Dame i gospodo, pre nekoliko dana u jednom dnevnom listu je objavljena informacija, potkrepljena činjenicama, da je država Srbija samo u poslednje četiri godine konsultantskim kućama koje su učestvovale u procesu privatizacije u Srbiji isplatila više od 30 miliona evra. Konsultantske kuće angažuje Agencija za privatizaciju, sa ciljem da joj daju ili, bolje rečeno, prodaju savet kako i za koliko novca da izvrši prodaju određenog preduzeća. Kakve je konsultantske kuće angažovala agencija i kakve je savete od njih dobijala, to vide svi građani Srbije.
Privatizacija u Srbiji, koja je najavljena kao izuzetno uspešna privatizacija, pretvorila se u najveću mirnodopsku pljačku u istoriji Srbije. Državna mafija, bliska vladajućim strankama, opljačkala je desetine miliona evra državne imovine. Deo tog novca završio je u džepovima vlasnika konsultantskih kuća.
Pošto građani Srbije imaju pravo da znaju gde se troši njihov novac, na osnovu člana 226. od Ministarstva ekonomije tražim sledeća obaveštenja: koje konsultantske kuće su učestvovale u procesu privatizacije u Srbiji od 2000. godine do danas; u kojim privatizacionim postupcima su konkretne konsultantske kuće bile angažovane; koja je pojedinačna vrednost privatizacionih postupaka; koliki je novac isplaćen svakoj konsultantskoj kući pojedinačno? Ono što je mnogo važnije, gde se nalaže sedišta konsultantskih kuća, kada su te konsultantske kuće osnovane? Najvažnije pitanje, ko su vlasnici konsultantskih kuća koje su učestvovale u procesu privatizacije u Srbiji, odnosno da li se među njima nalaze bivši i sadašnji ministri, bivši i sadašnji službenici ili članovi njihovih porodica? Koji su to kriterijumi po kojima je Agencija za privatizaciju angažovala pojedinačne konsultantske kuće za pojedinačne privatizacione procese?
Na kraju, tražim obaveštenje da li je tačna informacija, a informacija je potekla od Agencije za privatizaciju, da je konsultantskoj kući "Citadel" u toku prošle godine isplaćeno 56 miliona dinara zbog saveta koje je davala u vezi sa privatizacijom "Zastave"?
Ovo pitanje postavljam zato što svi znate i građani Srbije znaju da je kompletan posao oko prodaje "Zastave" (da ne govorim o kakvom poslu se radi, svi vidimo da je u pitanju propala rabota) završen direktnim razgovorima "Fijata" i države Srbije.

Javio sam se zato što smatram da predsedavajuća, i jedna i druga, već danima, u kontinuitetu, krše Poslovnik Narodne skupštine, članove 27, 104. i 105. Kršenje se ogleda u neravnopravnom tretmanu narodnih poslanika, u različitim aršinima.
Primer prvi. Sinoć je 13 poslanika SRS-a kažnjeno opomenom, uz obrazloženje da su lupanjem o klupe ometali izlaganje gospodina Tomislava Nikolića.
Uopšte ne želim da ulazim u opravdanost te kazne, iako sam video da su kažnjeni neki narodni poslanici koji nisu lupali. Problem je u tome što su predsedavajući danima pre toga propuštali da sankcionišu ponašanje Tomislava Nikolića, da sankcionišu povrede Poslovnika koje su bile mnogo gore nego što je lupanje o klupe.
Poslednji primer se dogodio u četvrtak. U četvrtak je, s ove govornice, gospodin Tomislav Nikolić poslanike SRS-a nazvao manijacima: ''Ja sam mislio da ovde sede narodni poslanici, a ne manijaci''. Ta uvreda je prošla bez ijednog jedinog upozorenja, a kamoli opomene. Smatram da predsedavajuća, i jedna i druga, ne smatraju da su poslanici SRS-a manijaci.
Primer drugi, pre dvadesetak dana, ovde se dogodio jedan incident čiji akteri su bili gospodin Tomislav Nikolić i gospodin Srboljub Živanović. I jedan i drugi su kažnjeni opomenom, uz obrazloženje predsedavajuće da je gospodin Tomislav Nikolić gospodinu Živanoviću čupao kosu, što su zabeležile televizijske kamere, a da je gospodin Živanović dobacivao gospodinu Nikoliću.
Postavljam pitanje – kako je moguće, po Poslovniku ili po bilo kom kriterijumu, izjednačavati verbalno dobacivanje, koje je redovna pojava u ovoj skupštini, svakodnevna pojava, sa fizičkim nasrtajem? Kako je moguće čupanje za kosu izjednačiti s lupkanjem olovkom o klupu ili s otimanjem 21 poslaničkog mandata, ili s krađom 160 dokumenata poslanika SRS-a, 160 službenih isprava, sa krađom, prekrajanjem izborne volje građana Srbije? To su dve nespojive stvari.
Podsećam građane Srbije da mi u ovoj skupštini u poslednja dva-tri meseca izražavamo simboličan protest zbog činjenice da je u ovom skupštinskom domu izvršena teška krađa, teška prevara, SRS-u je oteto 20 poslaničkih mandata i skupštinska većina, uz pomoć predsedavajućih, predsednika Narodne skupštine i potpredsednika Narodne skupštine, čini sve da tu krađu legalizuje. Hvala vam.

Dame i gospodo, gospođa Čomić je naknadnom interpretacijom mog izlaganja potpuno promenila njegov smisao. Ona je komentarisala sve osim onog najvažnijeg, što je bilo predmet zbog kog sam se javio da reklamiram povredu Poslovnika, i smatram da je na taj način prekršen član 104. i član 105. Poslovnika.
Još jednom ću da podsetim na suštinu svog prethodnog javljanja. Pitao sam – kako je moguće da neko s ove skupštinske govornice narodne poslanike nazove manijacima, a da od strane predsedavajuće ne bude čak ni opomenut, a kamoli kažnjen?
Zatim, pitao sam – kako je moguće da ista disciplinska mera bude izrečena narodnom poslaniku koji je dobacivao, ako svi znamo, to znaju i građani Srbije, da se u Skupštini svakog dana, svakog sata, svakog minuta dobacuje?
Svakog trenutka neko dobacuje nekome, mnogo gore uvrede, mnogo gore reči nego one koje su bile razlog za kažnjavanje gospodina Živanovića.
Kako se može dobacivanje izjednačiti, kao disciplinski prekršaj, s fizičkim nasrtajem na narodnog poslanika? Jednostavno, to mi je neshvatljivo. Tražio sam objašnjenje.
Isto tako mi je neshvatljivo, imali smo slučaj da je narodni poslanik iz DS-a, visoki funkcioner DS-a, opsovao majku narodnom poslaniku SRS-a. Narodni poslanik DS-a je izašao za ovu govornicu, priznao da je učinio taj prekršaj, međutim, nije trpeo nikakve disciplinske posledice.
Sledeće, pitao sam, kako je moguće da u jednom domu kao što je Narodna skupština bude ukradeno 160 dokumenata, 160 službenih isprava, i da Narodna skupština i rukovodstvo Narodne skupštine tim povodom ne preduzimaju, apsolutno, nikakve mere, kao da se ništa nije dogodilo?
Poslednje pitanje koje sam postavio jeste – kako je moguće da u bilo kom državnom parlamentu na svetu, ne samo u Evropi, nego i u Africi, u onim banana državama, bude zastupljena politička partija koja ne samo što nije učestvovala na parlamentarnim izborima, nego u vreme izbora uopšte nije postojala?
U pitanju je nastavak jedne prakse, prakse dvostrukih aršina. Moji prethodnici su spominjali da imamo nekažnjene slučajeve, da su narodni poslanici učestvovali u paljenju Narodne skupštine 5. oktobra, da su nekažnjeno učestvovali u vršenju nasilnog državnog prevrata, da su učestvovali u paljenju državne televizije, da su glasali iz Bodruma, da su glasali iz Soluna.
Prema tome, možda ste vi, u stvari, i objektivni. Kada sve ove stvari mogu u jednom državnom parlamentu da prođu nekažnjeno, onda, u krajnjem slučaju, nešto mora, što kaže kolega Marković, i da se kazni, a najlakše je kada kaznite ljude iz opozicije, poslanike SRS-a. Hvala.

Dame i gospodo, javljam se na osnovu člana 226, tražim obaveštenje od ministra pravde – ko je, kada, zbog čega i na osnovu kojih ovlašćenja povukao međunarodne poternice za šiptarskim teroristima, Hašimom Tačijem i Agimom Čekuom?!
Podsećam, poternice protiv ove dvojice terorista su podignute zbog teških zločina koje su pripadnici tzv. OVK potčinili nad srpskim i nesrpskim stanovništvom pre i nakon okupacije KiM. Telegrafski podsećam na te zločine, 250 hiljada proteranih Srba, 400 porušenih i oskrnavljenih pravoslavnih grobalja, 150 porušenih crkava i pravoslavnih manastira, više od četiri hiljade ubijenih i nestalih, među njima i 500 kidnapovanih za koje se pretpostavlja da su bili žrtve trgovine organima. Podsećam da su šiptarski teroristi ubili više od 100 pripadnika albanskog narodna koji su bili lojalni građani Republike Srbije.
Međunarodnu poternicu protiv Agima Čekua i Hašima Tačija raspisao je Okružni sud u Prištini. Po našem domaćem pravu jedino je taj sud bio vlastan da tu poternicu i povuče.
Pročitaću vam izjavu Danice Marinković, koja je kao istražni sudija Okružnog suda u Prištini i donela odluku o podizanju ovih poternica. Poternice može da povuče samo sud koji ih je i izdao. Okružni sud u Prištini je izdao poternice 2000. godine, ali ih nije povukao, što znači da prilikom povlačenja nije ispoštovana procedura.
"Saslušala sam po celoj Srbiji 150, 200 svedoka i prikupila puno dokaza. U jednom trenutku je došao tadašnji ministar pravde Vladan Batić i tražio mi predmete, jer su Ministarstvu bili potrebni zbog Haškog tribunala. Od tada mi predmeti nisu vraćeni. Ne znam ni kako je povučena crvena poternica, znam samo da je ja nisam povukla".
Podsećam da je poternica povučena u vreme kada je premijer Vlade Srbije bio član DS, Zoran Živković, a ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović. Članovi Udruženja porodica poginulih i nestalih sa Kosova i Metohije sumnjaju da je povlačenje poternica prethodilo uzimanje novca od strane Zorana Živkovića i Dušana Mihajlovića. Citiram njihovu izjavu: "Sumnjamo da su poternice povučene za veliki novac i da su se bivši premijer i ministar bogatili nad srpskim žrtvama. Pet godina nismo imali pojma da su skinute, dok nismo pročitali u novinama."
Da ne bih dužio, pošto mi ističe vreme, podsećam na jednu situaciju u kojoj se trenutno Srbija nalazi. Srbiji danas otimaju deo njene teritorije. U isto vreme Srbija amnestira kolovođe pobune šiptarskih terorista, koji joj otimaju teritoriju. U istom trenutku Srbija raspisuje nagradu za glavu Ratka Mladića i Gorana Hadžića, ljude koji su se u proteklih 15 godina borili za odbranu teritorije Srbije, teritoriju Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.
(Aplauz.)

Dame i gospodo, po članu 226. tražim obaveštenje od Vlade Srbije – zašto srpska diplomatija nije reagovala na usvajanje rezolucije u Evropskom parlamentu, kojom se od zemalja EU, zemalja Zapadnog Balkana traži da 11. jul obilježavaju kao dan sjećanja na zločin genocida u Srebrenici?
Srbija je na ovu rezoluciju reagovala ćutanjem. I Vlada Srbije i ovaj parlament. Tim ćutanjem mi prihvatamo da naši neprijatelji na leđa srpskog naroda natovare nepodnošljiv teret genocida, teret koji neće nositi samo ove, nego i buduće generacije srpskog naroda.
Ovo ćutanje je posebno neshvatljivo ako se u vidu imaju sledeće činjenice. Navešću samo tri.
Prva, u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida. Po međunarodnom pravu genocid je ako neko organizovano, planski uništava i uništi određenu etničku grupu. Ako neko hoće da uništi određenu etničku grupu, jedan narod, logično je da mu prvo uništi najvitalniji dio, to su djeca, i reproduktivni dio, to su žene. Šta su radili srpski vojnici u Srebrenici?
Nakon ulaska u Srebrenicu i Potočare, srpski vojnici su bukvalno svu djecu i žene potovarili u kamione i autobuse i odvezli u Tuzlu na teritoriju pod muslimanskom kontrolom.
Druga činjenica – do sada je na području Podrinja sahranjeno 3.356 Srba. Na istom području je do sada sahranjeno manje od 3.000 muslimanskih žrtava. Utvrđeno je da su mnogi od njih umrli za vrijeme rata, a nedavno ste imali slučaj jedne djevojke, koja se nalazi na spisku ubijenih, koja je došla u Srebrenicu i slikala se pored spomenika koji je njoj podignut. Djevojka je živa, a nalazi se na spisku ubijenih.
Treća činjenica – nakon ulaska srpske vojske u Srebrenicu zapaljeno je ukupno deset zgrada. Iza muslimanske vojske u Podrinju je ostalo potpuno uništeno 150 srpskih sela, sa 3.500 objekata.
Umjesto da u ovom parlamentu raspravljamo o toj sramnoj rezoluciji koja je usvojena u Evropskom parlamentu, šta imamo u Srbiji? Imamo jednu nenormalnu situaciju, da jedna parlamentarna stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine, danas čitam u novinama, pokreće inicijativu da se i Srbija pridruži tom antisrpskom kolu, da i Srbija počne da obilježava 11. jul kao Dan sjećanja na zločin genocida u Srebrenici. Dan sjećanja na zločin koji nije počinjen.

Dame i gospodo, u skladu sa članom 226. tražim obaveštenje – da li srpska diplomatija i Vlada Srbije preduzimaju određene korake po pitanju sledećeg problema­?
Za vreme rata u BiH u Sarajevu je postojalo više od 90 logora u kojima su mučeni i ubijani građani srpske nacionalnosti. Najveći logor nalazio se u kasarni "Viktor Bubanj". U toj kasarni bilo je zatočeno više od 400 Srba, među njima i nekoliko desetina građana Srbije, uglavnom zarobljenih pripadnika JNA. Šezdeset nesrećnika nije živo izašlo iz tog logora, oni su podlegli mučenju, dok su ostali razmenjeni kao teški fizički i psihički invalidi.
Zašto sada govorim o tom problemu? Zato što je muslimanska vlast nakon završetka rata u zgradu u kojoj se nalazio logor, čiji su zidovi bukvalno natopljeni srpskom krvlju, smestila, da ne poverujete, Vrhovni sud BiH. Ono što je još skandaloznije jeste činjenica da u tom sudu sude neke sudije koje su 1992, 1993. i 1994. godine na stotine Srba u Sarajevu osudile na višegodišnje kazne zatvora u montiranim sudskim procesima i poslali ih na izdržavanje kazne upravo u kasarnu "Viktor Bubanj". Mnogi od njih su tamo ubijeni, nisu preživeli.
Ono što je skandal nad skandalima jeste činjenica da se u ovom trenutku u BiH pripremaju određeni sudski procesi za zločine koji su počinjeni nad Srbima. Znači, 15 godina nakon završetka rata. Bolje ikad nego nikad. Šta se događa? Postoji velika verovatnoća da će po nekim od tih tužbi postupati upravo sudije koje su praktično zloupotrebom sudijske funkcije 1992, 1993. i 1994. godine činile zločine nad srpskim stanovništvom.
Smatram da bi bilo logično da Vlada Srbije, posebno Ministarstvo spoljnih poslova, ovim povodom u najmanju ruku zatraži objašnjenje od Vlade u Sarajevu. Hvala.

Dame i gospodo, što se tiče ovog pitanja koje je sada na dnevnom redu, mislim da se ne može rešiti jednim amandmanom, nego je to pitanje koje treba rešiti na jedan sistemski, ozbiljniji način.
Ja ću ovu priliku i raspravu o PIO iskoristiti da ministru Dragutinović, javnosti Srbije i članovima Vlade skrenem pažnju na problem nekoliko stotina radnika iz Velike Plane koji ne mogu da ostvare stečeno pravo na penziju. U pitanju su radnici građevinskog preduzeća "Sveto Mladenović", tekstilne konfekcije "Perkon", fabrike nameštaja "Zvezda", ugostiteljskog preduzeća "Šumadija", trgovinskog lanca "Ineks velepromet" i kombinata "10. oktobar".
Ova preduzeća su nekada poslovala vrlo uspešno i zapošljavala skoro 6.000 radnika, međutim, poslednjih godina Miloševićeve vladavine ova preduzeća su doživela sunovrat, da bi u vreme vladavine DOS-ovskih partija bila potpuno uništena, a radnici isterani na ulicu. Nekoliko stotina radnika ovih preduzeća ispunjava sve uslove predviđene zakonom, uslove po pitanju starosti i uslove po pitanju radnog staža, da dobiju punu penziju. Međutim, problem je u tome što poslednjih nekoliko godina nisu vršene uplate doprinosa za PIO.
Kada sam već pomenuo kombinat "10. oktobar", reći ću nekoliko reči o njemu. Za one koji ne znaju, u pitanju je mesna industrija, jedna od najstarijih, najvećih i najuspešnijih ne samo u Srbiji nego i na prostoru bivše Jugoslavije, koja posluje više od sto godina. Taman toliko vremena ta mesna industrija je bila motor razvoja ne samo Velike Plane nego i okolnih opština. Zapošljavala je više od 2.100 radnika.
Mesna industrija u Velikoj Plani počela je sa radom u 19. veku, uspešno je preživela oba balkanska rata, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, Titovu nacionalizaciju i Miloševićevu kriminalizaciju, ali nije uspela da preživu DOS-ovu demokratiju.
Na preduzeće je stavljen katanac, a radnici su isterani na ulicu da obijaju pragove preduzeća i trgovačkih radnji u Velikoj Plani u uzaludnom nastojanju da pronađu bilo kakav posao.
Između 50 i 60 radnika tog preduzeća ima ovaj problem - ispunjavaju sve ove uslove da dobiju penziju, ali je kod njih problem što u poslednje tri godine nisu uplaćivani doprinosi za PIO. Pre nekoliko dana sam razgovarao sa jednim od njih, to je Radiša Jovanović, jedan častan domaćin iz Novog Sela, koji je u kombinatu, mesnoj industriji "10. oktobar" radio punih 40 godina, ali sada ne može da ostvari pravo na punu penziju.
Mislim, a to je mišljenje i ljudi iz struke sa kojima sam razgovarao, da postoje svi uslovi da se obnovi proizvodnja u kombinatu "10. oktobar", da se iskoristi izuzetan potencijal za razvoj stočarstva koji postoji u Velikoj Plani i okolini i da se iskoristi jedan izuzetan stručni potencijal, s obzirom na to da se od ovih 2.000 radnika koji su radili u Kombinatu više od 1.000 još uvek nalazi u najboljoj radnoj snazi.
Agencija za privatizaciju Srbije je pokušala dva puta privatizaciju "10. oktobra", oba puta neuspešno. Kada čovek pogleda tu dokumentaciju vezanu za privatizaciju teško je se oteti utisku da je neko smišljeno sprovodio proces privatizacije s ciljem da ona ne bude uspešna, da kombinat bude uništen, a da privatna preduzeća, privatne klanice i male mesne industrije koje su se pojavile u Velikoj Plani i okolini praktično nemaju konkurenciju.
Tražim od Vlade obaveštenje o tome da li Vlada ima ikakav program kada je u pitanju sudbina kombinata "10. oktobar" i apelujem na Vladu i na ministra gospođu Dianu Dragutinović da Vlada pronađe neko rešenje po pitanju problema koji ima ovih nekoliko stotina radnika iz Velike Plane, da im se na neki način uplati taj novac koji nedostaje po pitanju doprinosa za penzijsko osiguranje.

Dame i gospodo, izlišno je objašnjavati značaj sporta, sportskih udruženja i klubova za zdravlje nacije, posebno za zdravlje omladine i za ugled Srbije u svijetu.
Iz tih razloga smatram da takse koje se plaćaju za njihovu registraciju zaista treba svesti na minimalan nivo, onoliko koliko je potrebno za pokrivanje administrativnih troškova i manualnih troškova administracije. Iz tih razloga predlažem gospođi Dragutinović da iskoristi svoju dobru volju i argumente koje je izneo gospodin Pejčić i da danas prihvati ovaj amandman.
Rasprava koju već pet-šest dana vodimo o setu poreskih zakona je u stvari rasprava o krpljenju budžeta, s jednim ciljem da rupu od nekoliko stotina miliona evra, koja je nastala u budžetu jednostranom primenom SSP, umanjimo i svedemo na neki podnošljiv nivo.
Vlada ovim predlogom zakona predlaže da tu rupu zakrpimo novim porezima, povećanjem akciza i administrativnih taksi. To jeste najjednostavnije rešenje, najbrže rešenje. Međutim, to nije dobro rešenje iz prostog razloga što bi najviše pogodilo one koji najmanje imaju, najsiromašnije građane Srbije.
Pošto se ovih dana navršava osam godina od konstituisanja prve DOS-ovske vlasti u Srbiji, a pošto smatram da je teška situacija u kojoj se sada nalazimo posledica, između ostalog, i tog događaja i vladavine DOS-ovskih stranaka, smatram da je ovo prava prilika da ukratko podsetim na neka od obećanja koja ste dali građanima Srbije i na rezultate tih obećanja. Iz mora obećanja počeću od najvećeg, koje ste dali pre petog oktobra 2000. godine, onih šest milijardi dolara koje čekaju na granici Srbije, da se ovi kursisti iz Segedina vrate u Srbiju i preuzmu vlast u Beogradu. Drugo obećanje je bilo o ulasku u Evropsku uniju. Prvo najkasnije do 2005, posle toga do 2007, nakon toga 2009, pa 2012. godine.
Treće obećanje se odnosilo na poštenu i uspešnu privatizaciju, koja će ozdraviti privredu Srbije. Četvrto obećanje je bilo obračun sa kriminalom i Miloševićevim tajkunima. Peto obećanje je drastično kresanje državne birokratije. Šesto obećanje, govorim samo o suštinskim, fundamentalnim obećanjima, jeste otvaranje novih radnih mesta. Boris Tadić je prvo obećao milion novih radnih mesta. Dvije godine posle toga on i Mlađan Dinkić su obećali otvaranje 500 hiljada radnih mjesta, da bi u aprilu i maju ove godine Boris Tadić obećao da će u naredne četiri godine ova vladajuća koalicija u Srbiji zaposliti novih 200 hiljada radnika.
Poslednja dva obećanja koja ću pomenuti jeste obećanje hiljadu evra od podele besplatnih akcija i jedna odgovorna socijalna politika, politika koja će stimulisati borbu za očuvanje, da tako kažem, podnošljivog položaja najsiromašnijih građana Srbije, uključujući i penzionere.
Šta je ostalo od tih obećanja? Od obećanih šest milijardi dolara Srbija nije dobila ništa. Od Zapada smo dobili 10 miliona dolara za one sramotne prodaje Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Nažalost, ni te pare nisu završile u budžetu Republike Srbije, nego su završile u privatnim džepovima.
Što se tiče ulaska Srbije u EU, sve ovo što se događa u Srbiji i sve ovo što se događa na evropskoj političkoj sceni ukazuje da će Srbija u EU najverovatnije ući one godine kada turisti na Kopaoniku budu skijali na lanjskom snijegu.
Što se tiče poštene i uspešne privatizacije, to je jedna firma, jedno ime za najveću pljačku građana Srbije i imovine države Srbije koja se dogodila u njenoj istoriji. Državna mafija u kojoj je glavnu ulogu imala partijska mafija, partijska mafija vladajućih partija, i za kratak vremenski period, za nekoliko godina, bukvalno opljačkala imovinu Srbije vrednu nekoliko desetina milijardi evra.
Podsetiću samo na jedan primer koji je slika i prilika te pljačke, to je prodaje one tri šećerane za tri evra. Značajna činjenica u svemu tome jeste da su te šećerane prodate direktoru DS.
Što se tiče obračuna sa Miloševićevim tajkunima, činjenica je da njih više nema, oni su u međuvremenu postali uspešni biznismeni, najugledniji građani ove države, ekonomski lideri ne samo Srbije i Balkana, nego i Jugoistočne Evrope, koji ne samo da formiraju Vladu Srbije, nego kao članovi državne delegacije učestvuju u pregovorima državne delegacije Srbije sa predstavnicima EU.
Što se tiče kresanja državne birokratije, 5. oktobra 2000. godine u Vladi i ministarstvima bilo je zaposleno 8.099 ljudi, sada ih ima više od 28.000. Vi ste praktično na grbaču građana Srbije natovarili 20.000 parazita, koji godišnje državu Srbiju koštaju više od 200.000.000 evra.
Od otvaranja radnih mesta, od obećanih milion radnih mesta prije dve godine, odnosno 200.000 prije nekoliko meseci, došli smo do prijedloga budžeta, sada već budžetskog zakona za 2009. godinu, u kome stoji da u Srbiji u 2009. godini neće biti zapošljavanja, nego je planirano otpuštanje radnika. Od zagarantovanih 1.000 evra od ovih besplatnih akcija, mi sada imamo nezagarantovanih 40 evra od prodaje NIS-a.
Što se tiče socijalne politike, realna vrijednost penzija u Srbiji u ovom trenutku je manja nego prije formiranja ove vlade, a kakva se socijalna politika vodi može se zaključiti iz činjenice da je ovim predlogom budžeta predviđeno izdvajanje manje sredstava za porodilje i za dječije dodatke nego što je to bilo ranije.
Iskoristiću ovu priliku da se osvrnem još na nekoliko ovih zakonskih rešenja. Tarifni broj 21, kaže - rešenje po zahtevu za upis političke stranke u registar političkih stranaka.
Građani Srbije znaju da u Srbiji ima više od 400 političkih stranaka, i to je objektivno jedan veliki problem i o tome postoji jedan društveni konsenzus. Zašto je to tako? Zasluge svakako snose i loša zakonska rešenja kao što je ovo. Političke stranke su suviše ozbiljna igračka da bi neko mogao da ih dobije za 10.000 dinara.
Na istoj stranici tarifni broj 22, imamo isti problem - rešenje po zahtevu za upis predstavništva stranog udruženja u registar stranih udruženja. Ima časnih izuzetaka, ali je skoro nepisano pravilo da stranci, strana udruženja, svoja predstavništva u Srbiji registruju samo iz dva razloga: radi ekonomske pljačke i radi političke destrukcije Srbije.
Sledeće, turistička propusnica na graničnom prelazu. Znači, kada stranac hoće da dođe u Srbiju kao turista, on mora da plati 5.240 dinara. Mi smo prošle godine u Beogradu imali organizaciju "Evrovizije", imali smo još nekoliko drugih sportskih međunarodnih, ekonomskih i političkih manifestacija, i uprkos tome zabilježen je pad noćenja stranih turista. Umesto da učinimo sve da privučemo strane turiste, da im olakšamo ulazak u Srbiju, mi na ovaj način, odrezujući ovu tarifu od 60 evra, činimo upravo suprotno.
Sledeće rešenje koje po meni nije normalno, tarifni broj 47 - za rešenje iz oblasti zaštite od požara, koje se donosi, i to - po zahtevu za odobrenje lokacije objekata, znači svih objekata, 18.330 dinara, po zahtevu za odobrenje, davanje saglasnosti na investiciono-tehničku dokumentaciju za objekte bruto površine još 7.500 dinara. Ukupno 25.830 dinara. Za kuće do 150 metara kvadratnih - 7.500 dinara, znači ukupno 25.830.
Vi znate koliko novca treba izdvojiti za pribavljanje sve neophodne dokumentacije za izgradnju jedne kuće, da ne govorim o troškovima radova, o troškovima majstora itd. i pored svega toga čovek treba da odvoji 300 evra samo za zaštitu od požara. Poređenja radi, to je više nego za otvaranje jedne slobodne zone u Srbiji.
Sledeće rešenje, tarifni broj 68 - za prodaju proizvoda životinjskog porijekla van poslovnih prostorija, zelene pijace i vašari, to su uglavnom kokoške, pilići, ćurke i jaja. Za to će ovi ljudi morati da plate 15.880 dinara, što je po meni neverovatan harač.
Poređenja radi, tarifni broj 66 - za rešenje po zahtjevu za utvrđivanje da izvozna klanica i drugi izvozni objekti ispunjavaju uslove za izvoz pošiljki mesta itd. 6.280 dinara. Tarifni broj 67, za zahtev za utvrđivanje ispunjenosti uslova za proizvodnju ribe, oplođene ikre i mlađi za poribljavanje itd. 2.620 dinara, i za rešenje po zahtevu za utvrđivanje ispunjenosti veterinarsko-sanitarnih uslova u objektima za proizvodnju i držanje živine, farme.
Znači, na jednoj strani imamo ljude, sirotinju, koja na pijaci prodaje jaja i za to plaća 15.880 dinara, a na drugoj strani imamo ljude koji se bave organizovanom industrijskom proizvodnjom mesa i sličnih prerađevina, sličnih proizvoda, i oni plaćaju od 2.620 do 6.280 dinara, apsolutno nespojivo i neverovatno.
Još je neverovatnije rešenje predloženo iz tarifnog broja 73 - po zahtevu za odobrenje i primenu materijala za reprodukciju koji nije proizveden metodom organske proizvodnje, znači u pitanju su genetski materijali. Smatram da nikome u ovoj sali, ni građanima Srbije ne moram da objašnjavam koje zlo predstavljaju genetski materijali. Da bi neko dobio odobrenje za primenu tih materijala za reprodukciju, on u državi Srbiji, evropskoj Srbiji, treba da plati samo 350 dinara, kao nekoliko kutija žvaka.
Tarifni broj 82 - za rešenje po zahtevu za priznavanje novostvorene domaće sorte voćaka, vinove loze i hmelja, 5.620 dinara. Mogu samo da zamislim koliko napora, truda, znanja i novca treba neko da uloži da bi izumio neku novu sortu voćke, vinove loze ili neke žitarice. Najmanje što bi ova država mogla da uradi, ako nije u stanju da pokrije te troškove, jeste da mu omogući da taj svoj proizvod, taj svoj izum registruje besplatno.
Neverovatno, u sledećem stavu, to je tarifni broj 83 - za donošenje rešenja po zahtevu za utvrđivanje da lica ispunjavaju uslove za procenu rizika za ograničenu upotrebu, uvođenje u proizvodnju i stavljanje u promet genetski modifikovanih organizama i proizvoda od genetski modifikovanih organizama, 3.650 dinara.
Ovo su, što je rekao kolega Martinović, apsolutno neuporedive stvari, stvari koje je stvarno teško objasniti. Na jednoj strani ljudi koji otkrivaju, prave nove sorte voćaka, znači naši domaći građani plaćaju 5.620 dinara, a na drugoj strani ovi koji se bave proizvodnjom, reprodukcijom genetskih materijala, plaćaju za registraciju, za ove administrativne troškove 3.600 dinara.
Još ću prokomentarisati samo dva rešenja. Za prijavu za priznanje patenta plaćaće se 5.000 dinara. To je tarifni broj 108. Ovo je slično kao sa ovim rešenjima za sorte voća. Zaista smatram da ljude koji smisle određeni patent, posebno u ovom ekonomskom trenutku, posebno u ovoj sirotinji u kojoj živimo, ne da treba osloboditi plaćanja bilo kojih administrativnih taksi, nego te ljude treba nagraditi. Mi ovde imamo jedno potpuno suprotno rešenje.
Još jedno, tarifni broj 137 - za rešenje o odobravanju puštanja u probni rad i upotrebu gasovoda, odnosno naftovoda, odnosno produktovoda za međunarodni ili magistralni transport, pazite, za izgradnju ovih objekata treba najmanje nekoliko desetina, a uglavnom i nekoliko stotina miliona evra.
Znači, to rade ljudi, međunarodne kompanije koje raspolažu ogromnim sumama novca. Da bi dobili rešenje da otpočnu rad, oni u državi Srbiji treba da plate samo 26 hiljada dinara, malo više nego što onaj nesrećnik sa početka priče, koji počinje da gradi kuću, treba da plati da bi dobio svu dokumentaciju radi protivpožarne zaštite.
Poslednje rešenje na koje ću se osvrnuti jeste tarifni broj 215, rešenje po zahtevu za izdavanje dozvole za promet naoružanja i vojne opreme u Republici Srbiji. Tim ljudima koji se bave prometom naoružanja, da bi se bavili tim poslom treba da plate, zamislite, čitavih 4.000 dinara. Hvala.

Dame i gospodo, javljam se po amandmanu kolege Pejčića iz DSS.

Predloženo povećanje akciza na naftne derivate izazvalo bi značajno povećanje cijena niza drugih proizvoda. To bi lančano izazvalo povećanje troškova života i pogoršalo uslove u kojima radi privreda Srbije. Iz tih razloga podržavam amandman i objašnjenja koja ste čuli od kolege iz DSS.
Da bi građanima Srbije bilo malo jasnije o čemu govorimo, iskoristiću ovu priliku da im pročitam sva predložena povećanja akciza: na sirovu kafu povećanje je sa 30% na 40%, na pivo sa 9 na 15 dinara, na sve vrste motornog benzina sa 27,5 na 40,5 dinara po litru, na sve vrste dizel goriva sa 16,66 na 26 dinara po litru, na ostale derivate nafte plaćaće se akciza od 32 dinara po kilogramu.
Ovim prijedlogom zakona predviđeno je i povećanje akciza na duvan i duvanske proizvode, sa sadašnjih 8,48 čini mi se dinara po paklici na 24 dinara do 1. januara 2012. godine, s tim što bi se akcize povećavale postepeno, odnosno ove godine bi iznosile 11 dinara, sledeće godine 16 dinara, 2011. godine 20 dinara, a od 1. januara 2012. godine 24 dinara.
Lično ne pušim, ne pijem kafu već 15 godina, retko popijem neku čašicu, ogorčeni sam protivnik pijanstva i pušenja, ali smatram, s obzirom na društvene okolnosti, da nije opravdano da se jedna država protiv tog društvenog zla bori isključivo povećanjem cijena proizvoda, a povećanje akciza će u svakom slučaju dovesti do značajnijeg povećanja cijena svih ovih proizvoda.
Ne govorim ovo zbog šest miliona građana Srbije koji piju kafu, puše ili piju alkoholna pića, nego zbog nekoliko stotina hiljada građana Srbije kojima je jutarnja kafica, jutarnja cigareta ili neka čašica rakije preostala, bukvalno ostalo jedino zadovoljstvo koje sebi mogu priuštiti. Znam da je ovo nepopularno reći sa skupštinske govornice, ali nažalost to je tako. Živimo u takvim društvenim i ekonomskim okolnostima.
Akciza kao vrsta poreza uvedena je radi oporezivanja luksuznih roba - naftnih derivata, krzna, dragocenih metala, uglavnom svega onoga što se podvodi pod pojam "luksuz", s ciljem da se uzme od onih koji imaju mnogo i da se jednom pravednom raspodjelom dio tog bogatstva podeli onima koji imaju malo. Lična karta akciza u najkraćem glasilo bi - to je vrsta poreza koja se naplaćuje najlakše i najjednostavnije i koja se naplaćuje od vrlo malog broja poreskih obveznika.
Mi u Srbiji već godinama imamo jednu situaciju koja je potpuno suprotna ovom nekom izvornom smislu akcize kao posebnog poreza.
Kod nas je teret akciza raspoređen na najšire slojeve stanovništva i to tako da najviše opterećuje one koji imaju najmanje, a najmanje opterećuje one koji imaju najviše.
Kada bi se ukupan prihod od akciza u budžetu Republike Srbije mogao podijeliti po socijalnim kategorijama stanovništva, od kojih se one naplaćuju, nema sumnje da bi se utvrdilo da je najveći dio tih prihoda upravo od najsiromašnijih slojeva stanovništva.
Činjenice govore, ovo su zvanični statistički podaci, da u Srbiji više od 50% stanovništva pije kafu, 35% stanovništva stalno puši, još najmanje toliko povremeno zapali cigaretu, a 80% građana Srbije stalno ili povremeno konzumira alkoholna pića. Samo jedna petina građana Srbije ne koristi uopšte alkohol. Ovde je vrlo zanimljivo - da je među tim pićima najjeftinije pivo, i to neki nazivaju "sirotinjsko piće". Zanimljivo je to da je ovim predlogom zakona predloženo povećanje akciza, i to značajno povećanje akciza, isključivo za pivo, dok nema povećanja akciza ostalih alkoholnih proizvoda.
Da Zakon o akcizama, kao i set ovih predloženih poreskih zakona, nije dobar može da se vidi na sledećem primeru. Naime, zakonom o izmeni Zakona o carinama predviđeno je značajno umanjenje carina na uvoz automobila, a s druge strane, značajno povećanje akciza na kafu, sa 30 na 40%, što iznosi povećanje od otprilike 33%.
Ovo je zanimljivo iz razloga što će smanjenje carina na uvoz automobila u svakom slučaju olakšati položaj onih koji već imaju. Znate, bez automobila može da živi svako. Automobile, posebno iz inostranstva, kupuju ipak oni dobrostojeći građani Srbije.
S druge strane, od akciza na kafu štetu će imati oni najsiromašniji. Na jednoj strani, izraženo u brojkama, korist od ovakvog prijedloga zakona imaće nekoliko desetina hiljada građana, a sa druge strane štetu će imati nekoliko miliona onih građana Srbije koji u svakom slučaju materijalno lošije stoje.
Paradoks je da će najveću korist od ovog carinskog zakona imati najbogatiji čovek u Srbiji - Miroslav Mišković, jer on ima monopol na uvoz putničkih automobila, ima monopol na uvoz još nekih proizvoda na koje će se prijedlogom ovog zakona carine smanjiti i on će u svakom slučaju dobiti priliku da bogatstvo, koje neki procjenjuju na milijardu - 1,5 milijardu evra, značajno uveća.
S druge strane, najsiromašniji sloj građana Srbije će za iste novce, kafu i neka pića koja sebi može priuštiti, u svakom slučaju nabavljati teže nego što je to do sada bio slučaj.
Jedno od značajnih posledica povećanja akciza, posebno na kafu, verovatno će biti i šverc kafe. Povećanje akciza od 33% će usloviti povećanje cena kafe najmanje od 12 do 20 dinara, to je otprilike i mala je tu razlika. Dobro, samo malo, izvinjavam se, da završim.
U svakom slučaju, to može dovesti do toga da se šverc kafe, koji je djelimično prisutan zbog cijene kafe u Srbiji, u narednom periodu još više poveća.
Što se tiče akciza na alkohol, rekao sam da je predviđeno povećanje akciza samo na pivo. U Srbiji sve procene govore da je alkoholizam izuzetno prisutan kod širih slojeva stanovništva i bilo je logično da se poveća akciza na sve alkoholne proizvode.
S druge strane, najnovija istraživanja govore da umereno konzumiranje kafe ne proizvodi nikakve štetne posledice ili vrlo male štetne posledice.
Mi imamo sada jednu apsurdnu situaciju - na proizvode koji nemaju, da tako kažem, veće štetno društveno dejstvo, povećava se akciza, dok na one druge proizvode, za koje je nesumnjivo utvrđeno da imaju izuzetno štetno dejstvo po zdravlje stanovništva, tu se ne povećava akciza.
Želim da građanima Srbije ukažem i na činjenicu - da nisu naopaka samo predložena navedena rešenja ovih zakona, nego i način na koji mi o njima raspravljamo. Kao što je neki dan rekao gospodin Krasić - mi smo prvo podigli krov, usvojili smo budžet, a sada nastojimo da izgradimo kuću.
Mislim da je redosled poteza trebalo da bude obrnut - da je trebalo prvo da utvrdimo iznos akciza, da utvrdimo kolike će biti administrativne takse i da na osnovu toga napravimo jednu projekciju budžeta, da na osnovu toga izradimo prijedlog budžeta, prijedlog prihoda i rashoda budžeta.
Međutim, izvršna vlast je ovaj parlament stavila pred jedan svršen čin i dovela nas je praktično u bezizlaznu situaciju. Čak pod uslovom da se svi sada složimo ovde da neka od ovih zakonskih rešenja nisu dobra, mi ćemo za njih morati glasati, odnosno glasaće vladajuća većina, jer je to preduslov da budžet koji je usvojen u oči nove godine ne bi ostao mrtvo slovo na papiru.
Moram da podsetim građane Srbije da već četvrti put izvršna vlast zakonodavnu vlast stavlja pred svršen čin. Prvi put je to bilo prilikom usvajanja Zakona o produženju pasoša. Drugi put je to bilo prilikom usvajanja Zakona o budžetu, treći put je to bilo prilikom usvajanja Zakona o izmenama Zakona o krivičnom postupku i ovo je četvrti slučaj da je zakonodavna vlast Skupštine Srbije praktično matirana od strane izvršne vlasti.

Dame i gospodo, na osnovu člana 225. i 226. tražim obaveštenje od Ministarstva finansija o visini zarada direktora preduzeća Novosadski sajam. U poslednjih pet godina. Mali akcionari u ovom preduzeću tvrde da su direktori u poslednje dve godine sebi isplatili milionske iznose na ime bonusa i stimulacija.
Aleksandar Andrejević, doskorašnji generalni direktor, sebi je u 2007. godini isplatio na ime bonusa i stimulacija dva miliona i 600 hiljada dinara, plata plus dve hiljade i 700 evra mesečno, u 2008. godini dva miliona i 500 hiljada dinara, ukupno 5 miliona i 100 hiljada.
Dušan Manojlović, zamenik generalnog direktora, u 2007. godini tri miliona dinara nagrada, u 2008. godini još tri miliona, ukupno šest miliona, na mjesečnom iznosu 3.100 evra mesečno. Miroslava Lazić, finansijski direktor, pretprošle godine milion i 800 hiljada, prošle godine milion i 700 hiljada.
Bojan Gajić, komercijalni direktor, on je jadničak u prošloj godini nagrađen sa samo 860 hiljada dinara, što je jedva hiljadu evra mesečno po plati, a u prošloj godini 830 hiljada dinara. Zoran Stanković, direktor razvoja, milion pretprošle godine i milion prošle godine, dva džepa u svaki po jedno milionče.
Marijeta Lazor, direktorka marketinga, 2007. godine 420 hiljada, 2008. godine 580 hiljada. Gordana Isakov, direktor pravnog sektora, pretprošle godine 720 hiljada, prošle godine 680 hiljada dinara, ukupno milion i 400 hiljada dinara.
Sad mi se nameće poređenje sa onim direktor u Agenciji za kontrolu leta, koji za mjesec dana zaradi milion i 400 hiljada dinara, pa u poređenju sa njim ovo i nije neka zarada.
Živka Janković, direktorka projekta, 2007. godine 650 hiljada dinara, prošle godine 670 hiljada dinara.
Radojka Babić, izvršna direktorka, pretprošle godine 750 hiljada, prošle godine takođe 750 hiljada, ukupno 300 hiljada evra na ime bonusa i naknada za stimulacije.
Ovo je zaista neverovatno, kao da milioni rastu po Fruškoj gori. U zemlji u kojoj 500 hiljada živi ispod granice siromaštva, u kojoj se vlast stalno žali na besparicu, u kojoj moli sirotinju da se navikne na gladovanje, ta ista vlast omogućava svojim direktorima, svojim partijskim kadrovima da dijele međusobno novčane nagrade koje na mjesečnom nivou prelaze milionske iznose
Još samo jedan podatak, mali akcionari tvrde da u poslednje tri godine u preduzeću Novosadski sajam plate običnim radnicima nisu povećane ni za jedan jedini dinar. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u poslednjih nekoliko godina skoro da nema dana da građani Srbije nisu bukvalno bombardovani porukama kako im od usvajanja nekog zakona zavisi bolji život i budućnost. Narodski rečeno, građanima Srbije stalno neki zakon visi nad glavom.
Prvo je to bio Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, pa imate SSP, Trgovinski sporazum sa EU i raznorazni drugi zakoni. U pitanju je zamena teza. Izuzetno je važno da jedna zemlja ima potrebne zakone, da ti zakoni budu kvalitetni. Međutim, da li će građani Srbije živeti bolje i da li će, što je u ovom slučaju najvažnije, Srbija biti pravna država, ne zavisi od broja zakona, nego zavisi od toga kakvi su ti zakoni i kako se sprovode.
Činjenica je da se ne sprovode kako treba. Navešću samo nekoliko primera. Već nekoliko dana u javnosti se dosta priča o slučaju Rašeta. Po Zakoniku o krivičnom postupku, čini mi se da se zove Strahinja Rašeta, prije dvije noći morao je da bude u novosadskom zatvoru, međutim, on je za to vreme umesto u zatvoru podmetao bombe po Beogradu.
Kao što znate, čovek je nedavno osuđen na višegodišnju kaznu zatvora. Policija ga je sprovela do zatvora, međutim na volšeban način, sat vremena posle privođenja, posle dovođenja u zatvor, čovek je pušten na slobodu.
U malo daljoj prošlosti imamo slučaj Bagzi. Čovek je optužen da je pokušao atentat na premijera Srbije. Dan ili dva kasnije pušten uz obrazloženje da je neophodno, neodložno da ide kući da nahrani svinje. Tako je prekinuta karika koja je možda mogla da spreči ubistvo premijera.
U raspravi o setu pravosudnih zakona ovde je pominjano da je u Srbiji zastarelo više od 4.500 predmeta, sudskih postupaka. Ti predmeti u svakom slučaju nisu zastareli zato što su zakoni bili loši, nego zato što sudije nisu radile svoj posao.
Sledeći slučaj na kojem se može videti kakvo nam je pravosuđe, kako se poštuju postojeći zakoni, jeste slučaj narkomanije. Narkomanija je u ovoj državi odavno označena kao veliko društveno zlo i oko toga se svi slažu. Postoji kvalitetna zakonska regulativa, međutim, postoji praksa da čak i najveći dileri droge na suđenjima prolaze uglavnom sa uslovnim kaznama ili sa simboličnim vremenskim kaznama zatvora.
Sledeći slučaj koji je vrlo indikativan jeste privatizacija. Kroz proces privatizacije opljačkana je država. Pokradene su vjerovatno desetine milijardi evra. Skoro da nema privatizacije o kojoj nije vođen bar neki sudski postupak, bilo od strane radnika, bilo od zainteresovanih strana koje su učestvovale u procesu privatizacije, pa ih nije zapalo da one dobiju određeno preduzeće. Međutim, skoro da nema osuđujućih presuda.
Navešću jedan konkretan slučaj. U Velikoj Plani je izvršena privatizacija ugostiteljsko-turističkog preduzeća Šumadija, da bi vam bilo jasnije, u sastavu tog preduzeća se nalazi poznati motel Stari hrast na autoputu Beograd-Niš. To preduzeće ima poslovni prostor površine negde oko 3.900 kvadratnih metara. Prodato je za otprilike vrijednost 100.000 evra.
Znate šta se na kraju ispostavilo? Postoje dokumenti koje je potpisao javni tužilac, postoje sudski postupci, nažalost nijedan nije završen osuđujućom presudom, postoji nesporna dokumentacija, jednom sam je donosio ovde u Skupštinu, prilikom prodaje preduzeća u papirima Agencije za privatizaciju od strane direktora preduzeća prikazano da je ukupna površina svih objekata koje ima preduzeće negde oko 1.500 kvadratnih metara.
Više od 2.000 kvadratnih metara preduzeća je prikriveno kao nepostojeće, međutim posle je uknjiženo novom vlasniku.
Pominjao sam ovde da na licitaciji u procesu privatizacije nije bilo čak ni upravne zgrade preduzeća. Nestao je kompletno jedan restoran, nestao je kompletan magacinski prostor itd.
Radnici su podneli nekoliko desetina tužbi, međutim, nijedan proces nije završen osuđujućom presudom, u stvari procesi još uvek nisu završeni, stoje u određenim fiokama.
Nema građana Srbije koji u proteklih nekoliko godina nije slušao o policijskoj bijeloj knjizi. Tamo kada uzmete tu knjigu, fino pročitate ko je izvršio koliko ubistava, ko je izvršio koliko silovanja, ko je diler droge, ko je terorista. Međutim, kada završite čitanje te knjige, ili čitanje novina ili gledanje televizije gde se ti likovi pojavljuju kao glavni junaci koji bi trebalo da budu uzor našoj djeci, vi imate priliku da te ljude sretate kako slobodno šetaju gradom i, kao što sam rekao, pojavljuju se kao javne ličnosti u novinama, na televiziji.
Policija obavještava građane Srbije da se među njima nalaze lopovi, kriminalci, ubice, dileri droge i ti isti ljudi slobodno šetaju Srbijom. Poslednji primer, mi već pet-šest godina stalno smo pod vanrednim stanjem kada je u pitanju otkrivanje nekih afera, nekih mafija, pa imamo stečajnu mafiju, drumsku mafiju, građevinsku mafiju, trgovinsku mafiju, prosvetnu mafiju i desetine drugih stvarnih i izmišljenih mafija.
Po pitanju svih tih mafija, svih krivičnih dela koja su oni počinili započeti su sudski procesi, međutim ne znam da li ima neki slučaj osuđujućih presuda. Nisu ti ljudi oslobođeni zato što nisu krivi, nisu oslobođeni zato što ne postoje dokazi, nego zato što su očigledno uživali određenu političku zaštitu ili su preko korupcije potplatili sudije i članove sudskog veća.
Možemo svakog dana usvajati nove zakone, možete ubeđivati građane Srbije kako je to od suštinskog značaja za naš bolji život, za naš brži ulazak u Evropu, međutim, to nije tačno, kako će se u Srbiji živeti, da li će Srbija biti pravna država, zavisi od toga da li će i kako tužioci i sudije raditi svoj posao. Hvala.

Dame i gospodo, podneo sam amandman kojim predlažem da se smanje budžetska sredstva koja su namenjena za finansiranje Specijalnog tužilaštva za ratne zločine. Naravno, prije nego što sam podnio amandman znao sam da on neće biti prihvaćen, ali ću iskoristiti priliku da kažem nešto o radu Specijalnog tužilaštva za ratne zločine.
Kada su rad i finansiranje ovog tužilaštva u pitanju, po meni, postoje dve mogućnosti. Prva mogućnost je da to tužilaštvo radi svoj posao profesionalno i nepristrasno. U tom slučaju, sredstva koja su namenjena za njegov rad nisu dovoljna. Treba ih značajno povećati.
Druga je mogućnost da tužilaštvo nastavi da radi kao što to radi i sada. U tom slučaju, po mom mišljenju, sredstva ne samo da treba smanjiti, nego to tužilaštvo treba potpuno ukinuti, a njegove poslove preneti u rad redovnih tužilaštava.
Jednostavno smatram da ovo tužilaštvo svoj posao ne radi profesionalno, da ga radi pristrasno, da ga ne radi u interesu pravde i u interesu Srbije. Smatram, naprotiv, da ga radi i protiv jednog i protiv drugog.
Ako bi se u radu srpskog tužilaštva za ratne zločine mogla dopustiti izvjesna pristrasnost, smatram da bi ona mogla da se ogleda isključivo u tome što bi prednost, prilikom procesuiranja, trebalo da imaju ratni zločini koji su počinjeni na teritoriji Srbije i na državljanima Srbije.
Za to postoje najmanje tri razloga: prvi je razlog zato što je to sasvim normalno i prirodno; drugi razlog je taj što je najveći broj zločina i najveći broj najtežih zločina koji su počinjeni u poslednjim ratovima, počinjen upravo nad pripadnicima srpskog naroda; treći razlog je taj što sva tužilaštva, koja se bave zločinima koji su počinjeni od 1991. godine, svoj posao rade pristrasno.
Devedeset i više posto optužnica podižu isključivo protiv srpskog naroda, dok skoro u potpunosti zanemaruju optužnice, zanemaruju zločine koji su počinjeni nad srpskim narodom.
Imate slučaj tužilaštava u Sloveniji. Znate da je rat u Sloveniji počeo napadom njihovih teritorijalnih i policijskih jedinica na jedinice JNA. U tim napadima ubijeno je nekoliko desetina mladića, vojnika JNA. Do danas za te zločine u Sloveniji nije podignuta nijedna optužnica, ali je zato podignuto više desetina optužnica protiv oficira i vojnika JNA, koji nisu radili ništa drugo osim što su izvršavali svoju ustavnu i zakonsku obavezu.
Još drastičniji slučaj jeste rad javnih tužilaštava u Hrvatskoj. Vi znate da je Hrvatska započela rat na svojoj teritoriji napadom na kasarne JNA i srpska naselja u Republici Srpskoj Krajini. U tim napadima ubijeno je više od 7.000 Srba, ranjeno više od 15.000.
Hrvatska je počinila najveći zločin etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata. Međutim, u Hrvatskoj je 99,5 optužnica podignuto protiv pripadnika srpskog naroda. Optuženo je više od 70.000 Srba. Praktično, optuženo je sve što je 1991. godine bilo punoletno, što je bilo muško i što je bilo srpsko.
Više od 2.000 pripadnika srpskog naroda je osuđeno na dugogodišnje kazne zatvora, uglavnom u odsustvu i bez valjanog sudskog procesa. Ali, zato Hrvatskom slobodno šetaju okoreli ratni zločinci, Hrvati koji su priznali svoj zločin.
Navešću samo dva primera. Mihajlo Hrastov je priznao da je na Koranskom mostu masakrirao 13 vojnika JNA, koji su bili vezani ili ranjeni. Suđenje u Županijskom sudu u Karlovcu je započeto ovacijama i završeno na isti način. Oslobođen je bilo kakve odgovornosti.
Miro Bajramović, koji je bio pripadnik specijalne policije, kojom je komandovao Tomislav Merčep, priznao je da je svojom rukom ubio više od 70 Srba u Marinom Selu i na Pakračkoj poljani. Ali, takođe je izjavio da je jedinica, čiji je on pripadnik bio, ubila najmanje 300 zarobljenih Srba. I on je oslobođen od bilo kakve odgovornosti.
Od 10 optužnica koje je podiglo tužilaštvo u BiH, devet je protiv Srba, jedna protiv Hrvata i muslimana i uglavnom je i ona za zločine koji su oni međusobno počinili jedni nad drugima.
Zahvaljujući tome, još uvek su bez optužnica zločini, kao što je masakr vojnika JNA u Dobrovoljačkoj ulici, masakr srpskih civila u Kupresu, ubistvo više stotina zarobljenih srpskih vojnika na Ozrenu, ubistvo više od 5.000 srpskih civila u Sarajevu, masakr srpskih civila u Trnovu, više od 400 srpskih civila je ubijeno u tom gradiću.
Bez optužnice je čak i ubistvo više od 3.000 pripadnika srpskog naroda u Podrinju, na području Srebrenice i Bratunca.
Ovde imam spisak od 3.262 pripadnika srpskog naroda koji su ubijeni u Srebrenici i Bratuncu. Na kraju svog izlaganja, ovaj spisak ću predati predsednici Narodne skupštine i ministarki Dragutinović.
Da li je neko čuo za neku optužnicu koju su pravosudni organi Unmika, ili šiptarski pravosudni organi podigli za zločine koji su nad Srbima počinjeni na KiM. Takvih optužnica nemamo. Istu praksu neguje i Haški tribunal, tri četvrtine optužnica podignute su protiv pripadnika srpskog naroda. Navešću samo jedan slučaj, koji sve ilustruje.
Haško tužilaštvo je tražilo zatvorsku kaznu od pet godina zatvora za Dražena Erdemovića, Hrvata. Dražen Erdemović je priznao da je ubio više od 120 ljudi, dokazano mu je ubistvo preko 70 ljudi. Tužilaštvo je tražilo da bude osuđen na pet godina i dobio je tu zatvorsku kaznu.
Paralelno s tim, imate slučaj Vojislava Šešelja, koji zbog verbalnog delikta već šest godina tamnuje u Haškom tribunalu. Svako drugo poređenje bilo bi bespotrebno.
Šta za to vrijeme radi Specijalno tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu? Radi isto što i ova nabrojana tužilaštva. Zahvaljujući tome, trenutno u Beogradu imamo sudske procese za zločine nad Hrvatima u Lovasu, sudski proces za ubistvo 200 Hrvata u Vukovaru, i treba da ih imamo, i jedne i druge, ali zato nemamo nijedan proces za ubistvo više od 300 Srba u Vukovaru. Imamo proces u Beogradu za ubistvo muslimanskih civila u okolini Zvornika, i treba da imamo taj proces, ali nemamo nijedan proces za ubistvo više od 500 Srba u Zvorniku.
Imamo proces za ubistvo Šiptara u Podujevu, ali nemamo proces za ubistvo srpskih civila u Podujevu i drugim mestima na KiM. Imamo jednu potpuno šizofrenu, nenormalnu situaciju. Tužilaštvo države Srbije, jedne suverene međunarodno priznate države, bavi se zločinima koji su počinjeni na teritoriji druge države, koje su počinili pripadnici srpskog naroda, ali državljani te druge države, i zločinima koji su počinjeni nad državljanima te druge države.
Sa jedne strane ovo bi moglo da se tumači kao diplomatski presedan, diplomatski incident. Umesto da se bavi zločinima koji su počinjeni na teritoriji Srbije, koji su počinjeni nad njenim državljanima, tužilaštvo u Beogradu se uglavnom bavi zločinima koji su počinjeni nad državljanima drugih zemalja na teritoriji drugih zemalja.
Znate, kad tužilaštvo u Sloveniji, tužilaštvo Haškog tribunala ili tužilaštvo u Sarajevu podiže optužnice samo protiv srpskog naroda, protiv pripadnika srpskog naroda, onda se to može i razumeti i ne ostavlja nekakve veće posledice po međunarodno javno mnjenje, jer ljudi su toliko pametni da zaključe - ovi su ratovali protiv Srba i sada optužuju samo Srbe da bi svu krivicu prebacili na srpski narod.
Ali, kada to isto radi tužilaštvo u Beogradu, onda njima ne preostaje ništa drugo nego da zaključe da su ipak Srbi najveći krivci za izbijanje ratova i najveći zločinci u tim ratovima.
Sada ću govoriti o jednom poslu kojim bi trebalo da se bavi tužilaštvo za ratne zločine. Državni organi Srbije najavljuju da će biti podignuta tužba ili protivtužba pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv Hrvatske. Predmet te tužbe trebalo bi da budu zločini koji su počinjeni od 1991. do 1995. godine. Smatram da ne postoji nijedan opravdani pravni, istorijski, nacionalni, državni razlog da predmet te tužbe, posebne tužbe ili posebne tužbe ne budu i zločini koje je Hrvatska počinila od 1941. do 1945. godine.
Vreme je da svetska javnost kroz jedan sudski postupak napokon sazna sve činjenice o tome kako je Hrvatska država sazdana na zločinu genocida, u kojem je ubijeno više od milion pripadnika srpskog naroda. Tim prije što još uvijek postoje desetine hiljada dokaza koji ukazuju i potvrđuju te zločine.
Dame i gospodo, građani Srbije, u mojim rukama se nalazi spisak koji sam obećao pre 20 dana - spisak 19.432 djeteta koja su ubijena u logoru Jasenovac. Na ovom spisku djeca su poređana redosledom po mjestima rođenja, po opštinama i po republikama, navedeno je ime i prezime svakog djeteta, ime njihovog roditelja, vrijeme i mjesto rođenja, vrijeme i mjesto ubistva.
Najviše ubijene djece je sa područja Hrvatske - 10.064 mališana. Od toga iz Zapadne Slavonije 6.107 djece, iz BiH u Jasenovcu je ubijeno 8.030 mališana. Navešću samo jedan podatak, samo iz opštine Bosanska Gradiška ubijeno je 3.689 djece. U Jasenovcu je ubijeno i 1.100 djece iz Srema, uglavnom sa teritorije koja se nalazi u sastavu Republike Srbije. Evo samo dva podatka, iz Zemuna je ubijeno stotinu djece, a iz Beograda, sa ove strane Save, 32 mališana. Od ukupnog broja ubijene djece iz Beograda 35 je iz familije Jovanovića.
Gledano po uzrastu, u Jasenovcu je ubijeno 1.687 djece koja su imala 14 godina, 1.155 djece od 13 godina, 1.525 dvanaestogodišnjaka, 965 jedanaestogodišnjaka, 1.324 desetogodišnjaka, 1.095 devetogodišnjaka, 1.250 osmogodišnjaka, 1.316 djece od sedam godina.
Molim predsednika Narodne skupštine da zamoli poslanike DS da malo utišaju, ako je moguće zbog ove teme. Ako ne poštujete mene iz poslaničkog kluba SRS, smatram da ova tema zaslužuje da ćutite.
Dalje, 1.417 djece koja su imala šest godina, 1.428 petogodišnjaka, 1.540 četvorogodišnjaka, 1.591 trogodišnjak, 1.493 djece koja nisu imala dve godine, 1.152 jednogodišnjaka i 495 dječaka i djevojčica starosti od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Prosečna starost djece koja se nalaze na ovom spisku od 19.000 mališana je sedam godina i tri mjeseca.
Nažalost broj ubijene djece u Jasenovcu procenjuje se na 50.000. Do dana današnjeg za njihovu smrt apsolutno niko nije odgovarao. Njih je ubila država Hrvatska.
Evo, ministarka Dragutinović kaže da je vaša majka ubijena, preživela Jasenovac, bila je logoraš u Jasenovcu. Ubila ih je ista ova Hrvatska po čijoj tužbi se danas pred Međunarodnim sudom pravde sudi Srbiji za navodni zločin genocida.
Braćo i sestre, smatram, i ovim ću završiti, da ne postoji nijedan moralni, državni, nacionalni, istorijski i pravni razlog da država Srbija ne prikupi sve već postojeće dokaze i Međunarodnom sudu pravde podnese tužbu protiv Hrvatske za zločine koji su počinjeni od 1991. do 1995. godine i za zločine koji su počinjeni za vrijeme Drugog svetskog rata.
Ne postoji apsolutno nijedan razlog zbog čega Srbija ne bi podnela te tužbe, a da bi te tužbe bile što osnovnije, tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu treba da radi svoj posao. Ukoliko počne da radi taj posao, onda sredstva namenjena za njegovo finansiranje treba da budu višestruko veća od predviđenih. Hvala vam.

Vlada je ispravno postupila kada nije prihvatila ovaj amandman, a i nije mogla drugačije, zato što po Ustavu Srbije, član 183, pokrajine imaju samostalnost pri donošenju budžeta.
Ovim predlogom budžeta planirano je znatno smanjenje sredstava za socijalna davanja, porodilje, dečije dodatke, poljoprivredu. Samo za socijalna davanja predloženo je smanjenje od 50% u odnosu na ovu godinu, uz obrazloženje da nema para. Smatram da para ima dovoljno, ali da nisu raspoređene na pravi način. U vremenu koje mi je preostalo pokušaću da ukažem na neke stavke u prihodima i rashodima, kao primer loše preraspodijele novca.
Počeću od prihoda od carina. U 2008. godini prihodi od carina iznosili su 70 milijardi 227 hiljada dinara. Ovim predlogom budžeta predviđeno je da prihodi iznose 50 milijardi 800 miliona. U pitanju je smanjenje od 20 milijardi dinara, u procentima negde oko 28%.
U ovoj 2008. godini carine su budžet punile sa 11,1%. Planirano je da u 2009. godini to padne na 7,3%. Objašnjenje je da je smanjenje predviđenih prihoda od carina posledica odluke Vlade da jednostrano primeni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kroz smanjenje carina na uvoz industrijske robe i poljoprivrednih proizvoda iz zemalja EU.
Ovo je školski primer kako jedna vlada jednom neodgovornom odlukom može da nanese veliku štetu sopstvenoj državi. Kao što sam rekao, šteta za budžet je 20 milijardi dinara, dok se šteta za poljoprivredu i poljoprivredne proizvođače može samo da nagađa, ali je sigurno da će ona biti velika i ne treba isključiti mogućnost da će ova odluka Vlade dokrajčiti srpsku poljoprivredu. Tim prije ako se ima u vidu činjenica da je ovim budžetom predviđeno i znatno smanjenje subvencija za poljoprivredu.
Sledeća stavka - subvencije za oblast turizma. Predviđeni iznos je milijarda i 980 miliona. Visoke subvencije za turizam su postojale i u dosadašnjim budžetima nekoliko godina unazad. Međutim, činjenice govore da one nisu dale značajne očekivane rezultate koji bi opravdali ta ulaganja.
U rebalansu budžeta za ovu godinu, koji je na dnevnom redu bio prije mjesec i po dana, našao sam podatak da je broj noćenja od, čini mi se, 1. septembra 2007. do 1. septembra 2008. godine praktično jednak broju noćenja kao u prethodnoj godini. Znači, ta su sredstva uludo uložena.
Ovo je posebno značajno ako se ima u vidu da je Srbija u toku ove godine bila domaćin više manifestacija, počev od pjesme Evrovizije i više međunarodnih sportskih takmičenja, tako da je bilo sasvim logično i po toj osnovi da se poveća broj noćenja. Postoje društvene oblasti u koje je opravdano ulagati i nije realno očekivati profit, ali to svakako nije turizam.
Socijalna davanja zaposlenima ove godine su dvije milijarde 685 miliona, za sledeću godinu predviđena je milijarda i 322 miliona, znači, smanjenje od otprilike 51%.
Ostale države, posebno velike i uređene države, postupaju suprotno. Jutros sam pročitao tekst u jednim dnevnim novinama da je vlada Japana nekoliko puta uvećala iznos budžeta koji je namenjen za socijalna davanja zaposlenima.
Subvencije privatnim preduzećima - ove godine za tu namenu bilo je izdvojeno 60 miliona dinara, za sledeću godinu je predviđena milijarda i 760 miliona, povećanje od neverovatnih 2.933 odsto.
Ovde se sad postavlja pitanje otkud ta drastična razlika. Da li je dosadašnja prethodna vlada bila gluva i slijepa za ovaj segment nacionalne privrede, ekonomije, ili se ova vlada ponaša rasipnički? Još važnije od toga jesu odgovor na pitanja koja su to privatna preduzeća koja će dobiti ova ogromna sredstva, ko su njihovi vlasnici i iz kojih su političkih partija? Ovo je iz razloga što je praksa u Srbiji, i ta praksa je postojala i pre 5. oktobra 2000. godine, da se sredstva iz budžeta, posebno kad su u pitanju subvencije, prije svega dijele sopstvenim partijskim kadrovima.
Sledeća stavka koju hoću da prokomentarišem, naknada štete za povrede ili štetu nastalu usled elementarnih nepogoda ili drugih prirodnih uzroka. U ovoj godini taj iznos je bio 20 miliona i 1.000 dinara, za 2009. godinu predviđeno je 300 miliona, povećanje od 1.499% ili petnaest puta.
I ovde se nameće pitanje otkud ovako drastična razlika? Da li je Vlada možda vidovita, pa je predvidela da će Srbiju zadesiti neka elementarna nepogoda? Ne znam da li čak i u tom slučaju može da se dogodi da šteta u 2009. godini bude petnaest puta veća nego šteta u 2008. godini.
Možda Vlada očekuje da će stanje u Srbiji biti toliko teško da će doći do socijalnih nemira, pa možda planira te socijalne nemire da guši nasiljem, pa pretpostavlja da će šteta koja bude naneta biti 15 puta veća nego šteta u ovoj godini.
Sledeća stavka - Narodna skupština, stručne službe. Godina 2008 - dve milijarde 979 miliona. Godina 2009 - 962 miliona. Opet jedna neverovatno drastična razlika, 70% manje. Postavlja se pitanje - ili će ovo rukovodstvo svojom štedljivošću paralisati rad Narodne skupštine i stručnih službi ili ono prethodno rukovodstvo se ponašalo rasipnički i nemilice potrošilo dve milijarde dinara?
Postavlja se jedno objektivno pitanje gde su prošle godine završile dve milijarde dinara koje su bile namenjene za stručne službe Skupštine? Jesu bili izbori, ali mislim da je to ipak preveliki iznos.
Kabinet potpredsednika Vlade za oblast evropskih integracija – 67 miliona. Zatim imamo Kancelariju za evropske integracije sa 120 miliona, povećanje od 50% u odnosu na prošlu godinu, i Ministarstvo spoljnih poslova pet milijardi 795 miliona.
Praktično, imamo tri državna organa koja se bave istim poslom - spoljnom politikom. Mislim da je to nelogično, posebno u situaciji u kojoj se Srbija nalazi. Sada jedno pitanje koje se samo od sebe nameće jeste - kako su ovi organi podelili poslove ili možda imamo tri paralelne spoljne politike?
Sledeće je kabinete potpredsednika Vlade za spoljnu politiku i društvene delatnosti, gde je za ovu godinu 10 miliona, od ove godine, kako je taj resor preduzeo gospodin Krkobabić, to je 50 miliona 731 dinar, odnosno povećanje od 488 % , što je najbolji dokaz da se budžet ne pravi, znači, prema potrebama budžetskih korisnika, nego prema prohtjevima koalicionih partnera. Na jednoj strani imate socijalna davanja narodu i radnicima koja su prepolovljena, a na drugoj strani imate sredstva za resornog ministra koja su petostruko uvećana.
Sledeće je Kancelarija nacionalnog saveta za saradnju sa Međunarodnim tribunalom u Hagu, gde je ukupno predviđeno 47 miliona i 227 dinara. Smatram da je ovo previše i da je za rad ove kancelarije dovoljno iz budžeta Republike Srbije dovoljno izdvojiti samo jedan dinar, da ne bi bio prekršen zakon kojim je predviđeno obavezno finansiranje, naravno, a posle ga zatvoriti.
Sada ću objasniti zbog čega? Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom i drugim propisima predviđeno je da ta saradnja bude obostrana. Međutim, mi smo svedoci već deset godina da je saradnja sa tom nelegalnom, kvazipravnom institucijom jednosmjerna. Ona se svodi na hapšenje, izručivanje, a ponekad i prodaju državljana Srbije, Republike Srpske Krajine, Republike Srpske Haškom tribunalu i na dostavljanje Haškom tribunalu i obaveštajnim službama SAD i NATO-a, koje su osnovale tribunal i koje kontrolišu njegov rad, najpoverljivijih i za bezbednost i budućnost Srbije izuzetno značajnih dokumenata iz arhiva vojnih službi, policijskih službi i državnih organa.
To sve u cilju dalje satanizacije Srbije i dokazivanja ispravnosti teze - da su Srbija i srpski narod krivi za sve ratove koji su se dogodili na prostoru bivše Jugoslavije i za sve ratne zločine i razaranja koja su se dogodila u tim ratovima.
Smatram da znatan dio te odgovornosti za takvo stanje snosi i ova kancelarija. Zbog toga bih gospodinu Ljajiću ostavio ovaj jedan dinar - da kupi jedan list papira, da na njemu napiše jednu izjavu, jedno izvinjenje srpskom narodu i Srbiji, za svu štetu koju su pretrpeli zbog ovakve saradnje sa Haškim tribunalom. Tužilaštvo za ratne zločine o njemu ću govoriti po svom amandmanu.
Još ću prokomentarisati Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, gde je ove godine 267 miliona 341 hiljada, a za sledeću godinu je predviđeno 366 miliona i 575 hiljada. Nije mi jasno zbog čega ovo povećanje od 37%, čini mi se?
Jedina ljudska prava koja su ugrožena u Srbiji - su ljudska prava siromašnih. Koliko vidim, u ovom budžetu se o njima i o njihovim ljudskim pravima ne vodi dovoljno računa. Pri tome posebno mislim na onih 500 hiljada građana Srbije koji, po zvaničnim statističkim podacima, žive ispod granice siromaštva. Kada su u pitanju manjinska prava, ne vidim da su bilo čija manjinska prava u Srbiji ugrožena. Jedina kolektivna prava koja su ugrožena - jesu prava srpskog naroda na prostoru KiM.
Sledeće je finansiranje fonda PIO. Primjetno je da su zgrade policije, zgrade tužilaštva u Srbiji sve novije, sve luksuznije - a da je stepen kriminala sve veći. Isti je slučaj sa zgradama filijala za zapošljavanje. U svakom gradu jedna od najlepših zgrada pripada zavodu za zapošljavanje - a broj nezaposlenih je sve veći. Isti je slučaj kod penzionera. Najlepše zgrade u gradovima Srbije su zgrade PIO - istovremeno primanja koja primaju penzioneri su sve manja, penzioneri sve teže žive.
Smatram da stvarno nije opravdano u ovom trenutku da se za kupovinu, održavanje i izgradnju zgrada nameni 376 miliona, a posebno da se odvoji 47 miliona za kupovinu kompjuterskih softvera i licenci. Ne znam stvarno šta to sve treba kupiti, jer sada ispada, u najmanju ruku kao da fondovi PIO do sada nisu radili, da nisu imali ovu opremu. Nije mi jasno sa kojim sredstvima su znači do sada radili. Eto to je toliko za sada. Hvala.

Dame i gospodo, ima ukupno 16 amandmana od 30. do 46. člana koji su skoro u potpunosti identični i njima se predlaže preusmjeravanje određenih sredstava od prodaje NIS za određene opštine.
To je potpuno politički legitimno, ali smatram da nije ispravno, kao što smatram da nije ispravna odluka Vlade Srbije da 90% sredstava od prodaje NIS-a preusmeri za punjenje budžeta AP Vojvodine. NIS je imovina svih građana Srbije, sredstva koja se dobiju njenom prodajom, znači, treba da odu u budžet i da se posle, kao sva ostala sredstva prihoda, ravnomjerno raspodijeljuju na celu teritoriju Srbije.
Pošto je tema ovih amandmana NIS, a tema ove sednice budžet i korisnici budžeta, a među korisnicima budžeta su i javna preduzeća, iskoristiću priliku da građane Srbije podsjetim na jednu temu kojom smo se mi bavili krajem novembra i početkom decembra, koja je izazvala veliku pažnju javnosti. U pitanju su plate u javnim preduzećima, odnosno zloupotrebe u isplaćivanju tih plata.
Ja sam 8. decembra od Vlade Srbije zatražio dva obaveštenja. Prvo je bilo, zahtevao sam da mi se dostave imena svih direktora 28 javnih preduzeća, da mi se dostavi iznos njihovih plata, iznos ukupnih primanja u 2007. i 2008. godini, kao i njihova stranačka pripadnost. Isto to sam zahtevao za predsednike i članove upravnih odbora, za predsednike i članove nadzornih odbora.
Tom prilikom pročitao sam podatke koje sam čuo, koji su izgovoreni sa ove govornice ili su objavljeni u medijima. Još jednom ću, zbog građana Srbije, ponoviti te podatke i zbog odgovora koji sam dobio od Vlade Srbije.
NIS, čitam plate direktora - 600.000 dinara, Agencija za kontrolu letenja - 466.000 dinara, JAT - 348.000 dinara, Aerodrom Nikola Tesla - 382.210 dinara, EPS - 297.740 dinara, Elektromreža Srbije - 289.713 dinara, Srbijagas - 287.495 dinara, Transnafta - 287.272 dinara, Srbijašume - 165.184 dinara, Železnice Srbije - 135.784 dinara, PTT Srbija - 220.429 dinara, Agencija za privatizaciju - 284.620 dinara, Agencija za privredne registre - 237.834 dinara, Agencija za osiguranje depozita - 283.018 dinara, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva - 215.821 dinar, RTS - 255.000 dinara, Tanjug - 133.000 dinara, Ratel - 200.000 dinara, Telekom - 222.000 dinara, Galenika - 382.000 dinara.
Nakon što je ovo pitanje pokrenuto u javnosti, upravni odbor Galenike je izdao saopštenje da je plata direktora smanjena na 282.000 dinara. Kako su mu platu dali odoka 382.000 dinara, tako su odoka odrezali 100.000 manje, što znači da su i određivali bez ikakvog kriterijuma.
Plate predsednika upravnih odbora - NIS - 700.000 dinara, Agencije za kontrolu letenja - 1,3 miliona dinara, čitam podatke koji su objavljeni u medijima. Kao što znate, nijedan od tih medija se ne nalazi pod kontrolom SRS i opozicije. JAT, plata predsednika upravnog odbora - 77.000 dinara, Elektromreža Srbije - 94.422 dinara, Srbijagas - 94.200 dinara, Transnafta - 65.000 dinara, Srbijašume - 71.407 dinara, Železnice Srbije - 104.584 dinara, PTT Srbija - 200.000 dinara, Agencija za privredne registre - 37.500 dinara, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva - 56.390 dinara. Plate članova upravnih odbora - NIS - 235.000 dinara, Agencija za kontrolu letenja - milion dinara, JAT - 51.457 dinara, EPS - 56.653 dinara, Elektromreža Srbije - 50.249 dinara, Srbijagas - 56.653 dinara, Transnafta - 50.000 dinara, Srbijašume - 57.120 dinara, Železnice Srbije - 81.340 dinara, PTT Srbija - 160.100 dinara, Agencija za privatizaciju - 20.000 dinara, Agencija za privredne registre - 30.000 dinara i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva - 46.267 dinara.
Sledeći podaci, direktor Aerodroma Bojan Krišto je u junu sebi na ime bonusa isplatio 880.000 dinara. Bojan Krišto, prema izjavi Mlađana Dinkića u emisiji "Utisak nedelje", 350.000 dinara mjesečna plata i bonusi 150.000 dinara. U istom mesecu trojici menadžera na Aerodromu isplaćen je bonus od po pola miliona dinara.
Stranačkom kolegi iz G17 Velimiru Radosavljeviću, Krišto je, kao savetniku, za dva meseca isplatio 538.000 dinara. Kao predsednik Upravnog odbora Galenika, Krišto je svaki dolazak na sednicu upravnog odbora naplaćivao 100.000 dinara. Za samo jedan mesec na jednom službenom telefonu napravio je račun od pola miliona dinara.
Direktorka Centralnog registra za hartije od vrednosti Vida Uzelac je u novembru primila 1,2 miliona dinara. Bivši direktor DDOR Novi Sad, Bogdan Kuzmanović, dao otkaz u firmi, a uzeo otpremninu od 226.000 evra. Bivši direktor Aerodroma "Nikola Tesla " i Skijališta Srbije, Nebojša Nedeljković, na ime otpremnine za osam meseci uzeo samo 3.760.000 dinara. Pod pretpostavkom da je Nedeljković, kao i njegov naslednik Krišto, tih osam meseci imao platu od 350.000 dinara, a da uopšte nije imao one bonuse koje je pominjao Mlađan Dinkić, dobijamo dodatna 2.800.000 dinara. Za osam meseci 6.560.000 dinara ili 800.000 dinara mesečno. Samo 10.000 evra.
Bivši direktor JAT Tehnike Radoslav Tomašević, koji je prešao na dužnost pomoćnika ministra infrastrukture, za otpremninu je uzeo 2.150.000 dinara. Radivoju Rajakoviću, na ime otpremnine iz Aerodroma, isplaćeno je 3.515.656 dinara. Gde nađoše ovih šest dinara? Odmah posle dobijanja otpremnine Rajaković je prešao na novu dužnost u Skijališta Srbije. U januaru 2008. godine, otpremnine 141 radnika Aerodroma isplaćene su u iznosu od 121.617.763 dinara, skoro milion dinara otpremnine po jednom radniku.
Zanimljivo, radi poređenja, kao dokaz da imate građane prvog i drugog reda, radnike prvog i drugog reda, u oktobru ove godine 60 otpuštenih radnika Aerodroma dobilo je otpremninu od po 30.000 dinara. Oni po milion dinara, ovi po 30.000 dinara.
Tadašnjoj sekretarici direktora Aerodroma, Miri Nikolić, na ime otpremnine isplaćeno je 1.314.000 dinara. Zatim, bivši predsednik Upravnog odbora Telekoma, Milan Božić, u maju ove godine na ime bonusa za 2007. godinu primio je 1,5 miliona dinara.
Zatražio sam od Vlade obaveštenje - koliko iznose plate direktora javnih preduzeća, od javnog tužilaštva sam tražio da reaguje. Ako su ove cifre tačne, da postupi po dužnosti, da pokrene krivične postupke. Ako ovo nije tačno, da pokrene službene radnje protiv lica koja su sa ove skupštinske govornice u medijima iznosili ove podatke.
Tražio sam odgovor od Vlade, a odgovor sam dobio od Ministarstva kulture u kojem se iznose sledeći podaci. Kakve veze ima crna kultura sa ovim? Verovatno sad ostaje nedoumica - da li su ovi iz Ministarstva kulture podmetnuli ili su ovi sami potrčali.
U tom odgovoru navode se iznosi plata u javnom preduzeću Tanjug i javnom preduzeću za novinsko-izdavačku delatnost Panorama. Dobio sam odgovore na ono što nisam pito.
Postoje dva objašnjenja. Jedno je da se ovima iz Ministarstva kulture, Tanjuga i ovog preduzeća Panorama, dopalo što smo pokrenuli ovo pitanje i da su hteli na ovaj način da primoraju i ove druge, da pokažu primerom da i oni treba da dostave podatke. To je dakle jedno moguće objašnjenje.
Drugo moguće objašnjenje, verovatnije, jeste da Vlada pokušava na ovaj način da prikrije kriminalno rasipanje novca na isplatu ovih plata. Šta je da je, u pitanju je krajnji neukus.
Sada ću samo da vam pročitam, čisto radi poređenja, da vidite dio odgovora dostavljen od ministra Nebojše Bradića: "Vršioci dužnosti, članovi Upravnog odbora Javnog preduzeća za novinsko-izdavačku delatnost Panorama, na ime naknade primaju iznos od 10.000 dinara na godišnjem nivou, dok v.d. predsednika Upravnog odbora na ime naknade prima iznos od 30.000 dinara na godišnjem nivou. Direktor Javnog preduzeća Panorama, na ime naknade, prima iznos od 75.000 dinara mesečno, kao i 25% dodatka od navedenog iznosa, na ime kosovskog dodatka.".
Na jednoj strani, ne ulazim u to da li su ovi podaci tačni, vjerujem da jesu što se tiče primanja u "Panorami". Vidite koja je to ironija, koji je to neukus. Cela Srbija, javnost u Srbiji mjesec dana traži podatke o primanjima u preduzećima gde su primanja do milion i preko milion dinara.
Zatražite kao narodni poslanik, u skladu sa Poslovnikom i zakonom, da vam se službeno dostave podaci o tim primanjima, a oni vam podmetnu jedno preduzeće gde su primanja 10.000 dinara na godišnjem nivou.
S obzirom da nisam zadovoljan odgovorom na pitanje koje sam tražio, ponovo ga ponavljam. Tražim obaveštenje od Vlade Republike Srbije, od premijera Cvetkovića, da meni i Narodnoj skupštini dostavi podatke: spisak direktora svih 28 javnih preduzeća u Srbiji, predsednika i članova upravnih odbora svih javnih preduzeća u Srbiji, predsednika i članova nadzornih odbora svih javnih preduzeća u Srbiji, sa iznosom njihovih mesečnih plata i svih ostalih primanja od 1. januara 2007. godine do danas. Zatim, da se navede njihova stranačka pripadnost, koje političke stranke su ih predložile.
Da ne bude zabune, pošto imam još minut vremena, da ne zaborave, ovo se odnosi na svih 28 velikih javnih preduzeća, ali navešću imenima: NIS, Agenciju za kontrolu letenja, JAT, Aerodrom "Nikola Tesla", EPS, Elektromrežu Srbije, Srbijagas, Transnafta, Srbijašume, Železnice Srbije, PTT Srbija, Agencija za privatizaciju, Agencija za privredne registre, Agencija za osiguranje depozita, RTS, Ratel, Telekom i Galenika.
Vidim po klimanju glavom od poslanika iz vladajuće koalicije da se oni pridružuju ovom zahtjevu i vidim po izrazu njihovih lica da su zapanjeni ovim ciframa. Tražim odgovor na ova pitanja, jer su i oni jednostavno zapanjeni činjenicom koji kriminal se odvija pod okriljem vladajuće koalicije i pod okriljem vladajućih stranaka, pre svega G17 i DS.