Dame i gospodo, uvaženi gospodine predsedniče, poštovana javnosti, obzirom da govorim kao ovlašćeni u ime koalicija NADA, to je pri kraju i iza nas je samo još jedna opoziciona stranka. Dva meseca ove mučne rasprave o nečemu što Srbija ne pamti. Nažalost, i mnogi su obrukali ovde ne shvatajući o čemu je trebalo govoriti. No, ja neću ponavljati što je već rečeno, nego ću pokušati da kao čovek sublimiram nešto i da nešto ostane za neke buduće generacije.

Pre dva meseca desilo se od strane jednog školskog druga da je streljao svoje školske drugove. To Srbija ne pamti. Svi smo pali na ispitu. Ali, desio se nakon toga i zločin koji je isto prenerazio Srbiju i gde je čovek javno pre toga pucao i ubijao kučiće.

Dame i gospodo, pričamo o nasilju. Ja ne mogu da pričam, a da ne kažem da je ovaj sistem, toliko puta pominjani, nastao na najvećem nasilju 1945. godine, gde je pobijeno sve misleće.

Gospođo premijerko, vi se nalazite u kući, neko vas je poslao u otetu kuću gospodina Čede Petrovića, srpskog trgovca engleskim štofom, a on se nije obradovao hordama zla i monstrumima, ubijen je među oko 200.000 čestitih ljudi. To vam govori neko ko je potomak tih ljudi koji su stradali isto sa njim kao srpski industrijalci. Ako niste to znali, da znate, pa izađite. U Srbiji se kaže oteto-prokleto. Čeda Petrović, tu su bile vile Anastasa Pavlovića, Savčića i sličnih.

Dragi prijatelji i kolege, nasilje kad se desi nad istinom, moralom, strukom i autoritetom, imamo to što imamo.

Ja vas molim da shvatite da ovako više ne može, ne može iz prostog razloga, jer nisu se desili protesti, dešava se proces, proces gde je neko jednostavno rekao - ovako više ne može, ne može, jer ovaj sistem mora da se menja.

Kada govorim o bezbednosti, to je tema, tri čoveka nemam ništa lično protiv njih, gospodin Gašić, Vulin i kako se zvao ovaj pre njih, ne mogu da se setim, Stefanović, njih trojica su odlučivali o bezbednosti u zadnjih 10 godina. Ja se pitam kakve oni veze i referentnost i obrazovanje imaju sa bilo čijim što ima veze sa bezbednošću? Nemaju nikakve. Da bude ironija veća, čak nisu ni krivi, kriv je onaj koji je umislio da je sveznajući, prvorođeni, koji ih tako postavlja. Otprilike, to bi bilo kao kad bi mene i kolegu Marsenića neko postavio da vodimo u filharmoniju, a mi još i prihvatili. Onda zaista na šta bi to ličilo.

No, mora da se zna da ovo je jednostavno što se desilo jeziva tragedija za porodice, neizbirsiva i samo molitvom im treba prići i moliti gospoda da im da snagu da prevaziđu, ali ovo je jedna strašna opomena za Srbiju gde je ona došla. Evo, gde je došla, u bezizlaz je došla i mora kada se tako nešto desi, kad svi zaneme, da se zatvori jedna knjiga i krene da se otvara druga.

Zato ova dva meseca kamo puste sreće da je kao Ružić cela Vlada izašla, podnela ostavku, izabrana nova koja će pripremiti izbore na kojima ćemo normalno demokratski birati nešto i da se ovo nikada više ne ponovi.

Kada pričamo o nasilju, u jednoj rečenici bih mogao, svi da mi iz opozicije ništa više ne pričamo. Kada se priča o onoj nesreći na naplatnoj rampi, šef države izlazi i kaže - nije strašno, ja sam video. Čekaj, bre, čoveče, ko si ti da se mešaš u sudski predmeti i ti i bilo ko? Ko si da ti pričaš o sudskom predmetu? To je sveto Jevanđelje. Tužilaštvo, sud, odbrana. I nažalost, i komore advokatske i svi ćute i kažu - čekajte ljudi, čemu ovo? To je problem. Zaboravilo se da je pre 700-800 godina car Dušan napisao - sudite prema savesti, bez straha od cara.

Eto šta smo dočekali kad jedan pojedinac umisli da je država, umisli da sve zna, umisli da sve može i na kraju kad dođe do nesreće, on mora po onom principu – ne kune majka sina što se kockao, nego što se vadio, mora čak da postane i trgovac nacionalnom nesrećom.

Gospodo, zato smo ovde gde jesmo. Deset godina nam nestaje deo centralne teritorije. Pričaćemo kad bude sednica o Kosovu. Sever Kosova, tamo su bili srpski barjaci od cara Lazara do danas. Gde nestade država koja je bila sve vreme tamo? Nema je. Korak po korak, skuvana žaba. I šta danas imamo? Neću da pominjem ovo što su kolege pominjale, ali jedna reč je strašna. Patili smo u ratovima, stradali smo, nosili se sa krvolocima, nestajali smo, ali nikada ovako nismo bili poniženi. Suza, bre, iz kamena da pođe.

Nabrojao je kolega desetak, 15 momaka, oficir za vezu, već kako se zove, kaže da nije video onako ubijene ljude, onako prebijene ljude, a mi ovde sedimo i pričamo priče da li je trebalo ovako, da li je trebalo onako. E, sad se bojim da ćemo morati sasvim drugačije da pričamo. Ovako se više pričati neće, iz prostog razloga jer posle ovoga može samo da preti nestajanje.

Pomenuto je ovde u svih ova dva meseca mnogo momenata koji su obeležili ovih 10 godina. Nesretni rijaliti, pomenute su televizije. Nije strašno što mi tražimo da se zabrane ti izvori zla, samo je strašnije od toga što vi to ne date, na neki način, glorifikujete ih. Za ime Boga.

Ako pričamo o tim rijalitijima, pa nisu ni oni najstrašniji. Reći ću još jednu strašniju rečenicu. Sve je u Srbiji pretvoreno u rijaliti, draga gospodo i poštovana javnosti. Srbija je pretvorena u jednu rijaliti šatru, ispod koje se krekeće, krebezabliše, majmuniše, u kojoj voditeljka koja je pre par godina pravila analizu u jednom rijalitiju ljubavnih odnosa Mace diskrecije i Zmaja od Šipova, dođe na drugu televiziju, radi kolut napred, prevrće se kao smašena, a pred njom cela Vlada daje intervju i šef države. Pa, za ime Boga, imate li g od gospodstva?

Prijateljski vam to kažem. Kad sam rekao da je streljan autoritet, da je sve uništeno, uništili ste, bre, gospodstvo. Ja to dobro znam. Ja sam iz svešteničke porodice, merim reči. Znam dobro koliko mi je puta otac došao sa teških događaja kad stradaju deca i kad mi je govorio – kada dete strada, na Boga se pucalo, nestaje jedan deo zemlje.

Da li smo mi dostojni žrtve tih anđela Božijih? A bićemo dostojna Srbija, njima će se odužiti da se jednom promeni ovo zlo, da ostaju u najdivnijoj uspomeni, da ih se svako seća, a ne dva meseca ovde da sedimo i da uglavnom pričamo neke stvari koje nemaju bogzna koliko dodirnih tačaka sa njima.

Na pitanje kada sam govorio šta su tri ministra za bezbednost…

Molim vas, budite tihi, ja nikom reč nisam rekao.

Logično, nije tu, mogao bi da mi postavi pitanje – a šta si ti uradio? E, pa, gospodo, kao neko ko ima malo veze više sa nasiljem, bavio sam se malo time, da ne pričam, želeo sam da dam svoj doprinos, slušajte, slušajte, želeo sam da dam svoj doprinos borbi protiv nasilja kao običan čovek sa 10 prstiju, pre nekih osam, devet godina, smislio sam akciju – Stop nasilju, drogi, alkoholizmu, šampione za idole. Želeo sam da uključim sportiste, da sportisti uđu u škole, da promovišemo to. Želeo sam da čuje to država, pre nekih osam, devet godina. Ne, nije čula, kao nizašta nije čula. Ali je čuo jedan svetski centar, jedini koji imamo i sada već pokojni Ljuba Vračarević, najveći ekspert, soke majstor 10. dan realnog aikidoa, za bezbednost. Čuo i rekao – momak, dođi kod mene, ja ću to da podržim. Kako si mislio?

Rekoh, mislio sam tako da dovedete vrhunske sportiste, da uđemo u neku školu i da pred tom decom u školi pokažu sportisti što mogu, a da onda deca koja su najmanja polete njima u zagrljaj, da ih oni uzmu i da kažu – šampione za idole. Veličanstveno, doći ću, odaberi školu sa 40 svetskih majstora, svetskih šampiona. Odabrao sam moju školu u Prnjavoru, bilo je 1.500 do 2.000 ljudi. Sve kamere su bile uključene, a novinarka RTS-a poslala je snimak u svet i rekla – evo simbolike, evo centra borbe protiv nasilja, ovo je veličanstveno, scena veličanstvena, 40 svetskih šampiona, drži malu decu, one prvake, a svi tapšemo, šampione za idole. Zašto? Kaže – energija je negativna u nama, ona se mora kanalisati ili kroz sport, masom ili ovako.

Kao nagrada tome, u Sava Centru pred 4.000 majstora iz celog sveta, najuglednijih eksperata, ako vam kažem da je Ljuba Vračarević jedini Evropljanin, koga je zvao za bezbednost japanski car, ova ga država nikada nije zvala, nizašta, maltene, promovisana je ta moja akcija. Samo sam želeo da ona zaživi i molio sam državu – evo, ovo je lepo, simbolično jeste. Nikoga to nije interesovalo, a baška što je jedan od Ljubinih majstora u Americi 20 i nešto godina i drži predavanja na temu bezbednosti i jedan od eksperata na američkim televizijama i to najosetljivijih grupa, kao što su žene i deca, gospodin Đorđević, ni njega se niko nije setio.

Zašto sam ovo naveo? Dao sam svoj skromni smerni doprinos, ali sam se tu i osvestio. Ko god je nešto pametno u ovoj zemlji smislio, a da nije pod kapom režima, on je bio amputiran. Ko god je dao neki predlog u ekonomiji, u politici, bilo gde, tretiran je maltene kao narodni neprijatelj. Gospodo, tako nam sada jeste. Kada neko umisli da sve zna, kada neko umisli da sve može, onda se desi i ovo što se desi.

No, promena sistema mora da dođe. Prema tome, da li je zakazao sistem, da li nije, njega nije ni bilo, jer i ministra, da je ovde, bih pitao – kako se ne našali da u BIA za ovih 10 godina, dok ste bili ministrovali, ne otvoriste dosije, ne otvoriste da vidimo za sve zločine šta je ko uradio, ne otvoriste, gospodo. Zašto?

Znate zašto, gospodo? Zato što su vaši politički đedovi 1946. godine likvidirali, a vi u kuće tih što su oteti se useljavate. To je taj strašni krug koji je zatvoren i taj krug mora jednom da se pokida. Srbija mora da skloni sa sebe sindžire primitivizma, neznanja, laži, nestručnosti i moraju doći najpametniji, najumniji, moraju doći oni koji su spremni da se žrtvuju za otadžbinu. Takvi moraju doći.

Ostaviću nešto i svojim kolegama. Drugog izlaza, izbora nema. Novi izbori što pre. Ova Vlada i sve da se podnese ostavka, ali ne izbori, ne izbori po onim uslovima kojima vi raspisujete, nego po uslovima za koje zna civilizovan svet, a to je da se čuje svaka reč i da svako može da kaže svoj program.

Samo vi, gospodo, galamite. Nema nikakvih problema. Ja polako privodim kraju i kažem vam – ona Srbija što je izašla, ona lepa Srbija, to je Srbija koja dolazi. Prošli put sam rekao, ta Srbija će doći i dao Bog da nikada nikad niko više ovakve greške ne napravi.

Živela neka buduća Srbija, koja će biti, stalno se govori o nečem da nas nešto okupi, da, da, imaće svoj simbol oko koga ćemo se okupiti, a taj simbol je srpska kruna. Onog sekunda kada je sklonjena srpska kruna pala je srpska krv i srpska nesreća. Prema tome, za buduću Srbiju, krunisanu Srbiju. Živeli.

Kao prvo, kada ste pomenuli tu akciju „Stop nasilju“, ja bih vam preporučio da pogledate na internetu tu veličanstvenost, a pošto očigledno ne znate o kome se radi, kada budete videli te autoritete, i te kako ćete shvatiti koliko je to ozbiljno bilo i koliko vi možda nešto i promenite, ali to je navama i na nekoj budućoj vlasti.

To kako me je neko pozvao, meni je bila čast da dođem jer to je autoritet najveći na svetu, jedini svetski centar koji imamo, on ga je lično osnovao. Toliko o tome.

Kada sam govorio o ideologijama, ja nisam mešao ljude. Ideologije su zlo i na ideologijama je neko nešto drugi radio, tu sam bio decidan.

Kada pominjete te „skaze“, neću ni ime da im pominjem, nisam ih ja locirao, niti oni mene zanimaju i nemojte to da stavljate u kontekst gospodstva, nego te voditeljke koje to vode, njih možete naći i videti, oni to rade, oni se time bave. Iz prostog razloga kada vidite ko je na tim kanalima, samo sam rekao, neka radi svako svoj posao, nema problema, pitam se, pita se verovatno svako ko ima trunku mozga, hajde neka radi, neka se okreće, neka bude sa budalama, ali šta će tu cela Vlada, premijer i šef države? To je sva mudrost.

Budala je bilo i biće, to ne može niko da spreči, ali ja, ne znam da li bi iko od ovih ljudi pristao da sedne kod takvih na intervju. Na tu temu sam govorio. Ne bih ja sada dalje o tome da pričam.

Kada pominjete 2004. godinu, gada pominjete egzodus, sa tim ću završiti, četiri hiljade ljudi, strašno, ne kažem i sve što se dešavalo, samo to su posledice, vas bih pitao – gde su sedeli i šta su radili ministri 1999. godine kada je odatle otišlo 200 hiljada ljudi? Samo toliko. Hvala.

(Marijan Rističević: Poslovnik.)

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, obzirom da se prvi put obraćam u toku ovog zasedanja, dozvolite mi na početku da najiskrenije i najdublje izjavim saučešće porodicama stradalih anđela, uz molitvu svemilosnom bogu da njima uputi utehu a sadašnjim anđelima rajski mir.

Dame i gospodo, privodi se polako ova tačka dnevnog reda o REM-u odnosno medijima i mislim da je toliko dovoljno toga rečeno da ne bih da ponavljam, nego da primenim onu staru helensku mudrost da sve što se ima pametno reći, mora se i dosta kratko reći.

Naime, svaki demokratski i civilizovani sistem počiva na tri stuba – nacionalni mediji, opozicija i vlast. Kada tu postoji sinhronizacija, onda postoji kakav-takav red i mir u društvu, a ako toga nema, onda nastaje nered.

Kada kažemo REM, dosta građana i ne zna šta je to. To je regulatorno telo gde bi trebali da sede ljudi od ugleda, od estetike, od znanja, od kulture i da spreče da u javni prostor uđe kič, primitivizam, neznanje, bahaćenje, bilmezluk i sve ono što nije dostojno čoveka.

Nažalost, ta institucija nije radila ništa. Zašto nije radila ta institucija ništa? Zato što nijedna institucija ovde nije radila ništa i ovde je 80 godina stvaran kult da je uvek opozicija narodni neprijatelj a da je vlast bič režima. E, zato, što bi rekao naš narod – nekad krčag ide na vodu, ide na vodu dok se nije razbio. I sad je nastao muk. Sad je manje-više i bitno šta ću da kažem ja, šta ćete da kažete vi, šta će da kažu ostale kolege. Sad će se desiti proces. Te procese više niko ne zaustavlja.

Dotakli ste se rijalitija. Naglasiću nešto. Ovde se radi o formatu. Svaki format je sačinjen od ljudi, da li je to rijaliti ili bilo šta. I nisu bitni formati, bitno je ko tamo gostuje. Ako je tamo okupljeno dno, šljam, osuđene ubice, monstrumi, manijaci, starlete i slično, šta ćete dobiti? Neće vi dobiti, gospodo, rijaliti. Dobićete Sodomu i Gomoru.

Napravite test, neka mi bude bogom oprošteno što moram da kažem, ali nema ništa praktičnije, sve te likove zatvorite u crkvu, dobićete satansku ćeliju a ne crkvu. I obrnuto – u stočni vagon zatvorite časne i poštene ljude, dobićete divan razgovor a ne riku goveda. Ko shvati ovaj put, on je shvatio gde smo mi pošli i na koju smo stranu pošli – tamo gde nigde nismo stigli.

Ima jedan izraz koji kaže – put vode i naroda niko ne može da kreira. On jednostavno ide svojim tokom. Sva ova dešavanja su složila jednu sliku, jer mudri ljudi kažu da kroz istoriju čovečanstva jedna slika mnogo govori od vekova napisanih knjiga, a ta slika je sledeća, gde nemo ljudi koji su dovođeni, novac im neki dat, sendviči, oborenih glava, poniženi, odlaze sa jednog skupa.

A sa druge strane dolazi neka druga Srbija. Niko je nije zvao posebno, ne dajte nama nikakvu snagu. To je to što se izliva. To je taj proces. To je ta lepota koja se neće nikom svetiti, nikom. Tamo je moje dete. Tamo je moja ćerka. Tamo smo svi mi, da kažemo vama, da vam skinemo teret sa vrata – nemojte ljudi, ovo više ne vodi ničemu. Dajmo, formirajmo drugi sistem, u drugom sistemu, da vaskrsnemo sve ono za šta je rođena ova Srbija. Ovo ne vodi ničemu! I vama će, ponavljam, biti dosta lakše. Dosta više kulta ličnosti! Mi smo hrišćanski narod. Ovi ljudi islamske veroispovesti isto. Ne može ovo da vodi više ničemu.

Zato i kažem – promena sistema je uslov svega. Dani koji dolaze, budite deo radosti tih dana. Jer, ova Srbija koja je izašla na ulice, ona želi samo jedno – vaskrs snage i slave neke lepše, bogatije, plemenitije Srbije.

Kao pripadnik Pokreta obnove Kraljevine Srbije, samo znam jednu stvar – da vama više nemam šta da pričam. Ovim ljudima iz opozicije kažem – moramo shvatiti, između nas tolerancija, između nas da budemo čestiti. Nama narod gleda u leđa, druge opozicije nema. Ja se nadam jednog dana i Kraljevini Srbiji. Živeli mi na mnogaja ljeta!

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, iza nas, a i teče, pitaj Boga kada će se završiti ova sednica koja ima 26 tačaka dnevnog reda, ali ja ću izdvojiti jednu koja govori o izboru direktora Agencije protiv korupcije i da malo se našalim, ali sama ta tačka, obzirom šta je korupcija, i dokle je došla u Srbiji, trebala bi da traje 26 dana samo ta tačka. Malo karikiram, ali mislim da nije daleko od istine.

Ta pošast je naše društvo dovela do razaranja i uništila institucije. Daleko od toga da to počinje sa ovom vlašću. Počinje to ima, bogami, 70, 80 godina od najveće prevara, ali tu apokalipsu koja god je generacija političara dolazila nikada se nije trudila nešto specijalno da je zauzda. Naprotiv, samo je zajahala i to je došlo dovde, gde?

U ovom trenutku imate narativ, spustimo se malo u narod, ako sretnete negde nekog ko je normalan, vaspitan, ide redovno u školu, pametno se ponaša i neko kaže – pogledajte ga za primer, ogromna masa odgovara da je to budala. Dotle smo mi došli sa korupcijom, jer korupcija metastazira u aferu, afere nemaju svoje epilog i imamo ovo danas što imamo.

Ako pogledamo sudstvu, tu tako osetljivu granu, šta ćete tamo zateći? Plač, lelek, zateći ćete ljude koji se sude desetinama godina, zateći ćete nešto što nema veze sa pravdom. Ako dođemo do medicine, ako dođemo do zdravstva, osnovni narativ koji ćemo tamo zateći biće - neka ti je Bog u pomoći. To je stvarnost. Ako dođemo do školstva, zateći ćemo kojekakve indeks afere, zateći ćemo kojekakve prevare i svugde korupcija, korupcija i korupcija.

Danas smo zatrpani onim što se dešava na nacionalnoj televiziji, na RTS-u. Jel vidite da gde god je javno dobro, gde god je budžetski novac, a budžetski novac, zapamtite, drage kolege, je muka narodna, znoj narodni, krv narodna. Nažalost, to je alajbegova slama. Nemojte ovo shvatati lično.

Ja želim budućem direktoru da ima hrabrosti, da ima smelosti, da ga svi podržimo, da pokuša da se promeni taj narativ, da iz svih mogućih glasova, jedara, medija se pokrene jedna ogromna akcija protiv korupcije. U protivnom, nestaćemo. Zašto ovo govorim? Dovde se dolazilo na vlast jednom pričom o jednoj orlušini, o jednom čoveku Gargamelu, o jednom biznismenu, neću ni ime da mu pomenem, pre 80 godina koji je za sve bio kriv. Odjednom, tresla se gora, rodio se miš, puj pike ne važi, od toga nema više, gospodin mišojević radi i dalje svoj posao, pa još država treba njemu da isplati. Zato smo došli dovde, samo zbog toga što nemamo principe, samo zbog toga što kada se nasledi jedna administracija, vi ste nasledili određenu administraciju koja je došla posle 2000. godine, što niste rekli i što neko nije opipao sa one strane bravu, a morao je.

Tamo gde postoje dokumenta, može on da se zove Kraljević, može da se zove Petrović, Radosavljević, nebitno, ima da odgovara za to, ali pitajte svakog čoveka na svakoj ulici srpskoj da li je ikada i jedan političar odgovarao za korupciju. Reći će vam – nije. Reći će vam – jedan drugog pokrivaju. To je propast ovog društva. Džabe mi sve ovo što radimo. Džabe mi sve što pričamo. Siđite u narod. Njega ne interesuje strančarenje.

Ova sednica, ako kažem, ako pričamo o korupciji, ako se taj narativ koji dolazi promeni, ima šanse da opstanemo.

Završiću, stranka kojoj pripadam zalaže se za promenu ovog nakaradnog republikanskog sistema. Navešću jedan primer, doneću vam za to dokumenta koja su deponovana, jednom je u istoriji srpskog naroda srpski seljak tužio srpskog kralja i dobio ga je na sudu. Navedite vi meni za 70 godina komunističke republikanske vladavine da je ikad iko mogao da takne bilo kog diktatorčića i direktorčića.

Nadam se da će se to promeniti. Hvala vam.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pravo i pravda su temelji na kojima država počiva i opstaje. Ako nema toga, onda ona više liči na razbojničku pećinu i na skup ljudoždera. U genu našem, u identitetu našem, srpskom, je da je vapaj za pravdom kroz vekove.

U našem epu se kaže – Nemoj, sine, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga jedinoga. Naša himna sadrži „bože pravde“. Danas nemamo ni prava, ni pravde, imamo urušen taj sistem. Ali, bilo bi nefer optuživati samo trenutnu vlast, to je posledica jednog užasa crvene aždaje koja je pre 80 godina uništila sve, a prvo uništila pravo i naučno i sve naučnike pravne, tako da se decenijama izučavalo da je jedan od najvećih pravnih autoriteta Slobodan Jovanović izdajnik. Strašno. Evo do čega smo doveli.

Ovo višestranačje je poslužilo da otprilike hvatamo komarce a ne da lečimo močvaru koja se zove pravna močvara. Zato moramo učiniti sve da promenimo ovaj tok, da promenimo ovaj proces.

Ja ne bih da ponavljam sve moje kolege koji su stručno i pravno obrazložili sve mane ovog zakona, za koga nećemo glasati. To bi bilo nekulturno, apsolutno se sa tim slažem. Ali sam zapamtio jednu reč od koleginice iz vladajuće strukture koja je rekla dostojno da treba da težimo ka tom momentumu kad možemo u Srbiji reći za pravne poslenike – dostojan, ili sudija ili tužilac. To je nešto što još nismo dosegli. No, to je proces.

U tom procesu, mora se razmotriti gde smo stigli sa školskim sistemom. Nigde nismo stigli. Da li vi znate, gospodo, zna cela Srbija, da nam se svi smeju, neću da ih imenujem, da nam starlete pokazuju fakultetske diplome. Nažalost, oni što su najumniji, beže iz ove zemlje.

Mnogo toga treba da se promeni da bi pravo i pravdu vratili ovde. Jer ovaj narod trpi malo i gladi ako nema hleba, trpi svega, ali je najžedniji pravde. I što mu je najgore, kada gleda u medijima, ovde je pominjano hiljadu raznoraznih afera, nema sudskog epiloga. Epilog je uglavnom u rijalitiju. I onda se on prekrsti sa dve ruke, da neko ko se tereti za ubistvo, dođe policija da ga hapsi, da ga hapsi u rijalitiju. To je obesmišljavanje svega. To je jednostavno, ne dozvoljavam vam da uopšte pričate da li mi imamo pravni sistem.

Kada to pokušamo da uredimo, a ne možemo ga urediti dok ne krenemo od početka, mora se promeniti i izborni sistem, ne može više ovako. Razdvojenost tri vlasti do te mere mora biti hirurški razdvojena jer kod nas upadom jedne zle ideologije došlo je do deinstitucionalizacije, a samo povratak institucijama garantuje da ova zemlja može uopšte negde da krene. Ovako smo zalutali i kao jedna kometa u Evropi hodamo a ne znamo ni gde ćemo, ni šta ćemo.

Šta mislite, ja ću poći od sebe, onih petorica kad su donosili onaj papir, ja većeg bezobrazluka, veće nekulture, nevaspitanja, nisam video. Dolazi, donosi, kao da je ovo neko pleme. I kraj priče.

Pazite, ja sam to jednom rekao, umesto da nas taj gest beščašća, neznanja, zbliži i da neko kaže – stani, polako, postoje neke stvari koje su iznad svega, iznad tog prokletog strančarenja, postoje neke stvari, ne, mi od toga napravimo to što smo napravili, tu bruku i sramotu koja se desila.

Nemojte molim vas, ja sam sto puta rekao za klimu političku, za sve u Skupštini, uvek je odgovorna većina. Većina je uvek odgovorna i ona može uvek kreirati ono što treba da kreira.

Nemojte me prekidati, nema potrebe.

Postoje mehanizmi. Četiri godine sam ja vodio jednu skupštinu grada Šapca, onog sekunda kad dođe do loše klime, predsednik Skupštine može da kaže – dajem pauzu pet minuta, 15 minuta, pet dana, da se dogovorimo iza kamera. No, neka ovo bude nauk.

Zašto ovo kažem? Vojnik istine i prava, najveći prijatelj iz najtežih dana, doktor Arčibald Rajs je evropejac koji je došao ovde da to pravo i pravdu kaže svetu. Na tim principima istine i prava i vraćanjem onim najvrednijim našim modelima koje smo mi kao narod imali je šansa da preživimo.

Što se Kosova tiče, o tome ne treba raspravljati, jer valjda sami sebi u usta skačemo ako išta o tome raspravljamo, i ako je ono označeno sa svakog ugla šta je, dozvolite i meni da ga ja kažem onoj grupi ljudi kojoj pripadam, šta je ono. Ono je pre 800 godina simbolično porinuto kao čestica u pehar iz koga se pričešćuje i vrši evharistija. Već 800 godina ovaj narod se pričešćuje Kosovom i ono je pričešćeno jednom za svagda.

Prema tome, držimo se toga Ustava, prava i ljudskog morala. S tim željama, s tim nadama, ja vas sve pozdravljam i nadam se da ono što se desilo zadnjih par dana nikad se više ne desi u ovom najvišem domu. Živeli i prijatno!

Uvaženi gospodine predsedniče, poštovane kolege, uvaženi građani Srbije, ja bih vas zamolio samo za malo pažnje u ovih par minuta, obzirom da ni lično, a i niko iz koalicije NADA i iz POKS nije nikog ometao u govoru.

Pred nama je set, između ostalog, medijskih zakona. Mediji su obično ogledalo jednog društva, ogledalo jedne demokratije, ogledalo jednog naroda. Danas su mediji takvi da samo jedna reč ima za sve – stid. Međutim, nije to ništa ni čudno, zato što u višestranačju kada partokratija i strančarenje prevlada i sahrani institucije, onda dobijete jednu karakondžulu medijsku koju danas imamo.

Kada govorimo o nacionalnom servisu, nestale su sve one emisije koje govore o kulturi, o školskom programu, o dostignućima. O političkim i nepolitičkim uglovima ne bih ni da govorim, jer to onda deluje subjektivno.

Napraviću jednu divnu paralelu – nemoguće je da na nacionalnoj televiziji jedan čovek koji 40 godina istražuje istinu u Srbiji, ja mislim da ima nekoliko prikolica dokumenata, nikada nije pozvan na nacionalnu televiziju da se sa njim popriča, nego je on stvorio jednu vrstu paralelnog sveta na internetu, ili je ovo paralelni svet? Mi treba da znamo da treba da se čuje uvek istina i treba da se čuju činjenice. Taj čovek je iz Kragujevca, Milosav Samardžić. Neprirodno je pričati o istraživačkom novinarstvu a ne dovesti čoveka. Zato kažem, ne mi, ne ja da govorim, nego neki ljudi koji se time bave.

Naveo sam samo jedan primer, a ovakvih je hiljadu primera. Šta se onda dešava? Imamo komercijalne televizije i onda imamo jedan divan izgovor – ali, mi ne može da se mešamo u uređivački program. Pa, ja ću to prvi da kažem, ali ima nešto drugo, a to je nacionalna frekvencija. Da li brani neko nama i vama iz vladajuće postave da kažete da je to bizarijum, da je to odvratno, da je takva nekultura i kič, ili preovladava ono da će se tamo čitati nečijih saopštenja mnogo više nego na nekim drugim televizijama?

Dame i gospodo, ništa gore nema kada povlađujemo primitivcima, neznalicama i onim ljudima koji nisu zaslužni ničemu da budu u javnom rakursu, ničemu. Ovo je narod koji je odgojio jednog Jovana Cvijića, koji je do pre Prvog svetskog rata objavljivao svoje radove na nemačkom, a nakon toga na francuskom. Ovo je narod koji je 1835. godine, Joakim Vujić pozorište je gradio u Kragujevcu, obilazeći naša stratišta i naša vaskrslišta. U Bizertu kad su stigli naši mučenici prvo što su uradili podigli su pozorište, ti ranjenici. Gde je ta srpska kultura? Gde je to zbog čega nas je Gete voleo? Gde je to nestalo?

Stalno se pominje Valtazar Bogišić, o tom što se grbo rodi, rodila se nakaza 1945. godine i o tome se ćuti. Onda ste smućkali 77 godina. Nema ovde bivše vlasti i nebivše. Partokratija je karcinom koji uništava ovo društvo. Samo ovde može i „Marš na Drinu“ i „Druže Tito, mi ti se kunemo“. Ne može. Ne može, jedno je sistem, jedno je nacija, jedno je ponos, jedno je etika, jedno je nadahnuće, a jedno je ropstvo. Istina se mora reći. Istina oslobađa.

Nažalost, mi kao narodni poslanici kamo puste sreće da se držimo demokratije, i treba, ali da ukažemo na sve te promašaje silne medijske. Ako ih mi svugde ukazujemo, onda prirodno demokratija radi svoj deo posla, ali će se neko pokriti po ušima i neće biti spreman dalje da ide na takvu vrstu, ja bih rekao najodvratnijeg pristupa koji smo danas imali u Skupštini, nešto što nije na ponos Skupštine.

Pokušavam da ne vređam nikoga, da jednom vrstom gospodstva doprinesem jednom razumu. Teška su vremena. Budimo realni, počnimo da gledamo istini u oči. Pominje se nesretni nekakav Kurti, nekakve trice i kučine. Znate kako se kaže – kad volovi kupus pojedu ne svađaju se s volovima niti se oni tuže, nego sa gazdama.

Znamo mi dobro gde su gazde. Hajde tu energiju, to znanje, taj vokabular, te činjenice da usmerimo ka gazdama. On je dole bitan koliko je i Zelenski bitan tamo. Znamo dobro kako funkcioniše Zapad u ovim trenucima, na određenim marionetama. No, mi to ne možemo da menjamo, ali možemo da se mi preorijentišemo i da sve svoje znanje i ono što su nam izlazne varijante pokušamo da pričamo s tim njihovim gazdama. Očigledno na ovom nivou ne može i mora se vratiti tamo gde se zovu Ujedinjene nacije, tamo gde imamo i određenu podršku istine i tamo gde će nas makar neko i saslušati. Ovamo što ne kontrolišu ti naši prijatelji, mi nemamo šta ni da tražimo.

Ono nije sednica o Kosovu, ona će doći, a pominjano je mnogo puta, pa ne bi bilo lepo da to ne pomenem. Lično mislim da u ovim trenucima nemamo samokritičnost, nema je niko. Ako samo tome primenimo i kažemo - da, pogrešio sam u tom vremenu, to je već početak rešenja problema. Nemamo ga nigde, ni u politici, ni u kulturi, ni u medicini, nigde ga nemamo, nemamo ga nažalost ni u sportu, pa i onaj koji vodi i igramo ekipa tako kako igra, svako mu je neko drugi kriv, a nema on šta da kaže o sebi. Mislim da sa ovog mesta, najvišeg mesta, upravo treba i da potekne to da svugde i na svakom mestu ukažemo, ali i da kažemo nešto što je kritično o nama i da kažemo - mogli smo i drugačije, trebalo je drugačije. Ako na tim principima funkcionišemo, imamo šansu da izađemo iz ovog galimatijasa i ovog teškog vremena u koje smo ušli. A da smo ušli u teško vreme, ušli smo, da nam treba sabornosti, treba, da nam treba jedinstva, treba, da nam treba različitog mišljenja, više nego ikad, ali ne majorizacije, ne marginalizacije, nego jednostavno pregledanja argumenata i sled onih istorijskih puteva koji su neminovno pred nama. Ako nemamo samopoštovanja, dame i gospodo, ako nemamo nacionalnog osećaja i ako to ne dovedemo do nivoa pogleda jednog i drugog, onda ćemo nestati. Da ostavim i uvaženim kolegama to vreme, opozicija je večito u ratu sa vremenom, nema ga, pa da završavam.

Želim, s obzirom na to da je ovo zadnje zasedanje, svim građanima prvo srećne božićne praznike, i onima koji slave i po gregorijanskom kalendaru i onima koji slave po julijanskom, pravoslavnima, kao i katolicima, želim svima srećne novogodišnje praznike, u svoje lično ime, u ime Pokret obnove Kraljevine Srbije i Koalicija NADA, s jednom željom - da svi budu zdravi, da se okupe oko svojih porodica i da budu svesni, samo sabrani pod jednim imenom, a to se ime zove Kraljevina Srbija, imamo šansu za Vaskrs, ostalo vidimo do čega smo doveli. Hvala vam, sve najbolje.

Ja bih samo nešto pojasnio. S obzirom na to da previše čitate Brozove zbirke, reći ću vam malo istinu.

DUŠAN RADOSAVLjEVIĆ: Član 107.

DUŠAN RADOSAVLjEVIĆ: Član 106.

Može li da mi ne oduzimate vreme?

Izvinjavam se, s obzirom na to da je ovde prisutna jedna komunistička demagogija koju slušamo, ja ću vam samo nešto reći. Šestog septembra 1944. godine bombardovan je od strane saveznika Leskovac, i to u 12 sati, na kraljev rođendan, gde je najveće bombardovanje bilo u Evropi posle Drezdena. U to vreme, mogu reći slobodno, zarobljen u Londonu, gde prethodno kralj Petar moli, preklinje, ovo govorim radi istine, da se vrati u zemlju, nakon toga mu donose fotografije gde je dignut u vazduh Leskovac sa centrom i, kažem vam, masakr napravljen. Saopšteno mu je, pročitajte malo zapise: "Nastavite li tako da se ponašate, nastavićemo sa bombardovanjem. Rat se završio, došlo je do podele sveta, pripali ste Istočnom bloku, odrecite se svega, da ne bi vaš narod stradao". Doneće najstrašniju odluku zbog koje će otići i prerano sa ovog sveta i to dobro svi znaju.

Prema tome, nemojte više pričati o nečemu što zaista ne znate i nemate predstavu šta govorite. To je najteža odluka njegova, a učinio je samo zbog toga jer su oni bili namerili da narod zbog toga strada. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče.

Kratko ću.

Član 107. povreda dostojanstva.

Preneseno jeste značenje, ali ipak zbog pojašnjenja i zbog javnosti stalno se malo u pežorativnom kontekstu ministar izjašnjavao o Mačvi i vodi. Ja sam prvi u ovom sazivu otkada je formirana Skupština pomenuo geopotencijale Mačve govoreći da su to najveći geopotencijali u Srbiji sa ogromnim količinama vode i da mi upravo pripremamo studiju izvodljivosti gde ćemo doneti…

Verujte da nije replika samo želja. Nema kontekst ovaj sa Zrenjaninom da se ne stavlja u kontekst nečega što nije.

Uvažena predsedavajuća, poštovani članovi srpske Vlade, dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, teško je stanje u poljoprivredi i ono nije od juče, sigurno da je zbog više decenijskog izopštavanja, omalovažavanja i svega što je prema njemu učinjeno, zato ovaj amandman ima samo jednu nameru, samo jednu svrhu da popravi barem to malo stanje.

Naime, na razdelu 24. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, glava 24) i tačka 3. Republička direkcija za vode, programska aktivnost, projekat 4.009, elektrifikacija sistema za navodnjavanje opredeljeni iznos od 200 miliona dinara treba povećati za još 100 miliona dinara iz razloga, jer je električna energija najjeftiniji energent u navodnjavanju zbog enormnih troškova kada se koriste naftni darivati, a u cilju suzbijanje suše.

Na razdelu 24. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede glava 24) i tačka 6. Uprava za agrarna plaćanja, opredeljeni iznos od 65 miliona 302.538 dinara, treba povećati za još 250 miliona dinara barem onoliko koliki je dug države prema poljoprivrednim gazdinstvima u ovom momentu za neisplaćene subvencije.

Na razdelu 24. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede glava 24) i tačka 7. Uprava za poljoprivredno zemljište, opredeljeni iznos od 532 miliona 741.000 dinara, treba povećati za još 100 miliona dinara u cilju povećanja i ukrupljavanja poljoprivrednih površina i podsticaj lokalnim zajednicama za sprovođenje komasacije i arondacija u cilju povećanja produktivnosti, racionalnosti i efikasnosti u poljoprivredi i boljoj i efikasnijoj primeni sistema za navodnjavanje i racionalnoj primeni poljoprivredne tehnike.

Naime, od kredita dobijenog od UAE jedna četvrtina bi se odnosila na poljoprivredu. Uprava za agrarna plaćanja je na današnji dan dužna poljoprivrednicima oko 250 miliona dinara, a naročito su ugrožene grupe proizvođača mleka gde su subvencija dosta kasni što daje za rezultat raspad ogromnog broja muznih krava, odnosno stoke, faktički u Srbiji uskoro biti neće.

Obzirom da je isteklo vreme, samo ću naglasiti na kraju, da seljak nije na teretu budžeta, sam uplaćuje penziono i socijalno, nema plaćeno bolovanje i godišnji odmor. Stub je društva, sve nas hrani, pa vas molim da ovo podržite, jer samo vaskrsom poljoprivrede može vaskrsnuti srpsko društvo i država. Zahvaljujem.

Uvaženi gospodine predsedniče, dame i gospodo, poštovani građani Srbije, ovaj budžet nije razvojni za poljoprivredu, a kada nije razvojni za poljoprivredu on nije razvojni ni zašta. Poljoprivreda od kada je nastao ovaj sistem zločinom pre nepunih 80 godina, je najstradalniji deo društva, a ona je bila nešto što je hranilo i Srbiju i okolinu. Nažalost, nije nam normalno da sada u vremenu kada imamo najveći poremećaj u Evropi i u svetu vezano za hranu, nestašice i cene koje divljaju, ne shvatamo da je poljoprivreda razvojna šansa.

Ako pričamo ovde o nekim faraonskim objektima, od preko pola milijarde dolara i to za neke grane našeg društva što se zove sport, a i te kako se malo više od običnog prosečnog razumem u taj sport, elementarno da u sportu mora postojati rezultat, da bi imao privilegiju da mu neko nešto radi. Zamislite tih pola milijarde dolara upumpati kod srpskog domaćina i u srpsko selo. Pustite to, uradite to, gospodo, pa ćete da vidite kako će srpsko selo da ozida stadiona koliko mu treba. Kako da bude srpski domaćin u saradnji sa bilo kim i konkurentan u EU kada je tamo subvencija 400 evra po hektaru, u obližnjoj Hrvatskoj i Rumuniji je 300 evra, a srpski domaćin prima 69 evra.

Zato predlažemo minimum 200 evra da se podigne srpsko selo, jer treba da znate koliko on plaća inpute, jer treba da znate koliko on plaća energente. El ga treba više ponižavati. Zapamtite nešto, ko se igra sa srpskim selom, doživeće najveću katastrofu.

Nemojte da se čudite što na hiljade sela umire. Nije nikakva mudrost kada ulažete u zdravu hranu, a ovo su prostori gde može da bude zdrave hrane, ovo su prostori gde treba da se vrate autohtone srpske rase. Da vas podsetim, Miloš Obrenović je sa njegovom mangulicom servirao je na sve dvorove sveta i puno srpsku kasu. Našta smo mi spali. Ovde sam čuo juče od predstavnika vladajuće garniture gde je rekao da zna da imaju uvoznički lobi koji uvoze zamrznuto meso koje je staro dve godine. Pa, zar to, to meni više liči na stiropor, zar to da se servira srpskim građanima.

U Kraljevini Holandiji, dragi građani i drage kolege poslanici, obrađuje se 2,2 miliona hektara i operativno kada se sve završi prihoduje se u Holandiji oko 80 milijardi dolara.

U Srbiji je 3,3 - 3,5 miliona, skoro duplo više, a privredi se 5,5 milijardi dolara. Oko 15 puta je veći prihod u Holandiji.

Završavam. Nema nam drugog modela - ili da ga prepišemo od Kraljevine Holandije ili da Srbiji vratimo ime Kraljevina Holandija. To je jedini put, sve drugo je bespuće. S verom u Boga, za Kralja i otadžbinu.