Dame i gospodo, uvažene kolege poslanici, poštovana javnosti, poštovani Srbi i građani Srbije, kako u matici, tako i u dijaspori.

Postoje sednice koje su tekuće Narodne skupštine, postoje sednice koje se zaborave, ali postoje i istorijske sednice. Upravo želim da naglasim javnosti da je ovo jedna od takvih, i kako danas budemo ovde govorili i kako budemo glasali, po tome će nas prepoznati i pitati nešto. Prema tome, neću biti ličan, biću načelan, svako ima svoju glavu, neka tom glavom odlučuje, neka tim jezikom govori i neka takve odluke donosi.

Prva istorijska stvar koja se desila na ovoj sednici, to je da ovako šarenolika ideološki opozicija apsolutno stane u odbranu interesa svoga naroda i donese mu tračak nade i radosti. Radost bi bila velika kada bi i vi to prihvatili i narodu bi pao kamen sa srca, ali to je vaš izbor i ja se u to neću mešati. Ne bih ovde da politički lamentiram, nego bih da politički definišem, jer ovde je mnogo toga rečeno, ja se vama klanjam na briljantnim diskusijama. Bravo! Trudiću se da dam doprinos, a mnoge od vas molim, kao i moju Šapčanku, štampajte to, to je istorija, tako se čast i kodeksi časti brane. I zato ova sednica treba da bude putokaz svim budućim pokoljenjima.

Dragi moji, potičem iz porodice gde je etika i moral, čast sve. Dolazim sa prostora jedini, uz moju koleginicu, gde će se rešavati to što će se rešavati, i oni ne traže puno filozofiranja, oni postavljaju pitanje, da li će planetarni predator „Rio Tinto“ doći da grize Srbiju, ili neće?

Mi u Narodnoj skupštini, narodni tribuni, moramo da damo odgovor, moramo dati odgovor i to čeka Srbija. Molim vas, ne smemo stavljati nijednim gestom, nijednim zarezom, bilo šta što će poremetiti bilo kakve odnose u društvu. Ja se Bogu molim, dosta je stradanja, dosta je zuluma, dajmo jednom mira. Ovde želim da, kao političar, demistifikujem šibicarsku igru, jer se kaže – struka, struka bila, struka rešila, e, pa gospodo, polako, polako, polako. Struka daje savete, a mi političari odgovaramo. Ne odgovara struka, nju neće dirati niko, ovde je moja glava i sve vaše glave će biti pred narodom. Pa da definišemo.

Ovo govorim zbog javnosti, oprostite mi, intelektualci, ja se izvinjavam, ovo mora javnost da zna, najviša institucija, naučna institucija u Srbiji zove se Srpska akademija nauka i umetnosti. Narativ koji je stvaran da je neki akademik pošao, pa skrenuo pod neki dud, pa ga neko pitao, nije tako. Gospodo, akademija nauka, u njoj je osam odeljenja, tzv. naučna odeljenja, tehnička, to je odeljenje za fiziku, geonauku i matematiku, hemijsko-biološko, tehničko-naučno, medicinsko i četiri odeljenja – jezičko, umetničko, istorijsko. Ova dole nisu uopšte konsultovana.Zato, da vam pojednostavimo, odeljenja koja se time bave, ovom naučnom sferom, ona donose odluke.

Prema tome, 22. aprila, sećam se dobro, držao sam konferenciju za štampu, jako sam malo o ovome znao, molim vas za tišinu, gde me je neko pitao šta znam o „Rio Tintu“. Rekao sam – jednostavno, malo znam, čekam šta će reći SANU za Vidovdan te 2021. godine. Akademija nauka je odredila najveći živi autoritet iz te oblasti recenzenta prof. dr akademika Vukosavića da priredi zbornik i mišljenje od 300 strana. Molim javnost, molim novinare da zabeleže ovo. Jedini dokument koji ima stručni naziv, to je dokument SANU od 300 strana. Taj dokument je nas izveo na ulice, mi ne bi znali da izađemo na ulice, oprostite, molim vas, što ne znači da u daljem tekstu ne dođe do analitike, do sukoba mišljenja, ali mi nemamo drugog dokumenta od tog, koji je potpisao prof. dr akademik Slobodan Vukosavić, drugog nemamo, ja o drugom ne mogu da raspravljam. Na osnovu toga, mi smo ovde gde jesmo i stajemo u zaštitu svega toga.

O tome šta je „Rio Tinto“ radio, ja neću da ponavljam, kolege. Reći ću nešto što treba narod prosto da zna, nigde u naseljenom prostoru na planeti, nigde gde je narod, gde postoje vodni potencijali, to ne postoji. Tačka. Nema dalje. Nema dalje priče, bre.

Idemo dalje. Pokušano je da se napravi, hteli su u Americi, u Nevadi, da naprave jedan, ovo je ključno, da ne zaborave ovo da zabeleže, da se napravi jedan rudnik, ali studijom je dokazano da loše utiče na tetrebe. Prema tome, srpski narod je na nižem nivou od tetreba. Ko to želi, ja neću ništa drugo da kažem.

Dalje, gospodo, nama se pripisuje da mi izvodimo narod, zloupotrebljavamo narod, a mi nemamo ništa, nas su sklonili iz svih medija, oni imaju sve medije, sve opštine, sve budžete, sve imaju, svu propagandu ovog sveta, samo su zaboravili na jednu stvar, da se desio kontraefekat i narod se razlio. To se zove pobuna naroda i to je opasno. To ne vodi dobru. Zašto ovo kažem? Jer u mom Šapcu kad sam bio i kad sam bio u Loznici, otkad su gradovi napravljeni, onoliko ljudi nije bilo. Muk, tišina, zabrinutost. Mi iz opozicije smo smerno stajali sa njima. Pitao sam stare Šapčane – jel bilo kad ovoliko ljudi? Nikad, dete, u istoriji. Ti ljudi su zabrinuti.

Ja vas molim, kao izvestilac, na kraju ću imati završnu reč svega ovoga, molim vas da znate, ta propaganda nije uspela da ubedi ni odbornike određene u Krupnju, gde treba da bude mesto zločina, određeni na našu inicijativu, naših odbornika iz POKS-a, iz SPS-a prilaze, slično je i u Malom Zvorniku, gde je taj prostor, ja ću postaviti jedno jako logično pitanje, jel neko video gradonačelnika Loznice zadnjih tri-četiri meseca? Jel ga video neko? Verovatno čovek zna da razmišlja i gleda kud će i šta će. To su stvari koje mi moramo da dobro analiziramo. Kad sam rekao da se taj narod pobunio, to govori o svesti naroda, jer kad nešto preterate, onda i pregonite, onda to postaje vulgarno.

Ja vas molim da jednostavno svako po svojoj savesti odluči, neću da apelujem ni na koga, svako će svoj život nositi i svako će pred narod izaći. Ja hoću da se čista obraza vratim u moju Mačvu ponosnu, ovo ona sluša, i da kažem – ja sam stao da vas zaštitim, više nisam znao, više nisam umeo. Vas molim iz vladajuće strukture…

(Narodni poslanici opozicije: Bravo!)

Hvala vam, kolege, hvala vam.

(Narodni poslanici opozicije aplaudiraju.)

Budi ponosna, Srbijo, imaš ovakvu opoziciju, i monarhiste, i leve, i desne! Bravo, Srbijo, evo šta imaš! Ovo imaš, Srbijo! Ne brini za budućnost! Živela Srbija, raznolika, lepa! Živeli na mnogaja leta!

(Narodni poslanici opozicije: Nećeš kopati! Nećeš kopati!)

Dame i gospodo, član 107. – dostojanstvo Skupštine. Ako je ikada povređeno dostojanstvo, to je sad.

Uvažena ministarko, pominjete ljude, ne volim uslovnu reč, obične ljude, domaćine koji su kod svoje kuće, nisu ni prisutni, ne mogu ni da se brane. Nema većeg bezobrazluka kako ih vi etiketirate. Ti ljudi žive tamo i to je sramota. Ne njega, nego bilo koga ko nije prisutan ovde u sali. Ne smete da uzimate u usta, da naučite jednom za svagda, jer da je moj rođeni brat u pitanju sa mnom bi imali posla, ako on ne može da dođe ovde. To su neke elementarne norme vaspitanja.

Da, da, sigurno, a vi te vaše govore o kopanju litijuma nemojte držati ovde, otiđite u Nedeljice i tamo održite govor, tamo ćete da vidite kako će da vas saslušaju. Hvala vam.

Član 106. Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Bojim se oni koji su pratili ovo, da su mislili da se mi ovde, da je sednica o lovu, jer je ministar koristio izraz da neko nekog huška. Huškaju se psi u lovu, a ne huška se narod. To je duboka uvreda.

Dalje, ministar uporno polemiše ovde sa nekim portirom, prvi puta čujem za njega. To je van pameti, to je toliko unižavanje ovog Doma. I obzirom da će biti diskusija na temu litijuma, ne bih da zloupotrebljavam, samo ću da vam kažem, pošto uporno polemišete hoćete li kopati ili nećete. Nije vas niko informisao. U Mačvi i Jadru, nema glave na ramenu koja će to dozvoliti da to bude. Braniće to do zadnjeg i nemojte da mislite da oni nose na ramenima televizore, nose glave, brane ono što je svetije, a to je zdravlje, budućnost i voda, to vam ja kažem koji dolazim s tog terena.

Mačva će braniti svoju vodu, Jadar isto, časni i pošteni ljudi. Samo toliko ali o tome ćemo pričati kad krene diskusija. Zato vas molim da primerite ovo dostojanstvu a ne da pričamo o lovačkim psima, teranjima i kojekakvim nebulozama. Hvala vam.

Dame i gospodo, uvažena predsedavajuća, član 107. a i mislim da će biti edukativan. Jedno da raščistimo. Ipak je ovo najviši dom.

Ovde je u ušlo u jedan narativ, vokabalar da se stalno pominje Jovankina vila i da je u njoj sadašnja predsednica Skupštine, a prethodna premijerka.

Ajte logike radi, zdravlja radi, Boga radi, to nije nikakva Jovankina vila. Jovankina je koliko je i njena. To je vila gospodina Čedomira Petrovića, koji je zajedno sa hiljadama ljudi građanske klase, poslovne klase pobijen u ovoj zemlji. On je streljan. To je ugledni trgovac engleskim štofom…

Poštovana, osnovno, dabome, bez kralja ne valja sigurno.

Osnovno načelo skupštinsko parlamentarnog rada…

Član 107, narušavanje ugleda Doma. Osnovna premisa je da predsedavajući vodi račun, red u Skupštini, a nikako da ovakvim ponašanjem omalovažava govornika i da ga stavlja u ulogu nekog deteta.

Kolega je jedan divan, vaspitan čovek, a vi treba da naučite jedno pravilo, ja ću vam reći. Najbolji sudija na terenu je onaj koji se ne vidi i za ime Boga nemojte ulaziti u bespotrebne polemike, nemojte nikoga omalovažavati. Čovek je izneo određeno viđenje situacije, nema potrebe ni vi kolege da išta radite, da ovaj Dom liči na nešto.

Ako svi želimo da liči na nešto, onda mora svako da pođe od sebe da da jedan doprinos koji se zove civilizacijski doprinos. Ona zemlja koja raspravlja o izbornim uslovima 2024. godine davno je raskrstila sa civilizacijom. Mi to moramo da prihvatimo, gospođo. Moramo.

I nemoj, drage moje kolege, one birokratske iznose, ja sam čovek koji zna šta je esencijalna stvar politike. Mi živimo najstrašnije vreme gde je ovaj sistem razorio društvo, opozicija su narodni neprijatelji, e pa neće moći. Ponašajte se prema nama dostojanstveno, ja ću 100 puta i svi mi više dostojanstvenije.

Da vam kažem nešto, mom kolegi do mene dobacivao je kolega. Nikad nisam ličan, ni prema kome neću biti ličan, kraljevski govorim i želim da ovaj Dom liči na nešto.

Živela sigurno neka kraljevina Srbija, lepša, organizovanija, vaspitanija. U ime toga, ponašajte se u skladu sa time.

Dame i gospodo, uvaženi gospodine predsedniče, poštovana javnosti, obzirom da govorim kao ovlašćeni u ime koalicija NADA, to je pri kraju i iza nas je samo još jedna opoziciona stranka. Dva meseca ove mučne rasprave o nečemu što Srbija ne pamti. Nažalost, i mnogi su obrukali ovde ne shvatajući o čemu je trebalo govoriti. No, ja neću ponavljati što je već rečeno, nego ću pokušati da kao čovek sublimiram nešto i da nešto ostane za neke buduće generacije.

Pre dva meseca desilo se od strane jednog školskog druga da je streljao svoje školske drugove. To Srbija ne pamti. Svi smo pali na ispitu. Ali, desio se nakon toga i zločin koji je isto prenerazio Srbiju i gde je čovek javno pre toga pucao i ubijao kučiće.

Dame i gospodo, pričamo o nasilju. Ja ne mogu da pričam, a da ne kažem da je ovaj sistem, toliko puta pominjani, nastao na najvećem nasilju 1945. godine, gde je pobijeno sve misleće.

Gospođo premijerko, vi se nalazite u kući, neko vas je poslao u otetu kuću gospodina Čede Petrovića, srpskog trgovca engleskim štofom, a on se nije obradovao hordama zla i monstrumima, ubijen je među oko 200.000 čestitih ljudi. To vam govori neko ko je potomak tih ljudi koji su stradali isto sa njim kao srpski industrijalci. Ako niste to znali, da znate, pa izađite. U Srbiji se kaže oteto-prokleto. Čeda Petrović, tu su bile vile Anastasa Pavlovića, Savčića i sličnih.

Dragi prijatelji i kolege, nasilje kad se desi nad istinom, moralom, strukom i autoritetom, imamo to što imamo.

Ja vas molim da shvatite da ovako više ne može, ne može iz prostog razloga, jer nisu se desili protesti, dešava se proces, proces gde je neko jednostavno rekao - ovako više ne može, ne može, jer ovaj sistem mora da se menja.

Kada govorim o bezbednosti, to je tema, tri čoveka nemam ništa lično protiv njih, gospodin Gašić, Vulin i kako se zvao ovaj pre njih, ne mogu da se setim, Stefanović, njih trojica su odlučivali o bezbednosti u zadnjih 10 godina. Ja se pitam kakve oni veze i referentnost i obrazovanje imaju sa bilo čijim što ima veze sa bezbednošću? Nemaju nikakve. Da bude ironija veća, čak nisu ni krivi, kriv je onaj koji je umislio da je sveznajući, prvorođeni, koji ih tako postavlja. Otprilike, to bi bilo kao kad bi mene i kolegu Marsenića neko postavio da vodimo u filharmoniju, a mi još i prihvatili. Onda zaista na šta bi to ličilo.

No, mora da se zna da ovo je jednostavno što se desilo jeziva tragedija za porodice, neizbirsiva i samo molitvom im treba prići i moliti gospoda da im da snagu da prevaziđu, ali ovo je jedna strašna opomena za Srbiju gde je ona došla. Evo, gde je došla, u bezizlaz je došla i mora kada se tako nešto desi, kad svi zaneme, da se zatvori jedna knjiga i krene da se otvara druga.

Zato ova dva meseca kamo puste sreće da je kao Ružić cela Vlada izašla, podnela ostavku, izabrana nova koja će pripremiti izbore na kojima ćemo normalno demokratski birati nešto i da se ovo nikada više ne ponovi.

Kada pričamo o nasilju, u jednoj rečenici bih mogao, svi da mi iz opozicije ništa više ne pričamo. Kada se priča o onoj nesreći na naplatnoj rampi, šef države izlazi i kaže - nije strašno, ja sam video. Čekaj, bre, čoveče, ko si ti da se mešaš u sudski predmeti i ti i bilo ko? Ko si da ti pričaš o sudskom predmetu? To je sveto Jevanđelje. Tužilaštvo, sud, odbrana. I nažalost, i komore advokatske i svi ćute i kažu - čekajte ljudi, čemu ovo? To je problem. Zaboravilo se da je pre 700-800 godina car Dušan napisao - sudite prema savesti, bez straha od cara.

Eto šta smo dočekali kad jedan pojedinac umisli da je država, umisli da sve zna, umisli da sve može i na kraju kad dođe do nesreće, on mora po onom principu – ne kune majka sina što se kockao, nego što se vadio, mora čak da postane i trgovac nacionalnom nesrećom.

Gospodo, zato smo ovde gde jesmo. Deset godina nam nestaje deo centralne teritorije. Pričaćemo kad bude sednica o Kosovu. Sever Kosova, tamo su bili srpski barjaci od cara Lazara do danas. Gde nestade država koja je bila sve vreme tamo? Nema je. Korak po korak, skuvana žaba. I šta danas imamo? Neću da pominjem ovo što su kolege pominjale, ali jedna reč je strašna. Patili smo u ratovima, stradali smo, nosili se sa krvolocima, nestajali smo, ali nikada ovako nismo bili poniženi. Suza, bre, iz kamena da pođe.

Nabrojao je kolega desetak, 15 momaka, oficir za vezu, već kako se zove, kaže da nije video onako ubijene ljude, onako prebijene ljude, a mi ovde sedimo i pričamo priče da li je trebalo ovako, da li je trebalo onako. E, sad se bojim da ćemo morati sasvim drugačije da pričamo. Ovako se više pričati neće, iz prostog razloga jer posle ovoga može samo da preti nestajanje.

Pomenuto je ovde u svih ova dva meseca mnogo momenata koji su obeležili ovih 10 godina. Nesretni rijaliti, pomenute su televizije. Nije strašno što mi tražimo da se zabrane ti izvori zla, samo je strašnije od toga što vi to ne date, na neki način, glorifikujete ih. Za ime Boga.

Ako pričamo o tim rijalitijima, pa nisu ni oni najstrašniji. Reći ću još jednu strašniju rečenicu. Sve je u Srbiji pretvoreno u rijaliti, draga gospodo i poštovana javnosti. Srbija je pretvorena u jednu rijaliti šatru, ispod koje se krekeće, krebezabliše, majmuniše, u kojoj voditeljka koja je pre par godina pravila analizu u jednom rijalitiju ljubavnih odnosa Mace diskrecije i Zmaja od Šipova, dođe na drugu televiziju, radi kolut napred, prevrće se kao smašena, a pred njom cela Vlada daje intervju i šef države. Pa, za ime Boga, imate li g od gospodstva?

Prijateljski vam to kažem. Kad sam rekao da je streljan autoritet, da je sve uništeno, uništili ste, bre, gospodstvo. Ja to dobro znam. Ja sam iz svešteničke porodice, merim reči. Znam dobro koliko mi je puta otac došao sa teških događaja kad stradaju deca i kad mi je govorio – kada dete strada, na Boga se pucalo, nestaje jedan deo zemlje.

Da li smo mi dostojni žrtve tih anđela Božijih? A bićemo dostojna Srbija, njima će se odužiti da se jednom promeni ovo zlo, da ostaju u najdivnijoj uspomeni, da ih se svako seća, a ne dva meseca ovde da sedimo i da uglavnom pričamo neke stvari koje nemaju bogzna koliko dodirnih tačaka sa njima.

Na pitanje kada sam govorio šta su tri ministra za bezbednost…

Molim vas, budite tihi, ja nikom reč nisam rekao.

Logično, nije tu, mogao bi da mi postavi pitanje – a šta si ti uradio? E, pa, gospodo, kao neko ko ima malo veze više sa nasiljem, bavio sam se malo time, da ne pričam, želeo sam da dam svoj doprinos, slušajte, slušajte, želeo sam da dam svoj doprinos borbi protiv nasilja kao običan čovek sa 10 prstiju, pre nekih osam, devet godina, smislio sam akciju – Stop nasilju, drogi, alkoholizmu, šampione za idole. Želeo sam da uključim sportiste, da sportisti uđu u škole, da promovišemo to. Želeo sam da čuje to država, pre nekih osam, devet godina. Ne, nije čula, kao nizašta nije čula. Ali je čuo jedan svetski centar, jedini koji imamo i sada već pokojni Ljuba Vračarević, najveći ekspert, soke majstor 10. dan realnog aikidoa, za bezbednost. Čuo i rekao – momak, dođi kod mene, ja ću to da podržim. Kako si mislio?

Rekoh, mislio sam tako da dovedete vrhunske sportiste, da uđemo u neku školu i da pred tom decom u školi pokažu sportisti što mogu, a da onda deca koja su najmanja polete njima u zagrljaj, da ih oni uzmu i da kažu – šampione za idole. Veličanstveno, doći ću, odaberi školu sa 40 svetskih majstora, svetskih šampiona. Odabrao sam moju školu u Prnjavoru, bilo je 1.500 do 2.000 ljudi. Sve kamere su bile uključene, a novinarka RTS-a poslala je snimak u svet i rekla – evo simbolike, evo centra borbe protiv nasilja, ovo je veličanstveno, scena veličanstvena, 40 svetskih šampiona, drži malu decu, one prvake, a svi tapšemo, šampione za idole. Zašto? Kaže – energija je negativna u nama, ona se mora kanalisati ili kroz sport, masom ili ovako.

Kao nagrada tome, u Sava Centru pred 4.000 majstora iz celog sveta, najuglednijih eksperata, ako vam kažem da je Ljuba Vračarević jedini Evropljanin, koga je zvao za bezbednost japanski car, ova ga država nikada nije zvala, nizašta, maltene, promovisana je ta moja akcija. Samo sam želeo da ona zaživi i molio sam državu – evo, ovo je lepo, simbolično jeste. Nikoga to nije interesovalo, a baška što je jedan od Ljubinih majstora u Americi 20 i nešto godina i drži predavanja na temu bezbednosti i jedan od eksperata na američkim televizijama i to najosetljivijih grupa, kao što su žene i deca, gospodin Đorđević, ni njega se niko nije setio.

Zašto sam ovo naveo? Dao sam svoj skromni smerni doprinos, ali sam se tu i osvestio. Ko god je nešto pametno u ovoj zemlji smislio, a da nije pod kapom režima, on je bio amputiran. Ko god je dao neki predlog u ekonomiji, u politici, bilo gde, tretiran je maltene kao narodni neprijatelj. Gospodo, tako nam sada jeste. Kada neko umisli da sve zna, kada neko umisli da sve može, onda se desi i ovo što se desi.

No, promena sistema mora da dođe. Prema tome, da li je zakazao sistem, da li nije, njega nije ni bilo, jer i ministra, da je ovde, bih pitao – kako se ne našali da u BIA za ovih 10 godina, dok ste bili ministrovali, ne otvoriste dosije, ne otvoriste da vidimo za sve zločine šta je ko uradio, ne otvoriste, gospodo. Zašto?

Znate zašto, gospodo? Zato što su vaši politički đedovi 1946. godine likvidirali, a vi u kuće tih što su oteti se useljavate. To je taj strašni krug koji je zatvoren i taj krug mora jednom da se pokida. Srbija mora da skloni sa sebe sindžire primitivizma, neznanja, laži, nestručnosti i moraju doći najpametniji, najumniji, moraju doći oni koji su spremni da se žrtvuju za otadžbinu. Takvi moraju doći.

Ostaviću nešto i svojim kolegama. Drugog izlaza, izbora nema. Novi izbori što pre. Ova Vlada i sve da se podnese ostavka, ali ne izbori, ne izbori po onim uslovima kojima vi raspisujete, nego po uslovima za koje zna civilizovan svet, a to je da se čuje svaka reč i da svako može da kaže svoj program.

Samo vi, gospodo, galamite. Nema nikakvih problema. Ja polako privodim kraju i kažem vam – ona Srbija što je izašla, ona lepa Srbija, to je Srbija koja dolazi. Prošli put sam rekao, ta Srbija će doći i dao Bog da nikada nikad niko više ovakve greške ne napravi.

Živela neka buduća Srbija, koja će biti, stalno se govori o nečem da nas nešto okupi, da, da, imaće svoj simbol oko koga ćemo se okupiti, a taj simbol je srpska kruna. Onog sekunda kada je sklonjena srpska kruna pala je srpska krv i srpska nesreća. Prema tome, za buduću Srbiju, krunisanu Srbiju. Živeli.

Kao prvo, kada ste pomenuli tu akciju „Stop nasilju“, ja bih vam preporučio da pogledate na internetu tu veličanstvenost, a pošto očigledno ne znate o kome se radi, kada budete videli te autoritete, i te kako ćete shvatiti koliko je to ozbiljno bilo i koliko vi možda nešto i promenite, ali to je navama i na nekoj budućoj vlasti.

To kako me je neko pozvao, meni je bila čast da dođem jer to je autoritet najveći na svetu, jedini svetski centar koji imamo, on ga je lično osnovao. Toliko o tome.

Kada sam govorio o ideologijama, ja nisam mešao ljude. Ideologije su zlo i na ideologijama je neko nešto drugi radio, tu sam bio decidan.

Kada pominjete te „skaze“, neću ni ime da im pominjem, nisam ih ja locirao, niti oni mene zanimaju i nemojte to da stavljate u kontekst gospodstva, nego te voditeljke koje to vode, njih možete naći i videti, oni to rade, oni se time bave. Iz prostog razloga kada vidite ko je na tim kanalima, samo sam rekao, neka radi svako svoj posao, nema problema, pitam se, pita se verovatno svako ko ima trunku mozga, hajde neka radi, neka se okreće, neka bude sa budalama, ali šta će tu cela Vlada, premijer i šef države? To je sva mudrost.

Budala je bilo i biće, to ne može niko da spreči, ali ja, ne znam da li bi iko od ovih ljudi pristao da sedne kod takvih na intervju. Na tu temu sam govorio. Ne bih ja sada dalje o tome da pričam.

Kada pominjete 2004. godinu, gada pominjete egzodus, sa tim ću završiti, četiri hiljade ljudi, strašno, ne kažem i sve što se dešavalo, samo to su posledice, vas bih pitao – gde su sedeli i šta su radili ministri 1999. godine kada je odatle otišlo 200 hiljada ljudi? Samo toliko. Hvala.

(Marijan Rističević: Poslovnik.)

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, obzirom da se prvi put obraćam u toku ovog zasedanja, dozvolite mi na početku da najiskrenije i najdublje izjavim saučešće porodicama stradalih anđela, uz molitvu svemilosnom bogu da njima uputi utehu a sadašnjim anđelima rajski mir.

Dame i gospodo, privodi se polako ova tačka dnevnog reda o REM-u odnosno medijima i mislim da je toliko dovoljno toga rečeno da ne bih da ponavljam, nego da primenim onu staru helensku mudrost da sve što se ima pametno reći, mora se i dosta kratko reći.

Naime, svaki demokratski i civilizovani sistem počiva na tri stuba – nacionalni mediji, opozicija i vlast. Kada tu postoji sinhronizacija, onda postoji kakav-takav red i mir u društvu, a ako toga nema, onda nastaje nered.

Kada kažemo REM, dosta građana i ne zna šta je to. To je regulatorno telo gde bi trebali da sede ljudi od ugleda, od estetike, od znanja, od kulture i da spreče da u javni prostor uđe kič, primitivizam, neznanje, bahaćenje, bilmezluk i sve ono što nije dostojno čoveka.

Nažalost, ta institucija nije radila ništa. Zašto nije radila ta institucija ništa? Zato što nijedna institucija ovde nije radila ništa i ovde je 80 godina stvaran kult da je uvek opozicija narodni neprijatelj a da je vlast bič režima. E, zato, što bi rekao naš narod – nekad krčag ide na vodu, ide na vodu dok se nije razbio. I sad je nastao muk. Sad je manje-više i bitno šta ću da kažem ja, šta ćete da kažete vi, šta će da kažu ostale kolege. Sad će se desiti proces. Te procese više niko ne zaustavlja.

Dotakli ste se rijalitija. Naglasiću nešto. Ovde se radi o formatu. Svaki format je sačinjen od ljudi, da li je to rijaliti ili bilo šta. I nisu bitni formati, bitno je ko tamo gostuje. Ako je tamo okupljeno dno, šljam, osuđene ubice, monstrumi, manijaci, starlete i slično, šta ćete dobiti? Neće vi dobiti, gospodo, rijaliti. Dobićete Sodomu i Gomoru.

Napravite test, neka mi bude bogom oprošteno što moram da kažem, ali nema ništa praktičnije, sve te likove zatvorite u crkvu, dobićete satansku ćeliju a ne crkvu. I obrnuto – u stočni vagon zatvorite časne i poštene ljude, dobićete divan razgovor a ne riku goveda. Ko shvati ovaj put, on je shvatio gde smo mi pošli i na koju smo stranu pošli – tamo gde nigde nismo stigli.

Ima jedan izraz koji kaže – put vode i naroda niko ne može da kreira. On jednostavno ide svojim tokom. Sva ova dešavanja su složila jednu sliku, jer mudri ljudi kažu da kroz istoriju čovečanstva jedna slika mnogo govori od vekova napisanih knjiga, a ta slika je sledeća, gde nemo ljudi koji su dovođeni, novac im neki dat, sendviči, oborenih glava, poniženi, odlaze sa jednog skupa.

A sa druge strane dolazi neka druga Srbija. Niko je nije zvao posebno, ne dajte nama nikakvu snagu. To je to što se izliva. To je taj proces. To je ta lepota koja se neće nikom svetiti, nikom. Tamo je moje dete. Tamo je moja ćerka. Tamo smo svi mi, da kažemo vama, da vam skinemo teret sa vrata – nemojte ljudi, ovo više ne vodi ničemu. Dajmo, formirajmo drugi sistem, u drugom sistemu, da vaskrsnemo sve ono za šta je rođena ova Srbija. Ovo ne vodi ničemu! I vama će, ponavljam, biti dosta lakše. Dosta više kulta ličnosti! Mi smo hrišćanski narod. Ovi ljudi islamske veroispovesti isto. Ne može ovo da vodi više ničemu.

Zato i kažem – promena sistema je uslov svega. Dani koji dolaze, budite deo radosti tih dana. Jer, ova Srbija koja je izašla na ulice, ona želi samo jedno – vaskrs snage i slave neke lepše, bogatije, plemenitije Srbije.

Kao pripadnik Pokreta obnove Kraljevine Srbije, samo znam jednu stvar – da vama više nemam šta da pričam. Ovim ljudima iz opozicije kažem – moramo shvatiti, između nas tolerancija, između nas da budemo čestiti. Nama narod gleda u leđa, druge opozicije nema. Ja se nadam jednog dana i Kraljevini Srbiji. Živeli mi na mnogaja ljeta!

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, iza nas, a i teče, pitaj Boga kada će se završiti ova sednica koja ima 26 tačaka dnevnog reda, ali ja ću izdvojiti jednu koja govori o izboru direktora Agencije protiv korupcije i da malo se našalim, ali sama ta tačka, obzirom šta je korupcija, i dokle je došla u Srbiji, trebala bi da traje 26 dana samo ta tačka. Malo karikiram, ali mislim da nije daleko od istine.

Ta pošast je naše društvo dovela do razaranja i uništila institucije. Daleko od toga da to počinje sa ovom vlašću. Počinje to ima, bogami, 70, 80 godina od najveće prevara, ali tu apokalipsu koja god je generacija političara dolazila nikada se nije trudila nešto specijalno da je zauzda. Naprotiv, samo je zajahala i to je došlo dovde, gde?

U ovom trenutku imate narativ, spustimo se malo u narod, ako sretnete negde nekog ko je normalan, vaspitan, ide redovno u školu, pametno se ponaša i neko kaže – pogledajte ga za primer, ogromna masa odgovara da je to budala. Dotle smo mi došli sa korupcijom, jer korupcija metastazira u aferu, afere nemaju svoje epilog i imamo ovo danas što imamo.

Ako pogledamo sudstvu, tu tako osetljivu granu, šta ćete tamo zateći? Plač, lelek, zateći ćete ljude koji se sude desetinama godina, zateći ćete nešto što nema veze sa pravdom. Ako dođemo do medicine, ako dođemo do zdravstva, osnovni narativ koji ćemo tamo zateći biće - neka ti je Bog u pomoći. To je stvarnost. Ako dođemo do školstva, zateći ćemo kojekakve indeks afere, zateći ćemo kojekakve prevare i svugde korupcija, korupcija i korupcija.

Danas smo zatrpani onim što se dešava na nacionalnoj televiziji, na RTS-u. Jel vidite da gde god je javno dobro, gde god je budžetski novac, a budžetski novac, zapamtite, drage kolege, je muka narodna, znoj narodni, krv narodna. Nažalost, to je alajbegova slama. Nemojte ovo shvatati lično.

Ja želim budućem direktoru da ima hrabrosti, da ima smelosti, da ga svi podržimo, da pokuša da se promeni taj narativ, da iz svih mogućih glasova, jedara, medija se pokrene jedna ogromna akcija protiv korupcije. U protivnom, nestaćemo. Zašto ovo govorim? Dovde se dolazilo na vlast jednom pričom o jednoj orlušini, o jednom čoveku Gargamelu, o jednom biznismenu, neću ni ime da mu pomenem, pre 80 godina koji je za sve bio kriv. Odjednom, tresla se gora, rodio se miš, puj pike ne važi, od toga nema više, gospodin mišojević radi i dalje svoj posao, pa još država treba njemu da isplati. Zato smo došli dovde, samo zbog toga što nemamo principe, samo zbog toga što kada se nasledi jedna administracija, vi ste nasledili određenu administraciju koja je došla posle 2000. godine, što niste rekli i što neko nije opipao sa one strane bravu, a morao je.

Tamo gde postoje dokumenta, može on da se zove Kraljević, može da se zove Petrović, Radosavljević, nebitno, ima da odgovara za to, ali pitajte svakog čoveka na svakoj ulici srpskoj da li je ikada i jedan političar odgovarao za korupciju. Reći će vam – nije. Reći će vam – jedan drugog pokrivaju. To je propast ovog društva. Džabe mi sve ovo što radimo. Džabe mi sve što pričamo. Siđite u narod. Njega ne interesuje strančarenje.

Ova sednica, ako kažem, ako pričamo o korupciji, ako se taj narativ koji dolazi promeni, ima šanse da opstanemo.

Završiću, stranka kojoj pripadam zalaže se za promenu ovog nakaradnog republikanskog sistema. Navešću jedan primer, doneću vam za to dokumenta koja su deponovana, jednom je u istoriji srpskog naroda srpski seljak tužio srpskog kralja i dobio ga je na sudu. Navedite vi meni za 70 godina komunističke republikanske vladavine da je ikad iko mogao da takne bilo kog diktatorčića i direktorčića.

Nadam se da će se to promeniti. Hvala vam.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pravo i pravda su temelji na kojima država počiva i opstaje. Ako nema toga, onda ona više liči na razbojničku pećinu i na skup ljudoždera. U genu našem, u identitetu našem, srpskom, je da je vapaj za pravdom kroz vekove.

U našem epu se kaže – Nemoj, sine, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga jedinoga. Naša himna sadrži „bože pravde“. Danas nemamo ni prava, ni pravde, imamo urušen taj sistem. Ali, bilo bi nefer optuživati samo trenutnu vlast, to je posledica jednog užasa crvene aždaje koja je pre 80 godina uništila sve, a prvo uništila pravo i naučno i sve naučnike pravne, tako da se decenijama izučavalo da je jedan od najvećih pravnih autoriteta Slobodan Jovanović izdajnik. Strašno. Evo do čega smo doveli.

Ovo višestranačje je poslužilo da otprilike hvatamo komarce a ne da lečimo močvaru koja se zove pravna močvara. Zato moramo učiniti sve da promenimo ovaj tok, da promenimo ovaj proces.

Ja ne bih da ponavljam sve moje kolege koji su stručno i pravno obrazložili sve mane ovog zakona, za koga nećemo glasati. To bi bilo nekulturno, apsolutno se sa tim slažem. Ali sam zapamtio jednu reč od koleginice iz vladajuće strukture koja je rekla dostojno da treba da težimo ka tom momentumu kad možemo u Srbiji reći za pravne poslenike – dostojan, ili sudija ili tužilac. To je nešto što još nismo dosegli. No, to je proces.

U tom procesu, mora se razmotriti gde smo stigli sa školskim sistemom. Nigde nismo stigli. Da li vi znate, gospodo, zna cela Srbija, da nam se svi smeju, neću da ih imenujem, da nam starlete pokazuju fakultetske diplome. Nažalost, oni što su najumniji, beže iz ove zemlje.

Mnogo toga treba da se promeni da bi pravo i pravdu vratili ovde. Jer ovaj narod trpi malo i gladi ako nema hleba, trpi svega, ali je najžedniji pravde. I što mu je najgore, kada gleda u medijima, ovde je pominjano hiljadu raznoraznih afera, nema sudskog epiloga. Epilog je uglavnom u rijalitiju. I onda se on prekrsti sa dve ruke, da neko ko se tereti za ubistvo, dođe policija da ga hapsi, da ga hapsi u rijalitiju. To je obesmišljavanje svega. To je jednostavno, ne dozvoljavam vam da uopšte pričate da li mi imamo pravni sistem.

Kada to pokušamo da uredimo, a ne možemo ga urediti dok ne krenemo od početka, mora se promeniti i izborni sistem, ne može više ovako. Razdvojenost tri vlasti do te mere mora biti hirurški razdvojena jer kod nas upadom jedne zle ideologije došlo je do deinstitucionalizacije, a samo povratak institucijama garantuje da ova zemlja može uopšte negde da krene. Ovako smo zalutali i kao jedna kometa u Evropi hodamo a ne znamo ni gde ćemo, ni šta ćemo.

Šta mislite, ja ću poći od sebe, onih petorica kad su donosili onaj papir, ja većeg bezobrazluka, veće nekulture, nevaspitanja, nisam video. Dolazi, donosi, kao da je ovo neko pleme. I kraj priče.

Pazite, ja sam to jednom rekao, umesto da nas taj gest beščašća, neznanja, zbliži i da neko kaže – stani, polako, postoje neke stvari koje su iznad svega, iznad tog prokletog strančarenja, postoje neke stvari, ne, mi od toga napravimo to što smo napravili, tu bruku i sramotu koja se desila.

Nemojte molim vas, ja sam sto puta rekao za klimu političku, za sve u Skupštini, uvek je odgovorna većina. Većina je uvek odgovorna i ona može uvek kreirati ono što treba da kreira.

Nemojte me prekidati, nema potrebe.

Postoje mehanizmi. Četiri godine sam ja vodio jednu skupštinu grada Šapca, onog sekunda kad dođe do loše klime, predsednik Skupštine može da kaže – dajem pauzu pet minuta, 15 minuta, pet dana, da se dogovorimo iza kamera. No, neka ovo bude nauk.

Zašto ovo kažem? Vojnik istine i prava, najveći prijatelj iz najtežih dana, doktor Arčibald Rajs je evropejac koji je došao ovde da to pravo i pravdu kaže svetu. Na tim principima istine i prava i vraćanjem onim najvrednijim našim modelima koje smo mi kao narod imali je šansa da preživimo.

Što se Kosova tiče, o tome ne treba raspravljati, jer valjda sami sebi u usta skačemo ako išta o tome raspravljamo, i ako je ono označeno sa svakog ugla šta je, dozvolite i meni da ga ja kažem onoj grupi ljudi kojoj pripadam, šta je ono. Ono je pre 800 godina simbolično porinuto kao čestica u pehar iz koga se pričešćuje i vrši evharistija. Već 800 godina ovaj narod se pričešćuje Kosovom i ono je pričešćeno jednom za svagda.

Prema tome, držimo se toga Ustava, prava i ljudskog morala. S tim željama, s tim nadama, ja vas sve pozdravljam i nadam se da ono što se desilo zadnjih par dana nikad se više ne desi u ovom najvišem domu. Živeli i prijatno!

Uvaženi gospodine predsedniče, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, ja bih vas zamolio samo za malo pažnje u ovih par minuta, obzirom da ni lično, a i niko iz koalicije NADA i iz POKS nije nikog ometao u govoru.

Pred nama je set, između ostalog, medijskih zakona. Mediji su obično ogledalo jednog društva, ogledalo jedne demokratije, ogledalo jednog naroda. Danas su mediji takvi da samo jedna reč ima za sve – stid. Međutim, nije to ništa ni čudno, zato što u višestranačju kada partokratija i strančarenje prevlada i sahrani institucije, onda dobijete jednu karakondžulu medijsku koju danas imamo.

Kada govorimo o nacionalnom servisu, nestale su sve one emisije koje govore o kulturi, o školskom programu, o dostignućima. O političkim i nepolitičkim uglovima ne bih ni da govorim, jer to onda deluje subjektivno.

Napraviću jednu divnu paralelu – nemoguće je da na nacionalnoj televiziji jedan čovek koji 40 godina istražuje istinu u Srbiji, ja mislim da ima nekoliko prikolica dokumenata, nikada nije pozvan na nacionalnu televiziju da se sa njim popriča, nego je on stvorio jednu vrstu paralelnog sveta na internetu, ili je ovo paralelni svet? Mi treba da znamo da treba da se čuje uvek istina i treba da se čuju činjenice. Taj čovek je iz Kragujevca, Milosav Samardžić. Neprirodno je pričati o istraživačkom novinarstvu a ne dovesti čoveka. Zato kažem, ne mi, ne ja da govorim, nego neki ljudi koji se time bave.

Naveo sam samo jedan primer, a ovakvih je hiljadu primera. Šta se onda dešava? Imamo komercijalne televizije i onda imamo jedan divan izgovor – ali, mi ne može da se mešamo u uređivački program. Pa, ja ću to prvi da kažem, ali ima nešto drugo, a to je nacionalna frekvencija. Da li brani neko nama i vama iz vladajuće postave da kažete da je to bizarijum, da je to odvratno, da je takva nekultura i kič, ili preovladava ono da će se tamo čitati nečijih saopštenja mnogo više nego na nekim drugim televizijama?

Dame i gospodo, ništa gore nema kada povlađujemo primitivcima, neznalicama i onim ljudima koji nisu zaslužni ničemu da budu u javnom rakursu, ničemu. Ovo je narod koji je odgojio jednog Jovana Cvijića, koji je do pre Prvog svetskog rata objavljivao svoje radove na nemačkom, a nakon toga na francuskom. Ovo je narod koji je 1835. godine, Joakim Vujić pozorište je gradio u Kragujevcu, obilazeći naša stratišta i naša vaskrslišta. U Bizertu kad su stigli naši mučenici prvo što su uradili podigli su pozorište, ti ranjenici. Gde je ta srpska kultura? Gde je to zbog čega nas je Gete voleo? Gde je to nestalo?

Stalno se pominje Valtazar Bogišić, o tom što se grbo rodi, rodila se nakaza 1945. godine i o tome se ćuti. Onda ste smućkali 77 godina. Nema ovde bivše vlasti i nebivše. Partokratija je karcinom koji uništava ovo društvo. Samo ovde može i „Marš na Drinu“ i „Druže Tito, mi ti se kunemo“. Ne može. Ne može, jedno je sistem, jedno je nacija, jedno je ponos, jedno je etika, jedno je nadahnuće, a jedno je ropstvo. Istina se mora reći. Istina oslobađa.

Nažalost, mi kao narodni poslanici kamo puste sreće da se držimo demokratije, i treba, ali da ukažemo na sve te promašaje silne medijske. Ako ih mi svugde ukazujemo, onda prirodno demokratija radi svoj deo posla, ali će se neko pokriti po ušima i neće biti spreman dalje da ide na takvu vrstu, ja bih rekao najodvratnijeg pristupa koji smo danas imali u Skupštini, nešto što nije na ponos Skupštine.

Pokušavam da ne vređam nikoga, da jednom vrstom gospodstva doprinesem jednom razumu. Teška su vremena. Budimo realni, počnimo da gledamo istini u oči. Pominje se nesretni nekakav Kurti, nekakve trice i kučine. Znate kako se kaže – kad volovi kupus pojedu ne svađaju se s volovima niti se oni tuže, nego sa gazdama.

Znamo mi dobro gde su gazde. Hajde tu energiju, to znanje, taj vokabular, te činjenice da usmerimo ka gazdama. On je dole bitan koliko je i Zelenski bitan tamo. Znamo dobro kako funkcioniše Zapad u ovim trenucima, na određenim marionetama. No, mi to ne možemo da menjamo, ali možemo da se mi preorijentišemo i da sve svoje znanje i ono što su nam izlazne varijante pokušamo da pričamo s tim njihovim gazdama. Očigledno na ovom nivou ne može i mora se vratiti tamo gde se zovu Ujedinjene nacije, tamo gde imamo i određenu podršku istine i tamo gde će nas makar neko i saslušati. Ovamo što ne kontrolišu ti naši prijatelji, mi nemamo šta ni da tražimo.

Ono nije sednica o Kosovu, ona će doći, a pominjano je mnogo puta, pa ne bi bilo lepo da to ne pomenem. Lično mislim da u ovim trenucima nemamo samokritičnost, nema je niko. Ako samo tome primenimo i kažemo - da, pogrešio sam u tom vremenu, to je već početak rešenja problema. Nemamo ga nigde, ni u politici, ni u kulturi, ni u medicini, nigde ga nemamo, nemamo ga nažalost ni u sportu, pa i onaj koji vodi i igramo ekipa tako kako igra, svako mu je neko drugi kriv, a nema on šta da kaže o sebi. Mislim da sa ovog mesta, najvišeg mesta, upravo treba i da potekne to da svugde i na svakom mestu ukažemo, ali i da kažemo nešto što je kritično o nama i da kažemo - mogli smo i drugačije, trebalo je drugačije. Ako na tim principima funkcionišemo, imamo šansu da izađemo iz ovog galimatijasa i ovog teškog vremena u koje smo ušli. A da smo ušli u teško vreme, ušli smo, da nam treba sabornosti, treba, da nam treba jedinstva, treba, da nam treba različitog mišljenja, više nego ikad, ali ne majorizacije, ne marginalizacije, nego jednostavno pregledanja argumenata i sled onih istorijskih puteva koji su neminovno pred nama. Ako nemamo samopoštovanja, dame i gospodo, ako nemamo nacionalnog osećaja i ako to ne dovedemo do nivoa pogleda jednog i drugog, onda ćemo nestati. Da ostavim i uvaženim kolegama to vreme, opozicija je večito u ratu sa vremenom, nema ga, pa da završavam.

Želim, s obzirom na to da je ovo zadnje zasedanje, svim građanima prvo srećne božićne praznike, i onima koji slave i po gregorijanskom kalendaru i onima koji slave po julijanskom, pravoslavnima, kao i katolicima, želim svima srećne novogodišnje praznike, u svoje lično ime, u ime Pokret obnove Kraljevine Srbije i Koalicija NADA, s jednom željom - da svi budu zdravi, da se okupe oko svojih porodica i da budu svesni, samo sabrani pod jednim imenom, a to se ime zove Kraljevina Srbija, imamo šansu za Vaskrs, ostalo vidimo do čega smo doveli. Hvala vam, sve najbolje.

Ja bih samo nešto pojasnio. S obzirom na to da previše čitate Brozove zbirke, reći ću vam malo istinu.

DUŠAN RADOSAVLjEVIĆ: Član 107.

DUŠAN RADOSAVLjEVIĆ: Član 106.