Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Poštovani ministri, poštovani poslanici, mi danas imamo na dnevnom redu 14 predloga zakona, među njima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine i to jeste važan zakon, kao što je važan Zakon o davanju saglasnosti na odluku o izmenama finansijskog plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Reći ću nešto više o ta dva predloga zakona, jer mi danas imamo i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o očuvanju afričko-evroazijskih migratornih ptica, vodenih staništa, Predlog zakona o potvrđivanju protokola o održivom transportu, uz okvirnu Konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o očuvanju populacije slepih miševa u Evropi.
Ovo takođe jesu važni zakoni, ali dok mi budemo govorili ovde o pticama, poput Barske kokice, Malog ždrala, Žutokljunog morskog gnjurca, Magarećeg pingvina, Ćelavog ražnja, Crvene čaplje, Kudravog pelikana, Ćubastog vranca i mnogih drugih i dok se borimo za prava slepih miševa na delu teritorije opštine Gračanica, pravi se rezidencija za vladu Kosova i intenzivno se radi na stvaranju radio televizije Kosovo i to nažalost nije do sada bila tema i prioritet za ovu Skupštinu, jer vlast ne želi da o tome raspravlja.
Što se tiče predloženih zakona, hajde da pomenem i ovaj Sporazum o očuvanju populacije slepih miševa, on je sačinjen 4. decembra 1991. godine u Londonu. Zatim je, jedan amandman sačinjen 24. do 26. jula 2000. godine u Bristolu i evo mi danas pričamo o tome.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, jasno je da se ovaj zakon, pre svega odnosi na sredstva iz IPARD-a, koja Srbija treba da povuče do 2020. godine ili bar da pokuša da povuče i sva ona poljoprivredna gazdinstva koja žele da ostvare prava na ove podsticaje moraju da ispune odgovarajuće uslove zaštite životne sredine.
Mi, kao poslanička grupa možemo da podržimo ovaj zakon i ovo je dobar Predlog zakona, kao i svi ovi ostali, koje ste danas predložili. Dakle, sve ove zakone možemo da podržimo, to su važni zakoni i dobri zakoni. Pitanje za državu Srbiju samo - da li je postojao neki veći prioritet, možda danas, od ovog da razgovaramo, ali uredu, pričaćemo o ovim zakonima.
Što se tiče zaštite životne sredine to jeste oblast u kojoj Srbija prilično zaostaje za EU, a bogami i za zemljama koje su uporedive iz centralne i istočne Evrope. Sadašnje stanje jeste loše. Jako je loše i ono kao takvo ugrožava i zdravlje stanovništva naše zemlje, skraćuje prosečni životni vek i naravno pogoršava kvalitet života u Srbiji.
Jedan od problema, ako govorimo o zaštiti životne sredine jesu svakako i otpadne vode i to što se u Srbiji prečišćava manje od 10% otpadnih voda, kao što znate, dok u uporedim zemljama centralne i istočne Evrope to bude negde i oko 70%. U Srbiji nažalost i najveći gradovi poput Beograda, Novog Sada i sličnih nemaju sistema za prečišćavanje otpadnih voda i sve otpadne vode i kanalazacije iz ovih gradova završavaju u našim rekama, u Dunavu i Savi, ako je reč o Beogradu i Novom Sadu ali slična stvar je i sa drugim gradovima u Srbiji.
Poređenja radi, Budimpešta prečisti 95% otpadnih voda, Bratislava 99% Beč čak 100%, Sofija 75% i Bukurešt 60%. Što se tiče manjih gradova, ja dolazim iz Trstenika i ceo taj potez Zapadne Morave, od Kraljeva preko Vrnjačke Banje, Trstenika, pa sve do Kruševca, kompletne otpadne vode i kanalizaciju otpušta u Zapadnu Moravu. Da problem bude još veći, sistem za vodosnabdevanje grada Trstenika vodu uzima sa te isti Zapadne Morave. Tu se nalaze akumulaciona jezera, voda se sa Zapadne Morave upumpava u ta postrojenja i dalje distribuira u vodovodnu mrežu.
Dakle, sve ono što teče niz Morave od pravca Čačka, Kraljeva, Vrnjačke Banje, negde u Trsteniku predstavlja ozbiljnu opasnost za zdravlje ljudi u smislu zdrave pijaće vode. To što nemamo sisteme za prečišćavanje optadnih voda je veći problem i od toga što nemamo ni kanalizacionu mrežu koja pokriva značajan deo teritorije Srbije. Danas u Srbiji negde oko 55% stanovništva je na neki način prikačeno na sisteme kanalizacionih mreža, znači polovina otprilike. Možda nešto više od tri miliona, 3,1 milion ljudi koristi septičke jame i ti koji imaju septičke jame i oni koji su prikačeni na kanalizacione mreže na kraju imaju isti efekat, ta otpadna voda završi u našim rekama, u našim potocima, kanalima i jezerima, da li je neko sada cisternom iscrpio svoju septičku jamu ili imate kanalizaciju koja vodi do reke. To je samo stvar tehnike, ali ne menja suštinu. Tu zaista jeste problem i to je nešto čime Srbija mora ozbiljno da se bavi u narednom periodu, jer je to pre svega važno zbog zdravlja ljudi.
Imate recimo beogradske opštine poput Mladenovca ili Obrenovca, gde je svega 45% ili 40% u slučaju Obrenovca, građana prikačeno na kanalizacionu mrežu. U mom Trsteniku je negde oko 33%.
Sada, to takvo stanje sa otpadnim vodama prouzrokuje i situaciju sa zdravom, pijaćom vodom i sa stanjima u vodovodima. Zato imamo podatak da u 2017. godini 56% gradskih vodovoda svega je imalo ispravnu vodu za piće. Preostala 44% nisu imali ispravnu vodu. A ako govorimo o seoskim vodovodima, tu je još gora situacija i tek negde oko 37% seoskih voda vodovoda ima ispravnu pijaću vodu i to zaista predstavlja jedan alarmantan podatak za Srbiju, kako bi se preduzele adekvatne mere.
Kada govorimo o zaštiti životne sredine, moramo da pomenemo i šta se dešava sa čvrstim komunalnim otpadom i sa upravljanjem deponija. Mi kao država sakupljamo negde oko 80% komunalnog otpada, ali je problem što jako malo tog otpada prerađujemo, za razliku od evropskih zemalja gde se u nekima od njih ili na nivou EU, prosek je ako se ne varam negde oko 75% se prerađuje otpada, kod nas gotovo sav otpad se samo deponuje na deponije i tu imamo jako loš sistem. Imali smo ga u prethodnom periodu. Bio sam predsednik opštine u nekom periodu u Trsteniku i 10 godina su trajali pokušaji stvaranja regionalne deponije za taj deo Srbije. Trebala je da bude u Pazaru, pa u Kraljevu, pa u Kruševcu, na kraju se to podelilo pa jedni hoće na jednu stranu, drugi na drugu i mi i dan danas ne znamo dokle se stiglo i šta će biti sa tom regionalnom deponijom i to traje u nedogled. To je jedna priča bez kraja i stalno su neki novi problemi i prosto nema rešenja. Mislim da bi to bilo jako važno i da je jedno od rešenja da se konačno uspostavi sistem regionalnih deponija.
Kada govorimo o otpadu, naročito moram da naglasim kontrolu tokova opasnog industrijskog otpada i opet ću to pomenuti na primeru grada iz koga ja dolazim.
Trstenik je jedna od opština koja je bila izložena sagorevanju otpadnih ulja, trafo ulja, drugih otpadnih ulja u svojoj gradskoj toplani. Tako što je jedna od privatnih formi u saglasnosti vašeg ministarstva, dobila određene dozvole da može ta otpadna ulja da pretvara, kobajagi, po nekom procesu u nekakvu emulziju, koja treba da zameni energent i onda se to sagorevalo u gradskoj toplani.
Rezultati ispitivanja vazduha su bili katastrofalni. Svake godine smo imali probleme sa time. To je trajalo desetak godina. Tužilaštvo je konačno preduzelo neke procese, neki ljudi su zbog toga uhapšeni i verovatno se vode ti procesi. Ali, nije suština da mi kažnjavamo one kad dela učine, nego da ih sprečimo da se to događa, jer ne može niko zdravlje da nadoknadi. To što će neko biti kažnjen za neko nedelo ili kršenje zakona, nije rešilo problem što su građani i naša deca suočavali se sa time da udišu loš vazduh.
Kada govorim o vazduhu, najmanje trećina stanovništva Srbije je izložena prekomernom zagađenom vazduhu po nekim analizama i to je negde približno oko 2,5 miliona građana, ljudi u Srbiji, koji živi u oblastima sa prekomernim zagađenjem vazduha. Imamo i poznatih crnih tačaka poput Bora, Valjeva, Užica, Beograda, Kragujevca, Smedereva, Subotice, ali imamo i one velike gradove poput Novog Pazara, Vranja, Pirota, gde i ne postoje validni podaci o stanju vazduha.
Dakle, da bi se sve ovo moglo rešiti, poštovani gospodine ministre, neophodno je da se investira, a ako Srbija nastavi da investirao kao i do sada 0,2% BDP u zaštitu životne sredine i sve ovo o čemu sam ja govorio, ne možemo se nadati da će se ni jedan od ovih problema rešiti. Tako da, ključna stvar je povećati udeo investicija u oblasti zaštite životne sredine kako bismo rešili ove probleme, koji se pre svega tiču zdravlja građana Republike Srbije.
Još jedno pitanje, koje je takođe vezano za zaštitu životne sredine i za vaše ministarstvo, a to je izgradnja mini hidroelektrana. To jeste prilično ozbiljna tema, s kojim se zadnjih godina suočavamo. Neki građani organizuju proteste. U ovom trenutku u Srbiji postoji 81 mini hidroelektrana, od čega je najveći deo EPS, a onda ostatak su neke privatne firme od kojih najveći udeo imaju firme koje su povezane sa gospodinom Nikolom Petrovićem, kumom Aleksandra Vučića.
Sada kada pogledate da ti objekti u energetskom bilansu donose jako malo, a imaju nemerljive ekološke posledice po floru, faunu, prirodu, reke i sve ostalo, postavlja se pitanje da li Srbija i dalje treba da to podržava i da li je interes Srbije da sačuva reke, da sačuva staništa ili da nekim pojedincima koji žele kroz svoje privatno poslovanje da ostvare neki prihod to i urade. Dakle, imate i mišljenje Zavoda za zaštitu prirode Srbije, verovatno vi to sve jako znate, koji konstatuje da sve te preduzete aktivnosti i te kako imaju lošeg uticaja na sve delove vodotokova, naročito samovolje pojedinih investitora koji ugrožavaju rečna korita, elemente aluvijalne ravni, hidroloških režima itd. Ja nisam baš najstručniji za ovu oblasti, ali je jasno šta hoću da vam kažem.
Dakle, suština je da, ukoliko se nastavi i dalje da se na ovaj način grade mini hidroelektrane u pojedinim područjima Srbije, zaista mislim da se u smislu zaštite prirode, mi ozbiljno igramo i mislim da tome treba stati na put.
U Pirotu, kao što smo videli i što znamo je prostornim planom predviđena izgradnja na Staroj planini 58 mini hidroelektrana.
Sada kada pogledate šta je rezultat ovih 81 koje rade, to je da su u periodu od 2013. do 2017. godine, firmama koje su u sastavu Elektroprivrede Srbije, isplaćeno 17,6 miliona evra, a firmama u kojima Nikola Petrović danas ima vlasništvo i njegovi poslovni partneri, isplaćeno je oko 10 miliona evra. Oni svakako imaju koristi, ali je pitanje da li država Srbija ima koristi od toga i kako na to vi, kao resorni ministar gledate i šta će biti vaši potezi u narednom periodu po ovom pitanju.
Na kraju hoću da se osvrnem i na ovaj predlog zakona, vezano za izmenu plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i mi to možemo da prihvatimo kao poslanička grupa takođe, zato što to jeste nešto u šta treba ulagati, zdravlje ljudi nema cenu. Problem je to što danas 2018. godine, u oktobru mesecu, posle šest godina vaše vladavine, je ovo na dnevnom redu.
Mi ćemo sa dve ruke uvek da glasamo za sve slično što se tiče života naše dece i života naših ljudi, ali ste mogli da kažete – nećemo ulagati 15 miliona evra u beogradsku gondolu, nije nam ona prioritet. Prioritet nam je lečenje naše dece, a ne, gospodine ministre, da vi targetirate fondacije, glumce, sportiste, koji su u odsustvu države na neki način želeli da pruže podršku svim onim ljudima i svoj onoj deci koji nisu uspeli da nađu rešenje za svoje zdravstvene probleme u svojoj državi i u svom ministarstvu, već su morali da skupljaju novac da bi otišli po zdravlje negde u svetu, bilo gde. Dakle, to je suština problema.
Dakle, mi imamo hroničan problem u zdravstvu Srbije, hronično nezadovoljstvo lekara koji odlaze, masovno odlaze iz Srbije, desetine njih iz pojedinih zdravstvenih centara odlaze na mesečnom nivou. Imamo situaciju da su građani nezadovoljni, jer je zdravstveni sistem za njih nedostižan, jer ne mogu da se leče zbog lista čekanja, zbog organizacije čitavog sistema. Ja sam, i prošli put kada smo govorili o temi zdravstva, vas pozvao da ne idete kao ministar, nego da odete nekada bez pratnje, kao običan građanin, recimo u Zdravstveni centar Kruševac, negde da vas niko ne primeti, pa sami pogledajte kako izgledaju čekaonice, kako izgleda odnos nezadovoljnih lekara prema pacijentima, kako izgleda zdravstveni sistem. To je slika i prilika.
Kada vi odete u Klinički centar u Niš, pa naravno da vas tamo dočeka čitava predstava, naravno da mediji predstave zdravstvo u Srbiji kao najbolje u Evropi. Naravno, ne predstavi se i to da kada god padne kiša u tom evropskom Kliničkom centru, izliva kanalizacija po podu, pa se seljakaju lekari iz jednog u drugi kraj.
Dakle, što se tiče lečenja retkih bolesti, apsolutno podržavamo ovo i sve ovakve slične stvari ćemo podržati, ali mislim da je ta reakcija zakasnela. Naročito je problem, i ako je ona izazvana time što su neki glumci ili sportisti pomagali našoj deci, našim ljudima ne trebate sada njih da targetirate kao nekakve plaćenike, što ste uradili, kao nekakve ljude koji žele loše svojoj državi. Ne, oni su samo želeli da pomognu ljudima, jer su možda bili u situaciji više nego neko drugi.
Za vas je pitanje – zašto to niste uradili vi, nego ste pustili da to rade neki drugi građani Srbije? Zahvaljujem.