Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko ja smatram da ne treba prihvatiti ovaj amandman, s obzirom da je Vlada dala zdravo razumno obrazloženje, jer se u izveštaju Vlade obuhvata i primena ovog zakona.
Ukoliko bi svako ministarstvo na svaki zakon podnosilo izveštaj, nama bi trebale tri skupštine da razmatraju sve izveštaje svakog ministarstva svakog zakona. Mislim da je amandman neprihvatljiv, a da je obrazloženje Vlade veoma prihvatljivo, da je razumljivo jer jednostavno se ne može na svaki zakon svako ministarstvo podnositi izveštaj Narodnoj skupštini. Ne bi Narodna skupština mogla to da razmotri, sve da imamo tri sastava Narodne skupštine, da to razmatramo noć i dan.
Zato predlažem da se ovaj amandman ne prihvati. Naravno ja neću glasati za takvu vrstu amandmana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moja pitanja se odnose Vladi i nadležnim organima po pitanju „Energo Zelena“. Naime, „Zelena“ sa sedištem u Belgiji je osnovala „Energo Zelena“ u Inđiji, izgradila objekat kafileriju za preradu klaničnog otpada i konfiskata. S obzirom da su izigrani od stranke bivšeg režima, „Energo Zelena“ koja je sada u vlasništvu Belgijanaca podnela je odštetni zahtev protiv države Srbije zbog toga što ih je prethodna vlast, bivši režim, obmanula od sto miliona evra.
Moje pitanje Vladi je da li je tačno da ima koruptivnih elemenata u celom projektu, s obzirom da su u njemu učestvovali bivši državni činovnici Nebojša Mišić, iz Uprave za veterinu gospodin Mićović, gospodin Rot i da su se neki vlasnički ugrađivali u „Zelenu“ koja je gradila „Energo Zelenu“ sa 50% vlasništva ne ulažući ništa, ali su pri tome tih 50% pravdali da će oni omogućiti brzu prohodnost dobijanja dozvola od Vlade i lokalne samouprave u Inđiji? Pri tome su obećali da će imati 150.000 tona klaničnog otpada i da će biti jedna fabrika od 150.000 tona, već da je ukupna količina konfiskata na teritoriji Srbije 250.000, tako da oni mogu da sagrade još jednu takvu fabriku da je 150.000 tona malo.
Međutim, ispostavilo se da su bili obmanuti, da te količine klaničnog otpada nije bilo i da su strani investitori, ovog puta Belgijanci, dovedeni u zabludu zbog dokumenta koji je izdat iz Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, tadašnje Vlade Republike Srbije. Belgijanci su podneli odštetni zahtev na stotinu miliona evra i Odbor za poljoprivredu i Vlada Republike Srbije u ovom trenutku sve čine da izbegnu tu vrstu odštetnog zahteva, ali pitanje Vladi je sledeće – da li je bilo kriminalnih aktivnosti zato što su se bivši državni činovnici ugradili u toj firmi sa 50% i od Belgijanaca kasnije, za taj procenat, za koji ništa nisu uložili, uzeli 700.000 evra. Posle toga su im za njivu, poljoprivredno zemljište, 3,5 hektara koje vredi 30.000 na teritoriji opštine Inđija uzeli 850.000 evra. Uzeli su im za komunalno opremanje, kažem uzeli, zato što mislim da je tu bilo kriminalnih stvari. Uzeli su im 850.000 evra za zemljište od 3,5 hektara koje nije vredelo ni 50.000. Uzeli su im 550.000 za komunalno opremanje, iako je tu zonu opremila država zbog Ministarstva finansija jer se granični sa regionalnom deponijom. Ukupno su od Belgijanaca uzeli dva miliona i 150.000 evra pre nego što su zakopali ašov. Od toga je 700.000 otišlo za navodno fiktivno suvlasništvo bivših državnih činovnika, koji su se u firmu ugradili time što će u ime države i kroz državu omogućiti da dobiju dozvolu što pre.
Rezultat te kriminalne aktivnosti je, već sam rekao, odštetni zahtev od 100.000 miliona evra, gubitak 40 radnih mesta, s obzirom da je „Energo Zelena“ zatvorila svoj pogon u Inđiji, jer nema dovoljno klaničnog otpada. Ne samo da je zatvorila, nego je i 40 ljudi ostalo bez posla, već je i podnela odštetni zahtev protiv države Srbije od 100.000 miliona evra i u trenutku Vlada i Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu sve čine da izbegnu to plaćanje.
Drugo pitanje se odnosi na zadružnu imovinu, gde se dela sva zadružna imovina, neka završila u društvenoj, nikada nije vraćena zadruga pravnim sledbenicima, a posebno – gde je nestala imovina koja je vraćena zadrugama po Zakonu o zadrugama čl. 95. i 96, jer je postala plen lokalnih tajkuna. Konkretno, moje pitanje se odnosi na zemljište OZZ…

Samo da završim rečenicu.
… i na zemljište vlasništvo Zemljoradničke zadruge u Novim Karlovcima koje je prodato za džabe i koje je na kriminalan način nestalo. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, ja sam se trudio i trudio da pročitam tekst ovih amandmana. Razumem da moj kolega poljoprivrednik i gospodin docent sa Fakulteta političkih nauka pokušavaju da izvrše na određeni način opstrukciju i da ovim amandmanima steknu pravo da nešto kažu. Ali sam ja ipak, pokušavajući uporno da pročitam šta je akademski čestito jedan docent napisao, šta je napisao jedan visoki federalni funkcioner, šta je napisao takođe jedan bivši predsednik Vlade, uporno sam se trudio da pročitam tekst ovih amandmana. Dakle, verujem da su oni to napisali, verujem da su se puno trudili, ali tekstovi amandmana izgledaju ovako.
Ja sam se cele noći trudio da pročitam, verujući da ću nešto pametno pročitati, s obzirom da je to pisao jedan docent i jedan moj kolega poljoprivrednih, verovao sam da je to spoj stručnosti i prakse, tako da ću tu imati šta da pročitam. Međutim, ja nisam uspeo da pročitam tekst ovih amandmana koji glase otprilike, tekst amandmana izgleda ovako – umesto člana 1. imamo istovetne tekstove koji otprilike izgledaju ovako.
Da sam uspeo da pročitam ovaj tekst, ja bih, zbog akademske čestitosti pisca i kolege poljoprivrednika, svakako glasao za amandman koji bi mogao da pročitam. Međutim, nisam uspeo, ni pored najbolje volje, da to uradim. Ili dotična gospoda nisu imala olovku ili ih je mrzelo da pišu ili su jedan od drugog prepisivali, pa nisu imali šta da prepišu. Uglavnom sam shvatio da su oni protiv gradnje. Verujem da su protiv, s obzirom da je jedan od njih bio savezni funkcioner, bio predsednik Vlade i u svom mandatu malo šta je izgradio.
Verujem da će „Beograd na vodi“, za koji oni misle samo da je san, a sve velike ideje i svi veliki projekti potiču od sna i vizije, ja verujem i da sagradimo „Beograd na vodi“, a verujem da ćemo ga sagraditi, da će u toj situaciji Republika Srbija prihodovati. Javni interes, nisam bio predsednik Vlade, javni interes je utvrđen zakonima iz 1995, 2009. i 2013. godine, nije nikakva otimačina, javni interes prethodi eksproprijaciji.
Dakle, nije ova Vlada donela taj inicijalni zakon, znači, on je donet 1995, 2009. godine, a popravljan je 2013. godine i Zakon o eksproprijaciji predlaže javni interes, kao prvi postupak prilikom eksproprijacije. Kada se izvrši eksproprijacija, vlasnik imovine postaje država Srbija, odnosno u ovoj situaciji je Republika Srbija i grad Beograd. Dakle, ništa se ne poklanja i imovina je nesporno državna. Ona se udruživanjem sa investitorom da oploditi i na takav način Republika Srbija može da bude vlasnik 30 i nešto procenata izgrađenog prostora i da dobije javne površine, zelene površine sa kojima može da se ponosi. Dakle, ništa se ne poklanja.
Sve je imovina države Srbije, ali neko ko ne ume da napiše bolji tekst amandmana od ovoga, očigledno zlonamerno pokušava ništa da ne razume. Bez obzira na sadržajnost ovog amandmana, ja ne mogu za njega da glasam. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se bojim da je ovaj amandman ne prihvatljiv jer ukoliko bi se član 3, ukoliko bi se usvojio amandman koji je veoma smislen i koji glasi ovako i za koji je trebao veliki intelektualni potencijal na nivou genija, da se napiše jedan tekst ove sadržine, ukoliko bi usvojili njihov amandman, član 3. bi glasio ovako, tako da stranke u postupku eksproprijacije i korisnik eksproprijacije te dve stranke, Republika Srbija, Grad Beograd i sa druge strane vlasnik nepokretnosti ne bi postojali u ovom zakonu.
Dakle, sasvim je amandman neprihvatljiv, potpuno prazan. Mislio sam da naravno staro se ne može zaustaviti, starenje, mislio sam da mudrost dolazi sa godinama, ali očigledno da nekim dolaze samo godine. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti iz Visokog saveta sudstva, ja se u potpunosti slažem o svetosti poziva, o uzvišenosti poziva jednog sudije, ali u jednom se ne slažem. Ako je to svetost i uzvišenost, valjda je ona trebala da postoji i pre ili se ta svetost odnosi samo na razdoblje posle 2012. ili posle 2014. godine. Znači, ako sam ja izabran za poslanika 2014. godine, ja ću se zalagati za svetost i uzvišenost sudskog poziva, ali pri tome neću biti kritičan i govoriti o neverovatnim svetinjama i uzvišenostima koje su se dešavale. Toliko je to bilo sveto, toliko je bilo uzvišeno da su, recimo, za vreme vladavine stranke bivšeg režima i nebeska Srbija i pokojnici imali pravo na sudiju.
Recimo, tako je sudija Ljubiša Đurić mogao, koji je umro 28. oktobra 2009. godine, o čemu je obavešteno Ministarstvo pravde, u skladu sa svetosti tog poziva i uzvišenosti poziva za vreme stranke bivšeg režima, da u reformi, odnosno u deformi pravosuđa 2009. i 2010. godine, iako je preminuo 28. oktobra i o tome je obavešteno Ministarstvo pravde, mogao je da bude krajem decembra izabran za sudiju Osnovnog suda u Požegi. Tako je i nebeska Srbija i pokojna Srbija dobila svog predstavnika u pravosuđu. Valjda je to u skladu sa onim zalaganjem stranke bivšeg režima i njihovog predstavnika koji je izabran na njihovoj listi. Taj je poziv toliko svet i toliko uzvišen, da je, eto, i nebeska Srbija i pokojna Srbija imala pravo na svog predstavnika. Ja pretpostavljam da je Ministarstvo pravde obavešteno, ali stranka bivšeg režima nije obaveštena, pa pošto ga nisu izbrisali iz članstva, članstvo je bilo preče od uzvišenosti i svetosti poziva, pa ja to članstvo bilo sveto i uzvišeno, pa samo time što nije izbrisan iz članstva stranke bivšeg režima automatski je reizabran za sudiju, iako je bio pokojni dva meseca. Ne bi me iznenadilo, da su malo duže vladali, da takav pokojni sudija donosi presude oslobađajući po pitanju pripadnika stranke bivšeg režima, da donosi osuđujuće po pitanju današnje vlasti itd, ne bi me iznenadilo da je nastavio da sudi samo da kojim slučajem da nije došlo do promena 2012. godine i da te promene nisu overene na izboru 2014. godine.
Slažem se da sudstvo treba da bude nezavisno. Slažem se i sa idealom koji je moj uvaženi kolega Neđo Jovanović rekao, da izbor sudija treba da bude izmešten iz ove Skupštine i da se o izboru sudija koji prvi put stupaju na funkciju i svih sudija stara Visoki savet sudstva, ali mislim, ja nisam pravnik, ali mislim da Srbija u ovom trenutku nije zrela za to, s obzirom da je 2009. i 2010. godine u tzv. reformi sudstva u stvari izvršena selekcija i da su ljudi iz stranke bivšeg režima postali na određen način rezervni sastav te stranke u tužilaštvu i sudstvu, da su oni koji su bliski uticajnim članovima stranke bivšeg režima imali veće šanse da se domognu sudijskih funkcija, a posebno onih visokih. Bili smo svedoci da uticajan član ili članica stranke bivšeg režima može i po dva brata da smesti na visoke sudijske funkcije i na najviše, a da su pri tome neke čestite sudije i poštene sudije koji su bili podstanari na određeni način, što kažu naši građani, izvisili od funkcija koje su svojim radom zasluživali.
Dakle, bili smo svedoci da su birana braća, bili smo svedoci da su birani članovi stranke, bili smo svedoci da su birani sinovi od onih koji su odlučivali o pozicijama u sudstvu, pravosuđu, pa i u tužilaštvu. Milim da u ovom trenutku, s obzirom na tu reformu, deformu koja je izvršena 2009. godine, Srbija još uvek nije zrela za takvu vrstu izbora i mislim da ćemo taj ideal jednom dočekati, što je rekao kolega Jovanović, ali je još uvek prerano s obzirom na to da imamo još uvek suđenje koje nije u razumnom roku, da imamo neverovatan nemar sudija, da se od suda do suda donose veoma čudne presude, tako da su nekad različite u odnosu između nekih viših sudova u Vojvodini ili u Srbiji.
Mislim da je iza nas vreme kad su se, barem se nadam, pravo i pravda merili uticajem u određenim strankama, kad su se merili količinom novca, kada je pobeđivao kod boginje pravde onaj ko više novca stavi na tas ili ko stavi deblju ili bolju stranačku knjižicu. Mislim da izborom novih sudija idemo korak po korak da pravo i pravda, da pravna država bude vladavina po pravilima, a da je iza nas vreme kada je vladala moć, kada je moć bila bez pravde, a kada je pravda bila bez moći. Hvala.

Gospodine Bečiću, koliko ima poslanička grupa vremena da ja to iskoristim maksimalno?

Gospodine Bečiću, dame i gospodo narodni poslanici, bio sam dovoljno strpljiv i slušao sam otprilike govore ljudi koji misle da su politički nadareni, koji su trajali, trajali, trajali. Mislio sam da će se oni setiti one izreke da se nikad ne treba kajati kada umereno jedete i umereno govorite. Međutim pojedinci su maksimalno prozivajući neke druge poslanike izazivali replike koje su trajale, trajale i trajale i ja sam strpljivo čekao da dođem na red, ali ću pokušati da to završim pre nego što istekne vreme poslaničke grupe.
Posle nekih izlaganja koje sam strpljivo slušao u bezbroj replika, ja moram da kažem pod broj 1) da ću podržati autentično tumačenje odbora koji je ovde predstavio gospodin Martinović, izgleda razložno, precizno obrazloženo itd. i sve da hoćemo, ukoliko se držimo procedure ne možemo drugačije da glasamo, koliko ćemo poštovati ustave, zakone i Poslovnik.
Ovde je rečno da su standardi obrazovanja veoma niski, to je govorio prethodni, moj kolega redovni govornik i ja mogu da se složim s tim kad sam video kakvih sve profesora ovde ima, ja sam stvarno zabrinut za obrazovni sistem ove zemlje, zabrinut sam ne samo za studente, zabrinut sam i za đake u osnovnim školama.
Ovde se govorilo takođe o nekim diplomama, ja u to ne ulazim. Moj predlog je davno bio da sve diplome treba priznati onim licima koji polože prijemni ispit u školi ili na fakultetu čiju diplomu poseduju, a Boga mi, neki i predaju na tim fakultetima za koje ja mislim da ne bi mogli da polože prijemni ispit koji polažu studenti na fakultetima gde oni predaju.
Ovde je takođe rečeno da SNS ima svoj fakultet. Ja se nadam da to nije onaj…

Dobro, ja ću se složiti sa tom diskriminacijom da ona bude pozitivna da …

Što se svađate, polako, gospodine Bečiću, evo ja sam se složio sa tim da nemam prava da govorim ono o čemu su moje kolege imale pravo. Oni su govorili o podvojenoj ličnosti. Vređali su ministra pravde. Niste reagovali. Rekli su da je on podvojena ličnost. Ne mora se biti podvojena ličnost samo na osnovu profesije. Može se biti podvojena ličnost na osnovu državljanstva. Možete da imate dva državljanstva. Možda ste podvojeni državljanin.
Da se vratim na temu. Ovde sam dobro razumeo da se u predlagači osnovne škole, odnosno da su predlagači udruženja i društva. Ono među predlagačima što nisam našao je društvo i u udruženje „Ćiriličara“. Ja bih se založio da ovaj Nacionalni prosvetni savet uđe neko na predlog udruženja „Ćiriličara“ s obzirom da je ćirilica veoma zapuštena kao pismo. Ja sam od onih koji misli da je i latinica naše pismo samo da oznake nisu i da ne treba poklanjati naše pismo ni jezik, ali takođe mislim da je ćirilica dominantno pismo, da je zapostavljeno u našoj zemlji i bez obzira što se ide u EU, ja mislim ako se uđe u EU da moramo zaštiti svoje pismo na način kao što su to uradili Bugari i Grci, a i Makedonci sasvim uspešno štite svoju ćirilicu, svoje pismo, da kažem, što kaže gospodin Atlagić da je to u stvari naše pismo koje mi olako i pismo i jezik pozajmljujemo drugima.
Britancima ne pada na pamet da svoje pismo i jezik pozajme Amerikancima, bez obzira što su oni dominantna sila. To ne može da se zove američkim jezikom, ne može da se zove američkim pismom.
To mora da bude englesko pismo, engleski jezik, zato mislim da srpsko pismo, srpski jezik i ćirilica mora da bude zaštićena makar na ovoj teritoriji i da damo pravo društvu ćiriličara, udruženjima, da i oni imaju pravo da predlažu kandidate za nacionalni prosvetni savet.
Još jednom da kažem da ne želim da iskoristim svo vreme poslaničke grupe, da se slažem sa time što meni niste dozvolili nekim drugima, ali da ću se ubuduće truditi da sva prava koja budu koristili tzv. opozicioni poslanici koji vladaju na preko jedne četvrtine teritorije Srbije, da sva prava koja imaju oni, da takva ista prava, ne manja ni veća imam i ja.
Ne neko ko podržava, ja nisam pripadnik vladajuće većine, nemam nikakvu vlast, ali neko ko u dužem periodu ili kraćem podržava većinu, zatražiću da takva ista prava koja imaju pripadnici manjina ovde u ovom parlamentu, da ista takva prava imam i ja u situaciji kada ponekad, od slučaja do slučaja, podržim stav većine, a ima i slučajeva kada sam glasao sasvim drugačije i podržavao neke stavove opozicije i amandmane opozicije u ovom parlamentu, koje su oni predlagali.
Još jednom, mislim da mi kao društvo treba da obrazovanju posvetimo punu pažnju, ali takođe moramo da pročešljamo malo i taj profesorski kadar. Koliko ja vidim, ovde su predavači i profesori, osobe za koje se ja baš ne bi mogao zakleti da su potpuno kvalifikovani da predaju svojim studentima i zato sam zabrinut na određeni način i za studente na fakultetima i za učenike s obzirom na kvalitet koji ja ovde osetim u njihovom izlaganju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, poštovani gosti, ja ne znam otkuda toliki strah u navodnoj opoziciji, posebno kod onih koji su Beograđani. Čega se oni to boje? Zašto se boje javnog interesa? Šta je kod njih bio javni interes? Ja mislim da oni u Vladu nisu ulazili zbog javnog interesa i javnih poslova. Oni su umesto egzistencije naroda rešavali svoju ulaskom u Vladu i oni danas misle da to i neki drugi rade.

I, ja razumem i mog kolegu poljoprivrednika, njegov strah je profesionalna deformacija. Njegov strah je opravdan. On je jedini poljoprivrednik koji se razume u šibice, govorim figurativno. Još kao mlad, a po svedočenju Nišlija, on se susreo sa poljoprivredom i malo mu je teže da shvati taj javni interes. Susretao se tako što je lažnim rastvorom pelcovao poljoprivrednicima kokoške oko Niša.

On kaže da nije tačno da je nama uvek bilo gore. Nije svima bilo gore, njemu je uvek bilo bolje. On se boji zbog parkinga. Ne razumem što on strahuje zbog parkinga kada lepo pročitam u njegovoj imovinskoj karti lepo piše da je kupio tri garaže za tri automobila i to u centru Beograda, 42 kvadratna metra koliko sam ja razumeo. Otkuda nekom strah ko ima tri garaže da neće biti dovoljno parking prostora?

Govorio je o ugovorima, o tajnama, pa ću ja da izvadim jedan ugovor u vreme kada je moj kolega poljoprivrednik, a imali smo tu čast da imamo Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova iz poljoprivrede. To je ugovor, molim kolege za strpljenje, ovo može da bude kao ona priča sa tužnim krajem, ovo je ugovor o prodaji centra Ušće. Ovde piše da je Savezna Vlada 30. juna 2001. godine objavila oglas za prikupljanje ponude u cilju prodaje zgrade poslovnog centra Ušće.

U oglasu se dalje navodi da će konkurs sprovesti konkursna komisija u roku od 30 dana. Međutim, određena dokumentacija pokazuje da je Savezna direkcija za imovinu tek 14. avgusta donela rešenje o obrazovanju komisije. Dakle ako je rok za prijem ponuda iz konkursa iznosi 30 dana nejasno je onda ko je radio na sprovođenju konkursa. Očigledno da ta komisija nije postojala. Najverovatnije da Savezna Vlada to odradila sama, a u Saveznoj Vladi je sedeo moj kolega poljoprivrednik. Prema oceni komisije koja je formirana 45 dana posle konkursa najpovoljniji ponuđač na konkursu za prodaju zgrade TC Ušća je bio konzorcijum „MK Grup“, zapamtite doći ćemo posle opet do te firme, iz Beograda sa ponuđenom cenom od 300 miliona, što iznosi negde oko pet miliona evra, ali je u zgrade otišlo i 4,58 hektara građevinskog zemljišta koje nije smelo biti predmet prodaje.

Tih pet miliona je kupac mogao da naplati od aluminijuma koji je otpao posle bombardovanja sa zgrade, toliko je tog aluminijuma i toliko je vredeo samo aluminijum na toj zgradi, a o zgradi građevinskog zemljišta da ne govorim jer procena je da je samo građevinsko zemljište vredelo oko 30 miliona evra, a poklonjeno. Savezni ministar, da još jednom ponovim, je moj kolega poljoprivrednik. Kaže – na osnovu odluke Savezne Vlade, u kojoj je sedeo moj kolega, sklopljen je kupoprodajni ugovor sa firmom „European Contract“ sa firmom koja uopšte nije učestvovala na konkursu. Firmom koja je osnovana 18. decembra 2001. godine, a konkurs je bio u junu mesecu 2001. godine. Kako mogu da sklope ugovor sa firmom koja uopšte nije učestvovala na konkursu? Taj ugovor je tajna, a ne neki drugi ugovor.

Idemo dalje. Što je još tragikomičnije, ispostaviće se da postoje dve verzije ugovora. O kupoprodaji i to je jedna verzija modela ugovora na koju je svoju saglasnost dao savezni javni pravobranilac, a potpuno druga verzija ugovora koja je potpisana sa kompanijom Petra Matića, potpisan i zaveden u Saveznoj Vladi.

E, to su ugovori koji su bili tajna, to su ugovori koje je sklapala Savezna Vlada u kojoj je sedeo moj kolega poljoprivrednik. Mi se baš poljoprivrednici ne ponosimo što je tada za suzbijanje kriminala na nivou federacije, a ovo je bio federalni prekršaj, što se starao o bezbednosti i o borbi protiv korupcije i o borbi protiv pljačke, što se starao naš kolega poljoprivrednik koji, ne da nije suzbio pljačku nego je ovaj ugovor očigledan dokaz da je ta pljačka izvršena i da je samo na građevinskom zemljištu Grad Beograd i Republika Srbija izgubila 30 miliona evra, a umesto 30 hiljada kvadrata koliko je regulacionim planom bilo dozvoljeno, gradska vlast predvođena slavnim drvosekom je dozvolila da se na tom prostoru izgradi 130 hiljada kvadratnih metara. Dakle, 100 hiljada više nego što je prvobitno bilo određeno, što je neka vrednost od otprilike 150 do 200 miliona evra. Ukoliko uzmemo da tržište nije propalo već da je funkcionisalo i da je kvadrat sigurno koštao od 1.500 do 2.000 evra. To su ti ugovori koji su bili tajna. To su ti ugovori u kojima je učestovavao i moj kolega. To su ti javni interesi o kojima je govorio i on, a i njegove kolege.

Javni interes je za mene kao sadnja drveta. Ako želiš da prihoduješ, da jedeš sladak plod, prvo moraš da zasadiš drvo. Doduše ima među nama poljoprivrednicima i onih koji ne zasade, a dobro se osladi i dobro prihoduju. Pa, ću ja navesti primere, da ne bi bilo da govorim paušalno, ja ću izvaditi uredbu o korišćenju podsticajnih sredstava za podizanje višegodišnjih proizvoda zasada sa naslonom vinove loze i hmelja za 2007. godinu.

Ministarka sigurno zna, jer su njoj dostavili dokumentaciju, da je verodostojna, gde piše ovako da korisnici sredstava podsticaja sredstava ostvaruju za podignute zasade u proleće 2007. godine, da su upisane u registar poljoprivrednih gazdinstava i tako dalje. Proleće 2007. godine, a onda izvadimo potvrdu u kojoj piše da vinarija nije bila registrovana kao poljoprivredno gazdinstvo u proleće 2007. godine već da se taj javni interes negde pogubio već da je registrovana 2. jula 2007. godine. Znači u proleće, nema osnova, poljoprivredno gazdinstvo nije registrovano.

Ali, idemo dalje da vidimo koliki je opravdan strah mog kolege od prevara zato što je to kod njega neka vrsta profesionalne deformacije. Držim zahtev od 15. avgusta, ministarka poljoprivrede takođe to zna, ovo je takođe javni interes, gde su oni od javnih poslova pravili privatne biznisi, a evo dokaza i za to.

Ovo je zahtev od 15.8, poslednjeg dana kada je podnet zahtev za ukupno 164.135 zasađenih kalemova vinove loze, 15.8, iako je registrovano poljoprivredno gazdinstvo tek 2.7, znači nije u proleće, a prilikom registracije utvrđeno da poljoprivredno gazdinstvo vinarija raspolaže samo sa 1,1 hektar zemljišta u kao Krajkovac, opština Merošina, a poljoprivredno gazdinstvo je registrovano u Inđiji.

Ali, nije mu smetalo da 15. avgusta, bez ikakvog pravnog osnova, a ovo su papiri koje sam dobio iz Ministarstva poljoprivrede, podnese zahtev za parcele, za subvencije na parcelama 2817, 2818, 2819, na parcelama kao Krčedin, za ukupno 164.135 kalemova vinove loze, što je papirološki navodno zasađeno i to je zahtev koji su pratili računi.

I gle čuda, 15. avgusta priloženi su računi, ovo je takođe javan interes, jer se radi o bivšem premijeru i saveznom ministru koji treba da suzbija kriminal, a ne da suzbija državu, ovaj račun „Enprese“, to je takođe njegova firma, taj račun je priložen 15.8, a na datum izdanja piše 1. novembar 2007. godine. Kako je neko 15.8. imao račun, gle čuda od svoje firme, od 1. novembra 2007. godine. Dakle, šta još treba da dokažem da su njima javni interesi bili privatni biznisi.

Idemo dalje. Imam i ugovor, kopiju ugovora, a ministarka može da potvrdi da je autentičan o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, gde su parcele 2817, 2818, 2819, zakupljene ugovorom o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini bez prava promene namena investicionog ulaganja, znači sve da ih je regularno zakupio nije smeo da sadi vinograd, od 7.11.2007. godine. Ako je 7.11.2007. godine bilo proleće, onda ja ne znam šta je zloupotreba i šta je pljačka.

Odmah zatim sledi rešenje koje je potpisao pomoćnik, takođe dobijeno iz Ministarstva koji se zove Dobrivoje Sudžun, koji živi u Inđiji, gde je 15.11. dodeljeno poljoprivrednom gazdinstvu koje u to vreme nije bilo ni registrovano, nije imalo parcele, nije imalo ništa. Znači, sasvim suprotno javnom interesu, dodeljeno 41 milion 71.579 dinara, što kada podelite sa kursom od 78 dinara, dobijete 525.000 evra.

Onda, nisam bio lenj pa sam u Trezoru tražio podatke da vidimo gde je novac otišao. Pa gle čuda, 14.071.000 otišla u firmu koja se zove „Enpresa“, koja je navodno proizvodila kolce i žice u Nišu, Nišlije kažu da od toga nema ništa, a ta firma je „Enpresa“ je vlasništvo mog kolege poljoprivrednika. Četrnaest miliona, to je bilo 22.11, a onda se to deli. MK „Komerc“, rekao sam da obratite pažnju je sa tog računa dobio ne znam po kom osnovu 13.589.000 i „Agrounija“, čiji je vlasnik takođe MK „Komerc“, 12.931.000.

Dakle, ja znam zašto tužilac neće ništa, znam da ima ove dokaze, ali Bože moj, ne možemo da utičemo na taj samostalni organ, na nezavisno pravosuđe, ali će i nekome isteći mandat i još nešto – kako se realizuju naši javni interesi, odakle ti strahovi, evo i potvrde. Ta firma našeg bivšeg premijera, kolege poljoprivrednika, eto mi poljoprivrednici imali premijera je imala suvlasnika koji se zvao „Vinemont venture vikam kej 146. Tortola, red taun“ Devičanska ostrva.

Ovo su bili javni interesi, tajni javni ugovori i trebalo je puno vremena da se domognem ovih stvari.

Oni nama nisu ostavili „Beograd na vodi“, ali su nam ostavili narod na vodi. Sada je post. Većina našeg čestitog naroda će postiti i kad prođe post, cele godine i zato treba da se sete da su im to stranka bivšeg režima i njeni partneri omogućili. Nemojte ih zvati opozicija. Oni još uvek vladaju i više od jedne četvrtine teritorije Srbije.

Danas kada govorimo o javnom interesu, treba reći našem poštenom i vrednom narodu koji je bez svoje krivice osiromašen, da ne treba da se stidi svog siromaštva, već da ovi bogati treba da se stide svog bogatstva i na način na koji su ga stekli.

Nije sramota biti siromah, sramota je biti bezdušan, bahat, bezobziran i bezobrazno bogat među siromašnim narodom. Danas sam neke takve razotkrio.

Mnogo toga mogu da podnesem, ali kada vidim glad u očima ljudi koji žive u bogatoj, najplodnijoj zemlji, to je neizdrživo za gledanje. Da li je to bio njihov krajnji interes, da li je to bio javni interes?

Naravno da treba podržati „Beograd na vodi“. Ako ga je podržao knez Miloš, seljak, zašto ga ne bih podržao ja, bez obzira što živim u unutrašnjosti. Mi nemamo ništa protiv „Beograda na vodi“. I drugi gradovi kao i Beograd treba da izgledaju lepo. Verujem da će se projekat realizovati, da će podići građevinsku industriju i industriju građevinskog materijala.

Da parafraziram jednog bivšeg političara, kada se ja kao poljoprivrednik, kao stanovnik jednog sela u Novim Karlovcima ne bojim „Beograda na vodi“, što se vi Beograđani bojite „Beograda na vodi“?

Mislim da treba menjati zakon o eksproprijaciji i javni interes i eksproprijaciju dozvoliti da Vlada utvrđuje i za izgradnju industrijskih zona unutrašnjosti i da korisnici budu opštine, pa čak i pojedina naselja i mesne zajednice.

Javni interes je i pitanje poljoprivrede. Pitanje poljoprivrede sela nije više samo pitanje poljoprivrede, nije pitanje sela, ruralnog razvoja, već opstanka srpske države, pitanje bezbednosti i demografije teritorija. Situacija je još uvek takva da je još uvek bolje patiti za selom, nego patiti na selu. Sa sela vode dva puta, jedan vodi u svet, a drugi na onaj svet.

Zato se zalažem da se u manjim sredinama i na selu, gde god to može proglasi javni interes i naprave industrijske zone od 5, 10, 20 hektara i ustupi za prerađivačku industriju, da oživimo selo, podignemo preradu, srušimo monopol velikih prerađivača, podignemo BDP, povećamo izvoz, zaposlimo nezaposlene, iz realnih izvora povećamo plate i penzije, da rasteretimo gradove i obezbedimo posao i hleba svima.

Ja se zalažem za oživljavanje Srbije, njiva, šljiva, momaka i devojaka, radnika i seljaka, da se od ovog preostalog stanovništva, ravnomerno stanovništvo raspodeli i u korist sela i u korist grada.

Država koju smo zatekli, bila je umorna, razgrađena, privredno i vojno nemoćna, socijalno neizdrživa, moralno razorena, zapuštena, nedovršena država, država bez članstva i za sadašnje i buduće generacije. Svi oko nas su od države, od ništa napravili državu, jedino su ove stranke bivšeg režima od države napravili ništa.

Citiram, premijer je u ekspozeu rekao: „Ako svako od nas, svaki dan donese kamenčić, imaćemo veliko brdo“.

Ne očekujete valjda od njih da neko donese kamenčić? Od njih treba očekivati da odnesu, da trpe gomilu. Nisu oni donosili po kamenčić, već odnosili gomile, prikolice, nije za očekivati, poznavajući ih da nešto donesu, već da odnesu. Za očekivati je da kamen iz ruke puste, samo ako vas i nas njime budu gađali. Od nas zavisi šta ćemo napraviti od te kiše kamenja kojom nas budu gađali, puteve, mostove, „Beograd na vodi“ ili prepreke kao što su oni pravili.

Javni interes nije ono što su oni radili. Prodavali su i preprodavali siromašnom narodu maglu svakog dana prosejano na krupno rešeto. Prodavali su sve magle, maštu, iluzije, obećanja.

I dok su narodu pričali bajke, sebi su dizali dvorce. Ne zameram ja njima toliko što su prodavali maglu, već što im je narod bio mušterija. Sadašnjost je zbog njih sumorna, cigarete na komad, pile na kredit, kukoljska Srbijo, državo sa najplodnijom zemljom, na kome žive siromašni i gladni ljudi. To je rezultat stranke bivšeg režima, koja još uvek vlada četvrtinom teritorije u Vojvodini.

Javni interes je budućnost. Ako želimo u budućnost, treba da znamo da poklonjena budućnost ne postoji, da se za nju moramo izboriti.

Poslovice koje su oni govorili, ja ću govoriti druge „Ko ima volje, ima i načina“ - Šo, „Onaj ko hoće taj može“ – Mišić, „Jedan koji hoće, jači je od dva koji moraju“- opet Mišić, „Ne gubi onaj koji pada, već onaj koji ostaje da leži“ - Aristotel, „Onaj ko se bori može da izgubi, ali onaj ko se ne bori već je izgubio“ i moja „Preko pluga do uspeha“ i ona stara narodna „Nema hleba bez motike“.

Ne možemo se popeti do uspeha merdevinama sa rukama u džepovima, oni su merdevine uspeha doživljavali kao lift.

Jedan narod ne čini samo sadašnje generacije, već prošle i buduće. Mi smo ovu zemlju nasledili od svojih predaka, ali smo i od potomaka pozajmili, imamo obavezu da im je vratimo makar u istom stanju u kome smo je dobili. Zašto je ne bi unapredili?

Sad „Beograd na vodi“ ne odgovara onima koji su imali Beograd na magli čiji je ekskluzivni prodavac bio Dragan Đilas. „Beograd na vodi“ ne odgovara onima koji su i Srbiju i Beograd pustili niz vodu.

Vreme je da pomognemo Srbiji i našem narodu da i mi njih definitivno iz hladovine, iz senke pustimo niz vodu da konačno odu. Ako ćemo na kraju reći - pomozi Bože; treba da se setimo reči Patrijarha Pavla – Bog će pomoći ako ima kome. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, koliko ja vidim istraga napreduje u dobrom pravcu. Čim se spominju optuženi, sudije itd. bojim se da se moj kolega preporučuje možda za usluge budućeg advokata. Koliko znam kolega Jovanović je advokat i svakako da je moj kolega to primetio. Ali u prethodnom govoru mog uvaženog kolege poljoprivrednika, koji je rekorder ne u prinosima, već rekorder po dobijenim subvencijama, ja sam vrlo lako izračunao da je dobio on sam više 2007. godine nego 126 naprednih šumadijskih sela. Dakle, svi poljoprivrednici u 126 šumadijskih sela iz kragujevačkog okruga, nisu dobila subvencija koliko je dobio moj kolega poljoprivrednik.
Stoga se ja pitam šta je radio poljoprivredni inspektor, šta je radio fitosanitarni inspektor, kako poljoprivredni inspektori nisu mogli da primete da je neko podneo zahtev i fitosanitarni inspektor da ustanovi da je neko podneo zahtev 15.8. za dodelu 525.000 evra podsticaja, subvencija za zasad vinovih loza, da je to zasadio na parcelama 15.8. koje je podneo, na parcelama 2817, 2818, 2819 kao Krčedin, a da pri tome nisu primetili da je ugovor sklopljen tek 7.11.2007. godine i da nisu mogli da primete da je u proleće, u martu, aprilu, maju, ali da nikako ne može da bude u novembru?
Ne znam šta je radio fitosanitarni inspektor 1.11. kada je došao u kontrolu tih zasada koji su trebali već da budu povelički, kako nije ustanovio da ugovora još uvek nema? Šta je radio poljoprivredni inspektor kada nije video da na licitaciji koja je sprovedena u opštini Inđija za zakup tog poljoprivrednog zemljišta da su se međusobno takmičile dve firme? Kako inspektor nije primetio da je obe firme zastupao jedan čovek na licitaciji? I vinariju i „Agrouniju“, zastupao je Branko Đurić, koji je direktor Agrounije, čiji je vlasnik MK? Kako se jedan čovek takmičio sam protiv sebe?
Zato mislim da bez obzira što će moj kolega podržati ovaj zakon, pošto je govorio o subvencijama koje su toliko bez potrebe stranim investitorima, ja predlažem da to što su namenili stranim investitorima da daju mom kolegi poljoprivredniku, možda se opet opredeli za uzgoj vinove loze. S obzirom da ono što je dobio nije bilo dovoljno da ga zadrži u poljoprivrednim vodama, već je on to posle tri godine zajedno sa firmom prodao Miodragu Kostiću, odnosno firmi „Agrounija“, čiji je vlasnik MK.
Povodom ovog zakona, moram da kažem da podržavam ovaj zakon, jer će on po prvi put sprečiti da građani doživljavaju državu kao nasilje činovnika, inspektora nad njima. Ovaj zakon će svakako sprečiti, a nije donet ni jedan od 1992. godine do danas, pa može da se postavi to pitanje – šta su neki čekali 15 godina, od 2000. godine, šta su čekali posle promena, što nisu vršili reforme, pa i reforme u ovom smislu inspekcijskog nadzora, šta su radili 15 godina, odnosno 12 godina, da nisu doneli ovakav zakon?
Ovaj zakon vredi podržati i ja pozdravljam što ga podržavaju mnogi, a sprečava da sektor za inspekcijski nadzor uklanja poslovna konkurencija. Dakle, mi koji živimo u unutrašnjosti vrlo dobro znamo da su razni inspektori bili u službi raznih privrednika, tajkuna itd. i da se kroz inspekcijski nadzor mogla i ukloniti poslovna konkurencija u zavisnosti koja vrsta inspekcije je bila, da li je to bila lokalna, na teritoriji lokalne samouprave, da li je bila pokrajinska, da li je bila gradska i da li je bila republička.
Onaj ko je držao vlast je inspektore mogao, s obzirom na nedoslednosti zakona, da ovakav sistemski zakon nije ni postojao, mogao inspekcijski nadzor grubo zloupotrebiti u svrhe uklanjanja konkurencije.
Takođe se mogao zbog toga što su političke stranke bile u to vreme, posebno stranka bivšeg režima izuzetno politički osvetoljubiva prema svima onima koji ne daju materijalni, finansijski i glasački doprinos stranci bivšeg režima, ona je inspekcijske službe mogla, inspekcijski nadzor da zloupotrebi i radila je da ih zloupotrebi u političke svrhe, odnosno usko stranačke svrhe stranke bivšeg režima.
Navešću neke primere. Recimo građevinska inspekcija u Inđiji je podnela niz krivičnih prijava protiv seljaka koji su kopali septičke jame, pravili šupe itd. Ali im je u centru Inđije napravljena zgrada „Trejdjunik“, poslovno stambena od 30 do 40 hiljada kvadrata bez građevinske dozvole. Da bude čudo još veće, bez upotrebne dozvole opština Inđija je kupila dva-tri miliona evra kvadrature, iako ta zgrada nije imala ni građevinsku, ni upotrebnu dozvolu.
Dakle, ne da su investitora pustili da izgradi, nego su i opštinska sredstva ubacili kupujući prostor u zgradi koja nije imala upotrebnu dozvolu. Šta je radila takva građevinska inspekcija? I gle čuda, baš na poslednjem spratu tog poslovnog, stambenog, velike zgrade, znači, jednog kvarta, na poslednjem spratu, gle čuda, predsednik opštine Inđija i potpredsednik stranke bivšeg režima, ima penthaus od 250 kvadrata.
Da li je taj inspekcijski nadzor lokalni, mogao biti koruptivan? Znači, mogao je biti koruptivan, mogao je biti politički, mogao je uklanjati poslovnu konkurenciju, jer se recimo za kupovinu tog prostora pojavila druga firma koja je umesto 2000 evra za kvadrat tražila 1000, ali gle čuda prostor od strane opštine Inđija kupljen u objektu gde je cena bila dva puta veća, iako se radilo gotovo identičnim poslovnim prostorima.
Ja pitam, šta su radile razne lokalne građevinske inspekcije kada su dopustile da se u centru Inđije sazida zgrada od 30 do 40 hiljada kvadratnih metara, a pri tome su zemljoradnicima na teritoriji opštine Inđija podnosili krivične prijave za izgradnje magacina, šupa, kotobanja, pa čak, čini mi se, i za kopanje septičkih jama, nisam siguran? Šta je radio pokrajinski inspektor za zaštitu životne sredine? Šta je radio u opštini Inđija kada je dopustio da se na vodozahvatu Inđija napravi fabrika za reciklažu olovnih akumulatora, a da se otpadne vode iz takve industrije, koja svakako nije čista i koja se nalazi iznad bunara, iznad vodozahvata, da se otpadne vode, s obzirom da ne mogu da se puste u regionalnu kanalizaciju koja ide u Dunav, pa može da napravi neke posledice, pa da neko zatvori Fabriku za reciklažu olovnih akumulatora? Našlo se rešenje da se otpadne vode puštaju u upojni kanal iza zgrade, što znači jedan rov, u jedna šanac i da se na takav način zbrinjava ekološki otpadna voda iz Fabrike za reciklažu olova. Šta je radio inspektor za zaštitu životne sredine kada je to dopustio, što je kasnije prouzrokovalo i to da kvalitet vode u Inđiji bude jako nizak i da to za posledicu ima nekorišćenje vode u određenom periodu, gotovo godinu dana?
Šta je radio građevinski inspektor na tom lokalitetu, kada je imao čak i rešenje gospodina Dulića da se zabranjuje izgradnja i projektovanje čak fabrike za reciklažu akumulatora u Inđiji? Šta je uradio građevinski inspektor koji je dopustio da se na dozvolu za izgradnju portirnice napravi fabrika od više hiljada kvadrata bez ikakve građevinske dozvole? Šta su radili lokalni građevinski inspektori? Kakav je to bio inspekcijski nadzor kada su tako nešto dozvolili? Šta su uradili zajedno građevinski inspektor i veterinarski inspektor i inspektor za zaštitu životne sredine po pitanju „Energo-Zelene“, gde su se pripadnici stranke bivšeg režima u firmu koju su osnovali u Belvilu učipili sa 50% vlasništva, na konto toga što će im obezbediti prolaz kroz inspekcijske nadzore da dobiju odgovarajuće dozvole i pri tome im obećali da će imati 150.000 tona klaničnog otpada? Danas je strani investitor zatvorio tu fabriku, prestao da radi, da zbrinjava klanični otpad jer su ga prevarili. Uzeli su mu dva miliona i 250 hiljada, 700 hiljada za osnivačka prava, iako su imali samo papirološka koja su značila da će mu obezbediti tranzit i bolju poziciju kod inspekcijskih službi i državnih organa. Na konto toga su uzeli 700 hiljada evra, odnosno 50% te firme, a nije zakopao ašov u njivu. Šta su radile građevinske i druge inspekcije? Oni su mu već uzeli dva miliona i 250 hiljada, što za parcelu, što za komunalno opremanje, iako je parcela nekada bila državna, pa je na čudan način menjala vlasništvo itd.
Šta su radile sve te inspekcije kada su dozvolile da se to dešava? Ali, bile su revnosne i u Inđiji, a verujem i u drugim sredinama, kada je bila u pitanju politička ili eventualno poslovna konkurencija njihovih prijatelja koji su finansirali i njih i njihove stranke, a i njih same. Već sam opisao da neko živi u penthausu od 250 kvadrati, u zgradi koja je nelegalno sagrađena, u kojoj je opština kupila poslovni prostor, a da zgrada nije imala upotrebnu dozvolu.
Još nešto, kako neko takav, visokopozicioniran, potpredsednik u stranci bivšeg režima, stavi petokraku na svoj profil, a ima stan u Beču od 500.000 evra? Njegova najviša funkcija je bila predsednik opštine. Kako brat predsednika opštine može da ima kuću na Tatarskom brdu u vrednosti od 500.000 evra, a njegova je funkcija brat predsednika opštine Inđija i sadašnjeg potpredsednika stranke bivšeg režima? To su vam primeri kako su do sada radile inspekcijske službe, kako su radili ovi što sada imaju vladu u hladu, koji i dalje vladaju jednom četvrtinom teritorija, a glume opoziciju. Ukoliko neko misli da će nas u bolje sutra odvesti oni koji su nas opljačkali juče, taj je zreo za psihoanalizu, a o Frojdu možemo da raspravljamo. Bojim se da je neko tu opterećen nekim čudnim nagonima i motivima i zato spominje Frojda dva puta u pet minuta. Dakle, ukoliko mislite da oni koji su nas opljačkali juče mogu da nas odvedu u bolje sutra, onda ste zreli za psihoanalizu, za Frojda, za armiju psihijatara i psihijatriju. Verujem da ovde ima stručnjaka, ja nisam stručnjak tog tipa.
Želim ovima iz vlade u hladu, ovima iz senke želim da provedu što više vremena u senci, da iz nje ne izlaze, jer su oni i u senci sebi našli mesto pod suncem, iako su non-stop bili u senci i hladovini. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, moram reći da ovaj amandman treba odbiti iz više razloga. Jedan od razloga je i usmeno obrazloženje koje se odnosilo otprilike na obrazloženje koje bi išlo ukoliko bi neko skupio potpise i raspravljao o poverenju  Vladi. Uglavnom se govorilo o svim temama osim o sadržini amandmana.
Probaću da pročitam šta piše u stavu 4. zakona – Vlada je dužna da najmanje jednom godišnje, dakle, najmanje jednom godišnje, što je minimum. Nigde ne stoji da Vlada neće dva puta proveravati spisak lica koja su na spisku osoba koje su podložne terorizmu. Vlada to može da uradi jednom, može da uradi pet puta, može da u radi i dva puta, kao što to predlagač traži, ali tražiti od Vlade da to radi obavezno više puta godišnje od jednom za mene je besmisleno.
S tim u vezi, Vlada može kada to situacija zatraži da proveri taj spisak i da ga revidira i više puta u toku godine zato što spiskove tih osoba vode od UN do naših organa. Ukoliko naši organi Vladi dostave podatke da to lice više nije na spisku, onda će Vlada svakako to razmotriti. Ukoliko nema nikakvih promena, obaveza Vlade da se to radi dva puta je besmisleno, što bi rekao moj prethodni govornik.
Smatram da, bez obzira na kredibilitet predlagača amandmana, amandman ukoliko zadovoljava neke kriterijume treba prihvatiti. U ovakvoj situaciji ga svakako ne treba prihvatiti, već sam naveo razloge, a mislim da je obrazloženje, za razliku od obrazloženja drugih poslanika bilo previše puno kritika, previše politike, a premalo se govorilo o amandmanu.
Ukoliko bi stvar o terorizmu shvatili dosledno, mogao bih da pričam i o političkom terorizmu, o ekonomskom terorizmu, koje je naše stanovništvo pretrpelo od 2000. do 2012. godine i onda na listu staviti sve te, pa i uvaženog predlagača amandmana. Svakako bi trebalo staviti na listu one koji su izvršili ekonomski i socijalni terorizam nad građanima Republike Srbije. Hvala.

Nisam ja po replici. Ja sam vam rekao da sam po amandmanu. Strpljivo čekam da oni završe.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja se javljam po amandmanu sa gotovo istim argumentima kao i prethodni put. Smatram da kad piše - najmanje jednom godišnje, da to ne znači da Vlada nema pravo da više puta godišnje proveri svoju listu, posebno zato što je zabranjeno raspolaganje imovine.
Dakle, ako građanin, koga su ovde naznačili kao Petar Petrović, ima imovinu od dva miliona evra, samim tim, barem meni i većini građana, on postaje sumnjiv. Dakle, ili se bavio terorizmom, ili se bavio politikom između 2000. i 2012. godine. Možda je bio blizak režimo, možda nije bio terorista. Možda je na drugi način terorisao građane, ali ovde je isključivo reč o onima koji su klasični teroristi, oni koje su UN ili naši organi zbog bavljenja terorizmom, klasičnim terorizmom, stavili na listu. Dovoljno je da to Vlada proveri jednom godišnje, a može i više puta ukoliko se na neki način ogrešila o građanina koji je ovde naznačen kao Petar Petrović.
Meni lično smeta što kad god počnemo da ispitujemo i stavljamo neku listu, ili počnemo da govorimo o ispitivanju imovine, u ovom amandmanu se govori o zamrzavanju imovine terorista, o proveri itd, odmah se uzbuni stranka bivšeg režima, kao da ćemo proveravati i njihovu imovinu, za šta se ja zalažem. Dakle, radi se o imovini, da bi građani znali, klasičnih terorista i ja predlažem da se oni najmanje jednom godišnje kontrolišu. Ne treba prema teroristima biti toliko blag, pa ih svaki čas stavljati ili ne stavljati na listu i proveriti. Jer, ukoliko je neko stavljen na listu terorista, isto to su tražile i UN jer su naši organi sasvim opravdano utvrdili da se takvo lice bavi terorizmom.
Mislim da Petar Petrović, kako je ovde naznačen, nikako ne može imati dva miliona evra legalnim putem, da samim tim treba na neki drug način, možda ne ovim amandmanom, možda ne ovim zakonom, proveriti njegovu imovinu. Možda se ne radi uopšte o Petru Petroviću, možda se radi o nekom predsedniku opštine koji se bavio političko ekonomskim terorizmom i, recimo, kao student stekao imovinu od 500.000 evra u Beču, u vidu nekretnine koje treba da zamrzne tamo neko u inostranstvu, neka druga služba a ne naša. Možda se radi o predsedniku opštine Inđija, koji je za vrlo kratak rok stekao imovinu koja vredi u nekretninama više od dva miliona evra. Možda to nije klasični terorista i zato ja shvatam uzbuđenje koje vlada iz stranke bivšeg režima kada god se pomene neka imovina i ispitivanje imovine. Hvala.