Ništa novo nije rečeno u ovom članu, gospodine Ružiću. Skoro je identično rešenje prethodnom. I zbog Beograđana i drugih građana Srbije koji prate, on reguliše da glavni grad ima menadžera, da se on stara o ekonomskom razvoju Beograda i da ima najviše pet pomoćnika, što statut, koji smo čuli da je u najavi posle usvajanja ovog zakona i da će biti promenjen do kraja juna meseca, treba da reguliše.

Ono što je naša preporuka, nas srpskih radikala, beogradskoj gradskoj vlasti je da se ipak konkretno opredeli za to šta će koji pomoćnik gradonačelnika da radi. Ovde je ostavljena mogućnost da ih najviše ima petoro, a da oni mogu da se bave ili da budu u oblasti primarne zdravstvene zaštite, sporta, promocije. Mora da se taj princip odgovornosti, ako se već ustanovljavaju takve funkcije, odredi.

Mi imamo, svi gradovi i opštine u Srbiji imaju različite statute, ali u mnogim gradovima gde smo i mi deo koalicione vlasti, jasno i precizno je određeno, kao što su članovi veća zaduženi za pojedine resore, šta rade i ti pomoćnici predsednika opštine.

Zbog čega ovo govorimo? Zbog toga što smatramo da ne može celokupan teret ekonomskog razvoja da padne na leđa gradskog menadžera, već da odgovornost moraju da preuzmu i sada i u budućim koalicijama u vlasti u gradu Beogradu, ovo je ogroman grad koji se razvija, koji ima puno problema, koji pre svega mora da se razvija ne samo kroz prihvatanje tolikog broja ljudi koji se naseli, pa da se vodi računa o toj komunalnoj infrastrukturi, o uređenju tog i tog naselja, o održavanju stanovanja, već pre svega, glavna funkcija treba da bude pronalaženje, iznalaženje mogućnosti za novo zapošljavanje.

Da bi se zaista razvile te prigradske beogradske opštine, o kojima je ovde sada reč, na drugačije uređeni način u ovom zakonu, mi očekujemo da će u dogledno vreme, jer to je i najavio nedavno gospodin Vesić, beogradska gradska vlast da izađe sa tim ličnim kartama svake opštine. To je dobra ideja. Zbog čega? Zbog toga što će tačno da se vidi svaka opština kompatibilno i demografskoj slici i svom ukupnom razvoju kako će da se razvija.

Mi pozdravljamo sve ove do sada pozitivne ideje. Nama je potreban i novi Savski trg. Potrebno je da se reguliše. Jer, znate, sve ono što se dole nalazi je bilo prilagođeno, i ona monumentalna zgrada stare železničke stanice, pre svega se vama Beograđanima obraćam, za vreme kada mnogi od vas, pa i ja, nismo bili rođeni.

Sada je to grad koji se razvio, koji ima mnogo veći broj stanovnika i potrebno je da se to uredi. Pogledala sam najnoviju verziju Savskog trga, koja je korigovana u odnosu na prethodnu. Meni lično se to dopada.

Šta će ove prigradske opštine? Potrebna nam je i gondola i nacionalni stadion i uređenje i završetak projekta "Beograd na vodi", koji inicijalno, inače, vi to dobro znate, pogotovo vi koji ste duže u politici, projekat i nas, srpskih radikala još davnih vremena, ali je potrebno i da se urade te lične karte kako bi se doveli strani investitori i u tom smislu je potrebno da jedan od ovih pet pomoćnika, to vam je ideja, a vi sada vidite, i vi ste, gospodine Ružiću, deo te koalicione vlasti, bude zadužen upravo za to, jer znate, svi oni moraju da dele odgovornost i da vode računa, da svako u skladu sa onim što je njegov resor da maksimum, jer ovde još nedostaje jedna stvar. Kako oni kažu - staraju se, pokreću inicijative, daju predloge, projekte, ali uvedite im i to da podnose izveštaje o svom radu pa da se vidi da li je taj neko samo na papiru ili ima rezultate iza sebe.

Pažljivo sam slušala koleginicu Stojković i ona je dva puta ponovila istu reč vezujući za govor gospođe Vjerice Radeta, jer je uglavnom njena diskusija bila usmerena na izlaganje moje koleginice.

Ono što je na početku rekla je zaista frapantno, pa ja se javljam, eto da odbranim dostojanstvo Skupštine i da njoj kao diplomiranom politikologu, pretpostavljam, pošto je gospođa i član jedne međunarodne delegacije Parlamentarne skupštine OEPS-a, da mora da poznaje neke od stranih jezika. Nije tu ova Filipovska, ona baš ništa o tome ne zna.

Dakle, da mora da zna šta znači reč „distrikt“ i kada neko kao što je diplomirani pravnik Vjerica Radeta kaže ministru Ružiću da izgleda da ovaj zakon pravi od Beograda distrikt, to nije nikakva, kao što vi rekoste, zatvorenost i klaustrofobija. Gospođo Stojković, ako ste ikada bilo gde putovali po svetu, ako poznajete i evropske gradove, valjda ste išli na ta zasedanja, treba da znate da je to jedna prostorna celina upravnog okruga, nekada sreza, između dva svetska rata. Neka vas pouči gospodin Martinović. Pa je bio Kikindski distrikt, pa je posle rata napravljen na prostoru bivše BiH distrikt Brčko.

Dakle, sad moram stvarno da vas edukujem, jer ste išli na to i tendenciozno da budete zluradi na ono što je govorila koleginica Radeta. Dakle, misli se na to da je određeni stepen nadležnosti, koji nije baš upodobljen sa Ustavom i Zakonom o lokalnoj samoupravi, ovim dat gradu Beogradu i u tom kontekstu je govorila koleginica Radeta.

Dakle, mi koji vrlo dobro znamo kako funkcioniše lokalna samouprava, jer nije ona nastala ni kad ste se vi rodili, ni ja, već mnogo pre i ne vezuje se za samoupravu i za komunizam, kako to neki pogrešno misle, već su radikali u mom rodnom Kragujevcu zajedno sa socijalistima Svetozara Markovića, jel tako, kolega Jovanoviću, jel tako, kolega Ružiću, to označili kao početak stvaranja nečega što će iz sreskih oblasti izvući te gradove, odnosno, kako su oni tada nazivali, pošto je Kragujevac i pre toga i postao i prestonica moderne Srbije. Ali, ja stvarno ne mogu sad, niti imam vremena, niti hoću da zadržavam, ni vas, predsedavajući, da držim ovde neki politički čak.

Zaista je bilo jako neprimereno da na početku, ako ste imali spremljeno to sve za Đilasa, Jeremića, šta vi radite u Rakovici, odakle ste, kakvi su uspesi, da kažete da je neko klaustrofobičan i da je distrikt reč, odnosno značenje za nešto je zatvoreno. Po tom vašem razmišljanju onda je i glavni grad Velike Britanije jedna zatvorena celina, jer ima nekoliko desetina distrikta, kao i mnogi drugi gradovi u svetu. Ali, pošto putujete, naučićete nešto.

Ne, ne želim.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanje upućujem Vladi Republike Srbije, Ministarstvu poljoprivrede i MUP, Sektor za vanredne situacije – kada ćete pristupiti izmeni Zakona o protivgradnoj zaštiti kako bi se konačno ova oblast uredila i kako bi se sprečilo da se ne čeka da Srbija doživi katastrofalne posledice od grada, kao što je to bilo 19. maja ove godine, već da nadležni državni organi, jedinice lokalne samouprave, koji su u obavezi da zaštite od grada useve, a to je preko sedam miliona hektara u Srbiji, deluju na vreme sredstvima koja će da im omogući pre svega Vlada Republike Srbije na način kako je to uređeno u mnogim drugim zemljama?

Danas u Srbiji, u 21. veku, protivgradna zaštita se vrši putem lansirnih centara kojih je 13 u Srbiji, preko 1.400 lansirnih stanica, tehnologijom iz sedamdesetih godina. Mislite da je to normalno, jer je protivgradna zaštita organizovana i prvi put na području Srbije počela da se vrši davne 1968. godine, kada je prvi put donet pravilnik o tome, ali ovo je 2019. godina i usevi, koje su ljudi teškom mukom zasadili, posejali, sada su uništeni zbog nemarnosti države, a pre svega nadležnih organa koji to treba da rade.

Koji su problemi u protivgradnoj zaštiti, da ljudi znaju, jer svako od tih poljoprivrednika očekuje da će da se desi to čudo i da će neko da ga zaštiti od grada u tom trenutku najpre zbog činjenice da ste Zakonom iz 2015. godine pokušali da uredite ovu oblast.

Pod hitno morate da dođete, obraćam se ponovo nadležnom ministarstvu, a i celokupnoj Vladi, sa izmenom ovog zakona kako bi se RHMZ obavezao da na osnovu predvidivih situacija distribuira protivgradne rakete.

Mi ovako imamo situaciju, dame i gospodo narodni poslanici, danas je 23. maj, a pre četiri dana desila se totalna katastrofa, naročito na području Ivanjice, Požege, pre 15 dana na području opštine Topola, da su mnoge rakete ostale u fioci i nisu upotrebljene, jer nije bilo predvidivosti situacije.

Dakle, ne mogu protivgradne rakete da se raspodeljuju na takav način da svako ima to po nešto. Ne mogu da se puste na milost i nemilost, obično su to ljudi stariji od 60 i 70 godina, da volonterski rade taj posao za bednu nadoknadu od 4.000 dinara, i da razmišljaju - a da li sam sačuvao neku raketu od prošle godine, a da li mi je neko dostavio i da li se smilovao da mi da još neku u ovoj godini da zaštitim područje iz te lansirne stanice. To je dakle, katastrofa, velika neodgovornost i ogromna šteta koja se meri u milijardama dinara.

Mi ćemo tek sada imati procenu, a setite se za ovo što se desilo pre nekoliko dana, ali setite se 2017? Zar niste imali tu, kako bi narod rekao, naknadnu pamet, pa da uradite sve ono što se svuda primenjuje u svetu, kako biste zaštitili te ljude?

Ne možete da kažete kada se sve apsolutno zna. Toliko je otišla nauka, toliko je otišla tehnologija, da ne možete da predvidite neku situaciju. Pa, svako dete na internetu, na ovim aplikacijama na mobilnim telefonima, svaki čovek može da pogleda predvidivu, koliko-toliko, vremensku prognozu za narednih sedam dna.

Evo, da pričamo mi iz iskustva koji smo bili u Narodnoj Republici Kini, pa tamo se sve zna. Pa, kako bi oni sprečili tolike greške i takve katastrofe na ogromnim poljoprivrednim usevima da ne rade posao kako treba? Pa, tamo bi neko momentalno ostao i bez funkcije i bez posla, a ovde – nema veze.

Šta posle toga imamo? Pojavljuju se ljudi ih Hidrometeorološkog zavoda koji kažu – kriv je ovaj i prebacuju odgovornost jedni na druge.

Drugo pitanje upućujem Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu poljoprivrede i Ministarstvu finansija – kada će posle inicijative koju smo pokrenuli mi srpski radikali ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a to je podržao i gospodin Rističević kao predsednik Odbora za poljoprivredu, da se sastane Vladina komisija kako bi se omogućilo da poljoprivrednici, a njih je preko 200 hiljada koji su ušli u reprogram za nagomilane dugove, oslobodili dela koji se tiče neplaćanja za zdravstveno osiguranje?

Mnogi od njih, dakle, nisu koristili zdravstvenu zaštitu, a ne mogu da odu u poljoprivrednu penziju, jer su dugovi ogromni. Hvala.

Neophodno je da se promeni ovaj član zakona pre svega zbog Srba iz Crne Gore, jer oni već 12 godina trpe neverovatan teror od strane mafijaške antisrpske Vlade Mila Đukanovića,.

Slučaj Vladana Jokića, gradonačelnika Kotora, koji umalo da ostane ne samo bez crnogorskog pasoša, već i on i članovi njegove porodice koji su podneli zahtev za srpsko državljanstvo, a crnogorska antisrpska vlast je to saznala, je samo jedan u nizu primera kako Srbi teško opstaju pod takvom vlašću i kako su njihova prava ugrožena u 21. veku.

Intencija ovog zakona je prilikom njegovog donošenja 2007. godine bila, a uz jedan amandman koji je prihvaćen i našu reakciju, SRS, da svi Srbi, bez obzira gde danas žive, da li u nekoj od bivših jugoslovenskih republika, najviše ih je dakle u Crnoj Gori, u Republici Srpskoj, kao i oni u dijaspori, podnošenjem zahteva daju, po ovom članu koji mi tražimo da se promeni, izjavu da prihvataju Republiku Srbiju kao svoju matičnu zemlju i da im se kroz takvu izjavu i uz prateću dokumentaciju u najkraćem roku da državljanstvo Republike Srbije…

(Vojislav Šešelj: Ako su Srbi po nacionalnosti.)

Da, ako su Srbi po nacionalnosti. To je, dakle, uslov, jer oni u toj izjavi to i izjavljuju – da su pripadnici srpske nacije. Međutim, šta se desilo? Desilo se da od donošenja takvog zakona administrativne barijere i procedure toliko traju da mnogi na državljanstvo čekaju dve i više godina. Sada je taj prosek dve i po godine i sama činjenica da iz Republike Srpske ima 54 hiljade, za sada, zahteva je za njih nemoguća misija da ostvare svoja osnovna prava.

Mnogi od njih su završili fakultete, srednje škole u Republici Srbiji. Mnogi od njih su dobili i određene specijalizacije. Mnogi od njih su i stipendisti, a ne mogu da zasnuju radni odnos i, da paradoks bude veći, oni posle tri meseca boravka tretiraju se kao svaki drugi stranci. Moraju da napuste Republiku Srbiju, da se ponovo ovde vrate i da nastave rad po nekakvim ugovorima o delu.

Učinite to, jer nema uopšte razloga, niti ima potrebe da se daje više vremena ni MUP, ni BIA, osim ako su neki slučajevi za koje su zna da su visoko rizični, da im se u roku od šest meseci ne izvrši provera i da područna jedinica MUP ne da državljanstvo, odnosno potvrdu na osnovu koje bi se taj neko koji to želi, a srpske je nacionalnosti, upisao u našu knjigu državljana.

Ovaj zakon je, gospođo ministar, bio osuđen na propast onog trenutka kada je donet, protiv čega je bila Srpska radikalna stranka. Da je to tako, pokazuju mnogobrojni primeri iz prakse.

Tražili smo brisanje ovog člana 2, jer tu se utvrđuju nadležnosti agencije prilikom anketiranja javnih funkcionera i prijava njihove imovine.

Sve je ovo velika farsa, iz prostog razloga što nije problem što će 99,9% njih da prijavi tu neku imovinu, ali pitanje je šta je došlo i dovelo do toga da mnogi od njih trgovinom, uticajem svojim koji imaju time što su povezani sa određenim kriminalnim i korupcionaškim strukturama, privrednim kriminalom, sudskom korupcijom, ostvaruju sve ono što ne bi mogli uopšte da su doktorirali ne znam gde i da su ne znam kakve poslove započeli i da rade kao drugi ljudi što imaju određene privredne delatnosti, pa možemo da razumemo - privatnik, zemljoradnik, onaj koji obrađuje zemlju, onaj koji vredno radi, ima neku porodičnu fabriku, ima neku industriju. Ali, da to sve rade javni funkcioneri, a potovo na nivou lokalne samouprave a da ne snose za to nikakvu odgovornost, to je prosto neverovatno.

Znate šta je najveća korupcija u Srbiji? To što za protekle četiri godine samo, a praksa je počela krađom mandata Srpske radikalne stranke 2008. godine, ali govorim za period od protekle četiri godine, 482 odbornika je promenilo svoj stranački dres, a neki od njih i po nekoliko puta. Zar to nije najnemoralniji i najbezočniji kriminal i korupcija koja može da se zadesi, sad kad pogledate ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije koliko njih je to uradilo od narodnih poslanika, od ovih šatordžija koji su i došli u Narodnu skupštinu a da nisu dobili 5% na izborima glasova birača. I onda se mi zamajavamo sa nekim formalnostima.

Naročito mi koji učestvujemo u ovoj raspravi, kao jedina i prava opozicija naprednjačkom režimu, govorimo građanima da ne možemo da polazimo od pretpostavke da su svi javni funkcioneri u startu kriminalizovani. Jednostavno, ne damo da se to govori u bilo kom kontekstu, kada je u pitanju bilo koji naš član. Evo, jel ste videli za toliko godina našeg političkog delovanja? Najstrožiji smo po tome i najveća disciplina je upravo u našim redovima.

Ali, da ne bude da se samo hvalim time, ja moram da vas podstaknem lično da kao ministar učinite sve da oni organi vlasti koji treba da se bave pravom korupcijom, koja razjeda potpuno naše društvo, rade svoj posao i da izađu sa tim rezultatima i da kažu – evo, to i to smo uradili i postigli smo takve rezultate.

Naravno, vi ste mi pre nekoliko dana, ogovarajući u petak i drugim kolegama, izneli ove najnovije, ali, verujte, toliko toga je. Toliko pipaka je pušteno na sve strane, a naročito koren onoga što se desio posle 5. oktobra i dalje buja i cveta, mislim u finansijskom smislu. Oni formalno nisu na državnim pozicijama, ali ostali su i te kako tragovi po kojima treba da reaguju i Tužilaštvo i policija.

Dakle, što se tiče toga ko koga može da predstavlja, to smo poslovnički objasnili, ali izgleda da me kolege nisu dobro razumele ili pratile.

Neću da se vraćam na taj deo izlaganja već da iskoristim ovu priliku i da postavim gospođi Kuburović pitanje. Ako je ovaj zakon dobar, a taj član, evo, mi sada ne tretiramo amandmanima, ako je Agenciji data mogućnost da reaguje kod kršenja procedure od strane pojedinih funkcionera, a takvih je bilo opomena 84 u prošloj godini, kako je moguće ako je sve to tako osmišljeno, da su rešeni slučajevi samo kod 11 takvih prijava?

Da li vi mislite da će ovaj zakon, da će Agencija i da će bilo koji njen organ javnom opomenom, pa i kaznom kod sudije za prekršaje da spreči ono što je najvažnije, a to je sprega javnog i privatnog interesa?

Kada se predlažu ovakvi zakoni i kada vi kažete – hoćemo da suzbijemo korupciju u redovima javnih funkcionera i svih onih koji dobijaju novac iz budžeta koji se bave javnim poslom, gde vam je pregled koji su ti koji nisu ispunili svoje obaveze i onih koji su, zloupotrebom svoje funkcije, evo, malopre je govorila, to je uz krađu mandata odborničkih i poslaničkih, pomenula je koleginica Ružica Nikolić, funkcionerska korupcija, to je nešto najgore.

Znate, vi obećate nekome – ako glasaš za mene, zaposliću ti ovoga, ako glasaš za mene, uradiću ti tamo put. Pa, ko će više da se utrkuje? Pominjete – uskoro ćete da vidite za lokalne izbore, kamioni, šleperi, paketići, obećanja, novac, keš za glasanje na biračkim mestima.

Znate, to sve rade pojedinci koji na taj način urušavaju čitav demokratski poredak, i ustavne i zakonske principe, i uz sve to ne razumete, da se to spreči u korenu, treba prvo da pođete od toga da prihvatite predlog za izmenu i dopunu izbornog zakona, koji predlaže SRS, pa da takvi ne budu u situaciji da prvo trguju sa samim sobom, da kažu – evo, izvolite, ja vredim u tom mestu na jugu Srbije toliko, na istoku i na severu toliko, ko me hoće, ja ću da pređem u taj i taj tabor.

To je sve ono što je najveći problem, a da li će zakon i da li će nadležnost Agencije da bude ovakva ili onakva, ko to koga briga, kada i onako niko to neće da poštuje.

Ne znam šta vam je gospodine Marinkoviću, malo se skoncentrišite, nije lako da predsedavate Skupštinom, a da vam šef poslaničke grupe vladajuće stranke naređuje i da vam govori kako vi treba da predsedavate sednicom.

Predsedavaćete onako kako vam savest i Poslovnik nalažu. Ako kršite Poslovnik javljamo ćemo se za reč, Skupština će o tome da se izjasni, to je demokratska procedura.

Najpre, nas nije pozvao ni Martinović, a ni vi, niti bilo ko iz SNS da mi dođemo u salu Narodne skupštine, već je narod želeo da 22% poslanika SRS sede u ovim skupštinskim klupama. Da smo opravdali to poverenje i verujem zadobili još veće, pokazuje kvalitet našeg rada i pre svega to što danima, mesecima, sada već tri godine tretiramo najvažnija pitanja za građane Srbije, ukazujemo veoma argumentovano, tu je i gospođa ministar, koja verujem da to može da potvrdi, kao i drugi ministri u Vladi, na sve propuste kod zakonskih predloženih tekstova. pišemo marljivo i vredno veoma stručne argumentovane amandmane.

Ne znam što vam baš od svih tih amandmana gospodine Martinoviću zasmetao taj gde tražimo doživotnu robiju za svakoga u Srbiji ko kaže da se u Srebrenici desio genocid? Zar to nije bila rasprava koja je opomena i vama na kraju krajeva da oni, koje ste vi, dakle, nas je narod uveo u skupštinske sale, oni koje ste vi uveli zajedno sa Skotom, upravo rade o glavi ove države i žele na takav način da uruše sve demokratske tekovine, sve ono što narod ne želi, žele oni.

Ali, vi šurujete, na kraju krajeva, onda sa njima ako tako razgovarate sa predstavnicima prave opozicione stranke, stranke koja, ne zaboravite, ima veoma veliku ulogu u političkom životu Srbije unazad 30 godina.

Mlađi ste kolega Marinkoviću, neću da licitiram koliko, ali svako ko zna za bilo šta što je gledao i onaj ko je nezainteresovan potpuno za politički život, zna da je SRS, stranka koja ima veliku odgovornost prema državi i svom narodu.

Prema tome, radićemo u korist građana Srbije, branićemo Srbiju i srpstvo, branićemo sve ono što je integritet srpskih radikala. Nemojte onda da nekakvim jezikom koji ne priliči nikome, a pre svega, nekome ko je akademski građanin ove zemlje, razgovaramo, jer mi imamo svoje dostojanstvo, mi imamo ljude koji podržavaju politiku SRS, i ne može niko ovde da licitira sa bilo kakvim procentima.

Procenti će se pokazati na izborima, mi nismo ljudi, ni ulice, ni bukači, niti bilo šta, mi smo ljudi koji smo odgovorni prema svojoj državi i prema svom narodu i tako ćemo se boriti za budućnost svih građana Srbije.

Što se tiče ovog predloženog člana gospođo Kuburović nama je neshvatljivo zaista da ovako nešto prvo bude opisano na ovakav način u tekstu zakona, jer prilikom konkursa za određenu javnu funkciju dovoljno je da se napiše koji stepen stručne spreme je potreba, a videli smo zakon o glavnom gradu je ovde da vi sada navodite sva ova master i druge kvalifikacije po bolonjskom načinu studiranja broj bodova. Neverovatno je da upravnik zavoda za izvršenje krivičnih sankcija više ne može da bude niko drugi ko nema pravni fakultet. Da li je to uslov za otvaranje poglavlja, prepisano iz nekog drugog zakona?

Sada nama lepo objasnite da li je kvalifikovanije lice, evo tu je živ i zdrav kolega Jojić koji je imao ulogu i u policijskim strukturama vlasti još u ono doba, pa bio je ministar savezni pravde i koleginica Radeta koja je bila zamenik ministra, da li je general policije, ako to želi, konkuriše, nedostojan tog zvanja odnosno te funkcije sa takvim zvanjem a neko drugi to može?

Zamislite, vi ste ovde kod ovog zanimanja ovako okvalifikovali tu buduću osobu, a kod izbora sudija i kod izbora nosioca drugih pravosudnih funkcija, tužilaca vi ste izostavili namerno već dve i po godine prosek na pravnom fakultetu. Kako je moguće da do pre dve godine prilikom izbora sudija i tužilaca mi imamo koliko je ko i gde studirao, a sada tog proseka nema, niti ima dužina studiranja. A kod ovoga gde očigledno da je to nepotrebno da se na ovakav način radi vi uslovljavate tog budućeg upravnika da ispunjava ove uslove. I opet kažem, to ste počeli vi u Vladi Srbije …

Bilo nam je to čudno gospođo Kuburović zato što je ta praksa postojala u prethodnom ministarstvu, odnosno kada je vaš prethodnik došao u konstituisanju ovog saziva Narodne skupštine prvi put i čak je to toliko bilo očigledno da neki kandidati iako su, vi kažete, pozivate se i vi i gospodin Jovičić koji najčešće predstavlja ovde Visoki savet sudstva, na to da su kandidati sa najvišom ocenom položili test koji kvalifikuje da ovde budu izabrani. To nije merodavno.

Znate, mi smo imali ovde situaciju i sada mi je žao jer vidim da niste sa tim upoznati, što nisam pribavila te stenografske beleške, da smo imali kandidate koji su studirali osam do 11 godina, čiji prosek na redovnim studijama Pravnog fakulteta po raznim gradovima Srbije je bio od 6,5 do 8,4 nije ni bitno i da su oni u tom prvom izboru za nosioce pravosudnih funkcija upravo izabrani. Mi o tome govorimo i zaista nam je to bilo simptomatično zbog čega toga više nema, a naravno ako budemo zainteresovani za neke konkretne slučajeve ili nekoga osporavamo prilikom izbora pribavićemo i te detaljne podatke.

Tražili smo brisanje ovog člana, gospođo ministar, zato što je prethodno rešenje bolje, a objasniću i zbog čega.

U krivičnom zakonodavstvu, dakle, veoma je važno da se sam zakon donese da bude takav da sud može po njemu da postupa, jer individualizacija krivičnog dela i taj sistem relativnih krivičnih sankcija je poznat još od davnina. Jednostavno, to je nešto što ne može na ovakav način sada da se primeni zamenom ocene suda na nešto što sud može da ukazuje, kako vi predlažete, kod ocenjivanja ublažavanja zatvorske kazne.

Sud može, uzimajući u obzir težinu krivičnog dela, društvenu opasnost od tog krivičnog dela, okolnosti pod kojima je učinjeno, psihološki profil učinioca, da li je to prvi put da neko čini krivično delo, da li je povratnik, o čemu ovaj član govori, da ukaže na to kakva je to ličnost i pod kojim okolnostima se nešto desilo, jer ovaj sam zakon je propisao minimum i maksimum zatvorske kazne za konkretna krivična dela.

Ali, da sud ukazuje na to kod olakšavajućih okolnosti, jer postoje i one otežavajuće okolnosti u krivičnom zakonodavstvu, to ne možemo da prihvatimo kao merodavnu, jer sud može samo na osnovu relevantnih, izvedenih dokaza iz svih okolnosti pod kojima je to delo učinjeno da vrši ocenu prilikom donošenja odluke da se nekome ublaži zatvorska kazna.

Ne možemo sad zbog toga što ulazimo u izmenu Krivičnog zakonika da uvodimo i neke termine koji nisu primereni situaciji, koje krivično zakonodavstvo uostalom nigde ni u svetu na takav način ne prepoznaje.

Lepo vam je ukazala i danas na početku rasprave koleginica Radeta da ne možemo da vršimo nikakvu ni patetiku prilikom objašnjavanja toga, jer Krivični zakonik mora da bude tako kodifikovan i tako napravljen da sud bez ikakvih uticaja može da donese kaznu.

Zbog toga i tražimo, pošto je bio itekako uticaj suda i ta kazna nije doneta, već je Nata Mesarović rekla da je kazna njoj, presuda doneta, da se obnovi proces za Milorada Ulemeka Legiju i Zvezdana Jovanovića, jer su u političkom montiranom procesu osuđeni na najstrožije zatvorske kazne.

Niko nije ni pominjao, gospođo ministar, doktore nauka, čak naprotiv. Ako ste pažljivo slušali, ja sam rekla da je individualizacija svakog krivičnog dela, bez obzira da li je neko pekar, apotekar, doktor nauka, merodavno za sud.

Vi ste, sada vam je to ostalo u glavi verovatno još od studentskih dana ili prvog Krivičnog zakonika koji ste uzeli u ruke, rekli upravo ono što piše u sadašnjem zakonu, a koji vi tražite da se menja. Rekli ste – sud će da oceni, a mi upravo ovim amandmanom tražimo da se izbriše ova odredba kojom vi kažete da će sud da razmatra okolnosti koje ukazuju. Znači, nije dobra reč ukazivanje, već ocena.

Ocena se vrši, uopšte čak nisam ni pominjala da je ovo za povratnike, već sam rekla da li se radi o njima ili se radi o svima koji su osuđeni, odnosno kojima se sudi. Dakle, nije relevantno da sud ukaže na nešto, već je relevantno da sud dokaže u krivičnom postupku i oceni da je potrebno da se nekome eventualno zbog određenih, kako ovde predlog zakona i kaže, olakšavajućih okolnosti smanji zatvorska kazna.

Projekat Srebrenica je osmišljen u kuhinji zapadnih sila i u NATO paktu koji je neprijateljski nekoliko godina kasnije agresijom na Saveznu Republiku Jugoslaviju počinio nezapamćen zločin nad srpskim narodom i svako ko se u proteklih 25 godina bavio ovim pitanjem, pomenuo je kolega neke i od analitičara i novinara i publicista iz sveta, imao je samo jedan izraz za to - u Srebrenici se nije dogodio genocid.

Mnoge publikacije koje su napisane i koje su obelodanjene su prethodile ovoj naučnoj studiji i svemu ovome što radi naš predsednik. Ono što je sada zaista trenutak jer mnoge druge stvari tek očekuju Srbiju je da svi budemo, koji smo svesni naše patriotske obaveze u ovom parlamentu, složni po ovom pitanju i mene raduje, baš kao i moje kolege, da izlaganje pojedinih poslanika iz redova vladajuće stranke i onih koji su u toj koaliciji idu u prilog tome da smo svesni odgovornosti koju mi danas imamo pred budućim generacijama.

Ne znam da li ste upoznati, koleginica Mihajlović je napomenula u svom izlaganju da se pod patronatom neprijateljskog visokog predstavnika u BiH sprema zakon koji će usvojiti parlament BiH koji će sankcionisati svakoga ko negira da se u Srebrenici desio navodni genocid. Predviđene su u ovome što oni u kularima već iznose i kako govore, a bila je, čini mi se, sinoć i jedna reportaža na televiziji Republike Srpske o tome, drakonska zatvorska kazna.

Da li treba da ostanemo nemi nad time? Da li mi onda treba da kažemo svim budućim generacijama da smo zažmurili na to što se radi Srbiji i srpskom narodu? Naravno da ne. Mi moramo da pronađemo način, a kako je i koleginica Radeta rekla – tu pravno-tehničku mogućnosti, ako nije u ovome sad momentu moguće, da pristupimo novoj izmeni i dopuni Krivičnog zakonika da se prihvati ovaj predlog SRS. Pojedinačno mi svi iznosimo slične amandmane, ali jedno je tačno – da tražimo da se kazni svako onaj doživotno kaznom zatvora ko izjavi da je u Srebrenici bio genocid.

Znate, gospođo Kuburović, dame i gospodo narodni poslanici, kad god raspravljamo o bilo čemu ovde, o bilo kom zakonu mi moramo da imamo na umu to da ovaj parlament pre svega treba da štiti nacionalnu bezbednost i integritet države, ne samo teritorijalni integritet, nego integritet čitavog našeg društva i naše nacije. Mi smo najgore moguće klevetani narod u poslednjih 25 godina od strane srpskih neprijatelja, a najstradalniji smo narod na Balkanu, ne samo u ovom poslednjem otadžbinskom ratu, odnosno ratovima, već smo skoro imali prilike da gledamo u dokumentarnim filmovima te strahote od Prvog svetskog rata.

Zar mi da dopustimo da buduće generacije moraju da slušaju potomke ovih izdajnika i ovog šljama, koje plaćaju sa zapada sorošovci i neprijatelji srpskog naroda iz razno raznih nevladinih organizacija, a verovatno i ovi neprijatelji koji tako izgovaraju i koji potenciraju i afirmišu tu tezu da se neki navodni genocid desio u Srebrenici su i poslanici srpskog parlamenta.

Da ostavimo svima onima koji će posle nas da budu u ovim skupštinskim salama da svi oni nekažnjeno to mogu da govore? Mi to ne smemo da dozvolimo. Moramo da učinimo sve, da smognemo tu sabornost, na kraju krajeva, i slogu koja je potreba u ovom trenutku i da se to na najoštriji način sankcioniše ovakvom zatvorskom kaznom jer jedino tako ćemo pokazati čitavom svetu da niko ne može da tretira Srbiju kao nekakav otirač, da se iživljavaju nad nama, da izmišljaju nekakve rezolucije, kao ovi zlotvori juče u tzv. šiptarskom parlamentu, koji su ubijali i klali srpsku decu, nejač i počinili takve zločine.

Sve ono što nam je narod dao kao mogućnost da uradimo, a da zaštitimo državni i nacionalni interes, kada nas je birao mi moramo to da uradimo ovde. Zato smo i pokrenuli ovo pitanje. Zato što je ovaj zakon, a pre svega situacija u kojoj se trenutno Srbija nalazi prava prilika da pristupimo ovakvom zakonskom rešenju i da osvetlamo obraz i budućim generacijama i Republici Srpskoj jer viteška borba heroja rata iz Republike Srpske treba da nam budu opomena i da nam bude svetlo koje će uvek da nas obasjava, jer mnoge smo žrtve izgubili da bismo očuvali Republiku Srpsku, a tek moramo da čuvamo i Srbiju i Republiku Srpsku zajedno. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle sramne inkvizitorske presude tzv. antisrpskog suda u Crnoj Gori, pod patronatom jednog od najvećih neprijatelja srpskog naroda, Mila Đukanovića, i kriminalca, vođa jedne od najvećih mafija koje današnji svet poznaje, očigledno je da morate da shvatite da usvajanjem izmene ovog Zakona o državljanstvu možemo i te kako da pomognemo našim sunarodnicima iz Crne Gore i iz Republike Srpske.

Sada ću da govorim o problemima Srba iz Crne Gore, jer pod ovakvim terorom ogoljenog kriminalnog i antisrpskog režima mnogi ne mogu da opstanu.

U školskoj 2017/2018. godini 600 studenata brucoša u Srbiji je upisalo fakultete i izjasnilo se, jer to naš zakon dozvoljava, kako bi ostvarili besplatno školovanje, da su srpske nacionalnosti, izjašnjavaju se kao Srbi i mnogi od njih su podneli zahtev za sticanje državljanstva Republike Srbije. Mnogi od njih ne žele više da se vrate i da žive i da rade u Crnoj Gori. A i zašto bi kada im ta antisrpska vlast koja ide na ruku šiptarskim zlikovcima i svim neprijateljima Srba ne dozvoljava mogućnost da imaju dvojno državljanstvo? Sećate se slučaja jednog Kotoranina koji je bio proganjan od strane Milovog kriminalnog režima, kada se otkrilo da on ima dvojno državljanstvo?

Srbi koji imaju dva pasoša to moraju da kriju, inače, oduzima im se imovina, isteraće ih sa posla, njihova deca gube pravo na zdravstveno osiguranje, apsolutno sve.

I vi vidite kakav je to režim. Zbog toga, dajte da im pomognemo da oni koji žele da beže od tog terora, oni koji ne žele tamo da se vrate, što nije slučaj sa Srbima iz Republike Srpske, naravno, oni žele da ostvare dvojno državljanstvo i doživljavaju Srbiju kao svoju maticu i specijalni paralelni odnosi koje smo usvojili sa Republikom Srpskom i te kako pospešuju tu saradnju i treba im se omogućiti da što pre dobiju državljanstvo, a preko 50 hiljada Srba inače iz Republike Srpske je podnelo zahtev za državljanstvo Srbije.

Ali, Srbi iz Crne Gore moraju pod hitno da dobiju, jer mnogi od njih čekaju, evo, već dve, tri godine, i mnogi od njih, a pogotovo ako bi se saznalo, imali bi i te kako velike probleme.

Zato smatramo da je dovoljan rok od šest meseci da se izvrše sve neophodne provere od strane državnih organa, BIA, Ministarstva unutrašnjih poslova i da se ta administrativna barijera koja život znači zapravo Srbima iz Crne Gore, a mnogima i iz Republike Srpske, zbog posla i svega drugog, ukine, tako što ćete prihvatiti ovu izmenu zakona i da se najkasnije u roku od šest meseci, ako se ispunjavaju svi uslovi koji su potrebni, a verujem da mnogi od njih ispunjavaju taj uslov jer daju izjavu da prihvataju Srbiju kao svoju maticu i tako je doživljavaju, da im se omogući državljanstvo.