Hvala.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče poslaničke grupe SPS, mi podržavamo sve predložene zakona koji su u ovom načelnom i jedinstvenom pretresu danas na dnevnom redu. Ja ću se fokusirati najviše na Predlog zakona o javnim preduzećima, a moje uvažene kolege i koleginice će o detaljima, o nekim drugim zakonima, svako prema onoj profesiji kojom se bavi.
Pre samo tri godine smo raspravljali o Zakonu o javnim preduzećima i tada smo imali za cilj da unapredimo korporativno upravljanje. Imali smo i želju da dobrim pravnim okvirom obezbedimo pristup dobrog domaćina u vođenju javnih preduzeća, obezbedimo odgovarajući sistem kontrole, a naravno, i sankcije za neodgovorno poslovanje. Pokazalo da nismo uspeli do kraja, da je zakonski okvir u praksi pokazao nedostatke i pravne praznine, a posebno u delu koji se odnosio na kontrolu i odgovornosti u upravljanju javnim preduzećima.
Šta su osnovne promene u ovom još jednom Predlogu zakona o javnim preduzećima? Mogu da kažem da Predlog zakona predviđa da direktore javnog preduzeća imenuje Vlada na period od četiri godine, a na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Predlog zakona predviđa da direktor javnog preduzeća nije član organa političke stranke, odnosno da mu je određeno mirovanje u vršenju funkcije u organu političke stranke. Direktor javnog preduzeća, kao što sam već rekao, imenuje se na konkursu koji sprovodi komisija od pet članova, od kojih je jedan predsednik. Samo da napomenem, predsednika i dva člana imenuje Vlada na period od tri godine, a onda jednog člana imenuje dvotrećinskom većinom resorni odbor skupštine nadležne za poslove privrede i na period od tri godine. Jednog člana za svako imenovanje imenuje Vlada pojedinačno.
I ovaj put ću ponoviti da primedba da Vlada postavlja rukovodioce javnih preduzeća, da je to izvrgavanje ruglu jedne ideje departizacije i jedna notorna besmislica.
Ako polazimo od pretpostavke da treba da postoje javna preduzeća u vlasništvu države, bilo Republike Srbije, autonomnih pokrajina ili lokalnih samouprava, onda ta preduzeća moraju da nekome odgovaraju za svoje poslovanje, a taj neko su vlasnici, odnosno predstavnici vlasnika, u ovom slučaju su to građani Srbije.
Ne vidim, ali bih voleo da me neko prosvetli, gde je logika u tome da direktora javnog preduzeća treba da bira neko ko nije predstavnik vlasnika? Šta će te ljude motivisati da rade dobro i ko treba da izabere te ljude, da li će npr. partija A ili partija B polagati račune za rad javnih preduzeća građanima, bez da ima mogućnost da barem nadgleda proces izbora menadžmenta?
U čemu je uopšte odgovornost bilo koje partije za rad preduzeća u kome niti postavlja menadžment, niti može da ga smeni? Ako ćemo već umesto javnog nadmetanja, u kome pobeđuju najbolji i gde najbolji ne sme biti član organa stranaka, ići na potpuno istiskivanje direktno izabranih predstavnika naroda, zašto onda ne bismo privatizovali sva javna preduzeća i završili sa tim procesom za svagda?
Ako Vlada ne radi dobro ovaj posao, naravno, narod će je smeniti. Sada smo ušli u ritam da se provera radi na dve godine, tako da je i odgovornost Vlade uvećana.
Posebno bih istakao da je od samog kriterijuma i sastava tela koje biraju rukovodioci mnogo bitnije to što su javna preduzeća dužna da na svojoj internet stranici objave, navešću nekoliko stvari: pod jedan, radne biografije članova nadzornog odbora, direktora i izvršnih direktora, organizacionu strukturu, godišnji, odnosno trogodišnji plan, program poslovanja, kao i sve njegove izmene koje se budu dešavale i izvod iz tog programa, tromesečni izveštaj o realizaciji godišnjeg, odnosno trogodišnjeg programa poslovanja i godišnji finansijski izveštaj sa mišljenjem ovlašćenog revizora, naravno, kao i sve druge informacije koje su značajne za javnost.
Nema boljeg načina da se spreči izbor nekompetentnih od javnosti u radu. Tako da nam se valjda neće ponoviti da se biografije kriju. Takođe, sa biografijama, trogodišnji planovi su dokaz da je neko elementarno ili sposoban da vodi preduzeće, kako kada dolazi na njegovo čelo, tako i kada se mere njegovi rezultati. Godišnji, odnosno trogodišnji plan poslovanja sadrži planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirane nabavke, plan investicija, planirani način raspodele dobiti, odnosno planirani način pokrića gubitka, elemente za celovito sagledavanje cena proizvoda i usluga, plan zarada i zapošljavanja i kriterijume za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju. Ne bih da ulazim u detalje, ovde je potpuno jasno da se uvodi ozbiljna kontrola u javna preduzeća.
Ono što bih hteo da napomenem je da je ovaj plan javan i kako je on postao javan, znači, nema boljeg načina da se poslovanje preduzeća iznese pred sud stručne javnosti. Takođe, da bi mogli govoriti o stručnosti i rezultatima, izuzetno je bitno što zakon kaže da je zabranom korišćenja imovine, aktivnosti, imena i vizuelnog identiteta javnog preduzeća u svim aktivnostima, vezanim za političke stranke i izborne kampanje, kao i svaka druga upotreba javnih preduzeća u političke svrhe i da se javno preduzeće koje nema konkurenciju na tržištu delatnosti od opšteg interesa, ne može oglašavati bez saglasnosti osnivača. Smatram da je ovo odlično i da je ovo veliki napredak. Kada imate ovakve odredbe, pod uslovom da imamo spremnost svih da se drže zakona kao pijan plota, drastično se smanjuju mogućnosti da javna preduzeća budu više Ali Begova slama, koju svako razvlači kako ko hoće.
Vredi istaći da period obavljanja funkcije vršioca dužnosti direktora ne može biti duže od jedne godine, a ista osoba ne može biti dva puta imenovana za vršioca dužnosti direktora. Status v.d. nam govori da ili imamo menadžera koji ništa neće da radi ili da Vlada nema vremena ili želje da se sa nekim teškim pitanjima uhvati u koštac. Zato je posebno odlično što nema ponavljanja v.d. statusa.
Zakon predviđa da nadzorni odbor preduzeća, čiji je osnivač Srbija, ima pet članova koje imenuje Vlada na period od četiri godine. Članovi nadzornog odbora moraju imati kvalifikacije koje im omogućavaju da se bave onim što jeste njihov posao, a ne da budu, kao što je često do sada bio slučaj, profesionalni primaoci naknada za prosto pojavljivanje i aminovanje svega što im servira menadžment.
Jako je bitno što u nadzornom odboru sede predstavnici zaposlenih, jer nam iskustvo pokazuje da su u mnogim javnim preduzećima upravo predstavnici sindikata ili ti zaposleni bili ti koji su prvi ukazivali na potencijalne probleme, a i zloupotrebe. Doduše, tako je bilo i u prethodnom zakonu. Moramo ne samo da zadovoljimo formu, nego da jurimo suštinu koliko god da je ona nekada brza.
Predviđeno je ukidanje izvršnog odbora, kao suvišnog kolektivnog organa, dok će direktor od zaposlenih birati izvršne direktore i njih je najviše sedam .
Mi smo podneli nekih par amandmana. Jedan se odnosi na upravo predviđene novčane kazne za odgovorno lice u javnom preduzeću, koje sada stoje od 50 do 150 hiljada, mi smo povećali od 500 do milion i 500. Znači, kada bude neko dobro znao da će biti dobro kažnjen, razmisliće da li će da dostavi godišnji izveštaj, odnosno trogodišnji program poslovanja u propisanim rokovima, da je utrošio sredstva za određen namene iznad visine utvrđene tim programom ili ne dostavi tromesečni izveštaj u roku. Kazne su predviđene ukoliko javno preduzeće ne sprovodi usvojeni godišnji, odnosno trogodišnji plan poslovanja u delu koji se odnosi na zarade zaposlenih i vrši isplatu zarada bez overe obrazaca ili ne objavi na internet stranici podatke.
Predlogom zakona onemogućava se nekontrolisano osnivanje javnih preduzeća na lokalnom nivou, kao i ostavljanje već osnovanog javnog preduzeća sa npr. jednim zaposlenim i ogromnim dugovima i gubicima.
Javno preduzeće dužno je da deo ostvarene dobiti uplati u budžet. Nemam ništa protiv, mada imam tu neku ideju, ali o tome bi trebali malo duže da razgovaramo. Mislim da jednostavno ne treba to da shvatimo kao implicitno oporezivanje i da bi trebalo da radi svako svoj posao. Naravno da nemam ništa protiv da se dobit uplaćuje osnivaču, ali da ne bude ni takmičenje na uštrb nekih drugih stvari, jer ipak su javna preduzeća servis građana.
Neke primedbe koje ovde ističem su samo dokaz da imamo različita gledišta kod operativnih pitanja, ali oko strateških stvari smo saglasni u potpunosti.
Kada je bio usvojen i prethodni Zakon o javnim preduzećima, vodili smo ozbiljnu polemiku, čak i u plenumu, pa i na Odboru za privredu, oko dela gde se traži tri godine iskustva u oblasti poslovanja preduzeća. Mi smatramo da je to pogrešan pristup. Zašto? Objasniću, kao što sam i tada objašnjavao. Specifično iskustvo nije ikakva garancija menadžerskih stručnosti. Moglo je da se isključivo zahteva da direktor ima određeni broj godina iskustva na menadžerskim pozicijama.
U skladu sa tim smo isto podneli jedan amandman, kada smo prethodni zakon popravili u tom pogledu, a vi, ministre, pogledajte sa svojim saradnicima, pa možemo da razmenimo argumente, ako ste raspoloženi.
Top menadžer po najmanje treba da ima tehničku stručnost, već on treba da ima konceptualne stručnosti, gde tehnički fokus može biti prepreka, a nedostatak menadžerskih stručnosti, iskustvo, veliki nedostatak. Ključni zadatak top menadžera nije da zna tehničke karakteristike, procese i inženjerske aspekte. Mislim da bi najbolji top menadžeri bili profesionalci u svojim tehničkim oblastima.
Kao što znamo, u praksi nije tako. Dobar top menadžer mora da zna da planira proces strateškog planiranja, da zna da upravlja svim stejk holderima, da izvlači informacije iz dokumenata upravljačkog računovodstva, da organizuje tim saradnice, da motiviše i inspiriše zaposlene i da zna da pregovara i komunicira. Kompetencije top menadžera jesu one kompetencije o kojima se uči na vrhunskim poslovnim školama i dobro se zna šta su one. Bitno je iskustvo na top menadžerskim poslovima, a ne iskustvo u struci.
Voren Bafet bi bio diskvalifikovan kod nas da bude menadžer u većini javnih preduzeća, po ovom predlogu. Bil Gejts ne bi mogao da vodi namensku industriju Srbije, a Majkl Del Zavod za udžbenike, na primer. Vodeća imena domaćeg biznisa bi bili ne odgovarajući kandidati za većinu javnih preduzeća. To jednostavno nije dobro definisan kriterijum. Mi to smatramo, jer nas lišava mogućnosti da privučemo najbolje, a mi želimo da naša javna preduzeća zaista budu ponos Srbije, motori razvoja i da karijera u njima bude prestižna.
Tehnički kriterijum se može ostaviti u znatno blažoj formi. Ono ne mora da iznosi tri godine, ali mora da zahteva iskustvo na top menadžerskim pozicijama i, po mogućnosti, najbolje je razraditi pravilnik za kompleksno i sveobuhvatno ocenjivanje kandidata, a potom i njihovih planova. Bilo bi jako dobro da se pokrene rasprava o profilu ljudi koji će sedeti u komisijama za imenovanje. To je vrlo bitno. Nama su potrebni dobri menadžeri iz te oblasti, potrebno je da komisije budu proaktivne, a ne samo nepristrasne i analitične u sprovođenju konkursa.
Potrebno je dobro razmisliti o tome da se iskustva iz menadžmenta ljudskih resursa najvećih svetskih kompanija primene od strane komisija za imenovanje i da u njima sede vrhunski menadžeri ljudskih resursa. To često nije samo ispunjavanje formalnih uslova, što jeste potreban uslov, nego i pažljiva i analitična procena profila svakog od zaposlenih kroz sesije testova, razgovora i upotreba savremenih alata menadžmenta ljudskih resursa.
Uvažene koleginice i kolege, poštovani ministre, možda sam bio malo nepravedan prema radu ljudi koji su pripremali ostale zakone i ljudima koji će imati bolje živote kada se implementiraju isti zakoni koji su danas na dnevnom redu. Ipak, javna preduzeća jesu jedan od naših najvećih problema.
Da istaknem još neke stvari, izmene i dopune Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama idu u susret potrebama budućnosti. Ovo su aranžmani koji mogu rešiti mnoge probleme, od infrastrukturnih do komunalnih. Takođe, moramo da priznamo da smo bili zeleni. Kao država, naučili smo lekcije, nije sramota priznati, učili smo od najboljih i sada mislimo da smo obezbedili okvir za transparentnu i pravičnu tendersku proceduru u postupku traženja privatnog partnera za takve projekte, sa jednakim tretmanom svih ponuđača, naravno, kako domaće, tako i strane.
Usvojeni predlog omogućava jasna pravila za realizaciju projekata od opšteg interesa kroz javno privatno partnerstvo a doprineće i privlačenju domaćih i stranih investitora i banaka za finansiranje i sufinansiranje projekata od opšteg interesa. Svi smo jednaki pred našim zakonima, ali nekada to nije najlakše ostvariti kada se krene u realizaciju kompleksnih ugovornih odnosa. Sadašnje izmene idu u pravcu jednakosti koja je uvek privlačna za najbolje investitore. Većina od njih preferira upravo to, ne da im se daju povlastice jer one zvek znače i dozu zaziranja.
Socijalisti uvek podržavaju ugrožene grupe, tako da su izmene i dopune Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji koji se uz zaštitu socijalno najugroženijih omogućava da blagovremeno izmiruju poreske obaveze smatramo kao dobar korak, ali samo jedan u nizu kojim se mora sistematski rešiti čudna jednačina mešanja prihodne i rashnodne strane u budžetu. Socijalna politika je na rashodnoj, prihodna nije, ali se prihodna strana mora urediti na razuman način.
Što se tiče Predloga zakona o javnom zdravlju, moja uvažena koleginica, prof. dr Slavica Đukić Dejanović će malo detaljnije o Zakonu o javnom zdravlju i Predlogu zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Mogu samo kao ovlašćeni ispred poslaničke grupe da kažem da daju osnovu da se obezbedi visok nivo zaštite života i zdravlja ljudi i sprečavanje, suzbijanje, iskorenjavanje zaraznih bolesti. Nekada smo bili na visokom nivou u ovoj oblasti, pa se sistem lagano kvario, a stvarali su se novi izazovi i ovaj zakon nas vraća u, kako bi rekli, pravom pravcu.
Na samom kraju, naravno, želim da naglasim da SPS, još jednom kažem, podržava, i da ćemo glasati za ovaj set zakona koji je danas na dnevnom redu i koji su predmet današnje objedinjene rasprave. Zahvaljujem se na pažnji.