodi "Delta"? Da li je to "Tempo", "Maksi" ili neko drugo njihovo povezano lice, proizvođači i dobavljači moraju da zakupe čak i raf na kome prodaju robu. Šta ćemo s tim da roba koja se prodaje mora da bude osigurana kod "Inteza osiguranja", koje je takođe povezano lice sa "Delta kompanijom"? Kandidat je odgovorio da to nije posao Komisije i da tu Komisija ne može da pomogne.
Čemu onda pravimo jednu ovakvu komisiju? Hoćemo li da postavimo te ljude da nam pričaju kako u Srbiji nema monopola ili kako ga ima, ali eto niko ne može i niko neće da reaguje?
Svi iz Vlade Republike Srbije i svi poslanici koji podržavaju Vladu Republike Srbije tvrde da obe ove komisije treba da budu nezavisne u svom radu. Ja u to iskreno sumnjam, gospođo ministre. Sumnjam zato što niste u stanju da obezbedite ni nezavisnost nosiocima pravosudnih funkcija. Jer je velika šteta ako i Ministarstvo i vi kao ministar koji je zadužen za to, ne daj bože, vršite pritisak na nosioce pravosudnih funkcija. A imam pravo da sumnjam da neko vrši pritisak jer, evo, sad će skoro pola godine kako Upravni sud ne izvršava odluku Ustavnog suda. Morate da se složite s tim da svi državni organi kojima su poverena javna ovlašćenja imaju obavezu da izvršavaju odluke Ustavnog suda u rokovima koji su najkraći.
Nemojte da me gledate tako zaprepašćeno, dovoljno je samo da pročitate nekoliko članaka u novinama. Upravni sud ne izvršava odluke Ustavnog suda. Mandati odbornika su u pitanju. Vraća se sve na ponovni postupak i nikako da se završi. Šta ćemo o toj činjenici da govorimo?
Ili, da li je tačno da je Evropskoj komisiji, koja je zatražila izveštaj o rezultatima reformi pravosuđa u Srbiji, poslato da u našem Apelacionom sudu postoji trenutno šest hiljada predmeta koji nisu rešeni, a da je Apelacioni sud uputio svoj izveštaj da postoji 22.000 predmeta? Ako je to tačno, onda smo mi u jednom ozbiljnom problemu i onda postavljam pitanje – ako se vrši pritisak na nosioce pravosudnih funkcija, ako se postavljaju direktive iz centrala stranaka, o kakvoj to najdemokratskijoj Srbiji u svojoj istoriji priča predsednik DS-a?
Da od demokratije nema ni "d", dovoljno je da se pogleda spisak kandidata koji su prošli za Komisiju za zaštitu konkurencije, jer svi nosioci javnih funkcija koji su sad u toj komisiji, na te svoje javne funkcije su došli za vreme vlasti DS-a. Od demokratije i od toga što priča predsednik DS-a nema ništa.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada je odbila amandman koji su podneli narodni poslanici SNS, uz jedno prilično čudno obrazloženje, a to je da se amandman ne prihvata iz razloga što je članom 69. Zakona o budžetskom sistemu propisano da se sredstva tekuće budžetske rezerve koriste za neplanirane svrhe za koje nisu utvrđene aproprijacije ili za svrhe za koje se u toku godine pokaže da aproprijacije nisu bile dovoljne.
Ne vidim u čemu je problem u našem amandmanu koji smo podneli jer on ne utiče na usklađenost između člana 69. i člana 61. Zakona. Međutim, postavlja se pitanje – ako ovo ovako ostane, odnosno ne prihvati se ovaj amandman, čemu budžet? To je najvažniji zakon posle Ustava. Jeste da ga svake godine menjamo i jeste da nekoliko puta u toku godine i sam bude promenjen, ali je svakako zakon koji određuje sudbinu mnogih tokova u državi. Čini mi se da ministar finansija vrši određenu personifikaciju vlasti, odnosno javne funkcije koju obavlja.
Poći ću od pretpostavke da ste odličan ministar i da sve ovo što radite, radite u cilju olakšavanja funkcionisanja budžeta i države. Gospođo ministre, postavite pitanje – šta ako zbog nečega dođete u sukob sa predsednikom Vlade ili sa predsednikom DS? Može da se desi da bude pokrenuta rasprava ili vi podnesete sami ostavku i za ministra finansija bude ponovo postavljen Božidar Đelić ili, ne daj bože, Mlađan Dinkić. Tada bismo imali problem sa članom 61. i članom 69. U ovakvom stanju jedva bi to sačekali.
Postavite drugo pitanje – ovde nije reč samo o budžetu Republike Srbije, ovde je reč i o budžetu lokalnih samouprava, a pojedine lokalne samouprave nemaju baš tako male budžete i nije taj maksimalan iznos tekuće budžetske rezerve baš tako mali. Dozvoljavate ovakvim amandmanom na zakon koji ste podneli, određene zloupotrebe i u lokalnoj samoupravi i, ako dođe do promene ministra, vašem budućem kolegi, odnosno nasledniku. U tome jeste problem.
Kažete da iznosi ne mogu biti veliki. Verujte mi da se više puta dešavalo da u praksi uopšte nije problem da se napravi određena situacija i da iznos ne bude uopšte zanemarljiv i da bude i te kako veliki. Ovo obrazloženje da se budžetska rezerva koristi za neplanirane rashode, sasvim je prihvatljivo i nije problem da se budžetska rezerva koristi čak i za nabavku vakcina i nije problem čak i da nije zakonom to navedeno.
Da se ova skupština sastane, ne verujem da će bilo ko od ovih 250 ljudi da dovede u pitanje izmene i dopune Zakona o budžetu ako su ugroženi život, zdravlje ili imovina građana. To već više nije politika i verujem da svih ovih 250 ljudi imaju tu odgovornost. Zato ne vidim da obrazlažete da je potrebno brzo intervenisati. To je danas možda tako.
Prošle godine verovatno, 2008. godine verovatno, ali hoće li biti 2011, 2012. i svake sledeće godine ili će svaka Vlada i svaki ministar da usklađuje zakon prema svojim potrebama i svojim željama? Hoće li, recimo, izvršilac budžeta lokalne samouprave iz tekuće rezerve, ne daj Bože, da kupi novi automobil? Može, ukazala mu se potreba, a nema tu stavku u budžetu lokalne samouprave. Ovlašćujete ga za tako nešto.
Gospođo ministre, mogu da vam kažem da, ako je Vlada dobra i ako je uspešna, pa čak i ako ne uspe da napravi dobar zakon o budžetu, za nju treba da predstavlja zadovoljstvo da izađe pred poslanike koji su je birali, da da predlog izmenama i dopuna zakona o budžetu i da obrazloži koji su uzroci takve izmene. Međutim, kod vlada koje nisu uspešne, kod vlada koje nisu dobre, pribegava se ovakvom načinu, posrednog menjanja zakona o budžetu.
Setite se samo kada smo kao poslanici podnosili za rebalans budžeta za 2009. godinu, za razdeo Skupštine Srbije, gde utvrđujemo da ima stotinak miliona dinara viška sredstava i vi taj amandman odbijate i kažete – možemo mi ta sredstva da uzmemo i bez Zakona o budžeta i da utrošimo kako nama treba, po Zakonu o budžetskom sistemu.
U tome je problem. Čemu onda budžet? Možemo da ga napravimo i napišemo kako god hoćemo, možemo da predvidimo stavke koje nećemo nikada da izvršimo i da ih prebacujemo po svojoj volji i po razdelima i po tekućim budžetskim rezervama. Zato je problem zašto uopšte imamo ovakav Zakon o budžetskom sistemu.
Kao što rekoh, čini mi se da ovome pribegavaju samo neuspešne vlade. One uspešne ne boje se i ne plaše se da stanu pred svoje poslanike i da obrazlože predlog za izmene i dopune Zakona o budžetu.

Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu ranija iskustva sa ovom vladom i nekim sličnim vladama u kojima i dan-danas neki participiraju, možemo mi da donesemo zakon kakav god hoćemo, može zakon da bude najbolji na svetu, ali problem je taj da onaj ko piše zakone, ko predlaže Narodnoj skupštini i ko treba da ih sprovodi to ne radi dobro ili ne radi uopšte.
Više mojih kolega je u nekoliko diskusija to reklo. Ponoviću samo zbog jedne činjenice, da mi imamo DRI, da je ona izvršila neku kontrolu rada naših ministarstava i da je jedina zamerka bila, gle čuda, da pojedini ministri uz račune za reprezentaciju nisu podneli izveštaj s kim su trošili novac. Zato su lepo platili prekršajne kazne.
Neki će, čujem, da se žale, niko nije imun od zakona i svi odgovaraju za ono što rade. Da li je baš tako? Ne mogu da se složim, jer prvo kad pogledamo budžet za 2010. godinu i Zakon o budžetu za 2009. godinu, vidimo da je naš deficit u 2010. godini veći nego u 2009. godini. Kažete da u 2010. godini izlazimo iz recesije. Šta je onda problem i u čemu je problem kada je u pitanju taj veći deficit i veći budžet?
Svaki put kada se određuje, odnosno bira Vlada u Skupštini Srbije, obavezno pre izbora Vlade imamo i zakon o Vladi. Sećam se nekih vremena kada je, recimo, bilo Ministarstvo finansija i nadležnost ministra finansija, pa je on, osim poreznika, gospođo ministre, a vi ste sada spali samo na poreznika i ništa više, određivao gde će novac da se troši i po kojim projektima, kakvo će biti zapošljavanje, kakva će biti prekvalifikacija itd. To je bilo dok je ministar finansija bio Mlađan Dinkić.
Sada je nešto malo drugačiji zakon. Rekoh da ste vi postali samo jedan običan poreznik, a sve ono i svi finansijski tokovi koji su pripadali Ministarstvu finansija u periodu od 2004. do 2007. godine nalaze se opet u samo dva ministarstva – Ministarstvu za ekonomiju i Ministarstvu za NIP.
Imamo tu čuvenu DRI, čiji smo rad, ne mi poslanici, ne poslanici opozicije, nego vladajuća većina opstruisali godinama. Kako ministar finansija može da mi objasni da naše Ministarstvo za NIP za jedan isti posao, po istoj jedinici proizvoda troši dva puta više sredstava nego neka mala opština na istoku Srbije, kod istog izvođača radova? Čudi me da DRI to nije pronašla u svom radu, recimo, kada je u pitanju Ministarstvo za NIP?
Kao što rekoh, sve ove zakone mi možemo da donesemo. Reč je o onima koji ih sprovode. I pored sve vaše želje da nas ubedite kako će ovaj zakon da reguliše nešto, prvo morate da nas ubedite da ćete da regulišete konačno odnose u Vladi i da Vlada neće podlegati pritisku nijedne stranke i grupici pojedinaca koja, čini mi se, sve kontroliše, osim puteva, izgradnje puteva.
Setite se one čuvene prepirke između Verice Kalanović i Milutina Mrkonjića o tome ko treba da sprovodi javne nabavke kada su u pitanju sredstva iz Nacionalnog plana, ko treba da vodi posao zapošljavanja i programe zapošljavanja, da li Ministarstvo ekonomije ili Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja itd.
Kada konačno budete od jednog čoveka i jedne stranke izuzeli finansijske tokove novca, onda možemo da pričamo da ovaj zakon, izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu nešto vrede. Do tada, možemo samo zakone da donosimo, možemo da pričamo kako će oni nešto da regulišu, a po onoj narodnoj biće – tresla se gora, rodio se miš.

Dame i gospodo narodni poslanici, već sutra ćemo imati jedan zaokružen sistem u državi. Pre nekoliko nedelja raspravljali smo o izmenama i dopunama Zakona o NBS. Imamo i predlog predsednika Republike Srbije ko će biti guverner NBS i sada, na ovoj sednici, raspravljamo o izboru predsednika Saveta. Sutra je Dan za glasanje, pa ćemo konačno da zaokružimo tu ''finansijsku celinu''.

Međutim, pomalo me iznenađuje odnos vladajuće većine prema svemu ovome što se dešava sada u Skupštini, jer izborom guvernera i predsednika Saveta guvernera mi postavljamo funkcionere Narodne banke, koja bukvalno kontroliše sve u državi. Nadležnosti i uticaj Narodne banke na celokupan privredni i finansijski sistem u državi su mnogo veći nego nadležnosti Vlade Republike Srbije.

Koliko je to važan deo, evo krenućemo od jednog prostog primera. Nijedno savremeno društvo ne može da se razvija bez bankarskog sektora. A naš bankarski sektor je mali, nerazvijen i monopolski. Otkad su pogašene srpske banke odlukom tadašnjeg guvernera, sada potpredsednika Vlade i ministra Mlađana Dinkića, Srbija nema svoj bankarski sektor. I baš zbog toga što nemamo svoj bankarski sektor, mi danas, kada većina zemalja izlazi iz svetske ekonomske krize, nastavljamo, ali ne u smislu da smo dostigli vrhunac ekonomske krize, nego se taj nivo krize povećava iz dana u dan.

Ne može nijedna privredna aktivnost da bude normalna i razvijena sa bankarskim sektorom kakav mi danas imamo, a mogu da kažem da je naš bankarski sektor i zelenaški. Pogledajte samo kamate koje banke daju privredi i građanima. Privreda ne može da dobije nijedan kredit ispod 15% godišnje sa deviznom klauzulom.

Neka mi neki finansijski stručnjak, evo i budući predsednik Saveta i guverner Narodne banke neka me ubede, neka mi objasne kako preduzeće može sa takvim kreditom da napreduje, da širi poslovanje, da se razvija, da povećava broj zaposlenih. Od broja zaposlenih zavisi kolika će biti transferna sredstva iz budžeta Republike Srbije u PIO fond i Fond zdravstvenog osiguranja. Evo primera kako sve kontroliše Narodna banka. Nažalost, tako je. Nema napretka u takvim preduzećima. Svoju kompletnu zaradu usmeriće na bankarski sektor. Odreći će se i sopstvenog kapitala, samo da bi mogli da vrate kredite i da plate takve kamate.

A da ne računamo devizni rizik – 15%. Izračunajte koliki je bio evro prošle godine u ovo vreme. Bio je negde oko 92 dinara, sada je 105, skoro 106 dinara. Znači, 17% plus 15% je 32%. Kako mislite da jedno preduzeće opstane pod takvim uslovima? Hoćemo da pričamo o dinarskim kreditima? Skoro ih je nemoguće dobiti bez kamate od 22-28%. Kako mislite da se preduzeća i naša privreda razvijaju? Kako da povećamo broj zaposlenih? Kako da građani imaju bolji životni standard?

Ko je za to krivac? Oni koji su do sada rukovodili finansijskim sektorom i koji će da nastave i posle ovog izbora. Ne može niko da me ubedi da je Mlađan Dinkić ovde potpuno bezgrešan i nevin. Naprotiv, on je jedan od najodgovornijih za sve ovo što se ovde dešava i nagrađen je vašim glasovima, gospodo iz skupštinske većine, da bude potpredsednik Vlade, samo zato da biste sklepali kakvu-takvu koaliciju.

Urušen nam je kompletno platni promet. Uništili smo nešto za šta su nam sve i evropske i svetske institucije govorile da nam je najbolje i najsavremenije na svetu, najbolje organizovano, sa najmanjim troškovima. Zašto? Da bi povlašćene banke mogle da uđu konačno na tržište. Izbrojte koliko imamo pravih banaka. Ne ove satelite i ćerke-banke koje su otvarane pod drugim imenima samo da liči na imamo neki bankarski sektor. U celoj Srbiji imamo četiri ili pet banaka. One kontrolišu ovde sve, apsolutno sve, iz tri četiri zemlje.

Možemo mi da otvaramo i širimo bankarsko tržište, da dajemo bankama dozvole, ali gde će te banke da budu? Na periferiji gradova? Ne, sav ekskluzivan poslovni prostor, najskuplji poslovni prostor u Srbiji, počev od Beograda pa i u unutrašnjosti, uzele su već te banke. Sa povećanjem broja banaka naravno da možemo da utičemo i na kamate koje banke daju i na količinu novca koji imamo na tržištu. A ovako dozvoljavamo da banke ucenjuju državu i da im niko ništa ne može.

Osim takvog jednog monopolskog položaja za koji je odgovorna Narodna banka, Narodna banka je odgovorna… Mnogi će da pričaju da to odgovara uvoznicima, izvoznicima, ovome i onome. Kurs dinara koji nije stabilan ne odgovara nikome, i nemojte da se oko toga zavaravamo i zanosimo. Ne valja ni uvoznicima, ne valja ni izvoznicima. Jer, i oni uvoze veliku količinu repromaterijala i energenata. Znači, i njihovo poslovanje zavisi od kursa dinara.

Šta je problem sa kursom dinara? Najveći problem je država, odnosno budžet koji je u deficitu i koji mora da se finansira sredstvima iz banaka, s jedne strane. S druge strane, problem je u Narodnoj banci, zato što je ona sama više puta destabilizovala finansijsko tržište u Srbiji. Evo, poslednji primer, NBS se čitavo vreme zalaže da nije ona ta koja treba da obavlja menjačke poslove. Potpuno se slažem. Ona tu treba da bude samo kao faktor koji će u određenim situacijama i određenim poremećajima da interveniše otkupom ili prodajom deviza.

Šta se dešava krajem godine? U Srbiju ulazi kao kredit MMF-a 450 miliona evra. Taj novac završava na računu Narodne banke. NBS kreditira Vladu, odnosno budžet Republike Srbije i isplaćuje odgovarajuću dinarsku protivvrednost. Taj novac se našao na finansijskom tržištu i tada su počele naše muke sa deviznim kursom. Na deviznom tržištu mi nismo imali pokriće za 450 miliona evra. U Srbiji je dovoljno 50 miliona evra da se kompletno tržište destabilizuje, a imamo deset puta veći iznos.

NBS nedeljama ćuti i pušta da devizni kurs raste, a kada su se svi oni uslovi ispunili, i psihološki i kod banaka i kod privrede i kod stanovništva, onda kreće sa intervencijama na deviznom tržištu. Da stvar bude još gora, zbog kredita koje uzima budžet, snižava se referentna kamatna stopa, pa to izgleda kao dolivanje benzina na vatru. Gasimo požar benzinom. Eto, to je radila Narodna banka proteklih nekoliko meseci.

Ako pogledate neke vajne stručnjake koji često komentarišu u sredstvima javnog informisanja šta se dešava s našim deviznim tržištem i koji su to poremećaji navodno, a imam razloga da tvrdim da je navodno i da sumnjam da je istinito, zato što je ponuda deviza daleko manja od potražnje...

Ajde da malo napravimo neku analizu. Prošle godine su evro i devizni kurs bili ne samo stabilni, nego i u padu. Šta se to desilo za ovih godinu dana? Uslovi pod kojima je poslovala svetska privreda bili su daleko gori nego sada, priliv novca u Srbiji je bio daleko manji nego sada, a imamo hroničnu, konstantnu nestašicu deviza na tržištu. Ko je za to odgovoran? Na to pitanje bi mogla da odgovori NBS, ali niko već mesec dana ne odgovara. Mnogi narodni poslanici traže, ali niko ne odgovara, ni Vlada, ni odlazeći guverner. Nadam se da ćemo od novog guvernera dobiti konačno odgovor na to pitanje – koje banke vrše otkup deviza i kuda se te devize usmeravaju?

To je problem. Da li je ovakva finansijska situacija špekulativne prirode, da bi se stvorili ekstraprofiti koji treba da zarade banke, najviše one, a štetu treba da plate građani, ili stvarno postoje opravdani razlozi? Baš zbog ćutanja NBS imam razlog da sumnjam da je ovde u pitanju najobičnija špekulacija, ništa više. Ne može Narodna banka da bude podređena bankarskom sektoru. Ona je ta koja mora da spreči manipulacije i zloupotrebe bankarskog sektora.

Svi pričaju o nezavisnosti NBS. Slažem se da Narodna banka treba da bude nezavisna, ali do kog trenutka, do koje granice? Do one granice kada prestaje da obavlja posao zbog koga i postoji. Kažu – njen osnovni cilj je održavanje inflacije pod kontrolom, pa nam Republički zavod za statistiku i NBS (čak i ona se bavi svojom statistikom) tvrde da je inflacija pod kontrolom. Samo je pitanje trenutka kada će to prestati da bude.

Ne može ništa u Srbiji da bude pod kontrolom kada za manje od godinu dana domaća valuta izgubi 15 i više posto svoje vrednosti. Ne može. Prvo, povećavaju se troškovi energenata, samim tim proizvodnje hrane, a onda životnog standarda. A onda će neko da izađe i kaže – inflacija je samo šest ili sedam posto. Na čemu? Na automobilima, šporetima, frižiderima, zamrzivačima, televizorima. Je l' to životni standard? Je l' to ljudi jedu? Je l' se time oblače? I sve je kao lepo, Srbija je uređena zemlja, uređeno društvo sa pravnim i finansijskim sistemom. A onda pogledajte prave rezultate tog finansijskog sistema.

Narodna banka je ta koja kontroliše sve u državi i od nje sve zavisi. Nadam se, ali i sumnjam da će novi guverner i novi članovi Saveta i predsednik Saveta uopšte smeti da uđu u problematiku rešavanja svih ovih problema. Jedino što možemo, jedino što bi bilo pravo da urade, jeste da konačno koliko-toliko otvore bankarsko tržište u Srbiji, da dođu veće banke, finansijski jače, da se stavi ta kamata konačno pod kontrolu. Ako ne može tržišno, da se stavi makar administrativno. I ovako, čak i kad bi za 40 ili 50 posto skresali kamate na administrativan način, banke bi ostvarivale i dalje veće prihode nego što ostvaruju u zemljama odakle dolaze.

Zašto se to tako ne radi? Zašto se dosad nije tako radilo? Odgovor ćemo da vidimo za nekih šest meseci i jedan dan, ili 184 dana, kada saznamo u kojoj će banci sadašnji odlazeći guverner da bude direktor. Onda ćemo znati za koji je finansijski sektor i koji finansijski lobi radio.

Isto tako, izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci jedan deo finansijskog života se, kako kažu, prosleđuje u nadležnost Vlade, odnosno Ministarstva finansija, a to je spoljni platni promet. Ni Vlada ni Ministarstvo finansija nemaju mehanizme i instrumente da kontrolišu kakav se spoljni platni promet obavlja. To može jedino NBS. Ne može ni dinar, ni evro, ni dolar ni da uđu ni da izađu iz našeg platnog prometa dok to ne odobri NBS. Ne može, nemoguće je. Sa tom izmenom mislim da je odlazeći guverner napravio i otvorio sebi put da bankarski sektor pravi još veće špekulacije ovde na tržištu.

Njih je baš briga i za nas i za to o čemu mi ovde raspravljamo i za građane Srbije i za našu privredu. Njima je najvažnije da ostvare ekstraprofit, a kada izvuku i izmuzu sve što mogu iz ove privrede, zatvoriće lokale, koji i nisu njihovi nego su pod zakupom, i otići odavde. Verujem da će tada i neki ministri da napuste državu.

A nadam se da će naredni izbori, potpuno sam siguran – vanredni, da budu pre nego što se to desi, da konačno neki drugi dođu, da neki drugi pokažu kako može Srbijom da se vlada, da Srbija dobije poštenu vlast, koja će na prvom mestu da misli o građanima, a onda o bankama, onda o guvernerima, onda o špekulantima. A tužilac će na prvom mestu morati da misli o špekulantima i bankarima koji danas posluju na ovaj način u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo može da se kaže da je jedan tehnički amandman, uopšte i ono što se menja u članu 24, odnosno članu 6. Predloga zakona.
Dobio sam neko obrazloženje da su te obaveze, što se tiče jedinica lokalne samouprave, već regulisane članom 2a, odnosno novododatim članom 2b Predloga zakona, pa da jednostavno nije potrebno da se u članu 24. nastavi sa obavezama koje imaju jedinice lokalne samouprave.
Međutim, gospođo ministre, moram da vam kažem da Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji može da tumači Ministarstvo finansija kada je Poreska uprava u pitanju, može da tumači Poreska uprava, a mogu i poreske uprave i jedinice lokalne samouprave.
Pa smo imali u nekoj našoj prošlosti iskustvo da jedno mišljenje da Ministarstvo finansija da prihodi po izdavanju prostora koji je u vlasništvu Republike Srbije ne podleže porezu na promet roba i usluga, a poreska uprava je sprovodila da podleže i naplaćivala jedinicama lokalnih samouprava i porez i kamatu.
Znači, kada čovek uzme može da tumači kad čita član 2a, 2b i 24. može da ga tumači kako god poželi, zato što u članu 2a obaveze koje ima i prava koja ima poreska uprava, bez obzira da li jedinice lokalne samouprave ili Republičke poreske uprave, znači, tiču se utvrđivanja naplate poreza. Član 2b, isto tako, i naravno podnošenje prekršajnih prijava.
Znači, to su ta prava i obaveze šta je predviđeno i šta moraju da urade i jedna i druga poreska uprava.
U članu 24. su prava građanina, odnosno poreskog obveznika koja može da primeni u odnosu na poreske uprave da li jedinica lokalnih samouprava ili Republike, pa kaže ovako: poreski obveznik u skladu sa ovim zakonom ima pravo da od poreske uprave besplatno dobije informaciju o poreskim propisima iz kojih proizilazi njegova poreska obaveza, onda ima pravo da u pismenom obliku dobije odgovor na pitanje koje u takvom obliku postavi u poreskoj upravi a tiče se njegove poreske situacije, pa ima pravo da zahteva da se poreska uprava i njihovi službenici ophode prema njemu sa poštovanjem i uvažavanjem.
Kažete da je to već sve regulisano članom 2a koji kaže: "Ovaj zakon primenjuje se i na porez i sporedna davanja koja na osnovu zakona utvrđuje jedinica lokalne samouprave. Kod utvrđivanja naplate i kontrole poreza i sporednih poreskih davanja iz stava 1. ovog člana, kao i podnošenje zahteva za pokretanje prekršajnog postupka za poreske prekršaje, nadležni organ jedinice lokalne samouprave ima pravo i obaveze koje po ovom zakonu ima poreska uprava". Znači, ne iz člana 24.
Vi možete da tumačite, možete da kažete da se to odnosi na član 24, ali jedinica lokalne samouprave kaže – šta nas briga za to, ima da mu naplatimo kada traži neko obaveštenje od nas. Hoće li da pokreće upravni spor? Hoće li da pokreće tužbu?
Nije baš to tako jednostavno. Čak i jedan zakon se tumači, jedinice lokalnih samouprava tumače ga svaka na svoj način. Sprovodi ga svaka na svoj način. Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu ne može da izađe na kraj sa raznim načinima zaobilaženja i tumačenja zakona.
Vi niste nadležni da tumačite ovo u ime jedinica lokalnih samouprava. Tumačiće oni kako hoće. Zato je potrebno da zakonom bude sasvim jasno definisano i precizno koje su ne samo obaveze, već i prava poreskih obveznika, čak i kada su jedinice lokalnih samouprava u pitanju.
Ako ostane kako ste to predložili ovim izmenama i dopunama poreski obveznik kada je u pitanju, jedinica lokalne samouprave biće u nemilosti ili milosti lokalnih samouprava kako se kome svidi.

Dame i gospodo narodni poslanici, država pronalazi načina da štiti svoje interese tako što izlazimo pomalo iz jednog pravnog sistema koji već dugo postoji u Republici Srbiji.
Poresko potraživanje je potraživanje kao i svako drugo, jedino što je titular tog potraživanja država Srbija. Ovim Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji mi želimo malo neka druga zakonska rešenja da izbegnemo, odnosno da ono što nam ne odgovara u drugim zakonima koji regulišu sličnu materiju, samo za poreze prebacimo u ovaj zakon.
Da se razumemo, postoji Zakon o obligacionim odnosima koji kaže da potraživanja između privrednih subjekata zastarevaju za tri godine. Ima tamo više, pa za građane 10 godina, iako je opšti rok zastarelosti 10 godina. Tako da je sadašnji važeći zakon usklađen sa Zakonom o obligacionim odnosima.
Mi sad hoćemo taj rok da produžimo. Razumem želju predlagača. Kaže da samim tim kad rok za naplatu zastari da mora da se otpiše, ali ne mogu da razumem šta je sve dosad uradio predlagač da za ove tri godine ne dođemo u tu situaciju da neko poresko potraživanje otpišemo.
Gospođo ministre, poreski inspektori su izopšteni iz sistema zaposlenih u organima državne uprave kada su njihove plate u pitanju. Znači, van tog zakona su, imaju veće plate nego što imaju ostali koji su zaposleni u organima državne uprave.
Sada vam postavljam pitanje – ako je opravdanje za te plate to da rade brže, efikasnije, da brže i lakše naplaćuju poreska potraživanja koja imaju poreski obveznici prema njima, zašto onda menjamo zakon i produžavamo te rokove?
Sa produžavanjem tih rokova, mi na određeni način dajemo poruku poreskim inspektorima da ne moraju da žure na svom poslu. Dajemo poruku poreskim obveznicima da za pet godina može svašta da se desi, može pravni subjekt i da nestane sa lica zemlje, veoma je lako ugasiti privredno društvo, ako ne može i zakonski dovoljno da se umrtvi tekući račun i tu se priča završava.
Otvara se drugo preduzeće, pa ćemo raditi, opet stvarati neke obaveze itd, a sve zato što su poreski inspektori ubeđeni da imaju pet godina rok da naplate neko poresko potraživanje.
Vi se često pozivate kada odbijate amandmane da su neka rešenja koja se predlažu u amandmanu u suprotnosti sa nekim drugim zakonima. Ako hoćemo da regulišemo srpsko zakonodavstvo na jednom opštem nivou, onda ni poreska uprava, ni poreski postupak ne mogu da izlaze iz tih okvira.
Na ovaj način, kao što vi kažete kada odbijate amandmane, stvara se pravna nesigurnost. Pa, vi je stvarate. Nemam ništa protiv, neka bude i pet, ali onda hajde iz Zakona o obligacionim odnosima za privredne subjekte da kažemo – pet je godina i da onda uskladimo čitav jedan sistem zakonodavstva, a ne od slučaja do slučaja usklađujemo, i to samo kada je to u interesu države.
Pitanje je da li su ovakva rešenja stvarno u interesu države, jer onda ne možete da opravdate visoke plate koje imaju poreski inspektori i izvršitelji? Dajete im za pravo da ne rade brzo i efikasno, a dali smo im veće plate.

Dame i gospodo, evo sada jedan primer situacije o kojoj sam govorio u svom prethodnom izlaganju. Amandman se ne prihvata zato što se vrši usaglašavanje minimalnih iznosa novčanih kazni za poreske prekršaje pravnih lica i preduzetnike sa Zakonom o prekršajima. Znači, primenjujete druga zakonska rešenja samo onda kada to vama odgovara.
U obrazloženju na član 27. pozivate se da rokovi zastarelosti koji se primenjuju u Zakonu za prekršaje ne važe za Zakon za prekršaje koji su u Zakonu o poreskom postupku i za poresku administraciju.
Slažem se, postoji jedna odredba u Zakonu o prekršajima da poreski propisi i prekršajna dela mogu biti regulisana drugim zakonom. Sada postavljamo pitanje zašto jednom ne zaokružimo naš pravni sistem u jednu pravnu celinu.
Ono što najviše bode oči nisu samo visoke kazne, nego jedan izuzetno pogrešan odnos države prema privrednim subjektima, pogotovo kada su u pitanju pravna lica i preduzetnici. Raspon kazni između pravnih lica i preduzetnika je veliki.
Postavio sam pitanje, još nisam dobio odgovor, neka mi neko kaže u čemu je razlika, osim u statusu, znači, osim onoga što piše u registraciji između jednog preduzetnika i pravnog lica po pitanju njegove odgovornosti za poreski prekršaj? Nema je. Potpuno su isti.
Često i preduzetnik finansijski mnogo bolje stoji nego mala i srednja preduzeća. Zašto onda određivati samo za pravna lica, bez obzira da li su mala, srednja ili velika, ogromne kazne? Vi bi, kao ministar finansija trebalo već jednom da to, barem u ovom Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao ministar u Vladi pokrenete i razdvojite kaznenu politiku između malih preduzeća, srednjih i velikih preduzeća i preduzetnika.
Tako možemo da kažemo da su pravila za sve ista. Jer, naravno, i težina dela koje učini veliko preduzeće, odnosno veliko pravno lice sigurno je mnogostruko veća nego što to može da uradi jedan preduzetnik ili malo pravno lice, ali plaćaju istu kaznu.
Sasvim je dovoljna različitost u plaćanju kazne zato što preduzetnik plaća samo jednu kaznu, a pravno lice plaća kaznu i odgovorno lice u pravnom licu. Tu treba da se stane. To je jedino što treba da razdvaja malo pravno lice i preduzetnika.
Sve ovo ostalo je da ćemo najveći broj preduzeća na teritoriji Republike, a mala pravna lica su najveći broj preduzeća, drakonski da kažnjavamo, često da ih sa visokim kaznama dovodimo u situaciju da prestanu da obavljaju svoju delatnost.
Neka mi neko kaže koliko ovde ljudi zna kako izgleda zaraditi na tržištu danas 100 hiljada dinara, da nije na državnoj plati? Neka mi to neko kaže. Neka mi kaže koliko će morati da radi da zaradi 100 hiljada dinara, kolika je minimalna kazna? A to malo pravno lice ili malo preduzeće najčešće ima dva ili tri zaposlena i ceo platni fond za jedan mesec mu iznosi 100 hiljada dinara. Sve zbog toga što moramo nešto da usklađujemo sa Zakonom o prekršajima.
Čini mi se da, ako hoćemo stvarno da se u državi nešto uradi nabolje, da država ima siguran i stabilan izvor prihoda kroz davanja poreskih obveznika, na prvom mestu moramo da zaštitimo poreske obveznike od ovakvih kazni.
Zamislite samo da neko prijavi porez, da treba da ga plati 10.000 dinara i nema novca na svom tekućem računu da tu poresku obavezu izvrši, platiće kaznu 100.000 dinara. Toliko o tome. Tako to izgleda kada se jedna ovako osetljiva materija vodi iz kancelarija, a ne sa terena, da se vidi prava jedna muka svih onih koji učestvuju u privredi i da se sazna za sve njihove probleme.
Kada bi Vlada imala malo više sluha za sve to, siguran sam da bi naša zakonska rešenja bila mnogo bolja, a da bi finansijska situacija u državi bila stabilnija.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo čuli smo već nekoliko narodnih poslanika koji se izjašnjavaju po pitanju člana 10. Predloga zakona. Čak i bez ovog stava 2. vrlo je diskutabilno da li je stvarno prihvatljivo ovako nešto što se predlaže u ovom zakonu.
Razumem kada je u pitanju DRI, zato što ona kontroliše kako se troši budžet, odnosno javna sredstva i ako je moguća zloupotreba da će biti tu, a zna se ko troši ta sredstva, to je izvršna vlast, koja ima podršku Skupštine Srbije, pa samim tim i može donekle da utiče na rad DRI.
Ali, problem je u tome što ako hoćete da smenite predsednika DRI morate da povedete debatu u Narodnoj skupštini da ga Skupština razreši. To je njegova nezavisnost i njegova nezavisnost se u tome ogleda. Ovde direktora imenuje Odbor. Prvo to da raščistimo. Znači, neki organ kome smo mi na neki način preneli svoje nadležnosti kao nosioci suvereniteta.
Ne mogu da se složim ni sa obrazloženjem Vlade. U obrazloženju Vlade se kaže – Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je rešenjem iz Predloga zakona povećan broj poslova koje će obavljati direktor Agencije (malo kasnije ćemo o poslovima), imajući u vidu da navedeni poslovi podrazumevaju veliku složenost i odgovornost. Gospođo ministre, ovo je potpisao premijer Mirko Cvetković i kaže ovim da vi ne obavljate posao koji ima veliku složenost i odgovornost. Ništa drugo nije napisao.
Takođe je napisao da ni sudija Vrhovnog kasacionog suda ne obavlja veliki, složen i odgovoran posao. Takođe je napisao da i sudije apelacionih sudova ne obavljaju veliki, složen i odgovoran posao, a rešavaju o nečijem životu i sudbini.
Koje su to izmene? Koja su to povećanja koja ima direktor na osnovu ovog predloga zakona? Hajde zamislite se malo. Koja su to uvećanja? Odlučuje ono što nije rešeno samim zakonom šta će biti sukob interesa? Ili bira zamenika direktora. Koji je to drugi složen i odgovoran posao njegov? O čemu mi to ovde pričamo?
Sam jedan ovakav predlog u amandmanu, znači za lice koga ne postavlja Narodna skupština, a može da ima pristupa prilikom izrade i predlaganja zakona, a sam je ovo sukob interesa i korupcija. Nagradićete nekog sa 20% plate da ne radi posao kako treba, jer se možda dotakao izvršne vlasti, jer članove Odbora glasa skupštinska većina. Naravno da na njih možete vi da imate uticaja. Znači, u jednom predlogu zakona koji treba da spreči korupciju mi sami korupciju pravimo.
Nažalost, nije ovde u pitanju samo DRI kada su u pitanju ovakva zakonska rešenja, imamo mi ovde dosta takvih zakonskih rešenja i ovde u samoj Skupštini, gde radne grupe za izradu zakona, pa čak i kada je u pitanju Zakon o platama u državnim organima, baš ovde se kroji da bi pojedini bili savetnici, sekretari, zamenici sekretara i da bi imali plate koje su veće od predsednika Skupštine, od sekretara Skupštine, pa im je i sve to malo, nego se zavlače u razne komisije. Onda se začudimo kad pročitamo u novinama da jedna sekretarica ima platu od dva miliona dinara, da zamenik nekog sekretara ovde u Skupštini Srbije ima platu 200.000 dinara.
Eto, to je problem. Svi vi to, drage kolege narodni poslanici, znate i ćutite o tome i sve to dozvoljavate ovde u vašoj kući. Pa što vam to ne bi radila i DRI? Što vam to ne bi radila i Agencija za sprečavanje korupcije? Što vam to ne bi radila Vlada?
Ako neki organ jeste nezavisan, treba da bude Skupština, a vi savijate glavu i ćutite i trpite da vam radi ko šta hoće i kažete – pritisnućemo dugme da ne bi remetili stabilnost u državi. Pa šta ćete veću nestabilnost od loše vlasti? Eto, u tome je problem ovde.
Mi sve vreme raspravljamo ovde o nekoj politici, o Narodnoj skupštini, o Vladi itd., pa smo sad svojim novim poslovnikom onemogućili maltene poslanike da govore, da bi Vlada mogla da radi šta god hoće. Vi ćete za to da glasate.
Nastavite tako, samo nemojte da idete mnogo daleko unazad i pre sedam-osam godina donosili ste zakone za koje ste mislili da ćete vi da ih sprovodite. Posle samo godinu dana neka druga skupštinska većina i neka druga vlada sprovodili su te zakone, a tad ste pričali da su loši. U tome je problem, ni u čemu više.

Gospodine predsedavajući, mislim da ste i vi prekršili član 103. Poslovnika, jer prethodni govornik je u prvom delu svog izlaganja govorio ne o tački koja je na dnevnom redu, već o SNS i gospodinu Tomislavu Nikoliću. Ne vidim kakve veze ima Agenciju za borbu protiv korupcije sa Tomislavom Nikolićem i SNS.
Očigledno da je razlog što tako moj prethodni govornik govori, taj da je SNS jedina stranaka danas u Srbiji koja može da pobedi DS. Razlog za tu histeriju je zato što ne mogu da ispune naređenje svog predsednika da ne dozvole da SNS pobedi njegovu DS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ipak bih vas malo zamolio da obratite pažnju kada koristite neke izraze.
Kažete da li je u redu da ispred nekog supermarketa ili hipermarketa stoji neka bakica ili tetka koja prodaje jaja, krompire ili šargarepu. Tvrdim da je mnogo bolje da stoje, jer osnovna razlika između supermarketa, hipermarketa i njih jeste ta što ona prodaje svoj proizvod koji je isključivo napravljen na ovim prostorima, za razliku od hipermarketa i supermarketa koji uglavnom prodaju uvozne poljoprivredne proizvode.
Ta priča oko brige da li je namirnica zdravstveno ispravna ili nije, mogu da vam tvrdim da je u većini slučajeva ispravnija nego ta koju kupujemo u hipermarketu. Znate li zašto? Zato što je umesto veštačkog đubriva korišćen stajnjak. Zato što je umesto sredstva protiv korova korišćena motika. Zato je zdravija i ispravnija. Rukovodite se nečim drugim.
Tvrdite - da li je u redu da se njima dozvoli, ako već imamo poljoprivredna gazdinstva koja se registruju, da li je to u redu prema tim gazdinstvima? Jeste, jer ovi nemaju pravo na druge subvencije. Nemaju pravo na novac po hektaru obradive površine. Nemaju pravo na refakciju PDV-a i ta dva faktora su sasvim dovoljna da ne može niko da kaže da su ovi stavljeni u neki povlašćen položaj. Nemojte, kada je ova tema u pitanju, više da se uplićete u to.
Najbolje bi bilo da ostanete prema svom obrazloženju zašto ovaj amandman nije prihvaćen, a to je – radi sprovođenja i praćenja poljoprivredne politike, evidentiranja poljoprivrednih gazdinstava i porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, kao i radi vođenja statistike i analitike iz ove oblasti. To je jedan od razloga zašto ovaj amandman nije prihvaćen. Drugi je – da se zaštite uvoznici i hipermarketi.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo još jednog sličnog amandmana koji je vezan za amandman na član 11, koji su već podneli narodni poslanici poslaničke grupe Napred Srbijo SNS.
Znači, ovde je reč o tome ko sve može da se bavi trgovinom ličnim nuđenjem. Pa se ta delatnost obavlja kao delatnost putujućih trgovaca, koja se obavlja od vrata do vrata, delatnost organizovanja posebnih promotivnih prodajnih skupova, trgovine iz torbe ili druge prenosne opreme, trgovina putem ličnog pozivanja potrošača.
Pa se u stavu 3. kaže – trgovina ličnim nuđenjem se obavlja u odgovarajuće vreme i na način da se ne vrši primereno uznemiravanje lica prema kojima je usmerena ponuda. Onda stav 4. čije smo brisanje tražili, poljoprivredni prehrambeni proizvodi ne mogu se prodavati ličnim nuđenjem, osim na posebno promotivnim skupovima u skladu sa uslovima prema posebnim propisima.
Gospodine ministre, potpuno se slažem s vama da prehrambeni proizvodi, pogotovo u mesnoj industriji, kad je reč o barenom proizvodu ili polutrajnom proizvodu ne bi mogli da se prodaju ličnim nuđenjem. Isto tako, ne mogu da se složim s vama da baš kad smo spominjali one bakice i tetkice, ne mogu da prodaju tu svoju robu ličnim nuđenjem od vrata do vrata.
Znate šta, unazad nekoliko desetina godina ako ustanete ranije ujutru, prođete kroz neku malo veću varoš, videćete na desetine žena sa nekom kantom koja je obešena o upravljač bicikla kako ide i raznosi mleko. Usput, proda i poneko jaje. Videćete kako idu i nose svoje jabuke od vrata do vrata da prodaju, nešto od povrća. Ne mogu da shvatim kako to i na koji način može biti opasno za potrošače.
Čini mi se da je ovde samo jedan cilj, a to je da se taj koncept uređenja trgovine, koji ste vi osmislili, isključivo obavlja preko velikih trgovinskih lanaca i velikih sistema, ne preko trgovine. Ovaj zakon štiti velike lance i velike sisteme, ne sitnog poljoprivrednog proizvođača ili trgovca i preduzetnika.
U tome i jeste problem s ovim zakonom. Navodno hoćete sve da stavite pod legalne tokove i da stavite sve pod kontrolu. Ima tu još nekoliko amandmana, a pogotovo nas uveravate da je ta vaša želja neiskrena samo ako pogledamo jedan član koji dozvoljava da u velikoprodajama može da se obavlja trgovina na malo i tu svaki vaš koncept gubi smisao.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 25. i našim amandmanom na član 25, koji je Vlada odbila, ministar ukazuje da njegova briga i nije baš tako iskrena za naše domaće tržište.
Amandman koji sam podneo odbijen je zato što se ne prihvata iz razloga nepotrebnog ograničavanja trgovine. Pročitaću o čemu se radi u članu 25. Radi se o pijačnoj prodaji. U stavu 2. piše gde je to pijaca, gde se prodaje roba i koja roba može da se prodaje, pa kaže – pijačna prodaja obuhvata prodaju robe naročito na tezgama, boksovima ili posebnim prodajnim objektima, i to svežih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, apsolutno nemamo ništa protiv, gospodine ministre, proizvoda domaće radinosti, moraju nešto i zanatlije da rade, i zanatskih proizvoda.
Objasnite mi, gospodine ministre, šta je to druga roba široke potrošnje? Šta bi, recimo, tražio tekstil na pijaci, odela na pijaci? Šta bi tražile na pijaci, recimo, sanitarije, sredstva za ličnu higijenu, čokolade? Šta to traži na pijacama?
Pričamo ovamo o nekom interesu da se zaštiti neko ko legalno radi, a ovamo dozvoljavamo da baš iz tog velikoprodajnog prostora, gde može da se obavlja i trgovina na malo, a prava trgovina na malo podrazumeva i neke druge inpute koji utiču na cenu proizvoda, može svako da dođe, da kupi tu robu i kasnije da je preprodaje na pijacama, robu široke potrošnje.
Ne može on da se takmiči sa proizvođačima poljoprivredno-prehrambenih proizvoda ili sa zanatlijama, ali da kupuje po diskontima, po veleprodajnim cenama, jedina je razlika što je dobio fiskalni isečak umesto fakture. To je razlika između te trgovine na veliko i na malo. Tu istu robu prodaje na pijaci gde nema zakup poslovnog prostora. Ako ima svoj poslovni prostor, nema troškove održavanja tog poslovnog prostora, nema ni radnike, ni poreske obaveze.
Kako mislite onda da se onaj legalni trgovac izbori sa takvom nelegalnom i nelojalnom konkurencijom koju vi sad ovim zakonom omogućavate? U tome jeste problem. Malo ste zamenili pravce.
Ovamo sprečavamo da neko ko je nešto sam proizveo, ako nije registrovan kao poljoprivredni proizvođač, ne može da prodaje, a s druge strane, nekom preprodavcu, pod uslovom i da ima neku etiketu neke firme, dozvoljavamo da prodaje gde god stigne. U tome je problem sa ovim zakonom, ni u čemu više.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da je Vlada dala prilično čudno obrazloženje kao razlog za odbijanje mog amandmana.
Kaže: "Amandman se ne prihvata iz razloga što bi njegovim prihvatanjem nastala pravna praznina u pogledu načina isticanja cene". U stavu 1. člana 41. na koji se odnosi amandman, kaže se: "Trgovac je dužan da na jasan, nesumnjiv, lako uočljiv i čitljiv način istakne jediničnu cenu robe, usluga koja se nudi u trgovini na malo, u valuti platnog prometa". Voleo bih da mi ministar objasni da li je to u dinarima, u evrima, švajcarskim francima, dolarima?
Sada se objašnjava šta je to cena, ali taj stav 7. na koji se odnosi moj amandman nema nikakve veze sa pravnom prazninom po pitanju pogleda isticanja cena, nego baš u jednoj situaciji koja je vrlo čudna i moguća samo kod nas u Srbiji. U prodajnom objektu u kome se obavlja trgovina na malo, pored trgovine na veliko, znači, kao usputna delatnost u jednom objektu, trgovac je dužan da na jasno uočljiv način istakne prvo prodajnu, maloprodajnu cenu, pa veleprodajnu cenu za svaku robu koju nudi na prodaju.
Gospodine ministre, tu je čitav problem koji nastaje kod nas u državi. Zato sad vidim zašto i roba široke potrošnje može da se prodaje na nekakvim pijacama. Postoje zelene pijace, postoje pijace polovne robe, koje još zovu i buvlje pijace i sa pijacama bi trebalo da se tu ostane.
Nema potrebe za čokoladama na pijaci, nema potrebe za deterdžentom, nema potrebe za sanitarijama, nema potrebe za tekstilom, osim ako je u pitanju vašar, pa ćemo i papuče i cipele da prodajemo po pijacama. U tome i jeste problem, to je siva zona koju ne možete da kontrolišete.
Vaša tržišna inspekcija će radije da upadne u trgovinsku radnju, da obori cenu i da napiše prijavu zato što navodno nema cene, nego da se upustite u rešavanje ovog problema koji izjeda srpsku privredu i srpsko društvo.
Koji je drugi problem? O tome sam već pričao. Problem je što novac koji je u legalnim tokovima kod STR itd, ako reši da prevari državu i svoje dobavljače, pustiće da mu račun bude u blokadi, a snabdevaće se u velikoprodajama koje prodaju i robu na malo. Oštetio je svoje dobavljače, oštetio je državu za porez, a vi sve to dozvoljavate.
Ako neko hoće da se bavi trgovinom na veliko i na malo, nemam ništa protiv, ali neka to bude u razdvojenim objektima na dva različita mesta. Ne može u jednom objektu to da se radi.
Još takvi trgovci najčešće prave štetu i prema svojim kolegama kojima i prodaju robu na veliko zato što, kad se iz takvog objekta obavlja trgovina na malo, a tu ne dolaze građani da kupuju ili dolaze u zanemarljivo malom broju, nemaju druge troškove, troškove zakupa poslovnog prostora, veće radne snage, održavanje tog poslovnog prostora, već isključivo ono magacinsko osoblje, koje pod nekim izgovorom može da broji čak i žvake na komad, i prodaje tu robu ne u pravom smislu reči na malo nego na veliko, ali je zaokružen ciklus tako što se izdaje fiskalni račun.
To su problemi ovog zakona, a ne neka želja predlagača da se ovim zakonom uredi nešto na ozbiljan način. Znači, samo ostavlja mogućnost zloupotreba i ničega više.