Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da istaknem da su poslanici bivšeg režima ovu sednicu zamislili kao neku vrstu političkog linča ministra pravde Nikole Selakovića. Ako ste pažljivo slušali izlaganja poslanika bivšeg režima, videli ste da se najveći deo njihovih izlaganja odnosi na ministra pravde i na njihove kvalifikacije da je Nikola Selaković kao ministar pravde odgovoran zbog situacije u srpskom pravosuđu i da se ministar pravde, navodno zbog toga što je odgovoran, uplašio da dođe u Narodnu skupštinu, pa je onda kao, navodno, poturio narodne poslanike da umesto njega dođu ovde i da predlože izmene Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa.

Ja sada držim deo stenografskih beleški sa današnje sednice. Gospodin Stefanović, predsednik poslaničke grupe DS je rekao da ja, evo, da upotrebim taj malo pristojniji izraz, ne govorim istinu kada sam citirao njegove reči da niko od poslanika SNS nije potpisao ovaj predlog zakona. On je rekao ovako – zašto čovek koji je nosilac ovih promena, misleći na gospodina Selakovića, i ovog instituta u Srbiji, zamislite, Nikola Selaković je nosilac instituta javnog beležništva u Srbiji, a zakon je donet 2011. godine, nije došao u Skupštinu, nego se čovek politički krije iza poslanika, i to čak poslanika ne iz SNS, zašto?

Dakle, to je rekao gospodin Nebojša Stefanović, a evo vam Predlog zakona i evo vam potpisi ko je predložio ovaj zakon: gospođa Maja Gojković, gospođa Biljana Pantić Pilja, gospodin Dragan Nikolić, gospodin Dragan Polovina i gospođa Vesna Simić, poslanici SNS-a, pored gospođice Olgice Batić i pored gospodina Neđe Jovanovića iz SPS. Dakle, od sedam predlagača ovog zakona čak pet je iz SNS-a. Dakle, to što je rekao gospodin Borislav Stefanović jednostavno ne stoji.

Što se tiče samog Predloga zakona, ja smatram da poslanici bivšeg režima izgleda nisu dobro pročitali šta u Predlogu zakona piše. U Predlogu zakona menja se član 29. stav 2. koji glasi: „U gradovima, odnosno opštinama za koje su do dana stupanja na snagu ovog zakona imenovani javni beležnici potpise, rukopise i prepise mogu da overavaju osnovni sudovi, odnosno opštinske uprave kao povereni posao najduže do 1. januara 2017. godine“. Dakle, radi se o gradovima, odnosno opštinama za koje su do dana stupanja na snagu ovog zakona imenovani javni beležnici. Ne da nisu imenovani, nego su imenovani, što znači da će u ovim opštinama, odnosno gradovima do 1. januara 2017. godine građani, odnosno drugi pravni subjekti moći praktično da biraju da li će svoje rukopise, potpise i prepise overavati kod javnih beležnika, kod osnovnih sudova, odnosno kod opštinskih uprava.

Bilo je reči i o tome zašto nije imenovan dovoljan broj javnih beležnika, pa je onda, navodno, gospodin Nikola Selaković odgovoran zbog toga što u Srbiji nema dovoljno javnih beležnika. Kao da javne beležnike imenuje ministar pravde. Bivši režim je propisao pod kojim uslovima jedan diplomirani pravnik u Republici Srbiji može da postane javni beležnik. Ti uslovi su prilično rigorozni. Dakle, ne samo da mora da završi pravni fakultet, ne samo da mora da položi pravosudni ispit koji je veoma težak i koji je, vi to znate, gospođo Gojković, jedna opšta sublimacija pozitivnog prava koje se uči na svim pravnim fakultetima u Republici Srbiji, nego još mora da položi i javnobeležnički ispit. To je što se tiče njegove stručnosti. Dalje, on mora da obezbedi novčani depozit da bi bio upisan u Komoru javnih beležnika, a taj novčani depozit uopšte nije mali. Takođe, on mora da obezbedi kancelariju odgovarajuće kvadrature, a ta kvadratura uopšte nije mala. On mora da u toj kancelariji ima sef. On mora da ima određeni broj zaposlenih u javnobeležničkoj kancelariji. To sve košta.

Zašto ovo sve govorim? Kada su jednog starogrčkog državnika pitali - koji je ustavni i politički sistem najbolji, on je lepo rekao – kažite mi najpre za koji narod i za koje vreme. Bivši režim je 2011. godine uveo institut javnog beležništva u pravni sistem Republike Srbije, a da prethodno nije izvršio, kao što su moje kolege iz poslaničke grupe SNS lepo ukazale, bilo kakvu analizu da li je naš pravni sistem, da li je naš ekonomski sistem, da li je standard naših građana takav da može da prihvati instituciju javnog beležnika.

Želim da podsetim kolege, pre svega kolege iz bivšeg režima, javni beležnici su, ako se ja dobro razumem u tu materiju, pre svega institut germanskog pravnog sistema. Javni beležnici najbolje funkcionišu i dan danas u Austriji, u Saveznoj Republici Nemačkoj i u državama koje su prihvatile pravni sistem pod germanskim uticajima. Da li vi možete po ekonomskoj snazi da uporedite, po političkoj stabilnosti, po razvijenosti pravnog sistema itd, Austriju i Saveznu Republičku Nemačku na jednoj strani i Republiku Srbiju na drugoj strani? Naravno da ne možete.

Ovde su pojedine kolege iz bivšeg režima postavljali pitanje – koliko koštaju usluge javnih beležnika? Ja mogu slobodno da primetim da je to pitanje krajnje licemerno, zato što su oni znali i 2011. godine kada je donet Zakon o javnom beležništvu, a nije ga predložio Nikola Selaković i nije za njega glasala SNS, nego stranke bivšeg režima. Neki poslanici bivšeg režima ovde sede. Neki su u to vreme bili ministri. Oni su predložili Zakon o javnom beležništvu. Znali su i tada, samo što sada ćute o tome, da će usluge javnih beležnika biti skuplje nego što su identične usluge u sudovima, odnosno u opštinskim upravama. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan i oni su taj odgovor znali 2011. godine, ali tada nisu hteli to da kažu. Zato što se sudovi finansiraju iz budžeta Republike Srbije, zato što se opštinske uprave finansiraju iz budžeta opština, odnosno gradova, a javni beležnik se finansira iz svojih usluga. On živi od toga i potpuno je logično da njegove usluge koštaju više nego što su te iste usluge overe npr. rukopisa, potpisa i prepisa u sudovima i u opštinskim upravama.

Ali, ovde nije pitanje za Nikolu Selakovića i za SNS – zašto je tarifni sistem javnih beležnika u Srbiji ovakav kakav je? Da li on može da se koriguje, o tome može da se govori, ali je suština da se vratimo na 2011. godinu, kada je kriza i počela. Makijaveli je lepo rekao na jednom mestu – kad jedna država zapadne u krizu, onda se treba vratiti na početak kako je sve počelo. Počelo je tako što je neko bez bilo kakve i pravničke i ekonomske pripreme uveo institut javnog beležništva u Republici Srbiji, a onda Srpskoj naprednoj stranci i Vladi koju vodi Aleksandar Vučić na neki način ostavio u pravni i politički amanet da taj institut javnog beležništva u Srbiji zaživi. U Srbiji koju su ekonomski devastirali, u Srbiji koja je sistematski opljačkana od 2000. godine, u Srbiji u kojoj je stotine hiljada ljudi izgubilo posao, u Srbiji u kojoj je sprovedena jedna veoma loša tzv. reforma pravosuđa 2008/2009. godine.

Sada je, navodno, Nikola Selaković kriv zbog svega toga. Naravno da nije kriv. Ali, znate, mi sad ne možemo da pobegnemo iz ove države i da kažemo – pobedili smo na izborima, ali ne želimo da vladamo. Moramo da vladamo i moramo da vršimo vlast, a vršimo vlast u situaciji kada moramo da primenjujemo zakone koji su objektivno neprilagođeni društvenim, političkim i ekonomskim prilikama koje su vladale u Srbiji 2011. godine, a vladaju u Srbiji 2015. godine.

Šta mi ovim pokušavamo da postignemo? Da obezbedimo uslove da do 1. januara 2017. godine, svi oni koji imaju potrebnu da overe potpis, rukopis ili prepis, i to, napominjem, u opštinama gde su imenovani javni beležnici, ne tamo gde nisu, nego tamo gde jesu imenovani javni beležnici, to mogu da učine tako što će da izaberu da li će svoju overu da izvrše kod javnog beležnika u osnovnom sudu ili u opštinskoj upravi. Gospodin Zoran Babić je postavio jedno vrlo suvisno pitanje. Izvinite, a u čemu je to šteta za građane Srbije? U čemu je šteta za privredu Republike Srbije? Gde je šteta uopšte? Štete nema.

Ovde se postavljalo pitanje da ova sednica košta i da je ova sednica skupa, da su poslanici bivšeg režima ti koji zastupaju interese građana Srbije, a da mi iz SNS, eto, tako iz hira, nemamo šta da radimo, nemamo pametnijeg posla, pa onda predlažemo zakon kojim se menja Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa. Moram da podsetim građane šta je danas sve rečeno.

Predsednik poslaničke grupe DS gospodin Borislav Stefanović je rekao da se on zalaže, ja sam razumeo da kada kaže ja, da misli na celu poslaničku grupu, da ovo stanje koje mi sada predlažemo, dakle da građani mogu da biraju da li javni beležnik, da li osnovni sud, da li opštinska uprava, da to ne bude oročeno do 1. januara 2017. godine, nego da, citiram njegove reči, evo, tu su i stenografske beleške, to bude trajno stanje. Onda, gle čuda, taj isti Borislav Stefanović podnese amandman koji kaže – Član 1. menja se i glasi, u Zakonu o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, u članu 29. stav 2. reči: „1. marta 2015. godine“, zamenjuju se rečima: „5. februara 2016. godine“. Dakle, on sam sa sobom je u koliziji. Kaže u načelnoj raspravi - to treba da bude trajno stanje, a onda, evo, 23. februara 2015. godine u 9.50 časova, znači, to je možda jedno sat vremena pre nego što je govorio o Narodnoj skupštini, podnese amandman, gde kaže – to ne treba da bude trajno stanje, nego treba da bude oročeno do 5. februara 2016. godine.

Sada, poslanici bivšeg režima koji kažu da se brinu za interese građana Srbije, koji kažu da ova sednica košta, koji kažu da mi iz SNS bacamo pare, evo kakve amandmane su još predložili. Gospođa Gordana Čomić, koja bi, da se pita, celu poslaničku grupu izbacila iz sale. Ona je predložila ne 1. mart 2015. godine, nego 1. januar 2016. godine. Borko Stefanović - 5. februar 2016. godine, a ona 1. januar 2016. godine. Dejan Nikolić - 1. januar 2019. godine. Sve poslanici iste poslaničke grupe. Aleksandra Jerkov - 20. maj 2016. godine. Da li ovi datumi imaju neku simboliku iz ličnog ili političkog života, ne znam. Gospodin Jovan Marković - 8. februar 2018. godine. Sve je poslanička grupa DS. Vesna Martinović - 1. januar 2020. godine, poslanička grupa DS. Onda amandman za koji sam rekao da je zaista najgenijalniji, ovu cifru teško mogu i da pročitam, Ivan Jovanović, poslanička grupa DS, umesto 1. marta 2015. godine - 1. januara 2117. godine.

Sad ja vas pitam, dragi građani, o čijim interesima se tako zdušno brine bivši režim predvođen DS i njenim političkim agregatima, šta je ovo? Jel ovo briga o građanima ili je ovo, hajde, možda ću da upotrebim reč koja je možda teška za ovu Skupštinu, sprdnja sa Skupštinom, sprdnja sa građanima, jedno smejanje u lice i kolegama poslanicima i građanima Srbije i svima onima koje su ti isti ljudi ojadili od 2000. godine? Dakle, da ista poslanička grupa predloži amandmane u kojima se spominju godine 2117, 2020, 2018, 2019, januar 2016, maj 2016. itd.

Jel to ozbiljna politika? Jel to ozbiljna politička stranka? Jesu li to ljudi koji treba nama da drže lekcije kako se vodi država? A stalno, evo, danima i satima slušamo priče o tome kako ministar Selaković treba da podnese ostavku, kako mi ne znamo da vodimo državu, kako je Vlada loša, evo kakve su amandmane napisali. Onda kažu – sednica Skupštine košta. Da, koštaće nas u sredu, umesto da ovu sednicu završimo za sat vremena, mi ćemo ovde pričati o amandmanima koje su podneli poslanici iz iste poslaničke grupe. Da li ovo stanje za koje Borko Stefanović kaže da treba da bude trajno, pa onda se predomisli pa kaže da treba da bude do 5. februara 2016. godine, da li to stanje treba da traje do 2018, 2019, 2020. ili do 2117. godine?

Naravno da će sednica da košta, ali koštaće zbog poslanika bivšeg režima koji se poigravaju sa Narodnom skupštinom i koji se smeju u lice građanima Srbije, koje su najpre ostavili bez radnih mesta, uveli im sistem javnog beležništva i sad kažu – izvinite, usluge javnih beležnika su skupe. Izvinite, što ste donosili Zakon o javnom beležništvu u 2011. godini, kada ste znali, znali ste, i u je vaša najveća odgovornost, vi ste znali da će usluge javnih beležnika biti mnogo skuplje nego što su usluge koje građanima pružaju sudovi, odnosno opštinske uprave, ali ste ćutali? Jedina mantra kojom ste se služili, to je – moramo zbog ulaska u Evropsku uniju. Niste morali. Nije to bio ključni zakon koji je Srbija morala da donese da bi napredovala na svom putu ka Evropskoj uniji. Nego ste vi doneli jedan u moru zakona, bez bilo kakve pripreme.

Godine 2012. ste izgubili vlast i onda ste ostavili SNS da sprovodi zakone koji su objektivno neprilagođeni situaciji u Srbiji. To je suština ovoga o čemu mi danas pričamo. Vi ste to znali i 2011. godine, ali o tome ste ćutali i sad ste se, posle četiri godine, probudili iz zimskog sna i rekli – znate, usluge javnog beležnika koštaju. Pa koštaju, i u Austriji, i u Švajcarskoj, i u Nemačkoj, i u Sloveniji, i u Hrvatskoj. Koštaju i u Srbiji, ali ono što vam mi govorimo, standard Austrije, Nemačke, Švajcarske, pa i Slovenije je neuporediv sa standardom građana Srbije. Uveli ste jedan institut iz jednog pravnog sistema gde je privredni život na daleko višem nivou nego što je u Srbiji. Onda smo sad došli u jedan problem iz koga mi iz SNS pokušavamo da izađemo na način na koji mi smatramo da je najbolji.

Dok mi pokušavamo da pravosuđe popravimo, da olakšamo građanima Srbije situaciju u kojoj se nalaze, poslanici bivšeg režima, pre svega poslanici iz DS se, evo, poigravaju sa Narodnom skupštinom, smeju se u lice građanima Srbije i od svih ovih amandmana nemate nijedan gde je identičan datum do kada treba da traje ovo stanje. Negde je januar 2016, negde maj 2016, negde 2018, negde 2020, negde 2117. godina. Ono što je takođe jako bitno, sa identičnim obrazloženjem. Pazite ovo, dakle, nije bitno jel januar jel maj 2016. godine, jel 2018, jel 2020, jel 2117, jel pitaj boga koja godina. Ali je zato obrazloženje za svaki amandman identično. Obrazloženje glasi, pazite, stvarno je genije morao da smisli ovakvu formulaciju: „Razlozi za donošenje ovog zakona sadržani su u objektivnom sagledavanju realnih kapaciteta“, sad pazite ovo: „vremenskog okvira u kome je moguće obezbediti svrsishodan postupak u kome će pravna i fizička lica pod istim uslovima i na efikasan i delotvoran način ostvarivati zakonom utvrđena prava i na zakonu zasnovane interese“. Ključna sintagma iz ovog obrazloženja je vremenski okvir.

Sada vas ja pitam – koji je to realan vremenski okvir za koji se vi zalažete? Jel to trajno stanje, jel to januar 2016, jel to maj 2016, jel to 2018, jel to 2020, jel to 2117? U vaše vreme, u vreme vas koji ste vedrili i oblačili po Srbiji, koji ste isterivali iz Narodne skupštine cele poslaničke grupe, koji ste kažnjavali narodne poslanike posle dve sekunde nakon što je uključen mikrofon. Da, da, strašno je gospodine Šutanovac.

Nisam rekao ništa ružno.

Ti isti nama danas drže lekcije o tome kakve zakone treba da donosimo i zašto je srpsko pravosuđe u situaciji u kakvoj jeste. Zbog njih. Ako me pitate ko je kriv. Krivi su oni koji su vodili Srbiju do 2012. godine. Ceo problem sa javnim beležništvom nastao je onda kada je donet jedan zakon koji objektivno nije bio primenljiv na Republiku Srbiju ni 2011. niti je primenjiv sada, ali sada tu smo gde smo, iz ove situacije moramo da izađemo.

Još nešto što želim da istaknem, a što prosto ne bi bilo korektno prema građanima da ne znaju. Ovde je gospodin Borko Stefanović rekao da se izmenama ovog zakona menja celokupan sistem overe, rukopisa, potpisa i prepisa. To jednostavno nije tačno. Sve ostaje isto, dakle procedura je identična kakva je bila i do sada, jedino se pomera rok sa 1. marta 2015. na 1. januar 2017. godine i ništa drugo. Nikakvu štetu građani Srbije zbog ovog zakona neće pretrpeti. Građani Srbije bi pretrpeli štetu onda kada mi ovaj zakon ne bi izglasali.

Još samo jednu stvar da naglasim, odnosno još dve stvari. Gospodin Borko Stefanović je rekao da se po peti put menja ovaj zakon i ovde je mahao rukama i rekao – pet puta menjate zakon, pet puta menjate zakon. Evo ga, zakon je donet 2014. godine, objavljen je u „Službenom glasniku“ RS, broj 93 iz 2014. godine i mi ga sada menjamo po drugi put. Dakle, nije pet puta nego ga menjamo sada po drugi put.

I, ono sa čim želim da završim, to su takođe pričale kolege iz Demokratske stranke, kažu da je protivustavno da zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ RS, to nije tačno. Član 196. Ustava Republike Srbije kaže da zakoni i drugi propisi i opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“, RS, a mogu da stupe na snagu i ranije ako za to postoje opravdani razlozi koji su utvrđeni u postupku donošenja zakona. Naravno da postoje opravdani razlozi. Želimo da olakšamo pravni saobraćaj u Republici Srbiji, želimo da olakšamo i onako težak život građanima Srbije, time što im omogućavamo izbor do 1. januara 2017. godine, a nadamo se da će ekonomska situacija i borimo se da ekonomska situacija do tog januara 2017. godine bude bolja nego što je sada, da mogu da biraju da li će svoje rukopise, potpise ili prepise da overavaju kod javnih beležnika, tamo gde su imenovani, da li će to da rade kod osnovnih sudova, ili kod opštinskih uprava. Dakle, zakon, tj. Predlog zakona je u interesu građana i SNS će za njega da glasa.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, u ime poslaničke grupe SNS hteo bih da postavim pitanje ministru unutrašnjih poslova, gospodinu Nebojši Stefanoviću, dokle se stiglo sa utvrđivanjem činjenica i okolnosti vezanih za brojne malverzacije i krivična dela koja su izvršena na teritoriji AP Vojvodine, pre svega u Razvojnoj banci Vojvodine, u Fondu za kapitalna ulaganja Vojvodine, u Fondu za razvoj AP Vojvodine i u Pokrajinskom sekretarijatu za nauku i tehnološki razvoj.
Srpska napredna stranka je u više navrata iznosila saznanja koja imamo, o tome da su građani Vojvodine, od 2000. godine, a naročito od 2004. godine, pa na ovamo, sistematski opljačkani od strane jedne političke garniture koja u kontinuitetu Vlada Vojvodinom već 15 godina.
Danas je bilo reči o tome koliko košta pasulj, koliko iznosi potrošačka korpa i SNS ovo pitanje postavlja da bi se konačno utvrdilo da su teška ekonomska i finansijska situacija koja, nažalost, postoji danas u Srbiji, pa u Vojvodini, kao sastavnom delu Srbije, u stvari posledica jedna neverovatne bahatosti, jedne neverovatne politike pljačke sopstvenih građana, koja je izvršena i koja se vrši i dan danas u kontinuitetu punih 15 godina. Nekoliko smo puta o tome pričali ovde u Narodnoj skupštini. Ministar unutrašnjih poslova je o tome govorio. Utvrdili smo u nekoliko navrata naša saznanja da su se zaista dešavala brojna kršenja zakona, brojna kršenja Zakona o javnim nabavkama, da su ugovori sklapani fiktivno, da su se uzimale provizije, da radovi koji su bili predviđeni ugovorom nisu izvršeni ili su izvršeni posle roka. Pričali smo o tome da su pojedine banke, koje su formirane od strane Pokrajinske vlade, a na čelu sa Bojanom Pajtićem, kao što je, na primer, „Tesla banka“ u Zagrebu, služile isključivo u svrhu pranja novca.
Jedna osoba je bila istovremeno i predsednik nadzornog odbora „Razvojne banke Vojvodine“ i član uprave „Tesla banke“ u Zagrebu, pojedini tajkuni u Vojvodini i van Vojvodine su imali maltene ekskluzivno pravo da obavljaju građevinske radove na teritoriji AP Vojvodine i kada je u pitanju niskogradnja i kada je u pitanju visokogradnja i svim tim nezakonitostima su građani Vojvodine sistematski opljačkani. U najvećoj meri posledica takvog ponašanja je teška ekonomska i finansijska situacija u kojoj se naša država nalazi, u kojoj se nalazi naša privreda, pa i privreda u AP Vojvodini.
Naše pitanje je upućeno ministru unutrašnjih poslova – dokle se stiglo sa utvrđivanjem svih tih činjenica i okolnosti? Dokle se stiglo sa pronalaženjem onih koji su odgovorni za jedno u istoriji nezapamćeno pljačkanje građana AP Vojvodine, koje se nažalost dešava i dan danas i koje je u stvari i dovelo Vladu Republike Srbije u situaciju da mora da preduzima bolne i teške rezove koji trenutno pogađaju sve građane Srbije, a koji su posledica jedne pljačkaške, potpuno promašene ekonomske i finansijske politike koja se vodila u Srbiji od 2002. godine, a na delu je u AP Vojvodini, evo već punih 15 godina. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložiti amandman kojim se briše član 5. je u najmanju ruku neodgovorno i dovodi u pitanje pravnu i ekonomsku sigurnost građana i srpske privrede.
U članu 5. po momo skromnom mišljenju, najvažniji su stavovi 1, 3. i 5, a kolege iz bivšeg režima predlažu da se ovaj član briše. U članu 5. stav 1. stoji – Agencija i Narodna banka Srbije zaključuju sporazum o saradnji kojim se uređuje saradnja i razmena informacija i podataka u vezi sa bankama i osiguranjem depozita. To je stav 1.
Stav 3 – Narodna banka Srbije, dužna je da blagovremeno obavesti Agenciju o merama u postupku kontrole boniteta i zakonitosti poslovanja banaka preduzetim usled pogoršanja finansijskog stanja banke, kao i da joj dostavi na mišljenje nacrt izveštaja o testu najmanjih troškova u skladu sa zakonom kojim se uređuju banke.
Stav 5. – Agencija je dužna da najmanje jednom kvartalno dostavlja ministarstvu nadležnom za poslove finansija izveštaj o stanju Fonda za osiguranje depozita, kao i projekciju stanja tog fonda za narednih 12 meseci.
Sada se ovde kao epohalno demokratsko dostignuće predlaže amandman kojim se briše ceo član 5. uključujući i ova tri veoma važna stava, i kaže se da je to navodno u skladu sa evropskim i demokratskim shvatanjima koja ima bivši režim.
Što se tiče SNS, kamo sreće da su ove odredbe i da su ovakve norma postojale i ranije. Građani Srbije koji su imali gorka iskustva sa bankama o kojima je govorio moj kolega Zoran Babić, takva iskustva verovatno ne bi imali.
Što se tiče evropskih pravila u radu parlamenta. Protiv tih evropskih pravila SNS nema ništa, ali ono protiv čega zaista imamo mnogo toga da kažemo, jeste licemerje u pogledu tumačenja tih evropskih pravila.
Evropska pravila su, na primer, u osmom sazivu Narodne skupštine. Dakle, u periodu od juna 2008. do kraja maja 2012. godine, izgledalo otprilike ovako. Ovo su podaci za 2009. godinu. Novčanom kaznom u iznosu od 3.000 dinara kažnjen je veći broj poslanika iz dve poslaničke grupe: SRS i poslaničke grupe NS, odnosno Napred Srbija. Novčanom kaznom od 8.000 dinara, kažnjen sam ja, nije lepo govoriti u svoje lično ime, ali, evo, tako je bilo. Pa, onda novčanom kaznom od 32.000 dinara kažnjen je veći broj poslanika. Pa, 27. marta 2009. godine 3.000 dinara, pa 8.000 dinara, pa 16.000 dinara. Pa, 40. sednica Administrativnog odbora 1. aprila 2009. godine, 32.000 za jedne poslanike, 8.000 dinara za druge, među kojima sam i ja. Pa, onda sednica Adminstrativnog odbora 1. aprila 2009. godine, 32.000 dinara za veći broj narodnih poslanika. Pa, 42. sednica Adminstrativnog odbora, 32.000 dinara. Pa, 53. sednica Odbora, 3.000 dinara, 8.000 dinara, 16.000 dinara.
Ovde su dame i gospodo, izrečene dve opomene za uvrede koje je srpski parlament, ja mislim u svojoj istoriji nije čuo, tako što je predsedavajućem rečeno da je – stoka, da je – đubre, da je –ološ, evo podseća me gospodin Šutanovac ko je autor ti reči, izrečene su dve opomene. U vreme kada je DS vedrila i oblačila ovom državom, dakle, samo u 2009. godini izrečeno je kao što vidite izuzetno mnogo novčanih kazni po pravilu bez ikakvog razloga i bez ikakvog osnova. U stvari samo sa jednim političkim razlogom, a to je da se ućutka opozicija.
E, sad, ono što zanima SNS to je jedno retoričko pitanje za našu javnost, za naše medije. Na kraju krajeva, to je pitanje i za poslanike bivšeg režima. Zamislite sad, da predsedavajući koji vode sad sednicu Narodne skupštine….
(Dragan Šutanovac, s mesta: Gađa cipelom.)
Ja koliko znam, predsedavajućeg u to vreme nikoga nije ga gađao cipelom, ali su izricane drastične kazne. E, sada zamislite da, zamislite sad mi gospodine Šutanovac, ali vama je lako, vi imate puno para, vama kazna od dve, tri hiljade dinara ne smeta puno. Ja govorim o poslanicima koji žive od svoje plate.

Mislim kada novčanu kaznu od 32.000 dinara izreknete čoveku koji živi od poslaničke plate, onda je to drakonska kazna. Kada izreknete nekome ko nosi sat od 15.000 evra, njemu to ne znači ništa. Ja govorim o običnim narodnim poslanicima, o običnim ljudima od krvi i mesa.
Dakle, pitanje je – šta bi bilo da sada na primer vi gospodine Arsenoviću ili da gospođa Maja Gojković, ili da gospodin Igor Bečić, primenjujući ta ista, navodno evropska i demokratska pravila, sad počnu da ih primenjuju na poslanike bivšeg režima, pa da im za posle dve sekunde od dobijanja reči izreknu opomenu od 8.000 dinara, 32.000 dinara, da ih isteraju iz sale, itd.
Ustalo bi, što bi rako narod – kuso i repato, da kaže kako mrski, nenarodni režim Aleksandra Vučića progoni poslanike bivšeg režima. Digli bi se na noge mediji, digle bi se na noge međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava, sve živo bi se diglo na noge kada bi ova pravila koja smo i gospodin Babić i ja i neke druge kolege osetile na svojoj koži, sad počela da se primenjuju u 2015. godini.
Dakle, vi koji se pozivate na evropska i demokratska pravila, na pravila iz Evropskog parlamenta, vi ste dok ste bili vlast u ovoj državi učinili sve da se upravo ovde u Domu Narodne skupštine ta pravila ne poštuju.
Vi ste uveli pravilo, ako se sećam dobro, evo tu su kolege koje su zajedno sa mnom tada bili narodni poslanici, tada je uvedeno gospodine Arsenoviću jedno neverovatno pravilo. Postoje delovi Poslovnika koji mogu da budu povređeni i delovi Poslovnika koji ne mogu da budu povređeni i ako se javite za povredu nekog člana Poslovnika koji po mišljenju, na primer gospođe Čomić nije mogao da bude povređen, vi ste rizikovali da dobijete novčanu kaznu od na primer 32.000 dinara, ili da budete isterani iz sale.
Ovde je trebalo da se desi da u prisustvu predsednika Vlade, poslanici bivšeg režima, uličarskim i vašarskim rečnikom napadnu predsedavajućeg da bi im bile izrečene dve opomene. Ta verbalna agresija, ta politička agresija koju su nad nama sprovodili dok su bili vlast, misle da mogu da sprovode i danas, tako što je bivši ministar, čuveni „vojvoda od Meridijan banke“, danas napao, verbalno doduše, gospodine Marka Atlagića…

Izvinite gospodine Arsenoviću, veoma je važno…

Samo malo, nećemo da dozvolimo da nam lekcije o Evropi, o demokratiji, o ljudskim pravima, o evropskim standardima drže oni koji su progonili narodne poslanike dok su bili vlast i koji misle da to danas isto mogu da rade kada su u opoziciji. Ne mogu i Srpska napredna stranka im to neće dozvoliti.
Ono što mi hoćemo to je da obavestimo građane, da obavestimo medije da se danas desio nezabeležen incident. Jednom profesoru Univerziteta bivši ministar finansija koji je po sopstvenim rečima u Srbiju došao siromašan kao crkveni miš, pa se jednog jutra na tetkinom kauču probudio sa 11 miliona evra, da preti kako on ne sme da ga spominje u Narodnoj skupštini, jer će sa njim biti završeno, ako spomene njegove kriminalne afere.
Ma više se u Srbiji vas niko ne boji. Srbija više nije zemlja straha i sa tom praksom pretnji na ulici ili ovde u parlamentu možete slobodno da prekinete. Vi ste prošlost ove države i ovog naroda. Srpska napredna stranka će učiniti sve da u prošlosti i ostanete.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja uvažena koleginica Aleksandra Jerkov je pokušala nevešto da brani praksu Demokratske stranke kojoj tada nije pripadala. Ja sada neću da je pitam kada je ona doživela prosvetljenje, ali, evo 37. sednica Administrativnog odbora, održana 5. marta 2009. godine - novčanom kaznom u iznosu od 3.000 dinara kažnjeni su narodni poslanici, pa se navode – iz Srpske radikalne stranke i među njima Tomislav Nikolić koji nije bio poslanik Srpske radikalne stranke u to vreme, nego šef poslaničke grupe „Napred Srbijo“.
Da li vi sada nama hoćete da kažete da su radikali i naprednjaci zajedno pevali Rusku himnu i da su zbog toga zaradili na primer tog 5. marta 2009. godine kaznu od 3.000 dinara? Ja se zaista ne sećam, da li se vi kolega Babiću sećate, da li se iko seća da se neko valjao u Narodnoj skupštini? Ja se toga ne sećam.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Kako nije?)
Možda ste se vi gospodine Šutanovac valjali, ja nisam.
Što se tiče te famozne cipele, bačena je cipela na gospođu Čomić i to je tačno. Da li je to bilo politički korektno u tom trenutku, sigurno da nije, ali je cipela bačena u toku rasprave o Predlogu statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine za koji je Ustavni sud, vi ste gospodine Šutanovac danas nešto mnogo nervozan.
Polako, stanite da objasnim.
Dakle, u trenutku kada je vođena rasprava o Predlogu statuta AP Vojvodine za koji je Ustavni sud kasnije rekao da je otprilike u 80% svojih odredbi neustavan.

Dakle, sve što ste rekli nije tačno, a izvukli ste iz konteksta mnogo toga što je bitno, da bi se sagledala sva nedemokratičnost bivše vlasti u tom periodu.
Zahvaljujem se gospodine Arsenoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, čuveni politički genijalci Zoran Živković i Vladimir Pavićević podneli su amandman na član 6. Pazite sad…

To je afirmativno.
Evo o čemu se radi. Mi smo ovde potrošili jedno 20-ak minuta pričajući o amandmanu na član 6. koji su podneli Zoran Živković i Vladimir Pavićević. Gospodo narodni poslanici, vi koji imate materijal, evo ga, da ne bi bilo nikakve zabune – Republika Srbija, Narodna skupština, 30. januar 2015. godine, Beograd, Predsedniku Narodne skupštine: „Na osnovu člana 161. Poslovnika Narodne skupštine, na Predlog zakona o osiguranju depozita podnosimo amandmane“, pa amandman 1, amandman 2, itd, itd, do amandmana 25.
Mi smo sada na amandmanu broj 6, koji se odnosi na član 6. Amandman na član 6. je napisan tako da se naziv Glave 2 i član 6. brišu, a nema obrazloženja. Nema obrazloženja, osim usmenog obrazloženja gospodina Pavićevića na sednici Narodne skupštine. Ali, u pisanoj formi obrazloženje ne postoji.
Ovo je najbolji dokaz kako poslanici bivšeg režima obmanjuju građane Republike Srbije, ubeđujući ih da podnose neke navodno smislene amandmane koji treba da poprave tekst predloga zakona, a pišu ih tako što obave jednu prilično jednostavnu operaciju u „Vordu“ koja se zove „kopi-pejst“. Ali, izgleda da ste ovde zaboravili ono „pejst“, pa ste obrazloženje izostavili.
Inače, da ne bi bilo nikakve zabune, hoćete da vam čitam vaše obrazloženje? Na amandman 3 – ovaj amandman podnet je kako bi se tekst amandmana na član 1. uskladio u pogledu definisanog cilja. Obrazloženje na amandman 8 – ovaj amandman podnet je kako bi se tekst amandmana na član 1. uskladio u pogledu definisanog cilja. Hoćete na amandman 25? Obrazloženje – ovaj amandman podnet je kako bi se tekst amandmana na član 1. uskladio u pogledu definisanog cilja.

Šta je ovde smisleno? Koja je ovde politička poruka? Politička poruka je – dokon sam, ne znam šta ću od sebe i onda podnosim besmislene amandmane od kojih neki čak i nemaju obrazloženje u pisanoj formi. Toliko o kvalifikovanosti i učenosti narodnih poslanika koji podnose amandmane i koji nam drže lekcije o poštovanju Poslovnika.
Još jednu stvar da kažem, zarad javnosti, a, na kraju krajeva, kao što vi kažete gospodine Arsenoviću, i zbog istorije. Evo, tu je gospodin Petar Petrović, moj kolega iz Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Na jednoj od prethodnih sednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo gospodin Pera Petrović je, pomalo isprovociran ovakvim amandmanima koji za svrhu imaju očiglednu političku opstrukciju, tražio da te amandmane na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo odbacimo, da se o njima uopšte ne raspravlja i da se o njima ne glasa. Ja sam kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo se suprotstavio mom uvaženom kolegi Petroviću i rekao da su amandmani suštinski nelogični, da su besmisleni, da imaju opstruktivni karakter, ali da ih iz razloga političke korektnosti ipak treba razmatrati i da o njima treba glasati.
Ono što ću sada da kažem, to je podsećanje šta je radio bivši režim. Ovde je bilo reči o tome da su svojevremeno podnošeni hiljadu i hiljadu amandmana. Šta je radio bivši režim a mi ne radimo? Vi proverite. Nikad glasanje nije trajalo četiri ili pet dana, to ste izmislili. A vi proverite da li je tačno ovo što ću ja sada da kažem. U osmom sazivu Narodne skupštine predsednik Zakonodavnog odbora je bio gospodin Vlatko Ratković. Tad su doneta Jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa. Tad se vlast u Republici Srbiji, odnosno većina u Narodnoj skupštini, dosetila – odbacili su, dakle, ne odbili, odbacili su sve amandmane koji su imali identičan tekst u dispozitivu i identično obrazloženje i o tim amandmanima se nije uopšte raspravljalo, niti se o njima glasalo. I to je istina. A vi proverite u stenografskim beleškama Narodne skupštine da li ja govorim istinu ili ne.
Kad bih ja sad poslušao mog uvaženog kolegu Petrovića i tu praksu primenio na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, i kad bismo tu praksu preneli ovde u Narodnu skupštinu, na plenarno zasedanje, opet bi ustale nevladine organizacije, „Žene u crnom“, fondovi za humanitarno pravo, pitaj boga ko sve ne, da kažu da mrski, despotski, diktatorski režim Aleksandra Vučića guši prava poslanika bivšeg režima i ne da im da podnose amandmane koji imaju identičan tekst, identično obrazloženje, a neki su čak i bez obrazloženja.
Da je to radio bilo ko od nas iz ondašnje opozicije u periodu od 2008. do 2012. godine, bez obzira kojoj poslaničkoj grupi smo pripadali, naša sudbina bi bila vrlo jednostavna. Naša sudbina se znala – o našim amandmanima se uopšte nije raspravljalo, o njima se nije glasalo i nije bilo potrebe da se glasa ni tri, ni četiri, ni pet dana. Apsolutno se ni o jednom amandmanu nije raspravljalo na plenarnom delu sednice Narodne skupštine, niti se o tim amandmanima glasalo.
Sada, kada bi mi uveli ponovo tu praksu koju ste vi, gospodo, ustanovili, ne znam da li bi Srbija bila ponovo izložena neviđenoj hajci kojoj je inače izložena ovih dana i od strane nekih domaćih i od strane nekih međunarodnih političkih faktora? Dakle, molim vas, nemojte samo vi da nam držite lekcije o demokratiji, o poštovanju procedure, o tome kako se pišu amandmani, kako se amandmani obrazlažu, šta Vlada treba, a šta Vlada ne treba da uradi.
Gluplju stvar u životu nisam čuo, da nisam imao vremena da pročitam zakon, ali sam imao vremena da napišem 186 amandmana. Za to zaista treba imati veliki avanturistički duh, pa imati hrabrost za tako nešto da se kaže.
Evo, ovo su vaši amandmani – briše se, identičan tekst, identično obrazloženje, neki i bez obrazloženja. Sada mi ovde treba da potrošimo sate i sate vremena pričajući o nečemu što nema nikakvog smisla. I vi sami gospodine Pavićeviću znate da nema nikakvog smisla, jer se neprestano smejete i mislite da ćete sada ovim da nanesete neku političku štetu nama iz SNS, koji sedimo u poslaničkim klupama ili kolegama iz Vlade, time što ćete da nas naterate da pričamo o amandmanima koji su ne samo u pravnom i u političkom smislu besmisleni, koji su direktno upereni protiv građana Srbije, jer je Vlada Republike Srbije ovaj zakon predložila da nam se više ne bi nikada desila, ma koja vlast da bude u Srbiji, ni „Razvojna banka Vojvodine“, ni „Agrobanka“, niti bilo koja druga finansijska institucija koja je na kraju svih krajeva koštala građane Republike Srbije.
Nisu ti računi došli na naplatu ni DS, ni SDS, kako li se već zovu, ni Borisu Tadiću, ni Bojanu Pajtiću, došli su na naplatu građanima Srbije. To je suština ovog predloga zakona, to je suština politike SNS. Mi hoćemo ovim predlogom zakona da tako nešto sprečimo, da omogućimo NBS, da omogućimo Agenciji za osiguranje depozita, uvid u stvarnu finansijsku situaciju u bankama i drugim finansijskim institucijama, kako bi te institucije na vreme reagovale, upozorile građane, upozorile privredne subjekte, da postoji opasnost po njihove depozite.
Ponavljam još jednom, kamo sreće da je u vreme vašeg režima ovakav zakon važio, ne bi sada Republika Srbija iz budžeta plaćala milione i milione evra, zbog štetočinske politike koju je sprovodio bivši režim.
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Replika.)

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo buke ni oko čega. Gospodine Veselinoviću, vaš amandman nije u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Dakle, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo razmatra da li su amandmani u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom. Vi uporno izbegavate da upotrebite tu sintagmu – i pravnim sistemom. Vi ste doneli gospodine Veselinoviću, dok ste bili vlast u Republici Srbiji i dok ste imali većinu u Narodnoj skupštini tzv. jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa. U tim jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu propisa stoji da kada preuzimate definicije iz viših pravnih akata, konkretno ovde iz Ustava Republike Srbije, onda definiciju preuzimate onako kako je ona data u višem pravnom aktu, odnosno u ovom slučaju u Ustavu Republike Srbije.
Vi to niste poštovali. Vi ste rekli da je Vojska Srbije, odnosno dodali ste reč „organizovana oružana snaga“. Dakle, niste s jedne strane poštovali ono što piše u jedinstvenim metodološkim pravilima koje ste vi doneli. To su pravila za izradu, novo-tehnička pravila za izradu propisa, a na stranu to što je moje lično mišljenje kao narodnog poslanika i kao pravnika da je ovaj prefiks „organizovana“ ovde krajnje nepotreban i nelogičan jer kada se kaže vojska, to već samo po sebi znači organizaciju, i to visok stepen organizacije. Nikada nisam čuo da postoji neka vojska koja predstavlja neorganizovanu oružanu snagu, tako da je vaš amandman sa jedne strane protivan Ustavu i pravnom sistemu, a deo pravnog sistema su jedinstvena metodološka pravila, a lično smatram da je i krajnje nelogičan, jezički loše sastavljen i apsolutno ne odgovara koncepciji predloga zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko je tačno ono što priča gospodin Đurišić o tome najbolje svedoči činjenica da je za danas u 13.00 časova, dakle za sat vremena zakazana sednica Odbora za kontrolu službi i bezbednosti. Mi se toliko plašimo gospodina Đurišića i njegovih argumenata da je gospodin Momir Stojanović na tu sednicu pozvao i, naravno pored ministra odbrane i gospodina Sašu Jankovića, Zaštitnika građana. Pa, evo i ja vas pozivam gospodine Đurišiću, dođite i vi na tu sednicu odbora, iznesite sve svoje argumente, ali dozvolite onda da se na toj sednici iznesu i argumenti koje ima SNS i koju ima ministar odbrane.
Dakle, ničega se ne plašimo, odbor smo zakazali, a u vaše vreme je bila praksa da se ne pozivaju na sednice odbora ni Zaštitnik građana niti bilo koji drugi nezavisni državni organi koje vi danas tako s dušno branite. Gospodin Zoran Babić vam je lepo objasnio da do 2012. godine niste usvojili nijedan jedini izveštaj tog istog Saše Jankovića kao Zaštitnika građana. A ono što pričate da nije dobra praksa da predstavnici vladajućih stranaka budu šefovi Odbora za odbranu i bezbednost, pa moram da vas podsetim, a ko je bio šef Odbora za odbranu i bezbednost u vreme kada ste vi bili vlast u Republici Srbiji?
(Marko Đurišić, s mesta: Dragan Todorović.)
A šta je bilo sa Dušanom Bajatovićem? Šta je on bio?

Pa, hoću samo da kažem gospodinu Đurišiću da izgleda da ima kratko pamćenje, ništa drugo.