Dame i gospodo narodni poslanici, ulazimo u završni deo ove rasprave oko dva zakona oko kojih je bilo mnogo polemike, mnogo sukobljenih mišljenja i interesa, mnogo izražene zabrinutosti, ali mogu da kažem i mnogo izrečenih neistina.
Same efekte zakona videćemo kada oni uđu u primenu, ali ja bih hteo da popričamo malo i o razlozima za donošenje ovih zakona. Šta je to našu voljenu zemlju Srbiju zaustavilo na tom snažnom evropskom putu i dovelo do ovolikog broja nezaposlenih? Problemi Srbije su se dugo prikrivali i dugo se nedomaćinski odnosilo prema našoj zemlji, prema našim građanima, prema našim radnicima, tako da je vrhunac te nebrige počeo 2008. godine i završio se 2012. godine.
Bilo je ovde kolega poslanika koji su iznosili neke jako zanimljive detalje, pa ću evo i ja u tim razlozima za donošenje jednog ovakvog zakona da kažem neke činjenice i neke detalje.
Kao što je poznato, 2008. godine započela je svetska ekonomska kriza. Srbija je tada u periodu oktobar mesec 2008. godine do aprila meseca 2009. godine iz deviznih rezervi radi očuvanja stabilnosti kursa dinara prodala oko milijardu i po evra. Kurs dinara ne samo da nije očuvan, nego je sa 80 dinara skočio na 94. To se tako intenzivno radilo da onaj novac koji je dobijen za privatizaciju NIS iz Rusije bukvalno je potrošen iz deviznih rezervi za manje od nedelju dana. Ta kriza se nastavlja i 2010. godine. Prodato je opet milijardu i 500 miliona evra, kurs dinara je skočio sa 94 na 108 dinara. Problem se nastavio 2012. godine. Do juna meseca prodato je milijardu i 420 miliona evra deviznih rezervi, a kurs evra je sa 108 skočio na 119,80 dinara, pa bih zamolio kolege koje se brinu da mi objasne gde su potrošili 4,5 milijarde evra? Šta je to? To je sitnica, jel tako? Kurs evra je skočio za više od 50%.
Da li je normalno potrošiti 300 miliona evra deviznih rezervi i kurs dinara prema evru smanjiti za skoro četiri dinara?
Pošto se mnogi bave time – a kakve to veze ima sa zapošljavanjem, evo, reći ću kakve su posledice bile na privredu. Naša preduzeća su bila zadužena u kreditima koji su bili indeksirani u evrima, uglavnom privatna, mala i srednja preduzeća koja zbog ovih kursnih razlika nisu mogla da vraćaju kredite, nego su otpuštali zaposlene i najčešće završavali sa katancem na vratima, jedan deo. Drugi deo je, da bi se spasao i napravio bilo kakve šanse za opstanak, izašao iz legalnog poslovanja i ušao u sivu zonu.
Šta je radila država? Kako se smanjivao broj zaposlenih, vodila je u tom periodu od 2008-2012. godine jednu jako demagošku politiku, a to je da brine za svoje građane, a brinula je za svoje građane tako što ih je zaduživala sve više i više. Imali su čak i hrabrosti da prikažu kao veliku stranu investiciju od dve milijarde evra prodaju „Maksija“. Verovatno bi, da su uspeli da prodaju „Telekom“, i to bila strana investicija. Verovatno su strane investicije bile i onaj silan čelik koji je završio u „Sartidu“ a pripadao je Ministarstvu odbrane. Sve su to bile njihove strane investicije.
Sada smo došli do toga da za te četiri godine imamo ekspresno povećanje nezaposlenih od 400 hiljada ljudi. I onda licitiramo – da li je u 2012. ili u 2013. godini bez posla ostalo sedam, osam, 16 ili je dobilo posao sedam, osam ili 16.000 ljudi, baš od onih koji su najveći kritičari ovih mera i ovog zakona.
Poručujem im da se okrenu iza sebe, neka pogledaju Srbiju kakvu su ostavili ne nama koji podržavamo Vladu Republike Srbije, neka pogledaju Srbiju kakvu su ostavili našoj deci, svakom detetu u Srbiji, pa neka dođu onda da pričaju kako treba zakon da se sprovodi ili ne sprovodi.
Šta je tu toliko strašno što će država da daje podsticajne mere iz oblasti doprinosa koji se uplaćuju za novozaposlene radnike? Kažem novozaposlene, jer je zakon jako precizan i kaže da je osnova za ostvarivanje ove subvencije broj zaposlenih zaključno sa 31. martom 2014. godine. Znači, da biste stekli pravo, možete da zaposlite na 10 još 10 radnika, ali kada otpustite prvih 10, nemate pravo na subvencije. Da li to neko ne zna da računa? Očigledno je da ne zna ili neće da ispriča istinu što piše u zakonu.
Naslušao sam se priča oko Fonda zdravstvene zaštite. Odakle se pune ti fondovi, iz poreza i doprinosa zaposlenih? Pune se iz poreza na dodatu vrednost, pune se iz raznih drugih osnova. Kako mislite da naši građani i naša privreda to pune ako nemaju određene podsticaje?
Koliko vredi jedan zaposleni u realnom sektoru? Zamislite da u nekom gradu zaposlite 200 ili 300 ljudi. To ste zaposlili direktno nekim podsticajnim merama. Da li znate da se i druge delatnosti u koje niste investirali šire, povećavaju broj zaposlenih, povećavaju potrošnju? Hoćemo li da se bavimo samo suvom statistikom i šta bi bilo kad bi bilo? To su problemi koji pokušavaju da se reše ovim zakonom, da se daju podsticaji za one koji rade u skladu sa zakonom, da ulažu u svoje preduzeće, u svoju privredu, da šire svoje delatnosti i za one druge koji su zbog katastrofalne politike koja je vođena od 2008-2012. godine prešli u sivu zonu da se vrate u realnu, da počnu da plaćaju poreze i da se ne plaše kada im prođe poreska ili neka druga policija pored nekog magacina, stovarišta, što krijumčare, nego da počnu da rade u skladu sa zakonom. To su ciljevi ovog zakona.
Da li je ovo dovoljno? Nije. Da li je ovo jedan od mogućih rešenja? Jeste. Da li ćemo biti zadovoljni rezultatima ovih zakona? Verovatno neće niko od nas, ali sam siguran da ako makar za jedno mesto radno u celoj Srbiji dobijemo makar jednog radnika i niko ne izgubi posao, isplatilo se doneti jedan ovakav zakon, jer ste obezbedili makar jednu porodicu.
Dežurni kritičari neka se zamisle i neka kažu šta su uradili za svoju zemlju, osim što su kritikovali, a oni koji sada kritikuju, a trebali su da rade za svoju zemlju, neka pogledaju kakva su njihova dela.
Mi iz SNS se toga ne stidimo i ne bojimo se odgovornosti. Zato ćemo da podržimo jedan ovakav zakon, zakon koji je možda samo jedan mali deo reformi ekonomskih, koje trebaju konačno Srbiju da pokrenu sa onog puta kojim smo išli 12 godina i koji je bio pogrešan, da ga pokrene i okrene na onaj put koji garantuje neku budućnost, a i nama koji smo već naučeni nekim iskustvima i određenu nadu da ta budućnost može da bude dobra, makar za naše potomke. Hvala.