Zahvaljujem potpredsednice Kovač.

Uvaženi gosti visokog doma, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, dve važne tačke svakako i o tome su moje kolege govorile.

Ja ću krenuti na način što ću najpre reći da ćemo podržati izbor sudija, iz mnogo razloga, ali ono na šta želim da se osvrnem, to je da uvek osetim zadovoljstvo kada biramo profesionalce na ovako važna mesta kakva su mesta sudija. Zašto to kažem?

Zato što vreme iza nas govori o tome da smo neretko znali da napravimo grešku, ili još gore, da sudovi odrade svoj posao, da sudije donesu nepristrasnu odluku, a da politika napravi krupnu grešku koju danas plaćamo.

O čemu govorim, 24. marta, jučerašnji dan, premijer tzv. Kosova, Aljbin Kurti, dozvolio je sebi luksuz da da izjavu da proslavlja dan i rado se seća 1999. godine u kome su nato avioni, obrušavali se na srpsko nebo, obećavajući slobodu, zoru slobodu.

Citiram „ Danas slavimo pobedu snage, ljudske savesti nad nasiljem i srpskim šovinizmom“. Ne vežem ovo slučajno sa sudijama, zato što da smo imali dovoljno političke svesti, Aljbin Kurti nikada ne bi bio na slobodi, čak ni danas.

U trenutku kada je optuženi osuđen za zločine kao terorista, ja mislim da je bio osuđen na neki rok koji ga ni danas ne bi držao van zatvora, pa mu ne bi ostavio, čak ni mogućnost da u ovoj tzv. državi glumi premijera i još se brutalno podsmeva srpskim žrtvama, optužuje nas za nešto što, ne da nije naš greh, nego je naša najveća i to, otvorena rana.

U tom smislu mislim da je jako važno kada biramo sudije i kada im ukazujemo poverenje, ali i kada o tome vodimo računa da su to ljudi koji , pre svega nisu podložni bilo kakvom uticaju, jer smo u godinama iza nas imali neki period kada smo birali sudije, zato što su podobni i zato što se nekome sviđaju.

Ja ne poznajem kandidata, ali iz biografije vidim da imamo kvalitetan predlog i nadam se da će se nastaviti ova kvalitetna praksa, da samo takve ljude i biramo na te funkcije.

Druga tačka dnevnog reda, ne manje važna, gospodine Marinoviću, mi smo se videli na Odboru za kulturu. Ja sam privilegovana, pa sam imala čast i priliku da predloženu gospođu Sanju Unković i čujem i upoznam i shvatim o kojoj se energiji radi. Međutim, pre nego se vratim na samog kandidata, pohvaliću vaš rad. Mi smo tamo čuli, sve ono što ste vi bili u obavezi da uradite u vreme pandemije, u vreme korona virusa, kada ste čak i sami u jednom, ne kratkom periodu bili u izolaciji.

To govori o vašoj profesionalnosti i nasledili ste čoveka koji nije bio toliko profesionalan. Nasledili ste čoveka na čiji smo rad imali zamerke i te kako, otvorena pitanja koja nisu mala. Sve su moje kolege govorile o tome.

Ponavljala bih se ja, ako bih krenula da pričam tu priču, ali hoću da upozorim i o tome sam govorila kada je ministarka Matić neki dan bila u Skupštini, a to je o toj štetnosti društvenih mreža kada su u pitanju naša deca.

Ja pamtim da ste nam i na Odboru rekli, a čini mi se i ponovili kada je kolega Starčević govorio, da od Fejsbuka niste dobili nikakav odgovor. Međutim, mislim da je najveća opasnost zapravo sada za naše najmlađe upravo na jednoj drugoj društvenoj mreži, koja se zove Tik Tok, na nečemu čega su nam deca žrtve u bukvalnom smislu te reči.

Ja znam da to nije problem koji možete da rešite sami, ali znam da postoji i rešenost i narodnih poslanika i vas i izvršne vlasti, i da tome stanemo na put.

Negde sam mišljenja da pratiti trendove po svaku cenu nije nužno, naročito ne ako ti trendovi u dobroj meri ugrožavaju vašu decu, a mi imamo, nažalost, ja se sada neću baviti statistikom, pre svega da se ne ogrešim o nekoga, čini mi se ne mali broj slučajeva samoubistva kao posledica inspiracije upravo sa te društvene mreže koja je prilično nekontrolisana.

Rizikujem da će me ljudi koji su oduševljeni „Tik-Tokom“ kao prostorom za neku samoreklamu ili čak i profit, ja mislim da tamo postoji i neka mogućnost profita kada se koriste te mreže, optužiti za činjenicu da danas pokušavam da nešto omalovažim, međutim, prihvatiću svaku kritiku, ja ostajem pri svom stavu - o određenim društvenim mrežama treba razgovarati na način da one možda ne treba da postoje.

Zloupotreba ličnih podataka, kako da ne, toga negde svi imamo svest kada se uopšte upustimo u jedan takav vid komunikacije. Sa druge strane, oni imaju svoju prednost. Ja to govorim sa pozicije nekog ko je, kao i 200 hiljada Srba sa KiM ili raseljenih iz Bosne ili iz Srpske Krajine, Republike Hrvatske, preko tog „Fejsbuka“ možda našao jedini način da se poveže sa svim svojim sugrađanima i poznanicima, jer to bi drugačije bilo teško. Ima ona svojih prednosti.

Naravno, vi nemate lak zadatak. Ja znam da su zloupotrebe uvek nešto što se najbrže prima u našem narodu. Mi najpre prihvatimo sve te pošasti koje nam ne trebaju i kada bi bili efikasni na neke druge teme, ko zna gde bi nam bio kraj.

Ponovo naglašavam, taj „Tik-Tok“, po meni, ne znam kako funkcioniše, jeste mreža koju bi trebalo debelo preispitati i možda razmišljati o odluci šta i kako sa njom.

Kada je u pitanju Sanja Unković, kandidat kog ste predložili, na to imate pravo, ja moram da kažem svojim kolegama koji nisu imali priliku da Sanju čuju, upoznaju i vide, da se radi o jednoj mladoj ženi koja je pre svega, čini mi se od 2011. godine, zaposlena u kancelariji Poverenika za informacije od javnog značaja, da ona osim što poznaje ovaj posao i vrlo predano ga radi, ima sjajne ideje i ogromnu energiju i nekako, čini mi se, dovoljno vaspitanja da bi vam pre svega bila beskrajno zahvalna na činjenici da ste joj ukazali poverenje.

Ja uvek reagujem pozitivno, rodno-patriotski, kada su u predlogu žene i to nikada neće proći, ali mislim da sa druge strane jeste povukli dobar potez, zato što stoji ona krilatica – kada birate muškarca, on pita – šta ću biti, a kada birate ženu, ona pita – šta ću raditi.

Nije nas Sanja pitala šta će raditi. Ona je nama rekla šta su joj ideje, objasnila nam je i šta su problemi sa kojima se susrećete, pre svega zbog te razuđenosti problema. Kada to kažem, onda mislim da, ako se ne varam a vi ćete me ispraviti, ja imam pravo i da pogrešim, slučajevi koji se događaju u Vranju, na krajnjem jugu, na krajnjem severu, nekada traže i fizičko prisustvo, što nije lak posao za jednog čoveka. To jeste bio motiv da iskoristite svoje pravo koje vam uopšte garantuje ovaj zakon, da izaberete zamenika, ali i da napravite te timove sa kojima ćete sarađivati. Tu je Marija u pravu, lakše je prijaviti jednu takvu situaciju ako imate na lokalu mogućnost da to uradite, nego ako to morate da radite pismeno ili da eventualno fizički dođete u Beograd ili u bilo koji od većih centara.

Koliko god Beograd bio najbrojniji grad, mislim da su možda problemi u ruralnim sredinama veći a da ih nismo svesni i da možda tamo gde ćemo sada i unaprediti pre svega taj signal interneta, o tome smo doneli ili treba tek da glasamo, mislim da je to u ovom plenumu sada, odluku o zajmu koji će nam omogućiti da i ruralne sredine pokrijemo pre svega boljim internet signalom, onda ćemo verovatno još jedan broj ljudi izložiti ovom riziku, ali, bogami, i još jedan broj dece, što je za mene uvek veća opasnost.

Apelujem na vas da u krajnjoj liniji budete inicijatori, jer znam da ne možete da rešite problem ali znam da možete da inicirate i da sa nama zajedno nađemo način kako ćemo to rešiti, a da prosto zaštitimo sve naše stanovnike od eventualne zloupotrebe.

Druga zloupotreba jeste i to što, nažalost, često vidimo da se na tim društvenim mrežama ispoljavaju kojekakve frustracije koje do kraja ne možemo da razumemo. Neke su nemilosrdne. Ja mislim da sam juče negde na nekoj od društvenih mreža pročitala čak preciznu poruku da umre Gordana Čomić, od izvesnog gospodina, što je, prosto, neka nelečena šifra, neka nelečena bolest. Ako je tako, onda mi je žao, ali ako nije tako, onda je to ozbiljna opasnost, jer to motiviše. To što ste učesnik javnog života, čak i kada pogrešite, ne daje nikome za pravo da vas na taj način proziva ili bilo koga inspiriše, jer svi mi imamo svoje porodice koje to možda i senzitivnije od nas doživljavaju.

U danu za glasanje nema dileme da ćemo podržati Sanju. Ja sam to rekla i na Odboru za kulturu. Zaista joj želim puno uspeha u radu. Vama, pre svega, čestitam na svesnosti da među svojim saradnicima izaberete zamenika. I ono što je mnogo važno, često smo mi optuživani da je to po ovoj liniji, po onoj, po političkoj pripadnosti ili po bilo čemu, Sanja nema političku biografiju, što znači da i vama nikakav motiv nije bila politička pripadnost nego strogo profesionalnost, kao dva profesionalca koja će sarađivati. Ja očekujem samo pozitivne efekte vaše saradnje. Hvala vam.

Zahvaljujem potpredsednice.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, nekako sam od samog starta imala dilemu kako početi današnju diskusiju. Važna tema, međutim, važan i datum. Dvadeset i četvrti mart, početak bombardovanja Srbije, nešto što ćemo pamtiti kao najveći ožiljak koji Srbija nosi, u to vreme Savezna Republika Jugoslavija.

Čini mi se da i tada i danas, tada u jednom strahu uplašeni za svoju decu, uplašeni od onoga što nam je bilo nepoznato, uplašeni od toga koliko će nemilosrdan zapravo biti taj „Milosrdni anđeo“, brzo smo uvideli da je nemilosrdnost ogromna, a samo naziv - milosrdan.

U toj tišini i u tom strahu smo uvek čuli, bar mi u južnoj srpskoj pokrajini, samo zvona manastira, tražeći zaštitu od Boga, verovali onim momcima o kojima je ministar govorio i hvala vam na tome i bili smo u pravu kada smo im verovali da neće dozvoliti da kopneno bilo ko uđe na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije.

Nije južna srpska pokrajina bila jedina koja je bila na udaru, cela Srbija je krvarila 78 dana.

Slažem se potpuno da treba razgovarati sa svima onima koji su nas nažalost tada bombardovali, ali sam ipak stava da im nikada ne treba oprostiti. Ne smemo decu da učimo da ih mrze, ali moramo da ih opomenemo na ono što se desilo, jer i danas mislim da ne treba da im veruju. Njihovi su interesi uvek bili iznad svega, pa i iznad naših života. Za njih su naši životi bili potpuno nevažni. Za njih je mala Milica Rakić bila samo broj, samo statistika, a za nas jedan izgubljen život ili ko zna koliko izgubljenih života, jer bi danas mogla da bude i majka.

Jeste ovo teška priča, ja ne želim da patetišem, ali želim da u visokom domu i sigurna sam da neću biti jedina, opomenem na današnji dan. Setimo se današnjeg dana, 22 godine su prošle, strah je isti.

Mi danas u poslaničkim klupama imamo mlade ljude koji su tada bili bukvalno deca. Oni su svedoci koliki je to bio strah. Oni znaju kako su se budili i kako su uspevali da zaspu kada čuju tu sirenu koja je za njih značila da moraju da pobegnu u neko sklonište. To su mahom bili neki podrumi koji možda i nisu bili do kraja opremljeni, nisu sigurno jer niko od nas nije očekivao da ćemo se na taj način obračunavati, odnosno da će se neko obračunavati sa nama.

I ono što je od svega najvažnije jeste da je distanca od 22 godine pokazala da šta god da im je bio izgovor u trenutku bila je laž. Izgovor je bio Slobodan Milošević. Izgovor je bila pogrešna politika. Dvadeset i dve godine posle mi trpimo isti pritisak. Dvadeset i dve godine posle od nas otimaju. Nas ucenjuju. Imaju različiti pristup kada smo u pitanju mi i neki drugi.

Da ironija bude kompletna, ovo kada govorim o uplašenoj deci ne govorim samo o deci srpske nacionalnosti. Podjednako su se plašila deca u Subotici, mađarske nacionalne pripadnosti, u Beogradu, u Vranju, u Bujanovcu, u Prištini, u Novom Pazaru. Sva su deca bila u strahu i nisu sva bila srpska deca. Njihova mana je bila što žive u Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Nadam se i čvrsto verujem da nikada više nećemo doći u ovu situaciju. Završiću sa tim što zaista moram da kažem, pokoj svim žrtvama koje su svoje uložili u ovo naše danas i u sva naša sutra. Zato im dugujemo obavezu da ih moramo pomenuti.

Uvažene kolege, mi danas ne bismo mogli da zamislimo svet bez vazdušnog saobraćaja, posebno ne u 21. veku. Potreba za mobilnošću stanovništva je sve veća i danas je avio saobraćaj taj koji povezuje čitav svet na najbrži mogući način.

Od Drugog svetskog rata ako bismo analitički pogledali vazdušni saobraćaj beleži značaj porast i postaje dominantan vid međunarodnog prevoza putnika, što je omogućavalo brzi prevoz roba i putnika preko kontinenata i okeana na velike razdaljine koje su nekada bile nesavladive i ne pre nego smo ustanovili vazdušni saobraćaj te razdaljine su se prelazile mahom vodenim putevima prekookeanskim brodovima i to je trajalo po nekoliko meseci.

Nekada je, istina, vožnja avionom bila i prestižna i predstavljala privilegiju bogatih. Troškovi leta bili su izuzetno visoki, a kapaciteti aviona mali. Putnika je danas sve više, avioni postaju sve veći, sve je više letova, sve je više destinacija povezano. Podatak iz 2016. godine govori o tome da je te godine bilo duplo više letova na celom svetu u odnosu na samo 10 godina ranije. Jedan od najvećih i najprometnijih aerodroma u Evropi i svetu je londonski „Hitrou“, kroz koji godišnje prođe oko 80 miliona putnika.

Srbija ne zaostaje. Ima dugo iskustvo u vazdušnom saobraćaju pod okolnostima da je prva avio kompanija civilnog vazduhoplovstva osnovana daleke 1927. godine i još u to vreme predstavljala je respektabilnu kompaniju na evropskom nivou.

Ima tu podataka kojima bi se mogli baviti, ali ovo vreme brzo prolazi. Ja ću ostaviti malo vremena i za svoje kolege pa ću skratiti svoju diskusiju i reći da je Srbija kao kandidat za ulazak u EU preuzela obaveze koje su definisane Poglavljem 14, to je politika transporta i odnosi se na sve oblike transporta, pa i na vazdušni saobraćaj. Ovo poglavlje nažalost još nije otvoreno, ali se nadamo da brzo hoće. Drugi nivo naše međunarodne uključenosti jeste upravo to što smo pridružena zemlja koja je potpisnica Multilateralnog sporazuma koji je EU potpisala sa svojim članicama i sa još jednim brojem država, među kojima smo dakle i mi. Ovaj sporazum je ratifikovan sa Aneksom 1 još 2009. godine i od tada se radi na usklađivanju standarda poslovanja našeg vazdušnog saobraćaja sa standardima EU.

Koliko je oblast vazdušnog saobraćaja senzibilna i osetljiva stvar na prirodne i druge poremećaje potvrđuje pandemija korona virusa koja je izazvala nezapamćenu krizu i u velikoj meri izmenila svet koji danas funkcioniše potpuno drugačije. Avio saobraćaj je na globalnom planu jedna od najteže pogođenih grana, ja bih rekla, ovom krizom i pandemijom i usled smanjenog broja obima saobraćaja u proteklih godinu dana posledice po poslovanje i ekonomiju svake države su katastrofalne i bojim se da ćemo to tek videti u budućnost.

Međutim, ova kriza ne može i ne sme da uspori stvaranje novih i pogodnijih uslova i adaptaciju transportnog sistema za nove uslove na koje ćemo biti u obavezi da se prilagodimo. To podrazumeva dalji razvoj transportnih usluga i modernizaciju transporta. Međutim, baviću će jednim periodom i na to imam pravo, inženjer Milutin Mrkonjić mi je pomogao i svojim uvodnim izlaganjem, jer kada on sedi u sali, onda mi je uvek teško da govorim o infrastrukturi bez obzira da li se radi o putnoj ili vazdušnoj infrastrukturi, a u sali je od malopre i moj kolega Bora Kovačević, zajedno smo se u periodu od 2010. do 2014, 2015. godine bavili Aerodromom „Nikola Tesla“, na moje veliko zadovoljstvo.

Osvrnuću se na taj period, pre svega zato što je Aerodrom „Nikola Tesla“, gospodin Mrkonjić je, ja mislim u to vreme bio ministar, ulagao u renoviranje opreme i infrastrukture i to se pokazalo prilično vizionarski. Kompletno su proširene i renovirane čekaonice u ce fingerskom hodniku, kao i čekaonice od ulaza A1 i A6, proširena je pristaništna platforma dodavanjem četiri nove otvorene parking pozicije, izgrađene su dve čekaonice za putnike koji se u avione ukrcavaju udaljenim parking pozicijama, rekonstruisana je rulna staza, ugrađeno je 11 uređaja za vizuelno uparkiravanje vazduhoplova i nabavljeno šest novih avio mostova iz Kine.

Zaustaviću se kod šest novih avio mostova, iz prostog razloga, jer je Aerodrom „Nikola Tesla“ u tom trenutku svoje stare avio mostove, mi ovde govorimo o pokretnim avio mostovima koji su bili najsavremeniji te 2013. godine kada smo ih nabavili. Stare avio mostove smo donirali Aerodromu „Konstantin Veliki“ i na taj način pomogli da još jedan od naših aerodroma lagano prerasta u sigurnu vazdušnu luku, ne samo zapadnog Balkana, pošto je Aerodrom „Nikola Tesla“ i dan danas, sigurna sam najkvalitetnija vazdušna luka, pre svega zbog pozicije, a onda i zbog uslova koje pruža, jer ova progresivna politika je nastavljena do danas.

Apsolutno se ništa nije zaustavilo, čak mislim da pre deset dana imamo i obaveštenje da se počelo sa izgradnjom novog tornja na Aerodromu „Nikola Tesla“, što je jako važno, jer bi za Evropu Aerodrom „Nikola Tesla“ mogao, i ja sam ubeđena da će postati jedno glavno čvorište kada su u pitanju međukontinentalni letovi.

Ono što takođe beleži ta 2014. godina jeste i istorijski porast putnika, koji je u novembru te godine došao do četiri miliona, što je apriori značilo da se Aerodrom „Nikola Tesla“ mora razvijati i dalje, 2017. godine, mislim da smo zabeležili i porast broja putnika od preko pet miliona, a da 2019. godine beležimo i rekordnih šest miliona. Na žalost, 2020. godina je zaustavila ovaj broj putnika, ali sam sigurno da kada čovečanstvo izađe iz ove sveukupne krize sa korona virusom, da će Aerodrom „Nikola Tesla“ vrlo brzo premašiti i ovu cifru od šest miliona i dostići tu toliko željenu cifru od deset miliona putnika.

Sve ovo sam rekla zato što mislim da je jako važno da se posvetimo vazdušnom saobraćaju, da je Aneks II – usaglašavanje sa novim propisima i standardima EU, koji su izmenjeni od usvajanja Aneksa I. Najveći broj izmenjenih propisa odnosi se na oblasti koje su neposredno povezane sa civilnim vazduhoplovstvom, pre svega vazduhoplovnu sigurnost, bezbednost i upravljanjem vazdušnim saobraćajem, ali i zaštitu životne sredine koja nije mala.

Zbog svega ovoga, nedvosmisleno će poslanička grupa SPS podržati ratifikaciju potvrđivanja odluke zajedničkog komiteta od 31. jula 2019. godine, kojom se zamenjuje Aneks I multilateralnog Sporazuma između EZ i njenih država članica i grupe evropskih država među kojima je i Srbija.

Srbija u ovome vidi svoje šanse da još značajnije standardizuje svoje usluge vazdušnog saobraćaja i koristi sve benefite jedinstvenog evropskog neba. Ja nisam govorila o našoj avio kompaniji, ne zato što mislim da je manje važna, ne zato što se ne bi imalo šta reći, nego zato što imam ograničenje sa vremenom. Svakako ministre nasledili ste jedan, rekla bih, zdrav sistem. Iz vaše energije se nedvosmisleno vidi da ćete to unaprediti. Ja vam na tom putu, od srca želim sreću.

Zahvaljujem se na još jednom detalju koji je meni upao u oči, a to je da činjenica da svakom poslaniku odgovorite na način što ustanete. Hvala vam. Taj nivo poštovanja je uvek lepo doživeti.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, ja bih danas postavila nekoliko pitanja. Najpre, želim da se osvrnem na jedno veoma važno pitanje koje je poslednjih dana predmet različitih polemika.

Naime, radi se o izjavi evroparlamentarca Lukasa Mandla, inače člana Austrijske narodne stranke, čiji je predsednik Sebastijan Kurc, koji je Evropskoj komisiji postavio pitanje o nepristrasnosti evropskih posrednika u dijalogu između Beograda i Prištine.

Između ostalog, Lukas Mandl navodi kako je 22. februara 2021. godine predstavnik EU Miroslav Lajček dao izjavu za jedan portal, pri čemu je u pozadini bila karta Zapadnog Balkana, na kojoj je Kosovo prikazano kao deo Srbije. On osuđuje ovakav gest i Miroslava Lajčaka smatra pristrasnim posrednikom u dijalogu. Čak traži da se u telima EU ne koristi ovakva mapa, a ključno pitanje koje on postavlja jeste da li gospodin Lajčak može i dalje obavljati ulogu posrednika u dijalogu Beograda i Prištine.

Ovaj isti europoslanik dopušta sebi i druge izjave kada je u pitanju Srbija. Naime, on je u svojstvu jednog od izvestilaca Evropskog parlamenta izjavio da je uveren da politika vakcinacije u Srbiji nije uspešna, nego opasna, jer se uklapa u pokušaj iz inostranstva da se izazovu sukobi unutar EU i da se na taj način EU podeli.

Mislio je, naravno, na to što Srbija ima vakcine ruskih i kineskih proizvođača. Ovo ne samo što je drsko, nego je i krajnje pristrasno. Njegova koleginica Viola fon Kramon je išla i dalje i rekla da Evropa zanemaruje geopolitičke implikacije procesa vakcinacije i u Srbiji, misleći pre svega na rusku vakcinu "Sputnjik V".

Evropski parlamentarci su se ili uplašili toga što jedna jaka Srbija danas kako suverena zemlja, a nije članica EU, ima obezbeđene vakcine za svoje građane ili se možda iza svega ovoga krije nešto drugo, što je očiglednije, a to je pritisak na Srbiju i to od strane upravo onih koji su pristrasni, kojima ne odgovara pozicija Srbije i koji sigurno trguju svojim položajima.

U ime čijeg interesa moglo bi da bude pitanje, ali bojim se da imamo i odgovore. Naime, 20. marta, evo izjave i našeg komšije Edija Rame, koji je brutalno napao predsednika Srbije isključivo zbog toga što je 17. marta stavio zastavu Srbije preko teritorije Kosova i Metohije, rekavši da je to karta od paučine. Ovo se dogodilo nakon one mape od paučine koju je nacrtao onaj prijatelj u Beogradu, koji se igra sa marionetama na "Fejsbuku", rekao je Rama tokom posete mestu Kukeš na severu zemlje, prenose reporteri. Istina, dobar je ovo pokušaj Edija Rame da se izreklamira, samo malo nemušto, ali u sklopu svega ovoga što smo mogli da čujemo od parlamentaraca, pa, na kraju svih krajeva, i izjava novoizabranog premijera tzv. Kosova koji kaže - moramo biti jedinstveni protiv Srbije i zahtevaćemo parlamentarnu raspravu do iznemoglosti.

Nemam vremena da se sada bavim onim što se desilo sinoć u skupštini, ali vas, gospodine predsedniče, želim da pitam kao šefa naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope – kako ocenjujete ovakve izjave Lukasa Mandla, osim što neskriveno staje na jednu stranu i pokazuje svoj animozitet prema Republici Srbiji? Nije li ovo oblik pritiska koji pokazuje da pojedini evropejci ne žele da se naša pitanja rešavaju uz poštovanje međusobnog prava ili je u pitanju, s druge strane, nemoć evropskih institucija da na nepristrasan način učestvuju u dijalogu Beograd i Prištine i doprinesu pravednom rešenju problema naše južne pokrajine, što bi trebalo da je primarna misija njih koji su preuzeli obavezu da se eventualno time bave? Ko zna koji put u proteklih nekoliko dana imamo priliku da vidimo, čak više ne dvostruke aršine, nego jedan atak na Srbiju sa svih strana, jedan pokušaj da se pod teškim pritiskom nateramo na nešto na šta sigurno pristati nećemo. Hvala.

Zahvaljujem, potpredsednice Jevđić.

Uvažena ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega građanke i građani Srbije, danas je na dnevnom redu parlamenta Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu, projekat izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim područjima između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj.

Ovaj projektni zajam predstavlja jedan od načina za realizaciju strategije razvoja digitalnih veština, prioritetnih ciljeva Vlade o digitalizaciji i ostalih dokumenata kojima se Srbija brže uključuje u svet digitalnih društava, kao globalnoj potrebi 21. veka.

U svom uvodnom izlaganju ste, gospođo Matić, zaista rekli mnogo važnih stvari koje definišu današnji Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu i negde mi se čini da niko od nas nema dilemu da ovo treba podržati.

Međutim, svesno ću se baviti detaljima zato što mislim da je zbog javnosti važno da kažemo sve ono što su prednosti ovog zakona koliko god da se on smatra nepraktičnim, čim čujete zajam, negde se kod svih građana stvori gorki ukus, ali je kolega govorio i o načinu na koji će on biti otplaćivan i o grejs periodu od tri godine i o roku za koliko mora biti realizovan, tako da mislim da sve što je rečeno ide u prilog svega ovoga.

Brzi razvoj novih tehnologija uslovljava potrebu korišćenja informaciono-komunikacionih tehnologija u svim segmentima života, tako da danas bez interneta je život čoveka skoro nezamisliv. Nezamisliv je i napredak u tom smislu. Širokopojasni internet predstavlja način povezivanja na internet koji omogućava veliku brzinu prenosa podataka.

Razvoj širokopojasnih mreža u velikoj meri utiče na povećanje kvaliteta svakodnevnog života ljudi i pomaže u efikasnijem funkcionisanju u mnogobrojnim oblastima života. Upotreba informativno-komunikacionih tehnologija je prema podacima na globalnom nivou u poslednjih pet godina porasla tako da obuhvata preko 90% radnih mesta, a u budućnosti će gotovo sve ljudske aktivnosti i sva radna mesta zahtevati korišćenje digitalnih tehnologija, a time i posedovanje digitalnih veština.

Srbija je kao društvo nedvosmislena, pre svega kada je u pitanju taj intenzivni razvoj i veliku pažnju posvećuje ovom pitanju, pri čemu se vodi računa o uticaju digitalizacije na ključne razvojne ciljeva, a to je pre svega brži ekonomski razvoj, ujednačavanje regionalnog razvoja i smanjenje regionalnih razlika posebno razlika uslovima života između urbanih i ruralnih sredina.

Mi smo jutros imali priliku da čujemo jedan apel kada su u pitanju ruralne sredine i eventualno naša obaveza da im u tom smislu što više izađemo u susret i ja zaista mislim da se tome treba posebno posvetiti.

Digitalizacija je važna i mogli bismo reći, jedan ubrzan korak ka dostizanju tih ciljeva. Na tom razvojnom putu Srbija je već ostvarila značajne rezultate i to u nekoliko značajnih segmenata. Danas je veliki broj usluga u raznim segmentima društva građanima dostupan putem novih informacionih tehnologija što uprošćava i ubrzava sve postupke i procedure.

Ja bih pomenula, kao jedan od uspešnih koraka, digitalizaciju i objedinjavanje 13 različitih baza podataka o stanovništvu, jedinstveni registar stanovništva, kao i uvođenje elektronske uprave, čime je obezbeđeno efikasnije funkcionisanje institucija javne vlasti, a time brže i jednostavnije ostvarivanje prava građana i negde se smanjuje taj problem koji generalno naša država i jeste imala sa birokratijom u proteklom periodu.

Ovi primeri su samo ilustracija koja potvrđuje neophodnost izgradnje digitalnog društva koja mora biti u toku svih događanja ,koja brzo dolazi do aktuelnih informacija, koja poseduje informacije neophodne za donošenje značajnih odluka na svim nivoima društva, jer je, tu ćemo se čini mi se svi složiti, informacija neophodan uslov razvoja i ne kaže se za džabe da onaj ko poseduje informaciju, zapravo poseduje glavni instrument moći.

Kada je u pitanju evropski put Srbije, moramo podsetiti da se na razvoj interneta odnosi pregovaračko Poglavlje 10. – Informatičko društvo i mediji, pri čemu je naveći razvojni izazov povećanje pokrivenosti i pristupačnosti interneta i usklađivanje standarda u snabdevanju velikog broja korisnika sa tehničkim standardima Evropske unije.

Osnovni ciljevi Evropske unije u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, tačnije 13 specifičnih ciljeva koji se odnose na digitalnu transformaciju sadržani su kako u evropskoj strategiji iz 2010. godine tako i u digitalnoj agendi Evrope.

Za Srbiju ovo pregovaračko poglavlje treba da otvori prostor za pregovore u daljem usklađivanju našeg pravnog okvira sa pravnim tekovinama EU što smo u velikoj meri, čini mi se, već i postigli, ispravite me ako grešim.

Takođe, digitalizacija je i preduslov razvoja drugih delova javnog sektora, kao što su e-uprava, e-zdravlje, elektronsko pravosuđe, elektronsko obrazovanje ili e-trgovina i neke druge usluge.

Digresija blaga da u ovo vreme pandemije Korona virusa, čini mi se da smo tek sada zapravo shvatili koliko je važno funkcionisati na ovaj način, koliko to menja sve ona naše osnovne navike da u stvari u momentu kada smo bili prinuđeni da to bude totalni lokdaun, da to bude vanredno stanje. Mi koristimo te usluge i inspirisala me je e-trgovina, jer smo tada negde prvi put prepoznali da u stvari možemo i tu aplikaciju – „Donesi“ i te kako iskoristiti i bilo nam je jedino rešenje, naročito u Beogradu. Možda su manje sredine imale manje problema, ali je Beograd zaista bio opterećen ozbiljnom blokadom i bojim se da još uvek ovako limitirani i jesmo u problemu.

Dakle, kao kandidat za članstvo u EU postali smo deo digitalne agende Evrope i njom je konkretno obuhvaćeno posebnom digitalnom agendom zapadni Balkan, koji je Evropska komisija pokrenula 2018. godine na digitalnoj Skupštini održanoj u Sofiji. Ovom agendom promovisani su glavni ciljevi koji treba da ostvare države zapadnog Balkana. Jedan od tih ciljeva o kome, na neki specifičan način govorimo i danas, jeste upravo ulaganje u širokopojasnu povezanost, odnosno u izgradnju komunikacione infrastrukture za povezivanje na internet što većeg broja sredine i korisnika. Dakle, to je zadatak realizacije projekta izgradnje širokopojasne komunikacione infrastrukture u ruralnim područjima.

Zajam u visini od 18 miliona evra, koji je Srbiji odobrila Evropska banka za obnovu i razvoj, obezbediće povezanost preko 500 seoskih škola, to ste čini mi se rekli u svom uvodnom izlaganju i drugih javnih ustanova, ali i preko 80 hiljada domaćinstava koja se nalaze u mapiranim područjima. Možda je ovo i najvažniji detalj koji treba istaći.

Mi moramo da kažemo da je za seoska područja danas, osim osnovne infrastrukture kojom se naravno olakšava život, neophodna i ta digitalna povezanost. Seoske sredine koje su povezane internetom imaju mnogo manji osećaj izolovanosti i napuštenosti. Čini mi se da tome treba posebno posvetiti pažnju, jer je internet danas onaj neophodan pogled na svet, kao što je to pre nekoliko godina, 30 ili 40, bilo posedovanje televizora ili fiksnog telefona u nekom trenutku kada se pojavio, pod okolnostima da su mladi najvažnija ciljna grupa ovog projekta, jer moramo da priznamo sebi jednu bolnu istinu, a to je da najpre želimo da nam opstane selo koje jeste ugroženo u dobroj meri da oživi, da proizvodi hranu, pre svega za grad. Da bi se sve to realizovalo mi na selu moramo imati mlade, jer starije stanovništvo sve manje kapaciteta ima za taj vid življenja na selu.

Možda ovo jeste korak više i možda ovo jeste jedan od koraka koji će mlade zadržati na selu, upravo posedovanje interneta i mobilnih telefona jeste za njih najdragocenije, jer u tom smislu će onda zaista biti povezani bez razlike koliko su udaljeni od nekih velikih centara, da ne govorim o Beogradu, nego i regionalnih. Ovaj projekat posmatramo i sa aspekta modernizacije obrazovnog procesa u ruralnim sredinama, jer su upravo obuhvaćen, koliko sam razumela, seoske škole. Mi smo pre nekoliko meseci u Skupštini imali diskusiju o jednom zajmu za širenje informatičke pismenosti, odnosno digitalno povezivanje škole i nabavku opreme za nastavni kadar. Tu mislim na nabavku, ako se ne varam, oko 50 hiljada laptopova koji su bili neophodni. Obrazovni sistem jeste baza sticanja informatičke pismenosti, tako da neophodan uslov za ostvarivanje ove funkcije predstavlja upravo povezanost obrazovnih ustanova internetom.

Svi smo svedoci koliko je od presudnog značaja za nesmetano odvijanje procesa obrazovanja u ovo vreme pandemija korona virusom bila upravo informatička povezanost. U tom smislu, škole u urbanim sredinama koje imaju internet mogle su bez bilo kakvih problema da prate tu onlajn nastavu. Nastavnici su mogli da komuniciraju sa učenicima i sa roditeljima i to je bio jedan proces prilagođavanja koji je na ovaj način, čini mi se, tekao malo lakše. Beskrajno smo, i to se uvek mora pomenuti kada govorimo o pandemiji, zahvalni lekarima koji se posvećeno i požrtvovano i svim snagama bore za zdravlje svakog od nas.

I želim da se zahvalim takođe, osim lekarima čiji je doprinos nemerljiv i zaista im svi dugujemo veliko hvala, i svim prosvetnim radnicima i svim školama, roditeljima, ali dugujemo posebnu zahvalnost našoj deci, koja su se prosto prilagodila. Uspešno su apsolutno svi savladali sve izazove onlajn nastave. Nije izgubljen praktično nijedan čas, ne može se, slažem se potpuno sa kolegom Markovićem, ne može biti identično predavanje koje je onlajn i ono koje je interaktivno, kada učenici imaju nastavnika prekoputa, ali nažalost, ovo vreme diktira svoje uslove. Ono što svakako jeste za pohvalu jeste da su se deca prilagodila ovom novom momentu, koliko god su najveće žrtve istog, upravo iz razloga jer oni i kroz svoj odlazak u školu imaju i taj vid druženja i socijalizacije koji im je sada u periodu od već godinu i nešto malo jače zaista uskraćen.

U obrazovanju i obrazovnim generacijama je naša budućnost. Danas uz klasična znanja, među kojima su istorija, srpski jezik i književnost, geografija, ali i znanje iz prirodnih nauka, potrebna i nova znanja za 21. vek, to su pre svega informatička znanja i digitalne veštine koje će omogućiti ubrzani razvoj društva i povezivanje sa svetom koji uz internet više zaista nije daleko. To je jedan od razloga zašto nam je neophodno da sve obrazovne ustanove, sve škole danas imaju taj brzi internet i omoguće svim učenicima, gde god da žive, sticanje tih informatičkih znanja, brzu razmenu informacija i lakši život i njima i njihovim porodicama.

I na kraju, prema statističkim podacima u Srbiji, internet nedostaje u oko 30% domaćinstava u ruralnim područjima, dok u urbanim područjima interneta nema u oko 13% domaćinstava. Zadatak našeg društva na putu ka razvijenom informatičkom društvu jeste upravo dostizanje maksimuma u pokrivenosti internetom, kao prethodnicom modernog razvoja i modernog društva.

Naravno, ne možemo da ne pomenemo ovde da osim obezbeđivanja pristupačnosti interneta, društvo mora voditi računa i o svim rizicima koje korišćenje interneta nosi sa sobom i tu smo imali i u proteklim danima čak i u skupštinskoj raspravi, čini mi se nekoliko puta, pomenute razne zloupotrebe interneta. Njegova zloupotreba je vidljiva i nažalost sve prisutnija, posebno među decom, koja posebno u ovo doba korone mnogo više vremena provode na internetu, i to bez kontrole roditelja, jer prosto su okolnosti takve da negde nisu u poziciji ni da to isprate. Treba ih sačuvati od negativnih pojava kada je internet u pitanju i to uglavnom nije lako, tim pre što se svi ti trendovi, koji su nažalost loši i pogubni po generacije, nekako najlakše uvek prime među tom decom, to uvek bude najlakše za implicirati.

Potpuno se slažem da bezbednost na internetu mora biti jedan od prioriteta informatičkog društva i još jednom apelujem na sve društvene faktore i nadležne organe da se još ozbiljnije posvete ovom problemu, ali apelujem i na sve nas koji smo zreli i odrasli ljudi da svojim lošim primerom kada je u pitanju korišćenje interneta i socijalnih mreža ne inspirišemo našu decu. Morali bismo da u tom delu najpre mi povedemo računa šta je vokabular koji koristimo, šta je način na koji komuniciramo, šta je način na koji se obraćamo i širokoj javnosti i jedni drugima, da bismo smanjili taj negativan uticaj na decu, koja s pravom prepisuju od nas.

Dakle, bojim se da je naše elementarno nevaspitanje, kada kažem naše, onda svakako mislim jedne ozbiljne manjine, ali ona postoji, ključni motivator za nemali broj dece i tome treba stati na put, ako nikako drugačije, ono makar na način što ćemo stalno ukazivati i jedni druge opominjati da negde moramo snositi odgovornost, pre svega zbog činjenice da smo javne ličnosti i da u dobroj meri utičemo na taj javni diskurs koji je, čini mi se, davno zapao u krizu.

Dakle, internet je značajan deo našeg puta u Evropu i u svet i projekti poput ovog o kome danas govorimo, a to je izgradnja širokopojasne komunikacione infrastrukture za internet u ruralnim sredinama, rekla sam i na početku, višestruko je značajan i dragocen.

Iz svih razloga o kojima sam govorila poslanička grupa SPS će svakako podržati zakon kojim se potvrđuje Ugovor o zajmu za realizaciju ovog projekta u kome nas finansijski podržava Evropska banka za obnovu i razvoj.

Da ne bih zvučala kontradiktorno, jutros sam imala poslaničko pitanje koje je možda bilo malo oštrije kada su u pitanju evropski zvaničnici, ali ovo samo potvrđuje činjenicu da mi zaista jesmo rešeni da naš put u Evropu nema alternativu, ali da i te kako umemo da odreagujemo na ono što je jedna očigledna nepravda, jedan očigledan, čak više ne ni dvostruki aršin, nego pritisak pred kojim se teško odoleva.

Bilo kako bilo, sve zakone koji su za dobrobit naše dece i koji će im unaprediti život Skupština Srbije će, sigurna sam, podržati i doneti, a sve ostalo ćemo ostaviti na kraju i sudu istorije, jer sam gotovo sigurna da aktuelno državno rukovodstvo može da odgovori svim pritiscima, koliki god oni bili u aktuelnom trenutku. Hvala vam.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvažena ministarka sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, pre svega uvaženi građani Srbije, rekla je moja koleginica Kovač jednu važnu rečenicu na kraju, a to je da smo se 2015. godine, nažalost, manje bavili ovim važnim pitanjem, ne zato što smo ga u to vreme smatrali nevažnim, nego zato što je prosto bilo manje vremena u odnosu na danas.

Donošenjem Petogodišnjeg programa zvanične statistike, sa Strategijom razvoja za period 2021-2025. godine, koji nam je danas na dnevnom redu, pre svega, obezbeđujemo jedan pravni okvir za proizvodnju neophodnih podataka za praćenje i merenje rezultata svih aktivnosti u našem društvu u narednom petogodišnjem periodu.

Uz podršku EU, Republika Srbija ulaže značajne napore u pravcu usklađivanja našeg statističkog sistema sa međunarodnim standardima, pre svega sa standardima Evropskog statističkog sistema i EU, sa njihovim metodologijama i procedurama, a prihvaćeni su i primeri dobre statističke prakse drugih zemalja kako bi statistički podaci iz Srbije mogli biti uporedivi sa statistikama evropskih zemalja.

Uporedivošću svih relevantnih statistika, Srbija postaje deo evropskog statističkog prostora i to je jako važno. Program zvanične statistike je baziran na ključnom zadatku - da pruži realnu sliku društvenih i ekonomskih kretanja u zemlji i da obezbedi pouzdanu osnovu za analizu i donošenje odluka na raznim nivoima društva, od državne uprave i drugih institucija, preko poslovnih subjekata, sve do zainteresovanih građana.

Program sadrži i pregled očekivanih rezultata zvanične statistike po oblastima sa podacima o njihovoj periodičnosti i planiranim aktivnostima, uključujući i planirane aktivnosti na uvođenju novih pokazatelja kojima se obezbeđuje usaglašavanje i primena međunarodnih standarda u oblastima gde to do sada nije urađeno, kao i pregled najznačajnijih infrastrukturalnih i razvojnih aktivnosti.

Važnost usvajanja jednog ovakvog petogodišnjeg programa statistike jeste i u činjenici, i o tome su moje kolege govorile, da će se krajem ove godine, tačnije u oktobru 2021. godine, svi se nadamo da ćemo prevazići ovaj težak momenat kada je u pitanju pandemija, održati redovan desetogodišnji popis, koji će biti najrelevantniji izvor statističkih podataka za Republiku Srbiju.

Značajna je činjenica i to što ovaj program statistike usvajamo u godini održavanja popisa, jer se ovim petogodišnjim programom statistike planira izrada i dugoročnih projekcija stanovništva Republike Srbije za period 2021. do 2051. godine, upravo na osnovu rezultata popisa stanovništva koji će se desiti 2021. godine.

Statistika je jedini merni pokazatelj kretanja stanovništva, ali svake promene u onim oblastima za koje se prosto zvanična statistika vodi.

Da podsetimo na osnovnu misiju zvanične statistike, to je obezbeđivanje relevantnih, nepristrasnih, pouzdanih, pravovremenih i međunarodno uporedivih pokazatelja rezultata i informacija zvanične statistike. U tome jeste ključna važnost statistike, čija je uloga u planiranju društvenog razvoja nažalost često umanjivana ili se izražava nepoverenje prema statističkim podacima i metodologiji dobijanja statističkih podataka. Oni umeju često i da ne budu pozitivni. Oni upozoravaju, nekada i destimulišu, ali svako odgovorno društvo mora da se suoči sa pojavama i problemima, trendovima, pa i brojkama.

Statistika ne samo da registruje i upoređuje podatke, statistika pogotovo vodi računa o podacima dobijenim u popisu stanovništva predstavlja zapravo osnov za projektovanje mnogih sektorskih strategija.

Prema tome, statistički podaci su tu da nas upozore, da pojačaju strateške državne mere i aktivnosti, da bi se trendovi najpre promenili u pozitivnom smeru.

Već smo čuli da sistem zvanične statistike Republike Srbije čini Republički zavod za statistiku kao glavni koordinator sistema, ali su tu i brojni sektorski proizvođači statistike, kao što su NBS, Gradska uprava Grada Beograda za teritoriju Grada Beograda, Ministarstvo finansija, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, MUP, Republički fond za PIO, Republički fond za zdravstveno osiguranje, Institut za javno zdravlje Srbije, Republički geodetski zavod, Nacionalna služba za zapošljavanje, Agencija za zaštitu životne sredine, Narodna biblioteka Srbije i drugi koji su navedeni u ovom programu.

Ja ću se ovom prilikom osvrnuti na statističke podatke koji se tiču demografije i drugih podataka o stanovništvu Srbije, jer je struktura i kretanje stanovništva zaista stub svih drugih razvojnih procesa u državi.

Jedno od najbolnijih pitanja jeste svakako starosna struktura stanovništva. Prema statistici za 2019. godinu Srbija ima preko 20% starijih od 65 godina sa prognozom da će do 2041. godine ovaj procenat biti preko 25%, što govori da je naše stanovništvo u dubokom procesu starenja. Ova statistika upozorava i na to da imamo i ozbiljnu depopulaciju, odnosno da se smanjuje broj novorođenih. Samo u prethodnoj 2020. godini broj novorođenih bio je za 2,8% manji u odnosu na prethodnu godinu, a broj umrlih u Republici Srbiji bio je 13,9% veći u odnosu na 2019. godinu.

Ova statistika upozorava na potrebu da se što pre implementiraju rešenja iz Strategije podsticanja rađanja, koju je upravo iz tih razloga Vlada i usvojila 2018. godine. Međutim, ne možemo govoriti o statistici za 2020. godinu, a da ne konstatujemo da je pandemija ostavila brojne društvene posledice, pa su verovatno pokazatelji malo i strašniji zbog toga.

Tokom prošle godine, prirodno je, manje smo se i venčavali, manje je beba rođeno, morali smo i obrazovni sistem da nekako prilagodimo novonastaloj situaciji. Zato je ta 2020. godina, možda, nerelevantna za upoređivanje podataka, ali u svakom slučaju se ne sme zanemariti čak ni taj uticaj pandemije na sve sektore života, pa i na populacionu politiku u dobroj meri.

Osim toga uticalo je i na to da se ljudi promene, prilagode, promene prioritete. Došlo je do drastičnog smanjenja broja sklopljenih brakova, samo u glavnom gradu je bilo 3.000 manje parova u odnosu na prethodnu godinu u kojoj su izgovorili svoje sudbonosno da.

Ovo, nažalost, možda i nije samo posledica korona virusa. Godinama unazad u Srbiji je sve manji broj sklopljenih brakova. Prosečan broj godina mladenaca sve je veći. Za muškarce je negde 35, a za žene 32 godine, ako ja imam precizan podatak.

Osim toga što mladi u Srbiji sve kasnije stupaju u brak, statistika pokazuje i još jedan negativan trend, a to su razvodi. Zabrinjavajući su podaci koji ukazuju na to da imamo 290 ili nešto malo više hiljada samohranih majki, najviše na teritoriji Beograda, i skoro 77.000 samohranih očeva, a čak je 600.000 porodica bez dece.

Bez obzira na sve to što je stanovništvo u Srbiji u konstantnom procesu starenja, ova statistika bi mogla da se dovede u vezu sa pandemijom korona virusa sa kojom se ceo svet suočava više od godinu dana. Istraživanja pokazuju da veliki procenat mladih, skoro 60% njih u Srbiji između 25 i 34 godine, i dalje živi sa roditeljima. To je nažalost daleko veći broj od većine država članica EU, ali nekako i sastavni deo našeg mentaliteta. Čini mi se da tu ne možemo uradimo mnogo kao država, pre svega se moramo negde promeniti u biti, što je teško kada smo mi u pitanju.

Uradila je Vlada Republike Srbije mnogo da stimuliše mlade ljude i da se venčavaju i da se odvoje od svojih roditelja, pa smo na kraju imali i odluke o toj stambenoj politici koju bi možda mogli još malo da prilagodimo mladima i njihovim potrebama i da im nekako omogućimo da se što ranije osamostaljuju i formiraju svoje porodice.

Dakle, svi podaci o kojima sam govorila rezultat su zvanične statistike i prikupljeni od zakonom utvrđenih izvora ili proizvođača, kako se to kaže u ovoj Odluci o zvaničnoj statistici, i uvek je sreća kada imate mogućnost da saopštite dobre rezultate. O tome će govoriti moj kolega Đorđe Milićević u nastavku plenuma. Ja se nisam bavila onim ekonomskim pokazateljima koji su daleko bolji od ovih demografskih. Ali, prosto, moramo sebi dozvoliti luksuz da prepoznamo i ono što su nedostaci kako bismo ih inače prevazišli i unapredili.

Želela bih da na kraju istaknem činjenicu da je nezavisnost temeljni princip na kome se zasniva položaj zvanične statistike, odnosno nacionalne statističke institucije, a to je Republički zavod za statistiku koji predstavlja odgovornog stručnog nosioca, organizatora i koordinatora celokupnog sistema, koji integriše, ukršta, upoređuje i objavljuje podatke zvanične statistike.

Podržavajući program zvanične statistike sa strategijom za naredni petogodišnji period, svakako podržavamo i aktivnost vas kao Republičkog zavoda za statistiku, bez koga ne bismo raspolagali sa ovoliko zvaničnih i važnih podataka, koje svakodnevno koristimo i koji nam kao državi omogućavaju da unapređujemo, menjamo, razvijamo i strateški planiramo sve segmente razvoja društva.

Međutim, postoji još jedna statistika koja, na žalost, nije lepa, ali ja je se moram setiti. Na današnji dan, 17. marta 2004. godine, mi beležimo i jedan strašan istorijski bilans. Sedamnaest je godina od martovskog pogroma tokom kog su Albanci imali nedvosmislenu ideju, nameru i umalo je nisu sproveli do kraja u delo, a to je da sa KiM proteraju sve što je srpsko.

Zašto kažem da je i ovo, osim što je pitanje nacionalnog interesa, nažalost i statistika? Zato što imamo precizan podatak da je toga dana 4.000 Srba moralo da napusti svoje domove, da je poginulo osam Srba i 11 Albanaca, da je povređeno više od 1.000 ljudi, a među njima i desetine pripadnika međunarodnih snaga, jer ono što ću naglasiti jeste da se ceo pogrom dogodio u prisustvu međunarodnih snaga i bio toliko kvalitetno organizovan ili se oni prosto nisu snašli ili prosto nisu imali potrebu da se snađu. Zapaljeno je ili je teško oštećeno oko 1.000 srpskih kuća, 10 srpskih škola, domovi zdravlja, pošte i druge institucije države Srbije.

Za samo 48 sati zapaljeni su manastiri Bogorodica Ljeviška i Devič kod Srbice, Prizrenska bogoslovija i hram Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih arhangela kod Prizrena, miniran je i manastir Sveti Kozma i Damjan u Zočištu. U južnoj Kosovskoj Mitrovici zapaljena je crkva Svetog Save, u Prištini crkva Svetog Nikole, a u Podujevu su okupljeni Albanci polomili krst sa kupole crkve Svetog Andreja Prvozvanog. Sećate se tog snimka koji je bio jeziv. U dva dana oskrnavljeno je ili potpuno uništeno 35 crkava i manastira, nestalo je ili oštećeno više od 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija.

Srbi su proterani iz Kosova Polja, Obilića, Plemetine, Lipljana, Uroševca, Đakovice, Gnjilana, a po drugi put iz svojih domova proterani su i Srbi iz Bijelog Polja kod Peći koji su se tamo vratili kao povratnici, a sve u prisustvu 38.000 vojnika KFOR-a i 8.000 pripadnika policije.

Ovo su statistički podaci kojih danas moramo da se setimo, ali da bih bila pravedna prema sebi i prema svima koji me slušaju, taj 17. mart je u Beogradu probudio gnev i proteste raseljenih Srba koji su mogli i znali šta će se tačno dogoditi svim sunarodnicima koji su ostali da žive na teritoriji južne srpske pokrajine. I to je zloupotrebljeno i dugujemo izvinjenje, čak i posle 17 godina, Bajrakli džamiji, muftiji Jusufspahiću koji nikada nije bio neko ko je bio zagovornik bilo čega što je protiv Srba i srpskog, a tada je Bajrakli džamija od strane jedne grupice, na kraju su rekli, nekih navijača, nažalost zapaljena sa ne mnogo oštećena, zahvaljujući brzoj reakciji. Međutim, celoj muslimanskoj zajednici dugujemo da se setimo i toga, jer to je onaj naš krst koji smo poneli toga dana.

Zašto sve ovo govorim? Zato što bismo ponekad, kada se bavimo politikanstvom u ovoj sali, a imali smo tu situaciju juče, morali da budemo makar pošteni prema sebi i prema onim ljudima koje zastupamo, pa kada pokušamo da budemo nekako fini, nekako patriote u odnosu na pripadnike drugih nacionalnih zajednica, onda se setimo i svega onoga za šta smo odgovorni. Nije to bio moj motiv da danas reagujem na 17. mart. Ovo je moja moralna obaveza i verujem da svi mislite isto što i ja, samo me je prosto zapalo da po redosledu ja o tome mogu da govorim prva, a u nadi da nikada više nećemo imati statističke podatke koje će pamtiti naša istorija, a da su ovog tipa.

Napominjem da su na bazi iskrivljenih podataka, zbog toga je važno da se time bavimo, čak probali da sve te crkve, pa i jedan dobar deo ovih koje su porušili i zapalili, uvedu u svoje vlasništvo i prikažu se pred Evropom kao neko ko bi trebao da uđe u UNESKO. Sva je sreća da je jedan takav pokušaj osujećen.

Sve ovo pričam zbog činjenice da nam to mora biti opomena za sva buduća vremena, jer bojim se da preko puta imamo ljude koji ne prezaju ni od čega, koji nemaju nikakav problem da bilo šta iskrive u svoju korist. Zato je važno i sve to što će se dogoditi kada je u pitanju popis stanovništva, ali i svi statistički podaci kojima se bavite i koje obrađujete na dnevnom nivou.

Ceneći važnost pre svega zvanične statistike bez dileme će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati Predlog odluke koji se pred nama nalazi. Hvala vam najlepše.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvaženi predstavnici Saveta Agencije za energetiku, poštovane kolege, dragi građani, Agencija je, i to ću reći, ne zato što se nije čulo, nego zbog svega što ću reći u nastavku, samostalni pravni subjekt i nezavisna je od organa izvršne vlasti u obavljanju svojih poslova, kao i od drugih državnih organa i organizacija, pravnih i fizičkih lica koja se bave energetskim delatnostima.

Juče smo imali priliku da razgovaramo i sa gospodinom Kopačom na Odboru za privredu. Ako bih se bavila izveštajem koji ste podneli, o tome su kolege zaista iscrpno govorile i tu nema većih zamerki. Ono na šta ću se osvrnuti, a jeste u pravu predsedniče, pre svega na činjenicu da usko sarađujete kao Agencija i imate zapaženu ulogu u radu institucija Energetske zajednice, koja je međunarodna organizacija osnovana potpisivanjem ugovora o osnivanju Energetske zajednice 2005. godine u Atini. Ona je imala za cilj proširenje unutrašnjeg tržišta energije Evropske unije na region jugoistočne Evrope i Crnomorski region.

Šta je važno? Mi smo dobili i njihov izveštaj, kojim ću se takođe baviti, pre svega zato što smo rešeni zaista da za dugoročnu energetsku stabilnost važno je da se oblast energetike naše države prilagodi globalnim zahtevima Evropske unije. Međutim, o dvostrukim aršinima o kojima je govorio predsednik Skupštine treba govoriti i u toku ove rasprave, pre svega sa pozicije da imamo određene preporuke koje su nam uputili i koje deluju malo naredbodavno.

Ja sam juče na Odboru za privredu govorila o tome da ukoliko ste nezavisni u odnosu na državu Srbiju morali biste biti nezavisni i moralo bi se prema vama imati takav odnos i od strane Evropske energetske unije. Zašto ovo kažem? Te primedbe koje smo imali na temu „Srbijagasa“ i koje kod odvajanja „Transgasa“, ja sam pripremajući se i za jučerašnji Odbor i za današnju sednicu dobila podatke o kojima hoću da govorim zbog javnosti Srbije, a vi ćete me ispraviti ako eventualno pogrešim, a to je da je Javno preduzeće „Srbijagas“, koje je vertikalno integrisana energetska kompanija, započela proces izdvajanja energetskih delatnosti i prvi korak je bio izdvajanje „Transportgasa Srbije“ iz Javnog preduzeća „Srbijagas“ i on je sa radom započeo 1. oktobra 2019. godine.

U ovom trenutku kompanija „Transportgas Srbija“ ubrzano radi i na pitanje načina organizovanja operatera transportnog sistema, u skladu sa Zakonom o energetici, tako da su Javno preduzeće „Srbijagas“ i „Transportgas“ izabrali modele nezavisnog operativnog sistema, kao način organizovanja kompanije. U skladu sa tim, vlasništvo nad imovinom ostaje u Javnom preduzeću „Srbijagas“, dok imenovanje organa upravljanja neće biti u nadležnosti Javnog preduzeća „Srbijagas“.

Sada ovde imam čitavu jednu definiciju šta su koraci koji bi trebalo da prethode svemu onome što su zahtevi. Između ostalog se kaže i da je Javno preduzeće „Srbijagas“ preko Ministarstva finansija apliciralo za pomoć u pripremama za otvaranje tržišta kroz program IPA 2019-2020. Aplicirali su zapravo za pomoć u nabavci softvera za zakup kapaciteta, što u praksi znači za otvaranje tržišta i to je ključna primedba koju smo, čini mi se, mogli da pročitamo u ovom izveštaju. Iako je predlog u samom početku bio ocenjen kao pozitivan, na kraju su ipak dobili negativan odgovor.

Potrošiću mnogo vremena, a nestrpljenje raste, umor je stigao, vidim da i pažnja opada, ali je važno reći, ili je možda nevažno reći… Možda vam je nevažno reći i možda ovo doživljavate kao da pričam o bilo kome od nas personalno. Ne, govorim o nepravdi.

Nadovezaću se, da biste bili manje osetljivi, prestaću da pričam o „Srbijagasu“, govorim o javnom preduzeću, ni o kome personalno, pa ću se vratiti na ono što je problem sa KOST-om i sa EMS-om, jer za njih EMS nije dovoljno odvojen od EPS-a, ali je zato KOST potpuno opušteno dobio licencu za rad, iako nema ništa od imovine. O tome sam juče čak molila da mi gospodin Kopač pomogne i da shvatim na osnovu čega su odredili da je imovina koja je stvarana, pa ako hoćete i u vreme SFRJ, odjednom preneta kao vlasništvo KOST-u, bez bilo kakvog dokaza. Ali reći ću vam i da je Srbija tužena upravo zato što KOST optužuje za nepoštovanje člana 6. Uredbe 1228/2003, odnosno što se prihodi nastali alokacijom kapaciteta na interkonektorima sa Albanijom, Severnom Makedonijom i Crnom Gorom ne koriste za jednu ili više svrha propisanih članova 6. Uredbe. Slučaj je pokrenut 2017. godine.

Ako neko misli da nije važno to što imamo pokrenute slučajeve, ja mislim da je jako važno. Ali još važnije je ono što je juče govorio i gospodin Arsić, kao predsednik odbora, a to je da kada se od nas traži da implementiramo sve ono što su njihovi zahtevi, a da pritom dobar deo toga nije implementirao jedan broj članica Evropske unije, onda je važno reći da ove dvostruke aršine moramo naglasiti da bismo sačuvali pre svega nacionalni integritet. Znate, mi smo možda u fazi da danas ne možemo da odbranimo Obilić, koji neko koristi i eksploatiše godinama unazad, zato što ga je prisvojio, zato što je odgovor od njih – pa znate, to se tamo nalazi. Ja mislim da niste nešto drugo dobili kao odgovor u Agenciji, ili ko god da je postavio pitanje. Obrazloženja ili papira da je to njihova imovina prosto nema.

Koliko god da je sada 18 časova, ovo pričam potpuno svesno, ako ne zbog toga da bi me neko slušao, onda zbog toga da bi ostalo zapisano, a da možda jednoga dana i svi ljudi koji su imali dvostruke aršine, sa ambicijom da od nečega naprave nemoguće, sete se da često umeju da ne kažu čak ni „hvala“.

Zašto? Potvrda da oni umeju da promene politiku danas je u „Novostima“. Izvesni advokat sa Kosova i Metohije, Tom Gaši, optužio je evropskog predstavnika Dika Martija da je neovlašćeno, i tužiće ga, dozvolite, boravio na imanju, tajno, u zamaskiranom automobilu, prevario Savet Evrope svojim izveštajem o ubistvima i trgovini organima i obmanuo kosovske institucije koje su glasale za formiranje Specijalnog suda. Govori o posedu na kom se nalazi Žuta kuća.

U ovome je razlika između nas koji nemamo strpljenja da čujemo šta su nam problemi, koji nemamo strpljenja da shvatimo da rukovodstvo Srbije, na čelu pre svega sa predsednikom, trpi ozbiljne pritiske da ispuni zahteve koji nisu ni civilizovani, a najmanje su, možda, po zakonima države Srbije, da smo spremni čak i da promenimo zakone i uskladimo ih sa EU, ali da nam čak ni to ne pomaže da mi budemo poštovani, makar u onom delu u kom imamo dobru volju bez razloga da to uopšte kao način komunikacije imamo.

Zbog toga je bilo važno reći sve ovo što sam probala da kažem. Bilo bi mi drago kada bi gospodin Dejan Popović mogao da demantuje bilo šta od rečenica koje sam navela, a navela sam samo jedan deo u 8,5 minuta za koje niste imali strpljenja. Napominjem, ostalo je 40 minuta SPS, poslaničkoj grupi. Moglo je sve da se iskoristi. Nije ovo bila samo reklama, ovo su problemi svih nas, uvažena gospodo.

Tako da, biće mi drago ako jednom budemo shvatili da ovde nekada govorimo ne kao predstavnici partija, nego kao narodni poslanici parlamenta Republike Srbije koji su u obavezi da, pre svega, govore za boljitak Srbije, a ne nikoga od nas pojedinačno. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedniče.

Uvažena ministarko sa saradnicima, poštovane kolege, dragi građani i građanke Srbije, danas razgovaramo o izboru člana Upravnog odbora Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge, odnosno RATEL-a i članova Veća Agencije za suzbijanje korupcije.

O radu ovih regulatornih tela govorili smo i prilikom usvajanje njihovih izveštaja o radu za 2019. godinu i to ne tako davno, mislim da je bilo neposredno pred novogodišnje praznike ili možda čak i posle.

Kada je u pitanju RATEL prema zakonskoj proceduri Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacije je sprovela javni konkurs, a Vlada utvrdila predlog kandidata za ove, ja bih rekla značajne dužnosti. O ovom predlogu će Narodna skupština se izjasniti svakako u danu za glasanje i izvršiti izbor predsednika, odnosno zamenika predsednika i članova Upravnog odbora RATEL-a.

Ono što je važno reći, jeste da se članovi Upravnog odbora ovog tela biraju iz reda, pre svega, uglednih stručnjaka, sa visokim akademskim obrazovanjem iz oblasti koje su značajne za rad ove Agencije, posebno iz oblasti elektronskih komunikacija, ekonomije i prava. Podrazumeva se i uvek je tako, da su to ljudi koji uživaju, pre svega, u ugledu u stručnoj javnosti i koji su ostvarili značajan doprinos u praksi ili u pogledu naučno-istraživačkog rada u oblasti elektronskih komunikacija ili poštanskih usluga.

Ono što je važno naglasiti, pre svega zbog javnosti, jeste da oblasti koje spadaju u delokrug rada RATEL-a su veoma dinamične i brzo se menjaju, kao što je na primer, prelazak sa analognog na digitalno emitovanje. Investicije su takođe u ovom sektoru elektronskih komunikacija u porastu svake godine.

Ono što je, čini mi se, možda najvažnije naglasiti jeste da je pandemija korona virus doprinela većem korišćenju interneta i komunikacije preko elektronskih medija i sve ono što nam je do pre godinu dana možda i bilo malo strano. Danas nam je nekako pod okolnostima uobičajeno, pre svega, nastava u brojnim, srednjim i osnovnim školama je u periodu iza nas i visoko školskim institucijama odvijala se i sada se odvija onlajn. Sve je više i zaposlenih koji obavljaju rad od kuće i neretko čak i za inostrane firme i kompanije, tako da se lagano menja i ta statistika iako negde po podacima koje ja imam u našoj zemlji, internet usluge se najviše koriste mladi, pre svega, populacija između 16 i 24 godine, a više od 95% njih koristi zapravo društvene mreže, pa je otuda sve izraženije i potreba da budemo svesni opasnosti koje vrebaju putem interneta i moramo svi zajedno nekako da damo svoj doprinos u vezi sa ovim problemom. Juče smo, čini mi se, na diskusiju mog kolege Ace Mirkovića imali i jednu reakciju ministra policije upravo na jednu negativnu pojavu koja se dogodila kada su u pitanju te društvene i socijalne mreže.

Dakle, RATEL sarađuje sa brojnim međunarodnim organizacijama, član je Međunarodne unije za telekomunikacije, zaključuje Memorandum o saradnji u oblasti elektronskih komunikacija sa kolegama iz drugih država kojima je predviđena redovna razmena informacija i saradnje. Ima velika ovlašćenja, ali iz toga proizilazi velika odgovornost i jako je važno da organi obavljaju svoj posao maksimalno posvećeno, zato i jesam u uvodnom delu rekla da se članovi koji se biraju u Upravnom odboru zaista moraju birati, pre svega iz reda uglednih stručnjaka.

Kada je u pitanju Agencija za suzbijanje korupcije, danas se bira Veća Agencija, a to je po novom zakonu drugostepeni organ, do sada smo imali odbor Agencije. U predlogu Ministarstva pravde kao ovlašćenog nalazi se ako se ne varam 19 kandidata, tako je, od kojih će Skupština da odabere pet članova Veća Agencije i opet nekako jako važan momenat da i ovome govorimo. Za oba ova nezavisna organa važno je da zaista članovi moraju biti po treći put, ponavljam, stručne i odgovorne ličnosti ali iznad svega moraju biti ličnosti visokog moralnog integriteta prosto zato što ovo jeste najosetljivije kada su u pitanju koruptivni uticaji.

Nekada nam se verovatno učini, pa i nama u ovoj sali da su zahtevi Agencije prestroge, ali prosto mi kao javni funkcioneri moramo biti primer dobroj praski i ispunjavati svoje zakonske obaveze.

Ne mogu a da ne istaknem značaja rada Agencije koji pre svega preventivno deluje u oblasti sprečavanja korupcije kao jedne ozbiljne pošasti. Znamo da su korupcija i organizovani kriminal dve najveće bezbednosne pretnje za svako društvo. Nekako ovih dana vidimo i koliko to može da bude bezgranično opasno.

Iz svega toga proizilazi negde čini mi se definicija za sve nas i za građane Srbije kakav je značaj koliko zapravo važnu ulogu ima i Agencija za sprečavanje korupcije kao nezavisni organ. Ono što je važno u našoj državi i što je činjenica da korupcija i korupcionaške afere ne prolaze bez odlučnog odgovora države i da se to i dalje neće dešavati. Šta više, vidimo da je objavljen rat korupciji, organizovanom kriminalu, pranju novca, svemu onome što u jednom demokratskom društvu i ozbiljnoj državi nije ni dozvoljeno.

Dakle, na sceni je u ovom trenutku, ja bih rekla, nulta tolerancija kada je u pitanju korupcija i u odnosu prema korupciji. Zaista pozdravljam ovu odlučnost državnog rukovodstva da se suprotstavi svima koji bi za rad svog interesa učinili ono što je običnom čoveku često nepojmljivo.

Društvo mora da bude zaštićeno, svaki građanin mora da se oseća slobodno, niko od nas ne sme da bude ugrožen na bilo koji način, a kamoli da se oseća kao glineni golub, a imamo u poslednjim danima neke definicije koje kažu da ne mali procenat ljudi je zaista bio izložen tome, da se oseća baš kao glineni golub za rad nečijih ambicija, za rad nečijih ciljevi koji su pre svega motivisani nekakvim materijalnim profitom. To je dužnost države, dužnost svih nosioca vlasti, bez obzira o kojoj grani vlasti da je reč. Svaka grana vlasti ima i svoje mesto i svoj zadatak, međutim ono o čemu, čini mi se, prvi put imamo svest, to je da svi moramo biti brana upravo korupcije i organizovanom, kriminalu. Dakle, to ne sme da se dopusti.

Zato je važno da završimo i ovaj izbor, da rešimo i ovo pitanje koje se nalazi danas u plenumu i o kome ćemo se sutra, pretpostavljam da će sutra biti dan za glasanje, izjasniti. Da izaberemo ljude koji će činiti, ja se nadam i verujem, najbolji tim i za upravljanjem RATELOM ali i za upravljanje Agencijom za sprečavanje korupcije, da na taj način zaokružimo ovu priču, ostavimo odrešene ruke svima onima kojima je zakonska obaveza da vode računa o stabilnosti ove države, jer ćemo svi zajedno i mirnije spavati i manje će nas boleti glava.

Moje kolege su u svojim diskusijama pre mene već rekli da će poslanička grupa SPS izjasniti se u danu za glasanje i ukazati svoje poverenje nekome od kandidata koji su predloženi. Sigurno je da svi zaslužuju poverenje. Nažalost, kada je u pitanju Agencija za sprečavanje korupcije, mi imamo više kandidata nego što ćemo birati. Tu ćemo dozvoliti sebi luksuz da odaberemo najbolje i gotovo sam sigurna da ovaj skupštinski saziv neće pogrešiti. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Jedna vrlo osetljiva tema, član 107. reklamiram. Ja vas molim da samo budemo maksimalno oprezni i korektni, pre svega u prisustvu ministra policije, za koga sam sigurna da svoj posao radi baš kako treba. Sve što smo do ovde videli pokazalo je da policija zna i kako i šta treba raditi.

U tom smislu, ja podržavam sve diskusije, podržavam i pravo svakoga od nas da možda i hipersenzitivno u određenim trenucima reaguje, ali, kako da to nazovem, a da ne zvučim grubo jer mi to nije namera, ne i da, eventualno, donosimo neke preuranjene zaključke iz transkripta nekih razgovora koje jesmo svi čuli.

Dakle, da ne bismo, pre svega, kao narodni poslanici, pošto na to nemamo pravo, uticali na bilo koji način ili se bar učinilo javnosti da to radimo, bilo bi dobro da budemo oprezni u svojim diskusijama koliko god da jeste zastrašujuće sve ovo što se u državi u ovom trenutku događa.

Još jednom, predsedavajući, ljubazno vas molim da malo ipak obratimo pažnju kada su diskusije u pitanju.

Hvala.

Ne.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovane kolege narodni poslanici, pre svega građani Srbije, nakon posete gospodina Lajčaka i sinoćnog razgovora moje je veliko zadovoljstvo da sam čula jedan nedvosmisleni nacionalni stav o tome da nećemo pristati ni na kakav pritisak kada je u pitanju naša južna srpska pokrajina.

Zašto ovo kažem u uvodu? Zato što je na adresu poslaničke grupe SPS stiglo pismo od gospodina Petković Jovana koji je iz sela Žakovo, devet kilometara udaljeno od opštine Istok.

Moje pitanje biće upućeno Kancelariji za KiM, ali pre svega, kao i sam gospodin Jovan, imam ambiciju da skrenem pažnju na možda ovakav problem. Dakle, radi se o selu koje je devet kilometara udaljeno od opštine Istok, preko Mokre Gore putevi i njihova imanja vode negde do Gazivoda.

Devedeset posto zemljišta je još uvek u vlasništvu Srba. Međutim, 20 godina niko od njih ne može da ide na svoje imanje, osim u pratnji UNMIK-a i to limitirano, na nekih 30 minuta.

Po tvrdnjama gospodina Jovana, jedino po čemu se može videti da su tu nekada živeli Srbi jeste lokalno groblje koje je porušeno, ali još uvek postoje ostaci.

Uložili su veliki napor da 90% ove zemlje, koju pri tome eksploatišu 21 godinu ničim ne svedoči da su tu nekada živeli Srbi, da je to i dan-danas srpsko, sve kuće su porušene i po navodima gospodina Jovana, tragičnu sudbinu ove porodice, kojih je bilo 40, izbegli su samo čudom, jer su nekoliko minuta uspeli da se iz sela izvuku pre nego su horde terorista UČK ušle u selo sa ambicijom da odatle niko ne izađe živ.

Dakle, ovo nažalost nije jedino selo na KiM koje ima ovu sudbinu. Ono što jeste problem svih nas jeste činjenica da u odnosu na ovakve probleme EU nema nikakav stav, nije čak ni razmatrala situaciju da se sva srpska imanja koja se nalaze u ruralnim sredinama eksploatišu 20 i nešto godina, koriste kao svoja, bez bilo kakve naknade u odnosu na vlasnike, pre svega zato što imanja nisu prodata, a drugo i zato što niko od njih ni nema potrebu da ih proda. Ali, pod okolnostima da nemaju hrabrosti i da nisu bezbedni ako na svoja imanja siđu, oni ne mogu ni da zaustave tu jednu eksploataciju koja se 20 godina unazad dešava i to bi moglo da se meri čak i u evrima u smislu štete koja je naneta građanima Srbije kada je u pitanju jedan ovakav odnos.

Dakle, po bilo kom pravu, a naročito uzimajući u obzir ljudska prava o kojima često slušamo od predstavnika Evrope, ovi bi ljudi morali da imaju mogućnost da koriste nešto što je njihovo. Osim što nemaju tu mogućnost, ovo je bio jedini način da na sebe skrenu pažnju. Meni je potpuno jasno zašto je pismo ovog tipa, ja ću ga pokazati, stiglo n a adresu poslaničke grupe SPS.

Iskreno se nadam i čvrsto verujem da ćemo uspeti kao odgovorno državno rukovodstvo, a nemam ni dilemu da smo sve ove godine to i radili, da nametnemo i ovu temu koliko god Priština smatrala da je jedino važno da iz Vašingtona dobijemo nekakvu poruku da mi moramo da priznamo nezavisno Kosovo, ne. Važno je da nam objasnite prvo zašto niste sproveli ništa od dogovora iz Briselskog sporazuma, a onda zašto bežite od razgovora na temu ovakvih, da ih zovemo tehničkim detaljima, ali one su sudbinske priče.

Ja molim Kancelariju za Kosovo samo da ukoliko je u mogućnosti, dobijemo odgovor imamo li podatak koji je procenat zemlje uzurpiran na ovaj način i koliko je naših ljudi koji su prognani sa KiM ili koji žive i sada na KiM, bez mogućnosti da odu do određenih lokacija koje su rizične, oštećene za proteklih 20 godina? Čisto kao jedan podatak, koji ćemo nadam se, u razgovorima, za koje smo uvek spremni, moći da stavimo na sto i eventualno rešimo kao problem. Hvala.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege, građanke i građani Srbije, danas govorimo o zajmu koji je obezbeđen od Banke za razvoj Saveta Evrope, tačnije Narodna skupština na dnevnom redu ima Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam koji se tiče infrastrukture u kulturi.

Ovaj sporazum je potpisan u januaru mesecu ove godine i ako se ne varam od strane ministra finansija. I ne bi to ni bilo možda mnogo važno da neću reći ovo što ću reći, a to je da podržavam ovaj sporazum iz najmanje dva razloga. Prvi od njih je što se iz njega jasno vidi opredeljenje ove Vlade da osim budžetskih sredstava za kulturu, koja su ove godine negde oko 1%, u kulturu ulažu i sredstva iz drugih izvora. To je ona priča na koju se vraćamo kada smo razgovarali o budžetu i komentarisali da treba pomoći kulturi, da možda 1% nije dovoljno, ali da jeste dobar iskorak.

Drugo je što se, po mom mišljenju, radi o nekoliko kapitalnih institucija kulture od nacionalnog značaja i ulaganje dodatnih 20 miliona evra u infrastrukturu, i to u renoviranje, rekonstrukciju, modernizaciju i adaptaciju postojećih institucija kulture, kao što je Narodno pozorište u Beogradu, u Nišu, kao što je Muzej Jugoslavije i kulturni centri širom Srbije.

Ono što mene posebno raduje jeste što će zgrada stare železničke stanice, koja je deo kompleksa na Savskom trgu, biti istorijski muzej, koji sada, ako se ne varam, postoji na tri lokacije, i to umnogome otežava njegov rad, a time i brigu o istorijskom nasleđu koja za svaki narod predstavlja deo sopstvenog identiteta, pre svega. Ako sam dobro razumela, najveći deo tog muzeja biće posvećen srednjovekovnoj Srbiji i to je jako važno. Čuvanje istorijskih dokumenata, njihovo predstavljanje javnosti i stalno izučavanje prošlosti umanjuje mogućnost falsifikovanja istorije, a Srbija je u poslednje vreme bezbroj puta bila na udaru kojekakvih falsifikatora.

Ova tema usko je vezana za kulturu jer je, nažalost, ne samo istorija, već i naše kulturno nasleđe predmet pokušaja falsifikata.

Opet ću se vratiti na Kosovo i Metohiju, sasvim svesno, i reći da moram da upozorim da ne smemo dozvoliti da se prisvaja ono što je naše. To je zadatak Ministarstva kulture da se tome suprotstavi ovakvim pokušajima koji su nimalo retki i, čini mi se, sve agresivniji u poslednje vreme.

Obavezu poštovanja, čuvanja i promovisanja istorije Srbije imaju i druge nacionalne institucije i kada to kažem, pomenuću pre svega SANU. Nesporno je da mi možemo imati lični stav o svemu, osim o onome što je istorijsko nasleđe i kulturna baština, to ne smemo nikada sebi dozvoliti da zbog bilo kakvog populizma ili momenta koji bi nam doneo popularnost zanemarimo i stavimo u drugi plan. Ako ne sačuvamo kulturno nasleđe Kosova i Metohije, o tome je pre mene, čini mi se, govorio kolega Stefan, nasleđe koje su nam ostavili Sv. Sava, Stefan Nemanja i ostali srpski vladari iz dinastije Nemanjića, to znači da smo se odrekli svojih predaka, ali u dobroj meri i sebe, i da smo time odustali i od svoje budućnosti. Na to prosto nemamo pravo, jer moramo imati svest da je to bilo i biće naše.

Kada govorimo o obnovi važnih institucija kulture koje treba da čuvaju naše kulturno i istorijsko nasleđe, želim da podsetim i na to da je u proteklih 20 godina na teritoriji Kosova i Metohije uništeno mnogo našeg kulturnog blaga. Vankuverska deklaracija UN iz 1976. godine kaže precizno: „Neotuđivo je pravo svake zemlje da sa punim suverenitetom bude baštinik sebi svojstvenih kulturnih vrednosti koje su plod cele njene istorije“. Dakle, naše pravo na kulturnu baštinu na Kosovu i Metohiji proističe iz našeg istorijskog prava, ali i iz međunarodnih dokumenata, kao što vidite.

Priština je ne tako davno probala da na račun Pećke Patrijaršije, Visokih Dečana, Gračanice i Bogorodice Ljeviške čak uđe u UNESCO. Na veliku sreću, prepoznali smo jednu takvu težnju i energičnom i uspešnom diplomatskom akcijom celog državnog vrha, ali pre svega ministra spoljnih poslova u to vreme, aktuelnog predsednika Skupštine, Ivice Dačića, sprečili smo taj pokušaj. Iako, moram priznati da niko od nas nije čuo za slične pokušaje od strane neke samoproglašene i nepriznate države koje imaju potrebu da falsifikuju pre svega svoju istoriju.

Ono što je vrhunac cinizma jeste u činjenici da su iste te manastire na osnovu kojih su probali da dobiju članstvo u UNESCO nemilosrdno palili i rušili u proteklom periodu. Samo kratko da se vratim na to da je preko 150 crkava i manastira zapaljeno. Ovo su zvanični podaci UNESCO-a, da je pokradeno preko 10.000 vrednih ikona, da je oštećeno oko 5.300 nadgrobnih spomenika na oko 256 srpskih pravoslavnih grobalja. Koliko je sve pokradeno dokumenata i knjiga istorijskih to se još uvek ne zna, ali je jasno da im je krajnji cilj da ponište sve što je srpsko na toj teritoriji, ne bi li nekako uspeli da dokažu da to nikada srpsko nije ni bilo.

Ono što je simpatično jeste da su u popisu koji su Turci sproveli 1455. godine stanovništvo u tadašnjem kosovskom vilajetu se ustanovilo da je tamo živelo 46 albanskih porodica u 23 sela, ali im to nije smetalo da tvrde da su manastiri iz 12, 13, 14. veka gradili baš oni. Neću im više posvećivati pažnju.

Ono na šta takođe hoću da skrenem pažnju jeste opasan proces, a to je revitaliziranje odnosa prema srpskoj nacionalnoj istoriji, a time i prema istorijskim događajima i činjenicama. Imamo naviku da sve češće koristimo izraz „negovanje kulture sećanja“, čak i na formalnom nivou. Šta znači „kultura sećanja“ kada su u pitanju istorijski događaji? Sećanje ne obavezuje, obavezuje pamćenje i čuvanje i bilo bi dobro da ovakav jedan pristup promenimo, jer nova kultura ne sme da zatre kulturno nasleđe i da zatre temelje na kojima je nastala pre svega Srbija, naš narod i Srpska pravoslavna crkva kao takva.

Na ozbiljan posvećen državnički odnos prema istoriji i kulturnom nasleđu obavezuju nas i najnoviji pokušaji falsifikovanja činjenica u Jasenovcu, i o tome se ovde govorilo, kao logora smrti za Srbe, Jevreje i Rome. Mi jesmo delom odgovorni što tvrde i kruže različita tumačenja, različite brojke. Sigurna sam da se to Jevrejima ne bi desilo. Videli smo reakciju javnosti koja se podigla i uznemirila zbog filma „Dara iz Jasenovca“ i moram da naglasim da mi u našim poslaničkim redovima imamo svoju Daru iz Jasenovca, to je naša Smilja Tišma. Ona je živi svedok svih tih užasnih zločina kakve ne pamti čovečanstvo od nastanka. Ja ne znam šta se može porediti sa Jasenovačkim logorom za decu. Mislim, da to niti pamti istorija, a nadam se da se u budućnosti nikada neće ni desiti. Na nama je da negujemo „kulturu sećanja“, da istražimo sve do kraja i sačuvamo svaki dokaz i svaki dokument i da čujemo svaku priču koliko god bila ona potresna iz tog perioda.

Na kraju da se vratim i na sam zajam za infrastrukturu u kulturi. Simbolično ću reći da ovim infrastrukturnim projektima kojima će se finansirati iz zajma Banke za razvoj Sveta Evrope udarimo još jači i dublje temelje našoj kulturi u oba strateška segmenta i u očuvanju kulturne baštine ali i u stvaranju nekih novih kulturnih sadržaja.

Ne zaboravimo da je kultura jedan od segmenata kojima se čuva ili gubi identitet jednog naroda. Da ne budem pogrešno shvaćena, jer to ne želim, Srbija je multikulturalno društvo i podjednako brine i o kulturnim dostignućima svih nacionalnih manjina koje sa nama ovde žive i to jeste naše najveće bogatstvo. Odnos prema tome, poštovanje svega toga jeste na ponos Srbiji. Međutim, to nikako ne znači da treba u bilo kom trenutku dozvoliti poništavanje svog kulturnog, istorijskog i nacionalnog identiteta. Zaista ne mislim da bilo ko od nacionalnih manjina, a koje žive u Srbiji ima takvu težnju osim tog pokušaja u južnoj srpskoj pokrajini koji je na žalost delom posledica i činjenice da kada nemate svoju istoriju, a želite da pripadate Evropi, onda pribegavate svemu pa i lopovluku. To je pitanje morala, a tu se o moralu odavno ne može govoriti.

Naglasiću da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje svakako podržati Predlog zakona o zajmu koliko god, a kad god kažemo zajam uznemirimo građane koji nas slušaju, ovoga puta ovo je zaista zajam koji je za dobrobit države Srbije i građana u njoj. Hvala vam.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Neću koristiti mnogo vremena, ali ću iskoristiti prisustvo ministra pravde Vlade Republike Srbije.

Nedavno sam postavila pitanje kancelariji za Kosovo na temu hapšenja mog sugrađanina Svetomira Bačevića i stigao je odgovor iz Kancelarije za Kosovo. Najpre, želim da se zahvalim gospodinu Petkoviću na odgovoru koji je stigao, jer dugo nisam dobila ovako kvalitetan odgovor na pitanje koje sam postavila kao poslanik.

Sve ono što sam navela i u postavljanju pitanja kao pretpostavku ispostavilo se tačnim. Naime, Kancelarija za Kosovo je angažovala advokata koji pokušava da od neopravdanih optužbi odbrani gospodina Bačevića. Ono što je činjenično stanje koje je utvrdio advokat, jeste da je Svetomir Bačević prijavljen od strane Samir Čekua koji je brat albanskog političara Agima Čekua i monopolista u trgovini nekretninama za selo Belo Polje. Poznaje ga ta porodica, koliko se navodi u odgovoru Kancelarije za Kosovo, jer je početkom 2020. godine preko njega prodala deo svog imanja.

Međutim, kada su insistirali da od porodice Bačević kupe svu zemlju koju imaju u Belom Polju, a oni to odbili, onda je odlučeno da ga prijave za navodni zločin prema izvesnoj gospođi Hatidže Kadrire, koju je navodno zlostavljao Svetomir Bačević. Inače, setite se da sam govorila o tome da je u pitanju težak srčani bolesnik.

Dakle, uvažena ministarko, na tom kvazi Kosovu, ovo govorim svesno zbog javnosti, ne zbog toga što mi ne znamo da se to dešava, svako zna da se to dešava, ja u odgovoru imam i bezbroj, nažalost, drugih primera, ovo je selektivna pravda, ovo je organizovani pokušaj takozvanih vlasti u Prištini da ne dozvole niti povratnicima koji imaju želju da se vrate na svoja ognjišta da to urade, niti da odole pritisku da se od njih na silu kupuju imanja koja ne žele da prodaju.

Nije slučaj gospodina Bačevića usamljen. Zoran Vukotić iz Prilužja, maltene identični slučajevi, Darko Tasić, Skender Bijelimi iz Kosova Polja, u pitanju je Rom koga je izručila Bosna i Hercegovina, Zoran Đokić, takođe raseljeno lice iz Peći, Zlatan Krstić, Goran Stanišić, Nenad Arsić itd, itd. Ovo je u nepunih godinu dana bezbroj primera.

Kako to izgleda? Kada siđete u južnu srpsku pokrajinu sa ambicijom da ostvarite bilo koje od svojih prava, jer prosto imate određena prava, a onda vas u nemogućnosti da od vas na silu otkupe imanje uhapse pod lažnim optužbama. Bačeviću je čak bez znanja advokata, koliko stoji u navodima Kancelarije za Kosovo, pritvor od 30 dana koji je u startu određen produžen na 60 dana bez obrazloženja, iako za sve vreme koliko je u zatvoru nijedan deo istrage nije pokrenut, ništa se dogodilo nije u istražnom postupku na konkretnu temu.

Ovo govorim zbog naše javnosti i ovo govorim zbog evropske javnosti, koja neretko ima selektivni pristup. Ovo govorim i zbog toga što se na nas stalno vrši neki pritisak da treba da unapredimo naše pravosuđe, pa razmišljam kakvi su to dvostruki aršini, koliko oni treba da budu transparentni, koliko mi trebamo da budemo pod konstantnim pritiscima, a da se pri tome pravimo nemi na sve ovo što se dešava i na ono što je praksa koju, nažalost, trpe naši građani.

Ja ne mislim, da ne bi neko shvatio da je sada ovo, iako i na njega imam pristup, selektivni pristup, da bolje prolaze ni pripadnici albanske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji, u smislu sprovođenja pravde. Dakle, ovo je pravda takozvanog Kosova, ovo je pravda države koju su napravili po svaku cenu, ali i ne čudi pod okolnostima da je država koja je pravljena isključivo novcem stečenim na nelegalni način, da ne navodim ponovo kako se do njega došlo.

Hvala vam na strpljenju, hvala vam na razumevanju. Ovo sam morala da kažem. Želim još jednom da se zahvalim Kancelariji za Kosovo na jednom profesionalnom odnosu prema ovakvim teškim sudbinama ljudi, pre svega, ali i Vladi Republike Srbije koja je prepoznala da je neophodno imati ovakvu kancelariju i da ona nije kancelarija na papiru, kako umeju često da nas optuže, nego da zaista radi svoj posao u onom delu u kom se to od nje očekuje. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi ministri sa saradnicima, poštovane kolege, dragi građani Srbije.

Pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, ali i još dva sporazuma po meni ne manje važna, oba sa Nemačkom razvojnom bankom.

Prvi se odnosi na regionalni problem za energetsku efikasnost, a drugi na energetsku efikasnost u zgradama javne namene i obnovljivim izvorima energije.

Počeću s kraja, potpuno svesno, ne zato što mislim da Predlog zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu nije važan, nego zato što se uglavnom o njemu govorimo u današnjem pretresu.

Vrednost ova dva sporazuma je ukupno 50 miliona. Prvi 40 miliona evra, sa rokom otplate od 15 godina, znači do 2035. godine, pod okolnostima da je potpisan u decembru 2020. godine i zbog javnosti i građana Srbije objasniću zašto je važan.

Značaj ovog projekta je u tome što povezuje Istok sa Zapadom od Ukrajine do Italije, i tako stvara mogućnost za dalji razvoj energetskih projekata i opcije trgovanja električnom energijom.

Otvara se mogućnost da Srbija iskoristi svoj potencijal i geografski položaj u tom smislu, jer će to imati pozitivan efekat i na privredni i na društveni razvoj zemlje u našoj budućnosti, tako da Srbija dobija šansu da se istakne kao regionalni lider u oblasti elektroenergetike, adekvatne investicije i pouzdana elektroeneregetska struktura vode ka ekonomkom boljitku svake zemlje, pa i nas. Ovakvi projekti uglavnom otvaraju mogućnost za nova radna mesta, samim tim i bolji kvalitet života svih naših građana.

Drugi sporazum, ne manje važan, čija je vrednost 50 miliona, već sam rekla, takođe sa rokom otplate do 2035. godine, potpisan takođe u decembru 2020. godine, mislim da su oba potpisana od strane ministra Malog, opet jako važan sporazum, ali sa ove distance možda još i više imamo svest zašto je važan.

Namenjen je unapređenju energetske efikasnosti u zgradama javne namene i obnovljivim izvorima energije. On, uglavnom, tretira Vojnomedicinsku akademiju, koja je, podsetiću, vrhunska medicinska obrazovna i naučno-istraživačka institucija, najveća bolnica u Srbiji, i jedna od najvećih u Evropi. Važno je reći da je osnovana 1844. godine, i da je prvobitno bila namenjena za lečenje isključivo oficira i vojnika, ali da je danas potpuno integrisana u zdravstveni sistem Republike Srbije, gde se sada leči veliki broj civilnih lica.

Izgradnja zgrade je završena 1981. godine, dakle, posle skoro 40 godina od završetka. Ona je i dalje u relativnom dobrom stanju, ali u velikoj meri odstupa od savremenih standarda energetske efikasnosti. Zato je ovaj projekat jako važan.

Ako se setimo da je prethodnu godinu, a i ova nosi hipoteku krize izazvanom pandemijom Korona virusa, mi moramo reći naglas da osim što se Srbija dobro borila i dalje se bori, nekako smo prvi put kroz ovu pandemiju shvatili koliko nam je važno da nam je uređen zdravstveni sistem, i koliko je potrebno da stalno ulažemo u bolnice i opremu, pa i u zdravstvene radnike i trudimo se da građani Srbije imaju najbolji mogući zdravstveni sistem i u nekim lakšim vremenima, a kamoli u vremenima koja su ovakva i koja su obeležena jednim ovakvim virusom sa kojim se bori celo čovečanstvo.

Kada je u pitanju Predlog zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu, on je nekako i kod svog donošenja izazvao jednu prilično šizofrenu reakciju jednog dela javnosti i nije da mi to nije razumljivo sa pozicije da neko ima strah od ovakvih akata koje donosi Skupština Srbije. Sve kolege koje su govorile pre mene rekle su šta je suština izmena o kojima danas govorimo i neću se ponavljati, ali je važno reći da čak mislim da smo možda mnogo vremena i potrošili na obrazlaganje jednog ovakvog zakona koji je za svako demokratsko društvo, prosto, neophodan. Moramo ga imati.

Borba protiv korupcije je nešto što koriste u dnevnom obraćanju širokoj javnosti svi oni koji bi da se domognu bilo kakve, makar i sitne vlasti, a onda kada dođemo do faze da treba razgovarati o zakonskim aktima koja će regulisati tu borbu protiv korupcije, onda mi imamo različite uglove iz kojih posmatramo takve zakona i uglavnom neke kritičke stavove koji su najpre motivisani nekim ličnim strahovima.

Zadovoljstvo mi je da će ovaj zakon posle, eto, skoro godinu dana od prvog donošenja, 12. marta stupiti na snagu i pokazati sve svoje dobre, pa i loše strane.

Nema zakona koji je doneo bilo koji parlament u svetu, pa i parlament Srbije, koji možda u svojoj primeni nije pokazao određene mane. Evo, ovde smo imali već u periodu od godinu dana do početka primene zakona neke nedostatke koji su se pokazali i parlament danas interveniše u tom smislu, što ne znači da će biti problem intervenisati i ubuduće, ukoliko se pojavi mana ovog zakona, anomalija koja je neprimenjiva u društvu.

Ono što će se sigurno pojaviti to je jedna… Čini mi se da je kolega iz SDPS-a rekao ključnu rečenicu – Poreska uprava će imati više posla, ima ozbiljan zadatak pred sobom, građani Srbije će imati možda više informacija o nečemu o čemu sada samo, reklo bi se, neosnovano spekuliše i znaćemo kako to izgleda kada napokon neko jeste legalno ili nije legalno stekao svoj kapitala.

Sedamdeset pet posto poreza, koliko je zakon predvideo poreske stope, i kada smo raspravljali o njemu bilo je inicijativa da to bude čak i 100%, pa je bilo inicijativa da to bude i manje, negde se odmerilo da je to 75% i dobro, možda bih ja sama bila rigoroznija u tom smislu, ali važno je pokazati da postoji nulti stepen tolerancije na korupciju, da je suzbijemo na najmanju moguću meru iako, i to moramo reći, nije korupcija ništa što baštini samo Srbija. To se javlja svuda u svetu, to svuda u svetu postoji.

Ono što je naša obaveza kao predstavnika naroda i ljudi koji sede u zakonodavnom organu jeste da upravo sprečimo jednu takvu mogućnost i, još bolje, da sprečimo sve ono što nam se dešavalo i čega smo decenijama unazad bili svedoci, a to je da neki ljudi koji na nama nerazumljiv način dođu do određenog kapitala, onda čak usled svoje bahatosti žele da postanu i model ponašanja.

Važno je da zakon tretira da se postupak pokreće po službenoj dužnosti i što se dozvoljava da postupak može biti pokrenut i na osnovu prijave bilo kog fizičkog lica koje ukazuje na to da postoji osnovana sumnja da drugo lice raspolaže viškom imovine, a da taj višak imovine nije stečen u skladu sa zakonom.

Pored toga što će se država svojim mehanizmima boriti protiv koruptivnog delovanja, svako od nas bi morao da ima svest o moralnoj građanskoj odgovornosti i ukaže na to da koruptivno delovanje postoji. Da li će i u ovom delu biti zloupotreba, verovatno, ali nema te optužbe koja ukoliko nema valjanih dokaza može biti validna.

Dakle, stav poslaničke grupe SPS je da nikada nećemo prestati da dajemo svoj doprinos smanjenju korupcije u pokušaju da je eliminišemo u celosti kako bi obezbedili, pre svega, pravnu sigurnost svim građanima i u našem programu primarni cilj je socijalna jednakost, tako da okupljeni smo oko ideje da niti podržavamo, niti razumemo koruptivni pristup.

Poslanička grupa SPS će svakako u Danu za glasanje podržati izmene i dopune i ovog zakona, ali i dva sporazuma koja su pred nama u nadi da je ovo prvi korak u finalnom zaista obračunu sa koruptivnim ponašanjem, a sve ono što se eventualno i kroz Predlog ovog zakona pojavi kao greška ili anomalija, spremni smo da unapredio u mandatu koji je pred nama. Hvala vam.

Hvala najlepše.

Iskoristiću pravo na repliku, ne zato što mislim da kolega Torbica nije u pravu kada insistira na prevodu nečega što niko od nas, pa ni građani Srbije u većinskom delu nisu razumeli. Prevod još uvek nije stigao, da, upravo smo i mi proveravali da li imamo sve navode šta je tačno kolega Kamberi rekao, ali ono na šta moram da reagujem jeste činjenica da predsednik Skupštine Srbije nije mogao da predvidi način na koji će da govori kolega Kamberi i da će se obratiti na svom maternjem jeziku, te mu se ne može spočitati sada kao neodgovornost zapravo činjenica da nije bio vidovit u delu u kom je mogao da očekuje od Kamberija da se obrati na albanskom jeziku i dovede nas sve u situaciju da zaista budemo najpre zbunjeni jer ne razumemo, a prateći njegove diskusije koje su donedavno bile na sprskom jeziku znamo da uglavnom budu maliciozne.

Pridružujem se izvinjenju građanima Srbije, čak stanovnicima južne srpske pokrajine, kako je rekao moj kolega, meni samoj, na moju veliku nesreću jer nisam bila u sali, možda bih mogla da vam pomognem, pa da i razumem i objasnim kolike su bile te uvrede koje je izgovorio. Koliko će biti autentičan taj prevod, možemo i time da se bavimo jer sam imala sreću ili nesreću da albanski jezik učim u osnovnoj i srednjoj školi kada je on bio nematernji, do momenta dok sami nisu odlučili da sebe isključe iz funkcionisanja sistema Srbije.

Dakle, samo želim zaista da reagujem, da ne bismo Ivici Dačiću danas, kao nekome ko se iskonski bori za suverenitet ove države, spočitali nešto što zaista njemu ne pripada, ne pripada socijalistima, to moj kolega Torbica zna, pre svega zato što smo socijalisti, a nekada bili u istoj partiji, i nije bilo zle namere, samo nije bilo mogućnosti da vizionarski predvidimo u kom će se smeru i kako obratiti kolega Kamberi, kome ne možemo osporiti pravo da govori na svom maternjem jeziku, ali bi bilo civilizovano da nas o tome na vreme obavesti i dostavi prevod. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Iskoristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SPS i neću otići mnogo od današnje teme.

Naime, dobili smo i zvaničan prevod pitanja koje je postavio kolega Kamberi o kome smo danas već razgovarali. On jeste autentično bezobrazan koliko i pitanje koje je uputio.

Međutim, ono što je jako važno reći jeste da je kolega Kamberi imao preciznu ambiciju da se iz srpskog parlamenta na albanskom jeziku obrati predstavnicima međunarodne zajednice, ukazujući pri tome na, iz njegovog ugla, neku neevropsku Srbiju.

Zaista ću iskoristiti ovo vreme da kažem da ministre Vulin jeste bili tema i jeste okarakterisani kao neko ko koristi govor mržnje, nazivajući ih „šiptarima“ s tim da ja moram da napomenem, koliko god im to danas ne prijalo, pre nego su dostigli ovaj evropski i međunarodni nivo, pre nego su počeli da sanjaju san o „velikoj Albaniji“, pre nego su shvatili da se na engleskom Albanija zove „Albania“, insistirali su na tome da ih zovemo „Šiptari“ zato što pripadaju „Šćipniji“, što je bukvalni prevod i bukvalni naziv države koja im je matična.

Dakle, nismo mi krivi što nismo pratili njihov nekakav razvoj kako god ga oni doživljavali, niti je danas govor mržnje zvati ih na taj način.

Ne znam da li su imali ambiciju da predsednika Vučića i vas pohvale ili uvrede. Upoređujući vas sa Aleksandrom Rankovićem iz mogu ugla to i nije uvreda, to bi mogla da bude i te kako pohvala.

Međutim, ono što je nedopustivo jeste rečenica koju je izgovorio, a to je: „Ovo se nije desilo ni u vreme režima Slobodana Miloševića koji je ubijao, silovao i deportovao, ali ih je nazivao Albancima“. Niti je ubijao, niti je silovao, niti je deportovao, niti su bilo šta od zločina koje su mu imputirali i zbog toga ga predali Hagu, zahvaljujući pre svega Srbima, dokazali pred tim lažnim tribunalom.

Znači, notorna je laž i ne sme da se dogodi u parlamentu Srbije sve ovo što je rečeno. Ova predstava koju je gospodin Kamberi imao juče u parlamentu Srbije, očigledno je dogovorena, jedan cirkus koji je osmislio vrlo kvalitetno, ne najavivši da će govoriti na svom maternjem jeziku i na taj način osakatio sve nas da ne možemo ad hok da reagujemo.

Ali, izrekao je i nekoliko brutalnih pretnji. Pre tih pretnji rekao je da ne zna šta bi se dogodilo kada bi se neki pandan Vulina, šta god to bilo, u Prištini probudio i Srbe nazivao „škijama“.

Kako god nas nazivali lakše bi nam bilo, kolega Kamberi, da ste nas i zvali pogrdnim imenima nego što ste nas klali, kidnapovali, vadili organe, ne znamo li danas gde su grobovi, rušili groblja, otimali imovinu, oteli zemlju i još od nas očekujete da pod pritiskom međunarodne zajednice priznamo sve to i legalizujemo sve što ste uradili. Pa ovo više nije uvreda za srpski narod. Ovo je atak na suverenitet ove države i to u sred parlamenta.

Na kraju kaže kolega Kamberi, za koga više ne znam da li je predsednik albanskog naroda, jer da je govorio kao predstavnik albanskog naroda imao je prostora da se juče u danu u kome se raspravlja o socijalnoj karti, osvrne na socijalne slučajeve albanske nacionalne manjine na jugu Srbije. Veliki je broj korisnika socijalne pomoći od strane ove države koju on zove i neevropskom i nedemokratskom, države koje on zove nekakvom državom koja ugnjetava nacionalne manjine, države u koje nacionalna manjina proganja srpski narod 30 godina unazad, države u koju nacionalna manjina od 1904. godine ima svoju terorističku organizaciju. Nekad su se zvali kačaci, pa su se zvali ovako, pa su se zvali onako, pa su na kraju ubijali UČK-a, pa su danas još i nekako legalni zaboga i sad je neko ko je ubijao Slobodan Milošević, a nevin je Ramuš Haradinaj koji preti iz Prištine u cilju da ostane na vlasti.

Više ne znam kako da ovo doživimo osim neki paralelni svet, kao da sam u sred nekog matriksa. Na kraju kaže - vama ministre Vulin i predsedniku Vučiću, podsećam vas da su Albance zvali i arnautima u vreme Čubrilovića, ali se nisu pokorili. Nećemo se ni mi pokoriti, džaba vam je - poručuje kolega Kamberi, Balkan mira i zajedništva i međusobnog poštovanja nema alternativu, zato ni vaš pad nema alternativu - izjavio je uvaženi kolega Kamberi i onda uputio pitanje premijerki Vlade Srbije da mu tačno odgovorila da li će termin - šiptari biti u nekoj zvaničnoj upotrebi jer to ga strašno potresa i ugrožava?

Više je ovo nego sramota, više je ovo nego pretnja, više je ovo nego govor predstavnika nacionalne manjine. Ovo je, bojim se, govor nekoga ko nam jasno šalje poruku da u sred srpskog parlamenta mi treba da budemo manjina u odnosu na Kamberijeve velike planove o velikoj Albaniji i težnji da ih zovemo Albancima da kad sutra budu na Zapadnom Balkanu budu imali sve ono što su davno osmislili da će da otmu mi naučimo taj termin i eventualno im se poklonimo.

Zato sam reagovala na diskusiju kada sam rekla da predsednik Skupštine nije nažalost mogao ni da pretpostavi šta je govorio, a da gospodin Kamberi nije namerno na vreme dostavio ovaj prevod jer mu predsednik Skupštine ne bi dozvolio da na ovaj način govori u parlamentu Srbije, ali mu jeste dozvolio da govori na svom maternjem jeziku, jer bi od strane svih onih evropskih zvaničnika kojima se i obratio Kamberi, smišljen je ovo cirkus, bilo i te kako loše pokazati sliku da u parlamentu neko ne može da govori na maternjem jeziku.

U kakvu smo zamku upali stoti put kao država pred spin majstorima koji su na bazi klasičnog spina, setite se Račka, napravili ovu veštačku tvorevinu koju bi danas da neko prihvati kao zvaničnu, pa nam sada i čestitke za Dan državnosti šalju tako što nam nameću kako ćemo i hoćemo li i treba li da priznamo ili ne priznamo nešto što se samoproglasilo, što se otcepilo, što su Srbi krvlju platili i da ne nabrajam dalje, jer zaista već više nemam ni snage sa pozicije žene da emotivno podnesem sve ovo što sam pročitala, čula i videla.

Opomena za sve nas, uvažene kolege poslanici u parlamentu u Srbiji, bez razlike da li smo Srbi ili pripadamo nacionalnim manjinama, ovakve zamke moramo da prepoznamo na vreme. Ne može da se desi Kamberiju i njegovoj družini. Ne razlikuje se od onih koji su nosili uniformu 1999. godine, snosim punu odgovornost za ovo što sam rekla, jer da se razlikuje ovo ne bi bio njegov govor. Jednom u životu moramo da prestanemo da kritikujemo jedni druge, naročito u momentu kada prekoputa nas sedi neko ko na bazi toga što se mi među sobom kritikujemo profitira decenijama unazad. Hvala vam.