Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi predstavnici Komisije i regulatornih tela, danas kao što su kolege rekle govorimo o izveštajima nekoliko samostalnih i nezavisnih državnih organizacija za 2020. godinu, što je u ovom sazivu parlamenta postala redovna praksa. Jeste veliki doprinos transparentnosti, pre svega, rada svih vaših organizacija.

Istovremeno ovakva praksa govori o jačanju nadzorne uloge Narodne skupštine i vidljivosti ovih parlamentarnih aktivnosti. Ovog puta razgovaramo o izveštajima Komisije za kontrolu državne pomoći, Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, kao i izveštaj o sprovedenom monitoringu za 2020. godinu. Nad radom ove Komisije koju je izvršila Kancelarija za javne nabavke. Takođe, pred nama je izveštaj Komisije za hartije od vrednosti za 2020. godinu.

Izveštaje koji na plenumu prvi put razmatramo odnose se na rad Komisije za kontrolu državne pomoći, kao nezavisna organizacija formirane Zakonom o kontroli državne pomoći. Ovim zakonom su utvrđene nadležnosti komisije među kojima smatram najvažnijom ulogom, upravo kontrolu namenskog korišćenja dodeljene pomoći od strane države i nižih nivoa vlasti.

Kada smo donosili ovaj Zakon o kontroli državne pomoći imali smo u vidu potrebu da država pruži državnu pomoć koja ima socijalni karakter, posebno da pruži pomoć radi sanacije posledica elementarnih nepogoda i prirodnih katastrofa. Imali smo situacije tokom višedecenijskog iskustva da su se državne pomoći ne namenski trošile, a sanacije posledica zbog kojih je pomoć države pružena neretko su izostajale. O tome se govorilo često u parlamentu.

Zato je izuzetno važno da postoji organ koji vrši kontroli namenskog trošenja državne pomoći. To je u suštini kontrola trošenja narodnog novca, jer se radi o sredstvima izdvojenim iz budžeta države i drugih nivoa vlasti. O ovom izveštaju šire je govorio ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe i moj mladi kolega Uglješa Marković, ali ja bih pažnju posvetila izveštaju Republičke komisije za zaštitu prava i postupcima javnih nabavki i izveštaju o Monitoringu nad radom ove Komisije koji sprovodi Kancelarija za javne nabavke.

Ovde bih podsetila da izmenama Zakona o javnim nabavkama koje smo doneli 2019. godine, raniju Upravu za javne nabavke koja je u nadležnosti imala nadzor nad sprovođenjem zakona, zamenila Kancelarija za javne nabavke kao nadzorni organ.

Ono čemu treba da doprinese jačanje nadzorne funkcije nad postupcima javnih nabavki jeste pre svega obezbeđivanje lojalne konkurencije i transparentnost javnih poziva što je u najvećoj meri obezbeđeno preko javnog portala javnih nabavki ustanovljeno poslednjim izmenama zakona, a koji je počeo sa radom, ako se ne varam, u julu mesecu 2020. godine.

Portal javnih nabavki jeste produkt digitalizacije u ovoj oblasti, a od primene elektronskih komunikacija i u ovoj važnoj i osetljivoj oblasti privrednog poslovanja očekuju se značajni efekti istog.

Korišćenjem portala se smanjuje mogućnost privilegovanog učešća u javnim nabavkama, obezbeđuje se zakonom garantovana transparentnost i efikasnost, nediskriminacija, jednaki tretman i slobodna tržišna utakmica. Pristup portalu ima svaki građanin, preduzetnik i pravno lice koje je zainteresovano za učešće u određenim javnim nabavkama.

Sigurna sam da će portal doprineti i smanjenju koruptivnosti, jer znamo da je pitanje javnih nabavki nekako uvek bilo osetljivo i zbog te otvorene mogućnosti za korupciju, nepotizam i neke druge ne tržišne oblike ponašanja koji su u dobroj meri i u mnogim slučajevima mnoge ponuđače roba ili usluga stavljali u neravnopravan položaj i onemogućavali ih da svoje proizvode nude u redovnim tržišnim procedurama.

Negde moram da naglasim da sve ono što su zakonske regulative koje donosimo i imamo nameru da donesemo jesu korak više u onom smeru koji bi zaista morao da obezbedi transparentnost i pokaže na delu ono što je rešenost Vlade, a to je borba protiv korupcije i kriminala u bilo kom, ili u bukvalnom smislu te reči, a o bilo kojoj oblasti da govorimo.

Kako se zaista Srbija opredelila za evrointegracije, a time i za prihvatanje svih tih međunarodnih standarda u sektoru javnih nabavki, tako je u velikoj meri usklađivanje našeg pravnog okvira posledica zahteva koji su pred nas postavljeni pre svega od strane EU.

Na javne nabavke inače se odnosi pregovaračko Poglavlje 5, i mi smo izmene Zakona o javnim nabavkama 2019. godine, zapravo smo izmenom zakona svoje zakonodavstvo gotovo 100% uskladili sa pravnim tekovinama EU.

Skrenula bih pažnju da je ozbiljna kontrola postupaka javnih nabavki i primene relevantnih propisa pre svega Zakona o javnim nabavkama sada omogućena jačanjem kadrovskih kapaciteta kancelarije koje rade u grupi za monitoring, a tome doprinose adekvatna zakonska ovlašćenja Kancelarije za javne nabavke.

Ozbiljan pristup ovom zadatku vidi se i iz Izveštaja o monitoringu za 2020. godinu koji nam je takođe dostavljen. Kao što je u svakom delu javnog sektora važna stručnost, posvećenost i časno vršenje svakog državnog posla, tako i u sektoru javnih nabavki ovo je posebno važno i veoma važno i upravo zbog činjenica da su javnim nabavkama, a to je odnos ponude i tražnje, mogu dešavati različite nezakonite pa i društveno nepoželjne pojave koje mogu kompromitovati postupke i učesnike u tim postupcima, u ovoj oblasti je naročito važno da pravna država mora da postoji.

Kada je u pitanju Izveštaj komisije za hartije od vrednosti samo bih spomenula da 30 godišnje iskustvo u postojanju Komisije na tržištu hartija od vrednosti govori o tradiciji ovog tržišta, i o njegovim promenama, u periodima iza nas i u ovom periodu Komisija je kao regulator ozbiljno posvećena transparentnom i zakonitom poslovanju tržišta hartija od vrednosti. Dobro je što na plenumu razmatramo i ovaj Izveštaj Komisije za 2020. godinu.

Zaista se mora reći da su svi izveštaji koji su stigli pred parlament detaljni, sistematični i sa elementima pre svega propisanim zakonom i sigurna sam da ovaj način njihovog razmatranja u velikoj meri doprinosi jačanju zakonskih mehanizama na kojima počiva rad ovih samostalnih državnih organizacija i regulatora.

U tom smislu, i u lično ime i u ime poslaničke grupe kojoj pripadam, sve čestitke za vas koji ste izradili i podneli izveštaj i za ono što ste uradili i puna podrška za sve ono što ćete raditi u vremenu koje je pred nama.

Iskoristiću svoje javljanje da podsetim i na današnji dan, 10. jun, dan kada je u Savetu bezbednosti doneta Rezolucija 1244 i kada je zvanično prestalo bombardovanje Jugoslavije. Iako je i tog 10. juna 1999. godine, nažalost, pala poslednja bomba, nije zgoreg reći, zbog javnosti Srbije, a u duhu svega onoga što je iza nas i svega onoga što je ispred nas, da je tokom bombardovanja SRJ izvršeno 2.300 vazdušnih napada na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420 hiljada projektila ukupne mase 22.000 tona. Nisu ovo cifre na koje smo ponosni, ovo su cifre koje ne smemo da zaboravimo.

Ne smemo da zaboravimo ni sve žrtve, jer je u toku bombardovanja poginulo 462 vojnika i preko 2.000 civila, među kojima je bilo i dece i bolesnih i starih osoba i one su grubo u jednom trenutku nazvane od strane portparola NATO-a gospodina Šeja "kolateralna šteta". To nije bila kolateralna šteta, to su ugašeni životi.

Bombardovanje SRJ ja i dalje doživljavam kao zločin. Svesno kažem "ja", a mislim da većina vas isto misli. Ne želim da otvaram ovu priču ni zbog čega drugog do zbog podsećanja da mi ne možemo da zaboravimo ali smo spremni da uprkos svemu razgovaramo i sa svima sarađujemo, potpuno uvereni u činjenicu da će nas svi budući razgovori voditi ka miru i da Srbija u tom smislu ima jasno opredeljenje. Ne želimo nikada više da pod bilo kojim izgovorom, bilo ko na našu decu krene ovako nemilosrdno kako se to dogodilo 1999. godine. Tada su zatrovali naše reke, naše planine, ali pre svega trajno su poremetili demografsku sliku Srbije. I mi ćemo dugo pamtiti i ono što se dogodilo i dugo živeti upravo to što se desilo kao posledica NATO bombardovanja.

U nadi da se nikada više neće ponoviti, svim žrtvama pijetet na današnji dan. Neka jedino što danas budemo radili budu potpisivane rezolucije za bolji život sve dece koja su se rodila i koja će se roditi u perspektivi u državi Srbiji i da nikada više ne moraju da brane onoliko koliko mi danas branimo Rezoluciju 1244 koju bi posle ne tako mnogo godina svi da zaborave i da stave pod tepih, iako je na snazi.

Izvinjavam se što sam otišla od teme, ali ne mislim da je bilo nevažno naglasiti današnji datum. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi predstavnici Vlade Republike Srbije, poštovane kolege, dragi građani, danas govorimo o nekoliko predloga zakona i prvi među njima je Predlog zakona o nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje i borbu protiv terorizma.

Pored zakona, na dnevnom redu su i tri zakona o davanju garancija Republike Srbije za zaduživanje „Srbijagasa“ kod domaćih banaka radi realizacije tri strateška energetska i infrastrukturna projekta iz sektora gasifikacije Srbije.

Uprkos činjenici da su o prvom predlogu zakona govorili i moje uvažene kolege i ovlašćeni predstavnik, Đorđe Milićević i kolega Vladan Zagrađanin, Justina Pupin, ja ću se ipak osvrnuti delom ponovo na ovaj zakon.

Odnosi se na bazu podataka o teroristima i terorističkim organizacijama i ne bi bilo prirodno da prećutim to pod okolnostima da dolazim sa KiM gde smo najbolje, čini mi se, osetili posledice dejstava terorističke organizacije UČK, pa i mnogih njihovih prethodnika od početka 20. veka.

Da podsetim srpsku javnost pre svega da je UČK na međunarodnom nivou najpre od strane UN Rezolucijom 19-60 iz 1998. godine, a potom i od strane američkih vlasti, tačnije Stejt departmenta 2001. godine proglašena terorističkom organizacijom. Nije stoga neprirodno moje očekivanje da će ova organizacija koja i dan danas terorističkim metodama želi da otcepi deo teritorije Republike Srbije biti u našem nacionalnom registru, odnosno u nacionalnoj bazi podataka za sprečavanje terorizma i borbu protiv terorizma, jer je najvažnije kod ovakvih dokumenata najpre početi iz svog dvorišta. Žalosno je što u dvorištu imamo to što imamo, ali je realnost takva kakva jeste.

Osvrnuću se i na diskusije kolega pre mene, pre svega kolege Ace Markovića, koji nas je podsetio i pomogao nam da nekako lakše podnesemo taj jučerašnji dan. Zašto se vraćam na tu temu? Zato što je jako važno u srpskom parlamentu, naročito danas, reći kolika je nepravda bila pred očima celog sveta sinoć.

Ja, govoreći na ovaj način, ne ulazim u odluke sudskog veća i u njihove presude. Ja govorim o svemu onome što smo prateći sednicu Saveta bezbednosti UN imali prilike da sinoć čujemo. Ja govorim o reakcijama koje su usledile nakon diskusije predsednika Republike. Ja govorim o izjavama zvaničnika susednih država nakon presude. Ja govorim o jednoj sve jasnijoj slici Srbije koja zaista teži pomirenju i sve jasnijoj slici svih oko nas kojima ne pada na pamet da tu ispruženu ruku prihvate.

Niko ne može da kaže da u toku jednog rata nema žrtava. Niko ne može da kaže da žrtava nije bilo, da nije bilo strašnih zločina koji su se desili i to je rat sam po sebi. Ono što mora da se kaže, to je da ta težnja da se 30 godina unazad svi zločini pripišu isključivo Srbima ne posustaje, i to smo sinoć imali prilike nažalost da čujemo i kod obraćanja predstavnika Hrvatske i kod, moram naglasiti, nelegitimnog predstavnika BiH, pošto koliko ja shvatam i koliko sam ispratila, a dobro sam ispratila, gospodin Dodik je rekao da saglasnost Republike Srpske za učešće i predstavljanje BiH na sednici Saveta bezbednosti nije imao gospodin koji se sinoć uključio.

Odgovor koji su dobili od predsednika Republike bio je državnički. Reakcije koje čujemo su, pokušavam da nađem reč, i verovatno neću uspeti da nađem adekvatnu reč koju treba izgovoriti u parlamentu Srbije, ali ono što je važno reći pre svega zbog javnosti i zbog srpskog naroda jeste da ne smemo biti demoralisani. Moramo imati svest o tome da nikada nismo bili genocidni narod, a da nažalost jučerašnji dan nije prvi dan koji nam je pokazao koliko je teško biti Srbin.

Želim da verujem da takvih dana više biti neće, ali se sa druge strane plašim da hoće. Treba ostati pribran, potpuno svestan sebe, potpuno svestan svih oko nas, jer se bojim a onakvim nastupima kakav su imali sinoć samo govore o sebi, ne i o nama.

Koliko je osuđenih, govorio je moj kolega Marković. Koliko je oslobođenih? E, to hoću da govorim. Nonsens je u činjenici da je isti taj tribunal oslobodio i Ramuša Haradinaja i Nasera Orića i Gotovinu.

Sud koji je formiran od strane pre svega SAD, da bi uspostavio pravdu i pomirenje, kako je govoreno kada je formiran, doneo je sve, samo ne pravdu i pomirenje. Doneo je selektivnu pravdu, osuđene isključivo Srbe i nikakvo pomirenje, nego samo raspirivanje tih razlika, čak i jednom ovakvom odlukom. Da sam, nažalost, u pravu pročitaćete do kraja dana. Ko god sebe smatra iole važnim, bitnim, nebitnim, kako god, dozvolio je sebi luksuz da posle presude Ratku Mladiću i on se zapljune i kaže nešto ružno o Srbiji ili nas podseti koliki smo zločinci.

Ponosna sam ja i na svoju Srbiju i na svoj srpski narod i na nastup Republike Srbije i njenog predsednika na sednici Saveta bezbednosti UN sinoć i na sve nas koji se nismo upecali u tu jeftinu zamku tračarenja preko plota, svojstveno za onako dokone seoske žene. Mi smo država koja ide napred, tako smo odlučili, rešeni da budemo članice Evrope, iako Evropa u odnosu na nas i na naše komšije često ima dvostruke aršine, promeniće oni svoje stavove kada malo racionalnije i čistijih naočara pogledaju na Zapadni Balkan. Zato ćemo mi danas, osim ovog važnog zakona, doneti i tri garancije države za kredite kojima će se „Srbijagas“, istina je, zadužiti, ali su u pitanju projekti regionalne gasifikacije i to nije malo.

Četiri okruga, to je nastavak pre svega onoga o čemu pričamo, tj. strateškog opredeljenja Srbije da obezbedi trajne i ekološke energente pre svega, što je s jedne strane put ka jačanju energetske stabilnosti i bezbednosti, a sa druge strane obezbeđenje stabilnog i ekonomičnog snabdevanja građana i privrede prirodnim gasom kao energentom.

Šta je važno? Za realizaciju ova tri projekta sredstva se obezbeđuju iz zajmova „Srbijagasa“, to je tačno, i to dva zajma kod OTP banke Srbija a.d. Novi Sad i jedan zajam kod banke „Inteza“ a.d. Beograd. Ove zajmove koje će „Srbijagas“ koristiti za gasifikaciju navedenih okruga kontragarancije daje Republika Srbija, čime se potvrđuje pre svega nacionalni, odnosno državni značaj ovih projekata koje je „Srbijagas“ dodatno uvrstio u svoj program poslovanje iz predloga Vlade Republike Srbije.

Važno je, svojstveno tome, reći da su u pitanju razvojni, a ne potrošački zajmovi. Benefit od gasifikacije navedenih okruga imaće u fazi izgradnje privreda Srbije koja će učestovati u realizaciji ovih projekata, a znamo da projekti infrastrukturnog tipa pokreću mnoge grane privrede i zapošljavaju značajan broj radnika različitih profila. Dakle, gasifikacija po ovim projektima će uticati na privredni rast i zapošljavanje, a ovo su dragoceni projekti koji će uticati i na ukupnu revitalizaciju privrede, okruga, odnosno na smanjenje regionalnih razlika.

Na kraju je važno takođe istaći da su svi zajmovi o kojima danas razgovaramo usklađeni sa Zakonom o javnom dugu Republike Srbije i Zakonom o budžetu.

Ističe vreme koje je predviđeno za poslaničku grupu Socijalističke partije Srbije, inače bi se imalo mnogo toga reći. Osim onoga što su naglasile moje kolege, a to je da ćemo u danu za glasanje podržati sve predložene predloge zakona, ja ću zaista završiti svoju diskusiju sa još jednim apelom, a to je da nikako ne ostanemo pod utiskom svih onih malicioznih koji bi da jučerašnji dan i jedan gorak ukus koji svi nosio u ustima predstave kao neku svoju istorijsku pobedu.

Treba se setiti onoga što Srbija jeste, a Srbija je zemlja svih svojih građana, bez razlike kojoj naciji, narodu i veri pripadaju. Neće porušiti našu opredeljenost da ipak pacifistički gledamo na sve njih, ali ne mogu očekivati ni da smo zaboravili Jasenovac, ni zločine pre Jasenovca, ni zločince posle Jasenovca, bez razlike gde su se dogodili. Jedino što mi nećemo, mi nećemo sići na onaj nivo sa kog oni pokušavaju da optuže ceo srpski narod i državu Srbiju.

Šta je Haški tribunal sam po sebi? Odgovor će dati istorija. Ja sam ekonomista, ali gotovo da mogu da tvrdim da će u budućnosti to biti primer loše prakse i nepravde nad jednim malim narodom koji je branio Evropu i ničim nije zaslužio da mu u 21. veku Evropa, koju je branio u Prvom svetskom ratu, odgovori na ovaj način.

Bilo kako bilo, niti se radi o celoj Evropi, niti svi misle isto, sačekaćemo vreme kada će glasniji biti oni koji razumeju šta je pravda i ljubav među ljudima. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice Kovač.

Uvažena ministarko, sa saradnicima, poštovane kolege, ne može čovek da ostane imun na diskusiju mog dragog Bore Kovačevića, jer jeste to jedan od problema, lepo ste to sagledali, on se možda sa ove distance ne uklapa baš najbolje u ovo što se tiče privrede, ali ste potpuno u pravu, tu je negde izvor problema koji je najštetniji po sistem države.

Međutim da se vratim na Predlog zakona o zaštiti službene tajne. Raspravljamo danas i on po mom shvatanju ima dva ključna cilja, osim ovog prvog o kojem su govorile kolege a to je usklađivanje sa, pre svega, evropskim zakonodavstvom u ovoj oblasti, drugi je negde, bolja zaštita naše industrijske intelektualne svojine. Prosto kao kompanijskih vrednosti koje omogućavaju bolje pozicioniranje na tržištu, a koje se definišu i čuvaju kao službena tajna, odnosno kao podaci nedostupni javnosti i konkurenciji.

Naše zakonodavstvo definiše službenu tajnu kao podatke čije bi odavanje zloupotrebe ili krađa, prouzrokovali ili bi mogli prouzrokovati štetne posledice po titulara te službene tajne, bilo da je u pitanju kompanija ili određena služba. Ovim zakonom tretira se službena tajna koja je u funkciji privrednih kompanija, time i privrednog razvoja Srbije, dok je službena tajna koja se odnosi na pitanje bezbednosti ljudskih i manjinskih prava regulisano drugim propisima. Tu je ona razlika o kojoj govorim, ali zaista i jedna i druga službena tajna su nemerljivo važne.

Ovaj Zakon o zaštiti službene tajne tretiramo kao privredni propis pre svega i njegovu suštinu posmatramo sa aspekta uticaja na privredne potencijale. Složićemo se da intelekutalna i industrijska svojina predstavljaju značajan privredni resurs, a primena pronalazaka i drugih proizvoda industrijske i intelektualne svojine su osnov svakog napretka i tu gotovo da nema dileme. Uostalom da nije bilo industrijskih inovacija i patenata kojima su unapređivani procesi proizvodnje, ne bismo mi danas odmakli mnogo od onoga što je predindustrijsko vreme.

Kreativnost i samih radnika inovatora, ali i istraživači i naučnika dovelo je do bržeg industrijskog i privrednog razvoja društva. Značaja inovacija i patenata i drugih oblika industrijske svojine kao intelektualne svojine danas posebno dolazi do izražaja kada na globalnom nivou kapital dobija vrhunsku vrednost, zato je krađa i falsifikovanje možda prisutnije u većoj meri danas nego što smo to imali u nekom ranijem periodu. Tako da danas kada odemo u neku kupovinu uvek se pitamo da li je to original ili je u pitanju neki falsifikat, odnosno kopija. Najčešće se kradu zaštitni znakovi ili patenti i to je primarno kopiranje proizvoda ili negde narodski rečeno, original falsifikata, otprilike tako izgleda.

Industrijska špijunaža je postala unosno zanimanje. Kradljivci originalnih dela industrijske ili intelektualne svojine se nažalost bogate mahom na tuđim idejama i projektima. Ta krađa industrijske svojine je danas naročito prisutna u svetu mode. Prosto, mi danas u industriji obuće i odeće po optužbi za kopiranje, ja mislim da su, manje više na dnevnom nivou. Pojava kopiranja postoji na globalnom nivou. Oni koji kopiraju originale uglavnom zarađuju ogromne svote novca i to na tuđi autorskim pravima i teško je to zaštititi.

Mi smo svedoci toga da u današnje vreme imamo sve više tih kopija koje se zaista teško razlikujete od originala, naročito ako se tome ne posvetite. Naročito ako ne uložite trud da baš napravite razliku između onoga što je kopija, koja se našla na tržištu od originala, osim što to čak i te kopije umeju cenom da prate originale, pod pretpostavkom da nećemo biti svesni da se radi o kopiji ili bar naivni potrošač ume da kada prepozna cenu možda pre i pomisli da je original nego što je kopija.

Tako da svo to kopiranje tuđih patenata, odnosno proizvoda industrijske svojine je prisutno na svim nivoima u prehrambenoj industriji, takođe, određeni proizvodi priznatih i poznatih proizvođača i u toj oblasti kopiraju. Proizvodi se roba identičnog izgleda kao brendirana i čak sa sličnim nazivima i imenima, tako da se kupci nedvosmisleno stavljaju u ozbiljnu zabludu. Mi imamo primer da je porodična firma za proizvodnju kobasica „Hek“ za kopiranje, nedavno njenih proizvoda optužila firmu „Aldi“, što znači da smo negde u korak sa svetom i Evropom kada je u pitanju kopiranje i krađa patenata.

Mnogi stručnjaci danas krađu intelektualne industrijske svojine smatraju organizovanim kriminalom. To bi trebalo da se pod to svede. Protiv toga je neophodno boriti se na organizovan način, odnosno zaštiti sve te kreativne autore i kompanije koji su vlasnici dela industrijske intelektualne svojine.

Pravni osnov za zaštitu privrede od krađe industrijske intelektualne svojine u Srbiji je, svakako, ovaj zakon, Zakon o zaštiti službene tajne, jer svaki podatak o inovaciji, izumu ili kreativnom delu jeste kompanijska tajna koja kompaniji omogućava konkurentnost i različitost na tržištu.

Kada je Srbija u pitanju veoma je značajno što sa ovim zakonom dobijamo unapređen zakonski okvir koji treba da obezbedi stimulativnu, poslovnu i privrednu klimu, modernizaciju privrede i afirmaciju kreativnih kadrova i kompanija.

Svakako, smatram da će zakon kojim se štiti službena tajna u privredi po standardima EU biti mnogo stimulativniji i za same investitore, kako domaće tako i strane, jer mogu bezbednije da koriste svoji inovativni potencijal, bez da imaju strah i predrasude. Time, na kraju svih krajeva ili na početku, možda najviše važno, doprinesu bržem razvoju naše privrede, što jeste zajednički cilj zbog koga ste i vi danas ovde, a i svim mi.

Mi imamo dosta originalnih brendiranih proizvoda po kojima se prepoznajemo i van granica naše zemlje. Nažalost, tamo gde nismo na vreme imali zakonom zaštićeno poreklo ili brend drugi su nas kopirali pa smo došli do faze da je, neverovano ali istinito, da su Slovenci brendirali ajvar kao svoj proizvod, Česi, Nemci, Italijani šljivovicu, Šveđani futoški sir, Iračani kajmak, itd.

Iz svih ovih razloga Srbija mora i treba da povede više računa o brendiranju i zaštiti svojih proizvoda, posebno onih sa oznakom geografskog porekla, jer ja mislim da su značajni i to je naš nemerljivi privredni potencijal. Mislim da ni sami nismo do kraja svesni koliki je potencijal tu. To se odnosi na sve naše firme, preduzetnike, pa i pojedinačne vlasnike autorskih prava, o kojima takođe treba brinuti. Firme se mogu zaštiti jedino ako imaju registrovane zaštitne znake. Dobro je da smo to napokon prepoznali i da ćemo ovim predlogom zakona unaprediti.

Podsetiću da je Srbija važeći Zakon o zaštiti službene tajne donela 2011. godine, dakle, koliko je to, deset godina unazad, a u međuvremenu 2018. je doneta Strategija razvoja intelektualne svojine za period do 2022. godine, kojom su i definisani strateški ciljevi. To su harmonizacija nacionalnog sa evropskim zakonodavstvom. O tome smo rekli. To jeste jedan od osnovnih motiva da se ovakav zakon donese u oblasti intelektualne svojine.

Treba naglasiti da ova obaveza proističe iz činjenice da smo se opredelili za punopravno članstvo u EU, kao i da smo već značajno unapredili ovu oblast. To negde potvrđuje i činjenica da je otvoreno pregovaračko Poglavlje 7, koje se tiče intelektualne svojine.Drugi strateški cilj, to sam rekla na početku je unapređenje sprovođenja prava intelektualne svojine na domaćem terenu.

Treći važan cilj je obrazovanje i podizanje kapaciteta za transfer znanja u funkciji unapređenja primene intelektualne svojine u privredi.

Bez potrebe da se sada pojedinim rešenjima iz zakona bavim, na kraju da ilustrujem značaj zaštite službene tajne naših kompanija, kroz podatke iznete u studiji pod nazivom „Doprinos delatnosti zasnovanih na autorskom pravu privredi Srbije“ koja pokazuje da u Republici Srbiji, kao i u svim zemljama postoje čitavi privredni sektori koji počivaju na iskorišćavanju autorskih dela i predmeta srodnih prava. Ukupno učešće svih kreativnih industrija u stvaranju BDP Republike Srbije prema podacima je 4,61%. Najveći udeo od 3,10% daju ključne delatnosti.

Tu spadaju štampa i izdavaštvo, muzika, kinometografija i video produkcija, radio i televizija, fotografija, softver i baze podataka, vizuelna i grafička umetnosti, usluge oglašavanja, organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava. Nabrojane industrije stvaraju više BDP nego rudarstvo ili usluge smeštene u ishrani, približno jednako kao finansijske delatnosti osiguranje ili snabdevanja električnom energijom.

Sada u ukupnoj zaposlenosti u Republici Srbiji kreativne industrije učestvuju sa 4%, kreativnim industrijama u kojima radi preko 90.000 radnika, po podacima koje ja imam. Ovi podaci potvrđuju potrebu za donošenjem novog pravnog okvira u sektoru zaštite službene tajne, odnosno zaštite našeg kreativnog sektora iskazano kroz intelektualnu i industrijsku svojinu, kao ogroman razvojni kapital naše privrede.

U tom smislu, apsolutno podržavam donošenje novog zakona o zaštiti službene tajne i vaš uloženi trud da regulišemo i ovu oblast koja je, iz svega što je rečeno, ne samo u mojoj diskusiji, nego čak više pre mene, jak potencijal koji treba negovati, ali pre svega treba zaštiti zakonskim okvirima.

Poslanici SPS će svakako podržati Predlog izmene Zakona. To je rekao i moj kolega Đorđe Milićević, ali nije to zgoreg ponoviti još jednom.

Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsednice.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege, pred parlamentom je Predlog zakona o akcizama, o kome ću ja govoriti, neću govoriti o Predlogu zakona o ličnim kartama, o tome će govoriti Dijana Radović posle mene, prosto zato što mislim da su oba zakona zaista vredna da im se čovek suštinski posveti.

Akcize su posebna vrsta poreza na promet i smatraju se jednim od najstarijih vrsta oporezivanja, ako ja imam precizne podatke. Sam naziv datira čak iz 16. veka, kada se u Holandiji oporezovalo pivo, alkoholna pića, so i šećer. So je ovde negde u grupi, čini mi se, najčudnija.

U našem poreskom zakonodavstvu akcize su postojale još u Kraljevini Jugoslaviji, ali su trajno zakonsko uporište našle pre 30-ak godina, početkom devedesetih godina, kada je implementirano evropsko iskustvo u načinu oporezivanja nekih proizvoda široke potrošnje.

Može se reći da je akciza vrsta posebnog poreza na proizvedenu robu i naplaćuje se tokom proizvodnje, a ne prilikom prodaje. Za razliku od klasičnih oblika poreza koji se naplaćuju pojedincu, poput poreza na imovinu ili poreza na dohodak građana, akciza se naplaćuje za određenu robu i predstavlja indirektno oporezivanje.

Akcizni proizvodi su luksuzni proizvodi i uglavnom proizvodi masovne potrošnje. To su kafa, alkoholna pića, duvanski proizvodi, derivati nafte. I zanimljiva je istorijska činjenica, rekoh malopre, da je širom sveta so kao otprilike neophodna namirnica bila deo oporezivanja.

Akcize plaćaju proizvođači i uvoznici. Poreska osnovica jeste merna jedinica proizvoda, kao što je kilogram kafe ili litar alkoholnog pića i iznos akcize se uglavnom dodaje na cenu proizvoda, a onda se na taj iznos obračunava PDV, što sve čini ukupnu cenu akciznog proizvoda. I ovo sada zvuči čudno kada ja govorim, ne zato što neko od vas to ne zna, nego prosto zbog javnosti Srbije malo definišem sam pojam akcize.

Sa stanovišta poreske politike jedne države, za akcize se nedvosmisleno može reći da predstavljaju najsigurniji deo poreza kojima se puni budžet, jer tu gotovo da ne može biti nikakvog izbegavanja poreza, što je važno, zato što se ona, pre svega, plaća u postupku proizvodnje, tako da proizvođači ne žele da rizikuju bilo kakvim prikrivanjem poreza.

S druge strane, radi se o proizvodima čija je potrošnja izuzetno rasprostranjena, tako da se ostvaruju visoki poreski prihodi. Akcizna roba kako u svetu, tako i u Srbiji je u skladu sa Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji mora biti obeležena akciznim markicama, osim piva, naravno, tako da se može precizno utvrditi obim, odnosno količina proizvedene robe stavljena u promet.

Prodaja akcizne robe bez akcizne markice poreski je prekršaj ili krivično delo po zakonima. Zanimljivo je da su akcize u osnovi predstavljale svojevrsnu prevenciju, odnosno odvraćanje od korišćenja akcizne robe, pre svega duvana i alkohola. Poreski sistemi nekih zapadnih zemalja još kod ranog uvođenja akciza imali su tri cilja: da se smanji korišćenje društveno nepoželjne robe koja ugrožava zdravlje ljudi zbog sadržaja toksičnih supstanci, da se smanji štetni uticaj na životnu sredinu zbog korišćenja fosilnih goriva i na taj način akcize imaju i ulogu zelenog poreza, i da se smanji loš uticaj korišćenja akciznih proizvoda na društvo, pre svega kod zavisnosti od duvanskih proizvoda ili alkohola, čije korišćenje je često povezano i sa drugim oblicima nepoželjnog ponašanja, asocijalnog i agresivnog ponašanja, kocka i da ne nabrajam.

Akciza, iz ovog ugla posmatrano, predstavlja tzv. porez na porok. I danas bi trebalo razmišljati o ovoj suštinskoj ulozi akcize, imajući u vidu drastičan porast korišćenja pre svega duvanskih proizvoda i alkohola i tim porocima najmanje, nažalost, odolevaju mladi.

Takođe, akcize bi u kontekstu preventivne uloge bile prihvatljivije za građane koji sada akcize posmatraju kao nepotreban namet države.

Dakle, moj predlog je da se deo akciza direktno usmerava u preventivne mere države protiv bolesti zavisnosti, kakav je alkoholizam, pre svega. Ekološka taksa je kao takva već uvedena i plaćaju je svi zagađivači, pored ostalih.

Kada su u pitanju aktuelne izmene Zakona o akcizama, o kojima danas govorimo, važno je reći da su one, pre svega, ishod obaveze Srbije da svoje zakonodavstvo u ovoj oblasti uskladi sa zakonodavstvom EU. Naime, u više izveštaja Evropske komisije konstatovano je da Srbija nije svoju akciznu politiku u oblasti proizvodnje alkoholnih pića uskladila sa pravima i pravilima EU. Ta neusklađenost se odnosi na različitu stopu akciza na robu domaće proizvodnje i uvezenu robu, kao i na model obračuna akciza na jaka alkoholna pića.

Pošto smo se opredelili za evropski put još potpisivanjem SSP-a sa evropskim zajednicama 29. aprila 2008. godine, koji je stupio na snagu 2013. godine, 1. septembra, preuzeli smo obavezu usklađivanja zakonodavnih okvira u svim sektorima kojima bi se obezbedila standardizacija i transparentnost u prometu radne snage, roba i usluga.

U tom smislu Evropska komisija je imala primedbu da naši poreski standardi u oblasti akciza na alkoholna pića nisu u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju kojima se zabranjuje fiskalna diskriminacija. Tačnije, odredbom člana 37. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju propisano je da će se zajednice iz Srbije uzdržavati od uvođenja bilo kakvih mera unutrašnje fiskalne politike kojima se posredno ili neposredno diskriminišu slični proizvodi i druge strane. Praktično, ovo znači da Srbija ne može da primenjuje različite akcize za naše domaće proizvode u odnosu na akcizne proizvode koji se uvoze iz zemalja EU.

Konkretno se primedba odnosi na različiti poreski tretman alkoholnih pića domaće proizvodnje u odnosu na uvezena alkoholna pića. Zato je neophodno da uskladimo svoje zakonodavstvo u ovoj oblasti sa pravnim tekovinama EU, a to je i jedan od uslova za otvaranje pregovora o pregovaračkom Poglavlju 16.

Ova izmena znači da se u Srbiji više neće plaćati akciza po vrsti jakog alkoholnog pića, kao do sada, tako da se na ovaj način vrši izjednačavanje poreskog tretmana svih jakih alkoholnih pića. Po našem važećem Zakonu o jakim alkoholnim pićima važi podela na tri grupe pića i prema tim vrstama se određivala visina akcize. To su pivo, niska alkoholna pića koja sadrže 11,2 do 15% i jaka alkoholna pića iznad 15% alkoholne jačine. Ova izmena zakona se odnosi na jaka alkoholna pića, dok se za pivo niska alkoholna pića neće menjati način obračunavanja akcize.

Sada ovde imam i precizno definisano, ali prosto neću trošiti vreme svojih kolega, kako bi to matematički trebalo da izgleda i koliko će ta akciza biti uvećana. Međutim, praksa će to brzo pokazati. Jedino što je sigurno jeste da je što je procenat alkohola veći to će biti i veća akciza na to alkoholno piće. Može se reći da se u vodi progresivna stopa akcize za jaka alkoholna pića.

Izmene zakona odnose se i na korišćenje postojećih akciznih markica za jaka alkoholna pića do donošenja novog podzakonskog akta kojim će se na novi način urediti akcizne markice za jaka alkoholna pića za koja će se, po ovim izmenama zakona, akcize obračunavati po novom modelu.

Takođe se izmenama zakona nalaže proizvođačima jakih alkoholnih pića da sa danom stupanja na snagu ovog zakona izvrše popis zaliha proizvoda kako bi se i na njih obračunavala akciza po novom zakonskom modelu.

Na kraju bih htela da kažem da je Srbija značajan i priznat proizvođač piva, nisko alkoholnih i jakih alkoholnih pića od kojih su mnoga sa geografskim poreklom i da po tom osnovu ostvaruje značajan devizni priliv.

U svakom slučaju ovim izmenama zakona rast iznos akciza na sva alkoholna pića, posebno na jaka alkoholna pića, što će uticati na porast cena alkoholnih pića. To se može posmatrati sa dva ključna aspekta. Mislim da su najrealnija. Prvi je da će se zbog porasta cene možda smanjiti upotreba alkoholnih pića, što ne bi bilo loše, a drugi, ne manje važan, da je Srbija izvršila svoje obaveze prema EU, uskladila akcize na alkoholna pića sa evropskim standardima. Ovoga puta je to možda moralo malo biti na teret domaćih proizvođača koji se, kao i svi mi, moraju prilagođavati evropskim standardima da bi im evropsko tržište, kao takvo, bilo dostupno.

Poslanička grupa SPS će svakako u danu za glasanje podržati predložene zakone. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsedniče Orliću.

Poštovane kolege, uvažena ministarka Čomić sa saradnicima, poštovani građani i građanke, najpre zaista hvala na razumevanju i na činjenici da ste kao Vlada prihvatili i ovaj amandman i sve naredne o kojima ćemo razgovarati, a moj cilj nije bio ništa drugo, do kao što sam i u svom izlaganju kada smo razgovarali, u načelu rekla, a to je da ovaj zakon učinimo što boljim, i što primenjivijim za ovo naše društvo, koje svakako ne ume da prepozna momenat u kome je neophodno na ovaj način regulisati ono što je trebalo da bude neprikosnoveno pravo.

U tom smislu, imali smo neke diskusije koje nisu do kraja u delu plenuma, koji se ticao rasprave u načelu, razumeli zašto je važno doneti jedan zakon ovog tipa, rodna ravnopravnost, precizno definisana uvedene kategorije, ja se ponavljati neću, sve sam to govorila.

Moramo da shvatimo da je rodna ravnopravnost tekovina modernog društva i da ona zaista u bukvalnom smislu te reči podrazumeva poštovanje prava i sloboda, apsolutno svih ljudi, bez obzira na biološke ili društvene odrednice.

Ovim zakonom se domaće zakonodavstvo transponuje neke pravne tekovine EU, i dobro je da je tako. Moji su amandmani u dobrom delu bazirani, najpre na onome što je bio mišljenje Saveta Evrope, zato što mislim da, ako smo rešeni, a jesmo, da postanemo članica EU, onda tehničke primedbe koje su sadržali moji amandmani, pre svega, idu u tom smeru, da što više prilagodimo sopstveno zakonodavstvo zakonodavstvu EU.

Pri tom tvrdim, kao što sam to rekla, i u raspravi u načelu, a to je da ćemo biti ipak država koja će biti pozitivan primer.

Dakle, kada je u pitanju ovaj amandman u kome se u članu 3. posle reči - lični razvoj i razvoj društva, dodaju se reči - jednake mogućnosti, i prava u pristupu robama i uslugama, a posle reči - uz uvažavanja, dodaju se reči - bioloških, društvenih i kulturoloških formiranih razlika između muškaraca i žena, isključivo je zato što se pojam rodne ravnopravnosti, proširuje i na oblast pristupa robama i uslugama i to precizno utvrđivanjem jednakih prava i mogućnosti u pogledu pristupa i robama i uslugama.

U drugom delu amandmana se predlaže dopuna člana 3. tako da se pojam rodne ravnopravnosti uključuje kao komponenta uvažavanja, ne samo različitih interesa, potreba prioriteta žena i muškaraca, prilikom donošenja javnih i drugih politika, i odlučivanje o pravima, obavezama i interesima, već možda najvažnije i uvažavanje bioloških i društvenih, kulturoloških formiranih razlika, jer se upravo uvažavanjem tih razlika, politike i mere formulišu upravo tako da mogu da obezbede da i de fakto ravnopravnost i jednake polazne pozicije, imaju i muškarci i žene.

Ovom se formulacijom ujedno ispunjava i opšta preporuka koju smo dobili od komiteta i to vi, ministarka znate, i zato mi je drago da ste ovaj amandman prepoznali kao dobru dopunu zakona i hvala vam na tome.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Član 4. stav 5. posle reči: „Nasilje zasnovano na polu, polnim karakteristikama, odnosno rodu ili promeni pola“, dodaju se reči: „Nasilje prema ženama“. Važan član, zbog, nažalost, važne pojave.

Iskoristiću priliku govoreći o ovom amandmanu i da skrenem pažnju na ovaj vid nasilja, koji se ispoljava u različitim oblicima. Mi ga imamo od nasilja u porodici, preko partnerskog nasilja, zlostavljanja na poslu, da ne navodim, pričali smo o tome, različitih pojava ima, kada je u pitanju nasilje prema ženama.

Pre svega, zahvaljujem se što ste zaista imali sluha za promenu termina nasilje nad ženama i uvažili amandman moje koleginice Sandre Božić, jer smo i na konferenciji Ženske parlamentarne mreže o tome razgovarali i tada vas molili. Potpuno ste bili u pravu, i Sandra u svom obrazloženju i vi koji ste dodatno objasnili zašto ste to prihvatili.

Činjenica je da u poslednjih 10 godina, i govorili smo o tome, ubijeno je 320 žena, i to je negde, ako se ne varam, prosek od 30 žena na godišnjem nivou. Neću ni pokušati, a kamoli reći da nasilje ne postoji i nad muškarcima, jer ne bih bila niti dovoljno iskrena, niti dovoljno ja, ako ne bih stavila akcenat na to, ali je činjenica da statistički podaci govore, nažalost, u prilog tome da su žrtve isključivo žene, možda ili u većem broju žene, možda i zbog toga što su fizički slabije. No, bilo kako bilo, mi kao društvo moramo da prepoznamo da tu moramo uraditi više, da moramo zaštiti.

Sa treće strane, takođe, moramo imati svest o tome i o tome opet moramo govoriti, da ovakva zakonska rešenja često umeju da inspirišu i one koji improvizuju, koji lažno predstave nasilje koje su doživeli ili preživeli, pokušavajući da se na bazi neke izmišljene ili spinovane priče sakriju i pokupe benefite koje misle da će imati pravo, ukoliko se na taj način oglase.

Sve to moramo da prepoznamo kao društvo. Ali, da bismo uopšte došli do faze da možemo da prepoznamo da li postoji zloupotreba zakona, moramo da ga donesemo i da pustimo njegovu primenu da bismo videli kako će to izgledati.

Treće i najvažnije, ne mogu da ostanem imuna na priču o tradiciji. Tradicija, ne samo srpskog naroda, nego živog čoveka je da kod svoje reprodukcije nekada dobije sina, a nekada ćerku. Svaki zakon, naročito Zakon o rodnoj ravnopravnosti, moramo da pogledamo kroz prizmu našeg deteta. Znate, jer ako tu prepoznamo da za našu ćerku možda ovim zakonom postavljamo temelj za neko njeno bolje prekosutra, ona će svakako sutra nadograditi ovo naše, biće pametnija nego mi, imaće neko drugo vreme, ako to tako budemo sagledali, lakše ćemo ga podneti.

Isto mislim i za sve one koji to trebaju da sagledaju sa pozicije mog sina. To je negde jedino što je izostalo, jedino što nismo uspeli da sami sebi objasnimo, nego nam je lakše da se ogradimo, pozivajući se na divnu našu tradiciju. Divna je ona bila i u ono vreme o kome ste, ministarka, govorili, kada se razgovaralo o tome da li se može u školu ili se ne može. Možda bi neko s nostalgijom i na to gledao. Možda to sa ove distance možemo da razumemo, ali ono što primarno moramo da shvatimo i zbog čega sam, pre svega, bavila se ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu, jeste da živimo u 21. veku, jednom modernom društvu koje rapidno samo sebe modernizuje.

Sigurna sam da će ovaj zakon pretrpeti svoju promenu na bolje već za godinu dana. Što bismo se libili da danas napravimo prvi korak, ako nas prekosutra očekuje drugi. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Amandmanom se predlaže, pre svega, jezička intervencija u tački 3. stav 1. člana 6. Predloga zakona, koja više odgovara najpre duhu jezika, ali da smanjim obrazloženje.

Pojam rodne perspektive podrazumeva, pre svega, svest o rodnim razlikama i uključivanje i uvažavanje tih razlika i specifičnosti prilikom formulisanja konkretnih mera, politika i aktivnosti vezanih za rodnu ravnopravnost. Poštovanje razlika je uslov tolerancije, razumevanje i ravnopravnosti. Ako se ovi standardi poštuju, onda neće biti ni diskriminacije, odnosno, imaćemo manje razloga za primenu prvog zakona o kome smo u pojedinostima razgovarali. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

U članu 10. posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi: „Prilikom određivanja posebnih mera moraju se uvažavati različiti interesi, potrebe i prioriteti žena i muškaraca, a posebnim merama mora se obezbediti: pod jedan, pravo žena, devojčica i muškaraca na informisanost i jednaku dostupnost politikama, programima i uslugama, primena urodnjavanja i rodno odgovornog budžetiranja u postupku planiranja, upravljanja i sprovođenja planova, projekata i politika, promovisanje jednakih mogućnosti u upravljanju ljudskim resursima na tržištu rada, uravnotežena zastupljenost polova u upravnim i nadzornim telima i na položajima, uravnotežena zastupljenost polova u svakoj fazi formulisanja i sprovođenja politika rodne ravnopravnosti, upotrebna rodno senzitivnog jezika kako bi se uticalo na uklanjanje rodnih stereotipa pri ostvarivanju prava i obaveza žena i muškaraca i prikupljanje relevantnih podataka razvrstanih po polu i njihovo dostavljanje nadležnim institucijama. U ovom slučaju stav 3. postaje stav 4.

Sasvim kratko. Smatrala sam da je dobro da se član 10. Predloga zakona dopuni tako što će se precizirati, pre svega, ciljevi koje posebnim merama za postizanje rodne ravnopravnosti treba da ostvaruju svi zakonom utvrđeni subjekti. Ovi ciljevi su istovremeno i svojevrsna prevencija diskriminacije. Zato je važno naglasiti ih u ovom zakonu koji prati Zakon o zabrani diskriminacije. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Značajna novina ovog zakona u odnosu na sada važeći jeste zakonska obaveza pre svega izrade strateškog dokumenta, a to su nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost i akcioni plan za sprovođenje strategije. Zatim, tu su i planovi lokalnih samouprava. O njima smo razgovarali, čini mi se, na nekom okruglom stolu u pripremi ovog zakona, ministarka, ako se ne varam, ali je u predlogu izostala strategija autonomne pokrajine, pa sam ovu dopunu predložila amandmanom kako bi se ispratila ova obaveza prosto i na tom nivou vlasti za koji mislim da je podjednako važan. Hvala.

Uvažena ministarka, ja sam gotovo sigurna da niste imali nameru da izostavite autonomnu pokrajinu, međutim, isuviše se dugo bavimo politikom da ne bismo znale da se sve ono što se podrazumeva uglavnom ne primenjuje. Jedino što je apsolutna pretpostavka je da bi to tako bilo.

Podrazumeva se da se podrazumevano ne bi primenilo. To je bio razlog zbog kog sam intervenisala, zato što sam zaista ovo shvatila kao jedan propust koji je tehničke prirode, pre svega. Čak ne ni zbog toga što se podrazumeva, zato što poznavajući vas znam da u podrazumevano ne verujete često. Hvala.

Zahvaljujem.

U članu 27. stav 1. posle reči „uključujući napredovanje u karijeri“, dodaju se reči „kao i u svim drugim aktivnostima ovih organizacija“.

Još jedna precizna definicija koja bi u suštini trebala da obezbedi ravnopravnost u svim aktivnostima organizacija za zapošljavanje koje nisu decidno nabrojane kako bi se izbegla situacija da ono što nije navedeno u zakonu ne važi, kao i malopre smo o tome razgovarali ili ne može da se primeni kao faktor rodne jednakosti u ovoj oblasti koja je apsolutno važna za život, jer je u stvari u pitanju imati pravo na zaposlenje bez obzira na razlike po osnovu bioloških ili nekih drugih karakteristika.

Tako da još jednom zahvaljujem se što je Vlada prihvatila amandman za koji mislim da je zaista važan, jer precizira određene stvari.

Zahvaljujem.

Najpre hvala koleginici Danijeli, potpuno ste u pravu. Ovde sad nekako vidim i kao svoju grešku činjenicu da možda nismo, eto, tog izostalog dijaloga. Da smo razgovarali o ovom amandmanu možda bismo našli srećnije rešenje koje jedno drugo ne isključuje. Dobro je prepoznati ovo da prepoznamo koja je mogućnost da u perspektivi zaista razgovaramo više, iako sam juče sa kolegom Bačevcem razgovarala i shvatila, pre svega, iz ugla jednog lekara zašto interveniše, ali je, nažalost, bilo kasno za promenu sadržaja amandmana.

Kada je u pitanju kolega Šormaz, jeste u pravu. Razumem bojazan o kojoj je govorio, s tim što, jeste to ministarka lepo objasnili, ne obavezuje, ona upućuje i dobro je ne shvatiti ili da nas bar javnost pogrešno ne shvati, a kamoli potencijalni investitori da ovde postoji neka obavezujuća klauzula, jer i sami ste rekli u obrazloženju imamo kinesku firmu čiji je upravi odbor u Kini, pa nikako ne podleže ovome što ovde piše, čak i ako bi bilo obavezujuće, a kamoli ako je upućujuće.

Važno je nešto reći da se prepozna kao mogućnost, a nesporno verujem da neće biti ovo makar jedan od motiva za odustajanje bilo kome ko se ozbiljno bude bavio. Možda se zamisli da li u toj Srbiji ima nekih pametnih žena pa ih teško nađe, ali da će baš odustati od svoje investicije, gotovo da sam sigurna da neće. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Mada nisam ispratila, govorimo o članu 51, je li tako?

Naslov se menja: "Zabrana nasilja na osnovu pola, polnih karakteristika, odnosno roda i nasilja prema ženama". Negde se zaista i u amandmanu, devetom amandmanu koji sam ja podnela, na član 51. i u članu 53. stav 1, gde se posle reči: "odnosno rodu" dodaju reči: "i nasilja prema ženama", da se ne bih dva puta javljala, prosto pokušavamo da obavežemo sve da prijave nasilje nad ženama.

Hvala vam što ste to razumeli, to je jedno od najdrastičnijih i najprisutnijih pre svega nasilja i čini mi se da preciziranjem ove obaveze se daje na težini ovog problema, tim pre što negde situacija u vreme kovida, posebno u vreme vanrednog stanja, nekako mi se čini da je pogoršana, iako sam juče prateći neku emisiju shvatila da nije bilo povećanog nasilja u ono vreme kada je bilo vanredno stanje, ali da 2021. godina, nažalost, pokazuje porast nasilja u odnosu prema ženama.

To se sada opet naslanja na ono moje pitanje koje je upućeno vašem ministarstvu i onu inicijativu i apel da možemo da popričamo o tome koliko je korona virus sam po sebi uticao pre svega na mentalno stanje nacije i na naše zdravlje i koliko nam je ta činjenica da smo se susreli sa nečim što nas je nateralo da neke elementarne navike promenimo promenilo i situaciju u društvu.

Važno je reći da to moramo da prepoznamo u ovoj fazi, da ne bismo u nekoj kasnijoj susreli se sa nekim ciframa koje će nas plašiti ili koje prosto ne smemo sebi da dopustimo kao država. Tako da mislim da je važno da i ovaj zakon prosto ima taj član, iako sam razumela da ćemo imati i društveni dijalog na ovu temu i važno je da čujemo i stručne ljude, ali i široku javnost o tome kako ko od nas percipira ono što se oko nas dešava ili će se tek dešavati, jer ja zaista mislim da ćemo efekte tek videti.

Imam i neki podatak da je u Hrvatskoj došlo čak do porasta mladih ljudi koji imaju sada određene blaže ili teže psihičke poremećaje, pa da se to meri u odnosu na 2019. godinu, ako su imali na određeni procenat jednog, sada imaju deset obolelih, bojim se da su to negde sve efekti jednog straha koji je bio opravdan, koji je bio ljudski, koji je bio prosto strah svih nas, nismo razumeli šta nam se dešava, a još manje smo mogli da verujemo da ćemo uspeti da se sa tim izborimo.

Ovaj amandman jeste išao samo u tom smeru da u svakom momentu u kom možemo i u svakoj rečenici u kojoj možemo moramo staviti nasilje prema ženama i apostrofirati ga pre svega da bismo ga i lakše prepoznali, a i pomogli tim kategorijama žena koje zaista trpe bez presedana.

Hvala vam na tom dodatnom pojašnjenju i nije da nekome ne prija da pokupi lovorike, ali moram da kažem ovde naglas pre svega da sam na konkretno dve teme bila prosto samo megafon. U pitanju je poslaničko pitanje koje može da postavi jedan čovek, a ja sam pitala ono o čemu smo i unutar poslaničke grupe SPS razgovarali, a i sa kolegama iz ostalih poslaničkih grupa jer, dao bog, nije nam strano da sednemo i razgovaramo o svim pojavama.

Država je pokazala jedan odgovoran odnos prema svojim građanima. Da se ne vraćam, ili da se vratim, nije loše ni to reći, donoseći pre svega ekonomske mere koje su podstakle i običnog građanina, ali i sve one ostale kategorije ljudi koji su bili ugroženi činjenicom da prosto nisu mogli da se bave svojim poslom u ovo vreme koje je bilo neizvesno.

Ono što je važno reći jeste da unutar pre svega poslaničke grupe SPS u kojoj sada ima dosta mladih ljudi i dosta ljudi u zrelim u godinama sa dosta političkog iskustva, profesora, lekara, pravnika, čega god, kada sednemo i u nekim opuštenim razgovorima, ako se mogu zvati opuštenim razgovorima, ili bar u pauzi ovog zasedanja, tumačimo i zakone i ono što donosimo onda prepoznamo kako se to reflektuje u nekim svim sektorima društva. Dragoceno je onda kada čujete profesora Žarka koliko i kako to može da utiče na decu koja su, na primer, u dobi kada moraju da se socijalizuju, a bila su prinuđena da se totalno asocijalno ponašaju i osuđena isključivo na društvene mreže.

Tako da, to što sam ja uputila vama kao pitanje jeste samo sublimacija svega onoga o čemu smo svi zajedno razgovarali, o čemu svi zajedno isto mislimo. Biće mi posebno zadovljstvo da svim zajedno i sa nekim svojim saznanjima i iskustvima dođemo do rešenja, zašto da ne i u vidu nekog leks specijalisa kada je u pitanju status žena.

U pravu ste, govori se tu o ženama koje su bile najizloženije i koje su brojnije, nažalost, u ovim delatnostima koje su nekako bile najvažnije u ovo vreme korone.

Sve ovo ne kao utuk na bilo koju vašu reč, nego prosto kao dodatna definicija da koliko god mi prijalo da sam najpametnija ne mogu da pokupim sve zasluge zato što nisu samo moje, produkt su razgovora sa svim mojim kolegama.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Postajem dosadna, ali neću još dugo.

U članu 65. stav 3. menja se i glasi – telo nadležno za rodnu ravnopravnost u jedinici teritorijalne autonomije, kao i u jedinici lokalne samouprave pored podataka iz stava 2. ovog člana evidentiraju i podatke o: usvojenim razvojnim planovima i drugim aktima u oblastima iz nadležnosti jedinica teritorijalne autonomije i jedinica lokalne samouprave koji sadrže rodnu perspektivu i sažeti opis iste; merama i aktivnosti koje je to telo iniciralo, a koje su u funkciji pre svega ostvarivanja i unapređenja rodne ravnopravnosti; efektima rada organa javne vlasti; na ostvarivanju i unapređenju rodne ravnopravnosti; realizaciji pokrajinskog i lokalnog budžeta iz rodne perspektive; ostvarenom stepenu i kvalitetu saradnje sa drugim radnim telima na pokrajinskom i lokalnom nivou; rodno osetljivim podacima iz nadležnosti organa jedinice teritorijalne autonomije jedinica lokalne samouprave; aktivnostima organa koji se u jedinici teritorijalne autonomije jedinice lokalne samouprave bave sprečavanjem i suzbijanjem rodno zasnovanog nasilja; neplaćenom kućnom radu koji su organi javne vlasti dužni da na godišnjem nivou objavljuju kao administrativne podatke o neplaćenom kućnom radu u cilju utvrđivanja njegove ukupne vrednosti i njegovog učešća u bruto društvenom nacionalnom dohotku.

Smatram da je celishodno da se zakonom precizira da sve obaveze evidencije iz člana 65. se odnose i na jedinice teritorijalne autonomije, odnosno na autonomne pokrajine i tela koja su na ovom nivou osnovana radi brige o rodnoj ravnopravnosti.

Ovaj amandman prati jedna od prethodnih amandmana koji sam podnela, razgovarali smo da se to ne podrazumeva, nego moramo da kažemo, koji se uvode pre svega u zakon kroz obavezu da donese svoje akcione planove za sprovođenje nacionalne strategije. To je, čini mi se važno.

Važno je da na svim nivoima vlasti vodimo preciznu evidenciju o oblastima aktivnosti usmerenih na efikasno sprečavanje svih oblika diskriminacije.

Čini mi se da će u dobroj meri pomoći to što ćemo videti možda i te podatke sa lokalnog nivoa, kada je u pitanju nasilje. Nekako mi se čini da sad to imamo samo globalno. Pre svega, nasilje prema ženama će nam biti definisanije možda i kroz ovu formu gde ćemo mi prepoznati ne samo ono fizičko nasilje, nego sve ostale oblike nasilja koji se u ovoj oblasti života dešavaju i sa kojima se žene susreću.