Hvala vam potpredsedniče Orliću.

Poštovana ministarka sa saradnicima, uvažene kolege, poštovani građani Srbije: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru plašeći gospodu“. Ovo su antologijske reči koje se prepisuju Gavrilu Principu kao njihovom autoru, u zatvoru u Terezinu u kome je preminuo u proleće 1918. godine u samo predvečerje Prvog svetskog rata. Umro je Gavrilo Princip, tada osuđen od najznačajnijeg ili možda osuđen od jednog od najznačajnijih sudova toga vremena. E, sada umro je naravno prezren i označen kao terorista, atentator i zlikovac.

Potpredsedniče Orliću, oprostićete mi što sam vas možda naveo na pomisao da izlazim iz teme, ali uzevši u obzir ozbiljnost političkog trenutka i političkih događaja koji se ovih dana dešavaju i u Srbiji i u regionu, ako ćete i u Evropi, shvatićete i imaćete razumevanja za ovo, a sa druge strane ja ću vam to argumentima potvrditi moju tvrdnju da sam i dalje u temama.

Gavrilo Princip je osuđen i nije mu trebala nikakva rehabilitacija. Gavrila Principa je rehabilitovala istorija, Gavrila Principa je rehabilitovalo narodno sećanje, kako naroda u Srbiji, tako i drugih naroda u Evropi, kakva god njegova presuda tada najznačajnijeg suda u Evropi bilo.

Međutim, priznaćete da je u vreme njegovog hapšenja, pritvaranja, pa i u vreme njegove smrti u Terezinu, Srbija bila u jednoj skoro beznadežnoj situaciji u najmanju ruku teškoj, a verovatno nikada težoj u njenoj istoriji. Ako pogledamo unazad, pitam se da li su ljudi tog vremena i te Srbije mogli da pretpostave ovom vremenu i današnju Srbiju? Teško. Teško da su ljudi iz tog doba mogli da vide Srbiju kakva je ona danas, pogotovo uzevši u obzir situaciju u kojoj se Srbija tada nalazila.

I evo opet nekih Srba pred izazovima ovog vremena, pred ovovremenim sudovima, makar formalno najznačajnijim u današnjoj Evropi. I evo opet nekih presuda. Evo opet Srbije, srpskih vlasti, srpskog naroda pred nekim novim izazovima i neće ti izazovi biti i ostati samo na onima koji dolaze spolja, kakve smo gledali ovih dana. Ti izazovi će krenuti i unutar same Srbije. Pitajte me kako?

Pa evo, siguran sam da će Marinika Tepić, Dragan Đilas ponovo reaktivirati svoj zahtev da u svetlu poslednjih događaja ovaj uvaženi dom, Narodna skupština, sopstveni narod proglasi genocidnim. Uradila je to Marinika Tepić u prošlom sazivu, ovaj uvaženi dom je odbio taj predlog. Nemam dilemu da će preko medija, preko udruženja građana, preko političkih partija, kome pripadaju ona i njen politički mentor danas reaktivirati taj zahtev i to isto zatražiti od ovog saziva Narodne skupštine. Eto Srbiji novih izazova.

Ali, evo i Srbiji novih reči koje treba pamtiti taman onoliko, koliko i Gavrilove iz 1918. godine. Ovaj put ih izgovara srpski predsednik. Citiraću ih, malo su duže, ali čuo ih je čitav svet. Kaže srpski predsednik: „Glavu gore, ni Srbija, ni srpski narod nisu osuđeni. Na nama je da radimo još marljivije i otvaramo fabrike“.

Evo novih reči koje treba da vode Srbiju i ka pravu i ka pravdi i ka sigurnosti i ka fabrikama i ka marljivom radu. Evo gospodine Orliću i mojih argumenata da se i te kako danas u svom govoru nalazim u temi.

Nije li potpredsedniče Predlog zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma upravo put ka pravu, pravdi i ka sigurnosti svakoga od nas?

Nije li uvažena ministarka ova baza sredstvo pomoću koga ćemo moći identifikovati sve potencijalne terorističke pretnje i potencijalne teroriste, spremne da ugroze ovu Srbiju, pravo, pravdu i sigurnost?

Nije li gasifikacija Paraćina, Boljevca, Negotina i zakon koji to predviđa i nije li gasifikacija Leskovca, Vranja i zakon koji to predviđa i gasifikacija Valjeva i Loznice koja mi je posebno draga, na samoj granici Republike Srpske, upravo put ka fabrikama i marljivom radu? Jer, nema fabrika tamo gde nema dobrog gasovoda, ili barem nema ozbiljnih fabrika. Ozbiljne fabrike, marljiv rad, investicije zahtevaju i ozbiljnu gasnu infrastrukturu.

Nije li sve ovo što sam vam sada rekao, put ka ostvarenju reči ovovremenog srpskog Gavrila Principa? Nije li ovo put ka ostvarenju reči srpskog predsednika, koje je sinoć izgovorio naglas da ih čuje ceo svet? Eto vam i dokaza da sam bio u temi.

Hvala vam potpredsedniče, hvala vam uvažene kolege. Srbijo, glavu gore. Živela Srbija, živela Republike Srpska, živeo naš narod na Balkanu.

Hvala predsedniče.

Dovoljno je to vremena da bismo rekli stvari. Može se to reći i u nekoliko sekundi, ali potrudiću se i ja da budem što kraći. Naime, poštovane kolege, uvažena predstavnice Vlade Republike Srbije, uvaženi građani, evo ga danas pred nama jedan nov zakonski predlog.

Dosta je tu napisano u samom obrazloženju ovog zakona i definisana je možda po prvi put na pravi način poslovna tajna, šta je ona, kako se može ugroziti, kako se čuva itd. Dosta je tu i predstavnica Vlade koja je bila u jutarnjim časovima, ministarska Atanasković, rekla u svom usmenom obrazloženju ovog zakona, a glavne stvari koje je izgovorila tiču se zaštite i procesa proizvodnje i kako je rekla zaštite postupka proizvodnje, štite se spiskovi i arhitektura, informacioni sistemi i razne druge informacije koje prate svakodnevno poslovanje.

Reći će ministarka u svom usmenom izlaganju da se radi o harmonizaciji ili ti usklađivanju zakonskih propisa sa zakonskom normativom EU. Međutim, ono što je važno ovde reći u zemlji Srbije se harmonizacija ne radi samo radi harmonizacije i radi pukom pristupanja EU. U Srbiji se ovakve stvari rade pre svega radi uređenja samog srpskog društva, a činjenica je da zakonski postulati i principi na kojima je uređeno društvo EU kao zajednice najrazvijenije naroda na tlu Evrope je dobar primer kako bi trebalo urediti srpsko društvo i to se svakako ne može negirati.

Smatrao sam da je važno da to razjasnimo. Međutim, čini mi se da je najvažnija stvar koju je ministarka Atanasković jutros rekla to da se ovim zakonom u Srbiji štite investicije. Naime, investicije su ako ćemo realno ono na čemu počiva vaskrs i oporavak Srbije. Samo u 2020. godini Srbija ima blizu 2,9 milijardi evra direktnih stranih investicija, što je ako sabiramo u četiri zemlje okruženja više nego u zbiru te četiri države. Naime, to je upravo ono što Srbiju diže iz pepela i diže na noge. Međutim, nije tu kraj priče. Ne radi se tu samo o Srbiji.

U prethodnim danima sam kao predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu, zajedno sa pomoćnikom generalnog sekretara posetio našu zajednicu u regionu, pre svega u Mostaru gde smo razgovarali sa ljudima iz srpskih udruženja i političkim predstavnicima, u Trebinju gde će se okupiti jedan veći broj srpskih političkih lidera, pre svega onih iz opština u Federaciji i BiH, zatim Podgoricu, odnosno Srpsku kuću i sve organizacije koja Srpska kuća okuplja i samu srpsku kuću koju je finansirao predsednik Republike, tj. na čiju inicijativu je ona i osnovana kao krovna institucija srpskog naroda u Crnoj Gori, a zatim i Tiranu i Skadar, gde verovali ili ne i dalje živi jedna malobrojna srpska zajednica.

Ako me pitate za utisak mogao bi se podeliti na dvoje. Težak položaj naše zajednice gde god ona živi, pogotovo tamo gde nema političke predstavnike i direktne donosioce političkih odluka i veliki ponos i zagledanost u uspeh Srbije. To je ono što je jedinstveno i taj ponos i uspeh i zagledanost u napredak Srbije je upravo ono što im daje nadu i što ih drži na njihovim vekovnim ognjištima.

Nije ta zagledanost bez osnova. Polako se i u tim sredinama oseća ono što radi Republika Srbija i što radi njen predsednik. A, šta je u osnovi tog uspeha, opet vas vraćam, investicije. Da nije investicija u Srbiji teško da bi se osećao uspeh i u Srbiji i u okruženju.

Uvažena ministarka, pošto je upravo ovaj zakonski predlog u funkciji zaštite, pre svega investicija, kao jednog malog segmenta ukupne politike koju danas vodi predsednik države i Vlada, mi poslanici SNS ćemo ovaj zakonski predlog podržati.

Drage kolege, Srbijo, ja sam dužan da vam prenesem pozdrave od naših ljudi iz Mostara, Trebinja, Podgorice i Tirane. Pet minuta dovoljno. Hvala vam predsedniče.

Hvala predsedavajući.

Evo, čini mi se, hajde što sam sledeći, nego da sam i poslednji za danas, u pravu sam, jel da? Hvala vam u svakom slučaju, poštovane kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, dosta je toga rečeno i danas i u proteklim danima raspravljajući o zakonskim rešenjima koja su bila pred ovim uvaženim domom, ali ja ću nešto malo drugačije, pa mi ni predsedavajući nećete zameriti.

Danas je 12. maj datum i dan, dosta važan i za Srbiju, srpski narod, ali i za društvo uopšte. Elem, Srbiju su u najtežim vremenima branili njeni najverniji, najbolji sinovi, a najteža vremena za Srbiju su svakako bili ratovi. O ratovima smo i danas i juče govorili, hteli mi to ili ne, iako niko sa radošću ne govori o ratovima, jer su bili u direktnoj korelaciji sa zakonima koji su se našli pred ovim uvaženim domom i ti zakoni nisu nešto što je često u poslednjim decenijama, pa se samo po sebi, jedna takva tema se sama po sebi nametala.

Ratovi bili, ne ponovili se, koji žele u kući im bili, ali one koji su u ratovima davali živote i koji su ginuli za ovu zemlju ne treba nikada da zaboraviti, kao što ne treba zaboraviti ni važne datume iz tih perioda.

S tim u vezi, hoću da čestitam 12. maj Dan Vojske Republike Srpske. Naime, na današnji dan 1992. godine Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini je donela odluku o formiranju Vojske Republike Srpske. Pored toga što je donela odluku o formiranju „Srne“ srpske novinske agencije. Vojska Republike Srpske će u narednim godinama sve do 1995. godine do kraja ratnih dešavanja u Bosni i Hercegovini dati najveći, nemerljivi doprinos za opstanak više od milion Srba, preko Drine, odnosno onih koji danas žive u Bosni i Hercegovini. Maj 12. je dan Vojske Republike Srpske, ali taj dan danas obeležava i Treći pešadijski puk oružanih snaga Bosne i Hercegovine, koji baštini tradiciju Vojske Republike Srpske. Želim da čestitam svim pripadnicima Vojske Republike Srpske i pripadnicima Trećeg pešadijskog puka oružanih snaga 12. maj njihov veliki praznik.

Srbiju danas brane neki drugi, ne u ratovima, na svu sreću, ali u ništa manje teškim okolnostima, u ništa manje teškim bitkama, Srbiju danas brane medicinari, lekari, medicinske sestre, medicinski tehničari od pošasti koja je ceo svet pogodila, a zove se korona virus. Mnoge od medicinskih sestara su svoje živote dale u poslednjih godinu dana braneći naše pravo na život i braneći situaciju u kojoj mi danas možemo slobodno danas da živimo i govorimo, koliko je to moguće u ovim okolnostima.

Danas je 12. maj, Međunarodni dan bolničarki. Iskoristiću na kraju i priliku da i njima čestitam praznik, da napomenem da njihova žrtva za Srbiju, za naš narod nije ništa manje važna od žrtve onih koji su svoje živote davali u ratovima.

Međutim, Srbiju pored svega brani danas i predsednik i Vlada. Brane je i na istoku i na zapadu. Kud će veći dokaz tome od ovih zakonskih predloga koje ste, poštovana ministarka, vi i Vlada doneli u ovaj uvaženi Dom.

Srbiju predsednik i Vlada danas brane i na istoku i na zapadu, ne vodeći se ničim osim time šta je to korist za Srbiju. To je jedino merilo u borbi predsednika i Vlade za Srbiju i njene građane. Oni se bore za ovu zemlju od zapada, odnosno jugozapada, od Argentine sa kojom danas pravimo sporazume, pa do istoka, odnosno severoistoka Belorusije, birajući jedino ono što je korisno za Srbiju.

Podrška ovim zakonima koja će biti nesumnjiva u danu za glasanje od mene i mojih kolega iz Srpske napredne stranke nije samo podrška ovim zakonskim rešenjima, niti puko glasanje za njih, to je podrška politici na čijem čelu danas stoji predsednik države, podrška politici neutralnosti, neopredeljivanja za bilo koga ili za bilo koju stranu, osim za stranu Srbije i stranu njenih građana. S toga ćemo svakako podržati ove zakone.

Na kraju, danas je za srpski narod svuda na Balkanu još jedan veliki praznik. Iskoristiću i priliku, da našoj najvećoj pravoslavnoj svetinji u Crnoj Gori čestitam slavu, Sv. Vasilija Ostroškog, da svaki naredni dočekaju u miru i u nešto boljem okruženju i stanju nego što su dočekivali ove, a i prošle godine kada je i postojanje SPC u Crnoj Gori bilo dovedeno u pitanje.

Čestitke i svima onima koji slave današnji dan. Vama ministarka i Vladi i predsedniku čestitke na onome što radite za Srbiju, pa i kroz ove sporazume, a u podršku ovog parlamenta i Srbije nemojte sumnjati. Hvala.

Hvala.

Uvažene kolege, uvaženi predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije - Bog mi je spasio da svetu pričam gdje sam bila i što sam videla. Ovo su reči Marije Počuče iz Divosela, koja je u avgustu 1941. godine preživela pokolj i bacanje u jamu na Velebitu. U tim strašnim događajima, nije preživelo njeno troje male dece – Milka, Dušanka i najmlađi Branko. Zaklani su i bačeni u Jarčiju jamu na Velebitu, tog 6. avgusta 1941. godine, a Milka je ostala sa ovom rečenicom, da svetu i nama prenosi šta se to desilo.

Ovo je, nažalost, decenijama bila jedina veza i najčešća rečenica u porodicama koje su preživele ove strahote i jedina veza sa tim strašnim događajima i žrtvama iz 1941. godine.

Ovo je bila i česta rečenica i nešto što je pratilo i moju porodicu. Ovo je bila rečenica koju je izgovarao moj deda, jedini preživeli muški član porodice iz pokolja iz jula 1941. godine.

Međutim, mnoge porodice nisu imale priliku da čuju ovu rečenicu. Da li zato što direktni svedoci nisu preživeli, ili zato što čitave porodice nisu postojale?

Na našu žalost, ta rečenica je izgovarana krijući, tiho, u porodicama decenijama i oni koji su u svoj toj nesreći imali sreću da je neko izgovara, bili su jedina veza sa tim događajima.

A šta je radila država? Država je sistemski zataškivala taj zločin decenijama, jedna. Kada je došla ona druga, nekako se stidljivo odnosila prema svemu tome i ćutala. Sve u svemu, trebale su decenije da ova tema, koja je bila porodična priča, tiha, postane važna državna tema.

I nemam nameru da ubiram bilo kakve političke poene na ovoj temi, jer ova tema je nešto što pritiska svakog Srbina, ma kakvo njegovo političko opredeljenje bilo, ali jedna činjenica je tačna. Ovo je iz porodičnih priča i tihih porodičnih šaputanja postalo državna tema onda kada je brigu o ovoj državi preuzeo današnji predsednik države, Aleksandar Vučić i SNS sa svojim partnerima. Tek tada je ovo postala prava državna tema.

Možda mnogi i u ovoj sali, mnogi građani koji danas ovo gledaju i ne shvataju, ali ovo je jedan od istorijskih trenutaka u parlamentarnom životu u Srbiji. Retki su istorijski trenuci u kojima se u parlamentu i u bilo kojoj državnoj instituciji u Beogradu govorilo o ovim temama. Kasno, ali bolje ikada nego nikada. Jer, upravo ove sednice su dokaz da su ta tiha porodična šaputanja i tihe porodične priče postale važna tema za državu.

Sa druge strane, ovo je naš dug prema Mariji Počuči, ovo je naš dug prema njenoj deci Milki, Dušanki i Branku, ovo je naš dug prema svakoj ženi, detetu, muškarcu, žrtvi genocida, a progovoriti danas o ovoj temi je moj lični dug prema mojim precima, prema mojoj porodici.

Ozbiljan dug danas ovim Predlogom zakona preuzima na sebe i Ministarstvo kulture i Vlada Republike Srbije. Ozbiljan dug za čuvanje sećanja na ove žrtve, ali dug vredan poštovanja i podrške u ovom uvaženom domu.

A život? Život uvek pobeđuje. Dokaz tome je svakako da danas u ovom parlamentu govore i oni koji su preživeli taj strašni period, ali i potomci onih koji su bili žrtve iz tog perioda.

Moj poslanički mandat, odnosno poslanički staž se sad već meri godinama. Broj zakona koji sam podržao i za koji sam glasao u ovome uvaženom domu meri se stotinama. Za svaki od njih se glasa po uverenju i po političkom opredeljenju. Za ovaj i ovakve zakone se glasa srcem. U danu za glasanje srcem ću glasati ja i moje kolege, srcem za ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala, potpredsednice.

Uvaženi građani, poštovane kolege, poštovani predstavnici Vlade, sve češće u ovom uvaženom domu je tema rasprava o raznoraznim međunarodnim sporazumima ili ugovorima. Izgleda to ponekad protokolarno i možda nekada malo formalistički, ali ako dublje sagledate stvari i ako sve to analitički pogledate, shvatićete da stvari ne stoje baš tako.

Iz toga se može izvući nekoliko zaključaka, ali dva su u ovom slučaju o kome danas govorimo, tj. o ovim sporazumima o kojima danas govorimo, najznačajnija.

Prvo, gledajući oblasti koje se regulišu ovim sporazumima, jasno je da danas Vlada reguliše gotovo svaku oblast života, a to je posledica pre svega razvoja Srbije i potrebe da se u jednom takvom postupku te oblasti uređuju. Pa je tako u pitanju socijalna sigurnost u ovom sporazumu sa Kvebekom, naučno-tehnološki razvoj kada je u pitanju sporazum sa SAD i zaštita bilja kada je u pitanju sporazum sa Ruskom Federacijom, ali to je mnogo više od zaštite bilja, to je stvaranje ozbiljnih preduslova za razvoj trgovine sa Ruskom Federacijom.

Međutim, postavlja se jedno pitanje – šta mislite da li ima potrebe bilo šta uređivati u društvu koje se ne razvija? Ovo je, naravno, retoričko pitanje, ne morate dati odgovor na njega, ali činjenica je da nemate šta uređivati u društvima koja ne napreduju. Samo društva koja se razvijaju i koja napreduju imaju stalnu potrebu uređivanja mnogih oblasti života. I samo društva koja ozbiljno napreduju imaju potrebu uspostavljanja odnosa zasnovanih na ovakvim sporazumima sa nekim drugim društvima i nekim drugim državama. To je ujedno, verovatno, drugi zaključak koji se nameće kada su u pitanju ova tri sporazuma. A taj drugi je, shvatili ste, zaključak da je Srbija danas zemlja sa ozbiljnim razvojem međunarodnih odnosa i ozbiljnim ugledom u inostranstvu i ta dva zaključka su i te kako povezana.

Znači, Srbija u ozbiljnom razvoju i Srbija sa ozbiljnim međunarodnim ugledom u svetu. Tim pre dobija na težini kada znate da su ovi sporazumi sa važnim zemljama kao što su SAD i Ruska Federacija. Ni malo formalno i ni malo protokolarno. Mnogo ozbiljna stvar.

Istini za volju, ako pričamo o nekim infrastrukturnim projektima o kojima je dosta jutros govorio i predsednik države ili čak o nekim političkim ostvarenjima, možda izgleda nešto drugačije, jer Srbija ima ozbiljan uspeh u oblasti infrastrukture i u oblasti nekih drugih političkih dešavanja na Balkanu.

Ali, da bismo to bolje sagledali, hajde da to poredimo sa nekim ranijim periodom. Da li uopšte možemo porediti ovo i govoriti o razvoju Srbije u nekom ranijem periodu koga se većina Srbije najradije ne bi ni sećala? Da li možemo uopšte govoriti o razvoju ili samo pukom preživljavanju ove zemlje i o kakvom međunarodnom ugledu u Srbiji možemo govoriti kada je u pitanju period do 2012. godine, 2014. ako ćete i do 2016. godine kada je celu severnu pokrajinu srpsku vodila današnja opozicija? Najradije bi zaboravili. Danas ti isti ljudi, nažalost, planiraju da vode ovu zemlju iznova.

Dobro je da poredimo to sa politikama koje vodi današnji predsednik države i današnja Vlada i da izvedemo zaključak. Lako ćete dragi građani izvući zaključak iz svega što sam rekao ja i što su rekle moje kolege, lako ćete izvući zaključak da ćemo mi u danu za glasanje podržati ove sporazume, jer oni simbolički, osim toga što uređuju određene oblasti života znače i podršku politici razvoja Srbije i politici jačanja njenog međunarodnog ugleda na čijem čelu i na čijem vrhu svakako stoji današnji predsednik države.

Hvala.

Hvala predsedniče.

Evo jedan od retkih trenutaka u parlamentarnom životu u Srbiji kada predstavnik najveće poslaničke grupe postavlja pitanje. Koliko me sećanje služi, to je treći put u poslednjih pet godina.

Poštovane kolege, uvaženi članovi Vlade, poštovani građani Srbije, svi mi kada se obraćamo u ovom uvaženom domu imamo nekakav svoj stil i pristup, kako mi poslanici tako i vi predstavnici Vlade. Tako, na primer neki od nas sede, neki stoje i to je stvar ličnog izbora. Ja prvi put stojim, a stojim pre svega iz poštovanja za temu o kojoj ću sada govoriti. Stojim pre svega iz poštovanja prema predsedniku države i ovoj Vladi i Srbiji, iz poštovanja prema svemu onome što su zajedno uradili za naš narod u regionu u proteklim godinama. Tu pre svega, svakako, mislim na ono što je urađeno u Republici Srpskoj, ali ništa manje važno i ono što je urađeno u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji i svuda širom regiona.

Stojim i u ime svih poslanika poslaničke grupe SNS u znak zahvalnosti, u ime svih naših ljudi iz regiona koji svakako vide ono što radi predsednik i ova Vlada za njih, ali stojim i u ime svih onih koji su još pod Vlatkom Vukovićem za vreme Lazara stajali rame uz rame i branili Srbiju, u ime svih onih iz Nevesinjske puške, u ime svih onih ljudi sa Mojkovca koji su branili Srbiju i srpsku vojsku i srpsku državu, u ime svih onih stradalnika od Jasenovca do Prebilovaca, u ime svih onih koji su 90-tih godina dali život za ovu zemlju, a sve nadajući se da će Srbija biti u stanju da pomogne i sama sebi i svim onima koji je osećaju svojom.

Srbija i njen predsednik i Vlada su menjali istoriju. Možda, predsednice, vi niste ni svesni kako ste to činili, ali kada biste prolazili kroz BiH u proteklim vekovima u svakoj opštini biste našli po jednu zgradu, jedan put, jednu branu koju je izgradila ili Turska ili Austrougarska ili, eventualno, Nemačka. Ono što je gradila Srbija niste mogli videti.

Samo u nekoliko godina svaka opština u Republici Srpskoj je dobila barem po jednu takvu građevinu, ako ne više njih. To je promenilo istoriju vrlo jasno i vrlo vidno, ali vrlo pozitivno. To ste radili vi, Vlada, to je radio predsednik države, pre svega, ali i svaki građanin Srbije koji je na posredan ili neposredan način finansirao te projekte.

Ono što je bilo, naravno svi vide i malo je vremena da bih ja o svakom tom pojedinačnom projektu danas govorio, ali mene kao narodnog poslanika interesuje ono što će biti. U proteklim danima prilikom posete Banja Luci, predsednik države je najavio pomoć za četiri opštine u Republici Srpskoj i Federaciji. Pomoć Dubici, Kostajnici, Drvaru i Nevesinju.

Moje pitanje je kada će se krenuti u realizaciju te pomoći? Kada će početi izgradnja aerodroma u Trebinju koji je, verujte mi, mnogo više od saobraćajne veze sa Beogradom? To je jedna ozbiljna identitetska veza tog naroda, juga Republike Srpske, ako ćete, i severa Crne Gore sa Beogradom, sa maticom Srbijom i svakim čovekom. Hvala vam.

Hvala predsedniče.

"Mir je naša budućnost". To su reči koje je predsednik države neki dan rekao u Banja Luci i mislim da su one bile ono najznačajnije što je izrekao u Banja Luci. Značajno je naravno kako ljudi žive, značajni su infrastrukturni projekti, svakodnevni život, ali imati mir i razvijati se u miru to je ono najvažnije.

Dosta dobro je to zvučalo i optimistično za svakog čoveka i u Republici Srpskoj i u Srbiji, pa i na Balkanu, jer jedino u uslovima mira možemo raditi ovakve stvari koje danas radite vi i predsednik i u Republici Srpskoj i na svakom delu u regionu gde žive naši ljudi.

Koliko Vlada i predsednik danas čine za naš narod u regionu ako bi to govorio samo ja ili ako bi to govorili moje kolege iz SNS, moglo bi biti shvaćeno možda i kao subjektivno. Međutim, kao istorijski doprinos Srbije razvoju i opstanku našeg naroda u regionu danas govore, pre svega politički lideri našeg naroda u regionu, bilo da oni dolaze iz tamošnje vlasti ili tamošnje opozicije. I to govori naravno i svaki naš čovek i to je ono što je sigurno objektivno.

Naravno, bitno je napomenuti da po prvi put, a videli smo to u budžetima koje smo ovde usvajali se, prvi put se u budžetima Republike Srbije jasno nalaze projekti koje Srbija finansira, a nalaze se van teritorije Republike Srbije ili su na njenoj granici.

Jedan od najznačajnijih, vi ste već napomenuli delimično ste i dali odgovor na to pitanje je izgradnja hidroenergetskog potencijala "Gornja Drina" gde Srbija učestvuje sa 50% i već ste rekli da je 17. marta polaganje kamena temeljca.

Međutim, bitna je i ta politička podrška koju danas uživaju naši ljudi u regionu, veoma je bitna i u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori gde je to možda danas najvažnije. Bitno je negovanje kulture sećanja, izgradnja memorijalnog kompleksa "Donja Gradina" gde naša država želi da svako dete koje krene na ekskurziju u toku svog školovanja treba da obiđe jedno takvo stratište, nauči šta je to što se desilo u istoriji našeg naroda, nauči da je potrebno da se nikada ne ponovi, a svakako čuvajući mir i ne šireći mržnju prema bilo kome. Naravno, čuvajući sećanje na sve ono što se desilo kako nam se ponovo ne bi ponovilo.

Ja bih vas molio da, uvažena premijerka, taj deo malo prokomentarišete i to je svakako poslednje pitanje za današnji dan, poštujući svakako poslovnička pravila.

Za kraj iskoristiću svakako priliku, rekoše mi kolege da sam rekao u vezi polaganja kamena temeljca 17. mart. Naravno, radi se o lapsusu, mislio sam na 17. maj.
Elem, puno je stvari o kojima mi ovde, a vezano za ovu temu, uvažena premijerka, možemo danas govoriti. Projekti se mere stotinama, a iznosi milionima evra.
Puno je toga i čini mi se da je jedan ovakav format zaista mali i bilo bi čak potrebna jedna čitava sednica na kojoj bismo govorili o ovim stvarima, jer je puno, puno toga urađeno u proteklih nekoliko godina.
Bitnu stvar ste vi već sami rekli, važno je da sačuvamo mir, da sačuvamo saradnju sa svima onima koji sa našim narodima žive u okruženju, jer nema bogate i jake Srbije, niti bogatog i jakog srpskog naroda, niti bogatih i jakih građana Srbije ako im komšije ne žive u miru i blagostanju. Ova vlast i ovaj predsednik to svakako razumeju.
Ne možete biti bogat i uspešan čovek ako su vaše komšije neuspešne. Ako ste takvi pružićete ruku i pomoći ćete svima onima koji žive oko vas. To je put koji danas radi Vlada, to je put koji danas radi predsednik države i svako znate da uživate podršku ovog parlamenta, pogotovo nas poslanika SNS.
Na kraju, pošto sam ja poslednji za danas, a i poslednji pred ove velike praznike, iskoristiću priliku da Srbiji čestitam vaskršnje praznike, da vaskršnje praznike čestitam svima onima kojih ih slave, pogotovo u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, ali i u svim zemljama regiona.
Srbijo, sretan ti praznik. Naš narode u regionu, sretan vam praznik, a vama podrška i puno hvala za sve ono što ste uradili skupa sa predsednikom za naš narod. Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče Orliću.

Uzevši u obzir informaciju koju ste nam izneli, a vezano za vreme koju ima poslanička grupa, imaćemo sasvim dovoljno vremena da se ispričamo, ali ću pokušati da budem što kraći kako bi još neko od naših kolega učestvovao u raspravi.

Šta je to što obeležava današnji dan u srpskoj politici? Pre svega, ono što se danas dešava i dešavalo se u Banjaluci i rasprava o ova dva zakona u srpskom parlamentu.

Oba procesa veoma direktno su usmerena na posao pomoći građanima, bilo da oni žive sa leve ili sa desne strane Drine i to na veoma direktan način pomoć koja ide ka svakom čoveku, bilo da on živi u Republici Srpskoj ili Republici Srbiji.

U Banjaluci istorijski događaj. Moram vam reći da u našem narodnu postoji jedna popularna pesmica koja kaže: „Ima nešto što se razdvojiti ne da, Banjaluka u Beograd gleda“. Svi ovi događaji su me nekako asocirali na stihove te pesme, a u koga će Banjaluka uostalom i gledati ako ne u onoga ko joj je oduvek bio najbliži, bio na usluzi, bio u pomoći? U koga osim u predsednika Republike Srbije, a ja bih danas dodao iako on to ne naglašava, predsednika svakog našeg čoveka bilo gde da on živi.

Predsednik Republike Aleksandar Vučić od danas je počasni građanin Banjaluke. To je simbolika i mislim da je samo kruna svega onoga što je rađeno u prethodnim godinama kada je u pitanju Republika Srpska. Puno toga je u prethodnih godina urađeno u Republici Srpskoj, ali puno toga je danas najavljeno u Banjaluci.

Mnogo poziva sam danas dobio od građana iz Republike Srpske naročito iz četiri opštine - Kostajnice, Dubice, Drvara i sa juga Republike Srpske iz Nevesinja gde su najavljena milionska ulaganja koja definitivno menjaju kompletnu sliku života u tim opštinama.

Ono što se danas desilo u Banjaluci definitivno je ispisivanje nekih novih istorijskih stranica.

Drugi politički proces i događaj koji se dešava u srpskoj politici danas je vezan za parlament i ova dva zakona i veoma je slična situacija, dva zakona koja u ovim teškim okolnostima regulišu pomoć i građanima i najugroženijem delu privrede u Srbiji.

U formalnom smislu budžet danas nije tema, bio je juče, ali ovo je svakako posledica planiranja i svega onoga što je u budžetu. Mislim da je ovo i posledica onoga o čemu smo juče govorili, što ste vi, ministre Mali, izneli kao verovatno, bar po meni, najznačajniju informaciju juče, a to je da nam je deficit u prvom kvartalu skoro četiri puta manji od planiranog, pa su ovi i zakoni donekle posledica toga. U suštini to znači da je bez obzira na sve ono što smo imali kao teške okolnosti zbog pandemije privreda je i dalje na nogama, da smo nivo privrednih aktivnosti u Srbiji uspeli da održimo. Možda je to i posledica nekih ranijih mera gde smo kroz povećanje potrošnje uspeli da održimo nivo privredne aktivnosti i da se te posledice povećanja potrošnje i ranije pomoći države danas vide kroz smanjenje deficita, kroz manji deficit od planiranog kada je u pitanju prvi kvartal.

Sad, iskustveno. Nama kao narodnim predstavnicima ne preostaje ništa drugo nego da čvrsto verujemo da Vlada i ovaj put donosi pravu odluku, jer se to pokazalo u nekim prethodnim momentima i da ono što stoji u ova dva zakona, a tiče se pomoći građanima i privredi će davati rezultate negde na kraju godine.

Prema tome, mi narodni poslanici SNS, uvaženi ministre ćemo svakako podržati ove predloge koji su danas pred nama. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući Orliću.

Uvažene kolege, uvaženi građani Srbije, niti su svi u Srbiji hrišćani, niti smo svi mi u ovoj sali hrišćani, ali neke priče su univerzalnog karaktera.

Jevanđelje po Jovanu, glava 8, priča o Isusu i preljubnici. Naime, kada su na tadašnju Maslinsku goru u hram doveli Isusu jednu preljubnicu, to je bilo i te kako osuđujuće za zakone toga doba. Osuda i presuda za tako nešto je bilo kamenovanje. Kada su to Isusu izložili, on je rekao – onaj ko je bezgrešan neka prvi baci kamen. Svi su izašli iz hrama, ostali su Isus i ta žena kojoj je trebalo biti presuđeno. Rekao je – niko te ne osudi, izađoše, niko, Gospode, ni ja te ne osuđujem.

Zašto vam sve ovo pričam? Humanost i humani pristup kada je u pitanju izvršenje najgorih sankcija je uvek nešto što je bilo svojstveno čovečanstvu, kako kroz istoriju, tako i danas. Taj humani pristup je često bio, a i danas je nešto što je možda i ispred zakona, a u svakom slučaju nakon što zakon kaže svoju reč on ostaje kao jedna obaveza. Neko je i tada morao da vodi računa o tom pristupu i bude kontrola u humanom pristupu prema onima koji su učinili najgora krivična ili bilo kakva druga dela.

Moderna istorija, novo vreme, nova vrsta kontrole. Danas donosimo odluku o izboru članova Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija.

Drage kolege Žarić Kovačević, Kesar, Dubravka Kralj, Muamer Bačevac, koleginica Danijela Vujičić, pred vama je veliki zadatak, imajući u vidu da u svom radu morate da vodite računa o humanosti, koja je bila prioritet i pre 2.000 godina i od postanka samog čoveka i koja je iznad svih vrednosti, ponekad i ispred samog zakona, a posle njega i posle onoga što zakon i pravda kažu svakako obaveza.

Vi svakako u svom poslu treba da vodite računa o pravdi. To je ono što je na prvom mestu, ali nakon što je pravda rekla poslednju reč, treba da vodite računa i o onome što se dešava u ustanovama koje izvršavaju sankcije koje je ta pravda predvidela. Međutim, jednu stvar nikada nemojte da zaboravite. Ne zaboravite da ste vi u stvari ljudi iz politike i da je politika manje ili više uvek bila povezana sa onim što se u tim ustanovama dešava i onim čemu te ustanove same po sebi služe.

Naime, ispričaću vam i u tom pogledu jednu priču koja nije tako stara i nešto je iz novije istorije Srbije, iz 2011. godine. Podsetiću vas, 2011. godine Srbija je grcala u kriminalu, u pljački, u pljačkaškoj privatizaciji, u nezaposlenosti, a oni koji su bili direktni protagonisti ovih događaja su bili ili na ulicama ili, još gore od toga, vodili su ovu državu i ovaj narod.

Tadašnje ustanove za izvršenje sankcija su služile isključivo za smeštaj sitnih prevaranata, kriminalaca i lopova. Takve kakve su bile, možda se nisu mogle nazvati ustanovama, pre bi se reklo kazamati, ali u tim kazamatima i ti kazamati su bili i te kako veza sa našim ljudima koji su dolazili iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, sa svim onim ljudima koji su te devedesete, najteže godine na Balkanu, provodili na tim područjima boreći se za državu, bilo da su to radili direktno ili indirektno.

Naime, negde u jesen te 2011. godine u jednom takvom kazamatu u Šapcu je boravio, pazite, ne vojnik, ne učesnik ratova, gradonačelnik Trebinja Slavko Vučurević. Ponavljam, ne vojnik, nego gradonačelnik Trebinja, Slavko Vučurević. Čekao je isporučenje Hrvatskoj, a tadašnje političke elite su se radovale izvršenju jedne takve sankcije koja će biti izvršena u Hrvatskoj i trijumfalno sve to slavili. To su iste one političke elite koje danas vode opoziciju u Srbiji i plediraju da preuzmu brigu i o vođenju Srbije.

Slavko Vučurević se posle nekog vremena, spletom čudnih okolnosti i na njegovu sreću, našao u Trebinju i reći će, pored svega, da nije kriv, naravno, jer ni sam nije bio vojnik, ali da je duboko razočaran u majku Srbiju, kako se imenica Srbija uvek izgovara u tom kraju, reći će to i Slavko i ljudi u Trebinju i u Republici Srpskoj. Svakako, imali su i ljudi u Republici Srpskoj i Slavko debeo razlog za to, jer jedina njihova veza sa Republikom Srbijom kao maticom u to doba su bili upravo ti kazamati i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i nikakva druga veza naših ljudi sa maticom nije postojala osim te.

A šta je danas veza? Šta je danas veza sa Trebinjem? Veza je aerodrom koji gradi ova država u Trebinju, veza su mostovi na Drini, veza su projekti u svakoj opštini u Republici Srpskoj, veza je direktna pomoć svakom čoveku i veza je predsednik države Aleksandar Vučić. Napravite poređenje te 2011. godine i danas, deset godina kasnije.

Drage kolege, budući članovi Komisije, siguran sam da ćete vi biti izabrani, jer se radi o ljudima koji su i te kako zavidnih biografija. Na kraju, još jedna poruka – držite se pravde, čuvajte humanost, ali čuvajte i ove veze o kojima sam govorio. Hvala vam.

Poštovane kolege, uvažena ministarko sa saradnicima, uvaženi građani Srbije, ono što je činjenica, uvažena ministarka, da ste vi, vodeći ranije neko drugo ministarstvo, imali zavidne rezultate i verovatno vas je to preporučilo i za posao koji danas obavljate u ovom sazivu.

Pre same ove rasprave koju sada vodimo, sretosmo se vi i ja u hodnicima ovoga zdanja i rekoste mi – evo, ponovo sam kod vas u Skupštini. Ja sam to shvatio kao nameru da ozbiljno radite svoj posao koji danas obavljate u okviru nekog novog ministarstva i da ste namerni ostvariti neke nove dobre rezultate na novom poslu koji radite. Bilo je, naravno, tih rezultata i ranije.

Kada kažem – vi, ja ovde mislim i na vas lično, ali i na Vladu i predsednika, čiji ste vi integralni deo, deo Vlade, naravno, a predsednika kao jednog od najvažnijih institucija koje danas Srbija i srpski narod ima.

Ovi zakoni su potvrda te vaše namere i potvrda moje tvrdnje. Naime, ovi zakoni su nešto što Srbiju uvodi i ovu oblast usklađuje sa tokovima koji danas važe u razvijenom delu Evrope, ali i sveta svakako. Ovi zakoni jesu nešto novo u oblasti energetike, početak jedne nove ere, ali imaju oni mnogo širi aspekt.

Mislim da su ovi zakoni, pored svega, osnov za nove investicije u Srbiji, a budimo realni, bez novih investicija u Srbiji nema ni razvoja Srbije. Uz dužno poštovanje prema onome što ste vi rekli, moje lično mišljenje je da je ta komponenta ovih zakona možda i najvažnija.

Kad govorim o razvoju Srbije, ne mogu da se ograničim samo na ono što je u granicama Srbije. Razvoj Srbije je po sistemu spoljnih posuda, da tako slobodno kažem, i te kako povezan sa razvojem svih naših ljudi, boljim životom svakog našeg čoveka koji živi u okruženju, pogotovo mislim na Republiku Srpsku.

Eto, ispašće da vas hvalim, ali zaista sam i lično svedok da ste i ranije bili i te kako opredeljeni da takva jedna politika prenosa dobrobiti razvoja Republike Srbije, da jedna takva politika se nastavi, da ste svojim delovanjem činili da dobrobit od razvoja Srbije osete i naši građani koji žive u Republici Srpskoj, pogotovo.

Neću nabrajati pojedinačne projekte jer bi to oduzelo dosta vremena, ali mislim da je važno da se zna, kao što mislim da je važno da se zna da smo mi prilikom izglasavanja budžeta za ovu godinu podržali bankarske garancije koje su se nalazile u budžetu, a čini mi se nešto preko 260 miliona, a u pitanju je izgradnja hidroenergetskih potencijala Gornja Drina, zajedno sa Republikom Srpskom. To je stvar koju treba ponavljati, to je jedan ozbiljna, istorijska stvar. Hajde, koliko je važno u smislu investicija i svega onoga što će doneti dobrobit i privredi Srbije i Republike Srpske i svakom čoveku koji tu živi, ali to je istorijska stvar jer se u budžetu Srbije, mislim, po prvi put takve ozbiljne stvari, poput izgradnje „Hidroenergetskih potencijala Gornja Drina“ i „Aerodroma Trebinje“, nalaze direktno u budžetu Republike Srbije.

Kako mi rekoste malo pre, takođe u razgovoru da će ovaj projekat uskoro biti ozvaničen i postavljanjem kamena temeljca za izgradnju i to svakako raduje svakog čoveka, siguran sam i u Srbiji i u Republici Srpskoj.

Da bi naravno, uspevali da radimo ovakve stvari sa Republikom Srpskom potrebne su nam investicije, a da bi imali investicije potrebni su nam ovakvi zakoni, koje vi danas donosite u ovom uvaženom domu.

Međutim, uvažena ministarka to vam neće oprostiti, nikada.

Razvoj Srbije, bolji život naših građana, bilo da žive u nekim od zemalja regiona,1 neće vam oprostiti.

Imaćete raznorazne proteste i raznorazna protivljenja pod kapom borbe za bolje stanje u ekologiji ili Bog zna kakve drugačije zahteve, ali budite sigurni da iza tog svakog zahteva, leži motiv zaustavljanja Srbije i srpskog naroda na Balkanu, uopšte, i ništa drugo, apsolutno ništa drugo.

Videli ste to neki dan. Bilo je direktno povezano sa ovim što naravno radi vaše Ministarstvo.

Međutim, biće da vam je tu najvažnija podrška ovog parlamenta, i još važnija podrška građana u Republici Srbiji.

Kada god dolazite u ovaj parlament sa takvim motivima i takvim idejama vi ćete imati podršku kao što ste imali do sada, i vi i Vlada, i predsednik, a tako će biti kada su u pitanju ovi zakoni. Hvala vam.

Hvala, predsedavajući Orliću.

Kolege i koleginice, uvaženi građani Srbije, diplomatija i rad, to su verovatno dva pojma koja su obeležila sve društvene promene i sve državne poslove u poslednjih nekoliko godina u Srbiji.

Kada je ove pojmove, kao principe delovanja u radu Vlade i u radu vlasti uopšte u Srbiji 2014. godine promovisao predsednik države, današnji predsednik Aleksandar Vučić, a ondašnji predsednik Vlade, malo ko je u Srbiji verovao da će Srbija biti tu gde je danas. Istini za volju, verovali su ljudi, ali da će Srbija napredovati ovakvim koracima napred, mali broj njih je verovao. Tim pre što su ovi pojmovi, diplomatije i rada bili pomalo izlizani. Ljudi su bili skeptici, jer su ovi pojmovi bili samo floskule i fraze koje su izgovarali neodgovorni političari, time je skepticizam prema najavljenim pomacima i promenama bio veći. Međutim kako je vreme prolazilo, pojam diplomatije i rada kao principa delovanja Vlade je počeo da daje ozbiljne rezultate i ti rezultati su danas i te kako vidljivi. Ako bi potpredsedniče, Orliću, možda vi ili ja govorili o tim rezultatima, moglo bi biti shvaćeno i subjektivno, međutim o tim rezultatima i uspesima Srbije danas govore ozbiljne svetske adrese. Pratio sam poslednjih danas, o njima posebno govori i portal „Čojs“ i „Fajnešel tajms“, pogotovo kada je u pitanju tzv. vakcina diplomatije. Ali, kada je u pitanju rad, govori Svetski ekonomski forum ističući Srbiju i čini mi se da je premalo značaja tome dato u javnosti u Srbiji, ističući Srbiju kao jedan od primera kako se radi u Vladi i kakva uprava treba da bude. Tu naravno posebno ističe ulogu premijerke Ane Brnabić.

Zašto sve ovo govorim? Danas je tema u ovom uvaženom domu, parlamentarna diplomatija. Pre nego što išta kažem na ovu temu, ja ću da se zahvalim našem dosadašnjem kolegi, gospodinu Žarku Mićinu koji je bio član ovih uvaženih delegacija i odbora, a koji je preuzeo jednu važnu funkciju i postao deo tima gradonačelnika Novog Sada. Iskoristiću priliku da unapred čestitam, jer znam da će ovaj uvaženi dom podržati predlog i da čestitam našoj koleginici Sandri Joković i našem kolegi Nemanji Popoviću i poželim uspešan rad. Sandra i Nemanja pred vama je dosta lak posao, naravno, uslovno rečeno. Ako ste pažljivo slušali ovo što sam rekao na početku i uzor vam bude ono što radi predsednik države u poslednjim godinama, posao u parlamentarnoj diplomatiji za vas neće biti težak.

Vaše je da čuvate svetli obraz Srbije do koga se stiglo teškim i napornim radom, da čuvate obraz koji je stvarala politika koju danas i zadnjih godina vodi predsednik ove države i da ga učinite još svetlijim. Ne bih voleo da ikada dođemo u situaciju da se taj obraz Srbije postidi, kao što se juče postideo obraz nekih koji su deo EU. Pitate se o čemu govorim? Pokušaću ukratko da vam objasnim.

Naime, još sedmog aprila je iz Mostara krenula jedan pošta, jedan važna pošiljka ka Fondu za izbegla i raseljena lica i saradnju sa Srbima u regionu, fondu čiji je osnivač Vlada AP Vojvodine, sa adresom napisanom na ćiriličnom pismu. Put pošiljke vodi od Mostara preko Zagreba, ka Novom Sadu, a kada je stigla u Zagreb u zemlje EU, vraćena je ka pošiljaocu.

Juče je ova tema obišla i postala jedna od centralnih u regionu, vraćena je pošiljaocu sa obrazloženjem, koje je jasno napisano na pošiljci, zabranjeno pisanje ćirilicom, ne jezik nije u upotrebi, ne ništa tanje od toga, zabranjeno pisanje ćirilicom.

Ja juče, naravno, nisam hteo da kažem kako se zove ova pojava u društvu, jer mislim i duboko verujem da principi na kojima počiva današnja EU, kojoj i sami stremimo su potpuno drugačiji od onoga što se desilo u ovom delu EU.

Ovo je pre svega pitanje za ljude koji danas vode EU, da povedu računa, da ovakva stvar postane praksa u bilo kom delu EU, jer ovo je do sada bilo nešto što su činili pojedinci i udruge kako se zovu u tom delu Evrope, a evo danas to čine institucije. Duboko verujem da će se Evropa time pozabaviti.

Ponosan sam što je Srbija danas svojim radom i diplomatijom upravo na ovom tragu i principima koje podržava EU, a vi uvažene kolege koji postajete članovi ovih delegacija i odbora, potrebno je samo da nastavite tim putem. Hvala vam.

Dosta je to, predsedniče, vreme u kojem se sasvim dovoljno može reći.

Poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, predsedniče Narodne skupštine, tužioci, sudije, sudovi, tužilaštva, to je ono što bi trebalo u suštini da nas asocira uvek na pravo i pravdu, barem bi tako trebalo.

Međutim, kada sam ja u pitanju, a ne znam kako je to sa vama, uvažene kolege, i kako je to sa vama, gospodine Pantiću, i sa vama, gospodine predsedniče Skupštine, ali mene prosto ovi trenuci kada govorim o izboru na ovako visoke pravosudne funkcije podsećaju na izbore sudije i tužilaca ranih dvehiljaditih, tj. početkom, u prvoj deceniji dvehiljaditih godina i koliko god ja hteo ne mogu da se otrgnem od te asocijacije i tog sećanja na taj i takav način izbora sudija i tužilaca na istom ovom mestu.

Gospodine Pantiću, vi ste danas u Narodnu skupštinu doneli predloge koji su ozbiljno potkrepljeni predlozima i ozbiljno potkrepljeni mišljenjem Visokog saveta Sudstva a Visoki savet sudstva je pre toga pribavio predloge i mišljenje, a koji se tiču ocene sposobnosti, dostojanstva i stručnosti tih predloga sa kojima ste danas došli pred nas. Jesam li u pravu? Jesam, svakako.

Takođe, u ovom materijalu kada su u pitanju ovi predlozi su i ozbiljne biografije svakog od kandidata i to je nešto što prati predloge VSS. Kada bolje pogledate zavidne biografije svakog od kandidata, impresivne. Sve u svemu, dobro i pedantno urađen posao i kao posao i kao procedura. Prema tome će se svakako odrediti Narodna skupština, odnosno mi narodni poslanici u ovom uvaženom domu.

Međutim, gospodine Pantiću, sećate li se izbora istih ovih ljudi, odnosno na iste ove pozicije početkom dvehiljaditih godina? Da li su te procedure i poslovi bili urađeni na isti način kao danas? Vidim da vrtite glavom, ovo je retoričko pitanje, ni ne morate da odgovorite na njega. Ja vas čak i razumem da nećete ili ne možete da odgovorite. Teško je ovo pitanje, jer siguran sam da je vas kao profesionalca i kao čoveka od struke pomalo možda i sramota svega onoga što je doživela sudijska praksa, odnosno sudijska profesija tog vremena, bez obzira što ti poslovi nemaju baš mnogo veze sa vama. Razumem da je to za vas i za sve ljude i u oblasti pravosuđa dosta teška tema i da možda ni nećete odgovoriti na ovo što vas ja pitam.

Međutim, mi narodni poslanici svakako smo dužni da o tome govorimo, to je naš posao i da se sećamo i da opominjemo Srbiju i neprestano govorimo o tome kako je to izgledalo, kako to izgleda danas i kako treba da izgleda. Evo kako je izgledalo – u ovom materijalu koji ste nam vi danas dostavili, u sličnom materijalu iz tog doba nije bilo važno ni mišljenje VSS, nije bila važna ni biografija koja prati ove predloge nisu bili ni važni glasovi narodnih poslanika u ovom uvaženom parlamentu bar ne u meri u kojoj je to trebalo, složićete se sa mnom.

Bila je važna samo jedna stvar. Bilo je važno mišljenje gradskog, odnosno opštinskog odbora DS one opštine iz koje je kandidat ili grada iz kojeg kandidat dolazi. Ako je kandidat na primer dolazio iz Subotice bilo je važno mišljenje gradskog odbora DS u Subotici. Ako je to bio slučaj u Kraljevu, kao što je danas bilo, bilo je važno mišljenje gradskog odbora DS u Kraljevu i ništa drugo nije bilo važno.

Jako je bitno da ovo ljudi znaju. Kakav poraz sudijske struke gospodine Pantiću. Da li se slažete sa mnom? Veliki poraz. Međutim, bogu hvala ta vremena su iza nas, ali nastojanja da se ta vremena vrate nisu iza nas. Nastojanja da se ta vremena vrate su i te kako živa i ogledaju se u delovanju današnje opozicije u Srbiji koju danas vode isti oni ljudi koji su davali naloge kako da se glasa za sudije i tužioce početkom dvehiljaditih godina. To nastojanje danas se ogleda kroz političko delovanje i Đilasa i Tadića i Jeremića. Vrate li se u oni u Srbiji na vlast, vratiće se i ta praksa izbora sudija i tužilaca. To treba da znate, a onda će se vratiti i vaša sramota, ne mislim vaša lično, naravno, nego u profesionalnom smislu.

Međutim, naravno koliko god to oni želeli danas Srbija prepoznaje prave vrednosti i narod to svakako prepoznaje, pre svega, narod im to neće dozvoliti. Mi ćemo se svakako u danu za glasanje odrediti o ovim predlozima i nadamo se da će ova praksa koja je već postala pozitivna ostati za ubuduće u Srbiji i da se ona nikada više vratiti neće. Hvala vam.

Predsedniče, biće svakako dovoljno tih 21 sekundu da čestitamo pripadnicima romske zajednice današnji Međunarodni dan Roma. To su ljudi koji su uvek bili na strani Srbije kroz istoriju, kao što je Srbija uvek bila na strani onih koji su nju čuvali.

Istorija je pokazala da su Romi bili ti koji su uvek bili uz srpski narod, kao što je srpski narod danas uz njih. Za to će biti dovoljno ovih 21 sekundu. Hvala vam.

Hvala, predsedniče.

Dakle, ako govorimo o popisu, ja mislim da je to danas sudbonosna reč kada je u pitanju srpski narod na Balkanu i čini mi se da pitanje popisa malo kada imao taj sudbonosni karakter kao što je to ovaj trenutak.

Naime, treba znati jednu stvar. Nije Srbija samo ono što popisujemo u njoj. Nije Srbija samo njeno stanovništvo, njene nekretnine i sve ono što u njoj popisujemo, već je Srbija svaki čovek, svaki njen čovek koji živi i van granica ove zemlje.

Prema tome, nikada ovaj trenutak popisa u istoriji nije bio važan kao danas. Srbi su, kao što znate jedan veoma policentričan narod i to kao nijedan drugi narod na Balkanu.

Srbi danas žive u nekoliko država u okruženju. Govoriti samo o popisu unutar Republike Srbije, a zaboraviti sve one popise u zemljama u okruženju bilo bi apsolutno pogrešno, jer niti bi Srbija bila potpuna i potpunosti statistički prikazana, niti bi srpski narod bio potpun bez obuhvatnog pogleda na popis u regionu. Ali, nad našim narodom se nadvila velika opasnost.

Naime, kao što znate u Sloveniji je veliko pitanje da li će se pripadnicima srpskog naroda i svih drugih koji tamo živi biti dozvoljeno da se izjasne po nacionalnim odrednicama, i kada je u pitanju jezik, vera i nacionalna pripadnost.

U Hrvatskoj to pravo, iako formalno postoji odavno u praksi nije sprovodljivo. Mislim da je danas možda i izlišno govoriti o svemu onome što se dešava u Hrvatskoj kada je u pitanju srpski narod.

Ako pogledate poslednje događaje u Crnoj Gori, očigledna je namera političkog ućutkivanja srpskog naroda i njegovih političkih predstavnika, naročito u svetlu poslednjih inicijativa o smeni ministra pravde u Vladi Crne Gore, koji će iznositi političke stavove srpskog naroda u svom delovanju.

U Albaniji to pravo srpski narod odavno ne uživa. U Makedoniji, takođe. Moglo bi se reći da, eventualno u Rumuniji i u Mađarskoj Srbi uživaju adekvatna prava spram onoga, zapravo i merljiva spram onoga što danas uživaju nacionalne manjine u Republici Srbiji.

Onda iz svega ovoga postaje potpuno jasno zašto je pitanje popisa na Balkanu, ovoga puta sudbonosno i zašto ono kada je u pitanju popis u Republici Srbiji mora biti vezivano za sve popise u regionu kako bismo dobili kompletnu sliku o stanju srpskog nacionalnog korpusa na Balkanu.

Ja ću iskoristiti priliku da bez obzira na sve ove pritiske koje naš narod danas u okruženju trpi, apelujem i na vlast iz susednih država i svih onih gde živi srpski narod da dozvoli izjašnjavanje našeg naroda slobodno na popisu, a da se svi pripadnici srpskog naroda u okruženju slobodno izjasne, kažu kom nacionalnom korpusu pripadaju, kojim jezikom govore, kojim pismom pišu i koju veru ispovedaju. Samo tako će se statistički podaci koje nosi popis biti potpuni.

Možda bi bio licemeran ako bi govorio samo o pravima srpskog naroda. Ne mogu da se ne okrenem i na činjenicu da su decenijama, čak i u Srbiji postojali narodi kojima je bilo zabranjeno da se nacionalno odrede i da sve ono što je bio izraz njihove slobodne volje bilo negirano.

Pošto dolazim iz Subotice, sa severa Bačke, ja znam koliko je ovo pitanje, već sam i ranije govorio važno i za Mađarsku, za Hrvatsku i za sve druge zajednice, ali krucijalno je najvažnije za bunjevačku nacionalnu zajednicu koja živi na severu Srbije.

Decenijama je identitet bunjevačke nacionalne zajednice bio stavljan nasilno pod šapu hrvatskog identititeta i čini mi se da prvi put bez političkih pritisaka i nekakvih veštačkih inženjeringa identitetskih bunjevački narod ima šansu da se izjasni onako kako on to želi.

To je svakako odlika jedne odgovorne politike koju danas Srbija na čelu sa predsednikom vodi prema nacionalnim zajednicama koje su manjinske, a koje žive u Republici Srbiji i dobar primer za sve one u regionu kako bi oni trebali da se odnose kada je u pitanju srpska zajednica.

Evo im prilike da vide kako se treba odnositi prema svima onima koji čine jednu državu.

Mi ćemo svakako, ministre, kao poslanici Srpske napredne stranke, pošto zakon sam po sebi daje slobodu i jedan je od liberalnijih i prihvatljivijih, možda u Evropi, podržati ove zakonske predloge, ali i sve one politike koje su na afirmaciji prava svih onih kojih žive danas u Republici Srbiji sa srpskim narodom.

Hvala vam.