Samo ću minut-dva, a kasnije će ministar Dinkić odgovoriti na ovo što ste konkretno pitali.
Ekonomski pokazatelj? Ekonomski pokazatelji su bili takvi da je Vlada Vojislava Koštunice bila duplo uspešnija od Vlada Mirka Cvetkovića. Da li je to bilo tako? Kada je formirana Vlada Mirka Cvetkovića nastala je ekonomska kriza, naravno, ne zbog formiranja te vlade. Ako ćete govoriti o ekonomskim pokazateljima, da li znate koliko ljudi je otpušteno od 2000. godine do danas i ostalo bez posla, pa hoćete da kažete da je pre 2000. bilo bolje? Ali, već ulazimo u političke rasprave.
Nemam razloga da polemišem na političkom nivou, na stručnom, izvolite, ako neko ima svoj predlog, samo ne znam, ako su toliko genijalni ti predlozi što ih niste do sada, za ovih 10 godina, 13 godina, koliko ste na vlasti predlagali, primenjivali. Tu je i gospodin Đelić, on je bio ministar finansija, bio je potpredsednik Vlade, imao je vremena da sve to predlaže.
Učestvovao sam na sastancima gde je bivši predsednik, predsednik Republike, predsednik partije, gde smo raspravljali o ekonomskoj situaciji. Ekonomska situacija, nažalost, nije dobra i to je izazov za nas. Ajmo da učinimo sve što možemo, ali imali ste prilike da to radite, imali ste prilike, šansu niste iskoristili. Čekajte sledeću priliku, ako je budete dočekali u smislu političke budućnosti, ali narod je taj koji daje ocenu ko kako radi.
Stvarno ne mogu sada da procenjujem šta narod o kome misli, ali kada govorite o toj Topoli i Oplencu, nisam video retko koga od vas tamo, a vi ste doveli Aleksandra Karađorđevića u Srbiju, vi ste mu dali Beli dvor, vi ste ga vratili kao prestolonaslednika. Zašto? Jer, vam je tada bio potreban da srušite Miloševića. Ova vlada je učinila na pomirenju, nacionalnom pomirenju, ali to što se tamo desilo, nećete se valjda radovati tome što nacionalistike i ekstreminističke grupacije to koriste kao što su radile i u vreme prethodne Vlade. To je sramota Srbije, a ne primer kako neko treba da funkcioniše. Tamo sam pozivao na jedinstvo i na pomirenje, ja koji sam naslednik komunista, koji nisu dozvolili Karađorđevića da se vrate, bio formirao, na čelu Vlade sam koja je formirala odbor za vraćanje njihovih posmrtnih ostataka. Ja sam svoje, za nacionalno pomirenje uradio. Ako neko ne želi nacionalno pomirenje njegov problem. Ali, to je već prošlost. Mi gledamo u budućnost.
Pozivam vas, pošto sam zamolio ministra Dinkića, ali mislim da i nema vremena i nemam potrebe, samo bih zamolio da sve predloge koje imate, da ne ostanu na bazi političkih proklamacija. Ako postoje predlozi, ako postoje ideje, nikakav problem nije da o tome razgovaramo, da vidimo šta je to što može da se predloži, šta je to što može da se racionalizuje? Nije to tema o kojoj sad prvi put razgovaramo.
Imali smo mnoge ideje kako da to uradimo koje na kraju nisu realizovane. Zato je važno da postoji nacionalni konsenzus oko toga da moramo da se usredsredimo na rešenja sledećeg teškog problema, a to je ekonomska situacija.
Nadam se da je došlo vreme kada će to biti glavna naša politička aktivnost. Hvala.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici pred vama se nalazi Izveštaj o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje EU uključujući proces implementacije postignutih dogovora.
Želeo bih da prokomentarišem zadati okvir u kome su se pregovori kretali. Ovo su svakako bili najteži politički pregovori o Kosovu i Metohiji. Zašto? Zato što su bili prvi pregovori koji su vođeni posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije, prvi pregovori posle činjenice da je jedan značajan broj zemalja, i to najjačih, priznao tako jednostranu i nelegalno proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije.
Zadati okviri su bili ti da je Rezolucijom Generalne skupštine UN posredovanje u dijalogu prebačeno sa UN na EU. Podsetiću da je Republika Srbija bila jedan od predlagača te rezolucije. Zadati okvir je bilo i savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu, koga smo mi tražili, koje je išlo na ruku…
(Narodni poslanik Miodrag Nikolić dobacuje s mesta.)

Pogrešno je postavljeno pitanje. Tu su oni koji su postavili pitanje, pa ću odgovoriti.
U svakom slučaju, zaista vas molim… To šta imate da kažete, imate mikrofon, izvolite pa recite. Da li sedite ovamo, gde je vladajuća ili opozicija, to me ne interesuje. Ja sam predsednik Vlade i govorim u ime Vlade Republike Srbije koja je jednoglasno donela odluku.
Sa tog aspekta, želim da obrazložim zadate okvire u kojima smo se kretali. Zadati okviri su ti da je Savet EU utvrdio pre dve godine Kosovo kao ključni politički kriterijum za dalje evropske integracije i definisao teme.
Takođe, zadati politički okvir je taj da je Nemačka ubacila paralelne institucije, ukidanje tzv. paralelnih institucija, kako ih oni zovu, kao jedan od uslova za njen pristanak za dalje evropske integracije Srbije.
Želeo bih da kažem da smo u istoriji imali nekoliko propuštenih prilika za ovu zemlju – Dejtonski sporazum i dobra politička atmosfera za Srbiju, 5. oktobar i ovo sada. Ovo je prilika da probamo na drugačiji način da branimo naše državne i nacionalne interese, a ne da nakon svega slavimo naše poraze, kao što ih slavimo već više vekova.
U aprilu pre 32 godine Predsedništvo SFRJ uvelo je vanredno stanje na Kosovu i Metohiji. Tada sam imao 15 godina. Od tada, gotovo svi mi smo živeli u vanrednim stanjima. Ratovali smo, zemlja se mučila pod sankcijama, bili smo bombardovani, gubili i bitke i teritorije, sami sebe pljačkali…
(Narodni poslanik Miodrag Nikolić pokazuje fotografije.)
(Aplauz)

Nadam se da ćete sada i tako najbolje odbraniti Kosovo i Metohiju.
(Aplauz)
… Zato što ste ga branili ovde u Beogradu po salonima, po akademskim krugovima, paleći džamije i ambasade, umesto da uvedete vojsku na Kosovo kada je srpski narod bio napadnut.
(Aplauz)
Vi nemate pravo da to kažete zato što za vreme vaše Vlade je proglašena nezavisnost Kosova i Metohije. To je najveća stvar koju je jedna vlada sebi dozvolila.
Kakva je bila reakcija u vreme kada je proglašena nezavisnost Kosova i Metohije? Ali, nisam ja ovde da govorim o tome.
(Narodni poslanik Milica Radović dobacuje s mesta.)

Nema nikakvih problema. Znate šta, govorićete i vi.
Da li vi mislite da u to treba da pretvorimo Narodnu skupštinu Republike Srbije?
Dame i gospodo iz Demokratske stranke Srbije, mislim da shvatate da ste u ogromnoj manjini. To što ste u manjini ne znači da ste u pravu, ali poštujte pravo i većine da misli ono što misli da radi u interesu Srbije.
To što neko ne želi da laže o Kosovu ne znači da ga manje voli od vas.
Kao što je poznato, ratovali smo, dame i gospodo. Zemlja se mučila pod sankcijama, bili smo bombardovani. Gubili smo i bitke i teritorije. Sami smo sebe pljačkali tokom neuspešne tranzicije.
Danas je naša zemlja opustošena i samo ako budemo imali hrabrosti, ako ne budemo ni sebe, ni druge lagali i samo ukoliko budemo imali jasnu viziju moći ćemo mi i naša generacija da izgradimo državu, da našoj deci ne ostavimo da raščišćavaju ruševine. Zato smo pregovarali, da stavimo tačku i na prošlost, i na bedu, i na beskonačne poraze.
Neko je ovo morao da uradi, da iz ničega dobije nešto. Nije to mnogo, dame i gospodo. Znamo da je premalo, ali znamo da je to trenutno sve.
Nemamo mi Kosovo već godinama. Nemamo na njemu ni vojsku, ni policiju, ni naše instituciju. Imamo na jednom malom delu Kosova. Naravno da smo ih sačuvali.
Želeo bih da vas podsetim na to, dame i gospodo, 2000. godine, kada ste došli na vlast, kakvu ste situaciju na Kosovu zatekli i koliko institucija i koliko ih imate danas? To je učinak vaše vlasti.
Iz godine u godinu ste gradili suverenitet Kosova pričajući da je Kosovo Srbija i ništa ne radeći na terenu. Do pre neki dan su te naše institucije zvali paralelnim. Tražili su da ih ukinemo. Mogli smo mi to, naravno, sve da ignorišemo. Mogli smo da proteramo strance. Mogli smo da popalimo ambasade i džamije. Mogli smo da topove usmerimo ka Kosovu. Mogli smo i da postanemo evropska Severna Koreja.
Šta bi onda bilo? Pobedili bismo? Osvojili bismo Prištinu? Sa vama na čelu? Ili bi nam se dogodilo ono što nam se već događalo u Republici Srpskoj Krajini, u Republici Srpskoj, da nije bilo Dejtonskog sporazuma i na Kosovu 1999. godine?
Sve su to bile, dame i gospodo naše svete srpske zemlje. Ili, neka se neko seti kolona izbeglica, ranjenika i stradalih civila. Neka se danas takođe neko seti da će Hrvatska danas biti novi član EU, da su Gotovina i ostali na slobodi, a gde smo mi, dame i gospodo? Da li je učinjena nepravda prema našem narodu? Jeste. Nepravda kojoj je prethodilo busanje, naše busanje u prsa, odbacivanje međunarodnih planova, medijsko junaštvo koje se ogledalo u tome što su kada je zapucalo pobegli glavom bez obzira, ostavivši narod na milost i nemilost. Takvu nepravdu, dame i gospodo nismo mogli da dozvolimo ovog puta. Nepravdu u kojoj bi naši ljudi izginuli i napustili i sever Kosova, nepravdu u kojoj niko ponovo ne bi odgovarao, nepravdu u kojoj bi Kosovo bilo priznato i nastavilo ka Evropi, a mi ponovo skrajnuti, poniženi, ekskumunicirani i zaboravljeni. Još jednu nepravdu i poraz koji bismo slavili.
Mali smo mi, dame i gospodo, za toliku količinu nepravde. Ne treba nam više žrtava od onih koji smo podneli, dame i gospodo, nama treba život. Mogućnost da imamo život i na severu i na jugu i u celoj Srbiji. Mogućnost da prestanemo da razmišljamo kako ćemo poginuti za veru i slavu, već kako ćemo živeti za Srbiju. Ovim su ukinuta opravdanja i za ovo i svaku buduću vlast. Nema više skrivanja i sakrivanja iza Kosova. Sami smo na ovoj našoj goloj ledini, i samo od nas zavisi šta će na njoj sutra da bude, fabrike, škole, bolnice, stanovi ili samo nepregledna groblja i suze. Ovo je pitanje biti ili ne biti, ali ne samo za sever Kosova, nego i za celu Srbiju.
Zato danas ne govorimo o pregovorima samo u Briselu, o Kosovu. Biramo kakvu ćemo Srbiju imati sutra. Poniženu u narodnim kuhinjama, ugušenu u suzama, ili jaku, ekonomski razvijenu u kojoj će biti lekova za sve i u kojoj će Srbija biti lek za sve.
Dame i gospodo, BDP danas u Srbiji posle 24 godine je svega 65% od BDP iz 1989. godine. Zemlje koje su u našem okruženju za koje smo govorili sa podsmehom o njihovom statusu su danas po svim parametrima ispred nas. Zar treba da izgubimo još 20, 30 ili 50 godina zbog još jednog časnog poraza?
Miloš Obrenović je stvarajući modernu srpsku državu rekao – "Nije više vreme da sabljama zemlje djelimo i glavama međe udaramo". Danas se istorijska i etnička pravda drugačije vrednuje i deli. Sporazum koji smo parafirali treba gledati kao povelju o pravima i slobodama Srba na Kosovu, malu za naše želje, ali veliku za opstanak na Kosovu i Metohiji. Ako nam nisu dali da rešavamo čija je zemlja, rešavali smo kakva prava i ko ima na njoj. Sporazum koji se nalazi pred vama je najviše što je Srbija u ovom trenutku mogla postići, kao i drugi sporazumi koji su postignuti u pregovaračkom procesu.
Ovim sporazumom mnogi nisu zadovoljni. Svi bismo bili srećniji da smo mogli dobiti mnogo više. U diplomatiji i politici mudrost je dobiti ono što se može. Ako se ponašamo drugačije možemo da izgubimo i ono što smo realno dobili. Delegacija Srbije je insistirala na rešenjima koja će pružiti bezbednost Srbima na Kosovu i Metohiji i omogućiti im da opstanu i grade svoju budućnost u boljim uslovima nego do sada.
Šta je bila alternativa? Da napustimo pregovore. Da potpuno blokiramo pregovarački proces, da izolujemo zemlju. Da se u međunarodnim forumima ponovo o nama razgovara bez našeg prisustva, a odluke donose na našu štetu. Krajnji rezultat je bio novi egzodus i nestanak Srba na Kosovu i Metohiji. Dokle god sedimo za pregovaračkim stolom imamo šansu da popravimo svoju poziciju i zaštitimo svoje interese. Onog trenutka kada od stola ustanemo gubimo sve. Ko nije za stolom o njemu se raspravlja za stolom.
Ova Vlada to nije želela da dopusti, niti će dopustiti. Bolji su kompromisi i male postupne pobede, nego veliki epski porazi i kuknjava nad svetskom nepravdom. Bolje je da dobijamo prekore od onih koji sede u ćošku i sve kritikuju nego da narod dovodimo u opasnost. Lakše nam je da mi trpimo uvrede i pretnje nego da gledamo stradanja našeg naroda. Zato smo i uradili najviše što se moglo. Ovim smo i omogućili nastavak naše evropske integracije koje su naš narod i za našu državu od životne važnosti.
Srbija je dobra vest posle mnogo vremena. Otvorili smo prostor da se sa nama razgovara na ravnopravnoj osnovi. Vlada je sporazum usvojila uz saglasnost predsednika Republike Srbije, ali za ovakav sporazum nije dovoljna samo izvršna vlast. Naravno da je veoma važna i saglasnost najvišeg predstavničkog tela zemlje, parlamenta. Nama je u ovom istorijskom trenutku dodeljena ta odgovornost i mi od nje ne treba da bežimo i ne možemo bežati, šta god odlučili. Ubeđen sam da u ovom trenutku nismo mogli i ne možemo naći bolje rešenje.
Oni koji govore o izdaji, prodaji, predaji ili ne razumeju o čemu se radi, ili neće i ne mogu da razumeju u groznici istorijskih i nacionalnih emocija. Sećate se 1999. godine kada je doneta Rezolucija 1244, pa i kada je donet Dejtonski sporazum, da su mnogi optuživali za izdaju, da bismo se zatim svi, pa i oni zaklinjali u tu rezoluciju i Dejtonski sporazum. Zato nemojmo da dođemo u situaciju da kasnije žalimo i za ovako lošijim sporazumom.
Ovim sporazumom se ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije, niti se potpisuje kapitulacija. To želim još jednom da ponovim svim građanima Srbije. Države se priznaju u strogo deklarisanim formama i nije moguće nikakvo prećutno ili faktičko priznanje. U ovom sporazumu nema nijedne reči o priznanju nezavisnosti Kosova, niti je bilo ko iz EU od nas to tražio. Da je traženo, to ne bismo prihvatili.
Kao što sam rekao, ovo je privremeno rešenje na osnovu osnovnih rešenja iz platforme koju je predsednik Republike predložio, u realnim okvirima zadate situacije najviše što se moglo izvući. Moramo nastaviti borbu za konačno rešenje statusa Kosova i Metohije. Ono što će biti realno podržano od naših prijatelja i saveznika, a ne ono za šta mislimo da je najbolje. Ono što će podržati naši saveznici koji mogu taj proces da dovedu do kraja.
Zato, ako neko ovo shvata kao konačno rešenje, mislim da ulazi u veoma problematičnu zonu onoga što Priština želi da nametne. Mi smo se dogovorili samo o privremenom aranžmanu, koji će omogućiti da opstanu naši nacionalni i državni interesi i da opstanemo na površini, da bismo mogli da se izborimo za konačno rešenje. Ako vi imate neki drugi predlog, slobodno, izvolite, recite i nemojte dobacivati. Ja sigurno nikome od vas neću ništa dobaciti. Uostalom, bio sam, podržavao sam vašu vladu u veoma teškim vremenima. Podržavao sam vašu vladu i kada se možda nešto moglo drugačije na Kosovu i Metohiji. Nisam dobacivao kada ste obrazlagali zašto to nije realno.
Sećate se tada da je bilo ideja. Prećutno smo gledali kako ubijaju naš narod 17. marta. Prećutno smo gledali kako proglašavaju nezavisnost Kosova i Metohije. Rekli smo Republici Srpskoj - nemojte da proglašavate nezavisnost. Da li sam o tome javno govorio? Da li snosite neku odgovornost zbog toga ili mislite da su samo odgovorni oni što su došli posle vas? Želim da vam kažem jedno - ostavićemo zemlju u boljem stanju nego što smo je zatekli i to budite uvereni, za razliku od vas, koji ste situaciju u odnosu na 1999. godinu, doveli do toga da danas ovaj sporazum proglašavamo uspehom.
Ovim sporazumom niko nije izgubio, niti dobio. Proces rešavanja kosovskog čvora biće dugotrajan i težak. Mnogi od nas, ali i budući političari na vlasti, moraće tu borbu dalje da vode. Čuvajmo snagu za taj zadatak. Za svađu uvek ima vremena i prostora.
Sa Evropom smo imali velikih nesporazuma u proteklim godinama. Problem Srbije jeste što Srbija ne može da ostvari svoje nacionalne i državne interese bez svojih saveznika. Mi, zemlja koja ne zna gde joj počinje, a gde joj prestaje suverenitet, ne može da računa ni na kakav razvoj, napredak i budućnost. Samo smo osuđeni na lagano i teško odumiranje države.
Mi ne smemo da bežimo od odgovora na tako teška pitanja, zato što će ti odgovori biti još teži ukoliko ih ostavimo generacijama iza nas. Zato treba govoriti istinu, voditi realnu politiku, odmeriti svoje snage i sve mogućnosti, donositi odluke i nositi odgovornost za te odluke, da svima jasno kažemo šta Srbija može, a šta ne može da uradi. Da ne govorimo samo o teritoriji, čiji ogroman deo ne kontrolišemo, nego i o životu Srba na Kosovu i Metohiji, o ljudima koji tamo žive.
Mi smo na Balkanu, kao što sam rekao prošli put, u upaljenom slepom crevu, koje će ili biti izlečeno ili će biti odsečeno. To je surova realnost, dame i gospodo, u kojoj živimo. Ona nam se ne dopada, ali to je realni život u kojem živimo, ili možda mislite da treba da ispričamo bajke za laku noć i da se sutra ujutru probudimo sa kosovskom "Olujom", gde država neće moći i neće smeti da interveniše, jer će mnogi od onih koji danas govore da smo izdali Kosovo, sutra reći – zašto bi se mi borili za Kosovo? Uostalom, 1999. godine u svim ovim herojskim gradovima koje sam sada spominjao bili su skupovi dezertera i ovde smo doneli amnestiju za one koji su dezertirali, i to u vreme vaše vlasti i, naravno, amnestiju za albanske teroriste i separatiste.
Nije danas samo u pitanju Kosovo. Danas je u pitanju biološki opstanak cele nacije. Srbija je za sve ovo vreme, ovih dvadeset, trideset godina postala slaba, mala, nemoćna. Možda će nas neko danas osuđivati zbog onoga što se radi, ali će nas kasnije, zbog hrabrosti da ovo uradimo, poštovati sledeće generacije.
Mi danas ne možemo da odbranimo ne samo sever Kosova, ne možemo da odbranimo u suprotnom ni Srbiju od siromaštva, ne perspektive i od totalne propasti. Odbijanje bi završilo kosovskom "Olujom".
Neko će reći Engleska brani Foklandska ostrva, ko zna koliko milja od Londona, to je tačno, zbog nekoliko stotina ljudi koji tamo žive. Mi smo ratovali zbog hiljada i miliona Srba, pa smo ekskomunicirani, uvedene su sankcije, bombardovani smo i uništeni. To je naša pozicija. Nije naša pozicija Engleske, nego je naša pozicija Srbije. To je pozicija odakle smo počeli pregovore. Oni koji bi došli posle nas, imali bi još goru poziciju.
Zato treba da napravimo normalnu državu. Uostalom, ovde otvorenih očiju gledam svakoga od vas, jer svačija politika odavde pa redom se proveravala u državi Srbiji, jer svako od vas je bio na vlasti i svako od vas je mogao da reši problem Kosova i Metohije, pa što ga niste rešili?
Dame i gospodo, voleo bih da vidim kako su se završili drugi projekti. Drugi projekti su se završili nestankom Srba sa tih prostora. Možda nam je lakše da imamo politiku svršenog čina, jer onda niko ne bi bio kriv. Niko ne bi bio kriv za to što se desilo i uvažili bismo realno stanje. Hajde da se ponašamo malo drugačije.
Stalno spominjete Cara Lazara. Spomenuću vam ovde njegovu suprugu Milicu, koja je svoju ćerku Oliveru dala Bajazitu, koji je ubio Lazara. Zašto? Da bi sačuvala Srbiju. To su istorijske činjenice, dame i gospodo. Ako ih niste znali, ne znači da treba da budete oslobođeni od tog neznanja.
Mi danas treba da zbijamo redove da pronađemo saveznike, ekonomski i vojno ojačamo. Veoma mi je bila simpatična jedna poruka u ovoj eri SMS poruka koje su dolazile. Iz Austrije mi je neko poslao poruku – nikako ne u EU. Baš lepo, on i njegova deca se nalaze u EU, a vaša i naša deca će ovde da budu uništavana u Srbiji. Dosta je više sa tom politikom licemerja.
Dame i gospodo, vratite se u Srbiju pa delite lekcije napaćenom srpskom narodu.
Želim da se zahvalim svima koji su učestvovali u ovim pregovorima, posebno predsedniku SNS i prvom potpredsedniku Vlade i ministru odbrane Aleksandru Vučiću. Veoma je bitno da je državni vrh postigao jedinstvo. Vlada i predsednik Republike su jedinstveno podržali parafiranje i potpisivanje ovog sporazuma.
Ako neko misli da je ovaj sporazum loš, nema nikakvih problema da se o ovome izjasni narod. Samo bih vas upozorio da se čuvamo podela u našem narodu, da se čuvamo podela na Srbe iz centralne Srbije, Srbe sa Kosova, kao što smo, da bismo spasili svoju grižu savesti, napadali Srbe iz Republike Srpske Krajine, da su sami otišli i prodali svoju Republiku Srpsku Krajinu.
Nama nisu potrebne podele, potrebno nam je jedinstvo. Ako želite referendum zbog jedinstva, predlažemo sledeće – ići ćemo na referendum. Ako narod odluči drugačije, da ne podržava ovaj sporazum, naravno mi više nećemo biti na ovim političkim funkcijama. Ali ako narod odluči drugačije, svi oni koji odbijaju da sprovode taj sporazum će morati da ga sprovedu.
(Marko Jakšić, s mesta: Ua.)
Voleo bih, Marko, zaista bih najviše voleo da ste to mogli da uzviknete sad u Prištini, ali ne možete, a naročito ne možete u Parizu. Lako je vama da delite lekcije a obezbedili ste svoje živote na drugim mestima. Nemojte deliti lekciju narodu.
Pa kako predsedniče? Pa lepo predsedniče. Molim vas, vama ništa ne prigovaram. Imate svoj stav. Budite toliko politički korektni da uvažite i drugačije mišljenje. To ne liči na vašu stranku. Vojislav Koštunica je jedan fin gospodin. Ne znam na koji način i kako tumačite to da vi ovde dobacujete i ponašate se kao neki koji ovde nisu danas u parlamentu. Ili SRS koja je sve debakle srpskog naroda obeležila tako. Što nisu organizovali demonstracije povodom pogroma u Republici Srpskoj Krajini? Pa i 1999. godine su rekli za sporazum da je kapitulacija, da izlaze iz Vlade, pa su se posle vratili. Srpska radikalna stranka. Demokratska stranka Srbije valjda danas ne treba da podseća na Srpsku radikalnu stranku iz tog vremena. Politika Srbije ne treba da bude iracionalna. Mora da bude racionalna. Ako neko od vas vidi zid pred sobom, ne verujem da će udariti u njega nego će ga obići.
Možemo li zajedno da pronađemo izlaz iz ovog kanjona i lavirinta u kojem se nalazimo? To je naš cilj. Ako možemo da utvrdimo narodno jedinstvo i da se zajedno borimo za budućnost Srbije.
Pozivam sve da, bez obzira kako se izjasne, imaju u vidu interese celog našeg naroda, cele Srbije i, naravno, našeg naroda na Kosovu i Metohiji, da ako se razlikujemo u taktici kako ostvariti naše ciljeve, to ne znači da treba jedni druge da nazivamo neprijateljima i izdajnicima.
Meni je prvi put da me neko naziva izdajnikom, obično su me optuživali za ratne zločine, znate? Sada, eto, odjednom sam postao i izdajnik. Ako sam izdajnik, od vaše nerazumne politike sukobljavanja sa celim svetom, na štetu i uz žrtvovanje celog naroda, i jesam. Za to sam da Srbija vodi mudru, racionalnu politiku koja će stvoriti jaku, poštovanu Srbiju, koja će onda moći da odbrani Kosovo i Metohiju. Zato vas pozivam da ovakvu politiku Vlade Srbije podržite. Hvala vam.

 Nisam znao da se Marko javio, inače bih sačekao.
Da se ne javljam dva puta, ali zaista ne želim da ovo pretvorim u polemiku sa DSS. Svi su ovde mogli da budu svedoci vašeg dobacivanja kada sam ja govorio. To je istina.
Ako želite da imate korektnu raspravu, ne ulazeći u argumentaciju i to ko se za šta zalaže, onda moramo da stvorimo uslove da možemo jedan drugog da čujemo. Sa tog aspekta se apsolutno zalažem da imate potpuno pravo da delujete, da govorite i niko ne treba i ne sme to pravo da vam osporava.
Nisam ni rekao da je DSS spalila i izvinjavam se ako je tako izgledalo. Govorio sam o vremenu vlasti koja je bila tada i da su možda postojala neka druga rešenja.
Gospodine Samardžiću, želim zaista da vas uverim da nisam čovek koji ne poznaje međunarodnu političku scenu. Kao što znate, pre nekoliko nedelja sam razgovarao i sa ruskim zvaničnicima i sa predsednikom Putinom. Rusija je naš najveći politički prijatelj. Sa Rusijom uskoro potpisujemo sporazum o strateškom partnerstvu. Sa predsednikom Putnom sam razgovarao i razgovaraće i predsednik Nikolić, i Aleksandar Vučić, o konačnoj podršci Rusije, za predloge za konačno rešenje pitanja Kosova i Metohije.
Mi smo svesni toga da nije Rusija ta koja se protivi našim nacionalnim i državnim interesima i svesni smo da nije ceo svet zapad. Ali, nažalost zapad je taj kojim smo mi okruženi. Sve zemlje u našem okruženju jesu ili idu ka NATO-u, jesu ili idu ka EU. Mi ne možemo da budemo ni članica evroazijskih integracija, niti BRIK-a, niti bilo čega drugoga. Mi ne može, niti je interes Rusije da ovde ima vojne baze. Nemoj da to više živi u našim glavama kao nerealna fantazija.
Mi treba da vidimo kako možemo sa našim prijateljima da stvorimo realnu opciju da nešto dobijemo i da nešto spasimo i sačuvamo.
Kakva će se stanja na zapadu odvijati, to neka je njihov problem. Kada je reč o EU ne idemo mi tamo zbog njih, nego idemo, valjda zbog našeg naroda. Ne idemo mi u EU da bi njima bilo bolje, nego, valjda da bi našem narodu bilo bolje. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih vas da me saslušate. Ja sam vas pažljivo slušao i nisam reč rekao kad god je neko od vas govorio i zato vas molim, ozbiljna je tema, da mi dozvolite da vam se obratim na način koji dolikuje ovom domu, bez obzira da li se neko slaže ili ne sa onim što ću reći.
U ime Vlade Republike Srbije i predlagača ovog izveštaja želim da kažem da je ovo celoviti Izveštaj o učinku pregovaračkog tima od kada su pregovori prebačeni na posredovanje EU. Zato se u njemu sadrže ne samo rezultati rada ovog pregovaračkog tima, nego i onog prethodnog, odnosno prethodnih.
Nadam se da to ne smeta bilo kome zato što svaka ozbiljna država, bez obzira da li se to nekome dopada ili ne, ne može da počne svoj politički život od nule ili ispočetka, a da pri tom poništava sve neke dogovore koje je prethodna vlast postigla.
Ako imate neke važnije stvari, ja mogu i da sačekam. Ja sam ovde sedeo ceo dan i za to vreme mogao sam na prste jedne ruke da prebrojim poslanike iz vaših poslaničkih klubova koji su bili ovde. Zato iskažite poštovanje dok ja ovo govorim, pa makar posle toga glasali kako god hoćete zato što su upravu oni koji danas kažu da ovo nije pitanje samo ovog Izveštaja, ovog sporazuma ili bilo čega dugoga što piše u ovom papiru. Ovo je pitanje kursa kojim ova država ide, pristupa realnosti u kojoj se nalazimo. Zato, ako ste primetili, nisam ni elaborirao delove ovoga sporazuma, zato što smo valjda dosta o tome govorili.
Ako insistirate na tome, reći ću. Mi nismo pregovarali sa NATO u smislu pismenih garancija naših odnosa, ali smo sa Ketrin Ešton učestvovali u razmeni pisama između Hašima Tačija i NATO, gde je Kosovo preuzelo obavezu, a pismom ih je obavestio Raspunsen da ne mogu da dolaze njihove vojne snage buduće na teritoriju severna Kosova bez saglasnosti KFOR, osim, i to je moguće jedino u slučaju prirodnih katastrofa, vanrednih situacija i to uz konsultaciju lokalnih srpskih lidera. Zato postoje razmenjena pisma i to je prvi put da je neko garantovao da kosovska vojska neće dođi na sever Kosova.
Pitate šta će biti ako se to desi. Ako se to desi, Srbija ima pravo na adekvatan odgovor. Ako neko pita kakav je sastav policije, pravosuđa i šta će se suštinski promeniti u životu Srba na severu Kosova i Metohije, policija će biti sastavljena isključivo od Srba, pravosuđe takođe, odnosno zavisno od etničkog sastava stanovništva.
Sada ćete me vraćati na kvalitet ovog sporazuma, da li je to bolje od Ahtisarija ili nije. Zaboravite Ahtisarija, zaboravite Rambuje, zaboravite 2005. godinu. Uzgred budi rečeno, Tači je tada učestvovao u pregovorima, a takođe je bio na poternici. Mislim da je bio i Čeku tada. Mislim da je Čeku bio premijer. Bio je na poternici. Vi ste pregovarali s njim, nisam ja. Kako sada odjednom ne može da se pregovara sa onim ko je na poternici i kako je sada odjednom to i SPC zaključila, a da pri tome mnogi sveštenici SPC na Kosovu razgovaraju i pregovaraju sa predstavnicima kosovske vlasti? Zašto? Da bi preživeli, da bi opstali. Zašto neko ima više pravo da opstane, a ostatak Srbije nema? Govorim o deci.
Konstatacije koje ste iznosili da mi sada spremamo da srpsku decu sa Kosova šaljemo u "žutu kuću" Tačija itd, pretnje koje sam dobijao i danas dok je trajala ova sednica ovde da će mi život biti kratak posle ovoga, da li je to Srbija za koju se vi borite? Da li je to ponos Srbije? Ne, dame i gospodo, to je sramota i zlo Srbije i to ne sme da bude vodeća politika u ovoj zemlji i zato je ovo promena kursa kojim ide ova država i o tome se ovde danas govori, a ne samo o tome da li ćemo mi prihvatiti neki sporazum ili nećemo prihvatiti. Kakvo će biti stanje na terenu posle ovog sporazuma zavisiće od nas.
Želim da vas podsetim da Srba danas ima više na jugu nego na severu, iako je 14 godina prošlo od kada su tamo kosovski zakoni.
(Poslanik Demokratske stranke Srbije dobacuje s mesta.)
Sve je u redu. Ne znam kakve to veze ima sa ovim što sam ja rekao? Rekao sam da volim da natalitet Srba bude svuda velik zato što ćemo sami sebe ubiti. To želim da vam najavim da ću lično pokrenuti da mi moramo da proglasimo sledeću godinu godinu porodice zato što ćemo ostati bez stanovništva.
Rekao sam vam da Srba na jugu ima više, nego na severu.
Molim vas, budite strpljivi, jer sam ja vas slušao ovde od 11.00 sati. Nikoga naravno ne teram. Ko ne želi, može da napusti salu, ali poštujte instituciju koju ja ovde predstavljam, kao što ja poštujem vas.
Zašto će Srbi napustiti sever Kosova? Zato što će biti kosovski zakoni. Pa, čekajte, što ga nisu napustili na jugu? Što nisu otišli ovi iz Gračanice, iz Štrpca? Tamo ima 14 godina kosovskih zakona. Vekovima su bili turski zakoni, pa nismo napuštali Kosovo. Bili su kosovski zakoni i u vreme komunističke Jugoslavije. Ne znam da li ste vi pratili platformu predsednika Nikolića, koji je želeo da ovo sve bude postavljeno ustavnim zakonom u ustavno-pravni sistem Srbije, gde bi se ustavnim zakonom prenela neka ovlašćenja na pokrajinu Kosovo i na zajednicu srpskih opština.
O kakvoj vi nezavisnoj državi Kosovo pričate? Teritorija bez naroda je veliki problem, zato moramo da sačuvamo narod. Isto kao što je crkva bez vernika prazna. Ovo nije zajednica koja se tiče samo severa. Ovo je prvi put da imamo srpsku zajednicu koja će imati devet, ili deset opština, osim četiri opštine na severu.
Takođe, malopre ste govorili o Ahtisariju, da je bio bolji plan. Moram još jednom da vam ponovim. Na svako pominjanje Ahtisarija, oni kažu – vi to niste prihvatili. Na svako pominjanje Rambujea, prilikom razgovora o Ahtisariju, oni kažu – pa, vi niste prihvatili Rambuje. Sledeća faza je ako nećemo ovo, biće - pa vi niste prihvatili. Mi ne možemo više da imamo politiku samo odbijanja, nego moramo da učestvujemo u procesu, inače ćemo ostati i bez teritorija i bez naroda i onda više nećemo imati potrebe da raspravljamo u ovom parlamentu o Kosovu, kao što danas ne raspravljamo o Republici Srpskoj Krajini.
U ostalom, nisam ni želeo i ne bih ni voleo i zaista upozoravam sve. Nije koncepcija Vlade Srbije u želji da opravdamo svoj potez time što smo prihvatili ovaj sporazum, da sada treba da napadamo Srbe sa KiM. To je suludo. Mi ne smemo da pravimo podele u našem narodu. Mi moramo da budemo jedinstveni isto kao što moramo da vodimo računa i o Republici Srpskoj, gde mislim da je danas opstanak Republike Srpske mnogo važniji nacionalni i državni interes, nego što je to opstanak Kosova u okviru naše teritorije, zato što tamo živi milion i 200, 300 hiljada Srba.
Kada je reč o nekim primedbama koje ste imali na neke moje stavove, mogu da vam kažem otvoreno, vi znate za šta sam se ja zalagao i šta sam zastupao u poslednjim godinama. Na svaku moju ideju, na svaki moj predlog, većina vas je reagovala – to je nikakav predlog, o tome nećemo da razgovaramo, nećemo da razgovaramo o razgraničenju, nećemo ni o čemu da razgovaramo, samo hoćemo celo Kosovo da bude u okviru Srbije.
Evo, sada i Srpska pravoslavna crkva kaže da je to možda bolje rešenje nego ovo, a kada sam ja to predlagao, niko nije hteo da stane iza toga. Mi sa rešenjima koja su nerealna možemo da pobedimo samo ako imamo nekog saveznika, pa da natera drugu stranu da se to prihvati.
Neko je ovde rekao da smo mi jedina zemlja koja se odrekla teritorije. Znate šta, neprijatno mi je da to kažem, jer ispada da polemišem sa svojim bivšim predsednikom. Nije valjda da neko od vas misli da smo mi pobedili u ratu sa NATO? Nismo mi jedina zemlja kojoj su uzeli teritorije. Zašto mi uopšte pregovaramo? Zato što nemamo vojsku i policiju na KiM. Čekajte, tada, 1999. godine, kada je potpisan Kumanovski sporazum, Rezolucija 1244, mi smo povukli osnovne atribute državnosti sa KiM. Čime ćemo mi da se borimo za ostvarivanje našeg punog suvereniteta i da li je to realno i da li možemo da uspemo?
Mi se nismo odrekli dela naše teritorije. Nama su uzeli. Mi ne želimo i nećemo nikad prihvatiti nezavisno Kosovo, ali da bismo mogli da uopšte odlučujemo o nečemu, mi ne možemo imati samo apriori odbijajuće odgovore na svaki predlog.
Pričali smo o "oluji". Moram da vam kažem potpuno otvoreno. U razgovorima koje smo imali u Briselu, nekoliko puta je Tači govorio o tome da ako mi nećemo, on će uspostaviti suverenitet na svoj način. Takođe, postojale su bezbednosne obaveštajne informacije o tome. Mi možemo to da ignorišemo.
Znate šta, ja sam bio takođe i u vreme Miloševićeve vlasti, naše vlasti, nije bilo baš iz Srbije mnogo ubeđivanja vlasti u Republici Srpskoj Krajini da se prihvati plan Z4. Čak su toliko naši bili nezainteresovani da su ga zvali "tri 4".
Govorilo se – nemojte to da prihvatite, dobićemo više, dobićemo bolje. Dobili smo "oluju" uz podršku NATO, a nakon toga je državno rukovodstvo Srbije reklo – pa, ne možemo mi sada da uđemo u rat. Ja neću da se to desi Srbima sa KiM i ova Vlada to neće dozvoliti. Zato moramo da vodimo jednu odgovornu politiku, inače ćemo se suočiti sa teškom sudbinom našeg naroda na KiM.
Pominjali ste i mnoge stvari koje ne bih pominjao. Izvinio sam se vama gospodine Samardžiću i DSS, kada su neki iz moje stranke kao što je Branko Ružić, izričito sam ga opominjao, spominjao vašu stranku vezano za neke neproverene informacije itd. Mislim da ti maniri da nekoga napadate zbog različitih priča koje postoje ne dolikuju parlamentu. Neka to rade institucije sistema i ko je kriv neka odgovara. Pretvorićemo se međusobno u kopanje informacija jednih o drugima, a mislim da to nije ni vaš cilj.
Hajde da razmenjujemo političke argumente, mi ovde nikoga ni našta ne teramo. Vodimo politiku, preuzeli smo odgovornost. Mi smo Vlada Republike Srbije, povukli smo potez, za njega odgovaramo. Nismo kao neki drugi da se krijemo, da nešto možemo ili ne možemo. Povukli smo potez, mislite da je to lako? Ako je to lako što ga nisu povukle druge stranke pre toga?
Bio sam u koaliciji sa DS, šta mislite da oni nisu razmišljali o tome? Nisu smeli da povuku taj potez iako je to bila više njihova politika nego moja. Nisu smeli i zato danas kada je povučen ovaj potez ne treba to da koristimo za međustranačka prepucavanja, jer je reč o pitanjima koja su važna za sudbinu i budućnost naše zemlje. Prihvatam sa svim strankama dijalog o tome kakvu Srbiju želimo, ali sada ako bismo govorili o tome ko bi šta video da može vremensku mašinu da vrati 10 ili 20 godina unazad, znate šta? Kada bi je i vratili da ste zaspali 5. oktobra i da ste se sada probudili verovatno biste se prepali kada biste videli ko je sada na vlasti. Još više biste se prepali kada biste videli da vaš predsednički kandidat je sada protiv ulaska u EU, gospodin Koštunica.
Hoću da kažem da ništa ne dobijamo od vraćanja filma unazad. Naravno, ne izbegavam odgovornost za sve što je bilo u prošlosti, ali mislim da je zaista suštinsko pitanje - da li možemo da promenimo suštinski poziciju naše zemlje, pristup naše zemlje problemima da bismo bili jači, da bismo mogli uspešnije da rešavamo probleme? Mislim da možemo.
Imali smo sastanak sa Srbima sa severa. Nastavićemo taj sastanak u utorak gospodin Vučić i ja. Nećemo prekinuti finansiranje Srba na Kosovu i Metohiji, njihovih aktivnosti. Ovo nije sveobuhvatni sporazum. Ovo je samo jedan segment sporazuma koji se tiče zajednice srpskih opština. Treba da se razgovara o imovini privatnoj i javnoj. Treba da se razgovara o statusu Srpske pravoslavne crkve, o energetici, telekomunikacijama, o povratku, donošenju zakona, itd.
Naravno da je važno kako će se glasati, ne zbog toga da li će neko imati većinu ili neće imati većinu za ovo, nego za šta smo mi, kakav put hoćemo da Srbija ima u budućnosti i hoćemo li da Srbija za deset godina bude lider na Balkanu ili da bude slepo crevo koje će biti odsečeno? Samo jaka Srbija može da sačuva Kosovo i srpski narod. Slaba Srbija ne može da sačuva ni centralnu Srbiju. Frustrirana Srbija, koja doživljava poraz za porazom, mladi ljudi koji nemaju perspektivu, nacionalno poremećeni sistem vrednosti i ne samo nacionalno, nego i etički, to su sve problemi sa kojima se danas suočavamo, ne samo danas, naravno.
Kancelarija za Kosovo i Metohiju neće biti ukinuta, ne znam odakle vam ta ideja. To što je gospodin Vulin podneo ostavku, mi treba tek da razgovaramo o tome. Želim i njemu da se zahvalin. On je odigrao veliku ulogu, imao je veoma korektan pristup. Lično se ne slaže sa ovim što je prihvaćeno, ali ovo nije lično pitanje ni za koga od nas. Ni gospodin Vučić ni ja nemamo pravo na lični pristup ovde, jer šta smo mogli od ovoga da očekujemo, neku popularnost? Šta, ja sam popularan što sam se deset puta rukovao sa Tačijem, a vi ste svi bežali kao od kuge svih ovih godina od njega? Sada to je za mene popularno. Ja sam nešto time dobio. Preuzeo sam tu odgovornost, jer sam ovde izabran za predsednika Vlade Republike Srbije. Moja odgovornost je da to radim. Ako neću to da uradim za Srbiju, zašto bih uradio za sebe lično. Nemam nikakvog interesa.
Tako da, ono što ste pričali da smo mi to uradili zbog nekog našeg uskog i ličnog interesa, kog interesa? Ili, ovaj priča o tome kakve su bile stolice, da li su bile drvene. To je besmisleno da se o tome razgovara. Kako je bilo u pregovorima? Isto tako kao i svaki put pre, vi to znate. Meni je drago da ste svi vi učestvovali u pregovorima ponekad. Ovde ja vidim mnogo ljudi. Gospodin Samardžić je bio ministar za Kosovo i Metohiju. Sanda je bila šef Koordinacionog tima. Borko je bio pregovarač. Zoran Anđelković je bio predsednik Privremenog izvršnog veća Kosova i Metohije.
Zaista mislim da su se sve stranke ogledale u onome što… a izvinjavam se Goranu Bogdanoviću. On ima internacionalnu ulogu, pošto je on bio ministar i u kosovskoj vladi. Prema tome, ja ne znam Gorane, kako ja sada priznajem Kosovo, ti si bio u Vladi kod Redžepija, od 2002. godine do 2004. godine? To je bila koalicija "Povratak", pa smo to opravdavali, itd. Čini mi se da ste bili ministar u vreme 17. marta. Ostavku ste podneli? Izvinjavam se. Nisam uspeo da dođem do tog detalja, ali nema to nikakve veze.
Sve u svemu, a pošto je i gospodin Tulimirović protiv iz koalicije "Nijedan od ponuđenih odgovora", zamolio bih ga da se više angažuje po pitanju položaja Vlaha u Srbiji, pošto je to pitanje koje je takođe važno za evropske integracije. Rumunija nam uslovljava evropske integracije time, a vi ste izabrani, gospodine Tulimiroviću, kao Vlah, iako ne znam da li imate vlaško poreklo. Važno je da ste protiv sporazuma za srpsku zajednicu na Kosovu i Metohiji, a ne znam šta ste uradili za interese Vlaha, čiji ste poslanik u parlamentu. Ili vratite mandat, zato što ste izabrani prijavivši se kao manjinska lista i manjinska stranka, stranka Vlaha. Kakve veze vi imate sa Vlasima? Ali dobro, ima i drugih koalicija, kao što vi kažete.
Želim samo da vam kažem da priče o tome da bez obzira koliko poslanika glasa za ovaj izveštaj, da je to da su svi oni izdajnici, malo govori o tome da smo malo pomešali kantare. Zašto? Ako je ogromna većina za to, ne znači naravno da su oni u pravu, ali ne može da ispadne da je vas nekoliko desetina vrednije i važnije od 200 poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Zato, molim vas da birate reči kada govorite o drugima. Nikome ne dozvoljavam da zove nas izdajnicima, zato što mi ovim ne izdajemo našu zemlju, mi branimo zemlju i njenu budućnost.
Zato vas pozivam sve da glasamo za ovaj izveštaj i put od 1.000 milja mora da se započne prvim korakom. Nemamo više vremena za čekanje, za međustranačke rasprave. Moramo da idemo brzo napred, inače ćemo izgubiti sve.
Kada je reč o Srbima sa Kosova i Metohije, ne glasamo protiv njih, niti imamo takvu nameru. Želimo da se zajedno sa njima izborimo za njihovu sigurnost, bezbednost, kako da premostimo ovaj period koji je težak za nas, bez saveznika na zapadu. Voleo bih da uopšte ne zavisimo od zapada, ali nažalost zavisimo. Ne možemo bez nekog saveznika na zapadu da ostvarimo naše nacionalne i državne interese. Uostalom, i sami ste rekli da nismo mogli da izdržimo ni bombardovanje, ni bilo šta što je usmereno protiv Srbije i srpskog naroda.
Zato vam se zahvaljujem. Ubeđen sam da ćete velikom većinom prihvatiti ovaj izveštaj, ali vas još jednom upozoravam, ovo nije glasanje samo o izveštaju. Mislim da je veoma važno da iza toga svi shvatimo da mi generalno menjamo poziciju, pozicioniranje i sliku o Srbiji i ulogu Srbije u regionu i u svetu.
Apsolutno sam saglasan sa svima onima koji su govorili da je potrebna vizija budućnosti. Ova Vlada Srbije je spremna da zajedno sa svima koji dele takvo mišljenje gradimo tu viziju u interesu jake i stabilne Srbije i našeg naroda, bilo da živi u centralnoj Srbiji ili na Kosovu i Metohiji, ili bilo gde van Srbije. zahvaljujem.

Dame i gospodo poslanici, kada je reč o spomeniku žandarmerije, sigurno da spomenik poginulim pripadnicima žandarmerije ne uznemirava više javnost nego što uznemirava više od 20 spomenika poginulim pripadnicima OVK, OVPBM itd. na koje država nije reagovala u poslednjih desetak godina. Imajući u vidu situaciju koja je postojala na jugu Srbije u vezi sa uklanjanjem spomenika iz centra Preševa, taj spomenik žandarmerije još nije zvanično ni otvoren, otkriven.
Sa te strane ne vidim nikakvih razloga da se oko toga pravi veliki spektakl. Nedavno sam imao sastanak sa predstavnicima ambasada, koji čine tzv. grupu prijatelja juga Srbije. Spomenuo sam da bi možda bilo logično da na KiM, oni koji su priznali nezavisnost Kosova tamo imaju ambasade, da naprave jednu grupu prijatelja severa Kosova, što im do sada nije padalo na pamet. Generalno razgovarali smo o načinu na koji bi trebalo prevazići sve ove probleme.
Definisano je više tačaka. Između ostalog, to je odgovor na vaše drugo pitanje, a to je želja da Albanci budu potpuno, ne samo Albanci, nego i svi drugi pripadnici nacionalnih manjina nacionalnih zajednica, budu integrisani u naše društvo. To znači da budu potpuno ravnopravni činioci društvenog i političkog i svakog drugog života u Srbiji, a to će podrazumevati i rešavanje ovog pitanja o kojem je gospodin Halimi govorio, a to je pitanje finansiranja rada Nacionalnog saveta.
Novi šef koordinacionog tela, gospodin Zoran Stanković, mislim da radi korektno i dobro svoj posao i da je uspostavio kontakt sa albanskim predstavnicima na jugu, sa predstavnicima međunarodnih zajednica, sa stranim ambasadorima. Imamo moju podršku, kao premijera, i cele Vlade Srbije, bez obzira što nije ministar. Nadam se, nama je interes da se sačuva mir, bezbednost, stabilnost. Naravno, najveći problem koji postoji na jugu, koji pogađa Albance i Srbe, a to je veliko siromaštvo i zaostalost ovog kraja.
Bez ikakve želje da se podižu tenzije, sve ove stvari treba rešavati u skladu sa zakonom. Ako zakoni nisu dobri, treba ih menjati, ali moraju da postoje jasna pravila koja će važiti za sve slučajeve i da se time izbegnu tenzije koje se već u najavi mogu očekivati, kao što je najava izgradnje memorijalnog centra za poginule pripadnike OVK, OVPBM, za koje svakako ne možete da kažete da će naići na oduševljenje građana na jugu Srbije. Da bismo sprečili sve negativne posledice, dijalog je najbolje rešenje, ali postoje zakoni, postoji Ustave naše zemlje i oni moraju da budu poštovani.

Apsolutno se slažem sa vama gospodine Halimi da treba da se poštuju zakoni. Isto tako, u ovoj državi građani imaju odgovarajuća prava, imaju odgovarajuće obaveze i odgovornosti. Pravo građana je da izaberu da li će učestvovati na izborima. Kao što znate, neki su učestvovali na izborima, a neki nisu. Vi jeste i ja vam odajem priznanje zato što ste time pokazali da smatrate Srbiju svojom državom.
Sa druge strane, postojale su političke grupacije koje su pozivale Albance da bojkotuju izbore, ali i da bojkotuju popis. Direktna posledica bojkota popisa stanovništva jeste verovatno smanjivanje nekih finansijskih sredstava koja su namenjena Nacionalnom savetu.
To je tema o kojoj se može razgovarati i mislim da nema nikakvog razloga da od toga nastane bilo kakav problem, a naročito ne politički. Ako je to tema koja je problematična, na sledećem sastanku sa šefom koordinacionog tela pokrenuću to pitanje i razmotrićemo šta se dešava i da li je zaista ugrožen rad Nacionalnog saveta. Ukoliko jeste, sigurno ćemo preduzeti mere da se stvore svi uslovi. Nama je cilj da se nastavi proces integracije Albanaca u srpsko društvo, u državu Srbiju i da učestvuju u svim institucijama, od policije, sudstva, carine i svega ostalog što postoji u našoj državi. Hvala.

Ovo je jedno posebno i specifično pitanje u odnosu kompleksa cele materije, vezano za dijalog i za probleme i otvorena pitanja oko Kosova i Metohije. Pretpostavljam, ne mogu da se setim tačno, ali mislim da je poslanička grupa SPO glasala za Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije, u kojoj je tačno definisano i napisano sve ovo o čemu vi postavljate pitanja. Platforma, koju je pripremio predsednik Republike Tomislav Nikolić, se nalazi u obrazloženju te rezolucije. Ovde uopšte nije bila, koliko razumem pisca te platforme, ideja o zajednici srpskih opština, nije ideja koja bi onemougćila ovlašćenja optština. Nama nije interes da se vodi borba između opština i zajednica kada je reč o ovlašćenjima. Ovde je, po autorima Platforme, bila ideja i da neke od tih nadležnosti budu izvorne nadležnosti koje zajednica ima, a koje sada nemaju opštine.
Da ne ulazim dublje u tu temu, zato što govorimo o jednoj potpuno nepotrebnoj stvari, zato što prištinska strana apsolutno ne prihvata bilo kakva izvršna ovlašćenja te zajednice. Tako da se ne raspravljamo mi sada oko toga kakva bi zajednica trebalo da bude, jer ona trenutno ne postoji. Ona trenutno ne postoji i pitanje je da li će uopšte biti formirana. Naravno da je najvažnije pitanje čime će ta zajednica da se bavi. Pitanje imovine, pitanje nadležnosti zajednice jeste u stvari postavljeni kao jedan od načina transformacije institucija Republike Srbije u institucije te zajednice, a samim tim i imovine. Znači, ovo je jedno kompleksno pitanje i u stvari ključne tačke u dijalogu se vode upravo oko toga.
Kada sam već otvorio tu temu, vi ste ovde nekolio puta postavljali pitanje kada će se raspravljati u parlamentu i zašto se ne informiše parlament? Vi znate da sam ja informisao ne samo državni vrh o svemu ovome što se dešava, nego i sve građane Srbije i nisam sakrio ni jedan jedini detalj o onom što je razgovarano. U odnosu na prethodnu sednicu posvećenu Rezoluciji ništa se nije dogodilo što bi promenilo našt stav, niti je išta prihvaćeno što je drugačije u odnosu na prethodno stanje. Uostalom, za ovih osam-devet meseci, koliko postoji Vlada Republike Srbije, isključivo se radilo na primeni već postignutih dogovra, a jedini novi dogovor koji je postignut jeste o razmeni po jednog oficira za vezu pri Misiji EU u Prištini i u Beogradu.
Znači, za sada nema nikakvog zvaničnog predloga, niti novog predloga Srbije koji bi odstupao od prethodnog. Naravno, problemi sa kojima se suočavamo jesu takvi da ova pitanja o kojima ste vi, a pretpostavljam da vi to pitanje postavljate sa aspekta - zašto Srbija ne prihvati sada Ahtisarijev plan? Nije problem u tome da prihvatate Ahtisarijev plan. Mi moramo jednu stvar da znamo - čak ni Ahtisarijev plan se na Kosovu ne primenjuje. Čak se i za njega danas treba boriti. Problem je u tome što mi sa svakim novim pregovorima imamo sve slabiju poziciju i slabu polaznu tačku. Mi danas treba da doživimo uspeh naših razgovora i pregovora u tome što ćemo, eto, primeniti kosovske zakone, koji se sada ne primenjuju. Ovo o čemu vi govorite, jeste tako, ali na papiru. Razgovarao sam i sa predstavnicima opština koje su konstituisane po tom planu i one imaju mnoge primedbe koje se upravo sastoje i odnose na ovo o čemu sam govorio.
Znači, Srbija je spremna na dogovor, spremna je na kompromis i nije to sporno, ali Srbi na Kosovu i Metohiji treba da imaju ovlašćenja, zajednicu koja će imati ovlašćenja koja neće biti protokolarnog tipa, ali ne pre svega na uštrb opština. Hoću da vam kažem da nećemo mi biti ti koji ćemo nešto da odbijamo, niti želimo da odbijamo, ali moraju svi da shvate da mi ne vodimo ove pregovore da bismo primenili kosovske zakone. Ako je taj problem tako jednostavan i može se rešiti samo primenom Ahtisarijevog plana ili kosovoskih zakona, što ga ne reše onda? Zašto pozivaju Srbiju na ragovore?
Ovo mora biti poseban politički dogovor i plan za rešenje problema koji postoje, jer nisam čuo da se nijednom drugom regijom ili teritorijom, kao što je sever, bavi čitava međunarodna zajednica, a da pri tome kaže – vi ne možete da budete ništa posebno u odnosu na opštine koje na Kosovu postoje. Ako je to tako, zašto se tome posvećuje tolika pažnja? Zašto? Zato što niti mi imamo faktički suverenitet na terenu većeg dela teritorije Kosova, niti oni imaju neki svoj navodno izmešljeni suverenitet na severu Kosova. Tu treba naći rešenje koje bi omogućilo da idemo dalje. Mi smo zaista opredeljeni za dolazak do kompromisa. Hvala.

Mislim da je ovo o čemu je govorio gospodin Marković osnovno pitanje o kojem, čini mi se, još nismo ni razgovarali, iako sam o tome govorio u svom ekspozeu kada sam izabran - pitanje nataliteta i velikih problema sa kojima se u biološkom smislu suočava Srbija. Zato se u Vladi trenutno raspravlja i analizira koje bi to mere mogle da budu primenjene, čak i u ovim uslovima ekonomske krize i deficita budžeta, itd. koje bi bile podsticajne, u smislu olakšica za majke, porodilje, putem dečijih dodataka itd, a naročito onih koji su bez posla.
Kada je već reč o nezaposlenima, nezaposlenost je problem broj jedan sa kojim se suočava Srbija. Sigurno je da je to pre svega pitanje za one koji se bave ekonomijom i finansijama i uopšte ekonomskim razvojem, na koji način možemo u narednim godinama imati veći društveni i privredni rast, jer mi ne možemo sitnim koracima da se izvučemo iz krize. Duboko smo u krizi. Daleko smo zaostali u odnosu na čak i druge zemlje u regionu. Podatak jedan je da mi, u odnosu na 1989. godinu, imamo svega 68% bruto društvenog proizvoda iz tog vremena. Kada je reč o industriji, svega 40%, u odnosu na 1989. godinu.
Ne ulazeći sada u raspravu, jer nisam ni želeo da otvorim to pitanje, ko je kriv, šta se sve događalo, šta se desilo, govorim o tome da i druge zemlje koje su bile u sličnim situacijama, koje su preživele ratove, krize, su se brže vratile na put ekonomskog razvoja, nego što to mi činimo. Zato bez jake, bez brze i velike stope rasta, ne možemo ostvariti brze korake ka podizanju životnog standarda i rasta u zaposlenosti.
Ekonomisti su zadovoljni kada kažemo da će bruto društveni proizvod ove godine porasti 2%, ali 2% za građane koji imaju najniže plate u proseku u regionu ne predstavlja nikakav veliki i značajniji pomak. Ovo jesu, siguran sam, važna pitanja.
Mora da se osmisli situacija kako da se stimuliše i rast nataliteta, ali i strane investicije, otvaranje novih radnih mesta. Želim Draganu Markoviću da čestitam, jer on je u relativno malom gradu kao što je Jagodina nedavno otvorio fabriku u kojoj će biti zaposleno 500 novih radnika. Danas, zaposliti svakog novog radnika jeste na neki način herojsko delo. Hvala vam.

To da imamo Vladu pokazuje i činjenica da se nalazimo ovde pred vama u punom kapacitetu i neće biti izbora. Na izbore se ide onda kada postoje problemi u parlamentarnoj većini, ili onda kada postoji opšta društvena kriza iz koje se izlaz može naći samo u izborima.
Ali, nije ovde najvažnije pitanje hoće li biti izbora. Ja se tu slažem sa vama u smislu da ponekad neke izjave koje se daju ne vode dovoljno računa o državnim i nacionalnim interesima koji su ponekad važniji od naših stranačkih. Ne ponekad, nego uvek važniji od stranačkih.
Ne vidim zašto bi se išlo na izbore, ni ako se postigne dogovor, ni ako se ne postigne dogovor. A naročito ne vidim zašto bi se išlo na parlamentarne izbore, a ne i na predsedničke?
U svakom slučaju ne vidim da postoji, moram da kažem potpuno otvoreno, predsednik Nikolić je inicirao temu političkih razgovora oko KiM. On je predložio da ja vodim taj dijalog. Onda odgovornost snosimo svi. Ako smo pošli ovim putem, onda smo svi za njega odgovorni, uključujući i one koji su glasali za Rezoluciju i platformu koju je predložio predsednik Nikolić.
Mislim da je to pošteno i sasvim otvoreno. Mi o tome nismo razgovarali u vladajućoj koaliciji. Nismo razgovarali zato što za to nisu postojali nikakvi razlozi.
Kad je reč o politici koja se vodi u odnosu na probleme koji postoje oko KiM, ne vidim da je to problem u pregovaračima. Ja lično ne pregovaram ni sa kim. Ja sam ovde predsednik Vlade Republike Srbije. Predsednik Republike je predložio da ja, kao predsednik Vlade, vodim pregovore, odnosno dijalog. Ja nemam ni jedan lični razlog da u tome učestvujem. Na protiv. Imao bih mnogo razloga da u tome ne učestvujem.
Ali, ovde je reč hoćemo li mi da se bavimo ovim pitanjima, ili nećemo? Hoćemo li mi, i sve te priče o izborima, ako ste slušali dobro o čemu je govorio i predsednik Nikolić, pa i Aleksandar Vučić, govorili su uvek o tome da ako neko misli da može bolje, da nije sporno i da se ide na izbore, a ne da ćemo ići na izbore ako se nešto desi ili se ne desi.
U ostalom, ja još nisam čuo da vlast govori o izborima, uglavnom govori opozicija. Što bi vlast govorila o izborima?
Ali, izbori nisu tema. Ovde je tema mnogo ozbiljnija i nije kratkoročna. Ona je prouzrokovana decenijskim i vekovnim problemima koji su iza nas i ja zaista ne bih mogao, ne znam koliko vremena mi dajete da odgovaram ovde na ovakva pitanja, jer stvarno ne mogu da kažem ono što želim da kažem, jer je veoma ozbiljna tema, ali svi vi očekujete da ja govorim o KiM, na jedan ozbiljniji način nego što bi to bili odgovori na neka pitanja koja su uvek malo više usmerena sa pozicije vlasti ili opozicije.
Samo hoću da vam kažem da je Vlada Srbije jedinstvena u politici koju vodi, a to znači da mi želimo da rešimo problem Kosova, ne tako što ćemo ga predati, da mi želimo da rešimo problem KiM zato što smatramo da ne treba time da se bave buduće generacije, ne zato da bismo ih spasili muka, nego što će svako rešenje do kojeg se bude dolazilo posle 10, 20, 50 godina biti još gore i tragičnije po naš narod nego što je sada.
Zato, mi moramo da znamo da neke stvari moramo da uradimo zbog nas, ne zbog datuma za pregovore u EU. Vi znate, ja sam se više puta izjasnio o tome da od svake lažne predstave je mnogo bolje imati jednu realnu sliku o tome šta se dešava, kakav je naš realni odnos, kakav je realni odnos snaga u kojim se borimo, realni raspored naših prijatelja, neprijatelja, saveznika i šta možemo da očekujemo.
Nisam optimista zato što ne vidim među onima koji odlučuju strateškog saveznika sa kojim možete da napravite dogovor koji bi bio u interesu našeg naroda.
Sa druge strane, nisam optimista ni zbog toga, što Prištinu niko ne tera na kompromise, ali to što ja nisam optimista, ne znači da mi nećemo do poslednjeg trenutka insistirati na kompromisima, na onome što je naš interes, a naš interes je da ne ispustimo jedan pogodan momenat, da dođemo do jednog održivog rešenja, ali i da idemo nekoliko brzih koraka napred ka evropskim integracijama.
Budite uvereni, da tu šansu nećemo ispustiti, ako je bude bilo. Pri tome, ono o čemu se govori jeste ono što ste vi ovde raspravljali i usvojili, nikada drugo se ništa nije govorilo ni na razgovorima i dijalogu u Briselu.

Da ne bi bilo nikakve dileme, Aleksandar Vučić je i do sada učestvovao u pregovorima, jer nijedna odluka koja je doneta nije doneta bez naše međusobne konsultacije i saglasnosti. Znači, između mene kao premijera kao mog zamenika, i što je još važnije predsednika najveće političke stranke u Srbiji, oko ovog pitanja i pristupa postoji apsolutno jedinstvo, tako će i biti 2. aprila.
Kakve odluke ćemo doneti, ili zajedno ili nikako, jer ovo nije nikakva lična i pojedinačna stvar, od toga zavisi budućnost, ne naša lična samo, nego i budućnost cele države, čitavog naroda, možda i budućih pokolenja. Tako da, mi smo i danas dva puta razgovarali na ovu temu. Ne postoji ni jedna tačka oko koje se razlikujemo. Naš pristup jeste da učinimo sve da Srbija ne bude kriva za propast pregovora, koji su inače trebali da budu završeni još na prošlom sastanku, jer je tako bilo predviđeno. Ketrin Ešton je nekoliko puta ustajala, zatvarala sastanak. Insistirao sam da se to produži, da postoje i dalje razgovori.
Ovo je zaista teška odluka koja mora da se donese. Mi neku odluku moramo da donesemo. Niko nas ne tera ni na jednu odluku i apsolutno se slažem sa gospodinom Jovanovićem u oceni i proceni kakvo nam je i javno mnjenje i uopšte društvena klima koja postoji, koja sa jedne strane, ako kažete – ja neću u EU, sutra će vas optužiti da ste zaustavili evropski put i ekonomski razvoj Srbije. Ako kažete – zbog toga treba prihvatiti ove predloge i zahteve; onda će reći da ste prihvatili nešto što nije pravedno za ovu državu.
Znate, kada sam išao na jedan od ovih sastanaka, poruku koju sam dobio odavde iz Beograda posle mog poziva na konsultacije - šta da radimo, bila je - nemoj da prihvataš, al nemoj ni da odbijaš. To nije bio Aleksandar Vučić. Znači, u svakom slučaju, veoma je važno imati hladnu glavu pred ono što će se desiti, jer mi danas ovde naravno možemo i da vodimo rasprave i ja se trudim da to sve bude u jednoj mirnoj atmosferi, zato što su toliko teške odluke i teški su dani, a ne znam šta nam se dobro dešavalo posle takvih dana, nekoliko godina nakon toga.
Posle Rambujea, došlo je bombardovanje. Možda je u Rambujeu moglo da se ostvari nešto više. Već nakon toga došla je Rezolucija 1244, koja je možda izgledala dobro ali se različito čitala, a naročito nije primenjivala. Onda su došli jedno pregovori, drugi, ne mogu više da se setim kada su se tačno vodili, mislim da smo bili u Beču ili tako nešto, pa smo mi imali onaj naš plan, to se sećam u vreme Vlade Vojislava Koštunice, bilo je - više od autonomije, manje od nezavisnosti.
U protekle dve godine su se vodili ovi, da ne preskočim Rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, gde smo mi u stvari zatražili, odnosno predložili da Evropska unija posreduje u ovim tehničkim pregovorima. Posle toga su došli tehnički pregovori, gde mi neke stvari nismo hteli da prihvatimo. Već sledeća ponuda posle godinu dana i predlog i realno stanje na terenu nas dovode do toga da ni ono što ste možda pre godinu dana mogli da ostvarite, sada je veoma teško da realizujete. Zato su važne odluke o kojima će se razgovarati u narednim danima. Mi ćemo sutra imati ponovo sednicu državnog vrha na tu temu.
Ako biste sada pitali da Skupština raspravlja o nečemu, mi ne bismo imali o čemu da raspravljamo, zato što mi nemamo ni jedan papir koji je ponuđen kao predlog. Sistem rada Ketrin Ešton jeste da vidi šta su se strane dogovorile. Mi se u suštini još ništa nismo dogovorili, osim što smo se dogovorili da se formira zajednica srpskih opština i da ona treba da čini, ja mislim, devet opština, za desetu još se ne zna, to je Novo Brdo, da li je mislim, nekad je više Srba, nekad više Albanaca, ali dobro devet ili deset.
Koje su nadležnosti kada krenete u tu temu, odmah postoji, Tači počne da govori da on ne želi da to bude republika srpska, itd. Prošli put sam mu bacio na sto Zakon o lokalnoj samoupravi, pošto kažu da oni imaju zakon, ne mogu oni da menjaju ustav i zakon. Ja sam rekao – evo ti zakon pa idi na sever. Isto kao što sam i nama pričao, da uzmemo Ustav pa da idemo u Prištinu. To je ljudi realnost koja postoji. Mi trenutno sada ako bismo zasedali, mi nemamo šta drugo da donesemo osim odluke koju smo doneli prošli put, jer mi naše mišljenje o tome nismo promenili. Ako se bude bilo šta donelo, neko kompromisno rešenje, sigurno da parlament treba o tome da raspravlja i da usvoji to o čemu se budemo dogovorili.
Ne može se ni postići bilo kakav dogovor ako ne postoji jedinstvo unutar Vlade, pre svega. Naravno, veoma je važno i da predsednik Republike bude u tom procesu, da on deli to mišljenje Vlade, jer je opasno da u tome postoje pukotine.
Izvinjavam se što prekoračujem stalno ovo vreme, ali pitanja su toliko ozbiljna. Sad će sledeći da govori gospodin Samardžić i on će opet oko Kosova i verovatno ću morati ispočetka ponovo da ovo sve govorim. Teško je da to sve stane u nekoliko minuta. Hvala.

Mandat za razgovore u Briselu je dala Narodna skupština Republike Srbije kroz Rezoluciju koju je ovde usvojila ogromnom većinom glasova.
Okvir u kojem se kretala pregovaračka pozicija naše zemlje je bio sadržan u Rezoluciji i u obrazloženju te Rezolucije, u kojoj je bila sadržana Platforma koju je predložio i Vladi dostavio predsednik Republike Tomislav Nikolić.
U Platformi su jasno navedene osnovne karakteristike tog našeg predloga, a to znači da se mi zalažemo da se dođe do sveobuhvatnog rešenja za pitanje Kosova i Metohije, ali ako se ne želi razgovarati o statusnim pitanjima i rešavanju statusnog pitanja, da u uslovima kada Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije na osnovu prenetih ovlašćenja preko ustavnog zakona kosovskim institucijama, moguće je razgovarati o formiranju zajednice srpskih opština, koja bi bila jedna vrsta autonomije u okviru Kosova koje ima prenete nadležnosti od strane Republike Srbije.
Znači, mi nikad nismo razgovarali, niti pregovarali o nezavisnom Kosovu, niti nam je neko za to dao mandat, niti smo ga tražili Kada je reč o paralelnim institucijama, nikad nisam upotrebio taj termin. Govorio sam o problemu paralelizma institucija, što stoji takođe u obrazloženju Rezolucije i Platforme.
Pozivam vas da pročitate pažljivo za šta ste glasali ovde u Skupštini ili za šta niste glasali, jer u svemu tome je napisano toliko jasno da se pominje da su na Kosovu neophodne institucije koje su prihvatljive i za Prištinu i za Severnu Mitrovicu, a samim tim i za Beograd i da se na takav način ide ga rešenju problema paralelizma institucija.
Znam da nije lako razgovarati o ovim temama. Pristup može da bude različit. Samo želim da kažem da zaista nemam nameru da pričam bajke o KiM, o realnoj situaciji, ali to ne znači da ga volim manje od onih koji pričaju bajke. Nemam nikakav interes da ne govorim istinu a ta istina je osnova za sve ono što radimo. To je da pronalazimo rešenje.
To rešenje svidelo se nama ili ne ovde u zemlji ili u svetu mora da polazi od nekoliko činjenica. Prvo da Srbija ne može da vrši svoju vlast ni da primenjuje Ustav i zakone na najvećem delu teritorije Kosova. Istovremeno ni Priština ne može da primenjuje na severu. Srbija mora da uđe u rešavanje problema upravo zbog sebe jer zemlja koja ne zna gde joj počinje, a gde joj prestaje suverenitet ne može da računa ni na kakav razvoj, ni na kakav napredak, ni kakvu budućnost.
Osuđeni smo samim tim na polagano i teško odumiranje svoje države. Ne smemo da bežimo od odgovora na teška pitanja. Ne smemo to da ostavimo budućim generacijama zato što će ti odgovori biti još teži i tragičniji za Srbiju i naš narod kada se o njima razgovara posle određenog vremena.
Nadam se da ćemo u budućnosti moći da živimo a ne da ginemo za našu zemlju. Zato treba govoriti istinu, voditi realnu politiku, odmeriti svoje snage i sve mogućnosti koje postoje, donositi odluke i nositi odgovornost za te odluke koje donosimo. Moramo svima jasno da kažemo bez prikrivanja šta Srbija može a šta ne može da uradi i da ne govorimo samo o teritoriji čiji ogromni deo ne kontrolišemo, nego o ljudima koji žive na KiM. Srbija ima pravo da se za to bori zato što je to legitimno pravo svake države i svakog naroda na svetu.
Danas sa Prištinom razgovaramo, tražimo zajedničko rešenje. Umesto sukoba, ratova, žrtava koje su bile u prethodnim vekovima smo napravili jedan istorijski iskorak da bi svi imali budućnost. Mi smo na Balkanu u upaljenom slepom crevu koje će biti ili izlečeno ili odsečeno. To je surova realnost u kojoj živimo. Da li nam se ona sviđa ili ne potpuno nebitno.
Spremni smo na kompromise, ali više od ovoga što smo ponudili i o čemu smo razgovarali, pokazali spremnost na neke dodatne kompromise o kojima bi onda razgovarali, mi jednostavno ne možemo. Poniženje nije rešenje. Niko nema prava da govori da Srbija u Briselu nešto odbija. Ne, Srbija u Briselu traži da se naše narodu da najvažnije i najveće pravo koje važi svuda u svetu i koje ima svaki narod. Pravo da živi, da zaštiti svoj život i da ga uredi. Više od toga ne treba da tražimo a manje ne treba da damo.
Srbija je ovog puta u dobroj meri učinila sve što je mogla. I dalje ćemo činiti sve do utorka. Ako prođe utorak činićemo i dalje. Tražićemo svaku mogućnost za rešenje. Izašao je gospodin Jovanović. Ako je njegovo pitanje da li sam spreman da žrtvujem svoju političku poziciju – jesam i ne zanima me pitanje izbora, nego hoćemo ovo sada rešiti na jedan način koji će omogućiti i da idemo dalje u evropskim integracijama ali i da dođemo do jednog održivog rešenja koje će moći da bude primenjeno u praksi. Mogu u Briselu da potpišem šta god hoćete. Ako to ne može da bude primenjeno na Kosovu od strane Srba, ili to Srbi neće, od toga ništa ne zavisi.
Zato dame i gospodo, mi smo učinili sve. Da li će to biti prepoznato i uvaženo i da li će Srbija biti ohrabrena i podržana u svom putu ka EU, zaista nije pitanje na koje danas mogu da odgovorim. Nažalost taj odgovor pripremaju neki drugi, ali veoma je važno da oko ovoga postoji jedinstven pristup kod nas da smo spremni da uvažimo tešku situaciju koja postoji na KiM i da idemo i na teške kompromise.
Sa druge strane poniženje nije rešenje i ako neko očekuje da će Srbija popustiti u poslednjem momentu a ne gledati u nama partnere za razgovore, mislim da duboko greši. Isto tako kao što nam nije u interesu da dođemo do rešenja koje je nepravedno, nije nam od interesa ni da odlažemo pitanje evropskih integracija za kraj 2014. ili početak 2015. godine. Još jednom govorim ne radimo mi ovo zbog EU, radimo zbog nas. Uostalom sve radimo zbog Srbije.
Naša politička pozicija je shodno tome nebitna. Znam da se na ovome ne može pokupiti politička popularnost ali ako ste vlast onda morate da nosite odgovornost za predložena rešenja. U tom smislu ponavljam, ja kao premijer i predsednik najveće političke stranke u Srbiji, gospodin Vučić stojimo na istim političkim stanovištima sa željom, nadom i strahom čekamo taj 2. april, ne zato što se plašimo za naše političke pozicije nego da li će biti prepoznato to što je Srbija iskoračila napred. Mi više od ovoga ne možemo.
Dame i gospodo poslanici nemojte da mislite da neko ignoriše Narodnu skupštinu pred ovim temama. Ne razgovaramo zato što mislim da će vreme pred nama sigurno tražiti da se o ovome ozbiljno razgovara, ali kao što je rekao i gospodin Jovanović postoje neke stvari gde mi ne možemo više sami sebi pomoći, jer nismo mi više sada u pitanju. U pitanju je naša sposobnost da se izborimo za naše predloge.
Na žalost da je Srbija jača bilo bi nam lakše. Da su nam prijatelji bliže bilo bi nam lakše. Da imamo nekog prijatelja na zapadu ne bi verovatno ni došli u ovu situaciju. Možemo još jednom svi da kažemo da nam se to ne sviđa ali nikada ne smemo da smetnemo sa uma da nije naša uloga da ovde vodimo državu u izgubljene bitke, nego da pronađemo pravo rešenje, da sačuvamo narod i ostvarimo naše nacionalne i državne interese. Budite ubeđeni da će to tako i biti. Hvala.

Sada smo već otišli u detalje tog dogovora. Opet moram da vas vratim na početak. Sve ovo o čemu je gospodin Stević govorio, to su sve teme  o kojima nije postignut dogovor. Tako da, svako objašnjavanje kako bi to izgledalo jeste jednostrano naše mišljenje kako mi mislimo da bi to izgledalo.
Kada govorimo o zajednici, smatramo da zajednica treba da ima dve vrste ovlašćenja. Jedna su ovlašćenja koje bi opštine koje postoje prenele deo svojih ovlašćenja na tu zajednicu. S druge strane, mislimo da treba da postoje izvorna ovlašćenja koja bi centralna vlast prenela na zajednicu.
Priština ne prihvata da centralna vlast prenese bilo kakvu ozbiljnu nadležnost. S druge strane, ovo o čemu vi govorite, vezano je pre svega za pitanje, kada govorite o ličnoj imovinskoj sigurnosti, odnosno bezbednosti, koje je vezano za pitanje policije i pravosuđa. Tu za sada i dalje ne postoji. Postoji, moram da budem iskren, ne dovodi se u pitanje to da struktura treba da odražava etičku strukturu stanovništva, ali je to nešto što već postoji sada kao pravo.
Ovde je reč o nečemu drugom, a to je kakva je mogućnost da zajednica utiče na kadrovsku strukturu, na kadrove koji upravljaju policijom, pravosuđem, tužilaštvom itd, i kakve bi bile nadležnosti te zajednice u tim oblastima. Na to za sada ne postoji spremnost Prištine da razgovara uopšte o tim temama.
Ni koncepcija, koju je predložio predsednik Nikolić, koja je zasnovana upravo o ovome o čemu ste govorili, a to je da ove opštine gde Srbi imaju većinsko stanovništvo, imaju neke svoje nadležnosti koje bi omogućile da se život organizuje na takav način da Srbi imaju zaštitu, da znaju ko ih čuva, ko im sudi, ko ih tuži i da imaju specifične, i da imaju pravo, to ste spominjali, na direktno finansiranje od strane Srbije.
To su još teme o kojima se razgovara. Gospodin Samardžić je malopre spominjao pitanje ovih carina, kako je on rekao, pa je kasnije ustanovio da je Tači u pravu. Nije Tači u pravu. Zato što smo se mi dogovorili da se dažbine koje se naplaćuju, uplaćuju na račun koji bi otvorila EU u Komercijalnoj banci nekoj. Prištinske vlasti to ne prihvataju i traže da to ide preko budžeta. Taj račun još nije otvoren. Upravo zbog tog različitog tumačenja sporazuma, jer mi se jedno dogovorili kod Ketrin Ešton, onda se oni vratili u Prištinu i rekli da to nije moguće po njihovim zakonima i da to mora da pređe preko njihovog računa. U stvari Borko Stefanović to zna, jer to je bila još tema verovatno i u ono vreme kada je i on razgovarao.
Znači, gospodine Steviću, mi za sada znamo kakvi su naši pogledi na to. Do čega ćemo doći i da li ćemo uopšte doći do nekog dogovora, videćemo.