Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/9502">Božidar Delić</a>

Božidar Delić

Bunjevci građani Srbije

Govori

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovim amandmanom se predviđa da se u članu 40. stav 5, posle tačke 4, doda nova tačka 5, koja glasi: „Dozvolu za korišćenje navedene hemikalije u zemlji porekla“. Želeli smo da, uz svu dokumentaciju koja je potrebna da bi se kod nas hemikalije upisale u registar, imamo i jednu takvu potvrdu, odnosno dozvolu da se navedena hemikalija koristi i u zemlji iz koje se vrši njen uvoz.
Objašnjenje za neprihvatanje ovog amandmana jeste da u zemljama EU nije propisano izdavanje dozvola za korišćenje svake hemikalije, navodno, zbog velikog broja hemikalija koje se u tim zemljama nalaze u opticaju. Međutim, svrha našeg amandmana je bila da se zaštiti naše tržište, a kakva će bolja zaštita biti nego da se kod nas koriste samo one hemikalije koje se koriste i u zemljama iz kojih su uvezene. Hvala.
Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na sredstva i agense za suzbijanje nereda.
U zakonu su tačno predviđena sredstva koja su zabranjena. Mi smo, kroz izmene ovog člana, predložili i zabranu korišćenja agenasa za suzbijanje nereda. Međutim, prilikom razgovora koji smo imali ovde u Skupštini, objašnjeno nam je da je ova odredba preuzeta iz "Službenog lista SFRJ", broj 2 od 2000. godine, gde se govori o Konvenciji o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i da je ova odredba, za koju smo mi predložili da se menja, tačno preuzeta iz te konvencije. Tako to nije prihvaćeno.
Upotreba ovih sredstava je regulisana i drugim zakonima. To su zakoni o kojima smo mi raspravljali u prošloj godini, kada se radi o MUP-u i o suzbijanju nereda.
Tako smo mi na tom sastanku prihvatili to objašnjenje, pogotovo što je ono direktno preuzeto iz Konvencije o zabrani razvoja proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i složili smo se s tim da ne dođe do ove promene.
(Predsednik: Vreme.)
Uvažena predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana govorimo o jednom vrlo važnom setu zakona, o ekološkim zakonima.
U vreme kada smo se mi školovali, često smo govorili o tome kako čovek svojim znanjima, svojim tehnologijama pobeđuje prirodu. Sada, na početku 21. veka, konstatujemo da je čovek svojim tehnologijama došao do momenta kada će pobediti i samog sebe, odnosno kada je zbog delatnosti čoveka i tih visokih tehnologija ugrožen i opstanak na zemaljskoj kugli.
Zbog toga se poslednjih godina u celom svetu mnogo radi na ekologiji, mnogo se radi na uvođenju tehnologija koje će manje zagađivati životnu sredinu. Visokorazvijene zemlje, recimo, u Evropi Norveška i Švedska, gotovo 50% svojih investicija usmeravaju upravo u razvoj novih tehnologija ili čistih, ekoloških tehnologija.
Kada je u pitanju naša zemlja, i ovi zakoni govore da kasnimo za Evropom i za svetom, pa čak i za našim susedima. Međutim, dobro je da smo počeli da govorimo o tim zakonima, dobro je da ćemo usvojiti ove zakone, jer se za ceo set od 15 ekoloških zakona može reći da su kvalitetni, da su usklađeni sa evropskim zakonodavstvom i, ukoliko budu sprovođeni u praksi, da će doprineti da životna sredina u našoj zemlji bude mnogo bolje zaštićena nego što je bila do sada.
Kada je u pitanju zakon o zabrani hemijskog oružja, njegove proizvodnje, skladištenja i upotrebe, naša zemlja je 2000. godine pristupila ovoj Konvenciji o zabrani proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja. Kao pristupnica Konvencije, ona se obavezala da uništi sve stokove hemijskog oružja. Naša zemlja, kao što vam je poznato, bila je proizvođač hemijskog oružja i spadala je u jednu malu grupu zemalja koje su posedovale i tehnologiju i kapacitete za proizvodnju hemijskog oružja. To je prethodnih godina uništeno, a ovim zakonom, koji je svakako bio potreban, omogućava se da se u našoj zemlji sprovodi i međunarodna inspekcija koja je predviđena Konvencijom.
Radi sprovođenja mera iz Konvencije, formira se posebna komisija za sprovođenje Konvencije. Mi iz SNS osetljivi smo uvek kada se govori o formiranju nekih novih komisija, agencija, jer uvek razmišljamo da li to znači novo zapošljavanje u državnoj administraciji, koja se i ovako približava broju od oko 30.000.
Jedan od važnih zakona o kojima smo govorili u toku ova dva dana je zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja i o nuklearnoj opasnosti. To je veoma važan zakon, kojim se pooštrava režim nuklearne i radijacijske sigurnosti u našoj zemlji i naših obaveza u toj oblasti koje proističu iz usvojenih standarda i direktiva međunarodne zajednice.
Mi smo već imali dva, mogu slobodno da kažem, akcidenta, čak ne u našoj neposrednoj okolini, ali svi se sigurno sećate Černobila; iako je to bilo daleko od naše zemlje, posledice Černobila osetile su se i u našoj zemlji. Zatim, imate rat u Bosni i upotrebu osiromašenog uranijuma u okolini Sarajeva i na nekim drugim lokacijama i, normalno, agresiju 1999. godine i velike količine osiromašenog uranijuma koje su putem municije koju je koristio NATO pakt bačene na našu zemlju.
Jedna koleginica koja je prethodno govorila o ovome rekla je koliku to opasnost predstavlja po našu zemlju. Mi nemamo sve podatke sa Kosova i Metohije, gde je osiromašeni uranijum upotrebljavan u najvećim količinama.
Ali, ako imamo saznanja da su italijanski vojnici došli na tu teritoriju mesec ili dva dana pošto je upotrebljavan osiromašeni uranijum i da ih ima već više desetina koji su umrli ili više stotina koji su oboleli od ove radijacijske bolesti, onda možemo samo pretpostaviti kakve su posledice po to stanovništvo koje i danas živi na teritoriji Kosova i Metohije.
Mogu da kažem da naša zemlja nije spremno dočekala tu 1999. godinu i da naše institucije nisu raspolagale adekvatnim mernim instrumentima. Pošto sam i sam bio na toj teritoriji, moje ljudstvo je 1999. i 2000. godine pregledano na VMA. Doktori su rekli da oni rade sa onim što imaju i da postoje mnogo bolji instrumenti i aparature kojima bi se mogli otkriti tragovi ako su pojedini ljudi dolazili u kontakt sa osiromašenim uranijumom.
Koleginica je malopre pomenula četiri-pet milijardi godina, koliko traje raspadanje tog uranijuma, plutonijuma itd., ali samo raspadanje do 50% ili smanjenje za 50% radijacije. Kada sam to objašnjavao novinarima, obično sam to radio na sledeći način: ako kažemo da je u ovih 20 vekova nove ere na zemaljskoj kugli živelo 80 generacija ljudi, da bi se radijacija u našoj zemlji smanjila za polovinu treba da živi 188 miliona generacija. Zato se potpuno slažem sa konstatacijom koleginice da je naša zemlja zagađena osiromašenim uranijumom za večita vremena.
Lokacije u Srbiji su očišćene koliko je to bilo moguće. Međutim, treba znati da čestice osiromašenog uranijuma putuju kroz vodu, vazduh, hranu i može se desiti da u ovom periodu od 4,7 milijardi godina mogu da obiđu i celu zemaljsku kuglu. Jedna čestica od pet mikrona, koja u ljudski organizam može da bude uneta kroz vazduh, vodu i hranu, dovešće do toga da taj čovek sigurno umre, da li za šest meseci ili za deset godina, to je već stvar predispozicije organizma i mera koje će čovek preduzeti, ali mnoge moje kolege i mnogi vojnici koji su branili teritoriju Kosova i Metohije su već te 1999. i 2000. godine umrli.
Ovde se govori da se informacije o tome ne kriju, ali pokušajte da saznate na VMA ili bilo gde, u Ministarstvu zdravlja, koliko je ljudi obolelo, posebno koliko je obolelo onih koji su se nalazili na teritorijama gde je upotrebljavan osiromašeni uranijum. Nikada nećete doći do tih činjenica.
Kaže se obično da se u Srbiji posle NATO agresije broj obolelih od raka, leukemije itd. udvostručio. To nije dovoljno. Naša država je dužna da obezbedi najsavremeniju tehnologiju i instrumente kako bi se obezbedilo da ljudi, ne samo oni koji su bili na Kosovu i Metohiji, jer danas je ugrožena cela Srbija, mogu na vreme, kroz preglede, da pronađu tragove i preventivno deluju, da bi se smanjile posledice ovog radioaktivnog zračenja.
U ovom zakonu su predviđeni i postupci u slučaju nuklearnih akcidenata i odgovornost za nuklearne štete.
Za nas je, opet kažem, problematično osnivanje agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije. Mi znamo da bi bilo dobro da se osnuje jedna takva agencija, da ona te poslove obavlja kao poverene poslove, ali smatramo da onda Ministarstvo za zaštitu životne sredine treba, na drugoj strani, da se odrekne dela ljudi i ako se formira ova agencija, da to ne utiče na porast broja ljudi koji će biti zaposleni u državnom sektoru.
Naši amandmani na ovaj zakon imaju svrhu da preciznije regulišu pojedina pitanja iz delokruga rada agencije, posebno kada se radi o privremenim i trajnim skladištima nuklearnog otpada.
Posebne intervencije su učinjene u vezi sa rokovima za sprovođenje ovog zakona. Nema opravdanja da ovi rokovi budu toliko veliki, ni kada su u pitanju podzakonski akti, a isto tako ni kada su u pitanju prilagođavanja određenih organizacija, jer ukoliko treba da čekamo deset godina da pojedini elementi ovog zakona stupe na scenu, onda bi se izgubila i sama suština zakona, a moguće su i razne zloupotrebe.
Što se tiče zakona o zaštiti od nejonizujućih zračenja, on je takođe važan, jer danas je zdravlje ljudi ugroženo od velikog broja uređaja koji se nalaze u našoj neposrednoj blizini. Evo, svako od nas ima mobilni telefon, neko čak i više komada. Zato ovaj zakon govori o zaštiti od elektromagnetnog zračenja, kao što je ultravioletno i ultraljubičasto, od infracrvenog zračenja, radiofrekventnog zračenja, laserskog zračenja, ultrazvuka itd.
To je važno, jer propisivanjem bližih mera, propisivanjem mera kontrole kod uvođenja upotrebe različitih uređaja, može se mnogo učiniti da se pomogne ljudima, jer činjenica je da se uvode mnogi uređaji, da ih ljudi upotrebljavaju, a da nisu dovoljno edukovani o tome kakve sve štetne posledice ti uređaji mogu da proizvedu na njihovo zdravlje.
Kada je u pitanju zakon o hemikalijama, mi smatramo da je jedinstveni sistem za upravljanje hemikalijama potreba Republike Srbije, i to se postiže ovim zakonom.
Pored osiguravanja visokog nivoa zaštite života i zdravlja ljudi i životne sredine, ovim zakonom se usklađuju naši propisi sa propisima EU.
Suština naših primedaba na ovaj zakon, koje su pretočene u određeni broj amandmana, jeste da se zbog kašnjenja u usvajanju propisa EU i njihovog stupanja na snagu sa zakašnjenjem u odnosu na zemlje EU naša zemlja ne pretvori u deponiju hemikalija koje su zabranjene u EU, da se hemijske fabrike i industrija sa tzv. prljavim tehnologijama ne prebacuje u našu zemlju.
Da pokušam to da obrazložim jednim primerom. Vi ste nedavno čitali u sredstvima informisanja o fabrici boja, o nekoj buradi koja je u okolini Gruže poklanjana seljacima i da su oni u njima čuvali vodu za piće ili vodu za upotrebu u domaćinstvu.
Evropska unija je pre više godina, kada su u pitanju boje na nitro bazi, zahtevala od svojih proizvođača da svake godine smanjuju proizvodnju boja na nitro bazi za 10%. Te boje će 2010. godine biti potpuno zabranjene u EU i sve boje će morati da se proizvode ekološki, odnosno na vodenoj bazi.
U Srbiji takva zabrana ne postoji. Srbija je danas puna boja, lakova, koji se proizvode upravo na nitro bazi. Sve ove fabrike koje su napravljene u Srbiji ili koje sarađuju sa matičnim fabrikama iz EU ogromne količine upravo tih boja na nitro bazi prebacuju u našu zemlju. Do momenta kada mi budemo doneli taj propis da i kod nas ne mogu da se koriste lakovi ili boje na nitro bazi, mi ćemo stvarno biti deponija, jer Evropa se toga svega oslobodila i sve te količine se sada prebacuju u Srbiju ili zemlje koje su slične Srbiji.
Što se tiče agencije za hemikalije, mi znamo da je ona potrebna i da je ovaj zakon dobro regulisao njeno funkcionisanje, samo se pitamo koliko je to ljudi, ko će da plaća tih 40 ili 50 ljudi i da li će Ministarstvo za zaštitu životne sredine, u saradnji sa drugim ministarstvima, na račun broja sada zaposlenih u ministarstvima i u drugim organizacijama koje se bave ovim pitanjima, raditi na tome da se ne premaši broj ljudi koji su sada zaposleni u državnoj upravi.
Što se tiče zakona o upravljanju otpadom i zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, ti zakoni su izuzetno važni i po tome Srbija kasni u odnosu na Evropu i u odnosu na mnoge svoje susede. Načelo koje inače važi u celoj Evropi - da zagađivač plaća, nalazi se i u našem zakonu, na samom početku, međutim, nisam baš zadovoljan kako je to načelo pretočeno u članove ovog zakona.
Mi smo svojim amandmanima, vezano za rad agencije i za to kako mi vidimo da Srbija treba da organizuje prikupljanje ambalažnog otpada, posebno PET ambalaže, dali svoje predloge i smatramo da će predlagač zakona voditi računa kada bude čitao naše amandmane.
Da za kratko vreme Srbija može postići vrlo dobre rezultate u ovoj oblasti neka posluži primer Hrvatske. Hrvatska je još pre nekoliko godina uvela depozitni sistem za prikupljanje PET ambalaže. Ona je na taj način otvorila 2.100 novih radnih mesta; prikupila je u toj prvoj godini 83.000 tona tog ambalažnog otpada, što vredi oko 67 miliona evra, ili milijardu boca PET ambalaže. Na taj način Hrvatska je za kratko vreme bila rame uz rame sa zemljama koje imaju daleko dužu tradiciju u ovoj oblasti, jer sakupljaju između 80 i 90% ambalaže.
U Srbiji bi mogli da se postignu, po mom mišljenju, slični rezultati. Srbija svake godine uvozi oko 40.000 tona granulata od koga se kasnije …
(Predsednik: Gospodine Deliću, prošlo je dva minuta.)
Samo da završim, ako može.
(Može.)
... pravi PET ambalaža. Samo 5% ambalaže koja se koristi u Srbiji ponovo se reciklira i koristi u druge namene.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, kada ste gostovali pre nekoliko dana u jutarnjem programu upravo ste govorili o ovim zakonima, govorili ste o ogromnom broju divljih deponija u Srbiji i o ogromnim sredstvima koja su potreba da bi se Srbija očistila. Pri tome ste verovano mislili na ovu PET ambalažu, i čini mi se da ste pomenuli sumu odnosno cifru od milijardu evra.
U Srbiji, svakako, može da se uradi mnogo više. Smatram da ćemo se kada se usvoje ova dva seta zakona i kada budu sprovedeni, približiti makar susednim, ako ne zemljama EU. Smatram da su ovi zakoni dobri, međutim, možda nisam u prošloj diskusiji dovoljno govorio o tome da smo gotovo u svakom zakonu imali intervencija kada je u pitanju vreme za koje ti zakoni treba da otpočnu da se primenjuju.
Recimo, kada je u pitanju zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, predviđeno je 18 meseci, a mi smo, recimo, u svojim amandmanima tražili da se to smanji na 12 meseci. Znamo da treba da se donese mnogo podzakonskih akata, ali ako je Evropska unija dala rok od 12 meseci svojoj industriji da se prilagodi ovom zakonu, ili ako su Hrvati dali rok od samo četiri meseca, smatramo da je dovoljno 12 meseci, bez obzira na to što to znači da će Ministarstvo morati mnogo da radi, ali 18 meseci je suviše dug period.
Ako imamo situaciju da od Beograda do juga Srbije uz naše puteve postoje hiljade raznih deponija plastike, PET ambalaže, ako na našim rekama tamo gde matica gubi snagu vidite hiljade kvadratnih metara pokrivene plastikom ili, kako reče direktor jedne od ovih hidroelektrana, na proleće svake godine čak 6.000 kubnih metara plastike mora da se skloni da bi elektrana mogla da radi, znači, nemamo puno vremena, kasnimo mnogo za svojim susedima.
Naša industrija treba da se prilagođava. Smatram da i Ministarstvo treba da iskoristi sve svoje potencijale i da u što kraćem vremenu obezbedi da se donesu podzakonski akti, ali, isto tako, i da počnu da se primenjuju ovi zakoni.
Smatramo da taj princip koji važi u Evropi, "zagađivač plaća", treba da bude sproveden svakako i u Srbiji, jer u Srbiji je do sada bilo da plaća građanin; kada je u pitanju ambalažni otpad i bilo koji drugi, opterećene su komunalne organizacije, lokalne samouprave. Smatramo da ipak treba da budu opterećeni i oni koji od toga imaju profit.
Znamo da postoje pritisci nekih velikih proizvođača koji koriste PET ambalažu, nije bitno da li je to „Koka - kola“, „Knjaz Miloš“ ili neko drugi.
Ovde se govorilo o depozitnom sistemu. U Evropi postoji više sistema, međutim, depozitni sistem se ipak pokazao kao dobar sistem. To je sistem koji obezbeđuje da, slično kao i kod povratne ambalaže, staklene ili neke druge, građani budu zainteresovani da prikupljaju tu ambalažu, ako znaju da će za nju dobiti određena sredstva. Tu se postavlja i ono drugo: ako se neko već razbacuje, kupio je određenu ambalažu, odnosno koristio je, da li je to „koka - kola“, da li je to kisela voda, nije bitno, i bacio je, pojaviće se neki drugi građanin koji će predati i koji ima interes da sakuplja tu ambalažu.
Kada je u Nemačkoj ovoga leta bila jedna velika manifestacija, Nemci inače konzumiraju mnogo piva, bilo je mnogo onih koji su bacili te čaše u kojima je točeno pivo, ali svakog jutra je sve bilo čisto jer je bio veliki broj onih koji su to sakupljali, jer je ta kaucija po jedinici, odnosno jednom komadu bila vrlo visoka.
To je nešto o čemu Ministarstvo treba da povede računa, da jednostavno kroz taj depozitni sistem, kroz neku kauciju koju će odrediti za PET ambalažu, zainteresuje građane da je prikupljaju, kako one koji je koriste u domaćinstvu, tako i one koji bi je prikupljali kada je pronađu na bilo kom mestu.
Malopre sam već napomenuo da je to moglo da se uradi u Hrvatskoj. Znam da je jedna opština u Srbiji već nekoliko godina po pitanju zaštite životne sredine u Evropi. To je opština Kikinda. To je jedina opština za koju znam da je razmišljala o uvođenju ekoloških policajaca, u vreme dok je gospodin Blažić bio predsednik opštine. Prolazeći kroz tu opštinu i kroz sva njena sela nisam video nijednu divlju deponiju. Mi želimo takvu Srbiju, želimo Srbiju koja je lepa, što kažu, data od Boga i od prirode, a samo smo mi ti koji smo je učinili ovakvom kakva je ona danas.
Što se nas tiče, podržavamo ove zakone, ali smatramo da treba ipak da se povede malo računa kada je u pitanju zakon o jonizujućem zračenju. Neprihvatljivo mi je da nešto tek za deset godina u Srbiji treba da se sprovede; svi ti rokovi treba da budu skraćeni, možda ne onako kako smo mi predložili, ali da ne kasnimo puno za evropskim državama.
Znamo da u Srbiji postoje neke prljave tehnologije. Nismo za to da se gase radna mesta, ali smo za to, kao što ste i vi rekli, da uvedemo neke napredne tehnologije, koje se tek uvode u razvijenim zemljama, da napravimo jedan korak više. Govori se o onim palionicama smeća. One se u Evropi zatvaraju; tamo se sada sprovode valjda neki novi postupci mineralizacije otpada. Ne smemo da dozvolimo da nama ubacuju ono što kod sebe zatvaraju, ili da dozvolimo da naše organizacije, naši ljudi to rade ovde u Srbiji. Treba insistirati da ono što je najbolje u Evropi, kada je u pitanju ekologija, odmah uvedemo u Srbiju.
I po ovome pitanju, pogotovo ukoliko neke od ovih naših amandmana usvojite, imaćete našu podršku za ove zakone.
Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o jednom veoma važnom pitanju. Kada o njemu govorimo, možemo putem heraldičke nauke otići sve do sedmog ili osmog veka, kada praktično na našim prostorima srećemo prva znamenja koja tradicionalno danas treba da predstavljaju i naša državna obeležja, posebno zastava i grb.
Želim da vas podsetim na nešto što smo svi mi ovde doživeli, ne tako dano, kao Savezna Republika Jugoslavija, razdružili smo se sa jednom našom republikom, bratskom Republikom Crnom Gorom. Imali smo istu zastavu. Crnogorci su jedino govorili da je na njihovoj zastavi plava boja golubija, znači malo različita od srpske. Da bi onda dokazali da Crnogorici nisu Srbi, preko noći, a da niko to nije pronašao u njihovoj tradiciji, promenili su i tu zastavu, želeći na taj način da pokažu da nemaju srpske korene.
Sve to govori koliko je ovo pitanje važno i govori o tome da je možda sramota za sve nas da toliko godina imamo samo tu preporuku o upotrebi grba, zastave i himne i da tek danas, evo ovih dana, u jednoj vrlo neugodnoj atmosferi odlučujemo o ovako važnom pitanju.
Član 7. našeg Ustava govori o dve vrste zastava, Državnoj i Narodnoj. Postoji i još jedna vrsta zastava koja nije pomenuta u Ustavu, ona je pomenuta u Zakonu o vojsci, to je Vojna zastava. Ipak želim, radi znanja, da vam kažem da je najvažnija zastava u svakoj državi vojna zastava, jer je ona samo nosilac suvereniteta države. Državna zastava je obeležje pripadnosti jednoj državi.
Da vas podsetim na 1914. godinu i jednu vrlo važnu bitku – forsiranje reke Save u Sremu kod Čevrntije. Kada se govori o toj bici, reći će se da je jedan vojnik zastavu svoga puka umotao oko svog tela da ne bi pala u ruke neprijatelja. Sve jedinice čije su zastave, pukovne ili brigadne, pale u ruke neprijatelja su rasformirane. To pitanje je rešeno u Zakonu o vojsci.
Ipak, počevši od osmog veka nije bilo neke razlike između državnih, vladarskih ili vojnih zastava. Tek u 18. i 19. veku se odvajaju i može se ipak reći da su vojne zastave standardizovane, kao što su standardizovane narodne i državne.
Naša zastava ima utemeljenje u našoj tradiciji. Međutim, kada je u pitanju grb, o tome je govorio predsednik Poslaničke grupe Napred, Srbijo, nismo išli toliko duboko u našu tradiciju koliko je trebalo, jer bismo mogli da dođemo, kada je u pitanju orao, koji je, takođe, simbol u našem grbu, do Nemanjića, a kada je u pitanju krst sa četiri ocila, do cara Dušana.
Naša himna ima svoje istorijsko utemeljenje i ovim zakonom se određuju pravila njenog izvođenja. Šta je dobro u ovom zakonu? Dobro je što ipak postoje precizno utvrđena pravila o isticanju simbola i o njihovoj upotrebi, kao i što postoje sankcije za zloupotrebu ili nepravilnu upotrebu ovih državnih obeležja.
Hteo bih da kažem da se u Predlogu zakona u članu 25. pojavljuje Standarta. Standarte su predviđene za predsednika Republika i za predsednika Skupštine Republike Srbije. Standarte spadaju u grupu specifičnih zastava. To su ''rangovne'' ili ''statusne'' zastave, koje imaju najviše političke ličnosti jedne zemlje. Slične zastave postoje i u vojsci. Međutim, ovaj zakon nije propisao pravila njihovog isticanja i upotrebe, što svakako mislim da predstavlja propust.
Sa druge strane, onda se postavlja pitanje da li je uopšte trebalo ovaj oblik ''rangovnih'' ili ''statusnih'' zastava da bude predviđen ovim zakonom? S tim u vezi mi smo dali i amandmane, jer smatramo da će se tako na najjednostavniji način rešiti i ovo pitanje.
Što se tiče ostalog, naše primedbe su posebno bile kod kaznenih odredbi i kod čl. 41. i 42, gde su predviđene kaznene odredbe za nepravilnu upotrebu ili zloupotrebu državnih simbola, a u članu 42. kazne za upotrebu oštećenih državnih simbola.
Mi smatramo da, pored one novčane mere ili novčane kazne, svakako treba u članu 42. predvideti i obavezno oduzimanje neprilagođenih ili oštećenih državnih simbola, kako se zloupotreba prilikom njihovog isticanja ne bi mogla vršiti u kontinuitetu. Hvala. (Aplauz.)
Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada čitam ovaj zakon vidimo da je njegov nacrt urađen još 2007. godine. U Srbiji su se mnoge stvari promenile od 2007. godine. Naše insistiranje, kada je bila rasprava u načelu, da razmislite o preporukama Evropske komisije za rasizam i netoleranciju iz 97. godine, gde su dali više mogućnosti kako ovaj specijalizovani organ u Srbiji treba da izgleda, pa između ostalog da to može biti i neka komisija, da to može biti ombudsman, zamenik ombudsmana ili neki parlamentarni odbor i, svakako, ovo što ste predvideli, poverenik za zaštitu od diskriminacije.
Međutim, svakako ste morali da imate u vidu u kakvoj se situaciji danas nalazi Srbija. Svaki ministar kada ovde dođe svojim zakonom predviđa agenciju, poverenika, zaštitnika. Posle vas, doći će neko drugi kada budemo govorili o pravima deteta, pa će predložiti, što svakako treba usvojiti, da imamo i zaštitnika prava deteta.
Kada na sledećoj sednici budemo raspravljali o ekološkim zakonima, ministar ekologije će predložiti agenciju za hemikalije, što svakako treba da postoji u Srbiji, ali to sve znači dalje umnožavanje administracije, dalji pritisak na budžet.
A mi kao narodni poslanici ovde u Skupštini kada čitamo jedan zakon prvo gledamo kakvo je to opterećenje za budžet i kada vidimo da nema opterećenja za građane Srbije i za budžet, onda nam je lakše i jednostavnije da takav zakon usvojimo.
Ovde smo videli da će već od sledeće godine sprovođenje ovog zakona koštati 40 miliona dinara. Zbog toga je apsolutno naše insistiranje bilo da razmislite i da prihvatite inicijative da neki od organa koji već postoje, kao što je zaštitnik građana koji ima četiri svoja zamenika, obavlja poslove koji su predviđeni ovim zakonom.
Podneo sam amandman na član 24. koji govori da je zabranjena diskriminacija etničke grupe Vlaha administrativnim nametanjem rumunskog jezika i pisma kao njihovog maternjeg u školama u kojima se školuju.
Objašnjenje, gospodine ministre, da je to rešeno drugim zakonima je u redu, ali Vlahe ne diskriminišu pojedinci, na ovaj način Vlahe diskriminiše država, jer država vrši rumunizacija Vlaha. Već na jesen ćemo imati proteste u celoj istočnoj Srbiji zbog ovakvog rešenja.
Znam da ne treba izdvajati nijednu etničku grupu i nijednu nacionalnu manjinu u zakonu. Zato bih prihvatio vaše objašnjenje, ali samo pod uslovom da država Srbija o ovome ubuduće vodi računa.
Na član 21, gospodine ministre, dobio sam odgovor da je moj predlog u suprotnosti sa samom suštinom zakona, a razlika između amandmana koji ste prihvatili i amandmana koji sam predložio je samo u tome što u amandmanu koji ste prihvatili sve stoji u jednoj rečenici, u jednom stavu, a u amandmanu koji sam dao stoji to isto, ali u dva stava. Ocena da je nešto suprotno sa samom suštinom zakona apsolutno ne stoji ili ja ne mogu da ocenim šta je to suština.
Gospodine ministre, iz toga zaključujem da je neko bio vrlo neozbiljan, neko ko je čitao ovih 450 ili 470 amandmana, a narodni poslanici su možda više nego i u jednom drugom zakonu potrudili se da daju amandmane koji su gotovo svi smisleni, tako da su i odgovori na naše amandmane, bez obzira što nisu prihvaćeni, trebalo ipak da budu smisleni.
Ovim se ne zalažem da moj amandman bude prihvaćen jer je prihvaćena suština moga amandmana, ali svakako ne mogu da prihvatim vaše objašnjenje, jer je ono upravo suprotno suštini tog zakona.
Još nešto, gospodine ministre, kada ste objašnjavali ili pokušali da objasnite zbog čega ne prihvatate inicijativu da neki drugi organ radi ovaj posao, neki drugi organ koji već postoji u Srbiji, a predložili smo da to bude zaštitnik građana ili neko od njegovih zamenika, vi ste se onda pozvali opet na ove stavove komisije, na njihove preporuke, pa ste takođe rekli da je sličnu preporuku iznela i Evropska komisija, pa eto da vas je pohvalila i Venecijanska komisija Saveta Evrope. Gospodine ministre, mnogo je važnije da vas pohvale narodni poslanici ili da vas pohvale građani Srbije.
Oni vas neće pohvaliti ako vi ovim zakonom uvodite novih 30 ili 40 ljudi. To znači da tu treba 10 ili 15 novih kancelarija, to znači da treba nekoliko automobila, to znači da trebaju telefoni, a mi i danas ovde u hodniku slušamo kako iz vladajuće većine govore da Vlada ozbiljno razmišlja da smanji broj ministarstava. Sve ovo što radimo je upravo suprotno tome.
Kada su u pitanju ove preporuke, ipak treba shvatiti da su to samo preporuke i da one samo pokazuju put kojim, praktično, treba da ide Vlada Srbije kada piše ove zakone. Od prethodnika smo takođe čuli da postoje i određene zemlje, članice EU, koje nisu regulisale ova pitanja. Mnoga od pitanja koja su data u ovom zakonu regulisana su i u drugim zakonima.
Prihvatam objašnjenje da Srbiji treba jedan krovni zakon koji bi, praktično, obuhvatio i ono što je dato u nekim drugim zakonima, ali kada se pišu zakoni opet insistiram na tome da preporuke treba uvažavati, da svaku pomoć koja je dobronamerna treba prihvatiti, ali ipak treba osluškivati građane Srbije.
Kako bilo kome objasniti da kada ljudi gube poslove, kada je najoptimalnija varijanta da svakog meseca tri hiljade ljudi ostaje bez posla, mi razmišljamo da broj ljudi u državnoj administraciji, koji se već primakao oko 30 hiljada, povećavamo ponovo, a znamo da ćemo negde to morati? U ovom slučaju, po mojoj i slobodnoj proceni, nismo morali.
Kada dođu zakoni gospodina Dulića o ekologiji, znam da ćemo morati da razmišljamo o toj agenciji za hemikalije ili kada dođe taj zakon o zaštiti dece, kada budu predložili zaštitnika deteta, svakako ću biti u toj grupi koja će podržati taj predlog.
Ali zato ne treba svaki ministar kada dođe ovde da razmišlja samo o sebi i svom ministarstvu. Valjda Vlada treba da bude jedinstvena i valjda svako od nas, kako poslanik, tako i ministar, i njegovi državni sekretari i pomoćnici, moraju da vode računa i o racionalnosti i o tome šta je dobro za građane Srbije.
Još jednom, gospodine ministre, ponavljam, vaše obrazloženje na član 21. za mene je apsolutno neprihvatljivo.
Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je upravo amandman na  član 21, gde se u stavu 1. briše druga rečenica i ubacuju se dva stava koji su potpuno isti sa predlogom koji je Vlada usvojila.
Kako reče neko od prethodnih govornika, ovakva praksa Vlade je upravo diskriminacija poslanika, njihovog angažovanja i rada ovde u Skupštini. Mi smo već nekoliko puta govorili da, ako zajedno radimo ovde u Skupštini i svi zajedno radimo na dobrobit građana Srbije, onda ne trebamo biti diskriminisani time što sedimo na levoj ili desnoj strani. Valjda je važnije šta je sadržaj naših amandmane, a ne ko je određeni amandman napisao.
Kažem, već sam to ranije napomenuo, razlika je samo što prihvaćeni amandman ima dva stava, a predloženi ima tri stava. Potpuno su isti. Onaj prihvaćeni ima i jedno slovo "a" zbog toga što je dat samo u jednom stavu.
Gospodine ministre, razmislite kada se budete obraćali o ovome, jer ako govorimo o diskriminaciji, mi se stvarno osećamo diskriminisanim, naš rad je omalovažen na ovaj način od strane Vlade, jer kako nešto što je potpuno identično može biti prihvaćeno zato što je došlo od vladajuće garniture...
Uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan vrlo važan zakon.
To se može zaključiti i po broju amandmana koji su podneti na isti. Ukoliko, gospodine ministre, makar na jedan broj članova budete uvažili primedbe koje iznose ovde narodni poslanici, smatram da ćemo moći da imamo jedan dobar zakon, koji je i te kako potreban danas Srbiji.
Ukazao bih ovde na član 15, gde se govori o diskriminaciji u postupcima pred organima javne vlasti. Inače, kada govorimo o diskriminaciji, mi najčešće mislimo na diskriminaciju koja je prisutna između pravnih i fizičkih lica, a vrlo malo govorimo o diskriminaciji koja je prisutna u odnosima državnih organa prema civilnim licima, odnosno fizičkim licima. Navešću nekoliko drastičnih primera koji spadaju u delokrug vašeg rada i o čemu biste svakako morali da uskoro povedete računa.
Na istoku Srbije imamo jednu etničku grupu, autohtonu, to su Vlasi. Oni imaju svoju kulturu i imaju svoj jezik. Nedavno, 4. marta, održana je u Boru jedna proslava, a na kojoj su pored predstavnika Vlaha bili prisutni i državni organi Republike Srbije, a isto tako i državni organi Rumunije. Na toj proslavi posebno je pozdravljeno što će Srbija u tom delu naše zemlje u škole uvesti rumunski jezik.
Mi znamo da na nekim delovima teritorije Srbije žive Rumuni i sasvim je normalno da uče na svom jeziku. Ovo što se radi u istočnoj Srbiji je upravo diskriminacija Vlaha, jer oni ne žele da uče rumunski jezik.
Država Srbija na svojoj teritoriji sprovodi rumunizaciju Vlaha. To je, gospodo nedopustivo. Mi radimo sami protiv sebe. Ministar prosvete je naložio da se do jeseni uvede rumunski jezik u ove škole. Zar treba, umesto da pomognemo Vlasima kao posebnoj, specifičnoj etničkoj grupi, da njihov jezik koji nije razrađen u potpunosti, koji nema gramatiku, da im pomognemo da njihov jezik, njihova kultura zauzmu svoje mesto ovde u Srbiji, a mi radimo upravo obrnuto. Pomažemo ono što nikada do sada nije učinjeno, da se izvrši rumunizacija Vlaha.
Drugi primer diskriminacije su rezervisti. Već godinama učesnici rata iz 99. godine protestuju širom Srbije, pa često ovde ispred Vlade Srbije. Jedna pogrešna odluka Vlade od pre neku godinu dovela je do toga da sada rezervisti više ne pominju 99. godinu, već samo traže da jedni rezervisti koji su u većini ne budu diskriminisani u odnosu na rezerviste kojima je pre dve godine isplaćena neka naknada. Ne ulazim u to da li je ta naknada trebalo da bude isplaćena ili ne.
Sledeća grupa koja je diskriminisana od državnih organa to su izbegla i privremeno raseljena lica. Ako u postupku pred državnim organima, da biste dobili ličnu kartu, ako ste privremeno raseljeno lice sa KiM, vi dobijete ličnu kartu koja je naizgled ista kao i lične karte svih drugih građana Srbije. Ali, po onom slovu se zna da ste vi privremeno raseljeno lice. To je svakako onda diskriminacija.
Gospodine ministre, već sam rekao da samo nekoliko članova ovog zakona treba ispraviti.
Međutim, naše primedbe će biti na jedan veliki broj članova. Zbog čega? Kada ovde u zakonu razrađujete način njegovog sprovođenja, vi ste predvideli da postoji poverenik za zaštitu ravnopravnosti.
Već mesecima, gospodine ministre, govori se o tome da je državna administracija suviše glomazna, da državna administracija opterećuje budžet, a svaki ministar kada ovde dođe da nam predstavi zakon, svojim zakonom predviđa dalje povećanje državne administracije, uvođenjem različitih agencija, vi uvođenjem poverenika i njegove stručne službe najmanje za 30–40 ljudi ćete državnu administraciju povećati.
Predvideli ste za sledeću godinu koliko će to biti potrebno novca. Kada budemo raspravljali u pojedinostima, mi ćemo možda detaljnije govoriti o ovom.
Sada vam dajemo kao ideju da razmislite o nekom drugom rešenju koje je, takođe, bilo vama dato kroz ovu evropsku preporuku broj dva iz 1997. godine.
Mi već imamo ombudsmana i on ima svoje zamenike. Ovde je predviđeno da to može biti neka komisija, možda čak neki parlamentarni odbor.
Prihvatio bih da to bude čak i poverenik, ali ako ste vi spremni da, za broj ljudi koliko predviđate da ima Poverenik i njegova stručna služba, smanjite vaše ministarstvo i, kako kaže ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu ili prekjuče kako kaže ministar ekonomije i regionalnog razvoja, da se više neće primiti nijedan ili povećati čak ni za jednog čoveka broj državnih službenika, i čak da oni koji odu u penziju, na njihova mesta neće biti primljeni drugi.
Pored čl. 18. i 21, molim vas da kada budete raspravljali o amandmanima na Vladi, razmislite da na drugi način rešite pitanje sprovođenja ovog zakona na racionalniji način, da se ne troše dodatna budžetska sredstva i da se ne opterećuje državna administracija novim službenicima. Hvala.
Uvaženo predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, pošto imam mogućnost da postavim samo jedno pitanje i pošto danas niko nije govorio o Kosovu i Metohiji, želim da vas upoznam da je 17. februara jedna velika grupa nas poslanika bila jedan dan na Kosovu i Metohiji, i to u Kosovskoj Mitrovici. Tamo smo se susreli sa većim brojem ljudi i bili smo prisutni na jednoj sednici Skupštine Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji. Oni su istakli mnogo problema, između ostalih i ekonomske, finansijske, bezbednosne. U razgovoru sa tim ljudima može se zaključiti da postoji velika zabrinutost za budućnost Srba na Kosovu i Metohiji, posebno posle dolaska misije Euleks.
Zvaničnici Srbije u raznim kontaktima vrlo mlako, gotovo isključivo na diplomatskom planu, brane Kosovo i Metohiju kao neodvojivi deo Srbije. Sa tim u vezi, gospodine predsedniče Vlade, očekujem da ste vi u Vladi procenili sve moguće scenarije koji mogu da se dese na Kosovu i Metohiji i u vezi sa Kosovom i Metohijom.
Na ovo pitanje me je postakla danas i sramna odluka suda u Hagu, gde su petorica Srba dobila još 100 godina robije. Gotovo za sve njih je to doživotna robija. Jedan drugi sud u Hagu, Međunarodni sud pravde, rešava pitanje Kosova i Metohije. Zato mene, a verujem i građane Srbije, gospodine predsedniče Vlade, zanima odgovor na sledeće pitanje: šta će Vlada Srbije preduzeti ukoliko Međunarodni sud pravde u Hagu u vezi sa samoproglašenom državom Kosovo donese po Srbiju negativnu odluku? Hvala.
Uvažena predsedavajuća, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu Poslovnika, član 104 - povreda dostojanstva Skupštine.
Ovde imamo priliku da vidimo gospodina Todorovića koji se kune u Ustav i u Poslovnik.
Juče smo imali Odbor za odbranu i bezbednost. Član sam tog odbora. Gospodin Todorović, za sve vreme trajanja tog odbora, nije mi dao reč da se obratim članovima Odbora.
Dao je reč svim poslanicima koji su bili prisutni i koji su tražili tu reč, što je sasvim u redu. Čak se ne bih ljutio što je gospodin Todorović prevideo da sam jedan od prvih koji se javio i koji je želeo da govori o tom pitanju. Smatram da sam bio kompetentan da govorim o pitanjima odbrane.
Naime, ako je general Ponoš rekao da nemamo politiku odbrane, želeo sam to da potvrdim, jer pre četiri godine, kada sam bio u operativnoj upravi Generalštaba, urađena su neka od strategijskih dokumenata državne zajednice SCG i učestvovao sam u njihovoj izradi. Na kraju krajeva, u to vreme sam bio i čuvar plana odbrane zemlje i čuvar svih strategijskih dokumenata ove države.
Kakva smo mi država govori i činjenica da za četiri godine mi nismo doneli nijedan strategijski dokument. Odgovornost za to sigurno nije na generalu Ponošu.
Odgovornost je, prvenstveno, na Vladi Srbije, a posredno i na Skupštini, koja nije iskoristila svoja ustavna i zakonska ovlašćenja kada je sistem odbrane u pitanju.
Recimo da je na dnevnom redu bila upotreba kamiona na putevima Srbije, ne bih se javio za reč, jer gospodin Todorović tu oblast poznaje mnogo bolje nego ja.
Ali kada su pitanja odbrane na dnevnom redu, najskromnije kažem da o tim pitanjima mogu bolje da govorim od portira koji su danas poslanici, šalterskih službenika ili doktora, koje sve uvažavam kao kolege ovde u parlamentu i za koje sam siguran da su u svojim oblastima dobri stručnjaci.
Ovo je već drugi put da predsednici odbora iz SRS, pre toga to je bilo na Odboru za industriju, na najgrublji način krše Poslovnik ove skupštine i uvode jedno cirkusko ponašanje koje prati građani Srbije.
Nemam šta da zamerim gospodinu Todoroviću i ne zameram mu ovo, jer on je prvi među radikalima u ovoj skupštini i kada građani Srbije vide kako se ponaša prvi među radikalima, mogu tek da pomisle šta bi radili svi ostali, ako bi im dozvolili da imaju... (Predsedavajuća: Tri minuta je i 30 sekundi.) makar jedan gram vlasti u ovoj zemlji.
Uvažena predsedavajuća, gospođo ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodo radikali, pošto ću govoriti o studentskim pitanjima pokažite da ste i protiv studenata u Srbiji.
Gospodo, evo već dve nedelje raspravljamo o pravosudnim zakonima. Sama ta činjenica pokazuje koliko je ta oblast važna u Srbiji. U toku te rasprave u ovoj skupštini je od strane poslanika pokrenuto nekoliko važnih pitanja i već smo videli da državni organi preduzimaju neke mere. To je vezano za Aerodrom Beograd i za Direktorat civilnog vazduhoplovstva.
Nije dobro ako institucije i građani jedino u nama poslanicima vide mogućnost da preko nas ukažu sudstvu i tužilaštvu na velike zloupotrebe koje danas postoje u Srbiji. Ovo pismo, ovi dokumenti koje držim u ruci naslovljeni su na gospođu Slavicu Đukić-Dejanović, ali isto tako i na sve poslaničke grupe, na predsednika Srbije, ministra zdravlja, ministra obrazovanja i, verujem, ministra pravde, pa ću u najkraćem da pročitam ovo obraćanje da biste shvatili o čemu se radi.
Medicinska akademija je uputila ovaj dopis: "Obraćamo vam se sa apelom za zaštitu od diskriminacije, kršenja elementarnih ljudskih prava i sloboda, prava na rad, egzistenciju, učenje, akademske slobode i ravnopravnost oblika svojine. Medicinska akademija je prvi privatni medicinski fakultet u našoj zemlji i na Balkanu. Osnovana je odlukom Ministarstva prosvete Vlade Republike Srbije 16. 9. 2005. godine i do sada je upisala četiri generacije studenata ili ukupno oko 160 studenata. Krajem oktobra ove godine, u cilju realizacije praktične nastave na kliničkim predmetima, fakultet je sklopio ugovore na neodređeno vreme sa kliničko-bolničkim centrima, i to: "Dr Dragiša Mišović" i Kliničko-bolnički centar Zemun." Ovde su i kopije tih ugovora.
"Diskriminatorskim aktima medicinskog lobija oko državnog Medicinskog fakulteta u Beogradu, ministra zdravlja, a i samog grada Beograda upravni odbori ovih kliničkih centara naložili su da se ti ugovori ponište i da se stave van snage, iako se ovde radilo o ugovorima koji su dvostruko teretni, gde postoji klauzula da otkazni rok ne može biti kraći od godinu dana.
Samovoljom našeg ministra zdravlja studenti su izbačeni sa kliničkih centara i više ne mogu da tamo vrše praksu. Kao razlog za raskid pomenutih ugovora istaknuto je da su kliničko-bolnički centri nastavna baza državnog Medicinskog fakulteta, a onda je navedeno da po samoupravnom sporazumu i društvenom dogovoru iz maja meseca 1979. godine ti direktori nisu nadležni da sklapaju ovakvu vrstu ugovora i da su direktori neovlašćena lica i da se radi o sukobu interesa između državnog i privatnog medicinskog fakulteta."
Gospodo, mislim da ćete se složiti sa mnom da je socijalističko samoupravljanje daleko iza nas, da u Srbiji postoji jednakost svojina, i privatne i državne, da Medicinski fakultet u Beogradu nikako ne može da ima monopol na obrazovanje i da su privatni fakulteti apsolutno u potpuno istoj ravni kao i državni fakulteti. Na stranu to što se na ovom privatnom fakultetu školuje veliki broj stranaca, dece diplomata koji rade ovde u Beogradu, tako da to može biti diplomatski problem.
Evo, recimo, da dođemo na nivo vaše struke, gospođo ministre: postoje privatni pravni fakulteti, ali ne postoje, u stvari, ne bi trebalo da postoje, privatni sudovi, a možda su neki privatizovani. Nisam čuo da postoji problem da oni koji studiraju privatne fakultete mogu da ostvaruju praksu u sudovima, jer mi imamo samo jednu vrstu sudova, to su državni sudovi, tako da ako pođemo od te analogije, ova praksa je apsolutno neprihvatljiva. Pravni eksperti sa pravnog fakulteta su dali svoje mišljenje i ono je apsolutno negativno. Po tom mišljenju nema pravnog osnova da se ovi ugovori raskinu.
Takođe, ovo govori da se radi o flagrantnom kršenju ravnopravnosti oblika svojine u zdravstvu i zdravstveno-obrazovnom sistemu. Imamo drugačiju praksu kada su u pitanju neki drugi fakulteti: recimo, privatni stomatološki fakultet u Zdravstvenom centru "Južni Banat" u Pančevu bez ikakvih problema obavlja svoju praksu, isto kao što to radi i visoka škola "Milutin Milanković" u Kliničkom centru Srbije i na Vojno-medicinskoj akademiji.
Ovde ću samo u najkraćem pročitati još šta kažu studenti koji će vama, gospodo radikali, biti posebno zahvalni za vašu današnju podršku. Studenti ovog medicinskog fakulteta su kroz nekoliko tačaka izneli svoje stavove. Kao prvo, traže od nas kao Skupštine da sprečimo diskriminaciju, samovolju i teror koji nad njima vrši ministar zdravlja i lobistička grupa na Medicinskom fakultetu. Drugo, da im se omoguće elementarna ljudska prava i slobode, kao što su pravo na obrazovanje, pravo na rad i pravo na egzistenciju. Treće, da im se omogući ravnopravnost koju garantuje Ustav Republike Srbije i odgovarajuće međunarodne pravne konvencije koje je Republika Srbije ratifikovala.
Zatim, da se spreči bezakonje, odnosno gaženje pravnovažećih akata koji se tiču naših najelementarnijih prava, pre svega, prava na obrazovanje i ravnopravnosti oblika svojine. Zatim, da se spreči monopolizam državnog Medicinskog fakulteta sa kojim ovaj privatni fakultet nije ni u kakvom sukobu interesa, već kao oblik konkurencije treba samo da omogući da mi u našoj državi imamo sve bolje i bolje lekare.
Gospodo, ovakvim postupanjem na Medicinskom fakultetu i od strane Ministarstva zdravlja naneta je velika šteta našem visokoškolskom obrazovnom sistemu, jer vi znate da je danas praktično broj ovih privatnih fakulteta daleko veći od broja državnih fakulteta i verovatno će ih u budućnosti biti sve više. Na jednoj strani imamo državni Medicinski fakultet, koji se delom izdržava iz budžeta a delom od školarina, i na drugoj strani imate privatni fakultet, koji se u celosti izdržava od školarina. Nedopustivo je ovakvo ponašanje Ministarstva zdravlja, posebno što imamo mišljenje Pravnog fakulteta i mišljenje Ministarstva prosvete.
Gospodo radikali, samo da vam saopštim da vas od danas ima jedan manje. (Za vreme govora narodnog poslanika Božidara Delića narodni poslanici SRS lupaju o klupe.)
Uvažena predsedavajuća, povreda člana 104 – povreda dostojanstva poslanika i Narodne skupštine.
Dame i gospodo narodni poslanici, samo sam hteo da kroz nekoliko reči kažem da ipak, gospodo radikali, ne treba da imate dvostruke standarde. Pre tri dana je poslanica Lidija Vukićević govorila o istom ovom problemu, problemu studenata sa ovog privatnog fakulteta; to ste tada pozdravili, a danas ste bili protiv toga.
Što se tiče gospodina Vukovića, termin koji ste vi upotrebili, gospodine Vukoviću, dezerterstvo, postoji samo u ratu i odnosi se samo na vojsku. To što sam ja napustio vašu stranku nije nikakav problem, ali, za razliku od većine vas, kada sam poslednji put razgovarao sa gospodinom Šešeljem rekao sam mu u lice ono što sam imao da mu kažem, a većina vas je tada ćutala i odobrila da dođe do rasturanja stranke.
Što se tiče odbrane Kosova i Metohija i toga što vi kažete da sam ja izdajnik, kada vi to kažete, gospodo, to mene ne može nikada pogoditi. Bio sam u ratu u Hrvatskoj, u ratu u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji.
Nikada tamo nisam sreo nikoga od vas, makar da ste došli da posetite one koji su branili srpske države i na Kosovu i Metohiji Srbiju. Pod mojom komandom samo na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. godine bilo je 30.000 ljudi. Poginulo je 87 ljudi, a 300 je ranjeno. Kada bi mi neko od njih rekao da sam dezerter i izdajnik, to bi za mene bila teška ocena, a kada to vi kažete to samo govori o vama.
Gospodine Jadranko, rekli ste da ste zahvalni gospodinu Tadiću zato što me penzionisao. Nije to problem. Samo da vas obavestim da je Vrhovni sud Srbije 19. marta ove godine poništio rešenje o mom penzionisanju kao nezakonito i da me gospodin Tadić oktobra ove godine ponovo penzionisao, ponovo nezakonito. Ja očekujem da će Vrhovni sud omogućiti da me treći put penzionišu, ali da to bude po zakonu. Hvala. (Za sve vreme govora poslanika poslanici SRS lupaju o poslaničke klupe.)
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, vidite, u nekim stvarima se slažemo. Mislim da gospodin Šešelj mora da pobedi u Hagu i zbog sebe i zbog Srbije, pa vi lupajte koliko god hoćete.
Slažem se i sa vama, gospođo Pop-Lazić, da je gospodin Šešelj najbolji među vama, prvi, a da je onda mnogo praznih mesta i da je to njegov problem. Ali, napravili ste jednu veliku grešku i to će vam gospodin Šešelj lično zameriti. Stavili ste njega ispred Srbije. Gospodin Šešelj nikada sebe ne bi stavio ispred Srbije, jer je Srbija i meni i njemu na prvom mestu. (Za sve vreme trajanja govora narodnog poslanika Božidara Delića narodni poslanici SRS lupali su o klupe.)
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno se više danas neću javljati da govorim, bez obzira na to šta moje bivše kolege rekle o meni ili o nama.
Gospođo Pop-Lazić, vi ste apsolutno pogrešno interpretirali ono što sam ja rekao. Rekao sam jasno, gospodin Šešelj nikada sebe ne bi stavio ispred Srbije, kao što ste vi u svom izlaganju rekli. I meni i gospodinu Šešelju je Srbija na prvom mestu. Zatim ste, gospođo, pominjali neke novce, Kosovo i Metohiju. Gospođo Pop-Lazić, ne mogu ništa da vam kažem, osim da je sva imovina moje porodice ostala na Kosovu i Metohiji. Vi ipak vodite računa o svojoj imovini. Moja porodica su privremeno raseljena lica širom Srbije.
Što se tiče gospodina Krasića i njegove opaske o šizofrenom ponašanju, ja svakako nemam problem sa svojim ponašanjem, ali pojedinci bi trebalo da posete lekara. Hvala. (Za sve vreme govora narodnog poslanika Božidara Delića poslanici SRS lupali su o klupe.)
Gospođo predsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministar, govoriću o jednom pitanju koje su juče načeli naše kolege poslanici iz SRS, tačnije gospodin Momo Marković.
Kroz ovo pitanje samo želim da svi shvatite kakav je značaj tužilaštva i koliko je ono važno za svaku državu. Gospodin Marković je juče izneo probleme koji su vezani za Direktorat civilnog vazduhoplovstva i Agenciju za kontrolu letenja. Sve što je rekao gospodin Marković je tačno, čak ima podataka koji su i mnogo teži kada su u pitanju kriminalne radnje u ovim organizacijama koje su u nadležnosti države.
Međutim, postoji tamo jedan mnogo teži problem. Prošlog meseca, od 17. 11 do 21.11 Eurokontrol je izvršio revizijski nalaz u našem Direktoratu civilnog vazduhoplovstva. Evo, to je taj nalaz na srpskom, odnosno to je taj nalaz na engleskom jeziku. Nalazi su, gospodo, katastrofalni.
Ovaj nalaz je pokazao da Direktorat civilnog vazduhoplovstva po svih 29 kontrolisanih elemenata nije zadovoljio.
Od ovih 29 kontrolisanih elemenata jedan je vezan za nas, odnosno za Skupštinu Srbije i za zakon o civilnom vazduhoplovstvu, koji još nije donet, a Predlog ovog zakona postoji još od 2003. godine. Ako bi tužilaštvo, UBPOK, MUP, inspekcije htele da istraže ovu situaciju, mogli bi da dođu i do relevantnih činjenica zbog čega se ovaj zakon do sada nije našao u skupštinskoj proceduri.
Tom prilikom Eurokontrol je ustanovio da Direktorat civilnog vazduhoplovstva ne vrši inspekcijski nadzor nad Agencijom za kontrolu letenja još od avgusta 2007. godine. Ovakav zaključak Eurokontrola mogao bi za posledicu da ima oduzimanje prava za vođenje vazduhoplova, odnosno vazduhoplovne plovidbe, proglašavanje neba Srbije nebezbednim za prelet komercijalnih aviona i oduzimanje odobrenja za izdavanje evropskih dozvola za letenje.
Gospodo, vi znate da svaka država ima svoj suverenitet, suverenitet na zemlji, na vodi, pod vodom, u vazduhu. Ovih dana načelnik Generalštaba i predsednik države govore o tome da vrše napore da se izvrši revizija Kumanovskog sporazuma, kojom bi se vratio državni suverenitet nad jedan uski pojas u Kopnenoj zoni bezbednost. Ali, šta je to, gospodo, u poređenju sa ovim, kada smo mi u opasnosti da izgubimo suverenitet nad celokupnim vazdušnim prostorom naše zemlje?
Ovo je alarmantna situacija, gde svi državni organi treba da uđu u ove dve institucije i da preduzmu mere da se sanira stanje koje je, po ovom izveštaju, katastrofalno. Nebom Srbije dnevno se obavi oko 2.000 preleta, za šta od uslužnih taksi Agencija za kontrolu leta dobija oko 70 miliona evra godišnje.
Ovih dana mogli ste u štampi kada se govorilo o visokim platama ljudi u agenciji da vidite da oni kažu da oni nisu na budžetu. Međutim, gospodo, vazdušni prostor nije svojina te agencije, vazdušni prostor je državni resurs. Prema tome, državni resurs mora da eksploatiše država. Tokovi novca kojim raspolaže Agencija za kontrolu leta su van svake državne kontrole i skriveni su od očiju javnosti. Iako ona ne posluje na profitnim osnovama, sama činjenica da ne postoji nikakva kontrola velikih tokova novca izaziva sumnju.
U svim drugim zemljama ovaj novac ne koristi samo agencija i direktorat, u tim zemljama je jasno rešeno da ovih 2.000 aviona, koji svakog dana prelete našu zemlju, od te takse za prelet jedan veliki deo se izdvaja za ekološke takse, jer avioni vrše zagađivanje vazdušnog prostora. Takođe, u tim zemljama jedan deo se izdvaja i za ministarstvo za poljoprivredu, kako bi se isplatile štete od grada u situacijama kada protivgradna odbrana zbog vazdušnih koridora ne može da štiti poljoprivredno zemljište ili jednostavno da se preko ministarstva poljoprivrede obezbedi da poljoprivrednici, voćari nabave protivgradne mreže. To se tako radi u drugim zemljama.
Iz ovih taksi u svim zemljama izdvaja se jedan deo u fond za odgovornost u slučaju nesreće. Sada ću, gospodo, samo da vas podsetim na jednu veliku nesreću koja se 1976. godine desila nad teritorijom SFRJ, tačnije iznad Vrbovca u blizini Zagreba, kada je u sudaru "Britiš ervejza" i "Adrija ervejza" poginulo 350 ljudi. Međunarodna kontrola ustanovila je da je grešku napravila oblasna kontrola letenja Zagreb.
Postupci pred međunarodnim sudovima po privatnim tužbama još nisu završeni, ali odštetni zahtevi su oko 600 miliona dolara. Znate da i Libija, koliko prošle godine, čitali ste u novinama, plaća odštetu putnicima koji su poginuli kod Lokberija. Znači, ova naša agencija i direktorat bi od ovih para, koje posmatraju kao svoje privatno vlasništvo, morali da izdvajaju i u taj fond, da država ne mora da bude odgovorna za svaki propust koji učini agencija. Ključni problem u ovoj oblasti, gospodo, jeste nepostojanje toga zakona.
Ovde je juče gospodin Moma Marković napomenuo da se jedan čovek, koga smo mi gledali ovde u Skupštini, nalazi sada u Direktoratu za civilno vazduhoplovstvo. To je nekadašnji sekretar Sekretarijata za zakonodavstvo, gospodin Zoran Balinovac.
Njegova opstrukcija, zajedno sa sadašnjim direktorom Direktorata za civilno vazduhoplovstvo, gospodinom Mokovićem, upravo je dovela do toga da na različite načine opstruišu taj zakon koji je izuzetno važan ne dođe ovde u Skupštinu.
Šta smo mogli da pokažemo Eurokontrolu? Pokazali smo im zakon iz 98. godine, a u tom zakonu nema ni direktorata, niti agencije. Pokazali smo da smo neozbiljna država. Znam da smo mi ovde, gospoda pokazuje, i neozbiljna Skupština, ali jednom to svakako treba da prestane.
Gospodin Balinovac je primljen na nepostojeće mesto, bez javnog konkursa, bez ikakvog pravilnika o sistematizaciji radnih mesta. Ali nije samo on jedan, još 40 takvih je primljeno u poslednje dve godine.
Pošto je gospodin Moma Marković izneo mnogo problema, ali evo, gospodo, jedan problem iz koga ćete videti da je i ovaj aerodrom i taj Krišto samo jedna kap u moru kriminala koji danas postoji u Srbiji.
Savetnik za međunarodne odnose Direktorata za civilno vazduhoplovstvo, da ne imenujem sad tu gospođu ili gospođicu, ona je rođaka Mokovićeve žene, znate da je Moković direktor Direktorata, ona je primljena za vreme prethodnog direktora na urgenciju Mokovića, bez završenog fakulteta, na mesto gde je fakultet jedan od neophodnih uslova.
A da bi završila fakultet ona je poslata u Beč, sa stipendijom od 30 hiljada evra, mesečno naplaćuje inostrane dnevnice i druge troškove, tako da mesečno ona ovu državu košta još sedam hiljada evra. Znači, taj savetnik za međunarodne odnose košta ovu državu preko 100 hiljada evra godišnje.
Gospodo, tako nešto ne možete naći više ni u jednoj zemlji na svetu.
Sledeće, hteo sam još samo da upozorim da i BIA ima svoju ulogu u ovom slučaju.
Ozbiljne tendencije postoje da se u Direktoratu i Agenciji za civilno vazduhoplovstvo ostvaruju nečiji drugi interesi, interesi nekih bivših jugoslovenskih republika.
Jer kako opravdati da se na jednom od najvažnijih mesta u Agenciji i Direktoratu nalazi čovek koji je do 2005. godine u "Eurokontrolu" predstavljao Hrvatsku i bio njezin državljanin. Kako objasniti činjenicu da smo izgubili 60 kilometara vazdušnog prostora koji smo kontrolisali iznad Hrvatske? Kako objasniti činjenicu da smo izgubili donji vazdušni prostor iznad BiH?
Kako objasniti činjenicu da smo izgubili kontrolu vazdušnog prostora nad teritorijom KiM i da je ona pripala agenciji iz Islanda?
Kako da objasnimo činjenicu da prilikom rasprave o koridorima preleta Srbija, koja je do sada imala povoljne koridore po uzdužnoj osi, dobije koridore po toj kraćoj osi, koja inače znači i manje para i manje takse, a da Hrvatska dobije sve ono što njoj odgovara? Hvala.