Hvala, potpredsedniče.
Uvažene koleginice i kolege, poštovani ministre, jedna od najvećih zabluda je nadanje da će teške stvari postati jednostavnije za rešavanje koje gurnemo pod tepih, iako se svi pravimo nevešti na, ja bih to rekao, pošto sam poznat po tome da se figurativno izjašnjavam ovde, prisustvo ružičastog slona u našoj zemlji, a ružičasti slon je svima vidljiv. Svi znamo da će rešavanje, a ne priča o rešavanju problema preduzeća u restrukturiranju biti veliki izazov i da je najlakše svima da ponove ono što je već viđeno.
Kupovina jedne godine je najlakše, mada će i ovaj put biti potrebno da najosetljivije strateške firme… Jednostavno je istina da što se duže čeka da se nešto reši, veće su šanse da nam treba više vremena i da će rešenje biti donekle i sve više ne prijatnije.
Međutim, mi nećemo raditi kao što su radile neke prethodne vlade. mnogo smo šansi propustili, čak i previše. U preduzeća u restrukturiranju smo upumpali nekoliko milijardi evra. Za taj iznos smo mogli da imamo manji dug, mogli smo da imamo koridore, mogli smo da imamo rekonstruisanu i obnovljenu železnicu. Mnogo smo toga mogli sa tim novce. To nismo uradili. Bežali smo od realnosti.
Nakon više od 10 godina, restrukturirane firme, koje još uvek lebde u limbu, neke su u samo u pravnom, a neke u ekonomskom smislu, nisu ništa u boljoj poziciji. Naprotiv, spasavanjem tih radnih mesta, što je neosporna misija, i spasavanjem kooperanata tih firmi, desilo se nešto što niko nije želeo – razvio se neki sektor u kome postoje drugačija pravila igre. Te firme su postale odlične za zaposlenja koja nemaju nikakvu ekonomsku osnovu. Kada imate gubitak i kada ta firma pravi gubitak, da li ćete zaposliti 10, 100 ljudi, pa povećati taj gubitak, to nikome nije bilo bitno, to nikome ništa nije značilo.
Mnogi su koristili te firme da bi iz njih izvlačili novac za najrazličitije potrebe. Bilo je apsolutno kakve menadžere te firme imaju. Jednostavno su menadžerima tih firmi ruke bile vezane. Onima koji su hteli nešto dobro tim firmama, a potpuno odrešene ako hoće da čine loše tim firmama. Vezali smo ruke oporavka firmama gde se ne zna sa sigurnošću kakvo im je stanje, gde se zna da je stanje privremeno, gde se ne možete da naplatite svoja potraživanja i gde ćete se vrlo verovatno sresti sa godinama građenim mrežama interesa najrazličitijih grupa. Tim firmama niko nije verovao. One zato i ne mogu dobiti sredstva za finansiranje po normalnoj ceni. Zato njima ne rado prodaju i ne rado posluju , osim države.
Čekajući da se stvari reše čarobnim štapićem ili verujući da će neko drugi da to uradi umesto nas, kada se probudimo iz tog nelagodnog sna, izgubili smo mnogo toga kao društvo. Nešto i neko to mora preseći, a ne kao Aleksandar Veliki kada je presekao Gordijev čvor, jer nama nije poenta da nam stečaj i prodaja imovine bude glavni model. Nije poenta da budemo upisani kao oni koji ne znaju ništa, osim da prodaju zgrade, mašine, zemljišta i da dugove firmi jednostavno prebacuje poreskim obveznicima.
Mi želimo da uradimo vremenski oročenu operaciju i da sačuvamo sve što se može sačuvati, da probamo da sačuvamo, tj. da izvršimo jedno zdravo razdvajanje na firme kojima treba još vremena i na firme koje nemaju razloga da čekaju, bilo zato što su im perspektive loše ili zato što su im perspektive odlične.
Iznad svega ovoga što sam naveo, mislim da moramo da stavimo tačku barem na tri stvari. Prvo, da se resursima jednog društva upravlja na loš način. Mi nemamo resurse za bacanje, a posebno nemamo pravo da se neodgovorno odnosimo prema imovini i kapitalu države. Nemamo pravo da sve proglašavamo ne perspektivnim i ne Alajbegovom slamom ili da dajemo lažnu nadu tamo gde je nema. Različiti smo u tome što govorimo kakvo je realno stanje, ali ne da bi lepo izgledalo ono što kažemo.
Drugo na šta treba da stavimo tačku da mi više nemamo pravo da ljudima šaljemo pogrešne poruke i da im govorimo da limbo može večito da traje. Ljudi nisu brojke, ni 20.000 ni 50.000. Iza svakog od njih stoji jedna porodica i jedan način na koji oni dolaze do sredstava za rad. Ne možemo ih osuditi da večno čekaju, makar samo dolazili povremeno na posao i primali neku zaradu za to ili primali platu s vremena na vreme koja kasni i koja je neredovna. Jednostavno ne vodi ničemu.
Jedna decenija koja je prošla je četvrtina radnog veka. Iz ove perspektive bolje da se naši prethodnici nisu igrali guranja glave u pesak u vreme kada je ovo probleme bilo mnogo lakše rešiti. Zašto je bilo lakše rešiti? Zato što nije bio ovoliki spoljni dug. Tada su dolazile investicije, rasla su finansijska tržišta, mnogo je bilo povoljnije tlo da se tada reše ti problemi. Oni su uradili to što jesu, ostavili su nam užasno stanje, ali ne vredi plakati nad hektolitrima prosutog mleka.
Treća stvar na koju treba staviti tačku je da ako neko misli da ovakav način nije elegantan, da ćemo propustiti da sve uradimo na najbolje zamišljen način, ja kažem da neće biti 100% elegantan i da ćemo dati sve od sebe da pomirimo potrebu da se stvari reše i koliko god je moguće dobro.
Oni koji imaju primedbe na rokove i načine privatizacije, možda imaju najmanje prava da nam govore jer su se istakli u svim privatizacijama koje su služile samo da se novac izvuče iz tih privatizovanih firmi. Često su bile u dosluhu sa onima koji su takve privatizacije neuko i pravno neuko poništili i ostavili mogućnost da neko prisvoji određenu količinu koristi od loše privatizacije dva puta.
Da li ćemo mi pogrešiti negde? Da, hoćemo sigurno zato što usled toga što posle rđavih propisa koje je neko doneo i nekih naših prethodnika niko ne može sa sigurnošću da raspetlja. Iznad svega podržavamo opredeljenje da se mora znati šta je stvarno stanje u preduzećima. To definitivno moramo da uradimo, da ne može biti odudaranja od knjigovodstvenog i stvarnog stanja, od inventarnog stanja. Ne mogu se zalihe, dugovi i potraživanja proizvoljno procenjivati. Imamo mnogo primera, neću o primerima. Mora se znati šta je imovina i šta je od imovine opterećeno. Mora se znati kakav je status sudskih postupaka i procesa vezanih za ta preduzeća. To nije ništa što nije nemoguće uraditi. Ceo svet to radi i mnogo kompleksniji sistemi od nas to urade, pa nije nemoguće da to i mi uradimo.
Ako budemo prodavali, da ne kažem baš mačku u džaku, ali bar mačku u polumraku, rizikujemo da nas to košta u budućnosti. Rizikujemo da nam se dese propusti poput nekih privatizacija, a navešću „Vršačke vinograde“, npr. u najgorem slučaju čak i propusti koji mogu imati dalekosežnije posledice i po finansije naše zemlje, a tek po ugled naše države koji se sa mnogo muke posle treba vraćati. Kako u našoj zemlji tako i u svetu, renome je sve, verujte mi. Niko od nas neće biti večno na ovim pozicijama, posebno to nećemo biti ako ne ispunimo ono što smo obećali našim građanima. Pre svega nećemo da se ponašamo kao oni koji posledice svojih propusta, da ne upotrebim jače reči danas koriste kao dokaze da mi ne možemo da rešimo probleme koje smo nasledili.
Rokovi koji su dati su u redu i tu nema nikakve dileme. Zakon koji smo usvojili se sada menja. Ostavlja široku lepezu potencijalnih rešenja gde svi koji žele mogu da se uključe u privatizaciju. Sa našim uspesima u spoljnoj politici, otvaranjem poglavlja sa EU u evropskim integracijama koja nas očekuju, smanjenim fiskalnim deficitom, inflacijom pod kontrolom, političkom stabilnošću i drugim dostignućima koja su velika, a ne dovoljna za nas imamo sasvim dovoljno razloga da verujemo da ćemo vrlo brzo znati koji je model za svaku firmu i da će do jeseni stanje biti mnogo mnogo jasnije.
Uopšte ne očekujemo ono što se tvrdi, a to je masovni stečaj kao realnost. Očekujemo da ćemo tokom leta imati muke da između dobrih ponuda odaberemo najbolje, kada je reč o firmama koje imaju perspektivu, a verujte imaju je definitivno. Ako smo mogli da nađemo rešenja kako da „Železara Smederevo“ postane od velikog problema mali problem, a sa perspektivom da postane i ponos, onda je vrlo verovatno da ćemo uskoro moći i biti sposobni da rešimo i neke druge probleme.
Moram da napomenem da postoje preduzeća koja će imati manje šansi i koja će otići u stečaj. Stečaj je nakon reformi koje smo preduzeli način da se zdravi i prezaduženi biznisi izvuku iz tih stečaja i spasu, kao što je slučaj svuda u svetu, a ne da te firme počnu polako da odumiru zato što neko misli da treba da još prolongiramo i da dobijamo na nekom vremenu.
Dakle, od onih firmi koje odu u stečaju neke će stati na svoje noge na različite načine, dok će samo deo njih većim delom završiti svoje postojanje kroz prodaju imovine. Biće i takvih i to moramo da kažemo, a i ministar je rekao da je to neminovno.
Konačno imamo i velike sisteme koji su strateški značajni. Primeri traženja rešenja slučaj po slučaj nam daju za pravo ne da sačekamo da se u narednoj godini posvetimo aktuelnom traženju rešenja, koja se traže u timskom radu svih onih koji te probleme mogu da reše. Probali smo nekoliko puta i uspeli smo i mislimo da je to jedini pravi put. Ako za godinu dana ne bude uspeha, onda se tu stavlja tačka i na ova izuzeća. Moramo da kažemo da izuzeća nisu naša slabost, nisu slabost popuštanja. Ona su način da ne izgubimo suštinu podvođenja izuzetnih slučajeva pod isti aršin koji svima ne pristaje. Zdrav sistem je uslov za zdravu privredu i za zdravo društvo.
Lice završetka restrukturiranja je da neki ostaju bez posla, ali je naličje da možemo manje u budućnosti oporezivati firme i da će ljudi koji će dobiti otpremnine i koji sigurno neće završiti na ulici imati gde da potraže svoje zaposlenje. Ako se ovi problemi ne reše mi ćemo kao i mnogi drugi protraćiti priliku da budemo oni koji su rešili problem, a da nekoj novoj većini ostavimo te probleme kao još veći problem.
Moram da kažem da SPS i poslanički klub SPS je uvek bila odgovorna prema građanima Srbije. Ona podržava dugoročno održiva rešenja koja će nas jedino moći dovesti do boljeg života. Naravno na tom putu postoje momenti koji nisu lepi za sve, ali na žalost drugačije se ne može. Hvala na pažnji.

Član 103. potpredsedniče, prekršili ste član 103. prethodni govornik kada je govorio niste ga upozorili da iznosi neistine, a to je vaša obaveza.

Na čemu zahvaljujete?
Dozvolite mi da objasnim šta je …

Hvala, potpredsedniče.
Na kraju ove rasprave prosto ne zna čovek odakle ni da počne, ali ja moram da kažem da građani znaju, ja sam poslanik od 2008. godine i nisam imao iskreniji razgovor nego što smo imali u petak sa ministrom Sertićem i sa članovima njegovog ministarstva i sa direktorom Agencije za privatizaciju. Mislim da smo se potpuno razumeli, da smo sve karte stavili na sto i ja verujem u iskrene namere onoga što želimo da uradimo. Mislim da je to potpuno jasno i svima.
Jedan od kolega je ovde rekao da je ova tema danas pogodno tle za…, da ne koristim sad neke njegove termine. Možda su Skupština i razne teme pogodno tle za mnoge stvari, za demagogiju i ostalo, ali ovo danas je bilo najpogodnije tle za licemerje. Ovo što smo mogli danas da čujemo od opozicije je čisto licemerje i čista zamena teza.
Znači, kada bi pravili analizu šta se sve dešavalo, a osvrnuću se, danas mi niste dali, potpredsedniče, a ja sam samo hteo da reagujem jer je tu izneta jedna gnusna laž. Moram da napomenem, SPS nije glasala tada ni za jedan od tih zakona o privatizaciji, posle čega je usledilo da preko 500 hiljada ljudi ostane bez posla, na ulicu, da budu izbačeni iz svojih fabrika. Zarad javnosti samo hoću da napomenem da je 2003. godine 814 preduzeća privatizovano, za oko blizu milijardu evra.
U 2004. godini je 43 preduzeća i ona su prodata za 31 milijardu. Ali, ono što sam i ranije kada su tu neke kolege sedele u skupštinskim klupama, a bili su u ranijim periodima ministri, napominjao kako se to sve jedno za drugim uklapalo, pa onda imate 06.01.2003. godine da se ukine Služba društvenog knjigovodstva koja je bila ujedno i kontrola, pa onda i tim privatizovanim preduzećima omogućite da više ne možete da ih kontrolišete šta rade kada su prešli u poslovne banke i da li plaćaju porez, jer je onaj kontrolor u Službi društvenog knjigovodstva ili u ZOP-u, kako god hoćete, bio i kontrolor da li ste vi to sve obračunali, pa te samo vrati ako i jedna dinar nisi platio državi i onda ne možeš da isplatiš ni plate.
Mogu samo da kažem da je to što je tada rađeno, možemo da kažemo da je to bio udruženi zločinački poduhvat u uništavanju nacionalne privrede, finansija i društva. Ako za nešto treba da se formira specijalni sud u ovoj državi, to je za to. Onda ćemo mi da pričamo o vrućim krompirima. Pa, ljudi, ko nas je doveo do ovoga? Sve je posledica toga. Mi se vrtimo u krug. Kolega Babić je odlično napravio jednu analizu svega i ovako figurativno objasnio u kojoj se situaciji nalazimo.
Moram da kažem, tu je direktor Agencije za privatizaciju, 2001. godine je Agencija za privatizaciju bila servis konsultantskim kućama, a ne one Agenciji da budu servis. Znači, one su preuzele poslove Agencije. Kada smo raspravu vodili o Zakonu o Agenciji za privatizaciju, 46 konsultantskih kuća je prihodovalo, tada sam rekao, 4,27 milijardi dinara, a 2003. im je bila najberićetnija godina. Tada su eksperti dobili 18,6 miliona evra, a radnici na ulicu.
Dešavalo se da Agencija nekome šansu da 20 puta da ispravi neke greške kada mu terenska kontrola izađe u kontrolu, a nekome su odmah raskidali privatizacije. Pričali smo i onog dana iskreno o tome kako se i posle izvlačenja para i posle te takve pljačkaške privatizacije dolazilo do toga da mu, a i danas sam ja u prvom delu izlaganja napomenuo da smo možda uterali nekom novac duplo, jer je pitanje kakav će biti ishod svega toga.
Ako bi pravili paralelu i onoga što se dešavalo i pre 2001. godine i kada je došla ta takozvana demokratska vlast, preko tri hiljade firmi je ukinuto u proseku od 10 do 20 ljudi koji su tada čuvali te privredne sisteme, jer tada su nas optuživali i pljuvali kako smo sve uništili. Pa, ne znam šta su to oni posle prodavali ako smo mi to bili sve uništili. To sam više puta rekao ovde. Više puta godinama unazad od kada sam poslanik.

Završavam.
Znači, preko 40 do 60 hiljada sposobnih ljudi iz privrednog života su oterani sa posla, a novi menadžeri su ostvarili gubitke od nekoliko milijardi evra. Kada budemo raspravljali po amandmanima navešću i primer ovog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, gde se jasno precizira kakvi su propusti namerno činjeni da bi se upropastila preduzeća u Srbiji i kako se obavljala pljačkaška privatizacija.
Hvala vam, potpredsedniče.

Javljam se kao ovlašćeni predstavnik svoje poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, pošto ste najavili kolegu kao ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Srpske napredne stranke.
Pažljivo sam i ja slušao svoje kolege, ali onako kako bi krenuo uvaženi kolega s desne strane – poštovani predsedavajući, poštovane kolege, poštovani gosti, ja bih da još jednom ponovim i da malo prokomentarišemo, nisam hteo da se javljam o svakom amandmanu, da rezimiramo na kraju sve ovo što radimo.
Mislim da, jednostavno, kao i što smo izneli u načelu svoj stav da, s obzirom na ono što je nametnuto kroz praksu primene Zakona o javnim nabavkama, i ono što svi znamo da se ukazala potreba za određenim izmenama i dopunama, mi samo smatramo da možda nije trebalo toliko žuriti i da, pošto i kolega Veroljub Arsić najavljuje brz pristup ka izradi izmenama i dopunama Zakona, da eliminišemo sve ove nedostatke, da nam procene traju po tri meseca.
Ono što moramo da kažemo još jedanput da preferencijal je posledica činjenice da jednoj firmi domaćoj dajete posao. Ta firma, jednostavno koja je registrovana u Srbiji ima mnogo više koristi od nje zato što plaća poreze, zapošljava radnike, brine se o razvoju svoga preduzeća. Ono što moramo da kažemo, a to ne smemo da krijemo, to je supstitucija domaćeg proizvoda, naravno razumeće me ljudi koji su iz naše branše. Ono što je najgore po sve nas kada svako rešenje ako se ne postavi na pravi način ono se jednostavno pretvori u prostor za beskonačno izvrdavanje kriterijuma i ono postaje suprotnost onome što mi hoćemo i što je zakonodavac hteo da propiše.
Ispred sebe imam taj pravilnik o načinu dokazivanja o ispunjenosti uslova da su ponuđena dobra domaćeg porekla u kome se jasno definiše kroz četiri člana vrlo prosto i jednostavno da dokaz o domaćem poreklu dobara koja se nude u postupku javne nabavke dostavlja uz ponudu ponuđača. Dokaz iz stava 1. ovog člana izdaje PKS na pismeni zahtev podnosioca u skladu sa propisima koji uređuje carinski sistem.
Onda šta se tu dešava? Ono što bih hteo da kažem i ono što nas sve demantuje ovde i kolege koje su podnele amandmane, mi nemamo jasnu i preciznu statistiku onoga da dobijemo odgovor, kažem, da jednostavno vidimo koliko je to korišćeno preferencijala u praksi. Ono što smo mogli u praksi da primetimo, a to nije dobro po domaću privredu i po one koji stvarno rade i koji žele i koji se spremaju sutra za nove izazove na mnogo većim tržištima, jeste to da smo dolazili do toga da se potvrda o domaćem poreklu, kao što sam rekao u načelu, daje da je smrznuti oslić roba domaćeg porekla. Zatim, o električnoj energiji, potvrda zatim da je gorivo domaćeg porekla. Naravno, imamo mi tu količine koje se proizvode kod nas, ali ko to može i u kojoj meri da utvrdi. Ovaj pravilnik je vrlo štur i mislim da u perspektivi treba da se bavimo time kako bi stvarno izbegli sve mogućnosti da dolazi do ovakvih primera.
Ono što bih naveo kao još jedan primer zloupotrebe nekih kriterijuma, izvrdavanje ovih kriterijuma jeste to da se dešavalo da u postupku javne nabavke učestvuju proizvođači dobara kao i neki drugi ponuđač koji je ponudio dobro istog proizvođača. Pa, onda taj proizvođač u svojoj ponudi dostavi potvrdu o domaćem poreklu robe, a da istu potvrdu neće da dostavi ovom ponuđaču koji nudi njegovu robu.
Mislim da mi ne bismo bili mi kada se ne bismo dovijali na razne načine, čak moram da kažem, a da me neko pogrešno ne shvati, jedan temeljan i studiozno obrađen amandman jeste amandman kolege Fremonda. Znači, on je to lepo na jedan lep pristup dobrog privrednika pokušao da kaže da treba da zaštitimo domaću privredu, ali kada bih sada te parametre sagledao kroz ove podatke koje mi imamo pitanje je kakvi su to efekti. Sada, to mi radimo zbog drugih efekata. Mi to radimo upravo zbog smanjenja budžetskih deficita, jer mi je potpuno neobjašnjivo da mi u nekim situacijama kada se koristi preferencijal, mi damo posao domaćem proizvođaču, a taj domaći proizvođač da…

Upravo pričam o amandmanu.

Ne, imam tekst amandmana i evo ih amandmani svi ispred mene, nemojte da brinete, ali nisam hteo da se javljam po svim amandmanima pa sam hteo da napravim rezime, a vi ako mi ne date, nema problema, ja ću vas poslušati.

Odlično znam Poslovnik i mislim da ću svoju diskusiju privesti kraju.
Jednostavno, dobije posao, da bude proizvođač ta firma koja je ponudila manju cenu. Prosto neverovatno da može da strana firma da mnogo manju cenu nego domaća firma.
Znači, ovo sam samo napravio jedan rezime i mislim da evo, poslušaću i predsedavajućeg neću više pričati. Hteo sam i da se nadovežem i na raspravu kolege, mada njega niste upozorili kada priča, a ne priča o amandmanu, ali nema veze, ispoštovaću i to.
Kada je reč o onima koji su dežurni koji pišu prigovore i pišu žalbe, da se tu uzima taj prostor i da to košta bar kad se neko žali komisiji. Jednostavno moramo da tu dođemo do toga nekako ipak postoji pravo da se na konkursu dokumentacije kod naručioca iskaže žalba i onda ćemo sprečiti sve dalje probleme i smanjiti pritisak na Komisiju i naravno ubrzati procese, postupke javnih nabavki.
Zahvaljujem se još jednom u ime SPS kao što sam rekao u načelu da ćemo mi sve zakone i pored ovoga podržati i ja vam se ovom prilikom zahvaljujem na pažnji.

Hvala, predsednice.
Ja mislim da građani koji gledaju ovaj prenos treba da znaju da, meni je žao što tu kolege nisu, jedan nema mogućnosti da prisustvuje, a drugi je pobegao sa bojišta, kako se kaže, umorio se verovatno, ne znam ni ja, ali nije ni lako ceo dan pričati o amandmanima u kojima piše „briše se“, „briše se“, „briše se“. Znači, od prvog do poslednjeg amandmana koje su podneli kolege Zoran Živković i Vladimir Pavićević „briše se“. Eto, čisto radi informacije, da građani Srbije znaju koliko se oni bore za prava građana, koliko ih interesuje zakon. Oni jednostavno samo gledaju da podnesu što više amandmana, kako bi mogli da ubiraju neke sitne političke poene. Zahvaljujem se.

Samo vrlo kratko, uz puno poštovanje guvernerke, da građani Srbije pogrešno ne shvate da pomenuta gospoda imaju poslaničku grupu, a nemaju poslaničku grupu, oni su samostalni poslanici. Čisto zarad objašnjenja i obaveštenja građanima koji prate ovaj prenos. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.
Moram još jednom da se javim, da građani Srbije znaju kakve amandmane čitate. Znači, od prvog do 62. amandmana piše – briše se, briše se, briše se, briše se, briše se. Pošto uvaženi kolega Pavićević često spominje Tviter, ja sam i slikao i stavio sam na Tviter ove njihove amandmane, neka vide i ti koji njega prate kako zastupa njihove interese ovde u parlamentu, na koji način. Mislim da ovo možda jeste legitiman i poznat način političke borbe, ali mislim da nije korektan. Mi smo ovde narodni poslanici i trebamo da radimo u skladu sa Poslovnikom. Ovo je izvrdavanje Poslovnika. Briše se, briše se, to je samo stvaranje nekog prostora da bi se, eto, na kraju i kolega Pavićević umorio i morao da se povuče. Meni ga je žao, baš bih voleo da čujem sva ova obrazloženja zbog čega bi trebalo nešto da se briše. Kakav je to način da brišete neki član zakona? Do čega onda dolazi? Jednostavno, iskoristio sam priliku da se javim da građani Srbije znaju da ih oni obmanjuju, da se uopšte ne bore za njihova prava na ovaj način. Briše se, briše se, briše se, briše se, mislim da to nije u redu, da nije korektno i da mi ostajemo ovoliko. Nije problem, ako treba, ostaćemo još ovoliko, ali hajde da pričamo o smislenim amandmanima, a ne o amandmanima u kojima piše – briše se, briše se, briše se. Hvala.

Dobro je da uvažene kolege imaju advokate i to je legitimno, samo, možda, da vidimo to ovlašćenje. Znači, ja još jednom ponavljam da mislim da amandmani – briše se, briše se, ne znam o čemu bi mi pričali? Kakva bi se polemika vodila o tome kada neko podnese amandman na član 1. pa do 62. – briše se? Što bi mladi, možda će me razumeti ovi koji su informatički obrazovani, to je ono – „kopi-pejst“, „kopi-pejst“. Tu vam ne treba mnogo truda.
Uvaženi kolega Pavićević, vidim da pažljivo prati zasedanje Skupštine odakle god da ga prati. Vidim da prati sve što se dešava na „Tviteru“, pa mislim da ima pravo i da komentariše i putem te društvene mreže. Možda se opredelio na taj način da se obrati svojim biračima. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.
Uvažena guvernerko, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, današnja objedinjena rasprava o ovom setu zakona, izmena i dopuna zakona, može slobodno reći, pokriva nekoliko bitnih pravaca reformi u kojima se kreće naša zemlja. Sa jedne strane možemo da kažemo da se postavljaju nove institucionalne pretpostavke da se ne dese novi slučajevi banaka koje jasno idu u pravcu, koje su u krajnjoj instanci značile da se prelivanje njihovih loših odluka na račun svih građana u Srbiji, a da ključni institucionalni akteri, kao što je NBS, koji se staraju o stabilnosti bankarskog i finansijskog sistema, mogu samo da ukazuju na to da nas čekaju problemi, tako je bilo i do sada.
Mi nismo jedina zemlja na svetu koja pati od regulatornih problema. Nismo jedini koji imamo banke koje su upale u velike probleme. Nemamo mogućnost da to sakrijemo u fioku, kako to rade mnoge uređenije i bogatije zemlje. Zato moramo donositi ovakva rešenja koja će biti preventiva svemu onome i voditi računa da se u vreme kada uspemo da visoki budžetski deficit preokrenemo u mirnu budžetsku luku i da nam se ne dese novi neki rashodi koji su plod grešaka nekih pojedinaca, koji su neodgovorni, nesposobni da vode one organizacije za koje su zaduženi.
Naša odgovornost je višestruko veća, jer ne možemo da se obratimo Evropskoj centralnoj banci, ne možemo da pretimo da ćemo obustaviti evrointegracije i niko na celom svetu nema obavezu da finansira naše greške i toga moramo biti svesni. Zato moramo stalno da radimo na tome da našu regulativu što pre upodobimo, da bude kompatibilna sa direktivama EU, a da istovremeno budemo i korak ispred. Zato što naše greške koštaju više, a mogućnost da neko drugi, barem delimično, to pokrije jednostavno ne postoji u praksi.
Nemojte pogrešno da zaključite iz mog izlaganja da mislim da je naš bankarski sektor suštinski lošiji od nekih uređenijih zemalja. Problemi koji postoje u Srbiji postoje i drugde, samo što NBS ne može neograničeno da kupuje loše plasmane, kao što to može da uradi Evropska centralna banka. Mi smo zemlja sa malo manevarskog prostora koja mora što pre da dobije više mesta za razumne politike, a to jedino možemo da postignemo ako nastavimo da idemo u pravcu EU i našeg usklađivanja sa njihovim zakonima i ono što sam rekao da povremeno budemo i korak ispred.
Nama su potrebne izmene koje će omogućiti, ne samo da budemo proaktivni, a to se posebno odnosi na NBS koja je jako dugo vremena bila u nelagodnoj poziciji savetodavca, jer su tačke kada ona može da stupi u akciju postavljene veoma visoko, odnosno tada je već kasno i može se govoriti samo o sanaciji štete, nego o istinskoj preventivi.
Sa druge strane, nama je potrebno da imamo razumne procedure koje mogu da raspetljaju uvek prisutno klupko onih dužničko-poverilačkih odnosa u bankama i osiguravajućim kućama koje idu u stečaj. Ako je sam stečaj, u lošijem slučaju likvidacija banke, loš po ceo finansijski sistem, a efekti se prelivaju u realni sektor, najgora je stvar da taj proces traje godinama. Ako se može razvlačiti i blokirati bez jasne ideje, kada će se taj proces završiti u praksi.
Koliko god je bitno učiniti sve da do lošijih ishoda ne dođe, toliko je bitno da postoje razumne procedure koje potiču iz razumnih zakona, a koje čine proces stečaja instrumentom zaštite poverilaca.
Iznad svega u svetu se insistira da država danas propisuje regulatorne kriterijume, a da je na bankama da iste poštuju, a tek onda kada ono što im je nekada bio ključni posao da same postave svoje kriterijume upravljanja rizikom.
Sistem kakav ćemo, kada ovo izglasamo, imati znači maksimalnu sigurnost depozita. Pravci razvoja će verovatno biti takvi da će klasično komercijalno bankarstvo imati sve više rizika pokrivenih različitim vidovima osiguranja. Stoga je naše uklapanje u svetske trendove neminovnost. Kao što nismo mogli i nismo trebali da bežimo o Bazela jedan, dva i tri, tako ne smemo ni kada je reč o osiguranju depozita. Ovo je proces koji će verovatno biti kontinuiran. Novi razvoj na svetskom tržištu značiće za nas i nove izazove.
Moram da kažem da je stav naše poslaničke grupe da treba podržati ove zakone i izmene i dopune zakona, a koje za cilj imaju više sigurnosti, kako zaštite od rizika, tako i pravne sigurnosti.
Izmena zakona koja je možda najmanje indikativna i zaslužuje malo više pažnje je izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama. Izmena Zakona o javnim nabavkama, moram da kažem da mi danas smanjujemo stepen preferencijalne zaštite za domaće proizvođače. Mislimo da nije bilo potrebe da se žuri sa tim, jer raditi izmene i dopune zbog jednog člana, jer nam predstoji još rada na doterivanju ovog zakona, jer je to izuzetno kompleksna materija koja je posebno bitna u ovo vreme kada sređujemo javne finansije.
Meni je drago što tu sedi čovek koji je sebe dao da ovaj zakon ugleda svetlost dana. Svi zajednički smo radili da ga maksimalno napravimo da on bude funkcionalan, efikasan, ali nažalost uvek kada zakon ode, kada počne da se primenjuje dolazi do onih stvari da morate nešto menjati, jer otežava primenu zakona.
Moram da kažem da svaka zemlja koja vodi razumnu politiku sagledava širu sliku i posledice neke politike. Preferencijalni tretman nije jedinstvena praksa. On je posledica činjenice da kada date posao domaćoj firmi, a tu mislim na firme koje su registrovane u Srbiji, država ima više koristi kroz poreze, kroz zapošljavanje, kroz razvoj preduzeća ili, kako hoćete, kroz supstituciju uvoza domaćih proizvoda.
Efekti su multiplikovani i preferencijali kada se pametno koriste mogu da daju solidan vetar u leđa našoj domaćoj privredi. Kažem, kada se pametno koristi. Kao i svako rešenje, kada se ono ne postavi na pravi način, ako se pretvori u prostor za beskonačno izvrdavanje onih kriterijuma koje smo propisali, ono postaje suprotnost onome što smo hteli zakonom da uradimo i što je zakonodavac želeo.
Dakle, mi moramo dobro razmisliti oko preferencionih tretmana. Postoje obaveze koje će nas čekati i kada budemo išli u pravcu EU, ali taj proces će istovremeno značiti otvaranje tržišta zemalja EU za naše firme u procesu javnih nabavki.
Međutim, da bi one tu imale šanse, bilo bi dobro da im se pruži prilika da ojačaju u Srbiji, a da potom gubitak preferencijala, pošto nas to očekuje, to je naša realnost, dožive kao svoju šansu, jel je on u potpunosti vezan sa istim takvim tretmanima za naša preduzeća u drugim zemljama.
Moramo biti obazrivi i pametno dozirati odrastanje naše privrede i njeno uklapanje u mnogo veće tržište koje nudi mnogo šansi, ali i pregršt opasnosti za one koji ne budu spremni za takvo tržište.
Od samog smanjenja preferencijalne zaštite mnogo je bitnije da podzakonskim aktima otklonimo njene zloupotrebe koje su omogućile da strane firme ili proizvodi stranih firmi postanu domaći. Naravno da nam se svi smeju kada ponuđač dobije potvrdu da je oslić domaće proizvodnje. E, to je korišćenje preferencijala. I naravno da se zato ide ka tom pravcu da se to smanji.
Ono što je još bitnije kada su postupci javnih nabavki u pitanju i procedure, mi moramo da ih učinimo dovoljno strogim. Ali ne kao što je do sada slučaj, jer moramo da napravimo i da budu prijateljski za razumna rešenja koja neće javne nabavke učiniti procesom koji može da traje mesecima, što smo imali prilike da vidimo i da čujemo.
Jako je bitno da kada propisujemo kriterijume imamo u vidu da javne nabavke predstavljaju oblast koja ima specifičan karakter. Ovde rešenja neće biti idealna, ali je bitno da reagujemo na opravdane primedbe. Kada bi sad pričali, da ne ispadne da se bavim konkretno ovim izmenama i dopunama, pošto imamo set zakona, ali mislim da bi u narednom periodu trebalo razmišljati, jer ima dosta tih nekih primedbi iz prakse kada su u pitanju član 40, član 51, član 52, član 3, itd. Ja mogu i da pojasnim, nije problem. Evo, na primer, član 40. uređuje okvirni sporazum i to je jedan od dva posebna oblika postupka javne nabavke. Znači, na tome bi trebalo u budućnosti razmisliti i poraditi.
Članom 52, ono što nam dosta otežava, regulisani su i uređeni uslovi za pokretanje postupka i utvrđeno je da naručilac može da pokrene postupak javne nabavke ako je nabavka predviđena u planu nabavki. Znači, tu se javlja dosta problema zato što je kalendarska godina zaključena sa 31, a onda dok se usvoji plan, kolega Bojan Terzić to najbolje zna.
Član 3, stav 1, tačka 10, predstavnik naručioca je član upravnog ili nadzornog odbora naručioca, a onda imamo da su u praksi primećene poteškoće prilikom primene pojma predstavnik-naručioc, jer mi imamo različitih organizacionih jedinica u firmama i celine koje funkcionišu su razdvojene, nemaju nikakve veze sa sprovođenjem postupka javnih nabavki, a mi moramo da taj pojam koji se odnosi na rukovodioce koji obavljaju posao javnih nabavki postaje povezan sa poslovima javnih nabavki.
Ima tu još primera i primera, naravno o tome trebamo da pričamo i razgovaramo kao i o onome što smo i tada, kada smo donosili Zakon o javnim nabavkama, oko amandmana koji je podnela SPS tada, da trebaju svi planovi javnih nabavki da budu transparentni i javni, ostaćemo dosledni pri tome da ništa ne treba da bude van javnosti. Sve treba da bude transparentno.
Iznad svega onoga što se tiče javnih nabavki što bih rekao i što muči sve nas, a znamo to iz prakse jeste da i sama država mora da bude najbrža i da kroz svoje planove omogući drugima da mogu na vreme da planiraju javne nabavke. Tu imamo ozbiljnih problema. Mislim da nam je ova godina i po planu da nešto radimo oko izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama, ali dobro, krenuli smo sa preferencijalom, pa ćemo ići dalje.
Dame i gospodo, narodni poslanici, još jednom ponavljam da će naša poslanička grupa podržati najavljene izmene i dopune zakona i zakone. Na samom kraju, morao bih da kažem nešto što javnost uvek želi da čuje, a mi moramo da kažemo. Mi smo proevropska stranka sa najdužim stažom, kako u politici tako i u približavanju Srbije u evropskim vrednostima. Uz sve to mi ćemo uvek podržati ono što vodi boljem sistemu i reformama u Srbiji, zajedno sa našim partnerom koji je jednako posvećen reformama kao i mi.
Pored toga što se sa moje desne strane čuju onako sarkastični osmesi, meni je žao ali i procenti govore ko je kakav, ko koliko vredi i ko je dosledan u svojoj politici. Zahvaljujem vam se na pažnji. Nadam se da ćemo imati prilike malo više da pričamo konkretno kada bude rasprava u pojedinostima. Hvala.

Hvala, potpredsedniče Bečiću.
Dame i gospodo narodne poslanici i narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, uvažene ministarke i uvaženi ministri, pred nama je, kao što smo svi imali prilike da čujemo u celodnevnoj raspravi, budžet za 2015. godinu i drugi tehnički rebalans za prethodnu godinu.
Da krenem prvo od ovog drugog, koji je danas bio predmet raznih manipulacija. O čemu se radi? Ovde je u pitanju tehnički rebalans i nije nikakva nesposobnost da se planiraju javne finansije, nego jedna tehnička operacija kojom pokazujemo da ništa ne krijemo i da nemamo razloga da neke stavke koje su bile ispod crte nastojimo da sakrijemo. Mogu samo da kažem da srpsko budžetiranje ide u pravcu dobrih praksi zemalja EU.
U drugom rebalansu nema novih troškova. Slobodno mogu da kažem da se iskazuje jedno domaćinsko poslovanje, upravljanje državnim finansijama i ono se povezuje sa odgovarajućim izvorima finansija, odnosno mestima troškova, gde treba da ih smestimo.
Budžet za 2015. godinu je gotovo identičan po visini rashoda i prihoda kao i budžet za 2014. godinu. Sve ono što nam se desilo u 2014. godini i što će nas pratiti u 2015. godini shvatamo kao iskušenje da nastavimo da radimo na oporavku javnih finansija.
Pitanje je da li nam se moglo još nešto desiti od onoga svega što nam se desilo ove godine, a i godinama unazad? Poplave kakve se dešavaju jednom u stotinu godina, a da ne pričamo o sukobu između dve velike sile, gde smo se našli između i gde jednostavno nismo hteli da se svrstamo ni na jednu stranu, koji nam je doneo pritiske da uvozimo robu iz EU i da smanjimo izvoz robe u Rusiju. Da ne pričam o posledicama neodgovornog, burazerskog bankarstva, koje nam je, ni krivima ni dužnima, došlo i stiglo na naplatu.
Ako neko misli da se ovo ne odražava na budžet i na ekonomske troškove, prvo, to je maliciozno, a mogu slobodno da kažem i da je nepromišljeno.
Pravo pitanje je – šta će biti izazovi koji nas čekaju u 2015. godini? Prihodi u budžetu su realistično procenjeni. Naravno, imaćemo izmene kod prihoda od dobiti javnih preduzeća i agencija, koji će biti precenjeni ako se ne izvrši upravo ono što nameravamo da uradimo u 2015. godini. Znači, moramo suštinski da poboljšamo upravljanje javnim preduzećima. To nam je glavni zadatak u narednoj godini, koliko sam mogao da shvatim.
Rashodna strana pokazuje da smo se odlučili na realističnu štednju, ne želeći da zbog štednje izbrišemo bazične potrebe ljudi, našeg naroda u Srbiji, uz neke vrlo pozitivne korake, kao što su smanjenje subvencija, ali, i u tom delu će nam opet najveći izazov biti kod javnih preduzeća.
Da bi se danas moglo govoriti o tome da li je budžet realističan potrebno je, pored procene prihoda i rashoda, imati u vidu i nivo inflacije, ekonomski rast, kretanje kursa i relevantno finansijsko okruženje.
U narednoj godini se očekuje inflacija, kako je predviđamo, od 2,5 do 5,5%, što je u skladu sa ciljevima u budžetu. U današnjim okolnostima, ovaj cilj je realan i očekivan.
Procenjeni ekonomski rast u narednoj godini će biti oko 1%, i to prema procenama MMF. Moguće da će ova procena biti optimistična, jer nas čeka mnogo posla na stvaranju dobrog ambijenta za poslovanje u 2016. i 2017. godini, a koje će možda morati biti plaćeni kroz nisku stopu rasta u 2015. godini. Ali, ipak je naše mišljenje da je projekcija od 1% dostižna.
Kurs je za budžet vrlo bitna stavka, upravo zbog otplate kredita koji su izraženi u stranim valutama. U oceni Fiskalnog saveta, kada je budžet u pitanju, navodi se jedan primer da samo slabljenjem kursa za jedan dinar u odnosu na evro može povećati izdvajanje za kamate od jedne milijarde dinara. Znači, moramo da napomenemo da kamate čine preko osminu ukupne rashodne strane budžeta, što je više nego što dajemo za socijalnu zaštitu. A moram i da kažem da mnogi krediti imaju varijabilnu kamatnu stopu, tako da kretanje na međunarodnom tržištu može znatno uticati na cenu po kojoj otplaćujemo dugove, odnosno refinansiramo iste.
Poštovani poslanici, čeka nas mnogo izazova. Na izazov ćemo odgovoriti na pravi način. Reforme koje Vlada preuzima, jasno je da nemaju alternativu. Projektovani prihodi mogu delovati kao donekle optimistični na prvi pogled, ali to je slučaj kada se dublje analizira.
Poreski prihodi su vrlo konzervativno prilagođeni, a kada se koristi ova inflacija koju sam napomenuo, od 2,5% do 5,5%, i stopa rasta društvenog proizvoda od 1%, naravno, očekuje se i rast od akciza. On je vrlo realan i projektovan za one koji znaju da je stepen posvećenosti da se šverc nafte svede na nultu vrednost, a da se slični efekti ostvare i na duvanu.
Uspesi kod nafte u 2014. godini daju nam osnova da verujemo da će 2015. godina značiti kraj sivog tržišta naftnih derivata i početak ozbiljnog uvođenja reda na tržištu duvana.
Postoje prilične skepse kod procena dobiti javnih preduzeća, koja u ovom budžetu su predviđena duplo veća u odnosu na 2014. godinu. Ova procena je stepen naše sigurnosti da će se izvršiti potrebne reforme koje nas očekuju u poslovanju javnih preduzeća. Ja mislim da u to treba da verujemo svi. Vrlo brzo ćemo se uveriti u to ko je u pravu. To je neminovnost.
Ukupni rashodi budžeta su manji za šest milijardi dinara. Smanjeni su rashodi za zaposlene i za kupovinu roba i usluga. Subvencije su manje za šestinu, a subvencije koje idu privredi za oko 25%. Ovo je vrlo jasan pokazatelj da će se staviti tačka na restrukturiranje i bez da se ceo proces vrši na neosetljiv način.
Država će se povući iz privrede, ali ne tako da ostavi pustoš, jer to nije politika ni SPS, a ni SNS.
Budžet je, naravno, naš test za narednu godinu da li ćemo naći formulu za jedinstvo i da većina u ovoj zemlji podrži reforme na vrlo konkretan način, a da će te reforme biti usmerene i dozirane na pravi način. Stoga je smanjenje subvencija koje imamo realno i proporcionalno našoj želji da srpski brod zaokrenemo u mirnu luku u naredne dve godine.
Mnogi se pitaju da li će aktuelna većina umeti da odoli pritiscima grupa koje nisu za reforme. Ja mogu slobodno da kažem da je odgovor da hoće, jer mi jednostavno nemamo izbora kao odgovorni ljudi koji sede u ovoj većini.
Smanjenje transfera penzionog fonda je računarska operacija usled izmene visine doprinosa za PIO koji je povećan sa 24% na 26%. Taj efekat je uvećan i kroz smanjenje penzija većih od 25.000 dinara. Deficit PIO fonda, odnosno suma sredstava izdvojena iz republičkog budžeta za redovnu isplatu penzija je još uvek veća od ukupnog budžetskog deficita, ali su ovo prvi koraci ka postavljanju PIO fonda na zdrave osnove.
Ovo je problem koji je stvaran decenijama i nije lako rešiv i nećemo ga možda rešiti u ovom mandatu, kao i za mandata nekih drugih većina, ali kako mogu da vidim, vrlo je izvesno da će biti sledeće većine slične u ovom sastavu.
Ako možemo da vidimo da je kod PIO fonda postignut uspeh, onda i kod Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, gde imamo povećanje transfera, nas čekaju velike promene da bi ostvarili dovoljno ušteda koje neće smanjiti raspoloživost lekarskih usluga i kvalitet zdravstva.
Biće teško, ali od toga se ne beži, o tome se govori, ali se na tome ponajviše i radi. Izazovi nas čekaju, kao što sam već rekao, i kada su i rashodi za javna preduzeća. Neka od tih preduzeća su navikla na subvencije. Zbog njihovog lošeg poslovanja, koje je uglavnom posledica nekih uloga koje su namenjene tim preduzećima. Veliki deo tih preduzeća ne služi generisanju profita, nego čuvanju socijalnog mira.
Ono što smo i danas čuli, ministar privrede je rekao da je najveći problem poslovanja i „Srbijagasa“, EPS, Železnica Srbije i Železare Smederevo, pored subvencija postoji izdavanje garancija, što je bio čest slučaj sa „Srbijagasom“.
Predlog budžeta predviđa izdavanje garancije od 681 miliona evra, od kojih će neki postati obaveza države. Ovde je potrebno dati odgovor na pitanje šta mi želimo od tih firmi i ja mislim da tu nemamo nikakvu dilemu. Mi ih moramo reformisati tako što ćemo razumeti zašto neke od njih generišu gubitke i da to nije posledica lošeg upravljanja, nego nametanja nekih zadataka koji nisu tipični za takve firme. Imaćemo izazov da rešimo pitanje Železare Smederevo, a čuli smo danas da će se to desiti u 2015. godini, kako je već najavljeno. Ja mislim da će to biti pozitivni efekti koje očekujemo.
Dakle, na rashodima ćemo pokazati našu rešenost i sposobnost da budemo odgovorni i kredibilni. U suprotnom, ne zaslužujemo da budemo gde jesmo.
Na samom kraju bih rekao, uvažene koleginice i kolege, ovo je istorijski budžet, zato što je u njemu sve. Nema ničega sakrivenog. Naša rešenost je da sve bude vidljivo. Naša rešenost je da prikupimo prihode koji neće gušiti inicijativu naših privatnika i naša rešenost je da rešavamo najteža pitanja koja se tiču budžetskih rashoda. Hvala na pažnji.