Poštovani predsedniče Vlade, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću kao ovlašćeni predstavnik SPS od ove objedinjene rasprave se posvetiti najbitnijem zakonu, Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije.
Ako se nešto može zaključiti iz budžeta i analize budžeta koja je sadašnja skupštinska većina usvajala, možemo da kažemo da to nije trotinet i da ga možemo lako zaustaviti i okrenuti ga u drugom smeru, bez ikakvih ozbiljnih posledica.
Vođenje javnih finansija jedne ozbiljne države, koja je kao takva priznata u svetu, počevši od EU, MMF, Svetske banke, Rusije, Kine i mnogih drugih zemalja i organizacija, a posebno ozdravljenje javnih finansija, nije proces koji se može desiti u jednom budžetskom ciklusu.
Naprotiv, ako zaista želimo da jednom zauvek izađemo iz problema, potrebno je da doziramo korake, tako da smanjujemo rashode, a ne da zaboravimo ljude i tako da povećavamo prihode, a da ne ubijemo privredu.
Neophodno je da stimulišemo produktivne aktivnosti, ali da ne gurnemo u propast grane koje se nalaze u velikom problemu.
Mi iz SPS možemo reći da je ovaj predlog budžeta pokazatelj, da je jedan veliki brod javnih finansija, u poslednje dve godine, prvo usporio put u lošem pravcu, a potom je krenuo da se lagano okreće, a da nakon usvajanja i dobre realizacije ovih budžeta, prvi put možemo videti kako se brod umesto ka santama leda kreće u mirno i u sigurno more.
Pored već, svima vidljivog zaokreta od visokih budžetskih deficita, ovaj budžet jasno pokazuje još dve stvari.
Prvo, napuštene su prakse da se budžetske projekcije prave na osnovu nerealnih i netačnih projekcija i pretpostavke.
Budžetsko planiranje za 2016. godinu, kao i za 2015. godinu, zasnovan je na realističnim, a ne na željenim i optimističnim pretpostavkama. U tom svetlu smo ove godine preskočili tradicionalne rebalanse, kao što možemo svi da vidimo, čak smo izbegli i one rebalanse koji su bili tehničke prirode. To nam govori da, ne samo realistično planiramo, nego da pored dobrog planiranja, imamo i odgovarajuće poteze u realizaciji rashoda. To se odnosi, kako na prikupljanje poreskih i neporeskih prihoda, tako i na i na držanje rashoda pod kontrolom.
Uostalom, priznanja za ovu oblast nam stižu od institucije koja je veoma zainteresovana za naš budžet, ne zato što voli ovu skupštinsku većinu i ovu Vladu, nego zato što brine o poveriocima naše zemlje i njihovim interesima.
Kada vam MMF kaže da su postavke realne, a realizacija ohrabrujuća, onda ta ocena dolazi od nekoga ko nema i jedan politički ili bilo koji razlog da nam ulepšava stvarnost.
Drugo, budžet za 2016. godinu nam daje vrlo detaljan prikaz strukture prihoda i rashoda. Način na koji se finansira otplata, glavnica i deficit, kao i alternative, kada je reč o finansiranju. Detaljnost i transparentnost su bile i ostala naša opredeljenja uz realno očekivanje, budući da nemamo razloga, da krijemo i jednu brojku u budžetu.
U 2016. godini planirali smo, koristeći prilično konzervativne procene. Dakle, pretpostavljamo da će stopa rasta BDP biti 1,8%, a da će doći do laganog ubrzanja i inflacije u odnosu na 2015. godinu, tačnije da će se ona sa neuobičajeno niskog nivoa, čak i za standarde evro zone, pomeriti u opseg koji će omogućiti da inflacija da određeni stepen fleksibilnosti finansijskom sektoru, a samim tim, i realnoj ekonomiji.
Naravno, ovde govorimo o lepoj situaciji da nam se primarni ciljevi monetarne politike kreću u rasponima od jedan do 3%, čime je Srbija konačno, možemo reći, ušla u red država sa pristojnom monetarnom politikom.
Takođe, kada je reč o kretanju BDP moguće je da će rezultati biti i bolji, ali za sada ostavljamo lepa očekivanja po strani jer budžet mora biti donesen na osnovu, donekle, restriktivnijih pretpostavki. Da ne ispadne da isključivo hvalimo sami sebe, nezavisna tela državne uprave, koja su dala svoje predloge i projekcije, sam predlog Vlade čiji smo deo, moram istaći da je i jedan deo koji je težak za sve nas, koji znamo da je srce na levoj strani, je da predlog budžeta podrazumeva smanjenje rashoda na plate.
Drugim rečima, u narednoj godini se planira smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, jer je smanjenje plata nešto što nema previše smisla, kada je javni sektor u pitanju.
Ako javni sektor posmatramo u svetlu motivacije zaposlenih, ali i u svetlu mogućnosti da u iste priučimo kvalitetne ljude, naredne godine broj zaposlenih će biti smanjen više nego što je prirodan odliv usled penzionisanja i dobrovoljnog napuštanja javnog sektora.
Kao što smo očekivali, negde imamo višak, a negde imamo manjak. Kada se sve sabere i oduzme, mi u principu smo očekivali da imamo višak. Izazov koji stoji pred onima koji će sprovoditi reformu je da dođu do odgovora kada se brojevi pretvaraju u konkretne pozicije koje nisu potrebe, a postoje, i kako se dolazi do konkretnih osoba za čijim radom više nema potrebe.
Poslanička grupa SPS, ovde još jednom ističe da svaka racionalizacija mora značiti vrlo merljive kriterijume učinka i vrlo jasne sistematizacije koje su napisane da bi se došlo do najboljih kadrovskih rešenja, a ne da bi se došlo do rešenja koja će biti plod trulih kompromisa.
Ako budemo otpustili one koji su na marginama i koji nemaju zaleđe bilo kog tipa, žrtvujući performanse i esencijalni osećaj za socijalnu pravdu, a zaštitili one koji imaju podršku koja nije bazirana na učinku, nećemo ništa uraditi. Javni sektor nije trošak sam po sebi, pa da ga treba u zavisnosti od problema koje imamo, smanjivati ili povećavati. Javni sektor je servis privrede i građana koji ima određene troškove, da bi tu ulogu mogao da vrši.
Ukoliko se sve svede na seču, mi nećemo postići osnovnu svrhu, a to je da smanjimo troškove uz istovremeno podizanje kvaliteta usluga. Ako prigrlimo slabosti, loše prakse, a samo smanjimo troškove ti troškovi će nam se pojaviti na nekim drugim mestima jer privreda i građani neće dobiti adekvatne i kvalitetne usluge kakve su im potrebne.
Primera imamo mnogo, počevši od toga da li je građanima bolje da čekaju nekoliko sati u redovima za dokumenta, da plaćaju agencije za te njihove usluge i da to urade umesto njih ili da plaćamo zaposlene koji se time bave. Da li je bolje da imamo zaposlene u nauci ili da nemamo podršku privredi iz ovog sektora? Da li nam je bolje da uštedimo na održavanju pa da nam se škole i bolnice raspadaju? Da li nam je potrebno da koristimo metod slabijih učinaka pa da nam onda bolnice i škole budu neadekvatno čiste? Sve to deluje, na prvi pogled, banalno. Niko ne bi pomislio da je namera zakonodavca da se igra sa indikatorima uspeha, ali praksa pokazuje da su se najbolje namere mogle izroditi u vrlo lošoj praksi.
Mi smo malo duže od većine stranaka na srpskoj političkoj sceni. Pravili smo greške i dobre poteze i ne bi želeli da se sadašnje racionalizacije pretvore u političku osvetu i da ljude u javnom sektoru neko gleda kao simpatizere ove ili one političke opcije.
Ako ponovo uđemo u iskušenje da koristimo političke kriterijume kao standarde merenja nečijih učinaka nećemo mnogo toga pametno uraditi. Uporedo sa javnom upravom čekaju nas još neke promene zaposlenosti u firmama koje su predviđene za stečaj. Reč je o preduzećima koja kroz godine restrukturiranja nisu izašle na zelenu granu, i pored napora koji su uložile vlade u kojima su bili predstavnici svih stranaka, koji maltene, sede danas u Narodnoj skupštini.
Imaćemo pritiske na javne finansije po ovom osnovu, sredstva su planirana, naravno, a ne možemo da kažemo da se to neće desiti pri planiranju ni u 2017. godini.
S druge strane, pitanje je da li želimo preduzeća koja će generisati profit budžetske prihode i nova zdrava radna mesta ili ćemo gledati stalno unazad. Na srednji rok nam je bolje da ostvarimo uslove da ljudi koji sada imaju fiktivna radna mesta dobiju stvarna radna mesta i da platu zarađuju tako što će zadovoljiti potrebe građana Srbije i zemalja gde će ta preduzeća izvoziti svoju robu i usluge, umesto da gledaju u budžet i narodne poslanike, u manjoj meri, a gotovo svakog meseca u pravcu Vlade Republike Srbije.
Bilo bi lepo da možemo prvo da stvorimo nova radna mesta, da potom rešimo problem restrukturiranja, ali to znate svi da nije moguće. Sredstva za to smo, kao društvo potrošili u vreme kada su oni koji su vodili ekonomsku politiku ove zemlje, smatrali da je najbolja politika guranje problema pod tepih.
Kako bilo, račun se na kraju opet plati, a računa za pogrešne odluke uvek plate građani Srbije, a političku cenu za takve greške obično plaćaju oni koji nisu greške napravili. Mi se trudimo da naše greške, koje će se svakako desiti, budu što manje, da bi prekinuli nezdravu praksu prenošenja troškova loših odluka budućim generacijama, pa makar mi sami platili političku cenu.
Predlogom budžeta za 2016. godinu planirani su i novi neporeski prihodi. Svojevremeno je to podrugljivo opisano kao javne finansije koje se baziraju na oktanima i maliganima.
Trošarine, tj. akcize predstavljaju za evropske prilike značajan deo ukupnih budžetskih priliva, ali sa druge strane, njihov procentualni iznos u prodajnoj u prodajnoj ceni roba i usluga na koje se plaćaju je ispod evropskog.
Naš problem je što uvek nismo na nivou razvoja gde bi mogli da više prihodujemo od PDV i poreza na dobit, a u konsolidovanom budžetu i od poreza na dohodak i na imovinu. Naravno, ne kroz nerazumno visoko oporezivanje nego kroz širenje i stvaranje ekonomski jake poreske baze koja rado plaća jer može dobro da zaradi u Srbiji i vidi da se državni novci troše na način koji je na ponos svima nama.
Reći ovakvu konstataciju je samo pre nekoliko godina bilo patetično i neiskreno. Danas nam izgleda to kao da je nešto opipljivo i što će se desiti u godinama koje dolaze. Brod o kome sam pričao na početku će se do tada okrenuti. Deficit će postati naša prošlost, a javni dug će početi da pada.
Subvencije. Ne znam, subvencije i dalje ostaju značajan deo budžeta. Poljoprivredne subvencije ne možemo smanjivati posebno, jer je deo njih često socijalne prirode, a drugi deo je podrška našim poljoprivrednicima u utakmici sa konkurentima koji imaju još izdašniju podršku. Mi nismo izmislili ovakav sistem. To su uradile zemlje koje su mnogo moćnije od nas i tu nemamo previše izbora. Imamo strateška preduzeća koja su primaoci subvencija. Jedno koje će u 2016. godini dobiti poslednju turu subvencija i jedno koje je tradicionalni primalac subvencija.
I u vazdušnom i u šinskom saobraćaju vidimo napredak, ali je ovde zaokret postepeniji i dugoročniji, ali se dešava nešto. Nastavićemo sa podsticajem investitora, ali ćemo nastaviti da unapređujemo kontrolu koja je od nepostojeće postala vrlo ozbiljna, a projekti vrlo fokusirani sa precizno definisanim kriterijumima i institucijama koje su sposobne da vrše praćenje.
Ne možemo čekati još nekoliko godina dok se brod zaokrene i dobije punu brzinu jer zemlje u našem okruženju su odavno taj proces uradile. Ne možemo i zbog ljudi koji će ostati privremeno zbog posla.
Moramo naći načina da otvorimo nova radna mesta i da dođemo do novih tehnologija i tržišta. Za razliku od nekih ranijih politika, ako ste domaći investitor, niste više diskriminisani u ovoj otadžbini od skoro.
Dugoročno opredeljenje je da subvencije budu prelazno rešenje, za sada nemamo uslove da to režemo sekirom i da sečemo sekirom, ali imamo sve uslove da merimo, pratimo i pažljivo selektujemo.
Usko povezano nešto sa subvencijama o čemu bih u narednom delu pričao su i državne investicije. Ove godine možemo da vidimo da smo štedeli, možda i više nego što se nekima čini da treba. Razlog je bio jasan, bilo je bolje malo zakasniti sa projektima, nego po običajima koji su postojali u prošlosti, a to moramo da kažemo, mnogo obećati, mnogo započeti, a iznad svega mnogo kasniti u plaćanju.
U narednoj godini ćemo investirati više i znamo da bez infrastrukture nema dinamičnog razvoja naše zemlje. Mnogo nas izazova čeka, toga smo svi svesni. Moraćemo vrlo brzo da rešimo stalni problem prebacivanja lopte sa jednog na drugi nivo vlasti, bilo da je to pokrajina ili da su to opštine. Nema brzih rešenja ni u ovoj oblasti.
Kada budemo uravnotežavali naše javne finansije, biće sve lakše da se pošteno podele poslovi i prihodi u vertikalnoj podeli odgovornosti. Čak i kada naš dug krene da pada, visi nam Damoklov mač porasta kamatnih stopa nad vratom. Toga nismo svesni, ali zato je bitno da adekvatno prepakujemo naše dugove, što i činimo i refinansiramo to isto na srednji rok što povoljnije. Nije isto da li je dug od 80% BDP-a pri prosečnoj kamatnoj stopi od 3% ili od 5%, na primer. Razlika, verovali ili ne, može da bude celokupno investiranje u infrastrukturi jedne godine.
Naravno, mnogo je i lepih očekivanja. Kada budemo imali uravnotežene finansije, moći ćemo razmišljati o ovoj razumnoj stavki. Otvoriće se perspektive smanjenja poreskih stopa i proširenja poreskih osnovica. Moći ćemo da gledamo celokupnu sliku i da iz tog holističkog pregleda imamo i odgovarajuće strategije politike i mere koje u ovom trenutku još uvek nisu realna opcija.
Dame i gospodo, ja bih samo na samom kraju rekao da SPS podržava ovaj Predlog budžeta, jer nas on nedvosmisleno vodi u pravcu koji je naš dugoročni cilj i cilj svih onih koji vide Srbiju kao uređenu i prosperitetnu državu. Ja vam se zahvaljujem na pažnji.