Izvinjavam se, koliko još vremena imam tačno, do televizijskog prenosa?
Iskoristiću ovu priliku da ukažem na činjenicu da pojedinim zakonskim rešenjima i svojom ukupnom politikom, vi na direktan i indirektan način, vređate srpsku vojničku tradiciju i tekovine oslobodilačkih ratova.
Posledica te politike jeste činjenica da mi 20. oktobar i dolazak u Srbiju predsednika bratske Rusije, gospodina Dmitrija Medvedeva, dočekujemo sa glavnim gradom Srbije, bez ulica sa imenima ruskih generala. Da bi sramota, koju ste vi načinili, bila što manja Odbornička grupa SRS u Skupštini grada Beograda podnela je Predlog, Komisiji za spomenike i nazive ulica i gradova i trgova, da se beogradskim ulicama vrate nazivi sa imenima ruskih generala.
Iskoristiću ovo vreme da pročitam Predlog – ''Na osnovu člana 10. Odluke o utvrđivanju naziva ulica i trgova na teritoriji grada Beograda podnosimo inicijativu da se ulici Južni Bulevar promeni naziv u – ulica Bulevar Crvene armije, ulici Resavska promeni naziv u – ulica Generala Ždanova, ulici Severni Bulevar promeni naziv u – ulica Maršala Tolbuhina.
Obrazloženje – Združene jedinice Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije su u beogradskoj operaciji nanele težak poraz nemačkoj armijskoj grupi. Beogradska operacija to jest beogradska ofanziva jedna je od najvećih i najznačajnijih bitaka na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Operacija koja je trajala od 12. do 20. oktobra 1944. godine predstavljala je deo obimnog operativnog plana Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Združene jedinice su u ovoj ofanzivi oslobodile Beograd i velike delove Srbije.''

Dame i gospodo, donošenje ovog zakona, samo po sebi, neće promeniti ništa ako Srbija u korenu ne promeni svoj odnos prema Srbima izvan Srbije. Sadašnji odnos Srbije prema Srbima koji žive izvan njenih granica pre se može nazvati maćehinskim nego, kako vi iz vlasti danas tvrdite, majčinskim. Najbolja potvrda ove tvrdnje je ono što se danas događa u Sarajevu.
U sarajevskom naselju Butmir danas se pod patronatom SAD-a i EU održava sastanak muslimanskih, hrvatskih i srpskih političkih lidera. Cilj toga sastanka je da se izvrši daljnja revizija Dejtonskog sporazuma i da se stvore uslovi za daljnje ukidanje Republike Srpske. Ono što zaprepašćuje jeste činjenica da se ni na ovom, kao ni na prethodnim sličnim sastancima, ne nalaze predstavnici Srbije i Rusije, koji su, kao što znate, garanti Dejtonskog sporazuma i postojanja Republike Srpske. Još više zaprepašćuje činjenica da Srbija ni na koji način nije digla svoj glas, nije protestovala zbog činjenice što nije dobila poziv da prisustvuje današnjem sastanku.
Rasprava o ovom predlogu zakona je prava prilika da se još jednom progovori o položaju srpskog naroda izvan Srbije, a pošto su moje kolege govorile o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj, iskoristiću ovu priliku da govorim o položaju srpskog naroda u BiH, ali isključivo o položaju Srba u BiH nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, nakon okončanja ratnih dejstava. U najkraćem, taj položaj je mnogo gori nego što je bio prije 14 godina. Srpski narod je, 14 godina nakon završetka rata, izložen medijskoj satanizaciji na isti način i u istoj mjeri kao što je bio izložen 1992. ili 1999. godine.
Medijsko i političko ocrnjivanje srpskog naroda u BiH najbolje se može sagledati na slučaju Srebrenica.
U Srebrnici je, prema nekim realnim podacima, ubijeno oko tri hiljade muslimanskih vojnika, dve hiljade je poginulo u borbama sa srpskim snagama, a prema procenama, između 800 i 1200 je streljano nakon zarobljavanja.
Ti vojnici su, prije nego što su ubijeni, što svakako predstavlja ratni zločin, počinili stravične zločine nad srpskim stanovništvom u Podrinju. Kao što znate, uništili su više od 130 srpskih sela i zaselaka i pri tom ubili negde oko 3.300 pripadnika srpskog naroda. Među ubijenima je bilo više od 1.000 srpskih civila.
Znači, na jednoj strani imate ubijene muslimanske vojnike, a na drugoj strani podjednak broj ubijenih srpskih civila. Ono što je zapanjujuće jeste da za većinu svetskih medija, za medije u BiH, za većinu medija u Srbiji, za Haški tribunal, za Međunarodni sud pravde, za većinu ili za veliki broj političara u Beogradu, ubistvo muslimanskih vojnika jeste zločin genocida, a ubistvo srpskih civila nije čak ni ratni zločin. To je klasični primjer satanizacije i diskriminacije srpskog naroda.
Taj odnos dvostrukih aršina prema srpskom narodu i njegovim žrtvama ilustruje i odnos prema ubijenim srpskim civilima u Sarajevu i muslimanskim vojnicima u Srebrenici. U Sarajevu je za vreme rata, prema sada postojećim spiskovima, ubijeno oko 3.200 srpskih civila, a da ne pominjem oko 5.000 vojnika. Ti ljudi nisu bili pripadnici srpske vojske, prije nego što su ubijeni nisu počinili nikakav zločin, nisu imali oružje i uniformu. Oni su, jednostavno, izvedeni iz svojih kuća i stanova, često sa članovima svojih porodica, i ubijeni.
Nekoliko desetina srpskih civila je ubijeno nakon zvjerske torture u logoru koji se nalazi u kasarni ''Viktor Bubanj''. Već deset godina preživeli logoraši nastoje da na zgradu u kojoj su logorovali postave jednu spomen-ploču veličine pola metra kvadratnog, kao znak sjećanja na svoje poginule sapatnike i znak sjećanja na 3.000 srpskih civila koji su ubijeni u Sarajevu. Svaki put kada su pokušali da postave tu ploču, dočekali su ih naoružani policijski kordoni.
Istovremeno, na teritoriji Republike Srpske, u Potočarima kod Srebrenice, podignut je jedan impresivni mauzolej poginulim vojnicima Nasera Orića na više od deset hektara srpske zemlje. Sad pazite ovu situaciju, konstitutivni narod u BiH - Srbi, konstitutivni narod - Muslimani. Muslimanski vojnici imaju pravo na mauzolej u Republici Srpskoj, na desetine hektara zemljišta, a srpski civili u Sarajevu nemaju prava da dobiju pola metra kvadratnog na fasadi jedne muslimanske zgrade.
Nad Srbima u BiH izvršen je, kao što znate, zločin etničkog čišćenja. Protjerano je više od 460.000 Srba iz Sarajeva, srednje Bosne i Bosanske Krajine.
Nažalost, u toku je druga faza sprovođenja tog zločina etničkog čišćenja, jer muslimanske i hrvatske vlasti u Federaciji BiH čine bukvalno sve da spreče povratak prognanog srpskog stanovništva.
Posledice su sledeće - najmanje 527 naselja u Muslimansko-hrvatskoj federaciji, u kojima su pre rata živeli isključivo Srbi, više ne postoji. Znači, ostale su ruševine od kuća, porušene crkve, porušena groblja, posječeni voćnjaci i vinogradi, u korov zarasle njive. To je sve što je ostalo od Srba u 527 naselja.
Nažalost, povratak Srbima nije onemogućen samo u sela, već i u gradske sredine. U mnogim gradovima u BiH broj Srba povratnika i broj Srba koji u njima živi bukvalno se može izbrojati na prste dvije ruke. Navešću primjer Kupresa. U Kupresu je prije rata živelo 2.300 Srba u gradu i oni su činili 65% stanovništva. Danas u Kupresu živi samo sedmoro Srba. U susjednom Duvnu ih živi devetoro, u Čapljini nema nijednog Srbina, u starom srpskom gradu Ključu živi 18 Srba. U Bihaću je pre rata živelo 16.000 Srba, a sada ih ima 380, u Sanskom Mostu je živelo 24.000 Srba, a sada je omogućen povratak samo za njih 2.500.
Najmasovnije etničko čišćenje je izvršeno u glavnom gradu BiH Sarajevu, istom onom u kojem se političari iz Beograda, a među njima i predsjednik Srbije Boris Tadić, vrlo često i vrlo rado muslimanima izvinjavaju za zločine koje su Srbi počinili nad muslimanskim stanovništvom. Od predratnih 168.000 Srba u Sarajevu sada živi sedam hiljada. Oni ne da nemaju mogućnost da dobiju rukovodeća radna mjesta kao što dobijaju muslimani u Republici Srpskoj, da dobijaju političke funkcije, nego nemaju pravo na rad. Oni u Sarajevu bukvalno žive kao građani drugog reda.
Kako žive Srbi u Federaciji BiH vidi se iz sledećeg podatka - u najmanje 70 srpskih naselja u Federaciji, gde su se ljudi vratili i gde živi 15.000 stanovnika, a među njima 1.900 djece, još uvek nema električne energije, a mi živimo u 21. vijeku, a od rata je prošlo 14 godina.
Paralelno sa medijskom, satanizacija srpskog naroda sprovodi se i kroz rad organa pravosuđa, na tri paralelna kolosjeka - sarajevskom, beogradskom i haškom. Od deset optužnica koje podigne tužilaštvo u Sarajevu, devet je podignuto protiv Srba, a jedna protiv Hrvata i muslimana. Bukvalno isti odnos je u presudama koje donosi sud BiH. Možda iz razloga što je taj sud smješten upravo u zgradi kasarne "Viktor Bubanj", u kojoj se prije 15 godina nalazio logor u kojem je mučeno više od 400 i ubijeno više od 60 srpskih civila.
Što se tiče Haškog tribunala i njegovog učešća u satanizaciji srpskog naroda u BiH, i sami znate da je optuženo i osuđeno kompletno političko, vojno i policijsko rukovodstvo Srba u BiH. Po nekom automatizmu, oni u Haškom tribunalu dobijaju između 20 i 30 godina zatvora.
Istovremeno, broj optuženih muslimana je simboličan, a čini mi se da su do sada izrečene samo tri punopravne sudske presude za muslimanske zločine nad Srbima, i to na simbolične kazne zatvora od dve do tri godine.
Ono što je zabrinjavajuće jeste da aršine slične sarajevskim i haškim primenjuje i pravosuđe u Srbiji. Proces protiv učesnika u napadu na kolonu JNA u Tuzli 15. maja 1992. godine je praktično jedini veći sudski proces koji se u Beogradu vodi za zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom. Ostalo su procesi koji se vode protiv Srba za zločine koji su počinjeni nad muslimanima.
Na primer, u Beogradu se vodi nekoliko sudskih postupaka za ubistvo nekoliko desetina zvorničkih muslimana, ali nema nijednog sudskog postupka za brutalno, zvjersko ubistvo više od 400 srpskih civila na području opštine Zvornik. Na ovaj način se svijetu šalje jedna poruka da su Srbi zaista najveći zločinci. Ako se tako kaže u Beogradu, onda se ne može očekivati da takvu tvrdnju osporavaju Brisel, Vašington, Sarajevo ili Zagreb.
Slično pravosuđu ponaša se i znatan broj medija i političara u Srbiji i skoro sve značajnije nevladine organizacije koje se bave tzv. zaštitom ljudskih prava. Neshvatljivo je da predsjednik Srbije ode i pokloni se ubijenim muslimanskim vojnicima u Srebrenici, koji su prije toga počinili stravične zločine nad srpskim civilima, i da odbije da istog tog dana ode u Bratunac i pokloni se posmrtnim ostacima ubijenih srpskih vojnika i civila, već to uradi tek sa godinu dana zakašnjenja.
Isto tako je nespojivo i otežava položaj srpskog naroda u BiH, doprinosi njegovoj satanizaciji, kada predsednik Srbije Boris Tadić ode u Sarajevo i tamo se izvini muslimanima za zločine koji su počinjeni nad muslimanima u Sarajevu, a bukvalno ni jednom riječju ne obezbjedi da dobije nekakav reciprocitet, da se muslimanski političari, bar na simboličan način, izvine za ubistvo više od 3.000 srpskih civila u Sarajevu.
Kada imate taj odnos, onda u svakom slučaju muslimanski i hrvatski političari u BiH dobijaju podstrek da nastave sa svojom u suštini zločinačkom politikom prema srpskom narodu, čiji je krajnji cilj ukidanje Republike Srpske.
Izneću sad neke činjenice koje govore o tome koje je sve nadležnosti Republika Srpska izgubila u proteklih 14 godina. Zahvaljujući srpskim političarima iz Banjaluke, da li zbog njihovog neznanja ili nedoraslosti, da li zbog karijerizma, da li zbog straha od haške optužnice, da li zbog novca, da li zbog svega toga pomalo, ali zahvaljujući njima i zahvaljujući ćutanju Beograda, Republika Srpska se prvo odrekla dejtonskog prava da svojim građanima daje državljanstvo.
To pravo je ustupila centralnoj vlasti u Sarajevu. Nakon državljanstva, vlasti u Banjaluci i na Palama odrekle su se i prava da izdaju registarske tablice na vozilima, da izdaju vozačke dozvole i određuju njihov izgled.
Srbi u BiH su potom ostali bez sopstvenog novca, pa je srpski dinar zamijenila, kao što znate, konvertibilna marka, kojoj konvertibilnost i počinje i završava se u njenom nazivu. Srpski političari su olako pristali na odricanje od autonomne poreske politike, tako da novac od poreza u Republici Srpskoj ubira Uprava za indirektno oporezivanje u Sarajevu.
Sve ovo govorim iz razloga što smatram da se ove stvari direktno tiču Republike Srbije, iz dva razloga. Prvi razlog je što je postojanje Republike Srpske sa atributima državnosti koje je imala 1995. godine životni, vitalni interes Srbije. Drugi je razlog što je Srbija potpisnica međunarodnog sporazuma koji garantuje poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma i postojanje Republike Srpske.
Nakon poreza, Srbi u Republici Srpskoj su se, uz ćutanje Beograda, odrekli prava da izdaju lične karte, pasoše i saobraćajne dozvole i, praktično, sa tih dokumenata izbrisali oznake Republike Srpske. Sporazumom iz Dejtona Republici Srpskoj su u nadležnost pripali carina i zaštita sopstvene granice. Sada te poslove obavlja jedinstvena Državna granična služba, sa sjedištem u Sarajevu.
Ako Republika Srpska bude željela, ovo je možda jedan banalan primer, da u budućnosti poveća broj televizijskih i radio stanica, ona to više neće moći učiniti sama, bez saglasnosti hrvatskih i muslimanskih političara.
Uz pomoć okupacione vlasti, Banjaluka je Sarajevu poklonila i pravosuđe Republike Srpske i sad imate ovu situaciju da se svakog mjeseca u BiH podižu optužnice i izriču presude za stvarne ili izmišljene zločine koje su Srbi počinili nad muslimanima, ali zato skoro da nema sudskih postupaka za zločine koji su počinjeni nad Srbima, pa još uvek nemate presude, nemate čak ni začete procese za zločine nad Srbima u Sarajevu, Podrinju, Sanskom Mostu, Mrkonjiću, Bosanskom Brodu, Kupresu itd.
Republika Srpska se odrekla prava da ima sopstvenu vojsku, kao što znate, silom prilika, zbog kolaboracije srpskih političara u Banjaluci i zahvaljujući ćutanju u Beogradu. Vojska Republike Srpske je ''utopljena'' u zajedničku vojsku sa Hrvatima i muslimanima.
Na kraju, ono što je zdravom razumu neshvatljivo i što je najteže palo srpskom narodu nakon ukidanja vojske Republike Srpske, jeste činjenica da su srpski političari pristali da Republika Srpska praktično ostane bez svojih bezbednosnih službi.
Kao rezultat svega toga imamo ovaj današnji sastanak u Butmiru kod Sarajeva i, dok mi ovde raspravljamo o, zaista smatram, perifernim stvarima, u Sarajevu se bukvalno odlučuje da li će Republika Srpska nastaviti da postoji. Kao što znate, muslimani imaju dva zahtjeva. Naravno, iza tih zahtjeva stoje SAD i EU. Prvi je zahtjev da se Republika Srpska odrekne svoje policije, a drugi je zahtjev da se odrekne prava veta u zajedničkim organima vlasti u Sarajevu.
Praktično, u pitanju je potpuno odustajanje od Dejtonskog sporazuma, a Dejtonski mirovni sporazum je, praktično, jednini međunarodni ugovor koji garantuje postojanje Republike Srpske. Iz tih razloga smatram da Srbija mora aktivno da se uključi u ovaj proces i da se oglasi danas. Smatram da bi ministar za dijasporu trebalo da da objašnjenje zbog čega Republika Srbija ne učestvuje u današnjim pregovorima u Butmiru. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam gde je gospođa Nada Kolundžija stekla sva vojna znanja, ali mi izgleda nakaradna njena logika po kojoj ministar trgovine može u ime Vlade obrazlagati vojne zakone stručno, ali fudbalski trener koji je, sticajem okolnosti, učesnik rata i rezervni major, nema pravo da te predloge zakona kritikuje.
Po profesiji sam novinar, ali sam rezervni oficir Vojske Srbije i Vojske Republike Srpske. Četiri godine sam proveo na ratištima, od toga 42 meseca u zoni neposrednih ratnih dejstava, pa se nadam da mi gospođa Kolundžija neće zameriti što ću govoriti o ovoj temi.
Kao i kolega Petković, smatram da od 5. oktobra 2000. godine do danas traje kontinuirano i plansko slabljenje vojne moći i borbene gotovosti Vojske Srbije, i to iz dva paralelna centra. Jedan centar je SAD i NATO pakt, drugi centar državno rukovodstvo Republike Srbije. Pokušaću to da obrazložim.
Slabljenje Vojske Srbije ogleda se, pre svega, u drastičnom smanjenju broja vojnika i oficira, kriminalnom uništavanju vojne tehnike i prevremenom penzionisanju ratnih kadrova. Najdrastičniji primer uništavanja vojne tehnike je već čuveno uništavanje 2000 strela, protivavionskih ručnih sistema po naređenju tadašnjeg ministra odbrane, a sadašnjeg predsednika države Borisa Tadića. Stvar sa uništavanjem vojne tehnike je otišla toliko daleko da se danas tenkovi, koji su skupo plaćeni i koji još uvek kao oružje predstavljaju strah i trepet za svaku pešadiju, prodaju kao staro gvožđe na kilogram, a da nije obezbeđena nikakva, a kamoli adekvatna zamena. Praktično, po naređenju vrhovnog komandanta, Borisa Tadića i DS, Vojska Srbije već nekoliko godina razoružava samu sebe.
U poslednjih osam godina nekoliko stotina oficira udaljeno je iz Vojske Srbije, izvršena je njihova čistka. U pitanju su oficiri koji su uspešno komandovali Vojskom Srbije u vreme agresije NATO pakta. Suprotstavili su se neprijatelju koji je u ljudstvu bio 40 puta nadmoćniji, a u tehnici možda i svih 400 puta. U pitanju su oficiri koje bi poželela svaka armija na svetu.
Praktično, jedino dobro koje Srbija ima od agresije NATO pakta jesu upravo ti oficiri i njihovo ratno iskustvo koje su stekli u tom ratu, a vi ste te oficire poslali u prevremenu penziju. Takav odnos prema ljudstvu, prema kadrovima i materijalnoj tehnici ne bi bio razumljiv čak ni u slučaju da je Srbija ekonomski jača nego što jeste i čak u slučaju da Srbija nema bezbednosne pretnje kakve ima.
Vojsku Srbije, snažnu armiju koja se uspešno suprotstavljala NATO paktu, objektivno, impresionirala je i domaću i svetsku javnost, instituciju koja je i pored svih afera, samoubistava itd, uz Srpsku pravoslavnu crkvu uživala najveće poverenje domaće i svetske javnosti, više niko ni u Srbiji, ni u svetu, ne shvata ozbiljno, kao ozbiljni faktor odvraćanja nekom novom agresoru.
Tvrdnja naših zvaničnika koji su došli na vlast 5. oktobra, a i sada se nalaze na vlasti, da Srbija više nikada neće ratovati, jesu neozbiljne i neodgovorne. Srbija će, nažalost, morati ratovati i na taj rat se, gledano u istorijskim razmerama, budite ubeđeni, nažalost, neće dugo čekati.
Prvo, mi smo zemlja kojoj je deo teritorije okupiran. Kad-tad, za pet, 25, ili 50 godina, Srbija će, po prirodi stvari, morati da oslobađa svoju teritoriju. Kada će se to dogoditi, zavisi od promene međunarodnih okolnosti, zavisi od toga kada će oni koji su nam prijatelji postati jači od onih koji su nam neprijatelji.
Da bi Vojska Srbije oslobodila svoju teritoriju, bez obzira na okolnosti, ona mora da predstavlja adekvatnu vojnu silu. Srbija mora da ima snažnu Vojsku čak i u slučaju da se odrekne teritorija KiM. Evo zbog čega. Prvi razlog je taj što se srpski neprijatelji nisu odrekli namere da dalje okupiraju teritoriju Srbije, da dalje komadaju teritoriju Srbije.
Postavljam pitanje – da li ima ikoga u ovoj sali ko zaista smatra da su SAD i NATO pakt odustali od tih svojih planova?! Ubeđen sam da nema nikoga. Međutim, to niko neće javno da kaže, ovi iz vlasti zato što su SAD i NATO pakt pomogli da dođu na vlast 5. oktobra, zato što im pomažu da ostanu na vlasti, ovi iz opozicije koji se reklamiraju kao buduća vlast računaju da će njima ta vlast sutra biti potrebna i da će im biti dobrodošla.
Kao što se vidi, u pitanju su lični i partijski razlozi koji su nadređeni suštinskim, nacionalnim i državnim interesima.
Isto tako, da postavim pitanje – da li ima nekoga ko veruje da su Šiptari odustali od ideje da stvore veliku Albaniju ili da su Hrvatska ili Mađarska odustale od svojih planova da Vojvodinu otcepe od Srbije i da gornja granica bude 400 metara odavde, na Brankovom mostu, ili da su Haris Silajdžić, Mustafa Cerić i ostali ideološki sledbenici Alije Izetbegovića odustali od namere da unište Republiku Srpsku i da Rašku oblast pripoje BiH?
Podsećam da je Republika Srpska, Republika Srbija kao potpisnik Dejtonskog sporazuma obavezna da brani ustavni poredak BiH i da brani postojanje Republike Srpske. Zbog svega toga Srbija mora da ima snažnu Vojsku, jer samo snažna Vojska u Srbiji može biti faktor odvraćanja onima koji žele da unište Republiku Srpsku, onima koji žele da zadrže KiM pod okupacijom i onima koji žele da Vojvodini odvoje od Srbije. To je istina.
Svako drugo tumačenje ili je iluzija ili je smišljeno obmanjivanje građana Srbije koje se plasira sa ciljem da se stvore psihološke pretpostavke da građani Srbije sutra lakše pristanu na okupaciju nekog drugog dela teritorije Srbije, kao što se sada praktično obrađuju psihološki i medijski da pristanu na to da je okupacija KiM svršena stvar.
Da bi Srbija imala dobru i snažnu Vojsku jedan od preduslova jeste da ima dobra zakonska rešenja. Po mišljenju nas iz SRS –ovim predlozima zakona, zakonskih rešenja, kada je pitanju ovaj set vojnih zakona, postoje rešenja koja su direktno u funkciji slabljenja vojne moći i borbene gotovosti Vojske Srbije. Svakako, najgore od tih rešenja je nastanak prakse takozvanog civilnog služenja vojnog roka. To je nemoguće. To je nemoguće čak i sa lingvističke tačke gledišta. Kako nešto što je vojno može biti civilno, odnosno kako može nešto što je civilno biti vojno?
Kada kažete da neko služi civilno služenje vojnog roka to vam je kao da kažete – danas sam se napio suve vode, jednostavno nije moguće. Po mišljenju nas iz SRS – civilno služenje vojnog roka je tempirna mina u odbrambenom sistemu Republike Srbije, koja taj sistem razbija u suštinskom, praktično vojnom smislu i u moralnom smislu. Smatramo da treba prekinuti sa praksom civilnog služenja vojnog roka, ne samo zato što slabi odbrambena moć Republike Srbije nego i zbog toga što se Vojska Republike Srbije, srpska vojnička tradicija, odbrana Republike Srbije izlažu javnoj ozakonjenoj sprdnji.
Uvođenjem civilnog služenja vojnog roka nije samo uništena i degradirana Vojska Srbije i odbrambena moć zemlje, već je uništena jedna od najlepših tradicija koja je postojala u srpskom narodu, a to je ispraćanje sina ''regruta'' u armiju. Znate da su do pre nekoliko godina, dok vi niste došli na vlast, Srbi svoje sinove u Vojsku ispraćali sa ponosom uz muziku, uz prisustvo rodbine i komšija.
Danas to sve masovnije rade u tišini, sa stidom, kao da sinove, među njima i sinove jedince, ispraćaju u Vojsku da brane otadžbinu, nego da ih ispraćaju na paradu ponosa. Zašto? Zato što ih uglavnom ne šalju u kasarne, tamo gde se od kada je sveta i veka šalju regruti, nego ih šalju u bolnice, domove zdravlja, komunalna preduzeća, pozorišta, obdaništa itd.
Umesto sa puškom, sa oficirima, sa vojnicima, naši sinovi se sve više druže sa decom i tetkicama u vrtićima. Uzimaju uzorke mokraće u laboratorijama domova zdravlja od svojih baba i šetaju kučiće beogradskih glumica u beogradskim pozorištima.
Znate da je nekada bila najveća čast služiti Vojsku u Školi rezervnih oficira u Bileći. Danas je najveća privilegija biti nosač pice ili čuvar perika u Narodnom pozorištu na Terazijama u Beogradu. E, kada neko na takav način šalje sina u Vojsku onda je po mom mišljenju mnogo časnije uraditi ono što je nekada bilo nezamislivo, otići kod doktora, platiti mu da dobijete lekarsko uverenje da vam sin nije sposoban da služi Vojsku.
Ovde se postavlja jedno praktično pitanje – šta će se dogoditi ako Srbija u sledećih 20 ili 30 godina bude ratovala? Ona će po prirodi stvari biti prinuđena da mobiliše nekoliko desetina hiljada ljudi vojnih obveznika koji su služili vojni rok, a nikada pušku nisu uzeli u ruke. Ljudi, da li shvatate o čemu se radi. Odslužili vojni rok, a ne znaju kako izgleda puška. Metkani su opalili. To je nakaradno. Šta će oni predstavljati na bojnom polju? Ništa. Glinene golubove. Pa, više će svojih saboraca pobiti, ako ne mislite da im organizujete za vreme rata neki kurs ovde u Narodnom pozorištu. Više će pobiti svojih saboraca nego neprijateljskih vojnika.
Praktično, umesto da sinove vaspitavamo da brane otadžbinu mi ih vaspitavamo da budu kukavice, da budu dezerteri, nesposobni za život, a kamoli sposobni da brane otadžbinu, da ratuju.
Drugo loše rešenje je rešenje koje se mora promeniti ako hoćemo da imamo Vojsku. To je odredba da vojni rok traje šest meseci. Svako ko se iole razume u ovu tematiku zna da za šest meseci nije moguće vojnika osposobiti da ovlada svim vojnim veštinama koje su neophodne za odbranu otadžbine, a redovno služenje vojnog roka postoji upravo iz tih razloga.
Pazite koja je apsurdna situacija – deo države je okupiran, a država smanjuje dužinu vojnog roka za jednu trećini, prvo sa dvanaest meseci na devet meseci, pa sa devet meseci na šest meseci!
Sledeća stvar na koju želim da ukažem jeste rešenje po kojem lica starija od 30 godina ne mogu biti profesionalni vojnici u Vojsci Srbije. To je nešto što je potpuna ludost, nešto što nema veze sa zdravim mozgom. Imali smo 1999. godine na Kosovu i Metohiji rat. Imali smo hiljade mladića koji su se junački borili na Paštriku, na Košarama, zaustavili su severnoatlantsku diviziju, zaustavili pešadiju NATO pakta. Ti momci su ratovali pet-šest meseci, osetili su krv, miris baruta. To su momci koje bi poželela svaka armija na svetu. Pravi profesionalci. Oni ne mogu biti profesionalni pripadnici Vojske Srbije. Zbog čega?
Pa, prošlo je deset godina i sada imaju 31 godinu. Ne mogu da brane otadžbinu. Ne mogu biti faktor odvraćanja, ali mogu neki momci, tatini i mamini sinovi, manekeni koji su visoki 180 cm, imaju idealnu težinu itd. Da li stvarno smatrate da su momci koje će te vi sada primiti na osnovu nekih konkursa biti bolji garant odbrane Republike Srbije od momaka koji su tri meseca dan i noć izgarali na Košarama? Svakoga dana su sahranjivali svoje drugove i odbijali napade NATO pakta. Čak i da nije bilo rata potpuno je nenormalno da neko ko ima trideset dve godine, koji ispunjava sve psihofizičke preduslove, ili 39 godina, koji želi da služi svojoj otadžbini ne može biti profesionalni pripadnik Vojske Srbije. To apsolutno nije normalno iz još jednog razloga.
Nije normalno iz razloga što praktično uvodimo praksu da Srbiju brane momci koji imaju 18,20 ili 25 godina. Ako sutra dođe do rata oni će da ginu. Pa, da li je bolje da ginu oni koji su neiskusni, koji su mladost Srbije, ili je bolje da ginu ljudi koji imaju 35,40,50 godina, koji imaju iza sebe ratno iskustvo, koji su nešto uradili u životu i nešto iza sebe ostavili? Hvala vam. (Aplauz.)

Dame i gospodo, amandman koji sam podneo u ime SRS je na liniji zalaganja SRS da se za najteža krivična djela, kao što su zločin protiv mira, zločin protiv čovečnosti, ratni zločini itd, postupci pokreću i vode pred sudovima u Srbiji.
Mislim da je usvajanju jednog ovakvog zakona, kao što je zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, kojim se Srbija obavezuje na saradnju sa ovom institucijom, morala da prethodi analiza o dosadašnjoj saradnji Republike Srbije sa postojećim međunarodnim pravnim institucijama, prije svih tu mislim na saradnju sa Međunarodnim sudom pravde i Haškim tribunalom.
Svaka ozbiljna i stručna analiza bi pokazala da su rezultati te saradnje ponižavajući i neprihvatljivi za Republiku Srbiju, jer obe ove institucije, mislim i na Međunarodni sud pravde i Haški tribunal, narodski rečeno, tjeraju sprdnju sa međunarodnim pravom i pravdom i učestvuju u zločini koji SAD, NATO pakt i tzv. međunarodna zajednica već 18 godina kontinuirano sprovode nad Srbijom i srpskim narodom.
Što se tiče Haškog tribunala, tu je građanima Srbije već sve poznato, pa ću u svojoj diskusiji malo više govoriti o saradnji sa manje poznatima i među građanima Srbije manje kompromitovanim Međunarodnim sudom pravde, koji se takođe nalazi u Hagu.
To je onaj sud koji je po tužbama za rat u bivšoj Jugoslaviji uvijek nadležan kada treba tužiti i kada treba suditi državi Srbiji, a nikada nije nadležan kada za istu pravnu stvar treba suditi po tužbi koju je podnela Srbija.
Kada Srbija tuži NATO pakt za agresiju i varvarsko bombardovanje, onda ovaj sud kaže da nije nadležan, uz obrazloženje da u vreme kada su se navedeni događaji odigrali Srbija navodno nije bila član UN. Uz isto obrazloženje odbacuju se tužbe Srbije protiv BiH i Hrvatske. Međutim, kada muslimani iz BiH, podvlačim ovo muslimani, ne država Bosna i Hercegovina, podnesu potpuno nelegalnu tužbu protiv Srbije, onda je taj sud nadležan, iako Srbija ni tada formalno-pravno nije bila član UN.
Taj nazovimeđunarodni i nazovisud pravde odbio je da sudi NATO paktu za onu varvarsku agresiju 1999. godine na SRJ, koja je učinjena suprotno Povelji UN, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, odbio je da sudi za 20.000 tona bombi koje su izbačene na Srbiju.
Danas ste mogli pročitati u jednim novinama da je na pojedinim bombama pisalo „Je l' i dalje hoćete da budete Srbi?“
Taj sud je odbacio da sudi za razorene srpske gradove i sela, za 3.000 ubijenih srpskih civila, među njima 70 dece, za 15.000 ranjenih, za razaranja teška nekoliko desetina milijardi dolara, za 300 srušenih škola i obdaništa u Srbiji. Taj sud je u krajnjem slučaju presudio da je Srbija kriva zato što nije sprečila navodni genocid u Srebrenici, što nema blage veze ni sa pravom ni sa zdravim razumom.
Prvo, u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida. Genocid je kada neko planski uništava jednu etničku grupu s ciljem da uništi njenu biološku supstancu, njen gen. Da su srpski vojnici pod komandom Ratka Mladića zaista hteli da unište Muslimane u Srebrenici, onda bi pre svih uništili žene i djecu kao reproduktivni dio etničke grupe i biološki najvitalniji dio etničke grupe.
Pripadnici vojske Republike Srpske učinili su potpuno suprotno, dosledno poštujući međunarodne konvencije, prije svega Ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima, oni su sve muslimanske žene i decu, sve muškarce koji nisu bili vojni obveznici, ukupno preko 20 hiljada ljudi, organizovano u dva dana, autobusima evakuisali u Kladanj i Tuzlu, na teritoriju koja se nalazila pod kontrolom muslimanske vojske.
Istina, zabilježeno je ubistvo nekoliko starijih maloletnika, koji su rastom nadrasli svoju generaciju i koji su, na svoju nesreću, to je dokazano, već bili regrutovani u vojsku Nasera Orića.
Treće, vojska Republike Srpske je propustila da 1.500 muslimanskih vojnika iz Žepe, druge enklave uz Srebrenicu, nesmetano pređe na teritoriju Srbije.
Postavljam logično pitanje, da je postojala namera da se počini genocid, da se Muslimani zatru, da li bi bio dopušten prelazak tih vojnika u Srbiju ili bi oni bili pobijeni.
Četvrto, u knjizi „Srebrenica, agresija, otpor, izdaja, genocid“, koja je štampana u Sarajevu, autor je Nijaz Mašić, navodi se da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. Iako je većina njih stradala prilikom napada na okolna srpska sela, vršeći zločine, danas se i oni vode na spiskovima nevinih žrtava četničke agresije i genocida.
Portugalski vojni zvaničnik Karlos Martin Branko 1998. godine napisao je da je slovom i brojem 2.028 Muslimana iz Srebrenice poginulo u borbi sa bolje uvežbanim i bolje komandovanom vojskom Republike Srpske, ali da svi oni nisu poginuli u julu 1995. godine, nego uglavnom u tri godine žestokog ratovanja.
Peto, do sada je ukupno pronađeno i sahranjeno oko 3.000 Muslimana iz Srebrenice i okoline, uključujući i napred pomenute vojnike koji su poginuli u borbi i prije jula 1995. godine.
Zanimljivo je da je i jednih i drugih zajedno manje od ukupnog broja Srba ubijenih u Podrinju i Srebrenici. Podsećam da je u pitanju 3.200 ubijenih srpskih vojnika i civila. Uprkos tome Međunarodni sud pravde, u presudi po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije, govori o genocidu u Srebrenici.
Nesporno je da su srpski vojnici u leto 1995. godine, u znak odmazde, streljali nekoliko stotina zarobljenih muslimanskih vojnika, nesporno je da je u pitanju zločin koji se ničim ne može opravdati, ali nesporno je, i to zna svaki pravnik, da tu ne može biti reči o genocidu.
Ali, ništa manji zločin koji je počinjen u Podrinju je zločin masovnog klanja srpskog stanovništva, uglavnom civilnog stanovništva koji su upravo ti vojnici Nasera Orića prethodno počinili. Podsećam, u 140 do temelja spaljenih, opljačkanih sela u Bratuncu, Srebrenici i Podrinju, ubijeno je više od 3.200 Srba.
Postavljam jedno pitanje – kako to da masovno ubijanje srpskih civila nije čak ni zločin, a streljanje muslimanskih vojnika je genocid.
Na kraju, postavljam pitanje Vladi kao predlagaču ovog zakona, da li postoje ikakve garancije, ikakve naznake da se Međunarodni krivični sud neće ponašati na isti način na koji se ponaša stalni Međunarodni sud pravde i način na koji se ponaša Haški tribunal, da neće biti samo još jedno oružje SAD i NATO pakta i agresije na Srbiju.
Još samo dve rečenice, o tom je govorio kolega Boris Aleksić, ali još jednom skrećem pažnju na oprez prilikom usvajanja ovog zakona, i na to upućuje činjenica Statuta Međunarodnog krivičnog suda, gde nije definisan zločin agresije, zločin protiv mira, koji je po međunarodnom pravu teži zločin od zločina genocida.
Zašto je ovo bitno za Srbiju? Zato što su Srbija i srpski narod u 20. i 21. vijeku narod i država koji su bili najčešće izloženi ovom zločinu. Samo u poslednjih 18 godina srpski narod i Srbija su bili četiri puta izloženi zločinu protiv mira i zločinu protiv agresije.

Dame i gospodo, podneo sam amandman kojim sam predložio brisanje člana 13. Zbog vremena neću čitati obrazloženje ovog amandmana, neću čitati ni obrazloženje zbog kojeg je Vlada odbila ovaj amandman, zato što iskreno smatram da ni jedno ni drugo, u krajnjem slučaju, nije važno.
Šta je ovde važno? Važno je da li u Srbiji postoji politička volja da se država napokon obračuna sa organizovanim kriminalom, sa pravim organizovanim kriminalom, sa mafijom koja vlada Srbijom i koja se prema Srbiji odnosi bukvalno kao prema sopstvenom vlasništvu.
Ne sa onom boranijom koju hapsite po svetlošću reflektora, uz televizijske kamere, već sa pravim kriminalcima koji su pljačkom na nameštenim poslovima, u pljačkaškoj privatizaciji stekli imovinu koju normalan čovek ne može steći za jedno 1.869 života.
Pošto vi stalno tvrdite da je borba protiv organizovanog kriminala prioritet ove vlade, tražim da danas ovde pred građanima Srbije predstavnik Vlade kaže da li će se na udaru ove borbe naći sledeći građani Srbije: Miroslav Mišković, Zoran Hamović, Predrag Ranković Peconi, Milan Beko, Stanko Subotić Cane, onaj iz hotela "Ric", Petar Matić, Vojin Lazarević, Miodrag Kostić, Zoran Drakulić i Dragoljub Marković.
Da napokon raščistimo dilemu, da li su u pitanju tajkuni, mafijaši koji su opljačkali Srbiju, kako tvrde jedni, ili sposobni biznismeni, koji su nošenjem gajbica i obavljanjem sličnih produktivnih poslova zaradili imovinu koja se meri desetinama miliona i milijardama evra?

Dame i gospodo, podneo sam amandman kojim predlažem brisanje novog člana 92a. Vlada je ovaj amandman odbila uz obrazloženje da je sama podnela sadržinski potpuno identičan amandman. Stvar je po meni potpuno apsurdna. Narodni poslanik je podneo amandman Vladi, Vlada je taj amandman prepisala, a onda ga usvojila kao svoj amandman.
Ako su podneta dva istovetna amandmana, onda po mom mišljenju postoje samo dva časna rešenja, jedno je rešenje da Vlada prihvati oba amandmana, kao jedinstven amandman, i drugo rešenje da bude prihvaćen onaj amandman koji je ranije podnet, to je u ovom slučaju moj amandman.
Bilo bi preterano reći da u Srbiji ne postoji sistem javnog informisanja. Međutim, ovo što se poslednjih nekoliko godina događa u Srbiji u ovoj oblasti, pre bi se moglo nazvati sistemom javnog dezinformisanja.
U Srbiji imamo tri vrste medija. Mediji koji zabavljaju i zaglupljuju narod, mediji koji obmanjuju narod i mediji koji rade i jedno i drugo. Umesto za informisanje građana, mediji služe za ostvarivanje određenih interesa, često kriminalnih interesa vlasnika medija, ekonomskih i političkih centara moći koji te medije kontrolišu, pre svega za obračun sa poslovnom konkurencijom i sa političkim neistomišljenicima.
Bezbroj je primera zloupotrebe medija u političko-mafijaške svrhe, a jedan od najboljih primera, školski primer, jeste odnos medija prema SRS. U poslednjih deset meseci taj odnos se ogleda ili u potpunoj satanizaciji ili u potpunom ignorisanju. Ako u izjavama funkcionera SRS i u aktivnosti SRS nema elemenata koji se mogu iskoristiti za ocrnjivanje SRS ili tih funkcionera, onda se te izjave i te aktivnosti potpuno ignorišu, kao da ih nije bilo.
Ono što je SRS preživela od septembra do današnjeg dana je klasični školski primer političkog linča, koji se može poroditi sa političkim linčom, kojem su nakon posle 5. oktobra 2000. godine bili izloženi SRS i SPS.
Izveštavanje o aktivnostima SRS je u stvari obračun sa Srpskom radikalnom strankom kao najjačom nacionalnom i opozicionom strankom. Taj obračun je diktiran od strane ujedinjenog trojstva, režima zapada i domaćih tajkuna.
Zbog obračuna sa SRS veliku cenu je platio ovaj parlament. Srbija je jedina zemlja u Evropi koja je javno, nekoliko meseci svakodnevno vodila kampanju protiv sopstvenog parlamenta. Mesecima ovaj visoki dom i narodni poslanici su provlačeni kroz medijsko blato i tretirani kao najveće društvo zlo, krivac za sve nedaće u Srbiji.
S jedne strane, ta kampanja je odgovarala zato što se uklapala u projekat uništenja SRS, a s druge strane, degradiranjem parlamenta nastojala se smanjiti težina reči koje se izgovaraju sa skupštinske govornice. Zbog čega? Zbog toga što je skupštinska govornica ostala jedino mesto gde su građani Srbije mogli da čuju istinu, da čuju činjenice o lopovskim privatizacijama, da čuju činjenice o pljačkama vrednim stotine miliona evra, o astronomskim platama članova upravnih odbora javnih preduzeća iz vladajućih partija i slično.
Pošto je SRS bila ta koja je pokretala, daleko u najvećem obimu, ova neprijatna pitanja po režim, zapad i tajkune, kampanja protiv Narodne skupštine je u stvari postala sastavni deo njihovog obračuna sa SRS.
Zanimljivo je da niko od ovih gorljivih branilaca objektivnog informisanja koje slušamo u poslednjih mesec dana za deset meseci nije izgovorio ni jednu jedinu reč osude ove kampanje, ovog linča protiv SRS.
Da se takve stvari ne bi događale, Srbiji je potreban dobar zakon o javnom informisanju. Međutim, Srbija taj zakon neće dobiti predloženim izmenama postojećeg zakona o kojima danas raspravljamo.
Predlog koji imamo pred sobom i rasprava koju vodimo nisu posledica nastojanja ovde prisutnog ministra i Vlade da Srbija dobije objektivno informisanje, da mediji i novinari dobiju bolje uslove za rad, već posledica međusobnih obračuna medijsko–političkih i mafijaških kartela u Srbiji, pre svega u Beogradu, koji su godinama bili vrlo bliski, zajedno radili, obmanjivali građane Srbije i dobro zarađivali, ali su se sada posvađali oko podele medijskog prostora, oko podele plena.
Kao rezultat tih obračuna Srbija mesecima sluša i čita svedočanstva koja sve više podsećaju na romane Agate Kristi i na ove latinoameričke sapunice.
Citiram, otprilike, Raja je Čedi obećao 500 miliona, Pera Žiki godinu dana štampao novine besplatno, ovaj mu je obećao da će sve to država da plati dok Perini preuzmu vlast u Srbiji, Janko zavrnuo Manojla za 800 miliona, Gorica potpisala tri menice na 400 miliona, Gaja utajio porez od 600 miliona.
Kao posledicu tih obračuna mi imamo ovaj nakaradni Predlog izmena Zakona o javnom informisanju i javnu raspravu u kojoj niko od učesnika više ne vodi računa o opštem interesu, o informisanju, o pravima novinara, već isključivo o svojim ličnim, partijskim i mafijaškim interesima.
Da završim, nisu u pravu ni oni koji su predložili ovaj zakon, ali ni oni koji ga najviše napadaju. Ne zna se koji su gori i ni jedni ni drugi ne zaslužuju podršku SRS. Međutim, zbog opšteg društvenog interesa, zbog zaštite novinara, zbog zaštite novinarstva kao profesije, zbog zaštite građana kojima je potrebna tačna i objektivna informacija i zaštita novinara koji tu informaciju treba da saopšte, SRS će glasati protiv ovog predloga zakona.

Prvo, koristim priliku da se zahvalim kolegi Mileniću na određenim pohvalama koje je uputio.
Međutim, da ne bi bilo zabune, moram zbog građana Srbije da kažem da u svojoj diskusiji nisam upotrebljavao nikakve izraze drakonsko kažnjavanje, nisam upotrebljavao izraze - neprimeren, nisam govorio o novčanim kaznama.
To nisam uradio namerno iz razloga što smatram da novčane kazne, o kojima se istina najviše polemiše u poslednjih mesec dana koliko se vodi polemika o Zakonu o javnom informisanju, nisu suština problema. Suština problema je potreba da Srbija napokon dobije jedan kvalitetan zakon o javnom informisanju koji će obezbediti da Srbija dobije objektivno javno informisanje.
Smatram da ona posle usvajanja ovog prijedloga zakona neće imati ni jedno ni drugo. Kao što sam rekao, u ovom prijedlogu zakona imaju dve velike, narodski rečeno, rupe. Nema novinara i nema građana. Oni se u ovom prijedlogu zakona tretiraju, opet narodski rečeno, kao zadnja rupa na svirali.
U centru su interesi krupnog kapitala, u centru su vlasnici medija, uglavnom domaći tajkuni, i u centru su političke partije, uglavnom vladajuće političke partije koje ih kontrolišu.
Pošto se kolega Milenić slaže s većinom mojih stavova, onda meni ne preostaje ništa drugo nego da mu se još jednom zahvalim i da pozovem njega i članove poslaničkog kluba njegove političke stranke da u danu za glasanje glasaju protiv usvajanja ovog lošeg prijedloga zakona.

Dame i gospodo, podneo sam amandman na član 1. stav 1. ovog predloga zakona. Svojim amandmanom koji sam podneo u ime Srpske radikalne stranke predlažem da komunalna policija postoji u svim opštinama na teritoriji Srbije.
Naime, po ovom predlogu zakona, komunalna policija će postojati samo u 24 opštine koje su dobile status grada. Nakon niza privilegija koje već imaju, gradovi će dobiti još jednu. Ostatak Srbije, a to je oko 140 opština i građani koji u njima žive, a to je većina građana Srbije, praktično će biti diskriminisani.
Radi građana, ukratko ću podsetiti na poslove koje će obavljati komunalna policija: snabdevanje vodom, odvođenje otpadnih i atmosferskih voda, javna čistoća, prevoz i deponovanje komunalnog i drugog otpada, održavanje puteve i ulica, parkiranje, prevoz putnika u gradskom i prigradskom saobraćaju, postavljanje privrednih i poslovnih objekata, rad kafića i restorana, glasna muzika itd. Kao što vidite, u pitanju su suštinska pitanja za funkcionisanje lokalnih samouprava, za funkcionisanje svakog naselja u Srbiji.
Postavlja se pitanje, s obzirom na ovakav predlog zakona, da li su komunalna pitanja koja sam ovde pomenuo problem samo većih gradskih sredina, kao što su Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Smederevo? Naravno da nisu. Ista pitanja muče lokalne samouprave i građane u Prijepolju, Žabarima, Velikoj Plani, Smederevskoj Palanci. Da li postoji gradska sredina ili veće naselje u Srbiji koje nema problem sa deponijom smeća, uzurpiranjem javnih površina, glasnom muzikom ili radom ugostiteljskih objekata? Naravno da ne. Imate više malih opština u kojima su neki od komunalnih problema mnogo veći nego u pojedinim gradovima.
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Dva minuta.)
Podsećam da je Skupština pre mesec dana usvojila desetak zakona o ekologiji i zaštiti životne sredine. Pre i posle usvajanja tih zakona vi ste ubeđivali javnost u Srbiji, vodili ste kampanju da je u pitanju usvajanje izuzetno važnih zakona ne samo zbog ubrzanja evroatlantskih integracija, nego i zbog života građana Srbije. Sada se postavlja pitanje, ko bi trebalo da bude nosilac posla u sprovođenju tih zakona? Naravno, to je pre svega, komunalna policija. Međutim, ona neće biti u stanju da odradi taj deo posla zato što neće postojati na većem delu teritorije Srbije.
Zbog svega navedenog, mi iz Srpske radikalne stranke smo podneli nekoliko desetina amandmana, kojima predlažemo da se komunalna policija uspostavi u svim opštinama u Republici Srbiji. Smatramo da je usvajanje naših amandmana preduslov da se Srbija očisti od smeća, da se prekine zatrpavanje Srbije smećem i da se uvede komunalni red na području cele države. Ako se uvede red samo na području 24 opštine, na području 24 grada, po prirodi stvari, u ostatku Srbije komunalni nered biće još veći nego što je sada. Hvala.

Dame i gospodo, podnetim amandmanom sam predložio da se ozakoni obaveza  komunalnog policajca koji primi usmenu prijavu od određenog građanina da o istoj prijavi sačini službenu pismenu belešku. Prihvatanjem amandmana smanjila bi se mogućnost da komunalni policajac koji prijavu primi istu zaboravi ili da je namerno ignoriše.
Međutim, da bi svrha ovog amandmana bila u potpunosti ostvarena neophodno je da Vlada prihvati amandman na član 29. ovog zakona, suštinski isti amandman, koji je podneo moj kolega prof. Goran Mihajlović. U članu 29. predviđa se da komunalnoj policiji svako može podneti pritužbu. Ne kaže se kakvu, proizilazi da pritužba može biti i usmena. U skladu sa tim, kolega Mihajlović je podneo sledeći amandman – ako je pritužba podneta usmeno, komunalna policija je dužna da odmah o istoj sačini službenu zabelešku.
Potpuno je nelogično da Vlada prihvati moj amandman na član 6. a da ne prihvati ovaj amandman na član 29. Ovo je posebno nelogično ako se ima u vidu sadržaj stava 3. ovog člana, koji glasi: „Načelnik komunalne policije, odnosno ovlašćeno lice, o svom stavu i eventualnim merama koje je preduzeo mora podnosioca pritužbe da obavesti dostavljanjem pisanog odgovora u roku od 15 dana od dana prijema pritužbe.“
Šta ovo znači? Načelnik komunalne policije dužan je da licu koje je podnelo prijavu napiše pismeni izveštaj. Nelogično je da načelnik piše izveštaj, ako ne postoji pismena prijava. Neko može sutra da postavi pitanje – izvinite, gospodine načelniče, na osnovu čega i kome ste vi pisali ovaj pismeni izveštaj. Ne može čovek da kaže – na osnovu toga što me je na ulici sreo Janko ili Marko i usmeno mi se požalio na rad komunalne policije. Mora da se prihvati ovaj amandman. Logično je da se napravi jedna službena beleška o tome da je neko podneo pritužbu na rad komunalne policije.

Dame i gospodo, stav 2. na koji sam podneo amandman glasi: „Kada je to potrebno radi izvršavanja poslova iz nadležnosti komunalne policije, na obrazloženi zahtev policija će dostaviti lične podatke za građane, podatke za vozila i druge podatke iz evidencija koje vodi u skladu sa zakonom.“
Molim vas da obratite pažnju na ovu formulaciju – obrazloženi zahtev. Kao što znate, obrazloženi zahtev može biti usmeno obrazloženi zahtev i može biti pismeno obrazloženi zahtev. Apsolutno je nelogično, i smatram da je u suprotnosti sa zakonom, da neko iz policijske arhive daje lične podatke, podatke o nečijim ličnim stvarima samo na osnovu nečijeg usmenog zahteva. To ostavlja prostor za razne zloupotrebe. Može se dogoditi da načelnik komunalne policije vaše lične podatke dostavi nekom licu koje će te podatke zloupotrebiti, iskoristiti za neku protivzakonitu radnju.
Smatram da je neophodno precizirati, predlagač je verovatno na to mislio, ali je propustio, da se misli na obrazloženi pismeni zahtev. U skladu sa tim podneo sam amandman da se između ove dve reči „obrazloženi zahtev“ ubaci reč „pismeni“.
Iskoristiću ovu priliku da se osvrnem i na odredbu ovog predloga zakona da svaki od 24 grada određuje izgled uniforme svoje komunalne policije. To je, najblaže rečeno, potpuno neozbiljno. Kad je Srbija bila koliko-toliko ozbiljna država imali ste na ulicama tri vrste uniformi – vojnu, policijsku i uniformu vatrogasaca. Na jednoj strani, to je kod građana izazivalo osećaj sigurnosti, a na drugoj, uniformisanim licima davalo je na značaju, obezbeđivalo im je određenu vrstu autoriteta.
Svedoci smo da se poslednjih deset godina u većim gradovima, Beogradu, Nišu, Novom Sadu, a zatim i u manjim mestima, na ulicama pojavljuju raznorazne uniforme raznoraznih agencija za obezbeđenje. Kada vidite uniformisano lice možete samo da nagađate da li je u pitanju vojnik Dragana Šutanovca, policajac Ivice Dačića, pripadnik KFOR-a ili SFOR-a koji je na osnovu onog sramotnog zakona dobio mogućnost da prelazi preko teritorije Srbije, da li je možda u pitanju pripadnik grupe „Pink panter“, pripadnik Arkanovih „Tigrova“ ili radnik obezbeđenja. Jednostavno, građani Srbije više neće biti u mogućnosti da prepoznaju službena lica, ko je na ulici policajac, ko je vatrogasac, ko je komunalni policajac.
Povrh svega toga, na ulice gradova Srbije izaći će još 24 različite uniforme.
Teoretski, može se dogoditi da komunalni policajac u Beogradu nosi žutu uniformu, u Novom Sadu narandžastu, u Leskovcu crveno-belu možda, ako načelnik tamo bude navijao za „Crvenu zvezdu“, u Užicu uniformu oker boje itd. Stvarno smatram da je ovo neozbiljno, da treba propisati da jedinstvena komunalna policija koja postoji na teritoriji države Srbije nosi jedinstvenu uniformu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svojim amandmanom sam predložio sa se posle 3. stava u članu 22. doda stav 4. koji glasi: „Komunalna policija i nadležni organ dužni su da privremeno oduzete predmete čuvaju od oštećenja.“
Zašto sam podneo ovaj amandman? Predlogom zakona komunalnoj policiji dato je pravo da privremeno oduzme predmete kojima je određeno lice učestvovalo u kršenju ovog zakona ili predmet koji se nalazi kod lica koje je prekršilo zakon. Znači, te predmete treba dati nadležnim organima na dalje postupanje. U Predlogu zakona nigde nije predviđena obaveza komunalne policije i drugih nadležnih organa da te oduzete predmete čuvaju od oštećenja ili da ih čuvaju od dalje zloupotrebe.
Verovatno je Vlada kao predlagač pošla od pretpostavke da se to podrazumeva, da će nadležni organi i organi komunalne policije savesno postupati sa ovim predmetima. Međutim, to je pitanje koje se ne može ostaviti na savest komunalnom policajcu ili na savest nekom licu iz nadležnog državnog organa, već mora da bude regulisano jasnom zakonskom odredbom.
Navešću još nekoliko razloga zbog kojih, po mom mišljenju i mišljenju Srpske radikalne stranke, ovaj amandman treba usvojiti.
Nesavesno postupanje sa privremeno oduzetim predmetom može da dovede do njegovog oštećenja. Nije u pitanju samo nanošenje materijalne štete licu koje je vlasnik tog predmeta, nego to može dovesti do uništenja dokaza. Predmet koji se oduzima u izvršenju nekog krivičnog ili prekršajnog dela je sam po sebi dokaz; oštećenje tog predmeta može da uslovi uništenje dokaza ili promenu dokaznog predmeta, promenu njegove suštine. Iz tih razloga ovaj amandman treba usvojiti.

Dame i gospodo, nadam se da više nikoga ne treba posebno ubeđivati da u Srbiji već duže od 10-15 godina postoje razne nevladine organizacije koje nisu ništa drugo do ekspoziture CIA i drugih obaveštajnih službi.
Njihovo delovanje često je usmereno protiv temeljnih državnih i nacionalnih interesa, na rušenje ustavnog poretka i narušavanje teritorijalne celovitosti Republike Srbije. To nije dozvoljeno ni u jednoj drugoj evropskoj državi.
Postoje tri načina da se delovanju ovih nevladinih organizacija stane na put. Prvi je da se one zabrane i to bi bio najbolji način. Naravno, vi to nećete učiniti zato što se vi više plašite njih nego što se one plaše vas. Drugi je način da se zabrane sve nevladine organizacije u Srbiji čiji se rad finansira iz inostranstva. Kao što znate, to je uradio Putin u Rusiji. Kada je moćna Rusija procenila da je to jedini način da se zaštiti od rušilačkog delovanja nevladinih organizacija, onda je, u najmanju ruku, to signal da Srbija treba da razmišlja o tome da možda posegne za sličnim merama. Treća mera je da se njihovo finansiranje stavi pod kontrolu države Srbije.
U tom smislu sam podneo amandman da se u članu 36. posle stava 2. doda stav 3, koji bi glasio: „Udruženje ne može sticati imovinu od dobrovoljnih priloga, donacija i poklona (u novcu ili naturi) i finansijskih subvencija iz inostranstva bez posebne dozvole nadležnog ministarstva.“
Smatram da ovo neće sprečiti zloupotrebu ovih nevladinih organizacija, zloupotrebu sredstava koja dobijaju iz inostranstva, ali bi se, u svakom slučaju, stvorio neki prostor da se uvede kakav-takav red i kakva-takva kontrola. Hvala.

Dame i gospodo, SRS nema ništa protiv postojanja stranih udruženja u Srbiji, međutim, smatramo da ovu materiju treba urediti na jedan ozbiljniji način, posebnim zakonom. Zbog toga smo predložili brisanje svih ovih članova u Predlogu zakona, pa tako i naslova iznad člana 64.
Osvrnuću se na jednu jezičku zavrzlamu u članu 3. ovoga predloga. Ona glasi: „Ciljevi i delovanje udruženja ne mogu biti usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka“.
Predložio sam da se briše ova reč „nasilno“, iz dva razloga. Prvi razlog – jedna država prosto ne sme da zakonom predvidi mogućnost bilo kakvog nasilnog ili nenasilnog rušenja sopstvenog ustavnog poretka. To je, u krajnjem slučaju, suprotno Ustavu Republike Srbije.
Drugo, termin „nasilno rušenje“ je jezički neprihvatljiv. U pitanju je jedno jezičko nasilje. Ako kažete – nije dozvoljeno nasilno rušenje, sledi zaključak da je dozvoljeno nenasilno rušenje. Nenasilno rušenje ne postoji. Ruštiti samo po sebi znači primeniti silu. Kada kažete „nenasilno rušiti“, to vam je isto kao da kažete nenasilno ubiti, nenasilno silovati, nenasilno pretući, nenasilno nekoga vući za uši. To naprosto nije moguće. Pitam vas, može li nešto da se uruši samo od sebe bez upotrebe sile? Nešto da bude srušeno, a da neko nije primenio silu, to nije moguće.
Kažem vam da je u pitanju jezičko nasilje i iz tog nasilja postoji samo jedan jedini mogući izlaz, a to je da vi prihvatite ovaj amandman koji sam podneo na član 3. i da brišete ovaj termin „nasilno“, tako da bi ovaj član zakona glasio: „Ciljevi i delovanje udruženja ne mogu biti usmereni na rušenje ustavnog poretka“, što bi bilo u skladu sa zdravim razumom, logikom, pravopisom i sa Ustavom Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, po ovom predlogu zakona u Srbiji će postojati jedan informacioni centar gde će vozači i ostali učesnici u saobraćaju moći da dobiju informacije koje ih zanimaju, ali samo pod uslovom ako te informacije postoje u registru koji postoji u centru i u registrima zemalja članica EU.
Ukoliko ovo rešenje ostane na snazi, praktično će biti diskriminisane sve zemlje i njihovi građani koji nisu članovi Evropske unije. Na primer, ukoliko na putevima u Srbiji udes doživi državljanin Poljske ili Luksemburga, on će u centru Beograda dobiti sve tražene informacije, ali ako, ne daj Bože, udes doživi neko iz Crne Gore ili Republike Srpske, on će biti uskraćen za tu mogućnost. Po meni, tu ne postoji nikakvo logično objašnjenje.
U Srbiji imamo oko 500.000 izbeglica iz Hrvatske, BiH, imamo oko tri miliona građana koji su poreklom iz ove dve republike i iz Crne Gore. Često se putuje i u jednom i u drugom pravcu. Imamo desetine hiljada državljana Srbije koji imaju državljanstvo Hrvatske, Crne Gore i BiH, i obrnuto. Imamo 60.000 građana Srbije koji imaju automobile sa crnogorskim tablicama i sa tablicama iz Republike Srpske. Sa sigurnošću se može tvrditi da će oni biti najčešći korisnici ovih usluga koje pruža centar za informacije, ali oni te informacije neće moći da dobiju.
Ovo zakonsko rešenje postaje još nelogičnije ako imamo u vidu sledeće tri činjenice: Srbija ima najintenzivniji saobraćaj upravo sa BiH; drugo, Srbija ima specijalne veze sa Republikom Srpskom; treće, Srbija specijalne veze nudi BiH i muslimansko-hrvatskoj federaciji u Sarajevu.
Iz ovih razloga predlažem da Vlada prihvati ovaj amandman, jer to bi obezbedilo da informativni centar u Beogradu usluge, informacije kojima raspolaže pruža svim građanima svih evropskih zemalja, bez obzira na to da li su te zemlje članice Evropske unije. Hvala.

Dame i gospodo, ja sam predložio brisanje člana 81, koji predviđa da garantni fond ima upravni odbor i direktora. Sledećim članom 82. predviđeno je da upravni odbor ima pet članova, uključujući i predsednika, a po istom članu predsednik i članovi upravnog odbora ostvaruju naknadu za svoj rad u garantnom fondu.  
Nešto ranije, član 75. predviđa da će garantni fond biti, između ostalog, finansiran sredstvima iz budžeta Republike Srbije. Šta to znači?
To znači novo finansijsko opterećenje za sve siromašnije građane Srbije. Skupa država koju finansiraju biće još skuplja. Predlažem da ova sredstva, u pitanju je nekoliko miliona dinara na godišnjem nivou, usmerite na rešavanje slučajeva kao što je slučaj Stojana Stojkovića iz Velike Plane.
Imam ovde jednu potvrdu iz Fabrike za proizvodnju alata i mašina „Goša“ iz Smederevske Palanke, u kojoj se kaže: „Potvrđuje se da Stojković Stojan, radnik, broj 313, Goša - Fabrika za proizvodnju alata i mašina, ima za period 11,12. mesec 2008. i prvi mesec 2009. godine lični dohodak 8.500 dinara, prosek 2.833 dinara mesečno. Potvrda se izdaje radi ostvarenja prava na lečenje.“
Kad čovek živi u državi u kojoj Vlada ima 28 ministara, više od 28.000 službenika, više od 200 zamenika ministara i državnih sekretara, onda mu i ne preostaje ništa drugo nego da uzme ovu potvrdu, da ode na lečenje, i to najbolje da ode kod psihijatra da proveri da li mu se priviđa ili nije normalan.