Dame i gospodo narodni poslanici, danas treba da donesemo odluku o razrešenju 70 sudija i 30 drugih nosilaca pravosudnih funkcija, a uglavnom su u pitanju javni tužioci i njihovi zamenici.
Treba da se izjasnimo na osnovu njihovog imena i prezimena i mesta prebivališta. To su uglavnom jedini podaci koji su nam dostavljeni u ovom materijalu koji smo dobili. Smatram da je zaista neozbiljno da se u jednoj ovakvoj instituciji odluka o razrešenju tako značajnih državnih funkcionera kao što su sudije donosi samo na osnovu njihovog imena i prezimena i mesta prebivališta. Možemo samo da nagađamo da li odluku o razrešenju treba da donesemo na njihov lični zahtev zbog godina starosti, zbog godina rada, zbog toga što oni svoj posao ne obavljaju valjano i savesno, zbog toga što su politički nepodobni ili zbog toga što su se zamerili nekome od političkih ili ekonomskih moćnika, ovih tzv. tajkuna.
Drugo, suštinsko pitanje koje se nameće jeste zašto mi o ovom pitanju raspravljamo tek danas. Gospodin Ristić je pre tri dana rekao da je većina ovih pravosudnih funkcionera prestala da obavlja svoj posao otprilike pre dve godine, ili pre godinu dana. Tom prilikom on je takođe istakao da oni za sve ovo vreme primaju platu i pomenuo je iznos od 100.000 dinara. Ako na taj iznos od 100.000 dinara dodate poreze, doprinose, dobijate iznos od oko 160.000 dinara. To je 2.100 evra. Kada to pomnožite sa dve godine rada dobijete iznos od 50.000 evra. Pedeset hiljada evra košta jedno zasedanje, jedna dnevna sednica Narodne skupštine Republike Srbije. Ako to pomnožite sa brojem 100 dobijate iznos od pet miliona evra.
Juče sam razgovarao sa jednim svojim poznanikom iz Velike Plane koji se bavi građevinom. Rekao mi je da u Velikoj Plani za iznos od pet miliona evra može da se napravi oko 200 jednosobnih stanova.
Sledeći problem koji se ovde javlja jeste taj što je jedan broj ovih sudija i tužilaca u protekle dve godine, dok su primali plate kao sudije i tužioci, obavljao posao advokata. Konkretno znam trojicu bivših sudija koji su ovo vreme radili kao advokati.
Znate, to je jedan veliki moralni, etički i pravni problem. Kako neko može dolaziti u zgradu suda u kojoj prima platu kao sudija, a istovremeno u toj zgradi suda obavlja posao advokata? Obavljajući taj drugi posao prima jednu drugu, paralelnu platu. Sve to u državi koja ima nekoliko stotina mladih ljudi, pravnika koji su položili pravosudni ispit i koji uzaludno čekaju da dobiju zaposlenje; u državi u kojoj imamo milion ljudi koji su nezaposleni, koji čekaju posao i u državi u kojoj, kao što sam juče rekao, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, 400.000 ljudi živi ispod granice siromaštva.
Zbog svega ovoga ponavljam pitanja koja sam postavio pre tri dana. Prvo pitanje jeste: koliko novca iz budžeta je nenamenski, bespotrebno, izdvojeno u ove svrhe? Drugo pitanje je: koliko je sudija koje danas treba da razrešimo u međuvremenu obavljalo advokatske poslove? Treće pitanje je: ko je kriv što se ovo pitanje na dnevnom redu Skupštine nije našlo pre godinu dana, pre 15 meseci ili pre pet meseci, nego tek danas?

Dame i gospodo, pošto sam pravno prilično neuk, a kao što sam rekao mi nismo dobili nikakve dodatne potrebne podatke o materijalu koji smo dobili za ovu tačku dnevnog reda, ja sam se namerno na početku svog izlaganja oslonio na izjavu gospodina Ristića. Pre tri dana on je sa ove govornice rekao da sudije o kojima mi sada raspravljamo primaju platu poslednje dve godine. Držao sam se za reč gospodina Ristića. Ne verujem da je on to rekao nesvesno; rekao je to vrlo svesno i vrlo tendenciozno. Osnovna poruka je bila – dok vi ovde, radikali, vršite opstrukciju, pare iz budžeta idu, ovi ljudi primaju platu od 100.000 dinara, a vi ne date da mi izglasamo da ih razrešimo dužnosti sudija. To je prvo.
Drugo, u svom izlaganju nakon mog izlaganja gospodin Ristić je uglavnom potvrdio 90% onoga što sam ja rekao. Nisam rekao da je svih 100 sudija, javnih tužilaca primalo platu poslednje dve godine. Ja sam samo na osnovu te brojke, jer u pitanju je broj od 70 sudija, 30 tužilaca i njihovih zamenika, izveo jednu računicu orijentaciono, da se vidi koliko je državni budžet bio opterećen, bespotrebno. Sada je nebitno da li je u pitanju 100, da li je u pitanju 55 ili 10, u pitanju je jednako pravni i moralni problem.
Poslednja stvar, vremenski rok od dve godine takođe sam uzeo iz izlaganja gospodina Ristića. Ima onih koji je trebalo da budu razrešeni pre toga, ima onih koji je trebalo da budu razrešeni posle toga; sad sam čuo od gospodina Krasića da ima onih koji posao sudija ne rade od 1. marta 2006. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, u svom izveštaju o stanju ljudskih prava u prošloj godini zaštitnik prava građana se ne bavi zaštitom ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, tamo gde su ta ljudska prava najviše ugrožena. Zaštitnik građana je izabran otprilike prije 10 mjeseci. Sada ću vas podsetiti šta se, kada je kršenje ljudskih prava u pitanju, u proteklih 10 mjeseci dogodilo na Kosovu i Metohiji.
Zabeleženo je više od 20 slučajeva paljenja srpskih kuća. Više desetina oružanih napada na Srbe pucanjem, bacanjem bombi i paljenjem automobila. Više desetina fizičkih napada. Nekoliko masovnih razmera u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Srbima na Kosovu i Metohiji je oduzeto pravo da sami biraju svoju lokalnu vlast. Srbima je oduzeto pravo da ostvare dobit od privatizacije preduzeća u kojima su radili decenijama. Srbi na Kosovu i Metohiji ne mogu da obrađuju svoja imanja, svoje njive, osim u samom centru enklava u kojima žive.
Srbi na Kosovu i Metohiji nemaju pravo na posao. Srpska deca u većini mesta na Kosovu i Metohiji do škola odlaze u pratnji tenkova i transportera NATO pakta. Kamenovanje autobusa i automobila u kojima se kreću Srbi na Kosovu i Metohiji su redovna pojava.
Ukratko, Srbi na Kosovu i Metohiji žive u modernim logorima. O svemu tome u izveštaju o kršenju ljudskih prava u prošloj godini u državi Srbiji nema apsolutno ni jedne reči. Na osnovu toga može se izvući samo jedan zaključak, da zaštitnik građana posredno, svesno ili nesvesno, priznaje da Kosovo i Metohija nije u sastavu Srbije.
Znate, kada zaštitnik ljudskih prava u jednoj državi pravi izveštaj o kršenju ljudskih prava u toj državi, a ne obuhvati jedan dio teritorije, onda se može izvući zaključak da on taj dio teritorije ne smatra sastavnim delom te države. Osim Srba na Kosovu i Metohiji, zaštitnik građana u svom izveštaju zanemario je kršenje ljudskih prava još nekoliko kategorija stanovništva.
U ovom izveštaju nema riječi o 400.000 građana Srbije koji, prema zvaničnim podacima Zavoda za statistiku, žive ispod granice siromaštva. Nema riječi o kršenju ljudskih prava Vojislava Šešelja i drugih haških optuženika srpske nacionalnosti. Nema ni riječi o kršenju ljudskih prava nekoliko desetina Srba, građana Srbije koji su poreklom iz Hrvatske, a koji su uhapšeni prilikom odlaska u Republiku Srpsku Krajinu, u zavičaj.
Nema riječi o kršenju ljudskih prava Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Gorana Hadžića, koje mediji u Srbiji, a i najviši zvaničnici države Srbije, već nekoliko godina nazivaju najvećim ratnim zločincima. Protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića je podignuta haška optužnica, međutim ne postoji nijedna pravosnažna sudska presuda kojom su oni okrivljeni da su počinili bilo koji ratni zločin. Znači, sve dok ne postoji ta pravosnažna presuda nazivati ljude ratnim zločincima je teško krivično delo.
Sledeća stvar o kojoj bi trebalo da se izjasni zaštitnik ljudskih prava jeste činjenica da Srbi proterani sa Kosova i Metohije već osam godina nemaju pravo da glasaju i da biraju predstavnike vlasti u lokalnim zajednicama gde žive.
Sa druge strane ovaj izveštaj je prepun detalja o izmišljenim i stvarnim primerima kršenja ljudskih prava. Vrlo detaljno se bavi kršenjem ljudskih prava pripadnika nacionalnih manjina. Inače, nastavlja se ta jedna praksa, koja u Srbiji postoji već deset godina, da se stalno potencira da su nacionalne manjine u Srbiji ugrožene. Živim u ubeđenju da je što se tiče poštovanja prava nacionalnih manjina Srbija sigurno među vodećim državama u Evropi.
Izveštaj se detaljno se bavi ljudskim pravima ubica i kriminalaca koji se nalaze u zatvorima, zatim homoseksualaca i drugih nastranih ličnosti. "Mnoge javne ličnosti se u javnim nastupima slobodno koriste govorom mržnje i diskriminacije prema homoseksualnoj populaciji, a postojeći zakoni i institucije koje ih primenjuju ne pružaju adekvatnu zaštitu od tog verbalnog vida homofobnog nasilja i diskriminacije".
"Aktivisti i aktivistkinje ljudskih prava su u kontaktu sa Zaštitnikom predočili argumente da su lezbejke, gej osobe, biseksualci i transsrodne osobe posebno izloženi zločinima mržnje u Srbiji i da zbog toga postoji posebna potreba da se raznim merama reaguje na takvu situaciju".
Po ovom izvještaju na Kosovu i Metohiji, gde Srbe progone i ubijaju, ne postoje zločini mržnje, ali jadni homoseksualci i lezbejke strašno postradaše, prosto da se čovek rastuži.
Mene zanima zaista da li je neko u ovoj skupštini i uopšte u Srbiji čuo za neki zločin mržnje koji je učinjen nad pripadnicima gej populacije, nad lezbijkama i tom kategorijom društva.
Izveštaj se takođe detaljno bavi kršenjem ljudskih prava pripadnika nevladinih organizacija koje rade na rasturanju Srbije i što je posebno potencirano i izdvojeno političkih partija i pojedinaca koji se javno zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije. Znate, u jednoj zemlji ljudi se otvoreno zalažu za razbijanje i okupaciju te zemlje, za odvajanje dijela teritorije te zemlje i zamislite umesto da im ljudi tapšu, da im odobravaju, ljudi ih prekorevaju i šalju preteće poruke.
Ono što meni bode oči u ovom izveštaju i ovom predlogu jeste činjenica da je sve četvoro zamenika zaštitnika građana rođeno u Beogradu. Zaista ne mogu da vjerujem da u zemlji Srbiji u dijelu koji ne pripada Beogradu ne postoje ljudi koji bi se mogli kvalitetno i adekvatno baviti ovom problematikom.
Mi smo ovih dana optuživani da pravimo opstrukciju zato što sprečavamo donošenje važnih odluka, između ostalog odluke o izboru zamenika zaštitnika građana. Iz toga se može steći utisak kako vladajuća koalicija u Srbiji drži mnogo do ljudskih prava, drži mnogo do institucije zaštitnika građana i drži mnogo do funkcionisanja službe zaštitnika građana.
Navešću samo tri činjenice iz ovog izveštaja koje govore sasvim suprotno. "Uprkos zakonskoj odredbi prema kojoj će Skupština izabrati zamenike zaštitnika građana u roku od dva meseca od dana podnošenja predloga, Narodna skupština o predlogu nije odlučila do zaključenja izveštajnog perioda, niti do dana podnošenja izveštaja. Zaštitnik građana se dopisom od 18. decembra 2007. godine obratio svim narodnim poslanicima i ukazao na neophodnost izbora zamenika ombudsmana radi stvaranja uslova za obavljanje zakonom utvrđenog delokruga institucija i zakonom utvrđenog roka.''
Nažalost, do dana podnošenja ovog izveštaja ovo obraćanje ostalo je bez efekta. Od podnošenja izveštaja prošlo je još nekoliko meseci, međutim to se pitanje na dnevnom redu nalazi tek danas i postavljam pitanje - ako smo vršili opstrukciju u protekla dva dana i ako vršimo opstrukciju danas, ko je vršio opstrukciju proteklih deset meseci pa se ovo pitanje nije našlo na dnevnom redu?
Sledeće, zakon o zaštitniku građana predvideo je da će Narodna skupština Republike Srbije uskladiti odredbe ovog poslovnika sa odredbama zakona u roku od šest meseci od dana stupanja zakona na snagu. Poslovnikom Skupštine trebalo je da bude uređen i način postupanja po podnetom redovnom izveštaju kao i po posebnim izveštajima zaštitnika građana. Do isteka izveštajnog perioda to nije učinjeno. Nadam se da za ovo neće biti okrivljena SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po čl. 225. i 226. U proteklih nedelju dana šest skupština opština u Srbiji i tri okružna suda vratili su svojim presudama i odlukama otete mandate SRS. To nisu učinili samo Skupština grada Smedereva i Okružni sud u Smederevu. Kao što sam juče rekao, u utorak, 16. septembra, aktivirali smo blanko ostavke odbornika u Skupštini grada Smedereva ...

Imam da postavim pitanje. Juče sam se javio drugi put, tražio objašnjenje, niste mi dali reč. Biću kratak, tri minuta. Znači, mi smo ...

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povrede Poslovnika, članove 84, 100, 103, 104, 105, 106, 225. i 226, a u skladu s tim kršenjem tih članova Poslovnika prekršili ste i član 27, koji kaže da se starate o primeni Poslovnika Narodne skupštine.
Molim vas da mi vratite vreme, sad ću citirati članove Poslovnika.
Član 84 - predsednik Narodne skupštine pisanim putem određuje dan i čas održavanja sednice Narodne skupštine, sa predlogom dnevnog reda, najmanje sedam dana pre dana za koji se saziva sednica.
Poziv za sednicu, telegram sam dobio preksinoć u 18 časova i 57 minuta, za sednicu koja je počinjala juče u 10 sati. Nije postojala teoretska šansa da se kvalitetno pripremim za ovu sednicu.
Član 100 - narodnom poslaniku, koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Narodne skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika.
Juče sam se javio za reč pre najmanje pet poslanika kolega iz DS i vi mi u toku dana niste dali reč.
Član 103 - niko ne može prekidati govornika niti ga opominjati, osim predsednika Narodne skupštine u slučajevima predviđenim ovim poslovnikom.
Za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora.
Cijelo vreme dok sam govorio poslanici DS, vi ste dužni da poštujete Poslovnik, tražiću audiozapis ove sednice, videozapis, gde se vidi da cijelo vreme mog izlaganja traje dobacivanje poslanika DS. Vi ste bili dužni da to sprečite.
Član 104 - narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine.
Svojim ponašanjem poslanici DS su to prekršili, a vi ih niste sprečili.
Član 105 - o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine.
Vi očigledno niste to učinili.
Član 106 - opomena se izriče narodnom poslaniku: - koji je prišao govornici bez dozvole predsednika Narodne skupštine; nisam to učinio; - koji govori pre nego što je zatražio i dobio reč; nisam ni to učinio; - koji, i pored upozorenja predsednika Narodne skupštine, govori o pitanju koje nije na dnevnom redu; javio sam se po članu 225, počeo sam o pitanju odborničkih mandata u Smederevu, a verujte mi na reč hteo sam da završim sa tačkom dnevnog reda - izbor članova Saveta Narodne banke.
Sledeća stvar - ako prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, odnosno ometa govornika, ili na drugi način ugrožava slobodu govora.
Nisam prekršio ovaj stav Poslovnika.
"Ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica".
Nisam ni to uradio.
"Ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze;
- ako drugim postupcima narušava red..."
Molim vas da na kraju mog izlaganja pred poslanicima, pred građanima Srbije, objasnite na osnovu čega ste vi meni izrekli opomenu.
Član 225. i 226. na osnovu kojih sam se javio daju mi apsolutno pravo da tražim objašnjenje zbog pokušaja izborne krađe u kojoj su upregnuti pravosudni organi države Srbije. Molim vas da mi date odgovore na pitanja iz člana 106.

Na osnovu čega?

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 226. Poslovnika Narodne skupštine. Tražim objašnjenje od Vlade Republike Srbije i Ministarstva pravde - šta Vlada Republike Srbije, država Srbija preduzimaju po pitanju pokušaja Haškog tribunala da nametne branioca Vojislavu Šešelju?
Prva činjenica je da Tužilaštvo u Haškom tribunalu pokušava protivpravno da nametne branioca Vojislavu Šešelju. Druga činjenica, Vojislav Šešelj najavljuje da će u tom slučaju stupiti u štrajk glađu do smrti.
Da postoji objektivna opasnost od još jedne haške žrtve govori i činjenica da je do sada Haški tribunal direktno ili posredno ubio 12 Srba. Podsetiću sada na te žrtve. Prva žrtva je bio policajac Simo Drljača iz Prijedora, koji je ubijen dok se zajedno sa sinom kupao na jezeru. Druga žrtva je Dragan Gagović iz Srbinja.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle čitanja ovog izveštaja o događajima na mitingu 29. jula u Beogradu, moram da priznam da sam zbunjen. Za tu zbunjenost mogu da postoje dva objašnjenja. Prvo je da je udarac koji sam dobio palicom u glavu ostavio posledice, pa sam postao zaboravan. Možda je to poprimilo odlike epidemije, jer nas u poslednje vreme u SRS-u ima više zaboravnih. Drugo objašnjenje je da je ovo lažni, frizirani izveštaj.
Podsećam vas da sam batine dobio od policajaca koje sam pre toga zaštitio od huligana, koji su pokušali da ih napadnutu razbijenom staklenom flašom i komadom betona. U Urgentnom centru, gde sam primljen u 22,45 časova, doktori su konstatovali sledeće povrede: kontuzija glave, hematom i nagnječenje na glavi, hematom i nagnječenje na vratu i levom ramenu, krvave poderotine na obe ruke, tragovi udarca po krstima. U ovom izveštaju o tome nema ni reči. Pominju se samo povrede u predelu kičme.
Postoje samo dve mogućnosti, ili lažem ja i 30 ljudi koji su videli povrede koje sam dobio, ili lažu doktori iz Urgentnog centra, pročitaću njihova imena – dr Slađana Anđelković i dr Mirko Mićović, ili lažu ljudi koji su napisali ovaj izveštaj.
Tvrdim da je ovaj izveštaj od početka pravljen tendenciozno, sa namerom da u što većoj mogućnosti prikrije pravu istinu. Osnovni dokaz, argument u smislu dokazivanja ove tvrdnje je sledeći. Od događaja je prošlo dva meseca. Za dva meseca, niko iz MUP-a, niko od članova ove komisije nije našao za shodno da me kontaktira, bar telefonom, da pita šta se dogodilo.
Zaista se pitam, ne kao čovek koji je udaren, ne kao pripadnik SRS-a, nego kao građanin – kako je moguće da visoki policijski službenici prave izveštaj o jednom događaju na kojem je pretučen narodni poslanik, koji je uz to i novinar, a da za dva meseca ne nađu za shodno da ga kontaktiraju, da pitaju šta je bilo, da čuju njegovu verziju događaja?
Zaista, moram da pročitam imena tih policijskih službenika: policijski savetnik Dušan Puača, zamenik rukovodioca radne grupe, samostalni policijski inspektor Goran Milinković, glavni policijski inspektor Milan Stanić, glavni policijski inspektor Nenad Mitrović, samostalni policijski inspektor Milenko Munižaba, major Bogdan Kosanović, major Zoran Sekulović.
Zaista bi bilo zanimljivo čuti objašnjenja navedenih policijskih službenika, da nam kažu gde su oni izučavali zanat, pa su napravili jedan ovakav propust. Jedino ako nije u pitanju sledeće objašnjenje – da nisu znali gde da me nađu.

Dame i gospodo narodni poslanici, verovatno u ovoj sali nema nikoga ko se nije u svojoj praksi suočio s time da mu sud odbije neki akt, neku žalbu, uz obrazloženje da je žalbu uložio nakon isteka vremena koje je zakonom predviđeno.
Danas je Okružni sud u Smederevu odbio jednu žalbu, uz obrazloženje da je podneta pre vremena. O čemu se radi? Kao ovlašćeni predstavnik SRS-a, 16. septembra, u Skupštini grada Smedereva, predao sam ostavke 14 odbornika SRS-a koji su u međuvremenu formirali odbornički klub ''Napred Srbijo''. Ostavke su bile sudski overene. Uz ostavke sam priložio overena ovlašćenja kojima odbornici ovlašćuju SRS da te ostavke aktivira bez njihovog znanja i saglasnosti i priložio sam sudski overene ugovore između SRS-a i odbornika, kojima oni svoje ugovore, svoje odborničke mandate poveravaju SRS-u. Znači, to sam predao u utorak, 16. septembra.
Zatražio sam da, shodno članu 47. Zakona o lokalnim izborima, Skupština grada Smedereva te mandate vrati SRS-u.
Po Zakonu o lokalnim izborima, član 46, Skupština grada Smedereva je bila dužna da na prvoj narednoj sednici donese odluku o prestanku mandata i dodeljivanju mandata novim odbornicima SRS-a.
Prva sednica Skupštine grada Smedereva održana je u petak. Na toj sednici uopšte nije raspravljano o predlogu koji je podnela SRS, uz obrazloženje skupštinske većine da je predlog podnet tri dana pre zasedanja Skupštine, a po Poslovniku Skupštine grada Smedereva predlog je morao da bude upućen četiri dana pre sednice.
Prva i osnovna stvar, Zakon o lokalnim izborima je stariji od pravilnika, od poslovnika bilo koje lokalne samouprave. To je prvo. Drugo, prekršen je Poslovnik Skupštine grada Smedereva. U tom poslovniku jasno piše da se predlozi koji se odnose na imenovanje, razrešenje i slično mogu dostaviti najkasnije do 48 časova pre održavanja sednice. Ja sam ovaj predlog dostavio 70 sati pre održavanja sednice. U skladu sa 49. članom Zakona o lokalnim izborima, mi smo u subotu, dan nakon što je Skupština grada Smedereva propustila da odlučuje o našem zahtevu, uložili žalbu Okružnom sudu. Žalba je u Okružni sud stigla u ponedeljak ujutru. Okružni sud je morao da donese odluku do srede u 14 časova.

Dame i gospodo, bez obzira na to kako mi glasali, da bi ovaj sporazum postao punovažan, Srbija mora da počini zločin, da uhapsi i Haškom tribunalu izruči Ratka Mladića, da ispuni sve ostale uslove, postavljene i nepostavljene, prihvatljive i neprihvatljive, koje pred nju postave Haški tribunal i njegovi vlasnici iz Vašingtona i Brisela.
Vladajuća većina, na čelu sa DS, tvrdi da je ispunjavanje tih uslova i saradnja sa Haškim tribunalom prvorazredni državni i nacionalni interes. Činjenice, međutim, govore da je u pitanju prvorazredna nacionalna i državna sramota. Evo zbog čega.
Od ukupnog broja optužnica Haškog tribunala, tri četvrtine su podignute protiv Srba. Optužnice su podignute protiv kompletnog političkog, vojnog i policijskog vođstva Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
Od devet predsednika koje je srpski narod birao od 1991. godine, haška optužnica je podignuta protiv njih sedam, a samo se jedan od njih, Goran Hadžić, još uvek nalazi na slobodi. Dvojica, Slobodan Milošević i Milan Babić, ubijeni su. Nisu optuženi jedino Dobrica Ćosić i Zoran Lilić. Gospodin Ćosić vjerovatno zbog godina, a Zoran Lilić što se nije mnogo miješao u svoj posao.
Haški tribunal je direktno ili posredno ubio ukupno 12 Srba. Praktično, ubijen je svaki šesti Srbin protiv kojeg je podignuta haška optužnica. Da li je neko od vas čuo da je u novijoj istoriji civilizacije jedan sud ubio svakog šestog osumnjičenog prije nego što je završen sudski proces? Takva revnost vjerovatno nije zabilježena ni u vreme inkvizicije.
Broj Srba koji su ubijeni od strane Haškog tribunala podjednak je ukupnom broju optuženih Hrvata, dva puta je veći od ukupnog broja optuženih Muslimana i tri puta je veći od ukupnog broja optuženih Albanaca. Broj Srba koji je ubijen u Haškom tribunalu podjednak je ukupnom broju pripadnika hrvatskog, muslimanskog i šiptarskog naroda protiv kojih su izrečene pravosnažne sudske presude. Ima ih desetak. Od toga se tri odnose na zločin nad Srbima i one su simbolične, od po nekoliko godina zatvora.
Srbin iz Prijedora Duško Tadić je za nedokazano ubistvo osuđen na tri decenije zatvora. Hrvat Dražen Erdemović, koji je priznao ubistvo 125 ljudi, a sudski mu je dokazano ubistvo 70 ljudi, osuđen je na pet godina zatvora zbog toga što je srpska vojska Krajine 1. maja 1995. godine u danu kada je Hrvatska izvršila agresiju na Republiku Srpsku Krajinu ispalila pet granata na Zagreb i ubila sedam civila.
Predsednik Republike Srpske Krajine Milan Martić osuđen je na 35 godina zatvora. Istog dana u zapadnoj Slavoniji ubijeno je 283 Srba, 500 ranjeno, 20.000 protjerano iz svojih domova iz zapadne Slavonije. Za te zločine Haški tribunal nije podigao nijednu optužnicu. Odbio je da sudi i hrvatskom generalu Mirku Norcu, koji je u samo jednoj noći, u avgustu 1991. godine, organizovao ubistvo 150 srpskih civila iz Gospića.
Srpski general Stanislav Galić osuđen na tri decenije zatvora zato što je Vojska Republike Srpske granatirala Sarajevo, garnizon u kojem se u tom trenutku nalazilo 40.000 muslimanskih vojnika koji su svakodnevno vršili ofanzivna dejstva na položaju Vojske Republike Srpske i svakodnevno granatirali civilna naselja u Srpskom Sarajevu. U tim granatiranjima poginulo je više od 1.000 srpskih civila. Haški tribunal zbog toga nije podigao nijednu optužnicu.
Svi znate za slučaj Nasera Orića, komandanta Srebrenice, koji je odgovoran za smrt preko 3.200 ljudi. Haški tribunal je presudio da on ne treba da snosi nikakvu odgovornost i izrekao mu je oslobađajuću presudu.
Predsjednik parlamenta Republike Srpske Momčilo Krajišnik, čovjek koji nije pušku uzeo u ruku, nije izdao nijednu komandu, parlament koji je on vodio nije donio nijednu odluku koja je u suprotnosti sa međunarodnim pravom, osuđen je na 28 godina zatvora. Ali je zato načelnik Generalštaba Muslimanske vojske general Sefer Halilović oslobođen bilo kakve odgovornosti za strašne zločine koje je Muslimanska vojska na teritoriji cijele Bosne počinila nad srpskim narodom i nad Hrvatima u srednjoj Bosni.
Podsjetiću, u samo jednom danu u naselju Grabovica u dolini Neretve snage pod njegovom kontrolom su masakrirale nekoliko desetina hrvatskih civila. Muslimanski istražni organi su utvrdili da su, samo na lokalitetu Kazani u Sarajevu, pripadnici Desete brdske brigade pod vrhovnom komandom Sefera Halilovića ubili oko 700 srpskih civila. Haški tribunal je protiv Sefera Halilovića podigao optužnicu samo za zločine nad Hrvatima i na kraju mu izrekao oslobađajuću presudu.
Predsjednica Republike Srpske Biljana Plavšić, koja takođe nije imala nikakve veze sa ratnim dejstvima Vojske Republike Srpske, bez obzira na to što je sarađivala sa Haškim tribunalom i optuživala neke druge lidere srpskog naroda, osuđena je na 11 godina zatvora.
Nedavno je Haški tribunal doneo oslobađajuću presudu za Ramuša Haradinaja, dokazanog teroristu čiji su borci odgovorni za smrt oko 400 pripadnika srpskog naroda, ali i pripadnika albanskog naroda. Postoje nesumnjivi dokazi, postoje živi svjedoci da su njegovi vojnici pobili nekoliko desetina pripadnika albanskog naroda koji su želeli da se očuva država Jugoslavija.
Na kraju postavljam pitanje šta još treba da se dogodi da vladajuća većina, DS i Boris Tadić, država Srbija, na kraju krajeva svi mi kažemo: dosta je, nećemo više da sarađujemo sa tom zločinačkom institucijom. Odnosno, da li postoji i koji je to minimum odbrane srpskih nacionalnih i državnih interesa u ovoj haškoj epizodi satanizacije i kažnjavanja srpskog naroda koji vladajuća Demokratska stranka i Boris Tadić nisu spremni da pređu da bi se dodvorili Zapadu zbog toga da bi sačuvali vlast u Srbiji? Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, po čl. 225. i 226, tražim objašnjenje zbog čega sam brutalno pretučen na mitingu SRS-a 29. jula, u centru Beograda.
Pretučen sam na uglu između Makedonske i Kolarčeve ulice, u trenucima dok sam pokušavao, zajedno s ostalim funkcionerima SRS-a, da sprečim sukob policije i demonstranata. Konkretno, u tom delu Makedonske ulice, grupica od četiri-pet demonstranata koje nisam poznavao zatrkivala se prema kordonu policije i pokušavala da ih gađa; jedan im je držao u ruci razbijenu staklenu flašu, drugi je držao komad betona.
Zajedno sa još jednim demonstrantom kojeg nisam poznavao, ubedili smo te ljude da ne bace tu flašu i taj komad betona, gurali smo se s njima. Neposredno posle toga, jedan od policajaca pokušao je da me udari. Okrenuo sam se prema njemu i rekao – čoveče, zašto hoćeš da me tučeš, vidiš da pokušavam da smirim situaciju.
Nakon toga, pokazao sam novinarsku, a zatim i poslaničku legitimaciju. Samo što sam se okrenuo, nije prošlo desetak sekundi, odjeknuli su uzvici – ajde, ajde, kojim su, valjda, hrabrili sebe, skočili su na mene, dobio sam jedan snažan udarac palicom po vratu, drugi po ramenu. Udarci su bili toliko snažni da sam pao na asfalt. Kada sam pao na asfalt, dobio sam još jedan udarac palicom po desnoj strani glave i dva udarca nogom u krsta.
U Urgentnom centru su konstatovali, doneo sam lekarske nalaze, sledeće povrede: kontuzija glave, nagnječenje temena, kontuzija leđa,
poprečni hematomi po vratu, više hematoma po ramenu, krvave povrede obe ruke. Jedan od doktora mi je rekao da je udarac po vratu koji sam dobio palicom mogao biti koban da je bio samo jedan centimetar više. Sticajem okolnosti, od ranije imam povredu vratnog dela kičme.
Od tada je prošlo više od mesec dana, niko iz policije, niko iz državnih organa nije našao za shodno da me pozove i da me pita šta se dogodilo i u kakvom stanju se nalazim.
U ovoj zemlji stalno slušamo od predstavnika režima, od predstavnika vlasti, predstavnika policije, da novinare niko ne sme da dira.
Kada neko, makar telefonom, zapreti nekome od novinara koji podržavaju Borisa Tadića, koji podržavaju tzv. evropske integracije, koji podržavaju Haški tribunal, istog dana se digne strašna dreka, odmah uveče direktora policije privode na informativni razgovor u ''Poligraf'', traži se preki sud.
Sada je pretučen novinar koji je uz to, sticajem okolnosti, i narodni poslanik, i nikome ništa. Niko se ne interesuje za to osim SRS-a i dnevnog lista "Pravda". Šta to znači?
To znači, praktično, da mi u Srbiji imamo dve vrste novinara, imamo novinare koji podržavaju aktuelni režim, koji podržavaju Haški tribunal, koji podržavaju nevladinu organizaciju na čelu sa Natašom Kandić, Sonjom Biserko, i oni su zaštićeni zakonom, njih ne sme niko popreko da pogleda, ne sme da im preti. Imamo drugu vrstu novinara, koju svako sme da bije, bez obzira, iako su, sticajem okolnosti, narodni poslanici.
To je jedno lice nakazne demokratije koju u Srbiji nekoliko meseci izgrađuju politički naslednici Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića.
Na kraju ću reći još jednu stvar. Proveo sam na ratištu četiri godine. Dve i po godine sam vodio izviđačko-diverzantske jedinice vojske Republike Srpske, išao iz akcije u akciju. Samo na Kupreškom ratištu, u julu 1993. godine, zarobili smo na ovaj ili onaj način oko 900 neprijateljskih vojnika.
Ja vam dajem reč, nijedan moj vojnik nijednom zarobljenom neprijateljskom vojniku nije opalio šamar, a kamoli da ga je udario. Svi su razmenjeni. Petnaest godina posle toga, ja sam doživeo, kao narodni poslanik, da dobijem batine u centru Beograda.
Na kraju ću reći samo još ovaj podatak, smatram da je bitan zbog slike koja se širi o SRS-u. U toj izviđačkoj jedinici koja je zarobljavala hrvatske vojnike, koja ih nije tukla, pretežno su bili članovi SRS-a i zaista se time ponosim.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 225. Poslovnika Narodne skupštine.
Danas se navršava deseta godišnjica od najmasovnije otmice Srba na Kosovu i Metohiji. Dana 18. jula 1998. godine šiptarski teroristi su samo na području opštine Orahovac oteli više od 50 srpskih civila.
Srbe iz Orahovca otele su njihove komšije Šiptari, s kojima su tada živeli u dobrim dobrosusedskim odnosima. Samo u selu Retimlje 18. jula oteto je 16 muškaraca, među njima 14 članova porodice Kostić. Njih su oteli, kao što sam rekao, njihove prve komšije, uveče su im opkolili kuće, a onda su im ujutru postavili ultimatum da se predaju ili će biti ubijeni. Dali su im časnu reč, besu, da će poštedeti njihove živote, da ih neće mučiti, samo će ih prebaciti na drugu teritoriju.
Nesrećni ljudi su, nažalost, poverovali u riječ svojih komšija. To ih je koštalo života, a njihovih porodica vječne patnje. Od 14 Kostića koji su tog dana kidnapovani, osmorica su bili neoženjeni mladići. Dvojica od njih bili su dječaci, učenici trećeg razreda srednje škole. Tog dana šiptarski teroristi su u smrt odveli dva sina i pet unuka Nikole Kostića.
Zbog vremena, da ne bih prekoračio vreme predviđeno Poslovnikom, sada ću citirati šta je o tom slučaju pisalo srpsko ''Oslobođenje'' sa Pala 4. aprila 2001. godine.
"Prvom Nikolinom sinu Stajku šiptarski zlikovci oteli su oba sina, Miodraga i Svetislava. Svetislav nije bio oženjen, a Miodragova supruga Vesna ostala je sa dvoje maloljetne djece, petogodišnjim sinom Veljkom i trogodišnjom ćerkom Milenom.
Drugom Nikolinom sinu Stanoju i njegovoj supruzi Kosari Šiptari su oteli jedinog sina Srećka. Srećko nije bio oženjen. Srećkovom smrću znači da je ta grana stabla porodice Kostića osuđena na odumiranje.
Trećeg Nikolinog sina Anđelka, petnaestog stradalog Kostića, šiptarski teroristi su ubili te noći 18. jula, samo nekoliko časova prije nego što će u smrt odvesti njegovog dvadesetogodišnjeg sina Živka.
Teroristi nisu poštedeli ni četvrtog Nikolinog sina Mladena. Kidnapovali su njega i njegovog najmlađeg sina Nebojšu, učenika trećeg razreda srednje tehničke škole u Đakovici. Nikolinom bratu od strica Božidaru komšije su 18. jula kidnapovali oba sina, Todora i Lazara. Todorova ćerkica Anđela oca nije ni zapamtila. Poslednji put ga je vidjela kada je imala 11 meseci. Mlađi Todorov sin nije bio oženjen.
Dimitrije Kostić otet je zajedno sa oba svoja sina, Vjekoslavom i Miroljubom. Iza Vjekoslava su ostala dva maloljetna muška djeteta, osmogodišnji Dušan i jednogodišnji Nikola. Drugi Dimitrijev sin nije bio oženjen. Nesreća koja je Retimlje u crno zavila nije mimoišla ni Dimitrijevog sestrića Dragoljuba, i njemu su Šiptari oteli oba sina, Saška i Jugoslava. Nisu bili oženjeni.
Zajedno sa Kostićima, u smrt su odvedena i dvojica njihovih komšija Nikolića, Rajko i njegov najstariji sin Cvetko. Cvetko je bio učenik drugog razreda srednje tehničke škole. Istog dana u obližnoj Opteruši, kod Orahovca, šiptarski teroristi oteli su četiri člana porodice Božanić, Božidara, njegovog sina Novicu, Božidarovog brata od strica Mladena i Mladenovog sina Nemanju. Nemanja je imao 16 godina i bio je učenik srednje škole. Tog jutra osim četvorice Božinića, Šiptari iz Opteruše kidnapovali su još pet muških glava iz tog sela: braću Spasana i Miodraga Burdžića, njihovog rođaka Milutina, Srećka Simića i Spasena Banzića. Od devet kidnapovanih iz Opteruše, samo su dvojica bili vojni obveznici, a dvojica su hodala na štakama. Najstariji od njih, Milutin Burdžić imao je 87 godina".
Deset je punih godina kako preživeli Kostići, Božanići, Banzići, uglavnom žene i djeca, rasuti po izbegličkim svratištima, od Prokuplja do Beograda, uzalud pokušavaju da pronađu svoje najmilije. Više ne žive u nadi da će ih dočekati žive, nego se nadaju da će ih dočekati mrtve.
Šta je država Srbija učinila da pomogne u pronalaženju Kostića, Božinića i ostalih 500 Srba koji su nestali na Kosovu i Metohiji? Nije učinila ništa.
Podsetiću vas samo na jedan podatak. Nakon preuzimanja vlasti od strane DOS-a u srpskim zatvorima se nalazilo 1.800 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Bilo je među njima sigurno mnogo nevinih ljudi, ali nalazili su se i zločinci koji su palili srpske civile u krečanama u Klečki i Glođanima. Svi oni su pušteni na slobodu bez ijednog jedinog uslova. Mogli su da zatraže bar pronalaženje jednog od tada 2.000 kidnapovanih Srba.
Da završim, najveća nesreća koja može zadesiti jednu porodicu je gubitak najmilijeg. Veća nesreća od toga je samo kad ne možete da sahranite najmilijeg kojeg ste izgubili, jer ne znate gde se nalaze njegovi posmrtni ostaci.
Da bi možda najbolje razumeli nesreću koja je snašla ove ljude, ja ću za kraj citirati reči koje sam čuo od Jelice Čolić iz Novog sela kod Kupresa, koja od 10. aprila 1993. godine uzalud traži svog sina Dušana, kojeg je oteo Naser Orić. Ona mi je rekla sledeće: "Svakoga dana se molim Bogu da dočekam da sahranim svoga sina, da mi ga donesu mrtvog radovala bih se kao da su mi ga doveli živog". Hvala.

Poštovani poslanici, poštovano predsedništvo, kao jedan od svojih spoljno-političkih prioriteta DS i nova vlada ističu odbranu Republike Srpske i jačanje specijalnih veza sa Republikom Srpskom. U pitanju je najobičnije obmanjivanje javnosti. Zbog kratkoće vremena, navešću samo nekoliko primera koji ilustruju ovu tvrdnju.
Umesto razvijanja specijalnih veza sa Republikom Srpskom, DS razvija isključivo specijalne veze sa Miloradom Dodikom, po sistemu - on ima neograničen broj podrške u predizbornim kampanjama, oni Miloradu Dodiku vilu na Dedinju i mogućnost da pobjeđuje na neograničenom broju tendera na asfaltiranju puteva u Republici Srbiji.
Kada je u pitanju Milorad Dodik, smatram da je potrebno da istaknem da je u pitanju čovek koji upravo ovih dana i meseci privodi kraju posao ukidanja policije Republike Srpske, koja je poslednji temelj, poslednji stub postojanja Republike Srpske. Inače, u mandatu DS-a u Srbiji, znači za vreme mandata DS-a u Srbiji i za vreme mandata Milorada Dodika u Republici Srpskoj, Republika Srpska je izgubila većinu svojih dejtonskih nadležnosti.
Demokratska stranka na perfidan način podriva Republiku Srpsku. Navešću tri primera. Opštepoznata činjenica je da se u rat u Bosni i Hercegovini izazvali muslimanski ekstremisti na čelu sa Alijom Izetbegovićem. Zvanična politika Demokratske stranke i Borisa Tadića jeste da su najviše krivi za rat u Bosni i Hercegovini Slobodan Milošević, Srbi i SPS.
Prije dvije godine, u jednom nedeljniku u Republici Srpskoj objavljen je intervju Muhameda Filipovića, to je glavni ideolog, zvani Tunjo, glavni ideolog Stranke demokratske akcije i najbliži saradnik Alije Izetbegovića. On je u tom intervjuu objasnio da su glavni krivci za rat u Bosni i Hercegovini Alija Izetbegović i Voren Cimerman. Tunjo objašnjava svaki put kad Alija Izetbegović pristane na ponude Slobodana Miloševića, iz Beograda dolazi avion sa Vorenom Cimermanom koji ubjeđuje Aliju Izetbegovića da ne sme da prihvati mirno rešenje spora u Bosni i Hercegovini.
Sledeće, prije dvije-tri večeri ovde sam govorio o Potočarima, 11. julu 2006. godine, kada je Boris Tadić otišao u Potočare da se pokloni pred dve hiljade vojnika Nasera Orića a odbio da sledećeg dana, 12. juna, na Petrovdan, prisustvuje parastosu koji je u Kravicama i Bratuncu organizovan povodom smrti 3.500 srpskih civila i zarobljenih srpskih vojnika u Podrinju.
Na kraju ću reći nekoliko reči o zločinima u Sarajevu. Vi znate da je za vreme rata u Sarajevu pobijeno pet hiljada srpskih civila. Za vreme rata u Sarajevu je radilo 90 logora u kojima su mučeni i ubijani Srbi. Evidentirano je preko 40 javnih kuća u kojima su muslimanski vojnici držali srpske djevojke i žene, sve do 8. ili 9. meseca trudnoće, kada su ih ili ubijali ili puštali na slobodu. Vi znate da su takva dva autobusa 1992. godine stigla u Beograd.
U tim logorima i javnim kućama su zabilježeni i takvi slučajevi monstruoznog mučenja, kao što je slučaj Srbina koji je bio prinuđen da siluje svoju 12-godišnju kćerku da bi joj na taj način sačuvao život. Za one koji ne veruju to je dokumentovano, nalazi se u dokumentacionom centru ovdje u Beogradu, a objavljeno je u knjizi Miroslava Toholja - "Crna knjiga".
U ovome trenutku preko 2.000 srpskih majski u srpskom Sarajevu traži svoje sinove. Ne zna se gde se nalaze njihove kosti. Boris Tadić je otišao u to i takvo Sarajevo, izvinio se Muslimanima za zločine koji su počinjeni nad muslimanskim narodom. Da vam kažem, nema u tom izvinjenju ništa sporno, dobro je što je otišao da se izvini, ali je prije toga preko diplomatskih kanala trebalo da obezbijedi da usledi jedno takvo izvinjenje sa muslimanske strane.
Međutim, iako je od završetka rata u Bosni i Hercegovini prošlo 13 godina, još uvek se nije čula nijedna riječ izvinjenja za zločine koji su počinjeni nad Srbima. Sve ovo govori da je obećanje Borisa Tadića o tome da će razvijati specijalne veze i da će braniti Republiku Srpsku zamajavanje javnosti. Hvala vam.