Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9440">Marijan Rističević</a>

Marijan Rističević

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da sam ja predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu dužan sam da odgovorim na prozivku jedne od koleginica.
Dakle, mi na tom odboru nikada nismo raspravljali o nekakvim pljačkaškim privatizacijama. Teme sam se držao koliko i ona sama, ali već kad pričamo o pljačkaškim privatizacijama mogli bi da pričamo i o pljačkaškim stečajevima, recimo da pričamo o onih 14 stečajeva, da pričamo o kompaniji „Braća Karić“, o astronomskim honorarima, možemo da pričamo o „Beogradu novi put“, pa možemo da pričamo o „Stankomu“, „Delta legalu“. Pa, možemo da pričamo ko se u stečaju osladio u Šećerani „Dimitrije Tucović“, kako su varani radnici, kako su varani oni siroti ljudi koji su ostali bez stanova u „Delta legalu“ i „Stankomu“. Mogli smo o tim pljačkama da pričamo kad već koleginica kaže da se ja nisam držao dnevnog reda, a da ona jeste.
Što se plovnih puteva na Savi tiče i „Beograda na vodi“, da će navodno „Beograd na vodi“ da zaustavi plovni put na Savi, ja u to ne verujem, ja verujem da stručnjaci daleko to bolje znaju nego što to mogu neki da uvračaju. Ne znam odakle to koleginici i da li je to videla u kartama, pasulju ili kugli, ali ja verujem da će Sava i dalje biti plovni put. Hvala.
Reklamiram 103, 106, 108. i 109. Gospodine predsedavajući reklamiram povredu Poslovnika u delu 103. koji decidno kaže – kada neko zloupotrebi pravo po Poslovniku narodni poslanik ima pravo da reklamira tu povredu i zato ja reklamiram misleći da kolega Radulović to svoje pravo zloupotrebio i da je u skladu sa stavom 7. i 8. vi morate da odbijete vreme poslaničkoj grupi koje je on zloupotrebi.
U vezi sa članom 106, mislim da je ometao mene da to iskažem. Vi ste mu u skladu sa Poslovnikom izrekli opomenu, ali moram da vas upozorim da na ovoj sednici on već ima dve opomene i mere oduzimanja reči i kada sledeći put povredi Poslovnik i kad mu date opomenu to iziskuje meru isključenja sa sednice. Ili povucite meru opomene, što ću ja radije prihvatiti ili zamolite kolegu da napusti salu s obzirom da remećenje posle oduzimanja reči, da remećenje rada Narodne skupštine iziskuje ukoliko vi izreknete novu meru, iziskuje udaljenje sa sednice. Ja za to nisam, iskreno vam govorim. Vreme je da građani vide ko je dotični gospodin, ali ili povucite opomenu i izrecite onu meru koju morate. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, postoji izreka koja glasi – onom ko je vladao nad drugima nesnosna je vlast drugih nad njim samim. Iz tih razloga mom kolegi poljoprivredniku treba oprostiti ono što je izrekao.
Da li ministar ili ministarstvo treba da se stara o nekom zakonu, ja sam za personalnu odgovornost. Meni je naprosto bilo dirljivo kad je moj kolega poljoprivrednik govorio o korupciji. Dakle, neko ko je kad je prodao DIN i DIV za tri puta manju cenu, prodao ga je u privatizaciji koju je započeo za vreme „Sablje“, a bogami, kome je sablja tupa, vidim da mu je oštar jezik. Dakle, neko ko je to uradio za vreme „Sablje“ transparentno, kad su se hapsili ljudi, neko ko je to uradio za tri puta manju cenu je ovde govorio o korupciji. Neko ko je pored DIN i DIV prodao sve pušače, jer u tom ugovoru je stajalo da niko drugi ne može da proizvodi cigarete tri godine, taman da oni koji su uložili tri puta manju cenu od one koja je bila tržišna, taman da im se povrati investicija.
Neko ko je prodao i pušače i cigarete pod vrlo sumnjivim okolnostima i fabrike za vreme „Sablje“ govori o korupciji. Za mene je to dirljivo. Neko ko često govori o, ne znam, devedesetim, neko ko se pozivao na ministra unutrašnjih poslova, ko je za vreme dok je bio ministar slavio nove godine u Kuli sa budućim ubicama premijera, on govori ovde o odgovornosti, on govori o ministru policije. Evo ga sa republičkim ministrom, pre ubistva nekoliko meseci, u Kuli. Da li ja izmišljam, da li fotografija govori dovoljno, neka presude vaši gledaoci.
Dakle, neko ko se tamo nalazio…
Po amandmanu i govorim.
Neko ko je tada bio ministar, bio je odgovoran i za korupciju, a bogami, po meni, i za kasniju likvidaciju premijera na čije je mesto uskočio i, gle čuda, istog ovog čoveka koji je sa njim bio republički ministar…
(Zoran Živković, s mesta: Da li si sad gluv, Arsiću?)
… ponovo predložio za republičkog ministra, evo i neartikulisanih krika koji govore o tome da je ovo istina.
Dakle, neko ko je bio savezni ministar unutrašnjih dela, koji je zajedno u jedinici za specijalne operacije sa ministrom unutrašnjih poslova, republičkim, slavio u jedinici za specijalne operacije, kasnije tog istog republičkog ministra posle surove likvidacije premijera ponovo imenovao za ministra.
Dirljivo je kad govorio o odgovornosti ministra. Ja se sa tim slažem. On je kao ministar i predsednik Vlade, dopustio da njegov potpredsednik, evo ga grli se sa Legijom, dakle, dopustio je da bude potpredsednik Vlade. Neko ko je kao ministar govorio o toliko paravojnim formacijama, koga evo sa vođama paravojnih formacija, ovo je, čini mi se, Željko Ražnatović Arkan. Dakle, neko ko toliko govori o zlim devedesetim, ko toliko govori loše i o radikalima, evo njegovog predsednika stranke koji je pravio saveze 1993. godine, koji je ušao u sedišta SRS. Još nešto, moj kolega poljoprivrednik je zaboravio da do promena 5. oktobra ne bi došlo da isti ti zli radikali, kako ih on zove, nisu potvrdili rezultat DOS-a i time doprineli da se i on dograbi vlasti, a bogami i slave.
Na kraju, moram da zaključim. Bilo je veoma dirljivo, što naš narod kaže – dugačak jezik kaže što kratka pamet smisli, i moj kolega poljoprivrednik je najbolji dokaz za to. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko je služio redovno služenje vojnog roka, 15 meseci, 200 dana na obuci u Karlovcu, ostatak u Bihaću, dakle, nadam se da sam dovoljno kvalifikovan kao moj kolega poljoprivrednik da govorim o ovoj temi.
Odmah na početku da kažem, ovde su spomenute gusle. Moj kolega poljoprivrednik je protiv gusala, ali izuzetno je cenio Zorana Đinđića. Hajdemo malo o guslama, ona čuvena ekspedicija 90-ih godina, na koju su oni gadljivi, u Republiku Srpsku, to je bila neka multinacionalna operacija, molim kameru da to prikaže.
(Poslanik pokazuje slike .)
Ovde su gusle, ovo je Radovan Karadžić, ovo je Luka Karadžić, a ovo između je Zoran Đinđić.
Takođe, moram da kažem, pošto su oni gadljivi na 90-te godine, da sam ja lidera, ne znam ko im je danas predsednik stranke, ali jedan vojvođanski vlastelin koji je do nedavno bio predstavnik, upoznao u jedinicama Vojvode Paroskog, na 17 rampi uz nasip na Tisi. Dakle, verujem i da neke treba upoznati sa multinacionalnim operacijama, pa ako neko kaže, da ga podsetim na 1978. godinu, 1978. godine sam ja bio u vojsci. Neko iz moje generacije, moj kolega poljoprivrednik nije, i neću da govorim o tome, ali imam nedvosmisleni dokaz da se vojska nije služila. To što se neko raspištolji, to nije dokaz da je služio vojsku, već naprotiv, ali srpska država je oduvek cenila vojsku.
Srpska država je počivala na tronošcu, narod, posebno onaj sa sela, vojska i crkva. Crkvu ne doživljavam samo kao verski element, već kao duhovno nadahnuće da ratovi budu odbrambeni, da budu pravedni. Selo i narod su voleli vojsku i voleli su crkvu. Godine 2000, zahvaljujući ovakvim gromadama koje su uspešno fruškogorsko-vinogradarskim ogradama zauzimali pola Fruške gore, vojska je, kao i država, delila sudbinu države. Država razarana, vojska je razarana, od države je pravljena kuća golih zidova i njihov predsednik, stranke bivšeg režima, ne znam, do današnji ili do jučerašnji ili ne znam ko je tu, je svoja vojna iskustva krčmio dizanjem rampe ispred direkcije nekog JUL-a, a kasnije prešao na uspešno razoružavanje naše vojske, pa smo sa 1000 tenkova spali na 300, prodati su čamci, ali su uspešno zauzimani pašnjaci, stanovi na Vračaru, „pent hausi“, pa boga mi i multinacionalni u inostranstvu, sve do Maldiva, Beča itd.
Podržavam što ćemo mi miriti druge, bolje to da radimo nego da nas zavađene ovde, podeljene na Balkanu, neko drugi miri, što smo imali do sada slučaj. Takođe, moram da kažem da sam razočaran multinacionalnim snagama na KiM, posebno prvih godina, jer su dozvolili nestanak nekoliko hiljada Srba i dozvolili na takav način da im se živima vade organi, da se organima trguje itd. Molim naše vojnike da to ni po koju cenu ne dopuste nigde.
Što se opasnosti tiče, u ovoj zemlji na Ibarskoj magistrali pogine 150 ljudi godišnje. Mislim da je manji izazov učestvovanje u ovim multinacionalnim snagama, a da možemo da prikupimo više znanja i koristi od toga, nego da se u tom periodu vozimo na Ibarskoj magistrali. Bojim se da bi više ljudi izgubili u saobraćaju nego što ćemo to, ne daj Bože, izgubiti u multinacionalnim snagama. Verujem u našu vojsku, verujem da će ona da se oporavlja kako se država bude oporavljala, da ćemo imati sve više opreme.
Zalažem se za služenje vojnog roka ili za obuku civilnog stanovništva u najbližim kasarnama, gde imamo rezerviste, da možemo da odgovorimo na svaki bezbednosni izazov i zaključiću sa mojim pravom da KiM smatra teritorijom nad kojom je izvršena eksproprijacija radi divlje gradnje kosovske države i to nije država, to je NATO baza i biće država sve dok NATO baza bude tamo. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo slušao sve, nisam ometao ni kolegu iz „nikad mu dosta nije bilo“, pa se nadam da ću i ja biti pažljivo saslušan. Ovde je neko u vrlo ružnom kontekstu spominjao šefa Srpske napredne stranke. Verujem, da će njihov predstavnik reagovati, ali s obzirom da sam ja stara kuka, da pamtim vojsku iz starih dobrih vremena kada je na stadionu „Zvezde“ i „Partizana“, nedeljom bilo više pripadnika koji su nosili oružje, pripadnika vojske, na stadionu bez oružja, nego što smo mi zatekli 2012. godine, posle delovanja onih koji nemaju razloga da ničijem šefu prigovaraju zato što ja njihove šefove na njihovom žalu dobro pamtim.
Jedan od njihovih šefova je bio u nekoj jedinici za specijalne operacije, kasnije ih je nazvao zlikovcima iako je sa njima radio zabave za Novu godinu, ono, „moji su drugovi žestoki momci“. Dakle, bio je i ministar unutrašnjih poslova savezni, starao se o bezbednosti. Kada je ubijen premijer jedne od članica, on je preuzeo njegovo mesto, a svog kolegu ministra unutrašnjih poslova republičkog je ponovo imenovao na to mesto. To im je jedan šef.
Drugog šefa, oni često menjaju šefove, da bi time dokazali da su orijentacije visoko demokratske. Drugog pamti po aferi „Satelit“, koja nije bila međunarodna mirovna misija, koja nije ovde odobrena odlukom, kao što je mi donosimo sad. Evo, sada će opet da baci kuglu na mene ili će da baci nogu od pevca, više nisam siguran. Dakle, drugog pamtim po aferi „Satelit“, koju nije odobrio, nije donošena odluka kao o ovim međunarodnim misijama, učešćem u multinacionalnim snagama. Četrdeset i nešto miliona evra, sva trojica su bila iz nama susedne države, doneli su odluku da se kupi Satelit za potrebe zajedničke države, a da ga samo Srbija plati iz svog budžeta.
Satelit je trebao da se koristi tako što smo trebali snimke da dobijamo mi, 24,00 i 48,00 sati naknadno, kao borba protiv terorizma. Zamislite, kako se borite protiv terorizma 48,00 sati naknadno. Dobijete snimke, teroristi se nasmejali, kažu – evo mi smo vas čekali 48 sati da dođete. To je bio njihov drugi šef. Taj isti šef je sa trećim šefom marširao kroz Tripoli zajedno sa kamilom Ajšom. Dakle, koliko se sećam i neko odlikovanje je podeljeno, ali kada su Gadafija ubili na veoma ružan način, ćutali su kao bubice iako su vrlo rado prihvatili odlikovanje, pa čak poveli jedan vod vojske, a to ministar zna, da uveličaju tu proslavu povodom odlikovanja koje su dobili.
Jednog od sledećih šefova sam upoznao u jedinicama multinacionalnim vojvode Paroškog. Dakle, to je bio neki kamp na obali Tise i tu je budući vojvođanski vlastelin učio prve svoje strojeve korake u jedinici velikog vojvode Milana Paroškog. Lično sam to video. Jedan od potpredsednika koji je tako gadljiv na devedesete, njega sam upoznao u Inđiji, nosio je majicu, bio sam na Ravnoj gori, sve sa srpskim čičom. Bez obzira što su moji iz tih jedinica, ja to ne nosim ali su oni nosili, pa su zaboravili.
Sledeći šef, onaj četvrti što je bio sa trećim u Tripoliju, njega sam upoznao sa veoma skupim časovnicima, valjda iz tih multinacionalnih operacija, tamo sa nekog broda ili šta ja znam, kako se svi ti nosači aviona zovu, uglavnom nestalo je na stotine tenkova, čamaca, borbena gotovost Vojske je znatno snižena. Njima je bilo više stalo do ministra vojnog, sadašnjeg šefa nego do vojske, čak vojsku i da nemaju. Bitno im je bio ministar vojni, javne nabavke ministra vojnog, bitno im je bilo da dođe onaj najbolji krojač na svetu, da mu sašije najbolje odelo.
Nisu računali na to da se čovek, kao što se piće ne ceni po buretu, kao što se knjiga ne ceni po koricama, tako se i čovek ne ceni po odelu već po delu. To što je nosio skupo odelo pokazalo je samo da je odelo skuplje od njega, ali on je u jednom jurišu u multinacionalnim operacijama, naravno bez odluke Skupštine zauzeo jedan omanji pašnjak u Beogradu, sazidao jednu zgradi u kojoj imaš prostora da smo mogli da stavimo spavaonice za ceo bataljon. Na čijoj ruci je bio sat od kojeg si mogao da naoružaš jednu četu, modernim naoružanjem streljačkim, a u posedu je imao penthausa toliko da si mogao da staviš ceo bataljon. To su vaše multinacionalne operacije koje ste vi izvodili širom Srbije, a i malo šire.
Kao stari vojnik koji je služio 15 meseci, tvrdim da je naša vojska uvek bila hrabra, ali treba nešto da naučimo. Vojska deli sudbinu društva. Vrlo je osetljiv trenutak. Napoleon je rekao – treba znati kad skinuti lavlju kožu, a kad navući kožu lisice. Tako i mi moramo ne samo biti ludo hrabri, već moramo biti i dalje hrabri, ali moramo biti i malo mudri da ove ostatke ostataka naše vojske koja se polako diže kao i država, mada nam ovi koji su nas godinama, 12 godina uništavali sad prigovaraju što to brže ne oporavimo.
Dakle, vojska deli sudbinu države. Države koja 2012. godine nije imala državu, gde je to bila kuća golih zidova i srazmerno dizanju ekonomske moći dizaće se i vojna moć. Mislim da su multinacionalne operacije dobre da naša vojska vidi gde su i te druge vojske. To što su neke od zemalja priznale Kosovo i Metohiju, ja žalim za tim, izvinite, Kosovo kao državu. Ja žalim za tim ali mi treba sve da činimo, pa i ta vojska koja tamo ode, naši predstavnici da svako srazmerno svojoj moći ubeđujemo neke da povuku to međunarodno priznanje kao što sam i ja ušao u grupu za Vatikan i iz poštovanja prema državi koja nije priznala Kosovo i Metohiju, a na vrlo grub način sam ismejan i na državu koja može da utiče na druge države da to ne priznaju. Nisam ja kriv što se nije prijavilo 250 kolega već svega nas troje, a neko mora da bude predsednik. Apelujem i na naše vojnike da bez obzira što to ne izgleda u multinacionalnim operacijama kao dostižno, da ipak srazmerno svojoj ulozi pokušavaju da ubeđuju kolege, posebno one koji imaju svoje vojnike, a ja nisam glasao za sporazum Ahtisari-Černomidin, nisam glasao u onoj Skupštini tamo.
S obzirom da tamo postoje neki vojnici, da im prenesu da treba te svetinje štititi, ali ponovo podvlačim, mi mislimo da treba da prestanemo da budemo ludo hrabri, da budemo mudri, da povratimo snagu, da zašijemo rane koje su nam nanete, da što manje krvarimo, da oporavimo naše državu, našu vojsku, do podignemo svoju glavu, da jednog dana podignemo svoju zastavu, da onoga trenutka kad budemo procenili da je to nužno i da se mora, da državu treba braniti i mislim da smo dosta u svojoj istoriji ginuli za druge, da je vreme da počnemo da živimo za sebe. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, prošli put sam postavio pitanje u vezi projekta STAR. Radi se o projektima koji su rađeni u Ministarstvu poljoprivrede pod patronatom Saše Dragina i Dušana Petrovića.
Moje pitanje glasi – da li je tačno da je taj projekat finansiran iz Svetske banke i da je na njega potrošeno između osam i dvanaest miliona evra? S tim u vezi, postavljam pitanje – da li je tačno da su pojedini zaposleni u Ministarstvu poljoprivrede, navešću primer savetnika gospodina Đakovića, koji je bio na plati u Ministarstvu poljoprivrede, i još pojedini činovnici koji su bili stalno zaposleni u Ministarstvu poljoprivrede sami sebi iz tog projekta nameštali grantove, odnosno nepovratna sredstva? Da li postoje činovnici koji su za svoja udruženja uzeli 45.000 evra? Da li postoje činovnici koji su kao fizička lica dobijali od 9.000 do 35.000 evra? Kako se to pravda u Ministarstvu poljoprivrede, odnosno da li je bilo kada podnet izveštaj o STAR projektu.
S tim u vezi, posebno je interesantna Asocijacija poljoprivrednika Vojvodine. Dakle, neformalno udruženje stranke bivšeg režima, koje je bilo izuzetno radikalno po pitanju donošenja novog zakona o poljoprivrednom zemljištu u državnoj svojini, izmene i dopune. Da li je tačno da je to udruženje dva puta dobilo sredstva iz STAR projekta, dakle, prvi put 45.000 evra, drugi put 39.000, sve kad saberete dobijete cifru od 85.000 evra i uz pomoć seljaka iz Subotice, koje takođe pripada udruženjima koja su se kretala oko stranke bivšeg režima, još 25.000? Dakle, deljene su sume koje su merene desetinama i stotinama hiljada evra. S tim u vezi, želimo da znamo – da li je to imalo veze sa političkom podobnošću? Da li državni činovnici zaposleni u Ministarstvu poljoprivrede imaju pravo da konkurišu za sredstva kao pojedinci ili kao predstavnici udruženja jer taj kredit od Svetske banke će građani, kako oni to kažu, građani i građanke jednog dana morati da vrate.
Shodno tome i ovom projektu, pitam Vladu Republike Srbije, ukoliko su tačni moji navodi, šta će preduzeti po tom pitanju, s obzirom da se među srećnim dobitnicima nalaze neke kolege koje su ovde, koji kao opozicioni poslanici nam prodaju finoću, prodaju moral, a ima ih na spisku STAR projekta po mojim informacijama, pa je predstavnik Društva agrarnih ekonomista dobio 58.000 evra u to vreme, 2011. ili 2012. godine, a kao pojedinac je dobio sumu još od 4.500 evra.
Dakle, sve ukupno se radi o 62.500 evra i mislim da mi, kao narodni poslanici i građani koji finansiraju i koji će vraćati kredit kojim je finansiran STAR projekat, imaju pravo da znaju gde se deo novac koji je namenjen poljoprivredi.
S tim u vezi, hoću da znam koliko udruženja koja su dobila novac ima sedište u Beogradu, a koliko udruženja ima sedište van Beograda, odnosno u ruralnim sredinama, s obzirom da je kredit bio namenjen za ruralni razvoj, zato što tamo postoje neke agro mreže Beograd, itd. Pojavili se seljaci iz grada, seljačko udruženje iz grada i mislim da mi, kao poslanici, moramo jednom pred građane da izađemo, posebno pred seosko stanovništvo, sa podacima koji su tačni, s obzirom da, sem Asocijacije poljoprivrednika Vojvodine koja je usko vezana bila sa DS oko onih protesta u vezi donošenja Zakona o poljoprivrednom zemljištu, ni jedno drugo udruženje poljoprivrednika nije dobilo nikakva sredstva, nego su sredstva deljena činovnicima i njihovim udruženjima koje su u međuvremenu registrovali. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo u ova dva radna dana mogli da utvrdimo da stranka bivšeg režima neće da oprosti ni svoje greške. Mi jedan zajam dižemo sa kamatom 2,25 da bi vratili dugove koji su oni zadužili po kamatnoj stopi 7,25. Jedna milijarda donosi razliku 50 miliona godišnje. Za 10 godina to je 500 miliona. Toliko je nova Vlada efikasnija i bolja od ranijih vlada koje je formirala stranka bivšeg režima.
Ja se bavim poljoprivredom. Seljaci su i u najtežim okolnostima ovaj smeh ovako, najverovatnije da se kolega iz Stečajevaca razume u poljoprivredu kao i u ekonomiju, ali nema problema.
Ja dolazim iz poljoprivrede i seljaci teško idu u stečaj. Neće da dozvole da 14 njihovih gazdinstava vodi isti čovek. Svako od njih se bori. Na selu postoje dobra i loša gazdinstva. Dobra su ona koja posluju sa dobiti. Dobra su i ona koja povlače kredite, zajmove, ali za te zajmove kupuju zemlju, mehanizaciju, opremu, kupuju stoku, gledaju da kroz investicije imaju izvor za vraćanje duga. To rade dobra poljoprivredna gazdinstva. Iskoriste mehanizaciju, dogodine više rodi, prodaju stoku, servisiraju zajmove i dugove i sebi i svojima bližnjima više podele. I poljoprivrednici imaju javnu potrošnju. Moraju da školuju, da izdržavaju stare, moraju da prave infrastrukturu, kroz dvorišta, itd. Moraju da prave i ćuprije, ali kad premoštavaju neku reku ili potok, gledaju da ga premoste tamo gde je najjeftinije i najuže, a ne tamo gde je četiri puta šire, kao što je to radila stranka bivšeg režima. Imaju poljoprivredna gazdinstva i javnu potrošnju, imaju i prihode. Gledaju da posluju sa profitom.
Na selu postoje i loša poljoprivredna gazdinstva. To su ona koja prodaju komad po komad zemlje, kao privatizacija, recimo, što je bila. Pa, kad prodaju to, onda prodaju i donatorsku podršku, odnosno ono što im komšije pomognu i to potroše. Kad dignu kredite, odu na more. Kupe automobil, slupaju. Ne naprave izvor za vraćanje duga i tako poljoprivredno gazdinstvo propada. Stanovnici, odnosno ukućani na tom poljoprivrednom gazdinstvu žive onda u nemaštini i naravno da oni koji su poslovali dobro pokušavaju da se domognu njihove zemlje i kapitala i da se domognu tim pre što jeftinije.
Kada u lošem poljoprivrednom gazdinstvu dođe do promena i promeni se gazda, dođe mladi naslednik, komšije gledaju da pomognu. Gledaju da daju zajmove sa nižom kamatom, ukoliko primete da to loše poljoprivredno gazdinstvo želi da se oporavi, da želi da kupi traktor, da želi da obrađuje zemlju, da želi da investira, da želi da i ono bude uvaženo i da se druži sa uspešnima u selu. Tako je isto i sa državama u svetu.
Ja verujem, ministar je tu, da je Vlada, čiji je predsednik – predsednik stranke sa kojom je Narodna seljačka stranka bila u koaliciji i 2012. i 2014. i 2016. godine, napravila državu koja može da živi od svojih prihoda. To je nedvosmisleno. Ona bi mogla komotno da digne plate i penzije daleko više, da ne mora da vraća ono što su ona loša poljoprivredna gazdinstva zadužila, ono što je stranka bivšeg režima potrošila – 17,6 milijardi do kraja 2012. godine, toliki je bio dug, potrošila donatorsku podršku od 4,1 milijardu, potrošila prihode od privatizacije 6,7 milijardi, potrošila 4,7 milijardi oprosta dugova Londonskog i Pariskog kluba, jedna milijarda Agrobanka i Razvojna banka Vojvodine. Sve ukupno dug nije 17,6, nego 34,1 milijardu, kad sve to uračunamo. Privreda je do kraja 2012. godine dugovala 22 milijarde. Onda nije bilo za očekivati da privreda koja duguje 22 milijarde servisira državni dug od 17,6 plus ono što su proćerdali u privatizaciji, u donatorskoj podršci, u onome što je Pariski i Londonski klub oprostio. Dakle, sve su potrošili i sada kada su nagomilane probleme ostavili nama, sad se bune zašto mi to istom brzinom po kojoj su oni to nagomilali ne rešimo na brzinu. Zato kažem da oni ne žele više ni da nam oproste svoje greške.
Verujem da je ova država konačno stala na noge i da nije onih 170 milijardi iz budžeta koji se daju za dug i kamatu od 130 milijardi i deo glavnice, ukoliko se ne varam, to smo budžet usvajali, da je to bilo 170 milijardi, ja verujem da bi mogli komotno da dignemo penzije i plate. Veće zlo od svega onog što sam nabrojao za stranku bivšeg režima je sledeći. Da su otpustili 400 hiljada ljudi, zadužili, dugom sve pokrivali, za tuđi novac kupovali tuđu robu, glavni proizvodi su im bile državne obveznice. Veće zlo od svega toga je bila filozofija – bolje uvesti, nego proizvesti. Takođe, veće zlo je bilo 400 hiljada otpuštenih koji su sa prihodovne strane otišli na rashodovnu stranu i postali još jedan trošak koji je obavezivao sledeće vlade koje su posle 2012. godine došle. Mislim da smo ih prekasno smenili i da danas dobri ljudi pate u Srbiji zato što nisu na vreme svojim glasovima srušili lošu vlast koja je vladala od 2012. godine u Vojvodini do 2016. godine.
Zemlja Srbija može da zadovolji svačije potrebe. To je bogata i plodna zemlja na kojoj su zatečeni siromašni i gladni ljudi, koje je stranka bivšeg režima dovela u taj položaj. Zemlja daje dovoljno da se zadovolje svačije potrebe, ali ne i svačija pohlepa, posebno njihova. I da zaključim moj govor, „Pink Panter“ je mala beba u odnosu na stranku bivšeg režima, odnosno žuta vlast je bila daleko jača od „Pink Pantera“, koji je poznat u svetu kao najveći pljačkaš. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, član 103. stavovi 7. i 8, ne znam da li je ostalo vremena. U vezi sa članom 107, povreda dostojanstva. Biću veoma kratak.
Ja se ne dam lako uvrediti. Mene, možda, ponekad mogu povrediti bolji od mene, lošiji ne. Hvala.
Ne tražim da se glasa.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo slušao sve diskutante i mislim da je moj kolega prethodni govornik ekonomista, koliko je i moj kolega poljoprivrednik, poljoprivrednik, samo je pitanje ko glumi za veće pare.
Dakle, ja bih sve gurnuo u stečaj.
(Saša Radulović, s mesta: Hoćete vi ovo da dozvolite?)
Ja bih voleo da se kolega malo smiri, inače ću zvati kolegu Rančića da mu ukaže prvu pomoć.
(Saša Radulović, s mesta: Da li je ovo tačka dnevnog reda?)
Kolega, gde je Rančić? Nije tu. Lekara nikad nema kada ti treba.
Ako ja mogu da nastavim. Ja bih voleo da u ovoj državi mi izvezemo sve što je ta grupa „nikad im dosta nije bilo“, proizvela.
Ja ne znam šta bi mi …
Pokušavam da nastavim, međutim, ovako snažni aplauzi, ovako snažni krici, ne znam čemu to.
Ja bih mog kolegu razumeo da se on negde oznojio, da se znojav vode napio, da će on da vraća ove kredite, ali da krenemo redom. Ne verujem u to, i dalje verujem da bi on sve gurnuo u stečaj, kredite ne bi vraćao, to ne treba vraćati. Ne bi dizao kredite sa nižom kamatom, da vraća kredite sa većom kamatom, zato što je on navikao da uzima kredite sa većom kamatom, a ne sa nižom, pa se onda postavlja pitanje ko se koliko ugradio, a ne šta je za ovu državu uradio.
Zahvaljujem vam što mi toplo mašete, jer napuštate salu, ali da krenemo redom.
(Saša Radulović, s mesta: Kako te nije sramota.)
Neki kažu da vi ličite na G17, meni ličite na IQ-17. Nego, da se vratimo ovim silnim dugovima koji su ostali, pa, bogami ja nisam bio ministar u Dačićevoj Vladi. Ovde imamo tri nosioca vlasti, četvrti je bio u Vladi G17 plus, onaj zamenik za prosvetu koga su motkama jurili zbog neke rang liste. Ja nikada nisam bio u vlasti, oni jesu. Ako je neko zadužio zemlju, ja nisam.
Da sam ja bio na vlasti mi bi danas raspravljali pošto ćemo da pozajmimo novac. Verujem da je Vlada Aleksandra Vučića onda bila na vlasti, u periodu od 2000. do 2010. godine, da mi sada ne bismo raspravljali o tome da uzmemo od, ne znam, Svetske banke, od Abu Dabija, da uzmemo kredite već da im damo kredite. Mi ne bi raspravljali pod kojom kamatom se zadužujemo, već pod kojom kamatom pozajmljujemo novac.
Evo, pokušaću da vam objasnim, zato što stalno nešto maskirate, nemojte kod mene da pokušavate, jer mi na selu smo malo zdravo razumniji, čist vazduh, priroda daje nam priliku da vrlo dobro pamtimo, da osvežimo pamćenje. Na kraju 2012. godine dug je bio 17,6 milijardi. Znači, ukoliko je bio nešto manji, ostavili ste deficit od dve milijarde, 17,6, ispod toga nije bio. Ali, zaboravili ste nešto, da mi sa sela dobro pamtimo, pa pamtimo, a kolege sa Maldiva je to smešno, ali mi pamtimo, ne samo njegove odlaske na Maldive, grickanje jastoga, vožnju jahtom itd, čarter letovima, mi pamtimo i donatorsku podršku koja je iznosila 4,1 milijardu bespovratno. Znači, tu dodajte na onih 17,6.
Pa imate Pariski i Londonski klub, to gospodin Dačić zna, 4,7 milijardi, jer je oprošteno dve trećine prethodnog duga. Znači, to je popunjeno i imamo prihod od privatizacije, 2.500 preduzeća za 2,7 milijarde, ali imate i druge prihode koji nisu išli kroz Agenciju za privatizaciju, koji su bili četiri milijarde, NIS „Mobtel“, itd. Ukupni prihodi od privatizacije su bili 6,7 milijardi.
Kad sve saberem i kad vam dodam onu milijardu iz Razvojne banke Vojvodine, da popunite ove budžete pred leto, dobijem cifru od 34,1 milijardu evra. Dug nije 17,6 na kraju 2012. godine nego je bio 34,1. Kad uzmemo da ste sem što ste zemlju zadužili, da ste potrošili donatorsku podršku, prihode od privatizacije, da ste potrošili ono iz Razvojne banke Vojvodine, prema tome, ukupno 34,1 milijardu.
U periodu do 2010. godine, Global, nemam naočare pa ne mogu da pročitam, kaže, američka, vi volite Amerikance, a ja ih ne mrzim, ali ih ne volim, ali vi volite da se pozivate na njih, pa hajde, oni kažu da je za 10 godina od 2001. godine do 2010. godine iz ove zemlje izneto 40 milijardi evra, odnosno 51 milijarda dolara. Tako kažu Amerikanci, meni ostaje, s obzirom da se uvek pozivate na njihove izvore, meni ostaje da verujem u to.
Nije što ste vi sve to potrošili, nije što ste izneli, nije što ste pokrali, nego je problem što ništa niste napravili. Vi ste od infrastrukture napravili 112 kilometara za 12 godina, čini mi se, 9,7 kilometara godišnje. Privredu ste ostavili raštimovanu, nije bilo ničega što nije prodato i pokradeno, ne znamo gde je završilo. Nema izvora duga koji bi trebao da servisira taj dug. To je još gore. Gde ste novac potrošili? Očigledno je da ste ga samo izneli.
Ovaj drugi deo duga je servisiranje vašeg duga, 24,15 uvećan za manje od 7 milijardi, ali sa kamatom koja je bila 2008. godine 117 miliona evra, a kamatu koju mi plaćamo na vaše dugove je jednu milijardu. Četiri godine po jedna milijarda za servisiranje vaših dugova je bilo 4,4 milijarde. Onda vi pitate gde je otišao novac. Za jednu godinu mi smo napravili infrastrukture nego što ste vi napravili za 12 godina. Zbog čega sam ja tu koaliciju DOS i napustio 2003. godine kada sam video ko vodi Vladu, rekao sam da himnu treba staviti da bude – Bože sačuvaj i otkazao podršku takvoj Vladi i bili su prevremeni izbori.
Niste napravili izvoz za vraćanje duga kada se država zadužuje, narod piše menicu. Država treba da štiti svoj narod i narod treba da štiti državu. To je uzajamna zaštita. Vi nikada niste pitali narod da li da ih zadužite, zaduživali ste to SMS porukama. Kada nekome daješ kredit, odnosno kad si žirant nekome, a narod je žirant nama moraš da ga pitaš da li će ti biti žirant i šta će za to da kupi. Gledaš da li će da kupi traktor, pa kasnije da servisira taj dug, vas nije bilo briga, bilo je bitno zadužiti se.
Da kažem još nešto, u vašem periodu dok ste se tako dobro zadužili 31 milijardu, 300.000 ljudi je ostalo bez posla za četiri godine. U Beogradu je sa 230.000 radnika u realnom sektoru palo na 23.000. Znači, nema izvora za vraćanje duga, a još gore unutrašnji dugovi su ostali spoljni, jer ste sve naše kamate, odnosno sve naše banke prodali stranim bankama, pa samim tim svaki unutrašnji dug postaje strani i oni to konvertuju u devize i iznose napolje. Danas, slušam te mudrace i gledam te mudre face kako nam predaju, dok pokušavamo da izvučemo ovu zemlju iz blata, a 2012. godine, da nisam došao ovde, da nisam ušao u tu baru ne bih znao koliko je ona duboka. Nažalost, znam koliko je sada duboka. Znam da mora da nam bude bolje. Znam da moramo da servisiramo dugove. Znamo da moramo da dignemo proizvodnju i da se samo pola od onih 34 milijarde pustili kroz poljoprivredu i da se pola izgubili ili pokrali, danas bi dug bio manji za 17 milijardi. Vi to niste uradili, vama je proizvod bio dug. Vi ste živeli od zaduženog, a ne od zarađenog i došlo je vreme, vrati koko što si pozobala.
Sad neko drugi treba da živi od zarađenog i još da od zarađenog odvaja, da vraća ono što je zadužen u vreme kad se novac iznosio napolje.
Mislim da mi moramo da budemo posvećeni razvoju ekonomije, da moramo vreme provoditi u radu i trudu, a ne na kauču. Ima ona izreka – ne možete se merdevinama do uspeha popeti sa rukama u džepovima. Vi ste to pokušali, zato ste pali. Mi ćemo pokušati da dođemo do uspeha ne preko kauča kao vi, ne preko Maldiva, već preko struga i pluga. Hvala.
Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, sad vidite kako je meni. Naš dobri narod pati, to je činjenica, a pati iz razloga što nisu bili politički aktivni, nisu bili dovoljno društveno aktivni i nisu sprečili da loši ljudi vladaju i upravljaju njihovim sudbinama.
Ja sam već to objašnjavao i moj kolega poljoprivrednik je rekao da je Makedonija bolja od nas, da je na 10. mestu. Pa, Makedonija nije imala takvu gromadu za premijera. U Makedoniji ima izreka – ne daj Bože da ti vinodelac bude premijer. Ja u to verujem, kao što verujem da on nije uzeo ni dinara. On ne uzima dinare, on uzima evre. Ja čvrsto verujem u to, a imam i dokaze.
Ja znam da je on stručnjak za zajmove i ovo ima veze sa zajmom, pa kaže ovako – ugovor o kraktoročnoj pozajmici, kaže između ZŽ, poznatijeg kao moj kolega poljoprivrednik, to je zajmodavac, a zajmoprimac je opet ZŽ, moj kolega poljoprivrednik u ime firme „Empresa“. Kaže – zajam od 41.000 evra ZŽ daje ZŽ, pod kamatom, evo ga ugovor, ko ne veruje može da proveri, evo i potpisi ZŽ, ZŽ, zajmodavac, zajmoprimac. Ja pitam sve vas, a posebno dr Rančića, jer je on psiholog, kako su se ova dvojica dogovorili?
Pa, sporazum je.