Pravo na repliku, narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Sreto Perić. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski, predlagač.
Izvolite.

Koleginice Banac, po kom osnovu?
(Grozdana Banac: … Zbog replike. Imate u Krivičnom zakoniku …)
Izvolite.

Pravo na repliku narodni poslanik Đorđe Komplenski, zatim Sreto Perić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Izvinite, kolega Periću, upozoren sam da je prvo pravo na repliku imala koleginica Žarić Kovačević.
Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Sreto Perić.
Izvolite.

Reč ima ovlašćeni predstavnik predlagača, Đorđe Komlenski.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas smo u jednoj situaciji da dajemo jedno autentično tumačenje zato što zakoni ne mogu da predvide sve životne situacije, i kada donosimo ovde zakon, ne možemo da predvidimo kako će ko taj zakon da primenjuje i zato dolazi do određenih nedoumica, nedoslednosti, različitog tumačenja, različite primene. Zato i služi Narodna skupština da da jedno takvo autentično tumačenje na zakon koji je ona sama donela.

Naravno, Narodna skupština jeste mesto gde se vodi politička, ne samo stručna debata, ja to pravo svojih kolega poštujem bez obzira da li oni podržavaju Vlade Republike Srbije ili ne, da li su opozicija ili nisu, da li su bivši režim ili nisu. Ali, kada se bavimo tumačenjem ili donošenjem zakona, hajde da pogledamo o nekim stvarima, činjenicama i realnostima u oči, kao što gledamo da je ovo jedno pitanje, da ne znamo kako će zakon da se primenjuje u životu, hajde da vidimo i kako se neke stvari koje se dešavaju, koje nisu pravilo u sprovođenju zakona politizuju i prikazuju da je to problem otkad je taj zakon ušao u primenu i da je to generalno problem koji postoji.

Znači, kao što sam i rekao već u jednom delu svog izlaganja, jako je popularno napadati poreznike, jako je popularno napadati i policiju kada radi svoj posao pa kontroliše brzinu, alkoholisanost vozača itd, jako je popularno napadati i sudske izvršitelje, privatne izvršitelje, jako je popularno napadati banke, javna preduzeća ako imamo neku obavezu prema njima, jer narod čak i ako zna da nije u pravu, voli da ih neko napadne, prikaže kao loše, eto iz nekog načina da im se osveti za ono što im se dešava i zbog nekih obaveza koje imaju, a ne vrše.

Ali, hajde da pogledamo zaista i one životne situacije kakve su, znači imamo priču da posao oko izvršenja treba da rade isključivo sudovi, nikako privatni izvršitelji. Kažem, postoji ta opcija da razgovaramo i da osuđujemo možda troškovnik koji koriste privatni izvršitelji, ali hajde da vidimo kako to izgleda, kako bi to sprovodio sud opšte nadležnosti, jer on je bio nadležan za postupke izvršenja sa teritorije svoje sudske jedinice i da li je to bilo isključivo izvršenje bez troškova.

Evo, ovako, svi ti troškovi koje sada naplaćuje privatni izvršitelj, mora da se plati sudskom izvršitelju, ali ste morali još nešto da date sudskom izvršitelju, ne svima. Ali, da ga namolite da počne da radi svoj posao, najčešće ste morali da ga častite, u najmanju ruku bar jednim ručkom. Za svaki njegov izlazak na teren morali ste da ga častite bar jednom ručkom, i za svaku pravnu radnju koju je preduzimao morali ste da ga častite. Jer, eto, čovek nije imao dovoljno veliku platu, pa zato nije hteo da radi svoj posao, pa ste morali zato da ostvarite pravo koje je nastalo na osnovu pravosnažne sudske presude, na osnovu rešenja o izvršenju koje je taj njegov sud kao poslodavac izdao, eto, morali da ga častite.

Sad idemo u tu priču i širimo kako izvršitelji sprovode neke samovoljne radnje, pravne radnje i da uništavaju građane, rasprodaju njihovu imovinu. Pa kažemo da to treba da rade sudski izvršitelji. Moram da pitam – a na osnovu kog akta i papira to radi privatan izvršitelj? Pa na osnovu sudske presude i na osnovu rešenja o izvršenju koje je dao nadležni sud. Nema on tu samovolju, on može samo da postupa onako kako mu je naložio sud.

Međutim, vraćam se na taj deo priče da je uvek popularno napadati banke, javna preduzeća, izvršitelje. A sad moram i ja da postavim jedno pitanje – šta ako je poverilac samohrana majka i da otac, njihove zajedničke dece, neće da uplaćuje alimentaciju svojoj deci, odnosno da učestvuje u izdržavanju dece čiji je on otac ili majka svejedno?

Vama se obraćam, kolega Periću, vi ste to najviše napadali. E, sad mi recite kako će ta samohrana majka sa sudskim izvršiteljima koje ste morali da častite, da ih nagovarate, terate, molite i čekate ispred suda da krenu na posao da naplati alimentaciju za svoju decu? Evo, nema više banaka. Nema više ni javnih preduzeća. Nema više ni zelenaša. Kako ćete ovo da naplatite? Kakvu sliku to šaljete o nama kao državi ako nismo u stanju da sprovodimo, izvršavamo naloge svojih sudova?

Rekao sam vam, kada spominjete banke, zapamtite da je u njima novac naših građana i naše privrede, i ako banka ode u stečaj da će i ti ljudi ostati bez novca zato što je neki mangup ili masa mangupa podigla kredite i pobegla po celom belom svetu, ili kriju imovinu, ili, eto nećemo da im uskratimo socijalnu pravdu. A šta je sa socijalnom pravdom poverioca? Neko će da kaže – pa, banke ne odlaze u stečaj. Samo u zadnjih nekoliko godina koliko je banaka otišlo u stečaj.

Hoćete da vam pokažem koliko imam zahteva akcionara, to su fizička lica, ljudi koji su pod nekom prisilom u vreme komunista morali da otkupljuju akcije „Agrobanke“ njima je taj novac propao, njima su akcije propale, „Agrobanka“ je propala, otišla u stečaj.

Kako će oni da naplate svoja potraživanja? Znate kako je „Agrobanka“ otišla u stečaj? Zbog loših sistema naplate i obezbeđenja potraživanja. Tako je otišla u stečaj. Skupila se ekipa, podigli kredite, razvukli kredite i imovinu po čitavoj Evropi… Izvolite i naplaćujte sad kad nema ničega.

I sad opet, hoćemo li da branimo dužnika ili poverioca? Hoćemo li da se hvatamo za socijalni aspekt i jednog i drugog? Jer, činjenica jeste da je neko podigao, ako je imao neku obavezu da je ona nastala ili zato što je podigao neki novac, da li po osnovu pozajmice od fizičkog lica, da li po osnovu kredita od finansijske institucije, da li po osnovu usluge koja mu je pružena? Hajde sad da raspravimo.

Ako je taj dug nastao da li on i ne treba da se naplati? Evo, rekli smo za dugove koji su, zakonom je određeno, za dugove koji su manji od 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a nastale su po osnovu korišćenja javnih sredstava, znači, komunalnih i javnih preduzeća ne može da bude plenjena imovina.

Šta ako je dug privatan? Šta ako je nekog prevario, opljačkao i uživa u tome zato što ne postoji pravni sistem koji će da zaštiti tog čoveka? Pa, kao da njegovoj deci nije oduzet novac.

Spremni smo da prihvatimo i kritike i razgovore oko te tarife koju imaju izvršitelji, da ona bude zaista realna, da zaista pokriva njihove troškove i njihovu nagradu srazmernu njihovom angažovanju. Ne može da mu bude nagrada ako je on iz prve poslao nalog za prinudnu naplatu u poslovnu banku ili kod poslodavca. Pa, on ima samo redovno ono što mu i sleduje.

Tu se slažemo, i o tome možemo da razgovaramo, treba to dovesti u red i mnogo je bolje sada, nego što je bilo pre godinu dana. Mislim da još uvek ima mesta da se ti paratroškovi više ne koriste. Ali, nemojte više da se stavljate na stranu samo dužnika, narodni ste poslanici, gledajte i poverioce, i oni su vaši građani.

Kad banka ode u stečaj to se plaća iz budžeta Republike Srbije, pa taj budžet opet pune naši građani. Javno preduzeće kada ode u stečaj, pa to se opet naplaćuje iz budžeta Republike Srbije ili iz budžeta lokalne samouprave, koju opet pune naši građani.

Ne možete zakon da gledate – do pola ga primenjujemo, do pola ga ne primenjujemo. Zakon se primenjuje ili ne primenjuje. Zato, nemojte da sve bude podređeno jednoj relativno maloj političkoj popularnosti, a kasnije da budete u neprijatnoj situaciji kada vas neko pita zašto ste to govorili, zašto i dalje to ne tražite, jer možda nešto participirate negde, ispada da ste prevarili te građane. Nema potrebe za tim.

Budimo realni i da govorimo stvari onakve kakve jesu. Imamo pravo na političke razlike, imamo pravo da različito vidimo situaciju u Republici Srbiji, ali ne možete da kažete da Republika Srbija i pored toga što se danas još uvek teško živi nije mnogo bolje mesto za život nego što je bila pre nego što je Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka preuzela odgovornost za budućnost Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek volimo da se igramo nekim brojevima i da izvrćemo stvari drugačije nego što zaista jesu. Priznanje za Narodnu banku Republike Srbije i za guvernera, nije ona guvernerka, ona je guverner, govorite ispravno, jeste jedno priznanje koje je značajno za Republiku Srbiju i svedoči o nekim rezultatima.

Uvek možemo da kažemo da su i drugi dobijali, neću u to da ulazim ko im je davao i zbog čega, ali moram da istaknem nešto. Ne može da se hvali ministar finansija koji prodaje društvenu imovinu, a kaže da ima suficit u budžetu. Ne može da se hvali guverner koji kaže imamo stabilan kurs dinara, a prodaje se društvena imovina ili prodaju devizne rezerve. To nije uspešno.

Šta imamo sada? Kažite mi šta je prodato od društvene imovine u poslednjih nekoliko godina. Nije ništa. Idemo dalje, da li se uvećavaju devizne rezerve Republike Srbije? Uvećavaju se. Da li je stabilan kurs dinara, predvidiv? Jeste. To su znači rezultati na osnovu realnih ekonomskih ciljeva, koje je postavila Vlada ispred sebe još 2014. godine.

E, sad, ta čuvena priča oko toga da je kapital jeftin, započeta je i to sam vam već rekao prošli put, u prošloj diskusiji, započeta je 2008. godine, kada je izbila svetska ekonomska kriza. Tada su američke federalne rezerve, da bi američku privredu učinili konkurentnijom, smanjili referentu kamatnu stopu, što je izazvalo pad dolara na tržištu, pa je onda Evropska centralna banka, da bi odgovorila na to, smanjivala svoju referentu kamatnu stopu. Imali smo jedan valutni rat koji je trajao do 2014, 2015. godine. Ako je to počeo 2008. godine, ti uslovi su za zaduženja bili isti i 2009, 2010, 2011, 2012. i 2016. i 2017. godine i dan danas. Proverite cenu kapitala na tržištu. Ima sajtova, možete da proverite. Napravite analizu, videćete da su odstupanja vrlo mala.

Šta određuje kamatu koju Republika Srbija plaća na kredite? Bonitet države. Znači, stepen javnog duga i stepen rasta koji ima privreda. Sada, ako se strani investitor ili domaći, svejedno, ne boji da uloži novac u naše hartije od vrednosti, bez obzira da li su one u evrima ili su u dinarima, a oni to ne rade zato što nas vole, nego zato da bi zaradili, postavljam pitanje – što se onda brinete? Valjda se oni brinu o svom novcu. Valjda su oni procenili da je Republika Srbija sigurna zemlja za njihove investicije.

Neke zemlje imaju jako niske kamate iako imaju veće učešće javnog duga u njihovom BDP. Recimo Nemačka. Njihova kamatna stopa po kojoj oni emituju državne hartije od vrednosti kreće se minus 0,5% do plus 0,5%. To je zato što Nemačka ima stabilan rast i svi znaju da je na određen način sigurna da će taj kredit da vrati i određeni investitori da bi čuvali svoj novac i da im ne bi bio obezvređen nekim berzanskim špekulacijama ulažu u te hartije od vrednosti.

Nešto slično dešava se i na teritoriji Republike Srbije. Naše hartije od vrednosti i prinosi na kamate su manji nego na grčke kredite, nego na hrvatske kredite, pa čak i na slovenačke kredite, što je svakako priznanje Republici Srbiji za rezultate koje ima na ekonomskom planu. Nemojte da minimiziramo, relativizujemo i banalizujemo sve one rezultate koje je Vlada imala od 2014. godine kada smo započeli program oporavka srpske privrede.

Sada kada pričamo o tim kreditima. Razum da one zemlje koje imaju izgrađenu infrastrukturu, izgrađen sistem zdravstvene zaštite ne ulažu mnogo sredstava, osim svoja sredstva iz budžeta koji imaju. Moram da postavim pitanje, ako već je jedan od ovih kredita za izgradnju Univerzitetske dečije klinike u Tiršovoj. A čega se tu mi bojimo? Već ima podatke da je naša privreda stabilna. Da li se bojimo da imamo Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj zato što će možda nešto nekada da se desi u svetu dok mi budemo otplaćivali taj kredit. Ja mislim da je to suluda logika.

Moram da postavim pitanje, a gde ćemo da lečimo decu i kakav će nivo zdravstvene zaštite ta naša deca da imaju ako ne uradimo nešto po ovom pitanju?

Još nešto. Bila je priča da vraćamo i neke Titove kredite. Nemojte da mešate babe i žabe. Tadašnja Jugoslavija je podizala kredite da bi pravila fabrike koje su bile tzv. društvena imovina i ta društvena imovina trebala je te kredite da vraća. Onda je došla lopovska družina na čelu sa Borisom Tadićem, Draganom Šutanovcem, Bojanom Pajtićem, Vojislavom Koštunicom, onim nesretnim Bubalom, Đilasom itd, Milosavljevićem koji su privatizovali, odnosno rasprodali tu društvenu imovinu zbog koje su podizani krediti.

Sada mi treba da vraćamo kredite koji su podizani za privredne subjekte koji više i ne postoje, zato što je neko pravio anarhičnu privatizaciju, da bi došao na jeftin način do kvalitetnih lokacija koje je imala ta imovina, odnosno društvena imovina. Ovde je reč o državnim projektima. Nema zamene teza kada je u pitanju imovina.

Još nešto. Neko će da kaže pa i naša deca će da vraćaju te kredite. Ne mogu da kaže da to nisi u pravu, ali svaki kilometar auto-puta. Da li će on da traje samo dok smo mi živi? Hoće li ta dečija klinika, Univerzitetska klinika u Tiršovoj da se raspadne i sruši kada nas ne bude bilo? Oni će to koristiti, naša deca. Neće morati oni da se zadužuju. Moći će da obezbeđuju u svoj razvoj, u svoju privredu, u svoju porodicu, u svoje društvo, u svoju decu, a ne da državu ostavimo zato što smo plašljivi, neizgrađenu i nesposobnu.

Trendovi su takvi da ukoliko ne ubrzamo svoj ekonomski razvoj, odnosno da nismo ubrzali svoj ekonomski razvoj mi bismo ostali bez stanovništva. Ne možemo da ubrzamo ekonomski razvoj ako nemamo izgrađenu saobraćajnu infrastrukturu, ne možemo da zadržimo stanovništvo ako nemamo kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Ko će da nam živi u takvoj zemlji? Ljudi su napuštali kuće u kojima su se rodili zato što nije bilo pute do njihove kuće.

Sad kaže neko – šta će nama putevi, da li moramo iz kredita? Moramo. Ali, razlika između nas i onih koji su opljačkali Srbiju, podizali su kredite da bi veštački kupovali glasove, poverenje građana. Ono što je trebala da finansira privreda i realni sektor, finansirali smo kreditima pa smo upropastili privredu i realni sektor.

Kolega Vukadinoviću, da li znate od 2008. do 2012. godine koliko je prodato deviznih rezervi? Negde oko pet milijardi evra. Znate koliki je kurs bio u avgustu mesecu 2008. godina, a koliki je kurs bio 2012. godine? Bilo je 78 dinara 2008. godine, a 2012. godine je bio 119,80. Prodao je pet milijardi evra deviznih rezervi, što Šoškić, što Jelašić, i nisu sačuvali kurs dinara zato što ih je učila profesorka Danica Popović da treba da štampaju novac. To samo lud čovek može da uradi. To nema nikakve ekonomske logike.

Kada smo počeli sa štampanjem novca, pobegli su svi investitori iz Srbije i domaći i strani, pozatvarali fabrike i nasledili smo 400 hiljada nezaposlenih. To je rađeno do 2012. godine i nemojte to više da pokušavate da pravdate.

Ne očekujem od vas da vi hvalite rezultate Vlade Republike Srbije, ne očekujem ni da aplaudirate, ni bilo šta drugo, ali očekujemo bar da se ne izmišljaju, relativizuju i banalizuju rezultati. Nisu to samo rezultati Vlade Republike Srbije, to su rezultati i građana Republike Srbije.

„Er Srbija“ ima strateškog partnera, a mogu da kažem da smo nasledili „Er Srbiju“ sa sedam boinga 737 od kojih su tri bila u letnom stanju. Ostala četiri su bili najobičniji tzv. frankenštajni. Skidali su se delovi sa njih i ugrađivalo u ova tri. Uspeli smo jedan da osposobimo, četvrti koji sada pripada avio letu, koja je sestrinska kompanija „Er Srbije“ i našli strateškog partnera koji je svoje avione dovezao i lete pod zaštitnim znakom „Er Srbije“.

E, sad, kažite mi a šta smo mi to u budžet dobili, pa smo mogli da trošimo, kao što su trošili ovi drugi? Nismo ništa. Ali, kažite mi još jedno - da li je neko izgubio posao u Er Srbiji, kao što su gubili posao zaposleni za vreme privatizacije koje je sprovodila ova banda najobičnijih lopuža? Nije niko. Jel smanjen broj zaposlenih? Nije, nego je povećan. E, to je model kako SNS i Aleksandar Vučić vode jedan deo privrede. Idemo dalje.

Rekli ste da je prodat "Sartid" i da je to možda preduzeće koje je imalo perspektivu u nekoj budućnosti. Ali, znam da je to preduzeće dok ga je vodila država, a složićete se svi da država ne zna dobro da vodi takve privredne subjekte, beležilo neki gubitak. Taj gubitak je jednim delom prebačen na "Hestil", jedan deo smo mi prihvatili, jer smo ga mi i napravili. Opet pitanje - jel neko od radnika "Sartida" izgubio posao, kao što su gubili posao za privatizaciju koju je sprovodio Dragan Đilas, Boris Tadić, Bojan Pajtić i ostali? Nije niko. Jel smanjena plata zaposlenima u "Sartidu", odnosno "Hestilu"? Nije, nego je povećana. I Bubalo, naravno.

Jel to uspešan model privatizacije? Jeste.

Hoćemo o Boru da pričamo, o RTB Boru? Možemo i o tome da pričamo. Sadašnja poznata nalazišta su skoro završila sa svojom eksploatacijom, potrebno je otkrivati nova, to puno košta, država nema taj novac. Dalje, država ne ume da posluje na berzama kao što to ume privatan kapital. I opet jedno pitanje. Privatizovan je Bor, neka imovina, nisu rudnici, rudnici su državni. Jel neko od radnika u Boru izgubio posao? Možda neko od direktora, ali nije bez razloga. Nije. Jel im smanjena plata? Nije, nego je povećana. E, to je razlika između nas i ovih lopuža kao što su bili Bojan Pajtić, Đilas, Šolak, Tadić i ostali.

Još nešto. U budžet je uplaćivano, samo nije uplaćivano ni približno kao kada su rasprodavali društvenu imovinu koja je bila predmet kredita koje sada vraćamo.

Možemo da pričamo i o koncesiji na aerodromu "Nikola Tesla". Koncesija je, nije prodat. On je i dalje državni. Država dobija prihode od njega. Ali nam je cilj da jedna kompanija koja ima svetski ugled posluje na našem aerodromu, ponavljam, našem aerodromu, da pronalazi avio-kompanije koje će da koriste naš aerodrom i da oni na osnovu svog iskustva i poslovnih partnera koje imaju po celom svetu od Beograda naprave vazdušnu luku. Jel smo nešto oštetili državu? Jel smo oštetili nešto aerodrom? Jel smo oštetili nešto zaposlene? Nismo. E, to je razlika između Aleksandra Vučića, koji ovako vodi Srbiju i lopova kao što su Dragan Đilas, Boris Tadić, Bojan Pajtić, Dragan Šolak, Miroslav Mišković i ostali.

To je razlika i razlika se vidi. I o toj razlici će građani da glasaju za samo nekoliko meseci, dva ili tri. I kazaće da li je bilo dobro kako smo mi vodili državu ili je bilo bolje kako je ova družina lopuža upropašćavala sve čega se god dohvatila, da bi punili svoje džepove.

Svakako da ovaj amandman ne treba prihvatiti, jer zaista ne znam odakle predlagaču određeni parametri, cifre, to nigde ne piše, nigde ne postoji, nikad se nije desilo. Izgleda da je to sanjao negde. Ili on zamišlja da to tako treba da bude?

Republika Srbija ima konačno stabilne finansije. E sad, oni koji ne samo da nam nisu u tome pomagali, nego su stabilizaciju i fiskalnu sigurnost i želju Republike Srbije na svakom koraku ometali, predstavljali građanima kako ih država pljačka, kako ih ministri pljačkaju, sad će oni nama da govore kako trebamo da raspolažemo novcem koji smo uštedeli i koji nameravamo da trošimo isključivo u korist građana Republike Srbije. Mogu da im poručim samo da su zakasnili sa tom pričom. Republika Srbija je finansijski stabilna zemlja.

Kada neko spominje emitovanje državnih obveznica, nemojte da vadi moje reči iz konteksta. Naši krediti, na koje mi dajemo saglasnost, su isključivo programski. Kao što je, recimo, sada ovaj koji dajemo za izgradnju dečije klinike u Tiršovoj. Znači, ne može novac nigde da bude upotrebljen nego za izgradnju toga. Za druge kredite koje dajemo garancije takođe ne mogu da budu upotrebljeni, ni jedan jedini dinar, evro, cent ili bilo koja druga valuta, osim na ono na šta mi dajemo saglasnost.

E sad, postoji ta priča čuvena oko tih evro obveznica, to je započeto još 2005/2006. godine, ali najveći deo tog novca u stvari, ne najveći, nego to je regulisano Zakonom o budžetu. Kakve veze to ima sa izgradnjom puteva, škola i bolnica? To reguliše Zakon o budžetu.

I sad, najlakše je kad običan građanin to ne zna, da vi to navedete i napravite priču koja vama odgovara i da ga potpuno zbunite. Jeste, neko ko nije bio dovoljno odgovoran zadužio je državu i državnim hartijama od vrednosti. Jedan deo tih državnih hartija od vrednosti isplaćujemo iz redovnih prihoda, jedan deo tih starih državnih hartija od vrednosti isplaćujemo tako što emitujemo nove, sa mnogo manjom kamatom, da bi platili one stare, sa mnogo većom kamatom. Potpuno ekonomski, zakonski i na svaki drugi način legitimno.

Nemojte više da izvrćete priče da je sada nešto povoljnija situacija na finansijskom tržištu u svetu i Evropi nego što je bila pre osam ili devet godina. Nije. I ko to meni bude rekao, otvoreno ću da mu kažem da laže. Bez ikakve kočnice. Jer, znate, može neko da ne govori istinu i da ne zna da to nije istina, to razumem, ali da neko zna da to nije istina a upravo na tome zasniva svoj politički program i koncept, nije ništa drugo nego običan lažov.

Znači ako je, a evo ja vam tvrdim, bilo koji naš građanin Republike Srbije koji je tada imao prijavu mesta boravka, da li u Austriji, da li u Nemačkoj, da li u bilo kojoj zemlji evro-zone, mogao je da podigne povoljniji kredit nego Republika Srbija do 2012. godine. Pa, šta se to onda promenilo? Nemojte te stvari više da iznosite.

Nemojte da mešate kredite koje danas imamo na našem tržištu, koji su u dinarima, zato što su pojeftinili iz razloga smanjenja referentne kamatne stope. A manja referentna kamatna stopa je nastala zbog boljih rezultata koje ima privreda, da bi se smanjio pritisak na državu kroz referentnu kamatnu stopu i da bi novac koji imaju banke išao privredi i stanovništvu.

Ko to želi da razume, on razume. Ko to razume a govori drugačije je običan lažov. Ništa više. Samozvani stručnjak koji će veštim baratanjem podataka koji nemaju nikakve veze sa ekonomskom logikom i naukom da pokuša da zbuni običnog građanina, da bi rekao - evo, Aleksandar Vučić ne zna šta radi.

Znamo mi odlično šta radimo. Znate i vi odlično šta mi radimo. I to vam najviše smeta, iako svi od toga imate koristi. Ne lično, ali imate korist kroz bolje puteve koje koristite, imate korist kroz bolje uslove života, imate korist što nema inflacije, imate korist što nacionalna valuta ne pada, imate korist što članovi vaše porodice žive u boljoj i lepšoj državi, ali mali, sitan interes, koji je politički, izgleda mi da je nekima važniji od njihove sopstvene porodice.

Gospodine predsedavajući, nemojte da se brinete. Nisu ovo prvi samozvani doktori koji su meni davali dijagnozu. U ovom istom parlamentu bili su mnogi, neki su bili vračare, tako da nemojte da se brinete. Bilo je i nekih travara, onaj Obren Joksimović, i on mi je tada ovde svakojake uvrede izrekao. To je jedno najobičnije vaspitanje, stvar vaspitanja, kulture, lepog ponašanja, nešto što ponesemo iz porodice.

Zamislite na šta bih ja sebi ličio kada bih rekao da dajem ministru, Zorani Mihajlović, dršku! Na šta to liči? Da ne govorim šta se sve juče dešavalo.

Nisam ja podvojena ličnost, ja tako nešto bezobrazno, nevaspitano, ne mogu da kažem. Ali, neki nemaju te kočnice i to je najveći problem.

Nemaju kočnice ni kad su u pitanju ovakve gluposti u vezi ekonomske situacije. Kaže se - raste uvoz u odnosu na izvoz. Ma, pazi bogati. Godine 2012. je uvoz bio pokriven sa 56 ili 62%, danas je 76%, čini mi se, preko 70% uvoz pokriven izvozom i to upravo pokazuje kakvim se manipulacijama služe.

(Siniša Mali: Čeka se izveštaj, biće preko 70%.)

U nominalnom iznosu to izgleda veće. To je isto kao kada neko platu ima 300 evra, ima kredit koji otplaćuje, 100 evra, i neko ko ima platu 1.000 evra otplaćuje kredit od 150 evra. E, to su te razlike. Pa kaže, ovaj ko ima 1.000 evra, on, znate, više plaća kredit, on je u mnogo težoj finansijskoj situaciji.

E, tako, sa tim podacima se ovde barata, da bi se obični građanin zbunio.

Nema tu nikakve priče ni o podvojenoj ličnosti, nema tu nikakve priče ni o njihovoj principijelnosti. Ima problem što moje argumente, argumente koji su zasnovani na politici SNS, predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, ne mogu da pobede, pa je najlakše tako da optuže, da izmisle, da ne govore istinu. Nije bitno ni to ko će koga tu da pobedi i nadgovori u Narodnoj skupštini.

Kao što je i sam kolega rekao, za nekoliko meseci, već i nedelja, imaćemo izbore, pa će građani da presude ko je kakav bio, kakve rezultate ima i ko treba da vodi Republiku Srbiju. Izgleda mi da to neke u ovaj sali najviše boli.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Dvadesetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 64 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 89 narodnih poslanika, odnosno, da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju prof. dr Zorana Mihajlović, potpredsednik Vlade i ministar građevinarstva i saobraćajne infrastrukture sa saradnicima.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici.
Primili ste izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević.
Izvinite koleginice, prvo Katarina Rakić, kao ovlašćeni.
Izvolite.