Zahvaljujem, predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, moram da priznam da sam više voleo da sa gospodinom Vujovićem polemišem na temu usvajanja Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, a danas da ovde razgovaramo sa gospođom Zoranom Mihajlović, ali izgleda da je to neka taktika Vlade da ukršta ministre u zavisnosti od teme koja je na dnevnom redu.
Što se tiče današnje teme, a to je produženje roka raspoloživosti sredstava za finansiranje Koridora 11, donosimo tu odluku da produžimo rok na dve godine, zato što neko nije bio efikasan ko je trebao da bude i da realizuje radove u predviđenom roku za koje je kredit uzet. Realizovali ste 80% tog posla. Vi ste bili na vlasti te četiri godine i isključivu odgovornost snosite zašto posao nije završen do kraja.
Paralelno s time, umesto da danas govorimo o nekim drugim koridorima, o nekim drugim velikim koridorima, o nekim drugim velikim projektima, mi još nismo završili ni ono zašta je neko drugi ispregovarao i obezbedio sredstva. Nisam video da je Vlada ispregovarala i krenula u realizaciju nečeg novog za ove četiri godine, tu pre svega mislim na Moravski koridor. Moravski koridor je žila kucavica Centralne Srbije, dela Srbije koji je najgušće naseljen, 500 hiljada ljudi živi u mestima od Kruševca do Čačka u toj Moravskoj dolini. Taj auto-put spaja Koridore 10 i 11.
Premijer mi nije odgovorio na to pitanje prilikom predstavljanja svog programa. Očekujem odgovor od ministarke, jer sam to postavio kao poslaničko pitanje. Ne znam zašto i po kojim kriterijumima je auto-put Niš-Drač veći prioritet od toga? Voleo bih da mi to neko objasni.
Što se tiče kredita koji produžavamo, zapravo, koji je već podignut, mi nastavljamo praksu zaduživanja, koja je nesporna. I nije bitno, gospodine ministre, da li će neki poslanik za sto miliona pogrešiti današnje stanje javnog duga Srbije, odnosno stanje duga koji građani Srbije imaju, nesporno je da je preko 24 milijardi evra dug u ovom trenutku. Nesporno je da je 2012. godine on bio oko 15 milijardi. Dakle, vi ste za skoro deset milijardi zadužili građane Republike Srbije. Pri tom ste, paralelno sa zaduživanjem, građanima uzimali sve ove četiri godine, uzimali ste od lekara, od profesora, od penzionera, od poljoprivrednika, od privrednika, da biste mogli da kažete kao što ste malo pre govorili…

Ali, ministar je govorio o tome malo čas.

Hoćete li mi vreme samo nadoknaditi, molim vas?
Dakle, ministar je govorio o suficitu i zato sam i ja govorio vezano za ovu tačku, zašto, ako već imamo toliko sredstava u budžetu i ako cela zemlja i društvo treba da radi da bi neko mogao da izađe na pres-konferenciju i kaže kako imamo suficit u budžetu, kako nemamo više deficit, vi gospodine ministre, verovatno kao stručnjak treba da znate kad imate suficit u budžetu nerazvijene zemlje, to znači po pravilu deficit u džepovima stanovništva i privrede. I danas cela Srbija radi i izdvaja da bi mogli da kažete da imate suficit u budžetu i da bi neko od međunarodnih finansijskih institucija mogao da vas pohvali.
Dalje, što se tiče kredita koje smo povukli, ja bih danas, recimo, pitao gospođu Mihajlović, a odgovorite mi i vi ako ste tu, šta je sa potpisanim ugovorom za izgradnju železnice Beograd–Budimpešta prošle godine u Narodnoj Republici Kini? Rečeno je da će radovi početi ove godine. Još uvek nismo ništa od toga čuli, izuzev što je premijer jednom prilikom…

Ja to i radim, ali vas molim da malo šire pogledate tu sliku. Itekako ima veze sa neefikasnošću vaše Vlade koja nije bila u stanju da za četiri godine odradi posao koji je ugovorio neko drugi.
Lepo ste rekli da je neko drugi obezbedio ta sredstva, vi niste bili u stanju da ih na pravo vreme i u datim rokovima završite, odnosno povučete i da završite ovaj projekat. Avgust 25. je bio rok za završetak, a mi sad produžavamo to za još dve godine.
Dakle, to samo govori o stanju u putarskoj privredi u Srbiji, govori i o onome po čemu nam se danas smeju sve zemlje u regionu da smo pravili ili nismo, više to niko ne može da utvrdi, tunele koji su niži od standarda, da li će proći kamion ili neće to ćemo videti. I sigurno je jedno da je ministarka Mihajlović rekla da se moraju ispravljati određeni radovi na tom autoputu i na tim tunelima i da se mora skidati jedan nivo asfalta, a to govori o posvećenosti, to govori o odgovornosti.
Naravno, poštovani ministre Vujoviću, nisam siguran da li ste upoznati, a voleo bih da mi odgovorite da danas u Srbiji putarska preduzeća bez tendera dobijaju poslove održavanja puteva regionalnih i državnih, bez sprovođenja javne nabavke. Da li to znači da javna nabavka ne važi za državu i za Puteve Srbije, a važi za lokalne samouprave, za privrednike i za ostale građane Republike Srbije? To su sve teme na koje mi nismo dobili odgovor.

Što se tiče ovog samog kredita i donošenja današnje odluke, ona je rezultat neefikasnosti vaše nereformisane Srbije za koju ste se borili kada ste dolazili na vlast.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Reklamiram povredu Poslovnika član 107. povredu dostojanstva Narodne skupštine jer je prethodni govornik govorio ovde o nekakvim pacovima i o koje kakvim stvarima, što smatram da nije mesto u ovom domu ovde.
Takođe, vaš prethodnik, gospodin Arsić je mene dva puta opomenuo i prekidao me u svom izlaganju da se vratim na temu. Pri tom, nije mi nadoknađeno vreme, a gospodinu koji je govorio Gavrilović je pet minuta ovde držao predavanje o putarskoj industriji, o podlogama, o debljini asfalta, o stručnosti nekih pre njih, nekih koji su sada tu. Ni jednog trenutka nije govorio o temi da bi ste mu onda vreme ponovo brojali od nule. Vratili sa pet na početak i onda je faktički dobio duplo vreme.
Ja kada vidim danas snagu argumenata pozicije u odnosu na činjenice koje iznosimo mi, zaista mi je jasno da je sve ovo što slušamo jedna velika prazna priča, jer na konkretna pitanja dobijamo odgovore – a šta je radio neko pre. Nemojte to da odgovarate, nema potrebe da budete nervozni. Dajte argumente.
Očigledno da gospodin Gavrilović je neko ko je stručan za sve oblasti, a kada vidim ko danas i na koji način brani gospodina Vučića, jasno mi je zašto je u Srbiji ovako dobro. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.
Što se tiče predloga autentičnog tumačenja odredbe člana 6. Zakona o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železare Smederevo“, u principu ne bi trebalo da bude nikakvih problema i to zapravo nije nešto što ne bi trebala ni opozicija da podrži. Tu nema apsolutno nikakve dileme.
Postavlja se pitanje samo zašto mi danas moramo ispred sebe da govorimo o autentičnom tumačenju i da li je to rezultat nekih brljotina koje su pre nastale, tokom izrade i potpisivanja kupoprodajnog ugovora ili kao razni zakoni koji su usvojeni u ovom domu po hitnoj proceduri i koji su po pravilu bili čak i po nekoliko puta iza toga ispravljani.
Takva situacija je sada i sa ovim autentičnim tumačenjem vezano za „Železaru“ Smederevo. „Železara“ Smederevo kao najveći privredni sistem u Srbiji i te kako zaslužuje posebnu pažnju i naravno, ako ni zbog čega drugog onda zbog gubitaka koje je svih ovih godina pravila. Od odlaska US stell-a 2012. godine, gubici koje beleži „Železara“ i na osnovu toga košta građane Srbije i iznose negde oko 60 miliona evra.
Dakle, ti gubici su se iz godine u godinu uvećavali, a država je servisirala te gubitke i te dugove davanjem garancija, komercijalnim bankama, kreditima, sredstva, fonda za razvoj, a onda i direktno o pozajmicama iz budžeta Republike Srbije.
Dakle, najveći iznos koji je prebačen „Železari“, prebačen je 2015. godine i to 100 miliona evra. Preko 100 miliona evra je prebačeno u jednom danu „Železari“ sredstava kako bi taj sistem ostao da funkcioniše.
Ali, ako se vratimo malo nazad i pogledamo genezu stvari videćemo da je država izabrala „Železaru“ da nju podržava kao važno preduzeće, kao jedinog proizvođača čelika u ovoj zemlji, kao preduzeće koje zapošljava 5.000 radnika i to možda nije sporno da je „Železara“ jedino takvo preduzeće bilo u Srbiji.
Ukoliko je aspekt za održavanje „Železare“ bio i socijalni mir i to opet nije sporno, i ako 5.000 ljudi ne treba da ostane bez posla i to nije sporno.
-Sporno je zašto je „Železara“ možda izdvojena od nekih drugih preduzeća, a znamo da je država proglasila 17 strateških preduzeća.
Što se tiče same „Železare“ po postavljanju profesionalnog menadžmenta, gospodina Bojana Bojkovića dugovi su nastavili da rastu, a vrhunac gubitaka je napravljen onda kada je država dovela profesionalni menadžment Petera Kamaraša i Džona Gudiša, koji su trebali kao mesije da naprave vrhunski rezultat za državu.
Slušali smo najave premijera kako više neće biti gubitaka, kako će „Železara“ biti profitabilno preduzeće. Šta smo od svega toga dobili, od te velike i pompezne najave dolaska Kamaraša u „Železaru“ početkom 2015. godine? Dobili smo da je ista Vlada koja ih je angažovala 2016. godine najurila i to ih najurila zbog duga koji su napravili, odnosno gubitka najvećeg u istoriji „Železare“ od 145 miliona evra. Dakle, 50 miliona više nego 2014. godine kada je to radio naš profesionalni menadžment koga je Vlada RS pre toga imenovala.
Dakle, postavlja se pitanje – ko će snositi odgovornost za te dugove koji su tada nastali i odakle će se to platiti i ako imamo u vidu da je kineska kompanija „Hestil“ kupila imovinu preduzeća, a da su dugovi nastali RS?
Ukupna dugovanja, odnosno gubici „Železare“ u ovom trenutku iznose čak negde oko 500 miliona evra. Ja ću vas podsetiti da sve uštede koje smo ostvarili, odnosno država je ostvarila na osnovu toga što ste smanjili plate i penzije je sad negde oko 400 miliona evra.
Da li na ovaj način mi sprovodimo politiku za koju se ova Vlada zalaže i da li ćemo zaista imati takve rezultate? Postavlja se pitanje šta će biti dalje? Ne želim da govorim ništa loše o „Hestilu“, ne želim da govorim o tome da Srbiji ne treba „Železara“. Srbiji treba „Železara“, treba proizvođač čelika i to znači za našu ekonomiju i za privredu naše zemlje, ali na način na koji se to radi i na koji radi ova Vlada, a to su razno razni tajni ugovori, a javnost je ta koja treba da bude upoznata sa ugovorima, građani Srbije treba da budu upoznati nisu upoznati.
Nastavlja se praksa i „Er Srbije“ i ugovora sa investitorom za izgradnju „Beograda na vodi“, i ugovora vezanog za „Železaru“. Javnost je bila potpuno isključena i o pregovorima sa „Esmarkom“. Čuli smo premijera da je jedan od povoda dolaska i pregovora sa „Esmarkom“ bilo i to što „Železara“ ima jako velike zalihe i da je to bio njihov motiv.
Nažalost, sa „Esmarkom“ se završilo kako se završilo, a na sreću sada imamo nešto i ja ne želim i nemam problem sa time da kažem i nešto dobro, a to je da je dobro što je „Hestil“ danas u „Železari“, ali imam isto tako strah jer ne znam šta je predviđeno tim ugovorom i šta čeka Srbiju u narednom periodu vezano za „Železaru“ ako procene konsultanta danas kažu da će „Železara“ do 2020. godine imati gubitke od preko 200 miliona evra.
Dakle, ono što smo mi još čuli vezano za„Železaru“ jeste i tokom ove godine gde smo imali primedbu da udruženja proizvođača čelika EU koji su pokrenuli proces pred evropskim organizacijama optužujući rukovodstvo „Železare“ zbog dampigovanja cena i narušavanja konkurencije. To smo takođe čuli iz medija. Mi nemamo kao građani Srbije, niti poslanici informaciju šta je tu zapravo prava istina izuzev onoga što čitamo iz medija i kakve će to posledice možda i ostaviti na našeg proizvođača čelika, a i na kompaniju „Hestil“ koja je danas došla u Srbiju.
Bez obzira koliko smo sredstava dali direktno za „Železaru“ ili dali garancije za zaduženje, to se na kraju sve pretvara u fiskalni trošak i taj trošak plaćaju pre svega građani Srbije, da ne govorim o dugovima koje „Železara“ ima prema „Srbijagasu“, prema EPS i drugim našim javnim preduzećima.
Ovde moram da postavim pitanje – šta je i sa drugih 17 strateških preduzeća u Srbiji i zato sam na početku svog izlaganja rekao da li „Železara“ samo treba da bude izdvojena?
U delu Srbije iz koga ja dolazim u centralnoj Srbiji je ugašen „14. oktobar“ u periodu vaše Vlade i vašeg mandata, vladavine u zadnje četiri godine, ugašena je „Prva petoletka“, odnosno oterana u stečaj „Fabrika vagona“ u Kraljevu. U tim fabrikama je drage kolege radilo preko 10 hiljada radnika do 2012. godine. Tu više nema radnika. Dakle, to je pitanje.
„Prva petoletka“ je fabrika koja je takođe zapošljavala pet hiljada radnika. Tražili smo da se za nju primeni isti princip kao za „Železaru“ Smederevo, da se podržavi zato što 70% proizvodnje izvozi. Nije dobila ni dinara budžeta za subvencije u poslednje dve godine. Njihovi radnici nisu imali neoverene knjižice, plate su servisirane redovno. Nažalost nije bilo sluha. Čak je i premijer najavljivao da imamo kupca, da je završen posao oko „Prve petoletke“. Od svega toga nije bilo ništa.
Bio bih srećan da je Vlada imala više rezultata u traženju stranih investitora. Nažalost, to se nije dogodilo i onda smo došli u situaciju da smo neke firme procenili da treba da ih finansiramo iz budžeta, a neke da ne treba i ono što je najgore ni one koji su imali bilo kakav potencijal od tih 17 strateški zaštićenih preduzeća nismo im pomogli da opstanu na tržištu. Danas se ta proizvodnja i dalje realizuje u nekakvim drugim okolnostima. Tržište postoji, kupci postoje, ali nije apsolutno bilo sluha i ono što je rezultat toga je da za razliku od „Železare“ Smederevo, za razliku od pet hiljada ljudi koji rade u „Železari“ preko 10 hiljada ljudi je ostalo bez posla u ovom delu Srbije od Kruševca do Kraljeva u isto tako velikim sistemima i u velikim gigantima.
Što se tiče „Železare“ bilo je simptomatično i to da vidim način komunikacije između Vlade RS, rukovodstva „Železare“ Bojana Bojkovića i profesionalnog menadžmenta koga je angažovala Vlada. Videli smo rat saopštenjima gde su jedni druge optuživali, nismo znali ko je krivac, da li menadžment koga je postavila Vlada RS i gospodin Bojković, da li Peter Kamaraš i Džon Gudiš koji su tu došli.
Jedni druge su optuživali za gubitak od oko 150 miliona evra, najveći u istoriji „Železare“ i ko će snositi odgovornost za to, pa onaj ko je doveo i jedne i druge tu, a to je Vlada RS, premijer koji je najavio da će Kamaraš pokrenuti „Železaru“ i od nje napraviti profitabilno preduzeće.
Šta smo dobili kao informacije, da je Kamaraš optuživao Bojana Bojkovića kako je za 100 miliona evra od nemačkog kupca nabavio sirovinu koju je platio, a koja nikada nije došla. Sa druge strane, Bojković je optuživao Kamaraša zašto je on sa svojom firmom bio i dobavljač sirovina, a i kupac proizvoda „Železare“ i da je on zapravo odgovoran jer je sa svojom firmom „Pikaro“ imao različite ugovore.
Postavlja se pitanje da li je Vlada Republike Srbije znala za Kamaraševu firmu „Pikaro“, da li je znala za ugovore koje je ta firma imala sa „Železarom“, po kojoj ceni su nabavljene sirovine, šta je ta firma kupovala od „Železare“ i ko je na kraju uzimao deo kolača, ako ga je uzeo, jer je preko 145 miliona evra gubitak koji je ostvaren te godine, dakle, najveći u istoriji, još jednom ponavljam. Onda, naravno, imali smo ministra Sertića koji je imao specijalni zadatak da rešava pitanje „Železare“ i koji je štitio svoj menadžment, da bi premijer Vučić na kraju stao na stranu Kamaraša, braneći ih time da su uslovi na tržištu čelika za poslovanje bili loši zbog trenutne cene čelika na svetskom tržištu i to je bilo opravdanje za lošu odluku koju je donela Vlada Republike Srbije.
Mene zanima i očekujem da mi neko odgovori – ko će snositi ove troškove i ove gubitke i ko je za to odgovoran? Da li građani Srbije treba da plaćaju cenu neodgovornog ponašanja vlasti, neodgovornog ponašanja Vlade Republike Srbije i resornih ministara u traženju i traganju za magičnim rešenjima? Sva magična rešenja koja ste pominjali nisu dala do sada nikakvih rezultata, pa i ovo kod „Železare“ jer, napominjem još jednom, preko pola milijarde danas duguje „Železara“ Smederevo i to su dugovi koje ostavljate građanima Srbije. I ako treba da plate građani Srbije iz svog džepa te dugove, a plaćaju kao poreski obveznici, pitam – zašto se taj isti sistem nije primenio i na neka druga preduzeća koja su takođe odlukom Vlade Republike Srbije proglašena za strateška preduzeća, odnosno preduzeća od državnog interesa, kao što je „Prva petoletka“, „14. oktobar“ ili Fabrika vagona? Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.
Ja sam u prvom obraćanju rekao da ja kao poslanik Narodnog pokreta Srbije nemam problem sa time da glasam za ovaj predlog autentičnog tumačenja, ali iz razloga što smatram da ne treba kupci imovini „Železare“ sada otežavati funkcionisanje, poslovanje ili nove investicije.
Pa se postavlja pitanje – zašto mi to danas radimo, da li je to postala praksa, da li mi imamo sistem u radu i čemu ovo autentično tumačenje, ako je to trebalo biti definisano zakonom odnosno ugovorom, odnosno to zapravo znači da posao niste odradili onako kako je trebalo i sada ga ispravljamo kao što smo do sada i mnogo puta to videli u zakonima koji su usvojeni po hitnoj proceduri i ubrzo iza toga svi ti zakoni menjani.
Ono što me zanima i nisam iz dosadašnje rasprave dobio odgovore i to što je dobro što je „Hestil“ sada u Smederevu i to što je dobro što pet hiljada ljudi tamo ima posla, ne sme da zamagli činjenicu da postoje odgovorni za najveći gubitak u istoriji „Železare“ godišnji od 145 miliona evra pod rukovodstvom i upravljanjem menadžmentske kuće Petera Kamaraša i Džona Gudiša.
Dakle, niko na to nije odgovorio. Dobio sam odgovore šta se dešavalo pre deset ili više godina, ali ovo konkretno pitanje i tiče se i mogli smo čuti iz medija šta se zapravo tu dešavalo, naročito zašto što je od ljubavi koja je stvorena kada su ti konsultanti koji su preuzimali kao profesionalni menadžment upravljanje njome najavljeni kao svetski šampioni u toj oblasti iz Vlade RS i od strane ministra Sertića.
Zatim smo dobili za godinu dana potpuno suprotne informacije, a to je rasprava ko je kriv za taj toliki gubitak, pa je onda Peter Kamaraš kazao da je za to krivo rukovodstvo koje je imenovala Vlada RS pre njih na čelu sa Bojanom Bojkovićem koji su avansno platili dobavljaču iz Nemačke 100 miliona dolara za sirovine koje nikada nisu isporučene. Ne znam da li je tačno ili nije. To je citirao Bojan Bojković koga je postavila vaša Vlada.
Sa druge strane, Bojković je odgovorio rekavši da je Kamaraš taj koji je odgovoran za stanje u „Železari“ zato što je nabavljao sirovine od svoje firme „Pikaro“ iz Ukrajine i zato što je „Železara“ morala da bude primorana da ima samo jednog kupca, odnosno dobavljača.
Takođe, ta priča se nastavljala i sa time da je neko omogućio Kamarašu da napravi fiktivan ugovor o angažovanju tima od 35 ljudi za upravljanje „Železarom“ a kaže radilo mu je svega nekolicina rođaka i prijatelja.
Postavlja se jedno suštinsko pitanje, a to je gde je tu bio nadzorni odbor koja je Vlada RS imenovala? Gde je tu odgovornost tih ljudi koji su videli šta se dešava sa „Železarom“, koji su dozvolili da da li Bojković, da li Peter Kamaraš i Gudiš naprave gubitak od 145 miliona evra? Niko nikada u „Železari“ nije toliko to napravio.
Sada to treba da vraćaju građani Srbije, a mi nemamo odgovor ko je za to krivac i nemojte sada da to što je „Hestil“ tu i što imamo pet hiljada radnika koji rade u „Železari“ bude kompenzacija za gubitak koji ste napravili lošim upravljanjem i lošim menadžerisanjem u toj kompaniji.
Što se tiče sredstava, to su sredstva građana RS, budžeta i 100 miliona evra koje ste 2015. godine dali „Železari“ su pare koje ste uzeli verovatno od penzionera ili od zaposlenih radnika.
Sada, postavlja se pitanje i za druge sisteme koji nažalost nisu bili u toj prilici da ih država tako pomogne i malopre sam čuo argument gde kaže jedna poslanica – nismo mogli u stečaj da pošaljemo „Galeniku“ ili „Železaru Smederevu“. Šta ćemo sa pet hiljada zaposlenih radnika iz Smedereva i ja to apsolutno podržavam.
Podržavam da se svi borimo da pet hiljada radnika u „Železari Smederevo“ nastave da rade i ako treba da se na neki način pomogne da pomognemo, ali ne na taj način što će Kamaraš da se bogati i ko zna sa kime tali zbog trgovine svoje firme sa „Železarom“.
Postavljam pitanje – da li su manje vredni pet hiljada radnika koji su radili u „Prvoj petoletki“ u Trsteniku i kojima nije trebalo iz budžeta ni blizu ovoliko davanja, samo su tražili da ih ostavite da mogu da žive i da rade tržišno do pronalaska svog partnera? Da li su oni nešto manje vredni? Nisu. Nisu postojali isti aršini za sve. Postojali su određeni interesi zašto se „Železari“ davalo toliko sredstava a drugim firmama ne i ne samo „Petoletki“ iz Trstenika već tu mogu svrstati i FAP iz Priboja sa kojim se dešavalo takođe svašta i razno razna obećanja i najave su bile i „14. oktobra“ iz Kruševca i „Fabrike vagona“ iz Kraljeva i drugih velikih sistema koji su pušteni na doboš. U njima je takođe radio veliki broj radnika u svima više hiljada zaposlenih radnika.
Prema tome, molim vas da pored ovoga što govorimo večeras da neko kaže i ko će odgovarati za pola milijarde koliko danas je gubitak „Železare Smederevo“ jer „Hestil“ nije kupio dugove, kupio je samo imovinu „Železare Smederevo“.
Prema tome, molim vas da, pored ovoga što govorimo večeras, neko kaže i ko će odgovarati za pola milijarde koliki je danas gubitak „Železare Smederevo“, jer „Hestil“ nije kupio dugove, kupio je samo imovinu „Železare Smederevo“.

Hvala poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, ja moram prvo da prokomentarišem, bio sam minut van sale i zanimljivo mi je da ste odmah istog trenutka mene prozvali, kao maločas i kolegu Konstantinovića. Dakle, postoji redosled, možda je koincidencija, ali prosto sam morao da zapazim.

Dakle,  što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, smatram da je neophodno staviti ovaj predlog na dnevni red zato što danas kada svi govorimo o poljoprivredi i šansama koje imamo u poljoprivredi moramo to pokazati na delu.
Mi u Srbiji imamo preko 630 hiljada poljoprivrednih gazdinstava, malih, zvanično registrovanih i to svakako predstavlja veliki potencijal za našu zemlju. Međutim da bi svako to porodično i poljoprivredno gazdinstvo moglo biti mala porodična firma treba država da pomogne i treba izvojiti više sredstava za ulaganje u poljoprivredu, kao i za podsticaj.
U skladu sa tim, kao i da bi ojačali svoja poljoprivredna domaćinstva sa jedne strane, a sa druge se borili sa svetskom konkurencijom, neophodno je promeniti određene članove Zakona o podsticajima. Tu pre svega mislim na član 15. stav 4. gde je premija za mleko predviđena sa sedam dinara, predlažem da bude minimum 10 dinara, s obzirom na to da je u zemljama EU ista premija 24 euro centa ili 30 dinara.
Onog trenutka, napominjem, kada Srbija bude skinula prelevmane na uvoz mleka, naši proizvođači mleka neće biti konkurentni, imaće veliki problem da svoje mleko prodaju u svojoj zemlji i na svom tržištu. Isto tako predlažemo da se na minimum 8.000 dinara podignu podsticaji za biljnu proizvodnju, kao i na minimum 8.000 za regres, đubrivo, gorivo i seme.
Dakle, poljoprivreda jeste grana privrede koja može Srbiji pomoći, ali mora se u nju uložiti. Nema opravdanja da nemamo dovoljno para za ulaganje u poljoprivredu, već je samo pitanje da li to želimo ili ne. Na kraju, možemo deo sredstava uzeti i od „Beograda na vodi“, uložiti u poljoprivredu, sigurno bi imali mnogostruko veliki značaj za Srbiju, a poljoprivredu neće moći da pokrenu magična rešenja poput Arapa ili Nemaca koje ovde predstavljamo u Srbiji kao pokretače poljoprivrede, već naši poljoprivrednici kojima se moramo okrenuti i uz podsticaje pružiti pomoć i priliku da razvijaju svoju proizvodnju i sami sebe uposle. Hvala.

Zahvaljujem.
I pored toga što slušamo priče od Vlade Republike Srbije koliko brine o mladima, slušamo priče o dualnom obrazovanju, slušamo priče o značaju i reformi obrazovanja, ja evo već drugi put zaredom predlažem jednu dopunu dnevnog reda koja bi trebala da je interes svih nas. Ne vidim razlog ni prvi put zašto je odbijen, ali ja ću ponoviti i sada na ovoj sednici Skupštine.
Dakle, radi se o Predlogu dopune Zakona o lokalnoj samoupravi, gde u članu 16.a treba predvideti da lokalne samouprave mogu da uređuju, obezbeđuju stipendiranje učenika i studenata. U današnjoj zakonskoj regulativi u nadležnostima lokalne samouprave nije izričito navedeno da lokalna samouprava može stipendirati đake i studente. To stvara određene probleme za gradove i opštine koji to žele da rade.
Dakle, stipendiranje u današnjoj zakonskoj regulativi u nadležnostima lokalne samouprave nije izričito navedeno da lokalna samouprava može stipendirati đake i studente, i to stvara određene probleme za gradove i opštine koji to žele da rade.
Dakle, stipendiranje učenika jeste ulaganje u znanje u budućnost onih lokalnih samouprava koje to žele i da ne bi imale probleme sa DRI ili drugim institucijama koji kontrolišu rad lokalnih samouprava, neophodno je usaglasiti Zakon o lokalnoj samoupravi sa Zakonom o učeničkom i studentskom standardu, gde je to već predviđeno da jedinice lokalne samouprave mogu da rade.
To nije podrška samo za đake, već i za roditelje koji izdvajaju sredstva za svoje studente i svoje đake. Danas kada se suočavamo sa činjenicom da u 2015. godini Srbiju je napustilo 58 hiljada ljudi, to je razlog više da o ovome danas razgovaramo. U situaciji kada je Srbija druga u svetu po broju visokoobrazovanih kadrova koji iz nje odlaze, moramo razgovarati takođe o ovoj temi.
Tako da smatram da ovo predstavlja jedan predlog koji je korektan, bilo za poziciju, bilo za opoziciju. Tiče se budućnosti naše zemlje i tiče se budućnosti naših mladih ljudi i tiče se podrške porodicama onih ljudi koji imaju danas studente ili đake.
Dakle, smatram da će to biti još jedan način da đaci i studenti koji posle svog završenog obrazovanja, odnosno školovanja, da li u lokalu ili u nekim drugim gradovima, treba da se vrate i ostanu u svojim mestima i da u tim svojim mestima zapravo se trude da pokrenu ta svoja mesta, da svoja znanja i iskustva koja su stekli iskoriste upravo u tom smeru.
Prema tome, smatram da ovaj Predlog zakona treba da se nađe na dnevnom redu i molim vas da prihvatite predlog izmene zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Danas kada se suočavamo sa još jednom činjenicom, a to je da od 2014. godine pa do danas imamo najmanji rast BDP od 2000. godine, što jeste zvaničan podatak Ministarstva finansija, moramo da vidimo kako možemo da pružimo pomoć malim i srednjim preduzećima koji treba da budu nosilac privredne aktivnosti u Republici Srbiji.
Predložio sam zakon o dopunama Zakona o porezu na dobit pravnih lica, zato što postojećom zakonskom regulativom i Zakonom o porezu na dobit pravnih lica jesu predviđene određene podsticajne mere i institut poreskog oslobođenja, ali za pravna lica koja kumulativno zaposle 100 i više radnika koji imaju značajne investicije u kapital.
Smatramo da je neophodno zakonom stvoriti i one pravne uslove i omogućiti da ne samo ta velika, već pre svega mala i srednja preduzeća dobiju mogućnost da određene podsticaje ostvare, naročito kada je u pitanju otvaranje novih radnih mesta.
Stoga predlažem novi član 44a, koji kaže da poreskom obvezniku koji u poslovnoj godini na neodređeno vreme, a najmanje na dve godine zaposli nove radnike, poreska osnovica se umanjuje, a iznos uplaćenih zarada novozaposlenih radnika uvećana za doprinos iz obaveznog socijalnog osiguranja koje plaća poslodavac.
Takođe, predlažem i uvođenje novog člana 44b za novoosnovano pravno lice u privredno nedovoljno razvijenim opštinama koje obavlja proizvodnu delatnost da se oslobađa poreza na dobit za prve tri godine od početka obavljanja delatnosti na dobit ostvarenu upravljanjem delatnosti u nedovoljno razvijenoj opštini.
Na taj način s jedne strane stimulišemo ljude da zapošljavaju nove radnike, stimulišemo preduzeća koja treba da razvijaju svoj biznis, stimulišemo i preduzetnički duh, a sa druge strane i dajemo priliku da u onim nerazvijenim delovima Srbije imamo otvaranje novih firmi, otvaranje novih malih i srednjih preduzeća i na taj način povećanje privredne aktivnosti u Republici Srbiji.
Ono što je ovde još jako važno i što ovde moram da napomenem, izmenom ovog zakona praktično bismo na neki način uvažili i naša mala i srednja preduzeća i naše privrednike da ne budu oni neko ko će biti u podređenom položaju u odnosu na one velike investitore, pre svega mislim na strane investitore koji dolaze i uzimaju hiljade evra, od pet do deset i više, vidimo čak neki i 20 hiljada evra po zaposlenom radniku. Ovako bi naši mali preduzetnici koji nose privredu Srbije mogli da dobiju neku korist i razvijaju svoja preduzeća.

Zahvaljujem poštovana predsedavajuća.
Ovakva medijska scena u Srbiji je rezultat rada ili nerada upravo REM i na početku ću reći šta se kaže u čl. 2, 4, 5. i 6. Zakona o javnom informisanju. Cilj zakona je unapređivanje vrednosti demokratskog društva, sprečavanje sukoba i očuvanje mira, istinito, blagovremeno, verodostojno i potpuno informisanje. Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri. Niko ne može imati monopol nad objavljivanjem informacija.
Pitanje za REM je šta je do sada uradio i u prethodne četiri godine, a i ranije. To telo apsolutno ne obavlja svoju funkciju kako treba da radi i u dobroj meri je doprinelo da danas imamo ovakvu medijsku scenu u Srbiji.
Nisam video nikakve rezultate rada i dosadašnjih članova ovog regulatornog tela, niti da oni na bilo koji način brane javni interes, a mediji imaju veoma važnu ulogu pre svega u kreiranju svesti javnosti i izgradnji sistema vrednosti u zemlji i tu REM treba da pokaže svoju ulogu.
Članovi Saveta do sada nisu pokazali apsolutno ni volju ni želju da rade poslove koji su im povereni, već su u stvari bili neko ko je činio političke i komercijalne ustupke. Jedino što sam video zanimljivo za njih je da imaju plate veće od predsednika Republike koje prelaze 150.000 dinara, ali ako govorimo o tome šta su oni za ta sredstva uradili nisam nigde uspeo da nađem, niti jednu meru koju su oni primenili, a odnosi se na poslovanje elektronskih medija u Srbiji.
Posao im je možda olakšan i u toj meri što premijer za ove četiri godine nije imao niti jedan duel, niti jednu debatu sa bilo kojim opozicionim političarem u elektronskim medijima, pa onda nisu morali da reaguju. Možda bi tada reagovali.
Što se tiče jednog od važnijih poslova gde vidim ulogu REM jeste emitovanje rijatili sadržaja i rijaliti programa koji obiluju pornografskim sadržajima i drugim skaradnim sadržajima. Te zvezde rijalitija danas su uzor našoj deci u Srbiji i ja postavljam pitanje – da li mi težimo zapravo takvom društvu, da li težimo društvu gde će naša deca da se ugledaju na razne starlete i starletane ili društvu gde će deca da se školuju i da se obrazuju kroz vaspitno-obrazovne programe, kao što je to nekada ranije bilo?
Takvi programi imaju veoma negativan uticaj na mladu populaciju i degradiraju celokupnu medijsku scenu u Srbiji i to je nešto gde REM nije apsolutno ništa uradio, niti preuzeo bilo kakve mere. Bilo je nekakvih najava. Međutim, sve je to bilo bez epiloga. Kao što vidimo, utrkuju se komercijalne televizije koja će imati više takvih sadržaja.
Dalje, takođe jedna od uloga REM, koja proizilazi iz Zakona o privatizaciji medija, to je da su oni zapravo regulator koji treba da reguliše medijski pluralizam i protokolom se obavezuje da će Agencija za privatizaciju dostavljati mišljenje o postojanju ili ne postojanju medijskog pluralizma od strane kupaca.
Imali smo zakon i privatizaciju medija koji je još medijsku scenu unazadio. Šta je donela privatizacija? Komercijalizaciju, tabloidizaciju, snižavanje kredibiliteta informativnih medija, smanjenje udela analitičkog i istraživačkog novinarstva, kao i manje poštovanje etičkih standarda. Nakon poslednjih talasa privatizacije preko hiljadu radnika je ostalo bez posla u Srbiji, a državno-partijsku kontrolu medija preuzeli su tržišno-partijske institucije.
Prosto rečeno, umesto države vlasnici medija su danas političke stranke i tu najviše SNS ili njihovi eksponenti koji su pazarili najveći broj televizija. Od 73 medija koji su izašli na tržište privatizovano je 34, ugašeno 20, a 16 je dobilo mogućnost privatizacije putem prenosa kapitala radnicima.
Glavni junak naravno bio je Radojica Milosavljević iz Kruševca, eksponente Bratislava Gašića koji je kupio osam medija za koje se zna, a možda postoji i veći broj njih i to kako je kupio, što najzanimljivija stvar? Upravo tako što je kao medijski magnat dao 281.000 evra za kupovinu osam medija, a vraćeno mu je putem budžetskog finansiranja 220.000 evra. Navešću primere Kruševca i Kragujevca gde je kupovina RTK plaćena 14.000 evra, a nekoliko dana pre kupovine 17.500 evra je ista televizija dobila za programsko finansiranje.
Što se tiče Televizije Kragujevac njoj je uplaćeno dva puta, jednom 30.000 evra, drugi put 44 miliona dinara, što je negde oko 600.000 evra, a Televizija Kragujevac je plaćena 85.000 evra i da ne govorim da je ta televizija, kao i skoro polovina ovih medija sada u ovom trenutku pred gašenjem. To je rezultat toga.
Na kraju ću pročitati tekst NUNS koji kaže – medijska scena sa humanim likom Radojice Milosavljevića dinamikom rijaliti programa i Vučićem koji iskače iz frižidera, zatim višemesečno tabloidno takmičenje u lešinarenju ubijene pevačice Jelene Marjanović, otpuštanje novinarske ikone Olje Bećković zbog komercijalnih razloga i medijska ćutnja oko rušenja Savamale su samo naličje širokog društvenog konsenzusa i ideologije oko degradacije medijskog prostora.
Na kraju, danas smo dobili pismo NUNS gde oni pozivaju poslanike da ne glasaju za ovaj predlog iz prostog razloga …

Koristiću od predlagača. Imam vremena.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Jako mi je drago što je pomenuta Radio-televizija Trstenik, u kojoj je prošle nedelje, sa sve dva vozila u pratnji, došao ministar Bratislav Gašić sa saradnicima da je kupi od onih koji su dobili besplatne akcije, jer to je otprilike bila politika kako da se dođe u posed te njihove televizije.
Inače, dok je ona bila opštinsko javno preduzeće, svi su se na njoj pojavljivali, ona je pratila i poziciju i opoziciju, za razliku od sada kada je promenjena vlast, nijednu jedinu pres konferenciju, preko 20 poziva smo uputili, nisu došli da isprate. Toliko o tome.
Što se tiče moje koleginice ovde, ona prvo što je uradila po dolasku u lokalnu vlast, zaposlila je svog muža u opštinsku službu kao fotografa i kao PR kako bi mogao da je prati, da je slika koliko god bude trebalo.
Što se tiče budžeta za televiziju, da je mi nismo sačuvali, ne bi imao gospodin Gašić šta da kupi, a sada imate jedan mediji za koji ste se borili, koji je ozbiljan i profesionalan.
Budžet za poljoprivredu je, kao što i sami znate, a ne govorite istinu, jedan od najvećih u Srbiji bio tokom 2015. godine i tokom 2016. godine. Ne iznosi nikakvih dvadesetak miliona, nego iznosi 60 miliona dinara, sa vrlo jasnim programom.
Prema tome, što se tiče samog ovog zakona, ovde se govori i o medijskim radnicima i o njihovoj zaštiti i o uslovima u kojima treba …