Dakle, nije kriv NATO, NATO je bio u pravu, pošto je Aleksandar Vučić kriv, to znači da je NATO bio za vas u pravu, da je NATO trebao da izvrši agresiju na ovu zemlju. Aleksandar Vučić je kriv za srušene mostove u NATO agresiji, nije NATO kriv. Pričam o ovome što je govorio narodni poslanik, o tome govorim. Ali, dobro je što ste mi rekli - o čemu pričate, ne pričam …
(Narodni poslanik Aleksandar Jovanović dobacuje s mesta.)

A vama hvala što ste se udostojili da se pojavite nakon tri nedelje. Hvala vam mnogo.
Pita me jedan od narodnih poslanika, koji je takođe organizator protesta protiv nasilja, a koji se, i mnogo vam hvala na tome, udostojio da se pojavi u Narodnoj skupštini Republike Srbije i na ovoj raspravi nakon tri nedelje čitave, evo danas prvi dan, pita me – o čemu pričate? Valjda mu se ne sviđa što ne pričam o temi dnevnog reda. Pa, ne mogu da pričam o temi dnevnog reda, zato što narodni poslanik nije ni pomenuo ne temu dnevnog reda, nego ministra Bratislava Gašića, pa odgovaram.
Pričam o NATO bombardovanju zato što je on pričao o NATO bombardovanju i on pokazivao srušene mostove u NATO agresiji i rekao – nije NATO kriv, Aleksandar Vučić je kriv za srušene mostove, ergo NATO je bio u pravu, ako je Aleksandar Vučić kriv, NATO je i trebalo da nas bombarduje. To je politika, to je ono što imate da ponudite građanima Srbije. To je ono što kažete. Na čast vama i na čast takvoj borbi protiv nasilja.
Još jedna neverovatna stvar, kakvo licemerje. Kaže narodni poslanik – kamo sreće da vi ne sedite ovde, nego da obilazite poplavljena područja. Deset dana, deseti radni dan sam ovde, po temi koju ste vi tražili, po temi o kojoj ni jednu jedinu reč niste rekli, sedim, nisam napustila ovu sednicu, zato što vi smatrate da je važnije od toga da ja radim svoj posao za građane Republike Srbije, ali i od toga da i vi radite svoj posao, da se politički promovišete zahvaljujući tome što beskonačno i bezgranično možete da pričate, pa mislite da 10 dana treba da pričamo o jednim pa te istim stvari.
Da, i ja bih takođe volela da smo ovo završili efikasno za tri ili četiri dana i da sam mogla svaki svoj dan da provedem sa narodom u poplavljenim područjima, ali nisam mogla, zato što je moja obaveza da kada vi pozovete da sedim ovde koliko god treba, a koliko ću sedeti opet zavisi isključivo od vas.
Kamo sreće da ste bili u poplavljenim područjima. A zamislite da sam bila u poplavljenim područjima i nisam se pojavila na ovoj sednici Skupštine šta bi rekli. Bratislav Gašić je pola dana izašao zbog drugih obaveza i šest puta ste rekli da nije tu i oni koji su u tih pola dana u ovoj sali bili bukvalno pet minuta, kao narodna poslanica koja je govorila prva a kojoj ni ne mogu da odgovorim. Znate zašto? Pa, zato što radi ono što svaki put radi, kaže šta ima i izađe iz sale, napusti salu. I kome ja da odgovaram? A pomenula je stvari na koje sam odgovorila 73 puta već do sada, ali se politički ispromovisala, snimila, rekla šta je imala, bez obzira na to šta smo pričali ranije, bez obzira da li to samo troši vreme zarad trošenja vremena i da li ima bilo kakvog smisla to što je pričala, a nema, obzirom da sam na sve već odgovorila, i ne po ovoj tački dnevnog reda, već po prvoj tački dnevnog reda, što se tiče, recimo, streljana, i ne samo ja, već i ministar Gašić, i ne samo i ministar Gašić i ja, već i ministarka pravde Maja Popović.
Ali, nema veze, rekla žena šta je imala, ustala i napustila salu. I mogu da odgovaram kome? Praznoj klupi. Ali, kamo sreće da sam u poplavljenim područjima a ne u ovoj sali. Kakvo epsko licemerje, da ne koristim grublje reči.
Poslanik, moj poštovani prijatelj, uvaženi kolega stranački Milenko Jovanov je odgovorio za miting protiv Bojana Pajtića. Dokle ćete lagati i plasirati dezinformacije, na vama je. Čini mi se da je Milenko potpuno posvećen tome da nam na svaku laž odgovori, pa onda ne moram i ja da se ponavljam, zato što se nadam da ova sednica ima neki kraj, pa da ja pređem na svoje svakodnevne obaveze za građane Republike Srbije kao predstavnik izvršne vlasti i predsednik Vlade, a i vi, narodni poslanici, na zakone koji čekaju, a koji su izuzetno važni za životni standard građana Republike Srbije.
Još jednom podvlačim – ni jedna jedina reč o tragediji. Ni jedna.
„Gašića pomenuo nisam“, kaže poštovani narodni poslanik. „Pomenuo nisam“, a to je jedina tačka dnevnog reda u ovom trenutku. Toliko o tome i toliko o poštovanju građana, a građani neka presude kako i zašto vi abolirate NATO agresiju i čitav NATO pakt. Hvala.

Hvala.
Dodaću na to zato što zaista, monstruozna je optužba i to pokazuje ozbiljnost i odgovornost dela opozicije. Javno postave pitanje koje baš nikakve veze nema sa istinom, kojim inkriminišu i mene i pripadnike BIA i samim tim ozbiljnost i profesionalizam i kredibilitet zaista čitave naše države.
Dakle, jedina tačka spajanja je što se te obe žene zovu Dušica. Eto, toliko je dovoljno da vi kažete – da li je ta Dušica, koja je u to vreme bila na porodiljskom odsustvu, ona Dušica što je uhapšena, samo da bi inkriminisali nekoga, bez obzira na posledice po državu. To zaista više nisu ni kuloarske priče, o čemu mi ovde pričamo. Što sam rekla pre neki dan, mi ovde došli smo do toga da pričamo kao komšinice, ovde pa, e jesi ti čula draga moja šta priča komšija. Ne, više nismo ni to, mi smo prešli taj nivo, a ipak je ovo Narodna skupština Republike Srbije.
Neverovatno mi je kada kažete, vi Milenku Jovanovu – pa SNS je slučajno pomenuta. Slučajno smo pomenuti kao stranka. Kažete da je otac maloletnog monstruma K. K. blizak, da li je tačno da je bio blizak članovima SNS. Tako smo mi slučajno pomenuti, pa je zbog toga postojala mogućnost da se maloletni monstrum vežba u streljani BIA. Skandalozno.
Pa prvo, nismo slučajno pomenuti, nego vrlo namerno pomenuti, zato što bez SNS ne bi mogli da napravite čitav taj konstrukt. Ali onda, kada se Milenko Jovanov javi da kaže nešto o SNS, onda kažete ni ne mora da priča, zato što ste slučajno pomenuti. Ni malo slučajno. Ceo konstrukt je izmišljen tako da smo mi za nešto krivi i da smo onda mi omogućili nekom maloletnom detetu, u ovom slučaju potpunom monstrumu, da uđe u streljanu BIA. Nemoguće je. Nemoguće je. Ja sam potpuno ubeđena da vi to znate i da ste svesni toga da je to nemoguće.
Kažete da mi ne razlikujemo pojam krivice od pojma odgovornosti o čemu opet pričam već 10 dana. Pojam krivice i pojam odgovornosti. Ne, apsolutno razlikujemo, niko nikada ovde nije pričao o krivici ministra Bratislava Gašića, samo o političkoj, objektivnoj i indirektnoj odgovornosti. Ali, vaša narodna poslanica je potpuno jasno rekla da on tu odgovornost nema. Vaša narodna poslanica, da odgovornost nema i ne može da bude, ali da mora da ode sa mesta ministra unutrašnjih poslova zbog nekih drugih stvari, neću sada ulaziti sada opet u te aspekte paranormalnog. Dakle, da ostavimo po strani, da sačuvamo neko dostojanstvo ili pokušamo danas da sačuvamo neko dostojanstvo.
Dakle, vaša narodna poslanica je rekla ne može biti odgovoran. Nije i ne može biti odgovoran. Ne kriv, već odgovoran. Tako da ili stojite pri tome ili vi ne razumete razliku između pojma krivice i odgovornosti.
Odgovorni smo za potpunu kriminalizaciju društva, dobro smo paušalno čuli, evo slušam već tri nedelje, nema nikakvog pokazatelja zašto nam to imputirate, ali dobro, verujem da je u ovom trenutku to moderno i lako. Mislim da je to neodgovorno, ali je svakako vaše pravo da mislite šta god želite da mislite. Pretpostavljam da potpuna kriminalizacija društva za koju smo odgovorni podrazumeva i najveće uspehe naših učenika, đaka, studenata u modernoj istoriji Srbije. Najbolje rezultate, najbolje sportske rezultate, formiranje Fonda za nauku, četiri naučno-tehnološka parka. Prvi put od SFRJ formiranje tri potpuno nova naučna instituta ili otvaranje Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti, rekonstrukciju Narodnog pozorišta u Vranju, završetak izgradnje Narodnog pozorišta u Subotici ili smo odgovorni za potpunu kriminalizaciju kroz izgradnju puteva i pruga. Ili na primer 119 puta veći budžet za filmsku produkciju, a da i za to ste rekli – to ste vi uradili dobro, ali ko je birao da se snimaju agresivni filmovi.
Tako da, ne znam kako smo odgovorni za potpunu kriminalizaciju društva, pri tom moram da se ogradim, ja ni ne vidim tu potpunu kriminalizaciju našeg društva zato što bi time rekla da su svi naši građani kriminalci, a ja zaista imam sve najlepše da kažem o našim građanima. Generalno, da postoje kriminalci kao i u svakom društvu, ali mi nemamo potpuno kriminalizovano društvo. Postoje takva društva u našem okruženju, ali svakako to nije teritorija centralne Srbije.
Konačno, da li postoji mogućnost da se u ovom trenutku neko dete u nekoj drugoj streljani obučava? To mi je važno pitanje zato što dovodi opet i do naše celokupne odgovornosti u ovom trenutku, a to je ovo. U ovom trenutku ne postoji, ali to nije zakonski uređeno. Zbog čega? Zato što izmene i dopune Zakona o oružju čekaju da se završi konačno ova sednica kako bi zakonski to uredili i kako bi zabranili maloletnicima da ulaze u streljane. Koliko je svima nama važno da se to zakonski uredi i da konačno preduzmemo još neke mere, to ćete pokazati vi u odnosu na to koliko će još dodatno ova sednica trajati. Dok ova sednica traje, svi ostali važni zakoni čekaju.
Ako smo odgovorni ljudi, onda ćemo završiti, ja se nadam, u jednom trenutku, pa ćemo moći da pričamo i o ostalim zakonima, kao što su npr. izmene i dopune Zakona o oružju, kako bi zabranili konačno, po prvi put, jer to nikada nije bilo regulisano, što neću da okrivljujem ni bivšu vlast, zato što mislim da niko normalan ne bi pomislio da će neko da vodi svoje jedanaestogodišnje ili dvanaestogodišnje dete u streljanu da ga uči da puca. Zaista, mislim da to niko normalan ne bi pomislio, ali dobro, sada moramo i to zakonski da uradimo. Zakonski možete da uradite samo vi, a za to treba da se završi ova sednica i da dođe ta tačka na dnevni red neke druge sednice, kao i neki drugi zakoni, recimo o 10.000 dinara svoj deci do 16 godina starosti, koji takođe mislim da su izuzetno važni za građane Republike Srbije.
Ali to kada to dolazi na dnevni red pokazaće, na kraju krajeva, koliko smo odgovorni u ovom trenutku i koliko ćemo još dodatno da mrcvarimo građane Republike Srbije stalnim ponavljanjem istih pitanja i istih odgovora i takođe sada već pričom koja baš nikakve veze nema sa ovom tačkom dnevnog reda, kao što je narodni poslanik pre vas koji je organizator protesta protiv nasilja govorio i čovek sam priznao – nisam ni pomenuo ministra Gašića, iako valjda zastupa zahteve protesta protiv nasilja, da treba smena ministra Bratislava Gašića. Ali ovaj koji organizuje proteste protiv nasilja, poštovani građani koji protestujete, da znate da taj tokom svog obraćanja Skupštini nije ni pomenuo Bratislava Gašića, tako da vidite kako vas zastupa u ovoj Skupštini. Hvala vam.

Hvala.
Vidim da je ministra Gašića pogodilo ovo da je taličan i da je malerozan, ali ko zna do kraja ove sednice šta će tu ispasti zato što je ta narodna poslanica u međuvremenu promenila svoje mišljenje. Prvo je rekla da nije odgovoran, pa sada kaže da ipak ministar snosi objektivnu odgovornost.
S tim u vezi je sada otvoreno pitanje da li je on i dalje malerozan i taličan, ili je promenila mišljenje i o njegovoj karmi, pošto je sada odgovoran, ali pre tri dana nije bio odgovoran. Pošto je već bio taličan i malerozan, to su već suprotni pojmovi, moguće je i da se mišljenje o karmi promenilo. Ali, toliko o odgovornosti za izgovorenu reč, za mišljenje, za izneseno mišljenje na ovako važnoj sednici Vlade, gde u roku od bukvalno 48 sati ili 72, više ni ne znam, pošto dani deluju kao meseci ili godine, na jednoj sednici kažete da ne može biti odgovoran, i to mogu da kažem ja, kao bivši pripadnik MUP-a, a onda na sledećoj kažete da je bio lapsus. Nije bio lapsus, pošto to nije lapsus, već ste promenili mišljenje. Toliko o odgovornosti.
Pitanje zašto nismo menjali zakon ranije, nadovezala bih se takođe na narodnog poslanika, uvaženog Milenka Jovanova, tako je, svako je mogao da promeni taj zakon i ranije. Zato sam upravo i rekla da mislim da tu neću da kažem – e, dobro, pa mogli ste i vi kao bivša vlast, mogli smo i mi u poslednjih deset godina. Upravo sam rekla da taj zakon nikada, nikada u Srbiji nije zabranjivao, eksplicitno zabranjivao prisustvo maloletnika u streljanama. Mogli smo da ga promenimo i pre 20 godina, i pre 15 godina, i pre 10 godina, i pre pet godina, i pre dve godine, mogli ste i vi takođe da predložite izmene, ali nismo. Ali je nekorektno da kažete – dobro, što niste vi? A što niste vi? Mogli ste i vi dok ste bili na vlasti.
Ja mislim da je ljudski bilo teško zamislivo da će neki roditelj svoje 11-godišnje ili 12-godišnje dete da odvede u streljanu i da ga uči da puca. Ja mislim da je to bilo ljudski. Ako smo pogrešili, na kraju krajeva, i mi i vi, zato što smo ljudi i zato što nismo mogli da poverujemo da će neko tako nešto da uradi, dobro, ali onda je greška svih nas. Niko nije promenio taj zakon, niti je bilo ko predložio promene tog zakona, zato što niko nije anticipirao da će neko 12 godina, odnosno da će neki roditelj svoje 12-godišnje dete da vodi u streljanu, da ga uči da bude komandos.
I u ovom trenutku mi možemo opet, to je sada priča o tome šta još možemo da anticipiramo da u jednom društvu može da se desi, pa onda hajde da napravimo policijsku državu, hajde da uskratimo sve slobode, hajde da pomislimo šta najbolje može da se desi, pa da promenimo sve zakone, da obezbedimo da apsolutno ništa ne može da se desi. To je, opet se vraćam na to, policijska država u kojoj vi apsolutno nemate nikakvo poverenje u vaše građane, u njihov zdrav razum, u njihovo vaspitanje, u njihove roditeljske sposobnosti, nemate nikakvo poverenje ni u koga u ovoj državi, pa ćemo mi zakonom da uredimo sve, od porodice do toga gde će ko da ide i kako će da se ponaša. Sve će se urediti zakonom. Ali onda da ne pričamo o ljudskim pravima i ličnim slobodama.
Ponovo se vraćamo na ono o čemu je pričala i koleginica Marina Raguš, šta od ta dva želimo, pa onda da razgovaramo kako ćemo to da dobijemo. Samo da onda ne bude da kada pokušamo da promenimo Zakon o policiji, da bi neke druge stvari uredili na način da policija može brže i efikasnije da reaguje, da se digne kuka i motika da želimo represivnu državu. Nemojte tako, ljudi, nije fer, ako smo ozbiljni i odgovorni političari. Neki jesu, a neki nisu. Ja verujem da građani to vide, zato što vide da neko nešto kaže i za 48 sati ili 24 časa promeni svoje mišljenje, bez ikakve odgovornosti.
Kad smo već kod toga i odgovornosti, izrečene odgovornosti od političara za izgovorenu reč, čuli ste, poštovani narodni poslanici i poštovani građani i građanke Republike Srbije, čim smo demantovali očiglednu neistinu, notornu neistinu da je pripadnica BIA koja je bila u mom okruženju uhapšena, šta su rekli? Narodni poslanik je rekao – pa, dobro. Nije. Nije ta. I to je to! Optužiše ženu. To je čula čak i njena porodica. I nema veze. Optužiše ženu, optužiše Agenciju, kredibilitet države. Nije istina – pa dobro, eto, nije istina. I onda idemo dalje. Ali, kako se uopšte desilo da neko ko je pripadnik BIA bude uhapšen za bilo šta, da je sarađivao sa nekim klanom?
Da vam sad kažem koliko je to ozbiljna i odgovorna tvrdnja od strane ovlašćenog predstavnika. Ja sam, kako sam to čula, evo ukucajte na Guglu, CIA „Agent arrested“, uhapšen pripadnik CIA. Imate niz tekstova. Niz. Uhapšen, optužen za špijunažu, osuđen zbog kontrašpijunaže. Ukucajte za bilo koju drugu agenciju, bezbednosnu agenciju, M56, M6, neke druge, BND. Ljudi, pripadnici bezbednosnih agencija su na kraju samo ljudi. I da, među njih, njima ima, kako bi se reklo, „pokvarenih jabuka“, ali je naša agencija to uhvatila, tu osobu uhapsila i procesuirala, kao i u svakoj drugoj ozbiljnoj zemlji na svetu, ali se ovde postavlja pitanje – kako je to moguće da se desi? Moguće je da se desi svuda. Moguće je da se desi u Velikoj Britaniji, moguće je da se desi u SAD, moguće je da se desi u Nemačkoj, moguće je da se desi u Ruskoj Federaciji. O čemu se radi? Kakve su to optužbe uopšte i to da ste vi samo proverili – evo, ovo mi deluje kao zanimljiv argument da iznesem.
Okej. Mi smo govorili istinu za tu pripadnicu BIA, dobro. Hajde da kažemo još neku drugu glupost. Lupiš, ostaneš živ, ideš dalje i na to se svela čitava ova debata, čitava ova debata od tri nedelje.
Ono što je takođe neverovatno, pitanje još jednom i sada vidite koliko mi idemo u krug i ne 10 dana, tri nedelje, postavlja pitanje – ali zašto niste razoružavali ranije? Bukvalno pitanje na koje sam odgovorila pre tri nedelje pod tačkom jedan dnevnog reda, a to je bezbednosna situacija u Republici Srbiji i nikome ništa i nema veze, dajte da potrošimo još malo vremena zato što imamo svo vreme ovog sveta da se politički promovišemo.
Imamo sve vreme ovog sveta za politički marketing, pa hajte da ga iskoristimo. Toliko o političkoj odgovornosti. Hajde po sto puta da postavimo isto pitanje. Dobili smo 73 odgovora na to isto pitanje, odnosno 73 puta smo dobili odgovor na to pitanje, ali nema veze, hajde da ga postavimo još jednom. Još malo smo na TV ekranima, još malo se promovišemo, nije ni važno. Šta ima veze što čekaju drugi zakoni na dnevni red? Nema ni veze.
(Tatjana Manojlović: Šta je sa medijskom strategijom?)
Pitanje je sada – šta je sa medijskom strategijom, ljudi? To vam je pitanje sada po ovoj tački dnevnog reda? Šta je sa medijskom strategijom?

Šta jer sa medijskom strategijom? Ne čekate na medijsku strategiju na tri godine, da vas informišem, medijska strategija je usvojena…

Usvojena je 2020…
(Narodna poslanica Tatjana Manojlović dobacuje s mesta.)

Nema veze. Prethodna Vlada je usvojila medijsku strategiju. Pogledajte molim vas Izveštaj o napretku koji je objavila Evropska komisija. Pohvalili su usvajanje medijske strategije, ali nema veze.
(Narodna poslanica Tatjana Manojlović dobacuje s mesta.)

Dakle, da vam kažem razoružavali smo i pre. Razoružavali smo. Maksimalni broj naoružanja u posedu građana Republike Srbije bio je, ponavljam, ja ne znam sedamdeseti put zaista mislim ili se svakako tako osećam, 2008. godine. To je milion 172 hiljade 468 komada oružja koje su naši građani držali i nosili po dozvolama organa unutrašnjih poslova. Zaključno sa aprilom 2023. godine taj broj je sveden, odnosno smanjen na 761 hiljadu 415.
Dakle, po pitanju - a zašto niste razoružavali i ranije, još jednom odgovor - razoružavali smo, i davala sam vam konkretne podatke najmanje 15 puta u poslednjih tri nedelje, ali nije ni važno. A zašto nije važno? Zato što vama nije važna tema. Važan je politički marketing. Važno je da pričamo ovde koliko god možemo da pričamo da bi valjda vi promovisali sebe, da li zbog takmičenja u okviru opozicije ko će biti lider opozicije ili zbog takmičenja u okviru vaše stranke ko će biti lider stranke, ali je svakako zloupotreba ovog Poslovnika i Doma Narodne skupštine i pokazatelj apsolutne nebrige za interese građana Republike Srbije.
Zato što jednom da vam kažem, poštovani građani Republike Srbije, ukoliko bude kašnjenja sa isplatom 10.000 dinara maloletnim licima do 16 godina, biće, deci, ukoliko bude kašnjenja isplate 10.000 dinara podrške deci, odnosno porodicama sa decom do 16 godina, to će biti zato što na dnevni red ove Narodne skupštine ne može da stigne taj zakon kojim ćete vi kao narodni poslanici potvrditi da želite da pomognemo deci sa 10.000. Zbog čega? Zato što oni imaju potrebu da 73 puta postave isto pitanje na koje su 73 puta dobili konkretan odgovor.
Ali, još jednom da ponovim, dakle, da ne bi se ponovo postavilo ovo pitanje. Mi smo razoružavali za razliku od vas koji ste bili na vlasti kada je i 2002. godine počinjeno masovno ubistvo i onda nastavili da izdajete dozvole za oružje, pa 2007. godine počinjeno je masovno ubistvo, pa vi nastavili da izdajete dozvole za oružje, pa dostigle maksimum 2008. godine, e onda smo mi polako od 2013. godine to smanjivali.
Dakle, jesmo razoružavali i ranije, ali nema veze ako treba da ponovim posebno ovo ponavljam zato što je u stvari ovo izuzetno relevantno za temu.
Dečakov otac blizak sa ministrom, bivšim ministrom Zlatiborom Lončarom. E, sada ovako da vam kažem, poštovani građani Republike Srbije, kao što sada već svi znamo, otac tog maloletnog monstruma je doktor medicine, radiolog, prilično čuven i do tada bio ugledan lekar. Ja sada ugledno ne bi pominjala u vezi sa njim niti sa tom porodicom.
I sada bivši ministar Zlatibor Lončar, koji je bio pre toga direktor Urgentnog centra, ako se ne varam, koji je dugogodišnji lekar na Kliničkom centru Srbije, na kome je bio i zaposlen ovaj otac ovog monstruma, je optužen da je blizak sa tim čovekom.
Poznavali su se očigledno preko toga što su obojica doktori medicine i radili u Kliničkom centru Srbije. Elem, tako je sada narodni poslanik u ovu priču monstruoznu umešao i Marka Ercegovca, direktora Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije. Pošto je i on sada umešan, jer pokazujete još jednom da nikakvu granicu nemate, da ne postoji crvena linija, da ne postoji donja granica dostojanstva i odgovornosti, a posebno prema doktorima u ovoj zemlji i profesorima medicinskog fakulteta, onda dolazimo do toga da je na vrhu lanca u kome je i doktorka Milica Pejović Milovančević, opet ona doktorka, nalazi se SNS.
Da li možete da zamislite dokle smo mi došli nakon 10 dana rasprave? Sada smo, pa kao da je 10 godina, zaista kao da je 10, kao da je 100 godina. Ja kao da sam se rodila ovde zaista se tako osećam.
U svakom slučaju, sada je taj otac tog monstruma povezan sa čitavim vrhom lanca na čijem je čelu, odnosno sa čitavim lancem doktora, a na čijem je čelu ili na vrhu lanca SNS.
Doktori svi koji rade na Kliničkom centru Srbije ili su profesori na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, uključujući i bivšeg ministra Zlatibora Lončara, pa pošto ga zna sa Kliničkog centra Srbije onda je on valjda nekako takođe umešan u sve ovo. Jel? I Marko Ercegovac i doktorka Milica Pejović Milovančević?
Poštovani doktori, da čujete samo kako to izgleda kada se neodgovorna politika i politikanti razmahnu.
Konačno, a tiče se zahteva protesta, kažemo – vi ste krivi, mi smo krivi zato što sve ovo toliko traje, pa mi zloupotrebljavamo Skupštinu, jer da ste hteli REM bi već bio smenjen. Ponovo meni upućeno.
(Tatjana Manojlović: Naravno.)

Krenuću i ja sa ovim performansima. Čini mi se da jedino tako razumeju. Ja jedino na jednom A4 papiru da napišem ovako plakat – ja nemam nikakvu nadležnost nad REM-om da bi vi razumeli da ja ne mogu da smenim REM. Ja ne biram REM. Ne mogu da ih smenim.

Dakle, jedino performans ovde da napravim da i ja isto imam plakat, da ustanem i da kažem – ljudi, ja ne mogu da smenim REM i da želim, ne mogu. Dakle, ne mogu nije protiv zakona, suprotno je Ustavu Republike Srbije. Kao izvršna vlast ne mogu da smenjujem nezavisna tela. Možete vi, ali znate šta ljudi, poštovani građani Republike Srbije, a pre svega poštovani građani koji učestvujete na protestima protiv nasilja i da želimo nismo mogli, jer to čak nije ni na dnevnom redu koji ste predložili, mi ne možemo da smenimo REM na ovoj sednici. Niste predložili, niste predložili na ovoj sednici, ne znam kako bi mogli da ga smenite. Još jednom da vam pročitam Zakon o elektronskim medijima, molim vas, ja ne znam ovo je možda 15 put da ponavljam da ja nisam nadležna za REM.

Prema Zakonu o elektronskim medijima, člana Saveta REM-a samostalne nezavisne regulatorne organizacije sa svojstvom pravnog lica, može razrešiti Narodna skupština na predlog najmanje 20 narodnih poslanika, ali u određenim situacijama, pa sada da vam ne čitam zakon. Pročitajte zakon, ko Boga vas molim i nemojte više da imputirate da nisam smenila REM. Ne mogu protivustavno je. Ja poštujem ovu zemlju, poštujem njene institucije. Sve i da hoću ja stvarno to ne mogu da uradim, ali i da ostali narodni poslanici žele ne bi to mogli da urade zato što vi to niste predložili.

Isto kao što je na jedan od zahteva na protestu protiv nasilja smena ministra Bratislava Gašića, a organizator protesta protiv nasilja, poštovani narodni poslanik, dakle ne ovaj što je predlagač, on nije poštovan, nego poštovani narodni poslanik, no kako god, za mene su svi ostali narodni poslanici poštovani.

Dakle, on koji organizuje protest protiv nasilja na kome je zahtev smena, razrešenje ministra Bratislava Gašića je rekao – ministra Bratislava Gašića u svom obraćanju nisam ni pomenuo. Tako da taj nije ni pričao o ministru Bratislavu Gašiću. Toliko koliko je ovde tražio da se poštuju zahtevi protesta koji sam organizuje, nije ni pomenuo, ni o tome pričao, nije pričao o tački dnevnog reda.

Konačno još jednom poštovani građani koji protestujete, što se tiče smene REM-a ja ne mogu, zato što nije po zakonu, a nije ni po Ustavu, a ne mogu ni ostali narodni poslanici većine sve i da hoće zato što to nije predlog sednice, ove sednice, nije bilo na dnevnom redu. Poslanici opozicije nisu ni stavili to kao predlog.

Toliko i o zahtevima i o tome koliko vi želite da se ti zahtevi ispune, odnosno koliko vas baš briga da li će se ispuniti ili ne, a najbolje bi bilo da se ne ispune da bi vi dalje imali političku platformu na kojoj ćete da se jačate i vežbate. Hvala.

Hvala vam.
Poštovani narodni poslaniče hvala vam na tom pitanju. Ja generalno mislim da je ovo ogroman problem za čitavo naše društvo i za čitavu našu zemlju, a to je potpuna neodgovornost kada se plasiraju informacije, poluinformacije ili potpuno lažne informacije ili laži, netačne stvari, koje na jedan drugi ili treći način, bilo kako inkriminišu da li institucije Republike Srbije, državne institucije Republike Srbije ili ljude koji obavljaju bilo koju funkciju u Republici Srbije, ako je laž jednako štetno po kredibilitet Republike Srbije.
Ministarka Popović je dala jedan, rekla bih, politički odgovor u skladu sa resorom koji vodi. Ja nisam u tom slučaju takav optimista. Mislim da se to neće desiti. Svakako mislim da se neće desiti u vreme naše vladavine. Tu pre svega mislim na okosnicu SNS. Do sada to nismo uradili, ne verujem da ćemo promeniti tu praksu.
Dozvolili smo, realno u poslednjih 10 godina da bukvalno priča ko šta hoće, da širi dezinformacije, notorne neistine i da mi kako možemo da stignemo na njih reagujemo. Sve to je potpomognuto tajkunskim medijima koji u stvari rade u sprezi, tako da kada neko od političara da neku lažnu informaciju, bilo namerno ili ne namerno, oni odmah to pokupe i od toga prave vest i onda se u stvari ta laž praktično plasira i gradi, gradi tokom vremena kao da je istina.
I to jeste hibridni rat protiv Republike Srbije. Ne dešava se u drugim zemljama i uređenim društvima. Ukoliko bi mi uradili bilo šta drugo i za to optužili te ljude, to bi bilo protumačeno kao politički rat. Zbog toga se to ne dešava. Dakle, kao političari to nismo radili. Kada to radi privreda, u slučaju kada se laže o privrednicima, uglavnom kao što smo videli u sazivu sada po ovoj tački dnevnog reda po kojoj sam bila deset dana u Skupštini, pre toga još dodatne dve nedelje, kada dođe do suda onda se oni pozivaju, ukoliko su poslanici, na poslanički imunitet.
Nema pravog načina da dođete do istine, osim ako ne upregnete sve svoje snage da se borite za istinu, protiv laži, što ustvari znači da ne radite svoj posao već da kontinuirano, konstantno iz dana u dan samo demantujete laži. To se desilo na kraju, krajeva, ne moramo da idemo tako daleko, kao što je Morović, što je sigurno jedna od najočiglednijih neistina koje smo imali u našem političkom životu. To se desilo na najbrutalniji način.
Evo, danas, tokom današnjeg dana i prethodne rasprave i postavljanja poslaničkih pitanja i vi ako pogledate sajt, recimo tajkunskog Šolakovog portala „Nova“, vi ćete videti bombastične vesti, kao npr, da li je pratilac Ane Brnabić odavao tajne crnogorskoj mafiji, što smo već pokazali da nije istina. To ne možete da nađete na tom sajtu i ko zna da li ćete ga ikada naći ili će samo da skinu tu vest, čime se direktno nanosi šteta Republici Srbiji, ne Ani Brnabić, Ana Brnabić je predsednica Vlade koju štiti po Zakonu o bezbednosti BIA, BIA je postavila nekog ko je nepouzdan i nesiguran, pa onda on odaje neke tajne, nekim klanovima, što je sve neistina. Ako ste vi čitalac „Nove“, vi to nećete znati, vi ćete samo znati da je verovatno pratilac Ane Brnabić odavao tajne državnog vrha nekom od klanova ili nekoj mafijaškoj organizovanoj kriminalnoj grupi.
Tako da eto, vidimo danas, mi smo to dva puta demantovali, čak je i opozicija priznala da nije istina, pa su rekli, pa dobro, nije istina, pa u redu, ali to ne možete da nađete.
Takođe, bombastična vest, jedna od glavnih vesti, a to je šok pitanje, da li je moćna kompanije preuzela naš javni dug, to je „Blek rok“, a Srbija predala svoja prirodna bogatstva. Onda vi vidite da je to u stvari plasirano da bi to onda krenulo u stvari po medijima. Odgovor je vrlo jednostavan i vrlo jasan, vrlo ga je lako i dobiti, dakle, od Ministarstva finansija pošto se radi o potpuno ne samo proverljivim i transparentnim informacijama, već i o informacijama koje imaju stručni mediji, na primer tipa „Glumberg“ pretpostavljam zato što se našim državnim hartijama od vrednosti, obveznicama trguje na otvorenom međunarodnom tržištu i svi znaju ko je šta kupio i šta su bile garancije za to. Pa, tako da odgovorim i na to zato što već vidim da je to sledeći talas uzbunjivanja javnosti, a sličan onom, prodaćemo naša javna preduzeća i privatizovati nacionalne parkove, dakle potpuno stvaranje haosa i panike za rad destabilizacije, pa da odgovorim kratko i jasno, a sve tajkunske medije da zamolim da ukoliko neće da prenesu pravu istinu, odnosno demante, kao što nisu u slučaju te lažne priče o nekom iz moje pratnje, a ko je pripadnik BIA, onda samo jednostavno da skinu to šok pitanje.
Dakle, "Blekrok" jeste jedan od fondova koji ulaže u domaće hartije od vrednosti. Na aukciji je pored "Blekroka", kao investicionog fonda, učestvovalo više od pet stotina zainteresovanih investitora, više od pet stotina. Ukupna tražnja investitora za našim hartijama od vrednosti, a to najbolje govori o stanju naše ekonomije i jačini naše privrede i stabilnosti Srbije, je premašila iznos od 11 milijardi dolara. Ponavljam, da bi razumeli u stvari kolika je razmera ove neistine.
"Blekrok" je na poslednjoj aukciji investirao oko 80 miliona dolara samo, odnosno oko 4,5% ukupno emitovanih obveznica. Ukupno "Blekrok" poseduje srpskih evroobveznica u vrednosti od 138 miliona evra, samo, što predstavlja 1,54% od ukupno emitovanih obveznica, dakle, manje od 2% ukupno emitovanih obveznica ili 0,4% od ukupnog javnog duga Republike Srbije. I tu dođemo kako je 0,4% od ukupnog javnog duga Republike Srbije u rekla kazala komšijskim pričama postane ukupan javni dug Srbije, 0,4%, u kuloarima.
Pri tom, ono što je takođe izuzetno važno, a što opet govori o stabilnosti naše ekonomije, sve obveznice, molim vas, samo saslušajte ovo, sve obveznice Republike Srbije koje su izdate na međunarodnom tržištu su neobezbeđene, odnosno unsecured, neobezbeđene, znači, za njih se ne garantuje imovinom Republike Srbije, jer da se garantuje imovinom Republike Srbije, one bi morale da imaju mnogo veću vrednost. Ovako je to poverenje investitora u privredu i ekonomiju i naš ekonomski rast u budućnosti, zato što ukoliko kupite evroobveznice koje su neobezbeđene, a sve naše su neobezbeđene, vi u stvari ulažete u Srbiju i verujete da će Srbija dobro napredovati u budućnosti, da će se vama te pare, na kraju krajeva, isplatiti.
Dakle, imaju 0,4% od ukupnog javnog duga Republike Srbije, "Blekrok", i to neobezbeđenih unsecured hartija od vrednosti, evroobveznica i ostalih hartija od vrednosti koje su emitovane transparentno na međunarodnom finansijskom tržištu. I tako dođete do istine. Ali, sad, videćemo koliko daleko će se ta istina čuti. Ja nisam preveliki optimista da će oni želeti da te stvari emituju i kažu. Hvala vam.

Hvala vam.
Svaki dan vidim i čujem nešto novo što me iznenadi dok sam ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u ovom uvaženom Domu. Sad se, takođe, desilo nešto što je istorijsko, do sada neviđeno, da se makar ja sećam, a to je da su određeni narodni poslanici postali kolporteri, prodaju novine u Skupštini. Da li je to kao dodatni prihod uz poslaničku platu ili nije ili se dobija procenat od prodatih primeraka NIN-a, kako god bilo, ne mogu da razumem da uvažena, poštovana, važna iznad svega funkcija narodnog poslanika može da se unizi do te mere da postanete kolporter i to nigde drugde već u Domu Narodne skupštine ili mislite da taj primerak NIN-a nešto važno pokazuje ili nešto važno dokazuje, pa je to sada sledeći dokazni materijal nakon što smo videli Koraksove karikature, kao dokaz broj jedan, dokaz broj dva, dokaz broj tri. Mene je svakako iznenadilo. Ne sećam se da sam ikada videla u bilo kom parlamentu na svetu da je neko prodavao dnevne novine ili nedeljnike kao narodni poslanik u samom Domu parlamenta.
Ne kažem da nije dobro prodavati novine, uopšte ne kažem to. Mislim da je dobro prodavati novine, nego mi je čudno mi je da su kolporteri narodni poslanici, ali ovde više ništa nije čudno. Sada to je druga stvar.
Druga stvar, moj kolega ministar Martinović je pokušao da odgovori na pitanje i na određene optužbe i onda ste odjednom mogli da čujete da nije u redu tako govoriti o nekome.
Sad ću vam reći, poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, samo šta smo čuli o određenim ljudima u poslednjih par dana od strane opozicije koja je sve vreme vikala da nije u redu da se tako nešto priča o nekome, a pri tom je čovek čitao, ministar Martinović čitao, podatke iz Agencije za privredne registre ili sa ličnog naloga na „Tviteru“ te osobe, ali smo mogli da čujemo od opozicije koja je tako burno reagovala na ovo da je Aleksandar Vučić odgovoran za bombardovanje Srbije, da je Aleksandar Vučić trgovac nacionalnom nesrećom, tad vam je to bilo u redu, kakav cinizam, to je prihvatljiv način političke komunikacije i političke borbe, da je Bata Gašić keramičar, baštovan, švercer, da ne poseduje dignitet, da je malerozan, da gde god se pojavi donosi nesreću. Za mog brata da je lopov, da je kriminalac, da sam ja splet nesrećnih okolnosti, da sve nas baš briga za ubijenu decu, da smo nečasni, beščasni, bez morala, bez osećaja odgovornosti, ne ljudi kojima su fotelje i funkcije važnije od života ljudi i dece.
Sve to smo mogli da čujemo samo u poslednjih sedam dana, nešto i kraće od toga, pet dana. Kakav cinizam? I to je sve bilo u redu i to je sve prihvatljivo. Mnogo je lepo da kažete za predsednika Republike Srbije da je trgovac nacionalnom nesrećom, ali da pročitate podatak, javno dostupan podatak iz APR-a je skandal. Kako dopuštamo? Kažu – zašto ćutite dok napada čoveka? Napada čoveka podacima iz APR-a?
Vi ne napadate tog istog ministra Martinovića kada vičete, upravo u tom istom trenutku, slinavi i slinavko. Taj čovek koji ministru Martinoviću viče – slinavi i slinavko, minut nakon toga viče predsedniku Narodne skupštine i kaže – da li on sme da nas naziva šarlatanima. Znači, ministar Martinović ne sme da vas naziva političkim šarlatanima, ali vi njemu možete da kažete – slinavi. To je vaš politički standard. To su vaše političke norme. To je prihvatljivo političko ponašanje. To su jednaka pravila kako ih vi vidite.
Istovremeno viču – nečasno je da čeprkate po biografijama porodice i kaže – to da trpe kritike moraju funkcioneri, a ne studenti ili porodice. To su ljudi koji nema šta nisu rekli o članovima porodice Aleksandra Vučića, apsolutno ne postoji ni jedna stvar koju u poslednjih 10 godina niste rekli o članovima porodice Aleksandra Vučića bez ikakvih dokaza zato što ih ne može biti, pošto govorite laži. Napadate ljude, njegovog starijeg sina, njegovu ćerku, njegovog brata koji nisu funkcioneri. Što? Aleksandar Vučić i njegova porodica mogu da trpe, moraju da trpe, to je u redu, to je bogougodno, to je baš lepo, jel, to da starijeg sina predsednika Vučića nazivate kriminalcem, čovekom koji je blizak kriminalnim klanovima, da mu direktno crtate metu na čelu. To je okej.
Ko se od vas oglasio koji ste tako srčano pričali da kritike smeju da trpe samo funkcioneri i da ne sme da se čeprka po biografijama porodica? Ko se od vas oglasio da zaštiti porodicu Aleksandra Vučića? Ko se od vas oglasio kada je narodni poslanik, ovde ovlašćeni predlagač, na tekućoj sednici pričao najstrašnije laži o mojoj porodici, o mom bratu? Zato što je to dozvoljeno, jer? Ali, ovde ne možemo da saslušamo šta piše u APR-u, šta su javno dostupni podaci, šta je neko pričao na Tviteru. Neverovatan cinizam.
Ne znam kako vi možete sa tim da živite, ali sam morala da se javim da pitam samo kako je uopšte moguće da tako nešto mislite da je dozvoljeno?
Konačno, što se tiče optužbi za nasilje i optužbi protiv ministra Siniše Malog, samo jednu stvar da vam kažem. Kada bi samo postojanje krivičnih prijava, prijava za nasilje u porodici, za nasilničko ponašanje, za druženje sa kriminalnim strukturama, za pretnje iseljavanjem novinarima, itd, itd, kada bi samo postojanje krivičnih prijava za takva dela bilo dovoljno za sankcije, čitave stranke i pokreti opozicije ne bi postojali. Ne političari u opoziciji, nego čitave stranke opozicije ne bi postojale.
Ali, na svu sreću, kod nas je važno šta kažu institucije i vladavina prava, jer vladavina prava i jake institucije štite i vas i nas pojedinačno i štite svakog građanina ove zemlje od samovolje kakvu vi pokazujete svaki dan građanima Republike Srbije. Hvala.

Hvala vam.
Dakle, svakako je intencija da našim građanima dodatno pomognemo i da ih podržimo u vremenima opet ekonomske krize prouzrokovane i ratom na istoku Evrope, ali i posledicama inflacije, na sličan način i jednako odgovorno kao što smo to radili u doba pandemije korona virusa.
Zahvaljujući tim paketima pomoći građanima i privredi, tokom pandemije korona virusa, da vas podsetim, Srbija je bila samo jedna od deset zemalja na svetu u kojima je zaposlenost rasla, dok su u svim ostalim zemljama na svetu u stvari ljudi ostajali bez posla i rasla je nezaposlenost. Tako da je Srbija bila među deset najboljih zemalja na svetu po tom parametru, pre svega zahvaljujući merama podrške privredi, a dodatno smo bili u stvari proglašeni za najbolje na svetu po tome koliko nam je rasla zaposlenost tokom dve godine pandemije korona virusa.
Ja uvek smatram i to je nešto što smo mi razmatrali u to vreme i sa predsednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem, naravno ministrom finansija Sinišom Malim, da u kriznim vremenima takva vrsta pomoći i podrške nije važna samo finansijski, odnosno ekonomski, privredno, a svakako je važna i za građane, ali i za sveukupni BDP rast, odnosno ekonomski rast Republike Srbije zato što na kraju krajeva to sve ide i u potrošnju, pa smo zahvaljujući tome, recimo, 2020. godine imali pad od samo 0,9%, 2021. godine rast od 7,6%, kumulativno drugu najveću stopu rasta u Evropi nakon Irske, već je takođe to izuzetno važna psihološka mera, da ljudi prebrode ta teška vremena u ovom trenutku inflacije i naravno svakako krize koja ide sa tim faktorima o kojima sam nešto rekla na početku.
Dakle, planiramo zahvaljujući na kraju krajeva i inicijativi predsednika Aleksandra Vučića i ići ćemo ove godine u još jedno povećanje penzija, pa onda još jednu od 1. januara 2024. godine kumulativno ukupno preko 20%, povećanja plata ljudi zaposlenih u prosveti, takođe dva puta, jednom od oktobra, a drugi put opet 1. januara 2024. godine, kumulativno nešto oko 16%, medicinskih sestara i tehničara, dodatnu jednokratnu pomoć porodicama, odnosno za decu mlađu od 16 godina.
Vremenski mi želimo da to završimo u septembru, da isplatimo tu pomoć krajem septembra, što je i važno zbog početka školske godine. Nadam se da će taj predlog zakona koji smo već uputili Skupštini razmatranje biti na dnevnom redu. To naravno zavisi i od toga kada nam se ova sednica koja je u toku završi, ali nadam se da će biti odgovornosti da to usvojimo što pre, ali ti novci su već pripremljeni i spremni u budžetu Republike Srbije i onda da svi zajedno radimo na budžetu za 2024. godinu.
Vlada će na tome raditi avgust i septembar. U oktobru usklađivanje, već u novembru slanje Skupštini kako bi imali vremena, je li duplo vreme za razmatranje budžeta, kao što je to trenutno praksa koju već evo dve godine radimo, koju implementiramo i da onda zajedno vidimo kako možemo da dodatno napravimo budžet socijalno odgovoran, da imamo još veće izdvajanje u 2024. godini, ali svakako imamo to u vidu.
Na kraju krajeva, već smo pokrenuli pregovore sa sindikatima u okviru socijalnoekonomskog saveta o tome koliko treba da bude dodatno povećanje minimalne zarade i usklađivanje sa minimalnom potrošačkom korpom i kako da dođemo do onog potpunog pokrivanja minimalne zarade sa minimalnom potrošačkom korpom, a sve to uz uslov da javni dug nikada ni u jednom trenutku ne pređe 60% BDP-a.
U ovom trenutku naš javni dug je 51,4% našeg BDP-a. To je bilo podatak od jutros. Tako da smo zaista jako dobri u tom smislu i ja se nadam i da deficit ove godine da će biti značajno ispod 3%, kao što je i planirano. Na kraju krajeva i da je inflacija godišnja se spusti na 8%, pa onda da sve u svemu to bude jedan paket u kome zaista naši građani mogu da znaju i da su bezbedni i da uprkos svim ovim krizama mi i dalje idemo u tom smislu povećanja životnog standarda i kvaliteta života svih naših građana. Naravno, tu mislim i na prvom mestu i na penzionere i da idemo na onaj cilj da do 2025. godine prosečna plata u Republici Srbiji bude 1.000 evra, a prosečna penzija 450 evra, ali hvala vam na ovom zaista konstruktivnom i ja mislim izuzetno važnom pitanju za sve građane Republike Srbije. Hvala.

Hvala.
Pokušaću kratko da odgovorim, mada su kompleksna pitanja.
Dakle, što se tiče, ako sam razumela, ovih umanjenih penzija kada se ode ranije u penziju, ono što ljudi zovu – penali, dakle, nisu to nikakvi penali, nisu to nikakve kazne, jednostavno je reč o obračunu.
Dakle, kada odete u penziju sa punim radnim stažom očekuje se da ćete dobijati penziju koju ste zaradili tokom tog radnog staža. Ako imate manje radnog staža i odete ranije u penziju, ukoliko bi u istom trenutku imali jednaku penziju kao i oni sa punim radnim stažom ili primali manju penziju, pa kada dostignete godine starosti i onda krenuli da primate punu penziju, to bi bilo nefer prema svima ostalima, zato što bi vi praktično tokom svog životnog veka dok ste u penziji primili veću penziju nego oni koji imaju praktično pun radni staž.
Dakle, gledali smo kako da usaglasimo da to bude fer prema svima, zato što ti ljudi duže primaju penziju. Tako da je to logika iza tog sistema. Više puta smo razgovarali o tome i sa MMF-om. Da budem iskrena, ta tema je, sećam se, tema na dnevnom redu još od 2016. godine, kada sam ja bila ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a Dušan Vujović ministar finansija. Dakle, od tada razgovaramo o tome i čini mi se da nema punog razumevanja u stvari da to nisu kazne i nisu penali, već je samo, u stvari, praktično proporcionalno smanjena penzija zato što je duže primate. Više godina je primate, zato što ste ranije otišli u penziju. O tome se radi.
Ali, svakako uvek spremna, zajedno sa ministrom finansija, da sednemo i da pogledamo sa ljudima šta dodatno možemo da uradimo i kako dodatno možemo to da objasnimo i obrazložimo ljudima, pa ukoliko postoji mogućnost nekako da vidimo kako možemo da izađemo u susret da to uradimo. Samo da to ne bude onda nefer prema svima ostalima, jer neko je radio čitav svoj radni vek, ima pune godine staža i ti ljudi onda imaju punu penziju. Ali je, nažalost, ako mogu tako grubo da kažem, zato što je takav životni vek i prosečne godine života, ti ljudi će kraće primati penziju. Ovi ljudi duže primaju penziju, jer su ranije otišli u penziju. Tako da, nije kazna, već je samo, čini mi se, fer sistem, ali sam uvek tu, zajedno sa ministrom finansija, da razgovaramo o tome.
Što se tiče takse za RTS, nisam razumela da li treba da im se umanji račun za električnu energiju ili da ne plaćaju taksu za RTS. Možemo da pričamo o tome, ali nisam sigurna da tu možemo nešto da uradimo. To bi zahtevalo svakako promenu nekoliko zakona, zato što ukoliko koriste, na kraju krajeva, medije i televiziju, onda moraju i da plate taksu. Ali, možemo da sednemo, pa da obrazložite više o tome, pa da pogledam, na kraju krajeva, i sa ministarkom Đedović.
Konačno, što se tiče svih ljudi, a zaista se radi o desetinama hiljada ljudi koji su u periodu nakon 2000-ih ostali bez posla i kada su privatizovana ili propala velika državna ili društvena preduzeća, tako i mnogi od njih imaju potvrdu da su kompanije ostale, da su ta preduzeća ostala da im duguju deo plata i da imaju potraživanja. Nažalost, i ja sam imala sa mnogima od njih sastanak, od Niša, preko Kraljeva, do Beograda i mi smo pokušavali da rešimo neke od tih problema socijalnom pomoći i preko centara za socijalni rad, da nadoknadimo makar nešto koliko možemo kao država.
Zašto je nemoguće to uraditi na drugi način? Zato što to ne može da se naplati iz stečajne mase. Zato što su oni bili poverioci drugog, trećeg, četvrtog reda itd, nije tu bilo toliko stečajne mase da se oni naplate. Naplatio je ko je mogao da se naplati i nakon toga niko drugi nije mogao da se naplata, nažalost, uključujući i te radnike. Ako bi mi tu bilo kako promenili zakon, teško da bi, pod jedan, mogao da se primenjuje retroaktivno. Pod dva, to bi značilo nesagledive finansijske posledice za državu, zato što, mi bi to mogli možda da uradimo za te ljude, ali to bi značilo da svi ostali poverioci moraju da se naplate, svi ostali, od mikro, malih, srednjih preduzeća, inodobavljača, inopartnera, pa onda radnika. Dakle, mi bi kao država onda morali da pokrijemo sve poverioce, a to bi bile desetine, stotine miliona evra.
Svuda gde smo videli da postoji dokumentacije da ti ljudi, da je ostao neki fiksan iznos koji treba da im se isplati, mi smo se trudili preko centara za socijalni rad da im to isplatimo. I to je i dalje nešto gde smo otvoreni mi da razgovaramo sa ljudima i trudimo se da uradimo to, ali ne putem stečaja i ne iz stečajne mase, jer je to nemoguće. Ako bi to uradili, onda bi to bile nesagledive posledice za državni budžet, zato što bi se onda javili svi ostali poverioci i to bi zaista bilo potpuno nemoguće namiriti.
Poseban problem u svemu tome, zato što je tako kompleksna materija, pa da zaista ne uzimam dodatno vreme, poseban problem je i u tome što ste nakon 2000-ih, u periodu od 2000. do 2011. godine, kada je preko 450.000 ljudi izgubilo posao, što ste vi u nekim slučajevima imali Ministarstvo privrede koje je ucenjivalo te jadne radnike koji su ostajali bez posla i terali ih da potpišu, da bi dobili, na primer, 80% svojih plata i svojih potraživanja, odreknu 20%, dakle da ne dobiju sve. Onda su oni nakon promena, 2012. godine, 2013. godine, dolazili u Vladu sa tim papirima i govorili: „Mi smo bili naterani da potpišemo. Nismo želeli da potpišemo“. A direktori su, na primer, dobijali 100% naknade. I u tim slučajevima, kad god smo imali neke dokaze za to, smo preko centara za socijalni rad se trudili nekako da to nadoknadimo ljudima.
Tako da još dugo godina je to nešto što će nas mučiti, još dugo godina ćemo se mi truditi da nekako obeštetimo te ljude kao odgovorna vlast, ali to je izuzetno, izuzetno težak i kompleksan proces.
Kada smo to radili, ako se ne varam u Kraljevu sa jednom od firmi, uradili smo to sa svim radnicima koji su mogli da dokažu, ustvari da su imali svu dokumentaciju, da imaju potraživanja, koliko imaju potraživanja, zašto imaju potraživanja, pa smo onda makar jednu grupu ljudi tako rešili, a onda smo dalje nastavili. Još uvek radimo sa drugom grupom ljudi da prikupimo sve te informacije. Ali, uvek smo tu da razgovaramo sa ljudima i da kao odgovorna vlast nekako uradimo nešto da im olakšamo tu situaciju, jer zaista to što se njima desilo je i nefer i nehumano, pa pokušavamo nekako da nadoknadimo te stvari. Hvala vam.
Izvinite, samo da dodam. Radnici „Magnohroma“ iz Kraljeva. Izvinite.

Hvala.
Ja ću vam odgovoriti na ovaj deo koji se tiče prosvete.
Nažalost, po onim statistikama koje mi imamo, mi u Republici Srbiji imamo samo 1,5% odeljenja u školama u kojima je više od 30 učenika, dakle, manje od 2% odeljenja ima više od 30 učenika. Tako da, mislim da to nije neka, mislim, to imamo zato što smo mnogo puta o tome razgovarali sa sindikatima u prosveti.
Opet, nemam nikakav problem da ako postoji, ako vi znate za ta odeljenja i postoji neki određeni problem, a da posebno u nerazvijenim sredinama mi uložimo dodatno da to budu manja odeljenja, da se kvalitetnije radi sa tom decom, da im se posveti više pažnje. Čini mi se sa zadovoljstvom, zaista, da bi svako od nas to uradio, samo mi recite gde postoje takva odeljenja i to je jedan od najlepših poslova koje ćemo uraditi.
Ja bih volela da postoji mnogo više odeljenja gde imamo taj problem po čitavoj Srbiji, ali nažalost, kažem, to je samo 1,5% odeljenja.
Što se tiče udžbenika, da vam kažem, to je stvar jedinica lokalne samouprave. Ministar Tončev zaista jeste to izneo na sednici Vlade, ali je to direktno mešanje u nadležnost i ingerencije jedinica lokalnih samouprava.
Ja ne mogu da kažem da razumem naročito ili podržavam politiku besplatnih udžbenika, besplatnog prevoza, besplatnog onog, besplatno ovog, jer to mora neko da plati. To neko mora da plati i odnekle taj novac mora da dođe. I od nečega taj novac mora da se oduzme, da li od infrastrukture, koja je izuzetno važna na lokalnom nivou i koja obezbeđuje lokalni ekonomski razvoj i koja obezbeđuje bolji kvalitet života građana, koja obezbeđuje i bolji kvalitet života dece, da li od socijalnih davanja, da li iz budžeta za kulturu. Odnekle taj novac mora da dođe.
Tako da, ja jednostavno nisam za to. Ja mislim da treba da vodimo odgovornu politiku punjenja kase, onda da to investiciono ulažemo kako bi povećavali sveukupno bogatstvo u Republici Srbiji, počevši od lokalnih samouprava, pa onda, naravno, i države i kako bi svaki naš građanin mogao da bude bogatiji da bi mogao da priušti i te udžbenike i bilo šta drugo šta opet građani po svom sopstvenom nahođenju žele da obezbede sebi i svojim porodicama i tako dalje i tako dalje.
Ali, mislim da je to put bez povratka, ako krenemo, a i zaista mislim da je izuzetno teško nekako da napravite taj klir-kat, da napravite taj rez između najugroženijih lokalnih samouprava i onih koji su malo manje ugrožene, a na kraju da dođemo do toga da republički budžet snosi trošak udžbenika u svim lokalnim samoupravama, onda mislim da ako idemo tom politikom, da to treba uraditi na jedan potpuno drugačiji način, mnogo održiviji, a to je onda da pređemo na digitalne udžbenike, obezbedimo licence, platimo te licence i platimo ih jednom zauvek. Ne kupujemo svake godine. Kupimo računare i mnogo odgovornije se ponašamo prema, na kraju krajeva, i republičkom budžetu. To je budžet svih nas i punimo ga svi mi.
Tako da, to će biti jedan dosta težak razgovor i dosta teška tema. Ako lokalne samouprave hoće, kao što rade u ovom trenutku, neke hoće da daju besplatan prevoz, neke neće, neke hoće da daju besplatno ovo, neke hoće da daju besplatno ono. Generalno, to nije politika sa kojom se ja slažem i za koju mislim da je održiva.
Još jedna stvar koja je malo van teme, ali izuzetno važna. Moram samo u dve rečenice da pomenem, poštovani narodni poslanici, izuzetno je važna.
Ja sam danas učinila jednu grešku i dala sam pogrešnu informaciju zato što sam mislila da se možda podrazumeva. Zamislite, poverovala sam jednoj stvari koju je opozicija rekla. Činila mi se zdravorazumska. Ispada da sam se ogrešila prema mom prijatelju bivšem ministru Zlatiboru Lončaru, zato što čuli ste svi vi da je optužen
da je poznavao i da je bio blizak sa ocem maloletnog monstruma K.K. Ja sam rekla – moguće da jeste. Čovek je bio ministar zdravlja, doktor u KCS, moguće da se znaju. Stigla mi je poruka od Zlatibora Lončara da nikada u životu nije video oca ovog maloletnog monstruma, nikada ga u životu nije čuo, nikada ga nije upoznao i nikada nisu radili zajedno. Jednostavno, eto, desilo se da se nikada nisu sreli, ne da se ne znaju, nego se nikada nisu, ne da se ne znaju i nisu prijatelji, nego se nikada nisu upoznali.
Jel sada vidite koliko su monstruozne laži koje govori opozicija? Zamislite da ja pretpostavim da se možda i znaju, ali eto, ministar, bivši ministar Zlatibor Lončar čak nikada nije ni video tog čoveka. Toliko. I izvinjenje moje, zato što sam pretpostavila možda da se kao lekari znaju. Eto, izvinjenje i Zlatiboru Lončaru, koji je moj dobar prijatelj, koga izuzetno cenim. Žao mi je što sam napravila takvu grešku. Jedino mogu da izvučem poruku, pouku, da izvučem pouku da, nažalost, nekim predstavnicima opozicije, a posebno kao što je onaj ovlašćeni predstavnik u sednici koja je i u toku, da im nikada ne verujete. Hvala.

Ja ću takođe samo kratko.
Što se tiče naših najstarijih sugrađanina, odnosno penzionera, važno mi je da ponovim da smo opredelili budžet da imamo dodatno povećanje penzija od 1. oktobra ove godine od 5,5% i onda 1. januara 2024. godine od 14,6%, i to sve u cilju da povećanje penzija prati povećanje plata i da nadoknađuje tu razliku, taj gep između plata i penzija koje smo imali, a da bi ostvarili cilj koji smo postavili, a to je tih 450 evra prosečne penzije do 2025. godine i na jako dobrom putu smo da to postignemo.
Hoću, takođe, da kažem, pre svega, našim penzionerima da to jeste bila inicijativa predsednika Republike Aleksandra Vučića i da zahvalim, takođe, ministru finansija Siniši Malom zato što je on uspeo zaista velikim znanjem i napornim radom da to dogovori sa MMF, kako bi nastavili aranžman, jer to nije bilo u skladu sa onim preporuka i uslovima aranžmana koje u ovom trenutku imamo sa MMF zato što je praktično bilo vanredno usklađivanje sa švajcarskom formulom i promena te formule. On je uspeo, Siniša Mali je uspeo da objasni MMF-u da je to nama izuzetno važno kao deo socijalne politike i zato da bi obezbedili što bolji kvalitet života našim penzionerima, imajući u vidu da su njihove penzije toliko niske i da su jednostavno bile niske 2012. godine, da su bile besprizorno male i da je sa tim penzija bilo nemoguće živeti, pa da smo od tada nekako morali paralelno sa uspostavljanjem fiskalne konsolidacije i fiskalne stabilnosti da radimo na mnogo bržem povećanju penzija i da to bude na održim osnovama, kako bi mogli da garantujemo da te penzije budu u dan i u sat isplaćene onako kako je to u skladu sa zkonom i kako je u skladu sa očekivanjima naših penzionera.
Nastavićemo da radimo naporno zajedno sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, da obezbedimo što dostojanstveniju starost za naše penzionere, za sve naše starije sugrađane i značajne napore i finansijska sredstva ćemo ulagati u to.
Što se tiče dodatne podrške našem narodu na Kosovu i Metohiji, na tome radimo stalno i naporno i sa predsednikom Vučićem i sa direktorom Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petrom Petkovićem. Želim da njima na današnji dan i odavde, iz Skupštine Republike Srbije, uputim najdublju moguću zahvalnost za njihovu dostojanstvenu borbu, za njihovo strpljenje, za njihovu trpeljivost, za to što čuvaju našu Srbiju na KiM, a mi ćemo se truditi zaista i sa Srpskom listom da im pružimo sve što im je potrebno, svu moguću pomoć i podršku.
Na kraju krajeva, nadam se da ćemo videti, kao što naslućujemo ovih dana, u nekoj meri i promenu politike EU i SAD, što je zaista u istoriji bilo nemoguće čak ni zamisliti da Priština trpi neke sankcije zbog svog ponašanja. Na kraju krajeva, čini mi se da je politika Aleksandra Vučića i strpljenje, strpljenje, strpljenje, upornost, trpeljivost, neverovatna samodisciplina našeg naroda na KiM, dovela do toga da ćemo možda i videti neke sankcije za Prištinu u danima pred nama, koliko već sutra.
Velika zahvalnost i predsedniku i Srbima sa KiM, zato što su omogućili pametnom politikom da takve stvari vidimo. Ja se nadam da će onda to nekako dovesti i do dugoročnije promene politike, a mi ćemo biti tu za naš narod. Hvala im mnogo i hvala predsedniku Aleksandru Vučiću.